3. IME ŽRTVE

     Bejli je ponovo bio zaštićen od spoljnje svetlosti. Pred njim se micalo Denilovo lice i titrale tamne mrlje koje su, kad bi zatreptao, postale crvene.
     "Šta se dogodilo?" zapita Bejli.
     "Žao mi je", reče Denil, "što si i pored mog prisustva pretrpeo bol. Direktni sunčevi zraci oštećuju ljudsko oko, a ja verujem da oštećenje neće dugo trajati, jer si samo kratko bio izložen. Kad si pogledao gore, bio sam primoran da te povučem, pa si izgubio svest."
     Bejli se namršti. Tako je ostalo otvoreno pitanje da li se onesvestio od uzbuđenja (ili straha?), ili je pao od udarca. Opipao je vilicu i lobanju i ustanovio da je sve u redu. Uzdržao se od direktnog pitanja, kao da je više voleo da ne sazna istinu.
     "Nije bilo tako loše", reče.
     "Po tome kako je delovalo na tebe, partneru Elija, moram zaključiti da ti je bilo neprijatno."
     "Ni najmanje", ospori Bejli čvrsto. Tamne mrlje pred njegovim očima već su bledele i smirivale se. "Žao mi je samo što sam tako malo video. Suviše brzo smo vozili. Nismo li prošli pored nekog robota?"
     "Mimoišli smo ih više. Sada prolazimo kroz Kimbaldovo gazdinstvo, koje je zasađeno voćkama."
     "Moram još jednom pokušati", reče Bejli.
     "U mom prisustvu nećeš", reče Denil. "U međuvremenu, učinio sam onako kako si hteo."
     "Šta to?"
     "Sećaš se, partneru Elija, da si naknadno dao nalog vozaču da spusti krov i da si pre toga zahtevao od mene da pitam vozača koliko smo milja, otprilike, udaljeni od cilja. Dakle, daleko smo još oko deset milja, a bićemo tamo za nekih šest minuta."
     Bejli je poželeo da upita Denila da li je ljut zbog toga što ga je nadmudrio. Hteo je, ako ni zbog čega drugog, onda zato da vidi nemir na njegovom savršeno mirnom licu. Ali savladao se. Naravno, Denil će jednostavno poreći, bez gneva i bez nelagodnosti. On će, kao i uvek, nastaviti da mirno i svečano sedi, potpuno neosetljiv.
     Bejli polako reče: "Svejedno, Denile, ti znaš da se moram priviknuti."
     Robot je posmatrao svog saradnika-čoveka. "O čemu govoriš?" upita ga.
     "O... o... o otvorenom prostoru, zaboga! Nije li prostor sastavni deo ove planete?"
     "Neće biti potrebno da izlaziš", odgovori Denil, a onda, kao da je predmet razgovora iscrpljen, pređe na drugo: "Usporavamo, partneru Elija. Mislim da smo stigli. Sada će biti potrebno da pričekaš dok se ne spoji druga pneumatska cev koja će voditi do zgrade u kojoj će biti naše sedište."
     "Pneumatska cev je suvišna, Denile. Ako sam prisiljen da radim napolju, nema razloga da odlažem privikavanje."
     "Neće biti potrebno da radiš napolju, partneru Elija."
     Robot je hteo još nešto da kaže, ali ga Bejli ućutka pokretom koji ne trpi prigovor. Nije više bio voljan da podnosi Denilove utešne reči pune pažnje, a takođe ni njegova umirivanja i uveravanja da će sve biti dobro i da će se o njemu voditi potpuna briga. Ono što je stvarno želeo bilo je da stekne uverenje da će moći da brine sam o sebi, jer je jedino tako mogao izvršiti zadatak. Teško je moglo da se gleda i izdrži na otvorenom. Moglo se dogoditi da mu u presudnom trenutku ponestane snaga potrebna za savlađivanje otvorenog prostora. Cena koju bi u tom slučaju morao da plati bila je samopoštovanje i, verovatno, bezbednost Zemlje. Koliko je toga zavisilo od tako beznačajne stvari?
