2. SUSRET S PRIJATELJEM

     Bejli je gubio bitku. Sam razum nije dovoljan.
     Ponavljao je sebi: Ljudi su u stanju da žive na otvorenom prostoru celog života. Svemirci danas tako žive. U prošlosti su tako živeli naši preci na Zemlji. Nema stvarne opasnosti od toga što nema zidova. Jedino moja čula govore drugačije, a ona se varaju.
     Ali sve to nije koristilo. Nešto je s one strane razuma uporno zahtevalo zidove, nešto što nije htelo da ima posla s otvorenim prostorom.
     Što je vreme više prolazilo, sve je bio uvereniji da će zatajiti. Na kraju će se prikazati kao kukavica, drhtaće i biće vredan sažaljenja. Solarijanac koji će doći po njega (s filterima u nozdrvama, da se ne zarazi klicama, s rukavicama na rukama, da izbegne direktan dodir), neće ga čak pošteno ni prezirati. Solarijanac će ga se jednostavno gnušati.
     Bejli se smrknuto pridržavao sedišta.
     Kad se brod zaustavio, Bejli je i dalje sedeo, mada su se uređaji za sigurnost automatski iskopčali, a hidraulični sistem povukao u zidove. Bio je prestrašen, ali i odlučan da to prikrije.
     Pogledao je napred, na prvi tihi šum vrata kabine. Odmah je ulovio sliku visokog, riđokosog lika koji je ulazio. Bio je to Svemirac, jedan od ponosnih potomaka Zemlje koji su se odrekli svoje kulturne baštine.
     Svemirac progovori: "Partneru Elija!"
     Bejli se naglo okrete prema govorniku, a zatim, razrogačenih očiju, gotovo protiv volje ustade.
     Zurio je u lice pridošlice, u njegovu široku i visoku jagodičnu kost, savršen mir njegovog lica, u simetričnu skladnost njegovog tela, a iznad svega u tako ravnodušan pogled njegovih - u ljudskom smislu - neosetljivih plavih očiju.
     "D... D... Denile!" promuca Bejli.
     "Milo mi je što me se sećaš, Elija", odvrati Svemirac.
     "Tebe da se ne sećam!" Bejli oseti kako ga preplavljuje olakšanje. Ovo stvorenje bilo je delić Zemlje, prijatelj, uteha, spasitelj. Imao je neodoljivu želju da se zaleti prema njemu, da ga zagrli, da se divlje privije uz njega, smeje se i tapše ga po leđima, jednostavno, da radi sve one ludorije koje izvode prijatelji kad se posle mnogo vremena ponovo sretnu.
     Ali to ipak nije uradio. Ništa nije ni mogao uraditi, osim da mu priđe, ispruži ruku i kaže:
     "Kako bih mogao da te zaboravim?"
     "Milo mi je", reče Denil klimnuvši lako glavom. "Kao što ti je dobro poznato, ni ja tebe ne mogu da zaboravim sve dok delujem po datim nalozima. Dobro je da smo zajedno."
     Denil prihvati Bejlijevu ruku čvrstim, hladnim stiskom. Prsti su mu se sklopili u prikladan, bezbolan zahvat, a zatim se razdvojili.
     Bejli se žarko nadao da ovo stvorenje neprobojnih očiju neće prodreti do njegovog srca da bi otkrio onaj ludi trenutak, tek prošao, ali ne i sasvim savladan, kad se čitavo njegovo biće usredsredilo na duboko prijateljstvo, gotovo ljubav.
     Na kraju krajeva, kako da voliš Denila Olivava, koji u stvari i nije bio ljudsko biće, već samo robot.
     Robot, koji je toliko bio sličan čoveku, reče:
     "Tražio sam da se terensko vozilo, kojim će upravljati robot, spoji pneumatskom cevi s ovim brodom..."
     Bejli se namršti: "Pneumatskom cevi?"
     "Da. To je uobičajen postupak kojim se često koristimo van orbite da bi se osoblje i materijal preneli s jednog broda na drugi, a da se pritom izbegne posebna oprema neophodna u bezvazdušnom prostoru. Izgleda da nisi upoznat s tom tehnikom?"
     "Nisam", priznade Bejli, "ali postupak mi je jasan."
     "Naravno, pomalo je komplikovano spojiti pomoću pneumatske cevi međuzvezdani brod i terensko vozilo, ali ja sam to ipak zahtevao. Srećom, zadatak koji je tebi i meni poveren ima prednost najvišeg ranga, pa se neprilike brzo izglađuju."
     "Zar si i ti određen za slučaj ovog ubistva?"