     Smrknu se i na samu pomisao. Da, mora se pošto-poto suprotstaviti vazduhu, suncu i prostoru.

     Elija Bejli se osećao kao stanovnik nekog Gradića, na primer Helsinkija, koji je došao u posetu Njujorku i pun straha prebrojava njegove spratove. Pojam "zgrada" shvatao je kao stambenu jedinicu, ali ovo nije bilo ni nalik na to. Prolazio je bez prestanka kroz sobe duž kojih su tekli panoramski prizori, tako temeljno zasenjeni da se ni tračak nemirnog dana nije mogao prikrasti. Kad god bi ušli u neku sobu, nečujno bi se palilo svetlo u skrivenim izvorima, a isto bi tako nečujno iščezlo kad bi izašli.
     "Previše soba!" čudio se Bejli. "Previše! To je čitav Gradić."
     "Izgleda da je tako", saglasi se Denil.
     Zemljaninu je sve to izgledalo krajnje neobično. Zašto je bilo potrebno da se toliko Solarijanaca smesti tako blizu jedni drugima?
     "Koliko će ih stanovati sa mnom?" upita.
     Denil odgovori: "Ja, i, naravno, određen broj robota."
     Bejli pomisli: trebalo je da kaže: "Izvestan broj drugih robota."
     Još jednom je uočio kako Denil namerava da u potpunosti igra ulogu čoveka, pa čak i onda kada nema nikog osim Bejlija koji je tačno znao pravu istinu.
     Ali ta misao se odjednom izgubi, a druga, jača, zauze njeno mesto. Povikao je:
     "Robota! A koliko ljudi?"
     "Nijedan, partneru Elija."
     Upravo su ušli u sobu koja je od poda do tavanice bila ispunjena mikroknjigama. Tri pričvršćena okulara, sa dvadeset četiri palca širokim projekcionim pločama, nalazili su se u pojedinim uglovima; u četvrtom uglu stajalo je platno za prikazivanje filmskih projekcija.
     Bejli je sve to posmatrao s izrazom negodovanja.
     "Da li su ostale izbacili odavde samo zato da bih mogao sam da lutam po ovom mauzoleju?" upita on.
     "Ovo je predviđeno samo za tebe. Na Solariji je uobičajeno da svaka osoba poseduje ovakvu zgradu."
     "Svi žive u ovakvim stambenim uslovima?"
     "Svi."
     "Čemu im služe sve ove sobe?"
     "Uobičajeno je da se za svaku delatnost odredi posebna prostorija. Ovo je biblioteka. Postoji i dvorana za muziku, gimnastička dvorana, obedovaonica, kuhinja, mehanička radionica, razne sobe za popravku i ispitivanje robota, trpezarija, dve spavaće sobe..."
     "Stani! Otkud ti to sve znaš?"
     "To je deo obaveštajnih uzoraka koji su mi predati pre nego što sam pošao s Aurore", odgovori Denil glatko.
     "Ali ko se brine za sve ovo?" Bejli opisa rukom širok krug.
     "Postoji više kućnih robota. Oni su ti dodeljeni da se staraju o svemu što ti bude potrebno."
     "Ali meni sve to nije potrebno", reče Bejli. Nešto ga je teralo da sedne i da se više ne pokrene. Izgubio je želju da dalje obilazi sobe.
     "Ako tako želiš, partneru Elija, ne moramo se micati iz ove sobe. I o tome se unapred vodilo računa. Međutim, ipak je odlučeno da se podigne ova zgrada, jer je takav običaj na Solariji..."
     "Podigne?!" prekide ga Bejli iznenadno. "Kažeš da je ova zgrada podignuta samo za mene? Čitava? Samo za mene?"
     "Potpuno robotizovana ekonomija...", započe Denil.
     Bejli ga ponovo prekide: "Da, znam šta ćeš mi reći! A šta će posle biti sa njom?"
     "Mislim da će je razoriti."
     Bejli stisnu usne. Naravno! Razoriti! Sagraditi ogromno zdanje samo za upotrebu Zemljanina, a zatim razoriti sve što je dotakao. Dezinfikovati teren na kome je zdanje sagrađeno. Spaliti vazduh koji je udisao. Mogu Svemirci biti jaki, ali i oni pate od glupih strahovanja.
     Izgledalo je da Denil čita njegove misli, ili da bar tumači izraze njegovog lica.
     "Partneru Elija", reče on, "možda ti misliš da će uništiti kuću da izbegnu zarazu. Ako zaista tako misliš, savetujem ti da se zbog toga ne uznemiravaš. Strah od zaraze nije kod Svemiraca ni izdaleka tako veliki. Posredi je samo to što je za njih jednostavno da sagrade kuću, a i razoriti je mogu uz veoma mali napor. Osim toga, partneru Elija, sam zakon brani da ova kuća ostane. Ona je sagrađena na gazdinstvu Hanisa Gruera, a na po jednom gazdinstvu može da bude samo jedna zgrada, ona koja služi vlasniku. Ova je sagrađena s posebnom dozvolom i za posebnu svrhu. Predviđeno je da u njoj stanujemo dok naš zadatak ne bude završen."
     "Ko je Hanis Gruer?" upita Bejli.
     "Šef solarijanske Uprave bezbednosti. Predviđeno je da razgovaramo s njim."
     "Zaista? Kada ću već jednom početi da nešto saznajem, Denile? Ovde sam kao riba na suvom, a to mi se ne sviđa. Mogao bih se mirne savesti odmah vratiti na Zemlju. Mogao bih..."
     Uvideo je da zapada u samosažaljenje, pa ućuta.
     "Žao mi je što se uznemiravaš", reče Denil, koji ga nikad nije prekidao, već bi samo čekao priliku da se izjasni. "Izgleda da je moje znanje o Solariji potpunije od tvoga, ali moje znanje o samom ubistvu ograničeno je kao i tvoje. Gruer će nam reći ono što je potrebno da znamo. Tako je odredila vlada Solarije."
     "Dobro, dakle, idemo do Gruera. Koliko nam treba do njega?" Bejli se trže pri pomisli na ponovno kretanje. Opet je osetio uobičajeni pritisak na grudni koš.
     "Nije potrebno da idemo do njega, partneru Elija. Gruer će nas čekati u sobi za razgovore."
     "Zar i takva soba postoji?" promrmlja Bejli suvo, a zatim pročisti glas: "Čekaće nas? Sada?"
     "Verujem."
     "Onda, hajdemo k njemu, Denile!"

     Hanis Gruer bio je ćelav, u pravom smislu reči. Na njegovoj glavi nije bilo ni jednog jedinog čuperka kose. Bila je potpuno gola.
     Bejli proguta pljuvačku i, iz čiste pristojnosti, pokuša da ne gleda u njegovu ćelu, ali mu to nije uspevalo. Na Zemlji se smatralo da su Svemirci onakvi kakvim su se sami prikazivali. Oni su bili gospodari Galaksije: visoki, bronzane puti i kose, snažni, hladni, lepi, plemeniti. Ukratko, bili su takvi kakav je bio R. Denil Olivav, ali s dodatkom ljudskog u sebi. Takvi su često bili oni stanovnici svemira koje su slali na Zemlju. Možda su takvi bili naročito birani.
     Ali ovde se nalazio Svemirac koji je po svojoj spoljašnosti mogao biti i Zemljanin. Ćelavac. I njegov je nos bio takođe bezobličan. Ne naročito, u svakom slučaju, ali za stanovnike svemira značajna je i najmanja neskladnost.
     Bejli reče: "Dobar dan, gospodine. Žao mi je što ste morali da nas čekate."
     Uljudnosti nikad nije suviše. S tim će ljudima morati da radi.
     Nešto ga je teralo da pređe preko sobe (baš smešno velike) i pruži ruku u znak dobrodošlice, ali taj nagon nije bilo teško savladati. Solarijancu ne bi takva dobrodošlica prijala. Ruka prekrivena klicama sa Zemlje!