     "Nisu te o tome obavestili? Žao mi je što ti nisam odmah rekao." Naravno, nije bilo ni traga žaljenja na robotovom savršenom licu: "Prvi koji te je predložio kao pogodnog islednika u ovom slučaju bio je doktor Han Fastolf. S njim si se upoznao na Zemlji prilikom naše prve saradnje. Nadam se da ga nisi zaboravio. Predložio te je uz uslov da ja ponovo sarađujem s tobom."
     Bejliju nestade smeška. Doktor Fastolf je bio s Aurore, najmoćnijeg od Spoljnjih svetova. Sigurno je uslov koji postavlja Svemirac s Aurore mnogo značio.
     "Nije pametno menjati tim koji dobija?" upita Bejli. Prva oduševljenost zbog Denilove pojave poče lagano da bledi i Bejli ponovo oseti mučninu.
     "Ne bih mogao da kažem da mu je baš to bilo na umu, partneru Elija. Prema prirodi naloga koji mi je dao, izgleda da je hteo da ti dodeli nekoga ko ima iskustva sa Zemljom, dakle, nekoga ko može da predvidi posledice neobičnog ponašanja Zemljanina."
     "Neobičnog ponašanja?" Bejli je negodovao. Bio je uvređen. Nije trpeo da se taj pojam dovodi u vezu s njim.
     "Zato sam, na primer, i tražio pneumatičnu cev. Svestan sam da, pošto si odrastao u Gradovima Zemlje, ne podnosiš otvoren prostor."
     Možda ga je upravo izraz "neobično ponašanje" naveo da zada protivudarac ako ne želi da ga pobedi mašina ili da brzo promeni predmet razgovora. A možda ga je samo duga vežba sprečavala da bez prigovora prihvati suprotno stanovište.
     Bejli naglo zapita: "Neki robot je imao zadatak da se brine o meni na brodu. Robot (ovde se nešto zlobe potkralo u naglasku) koji liči na robota. Poznaješ li ga?"
     "Govorio sam s njim pre no što sam ušao."
     "Kakva mu je oznaka? Kako mogu da ga pozovem?"
     "On je RX-2475. Na Solariji je običaj da se kao oznake za robote upotrebljavaju serijski brojevi." Denilove mirne oči pronađoše kontrolnu tablu kraj vrata. "Ovo dugme će ga dozvati."
     Bejli je pratio njegov pogled. Pošto je dugme koje je Denil pokazivao bilo obeleženo sa RX, istovetnost je bila van svake sumnje.
     Bejli pritisnu dugme. Ne prođe ni minut, a pojavi se robot koji je izgledao kao robot.
     Bejli ga upita:
     "Ti si RX-2475?"
     "Tako je, gospodine."
     "Rekao si mi da će neko doći da me izvede iz broda. Da li si na njega mislio?" Bejli pokaže na Denila.
     Oči dvaju robota se sretoše. RX-2475 reče:
     "Njegove isprave ukazuju da je on taj koji treba da se sretne s vama."
     "Da li ti je, sem onog što stoji u ispravi, ranije bilo još nešto rečeno u vezi s njim? Da li ti je bio opisan?"
     "Nije, gospodine, ali mi je ipak rečeno njegov ime."
     "Ko ti ga je saopštio?"
     "Komandant broda, gospodine."
     "Je li komandant Solarijanac?"
     "Jeste, gospodine."
     Bejli ovlaži usne. Sledeće pitanje bilo je odlučujuće.
     "Koje ti je ime saopšteno?"
     "Denil Olivav, gospodine."
     "Dobro, momče, možeš da ideš."
     Robot RX-2475 se nakloni i iziđe.
     Bejli se okrenu prema svom saradniku i zamišljeno reče:
     "Denile, nisi mi rekao celu istinu."
     "U kom smislu, partneru Elija?" upita Denil.
     "Dok sam ranije s tobom razgovarao, prisetio sam se jedne čudne pojedinosti. RX-2475 mi je rekao da ću imati pratnju, pomenuo je da će neki čovek doći po mene. Vrlo dobro se sećam."
     Denil je ćutke slušao.
     Bejli nastavi: "Pomislio sam da je robot možda načinio grešku. Pomislio sam, takođe, da je neki čovek bio određen da me prati, a da je kasnije zamenjen tobom, o čemu RX-2475 nije bio obavešten. Dati su mu podaci iz tvoje isprave, kao i tvoje ime, zar ne, Denile?"
     "Zaista, nije mu dato moje potpuno ime", složio se Denil.
     "Tvoje ime nije Denil Olivav, već R. Denil Olivav, zar ne? Ili, neskraćeno: Robot Denil Olivav."
     "Tačno, partneru Elija."
     "Iz svega toga proizlazi da RX-2475 nije nikad bio obavešten da si ti robot. Dopustili su da te smatra čovekom. S tvojom čovekolikom spoljašnošću ta je varka bila moguća."