     Daleko od Bejlija, koliko god je mogao, sedeo je Gruer - ozbiljno, s rukama koje su počivale u dugačkim rukavima i verovatno s filtrima u nozdrvama, mada Bejli nije mogao da ih vidi.
     Njemu se čak činilo da je Gruer s negodovanjem pogledao Denila, kao da je hteo da kaže: čudan si mi ti (Svemirac) kad si tako blizu čoveka sa Zemlje.
     To je jednostavno značilo da Gruer ne zna istinu. Bejli odjednom opazi da se Denil već odmakao od njega i postavio dalje nego obično.
     Naravno, bio je preblizu, tako blizu da je Gruer mogao da posumnja. Denil je preduzimao sve (moguće) da ga smatraju čovekom.
     "Nisam vas dugo čekao", odgovori Gruer. "Dobro došli, gospodo, na Solariju. Da li ste se dobro smestili?"
     Gruerov glas je bio prijatan i prisan, ali njegove su se oči kradimice zadržavale na Denilu. Odlutale bi na trenutak, a zatim bi se ponovo uperile u njega.
     "Da gospodine, dobro smo se smestili", odgovori Bejli. Pitao se, ne zahteva li to dobro ponašanje da Denil, kao "Svemirac", govori u ime obojice, ali tu misao odbaci s negodovanjem. Do đavola, njemu samom je poverena istraga, a Denil mu je tek naknadno pridodat. Uz takve uslove, Bejli nije smatrao potrebnim da svira drugu violinu u odnosu na stanovnika svemira. Takvo se pitanje uopšte ne postavlja kad je reč o robotu, pa makar to bio i robot kao što je Denil.
     Ali niti je Denil pokušao da prednjači, niti je Gruer bio zbog toga iznenađen ili ogorčen. Štaviše, on je Denila isključio i pažnju usredsredio na Bejlija.
     "Detektive Bejli", reče Gruer, "znam da vam dosad nisu ništa rekli o zločinu zbog koga smo zatražili vaše usluge. Pretpostavljam da vas prilično zanima sve što je u vezi s tim." Gruer strese rukave, prekrsti ruke i spusti u krilo. "Ne biste li seli, gospodo?"
     Učiniše tako, a Bejli reče: "Zaista smo radoznali." Primetio je da Gruerove ruke nisu zaštićene rukavicama.
     Gruer nastavi: "Učinili smo to namerno, detektive Bejli. Nismo hteli da se unapred zamarate i da sa predubeđenjima priđete problemu. Vi ćete u najskorije vreme imati potpun izveštaj o svim okolnostima pod kojima je zločin počinjen. Imaćete i rezultate istrage koju smo sami sproveli. Bojim se, detektive Bejli, da će vam se taj izveštaj, sa stanovišta vašeg iskustva, činiti smešno nezrelim. Na Solariji nema policije."
     "Uopšte nema?" upita Bejli.
     Gruer se nasmeši i slegne ramenima: "Vidite, nema zločina. Naše je stanovništvo malobrojno i raštrkano. Za zločin se ne ukazuje prilika, i zbog toga nema potrebe za policijom."
     "Shvatam, ali uprkos tome došlo je do zločina."
     "Istina, ali to je prvo nasilje u dva veka naše istorije."
     "Zaista, nesreća. Još gore je to što je posredi čovek čiji gubitak jedva možemo sebi dopustiti. Ta nam je žrtva najmanje odgovarala. Ubistvo je izvršeno pod naročito brutalnim okolnostima."
     "Pretpostavljam da je ubica potpuno nepoznat?" upita Bejli. (Zašto bi, inače, taj zločin zaslužio da se poziva detektiv čak sa Zemlje?)
     Gruer je izgledao veoma neraspoložen. Pogledavao je iskosa Denila, koji je nepokretno sedeo. Bešumni mehanizam koji prima utiske! Bejli je znao da je Denil sposoban da, u bilo koje buduće vreme, ponovi razgovor koji je čuo, nezavisno od njegovog trajanja. On je bio mašina-podsetnik koja se kretala i govorila kao čovek.
     Da li je to Gruer znao? Izvesno je bilo da je Denila posmatrao pomalo podozrivo.
     "Ne, ne bih mogao da kažem da je ubica sasvim nepoznat", odgovori Gruer. "U stvari, postoji samo jedna osoba koja je to mogla da učini."
     "Jeste li sigurni da pri tom ne mislite kako je samo jedna osoba imala razloga da to učini?" upita Bejli, vrlo oprezan kada su bili u pitanju konačni zaključci. Nije bio sklon misliocima iz fotelje, koji logičnim tokom otkrivaju izvesnost onde gde je umesna samo verovatnost.
     Ali Gruer odmahnu ćelavom glavom. "Nije tako. Samo je jedna osoba praktično mogla to da učini. Svakom drugom bi to bilo nemoguće. Sasvim nemoguće."
     "Sasvim?"
     "Uveravam vas."
     "U tom slučaju, nema problema."
     "Naprotiv. Problem postoji. Jedina osoba koja dolazi u obzir nije počinila taj zločin."
     "Znači da ga niko nije počinio", izgovori Bejli mirno.
     "Pa, ipak je počinjen. Rikejn Delmar je mrtav."
     I to je nešto, pomisli Bejli. Nešto sam ipak saznao. Sad znam ime žrtve.
     Izvukao je beležnicu i svečano upisao podatak. Delimično je to učinio zbog nastrane želje da pokaže kako je ipak nešto zapisao, pa makar to bila sitnica, a delimično zato da ne bi bilo suviše očigledno kako sedi do mašine podsetnika kojoj beleške nisu potrebne. Tada zapita:
     "Kako se piše ime žrtve?"
     Gruer mu objasni.
     "Šta je bio po zanimanju?"
     "Fetolog."
     Bejli zapisa kao što je izgovoreno i promeni temu razgovora: "A sada, zanimalo bi me ko je u stanju da mi iz neposrednog iskustva ispriča sve što je u vezi sa ubistvom. Iz prve ruke ili najbliže tome, ako je moguće."
     Gruerov smešak bio je težak. Njegove su oči ponovo dotakle Denila, a zatim odlutale dalje.
     "Njegova žena", odgovori.
     "Njegova žena?"
     "Da, zove se Gladija", Gruer je izgovorio svaki slog zasebno, a drugi je naglasio.
     "Imaju li dece?" Bejli je zurio u beležnicu. Pošto odgovor nije dolazio, on podiže pogled: "Imaju li dece?" ponovi.
     Gruerova usta se nabraše kao da je okusio nešto kiselo. Izgledao je bolestan. Najzad odgovori: "Ne bih znao da vam kažem."
     "Kako?" začudi de Bejli.
     Gruer žurno dodade: "U svakom slučaju, mislim da je bolje da početak rada odložite do sutra. Znam, gospodine Bejli, da vam je putovanje bilo naporno, da ste umorni, a verovatno i gladni."
     Bejli je upravo bio spreman da odgovori odrečno, ali u tom trenutku pomisao na jelo bila mu je izvanredno privlačna.
     "Da li biste hteli da jedete sa nama?" upita, i ne pomišljajući da bi Gruer, kao Svemirac, mogao na to pristati (mada je ovaj već počeo da ga oslovljava sa "gospodine Bejli", umesto sa "detektive Bejli", što je ipak nešto značilo).
     Kao što je i očekivao, Gruer je odbio: "Posao mi ne dopušta da prihvatim. Moram da idem. Žao mi je."
     Bejli ustade. Pristojnost je zahtevala da otprati Gruera do izlaza. Ali u prvom redu, nije hteo da otvori vrata i izlaže se nezaštićenom prostoru, a, pored toga, nije uopšte bio siguran gde se vrata nalaze. Stajao je u neizvesnosti.
     Gruer se nasmeši i nakloni. On reče: "Videćemo se ponovo. Ukoliko biste hteli da razgovarate sa mnom, vaši roboti znaju šifru." I nestade ga.