     "Nemam ništa protiv tvog načina zaključivanja."
     "Onda, nastavimo."
     Bejli je osetio klicu neke vrste divljeg veselja. Nalazio se na tragu nečega. Nije to bilo bogzna šta, ali je u pitanju bio način traganja koji mu je dobro polazio za rukom. U tom smislu njegova sposobnost bila je tolika da se isplatilo pozvati ga preko pola svemira. Nastavio je: "Zanimalo bi me zašto bi neko hteo da prevari jednog bednog robota? Bio ti robot ili čovek, za njega se ništa ne menja. U oba slučaja mora da sluša naloge. Iz toga se, međutim, može zaključiti da ni komandant broda koji je obavestio robota, kao ni činovnik Solarije koji je obavestio komandanta, nisu znali da ti nisi čovek. Kao što sam rekao, to je moguće zaključiti, ali možda to nije jedini zaključak, zar ne?"
     "Mislim da jeste."
     "U redu. Dobro sam pogodio. Šta ide dalje: doktor Han Fastolf, predlažući tebe za mog saradnika, dopušta da te Solarijanci smatraju čovekom. Nije li to opasno? Solarijanci će pobesneti ako doznaju. Zašto je to učinjeno?"
     Čovekoliki robot odgovori: "Meni je objašnjeno, partneru Elija, da će tvoj položaj u očima Solarijanaca biti viši ako sarađuješ sa Svemircem, a niži ako sarađuješ sa robotom. Budući da sam poznavao tvoje navike, zbog čega su me i poslali tebi, držalo se pametnim da me Solarijanci smatraju ljudskim bićem. Nije bilo potrebno dovoditi ih u zabludu s podacima o meni kao čoveku."
     Bejli nije u to verovao. Činilo mu se da je taj način pronicljivog zaključivanja svojstven samo Zemljanima, a ne i Svemircima, pa makar bili obrazovani kao doktor Fastolf.
     Razmatrajući jednu drugu mogućnost, Bejli zapita: "Da li se Solarija posebno ističe proizvodnjom robota?"
     "Drago mi je", odgovori Denil, "što si upoznat s problemima unutrašnje ekonomije Solarije."
     "Ne znam ništa o tome", reče Bejli. "U stanju sam da pravilno izgovorim reč 'Solarija' i time se moje znanje potpuno iscrpljuje."
     "Onda zaista ne znam, partneru Elija, šta te je navelo na to veoma umesno pitanje. Pogodio si srž stvari. Prema podacima koji su smešteni u meni, od svih pedeset Spoljnjih svetova Solarija je daleko najpoznatija po raznovrsnosti i savršenosti robotskih modela koje proizvodi. Specijalizovani modeli izvoze se odavde u sve Spoljnje svetove."
     Bejli klimnu u zluradom zadovoljstvu. Naravno Denil nije shvatio intuitivni mentalni skok koji se koristi ljudskom slabošću kao polaznom tačkom, a Bejlija ništa nije primoravalo da objašnjava svoja zaključivanja. Ako je specijalnost Solarije u proizvodnji robota svemirskih razmera, onda su dr Han Fastolf i njegovi drugovi imali sasvim lične i sasvim ljudske razloge da se istaknu sopstvenim idealnim robotom. Dakle, nisu bili posredi sigurnost i osećanja Zemljana, kao što ga je Denil uveravao.
     Time što su uspeli da dovedu u zabludu stručnjake za robotiku sa Solarije, proturivši im robota sopstvene proizvodnje kao živo ljudsko biće, žitelji Aurore dokazivali su svoju nadmoć.
     Bejli se sada mnogo bolje osećao. Čudnovato je da su sve njegove misli i intelektualne snage koje je mogao sabrati zatajile dok je pokušavao da se oslobodi panike, a da je u tome odjednom uspela samo jedna pohvala njegovoj taštini.
     Tome je pripomoglo i saznanje da su i Svemirci tašti.
     Mislio je: Gle, svi imamo ljudske slabosti, čak i stanovnici svemira.
     Glasno, i gotovo drsko, on upita: "Koliko ćemo još čekati terensko vozilo? Ja sam spreman!"

     Kako se moglo primetiti, pneumatska cev nije bila najpogodnija za sadašnju upotrebu. Čovek i čovekoliki robot izišli su iz broda uspravni i kretali se kroz gipku mrežu koja se ugibala i savijala pod njihovom težinom. U vakuumu, zamišljao je Bejli nejasno, čovek koji se bez težine premešta iz broda u brod može sasvim jednostavno preleteti kroz ovu cev, pod uslovom da dobije početnu brzinu.