     Bejli glasno uzviknu.
     Jednostavno, ni Gruera, ni stolice na kojoj je sedeo nije više bilo. Zid koji se nalazio iza Gruera, kao i pod po kome je gazio, iščezli su u tren oka.
     Denil polako objasni: "Nijednog trenutka on nije bio ovde lično. To je bila trodimenziona slika. Mislio sam da znaš o tome. Takve uređaje imate i vi na Zemlji."
     "Ne baš takve", promrmlja Bejli.
     Trodimenziona, prenesena slika na Zemlji ugrađena je u kockastom polju sile i svetluca na pozadini. Sama slika donekle treperi. Niko je na Zemlji ne bi mogao zameniti za stvarnost. Ovde...
     Nikakvo čudo što Gruer nije nosio rukavice. Iz istog razloga nije bio potreban ni filter u nozdrvama.
     "Da li bi sada hteo da jedeš, partneru Elija?" upita Denil.

     Ručak je predstavljao neočekivano teško iskušenje. Pojavili su se roboti. Jedan je postavio sto, drugi je doneo jelo.
     "Koliko ih ima u zgradi, Denile?" upita Bejli.
     "Oko pedeset, partneru Elija."
     "Hoće li ovi stajati ovde dok jedemo?"
     (Jedan od robota stajao je u uglu. Njegove sjajne, svetlucave oči behu usmerene prema Bejliju.)
     "Tako je uobičajeno", odgovori Denil. "Uvek jedan mora biti prisutan, u slučaju nužde. Ako ti to ne odgovara, dovoljno je da mu narediš da ode."
     Bejli reče, slegnuvši ramenima: "Neka ostane."
     U običnim uslovima Bejli bi hranu ocenio kao izvanredno ukusnu, ali ovde je mehanički gutao, hladno i uvežbano kao Denil, što je uz put primetio. Razlika je bila samo u tome što će drugi kasnije iz fluorokarbonske kesice isprazniti sve što je u nju smestio "jedući" da bi u svemu predstavljao čoveka.
     "Da li je napolju noć?" upita Bejli.
     "Da", odgovori Denil.
     Bejli je smrknuto posmatrao svoj krevet. Bio je prevelik. I spavaonica je bila suviše prostrana. Nije bilo pokrivača pod kojim bi se ukopao. Sami čaršavi nisu bili dovoljni da se čovek ogradi od okoline.
     Sve je bilo nepodnošljivo! Već je savladao tuširanje u kabini do spavaonice. Uređaj u kupatilu bio je u izvesnom smislu vrhunski raskošan, ali mu je ipak išao na živce jer je, na neki način, delovao nezdravo.
     "Kako se gasi svetlo?" upita naglo. Uzglavlje kreveta obasjavalo je blago osvetljenje, možda zato da neposredno pre sna olakša projektovanje knjiga, ali Bejliju nije bilo stalo do toga.
     "Ako se odmah odlučiš da spavaš, ugasiće se čim legneš."
     "Na to paze roboti, zar ne?"
     "To je njihov posao."
     "Šta li sve Solarijanci nisu za sebe izmislili!" promrmlja Bejli. "Čudim se sada što mi neko od robota nije prao leđa dok sam se kupao."
     Denil primeti, bez imalo šale: "Da si tražio, jedan od njih bi to uradio. Što se tiče Solarijanaca, oni su izmislili sve što im treba. Roboti ne vrše svoju dužnost ako im se ne naredi, izuzev ako je to nužno za dobrobit čoveka."
     "Dobro, Denile, laku noć!"
     "Biću u susednoj sobi, partneru Elija. Ako ti noću, u bilo koje vreme, nešto zatreba..."
     "Znam, znam. Roboti su tu."
     "Na noćnom ormariću nalazi se dugme. Dovoljno je da takneš. I ja ću odmah doći."
     San je izneverio Bejlija. I dalje ga je progonila slika zgrade u kojoj se nalazio. Opasno je lebdeo po spoljnjoj ivici sveta, a odmah s druge strane pretila mu je jeza praznine.
     Na Zemlji se njegov stan - zaštićen, udoban, topao i naseljen stan - ugnezdio među mnogim drugim. Mnoštvo spratova i hiljade ljudi između njega i ivice Zemlje.
     Čak je i na Zemlji bilo ljudi u najvišim slojevima, tešio se Bejli. Istina, stanovali su sasvim blizu samog spoljnjeg prostora, ali su zbog toga plaćali vrlo malu stanarinu.
     Zatim je mislio na Džesi koja se nalazila hiljade svetlosnih godina daleko.
     Nepodnošljivo je čeznuo da istog časa ustane, obuče se i pođe k njoj. Misli su mu bile sve nejasnije. Kad bi se bar našao nekakav rov, zgodan, siguran rov koji probija put kroz sigurni, tvrdi kamen i metal, sa Solarije sve do Zemlje, tada bi hodao, hodao i hodao...
     Išao bi prema Zemlji, prema Džesi, prema udobnosti, prema bezbednosti.
     Bezbednosti.
     Bejli otvori oči. Ruke su mu bile ukočene. Podiže se na laktove, jedva svestan da to radi.
     Bezbednost! Onaj Hans Gruer je šef Uprave bezbednosti na Solariji. Šta će ovde "bezbednost"? Ako to znači ono isto što i na Zemlji, a drugačije ne može biti, tada je Gruer odgovoran za zaštitu Solarije od napada spolja i pobune iznutra.
     Zašto se on nije zainteresovao za slučaj ubistva? Da li zbog toga što na Solariji nije bilo policije, pa je Uprava bezbednosti bila najbliža po nadležnosti?
     Izgledalo je da Gruer nema neprilika s Bejlijem, ali šta su značili oni česti pogledi krišom upućeni prema Denilu?
     Da možda Gruel ne sumnja u Denilove namere? Sam Bejli je dobio nalog da dobro otvori oči, a lako je moguće da je i Denil primio sličnu pouku.
     Prirodno je da Gruer sumnja u mogućnost špijunaže. Nužno je u njegovom poslu da sumnja kad god je u pitanju takva verovatnost. U tom slučaju ne mora se mnogo bojati Bejlija, Zemljanina, predstavnika najbeznačajnijeg sveta Galaksije. Ali Denil je poticao s Aurore, najstarije, najveće i najmoćnije planete Spoljnjih svetova. Gruer, sećao se Bejli, nije se obratio Denilu ni jednom jedinom rečju.
     Posmatrano s tog gledišta, postavlja se pitanje zašto Denil tako uporno izigrava čoveka? Dotadašnje tumačenje, koje je Bejli izgradio za sebe, to jest da je u pitanju samoljublje Denilovih tvoraca s Aurore, izgledalo je sada otrcano. Denilova gluma je imala mnogo ozbiljniji povod.
     Kao ljudsko biće, Denil može očekivati da uživa diplomatsku nepovredivost, kao i izvesno pravo na uglađenost i ljubazno ophođenje, što kao robot ne bi imao. Ali zašto Aurora nije poslala čoveka? Zašto je trebalo da tom varkom sve stavljaju na kocku? Odgovor se Bejliju odmah nametnuo sam po sebi. Čoveku s Aurore, pravom Svemircu, bilo bi odvratno blisko druženje sa Zemljaninom, odnosno, on ne bi dugo izdržao u njegovom društvu.
     Ali ako je tako, zašto je Solarija jedno obično ubistvo smatrala tako važnim da dopusti pristup na svoju planetu jednom Zemljaninu i jednom stanovniku Aurore?
     Bejli se našao u ćorsokaku.
     Bio je vezan za Solariju nužnošću svog zadatka i opasnošću koja je pretila Zemlji. Bio je priklješten okolnostima koje je jedva podnosio. Pritiskala ga je odgovornost koju nije smeo da izneveri i svemirski sukob čiju prirodu nije mogao da shvati.