     Prema drugom kraju cev se prilično sužavala. Tu se mrežasto tkivo cevi nabiralo kao da ga je stiskala neka velika ruka. Noseći električnu ručnu svetiljku, Denil se spustio na ruke i kolena, a to učini i Bejli. Poslednjih desetak metara prevalili su četvoronoške, stupivši najzad u nešto što je očigledno bilo terensko vozilo.
     Denil zatvori vrata kroz koja su ušli, a zatim pažljivo spusti kapke. Sledio je težak, škripav zvuk, koji je verovatno proizvelo odmicanje pneumatske cevi.
     Bejli se radoznalo osvrnu. Ničeg neobičnog u vezi s vozilom. Bila su dva sedišta, jedno za drugim, a na svakom je moglo da sedi po troje. Na krajevima oba sedišta nalazila su se vrata. Svetlucave površine, inače prozori, bile su tamne i neprozirne, očigledno posledica prilagođenog smera svetlosnih zraka. Bejliju to nije bilo novo.
     Unutrašnjost vozila bila je osvetljena s krova pomoću dva okrugla, žuta izvora svetlosti. Kratko rečeno, jedino što je Bejli smatrao neobičnim bila je činjenica da se slušalica nalazila u pregradi ispred čeonog sedišta i, naravno, što kontrolna tabla nije bila vidljiva.
     "Pretpostavljam da je vozač s druge strane pregrade", reče upitno Bejli.
     Denil odgovori: "Baš tako, partneru Ejlija. Naloge možemo davati na ovaj način..." On se lagano naže napred, lupnu u klip priključka i crvena lampica zasvetluca. Tada će polako: "Možete da krenete, spremni smo." Začu se nejasan fijuk koji ubrzo nestade. Sledio je vrlo lak, sasvim kratkotrajan pritisak na naslon sedišta, a zatim se sve smiri.
     Bejli upita začuđen: "Da li se krećemo?"
     Denil odgovori: "Da. Vozilo nema točkove, već klizi u dinamomagnetnom polju sila. Izuzev pri ubrzanju i usporavanju, ništa nećeš osetiti."
     "A pri skretanju?"
     "Vozilo se automatski naginje i tako ispravlja položaj na okuci. Osovina vozila ostaje u istom smeru, bilo da se spuštamo ili uspinjemo."
     "Verovatno je kontaktna tabla veoma komplikovana?"
     "Vožnja je potuno automatizovana. Vozač je robot."
     Bejli odahnu. Sada je znao gotovo sve što se odnosilo na terensko vozilo. "Koliko će trajati vožnja?" upita.
     "Otprilike jedan sat. Vazdušnim putem bilo bi brže, ali ja pazim da ostaneš u zatvorenom prostoru. Modeli aviona koji se upotrebljavaju na Solariji ne mogu se tako potpuno zatvoriti kao vozilo u kome smo sada."
     Bejliju je smetala "pažnja" njegovog saradnika. Osećao se kao malo dete o kome dadilja vodi brigu. Gotovo isto toliko smetale su mu i Denilove misli. Čudno! Do krajnosti formalan sastav Denilovih rečenica vrlo lako je otkrivao robotsku prirodu tog bića.
     Neko vreme radoznalo je zurio u R. Denila Olivava. Robot je gledao pravo ispred sebe. Bio je nepokretan i nesvestan Bejlijevog pomnog pogleda.
     Denilov epiderm beše savršen. Svaka njegova vlas, svaka dlačica na telu bili su ljupko i prirodno izvedeni i namešteni. Pokret mišića pod kožom bio je do najvećeg mogućeg stepena stvaran. Pa ipak, Bejli je iz ličnog iskustva znao da se njegove noge i grudni koš otvaraju duž nevidljivih šavova, tako da se mogu vršiti popravke. Znao je da se ispod prave kože nalazi silikon i metal. Znao je da je pod lobanjom pozitronski mozak, izvanredno sposoban za primanje i davanje podataka, ali ipak samo pozitronski. Znao je da su Denilove "misli" samo kratki pozitronski impulsi koji teku duž strogo određenih i unapred predviđenih puteva, onako kako ih je načinio proizvođač.
     Ali gde su znaci koji će suštinu Denilovog bića otkriti oku stručnjaka koji nema neko predznanje. Možda beznačajna neprirodnost Denilovog načina govora? Možda hladnoća i neuzbudljivost, tako vidljivi na njemu? Možda nepogrešivost njegove ljudskosti?
     Samo je gubio vreme razmišljajući o tome. "Nastavimo, Denile. Pretpostavljam da si bio snabdeven podacima o Solariji pre no što si poslat ovamo."
     "Jesam, partneru Elija."
     "Dobro. To je više nego što je za mene samog učinjeno. Kolika je Solarija?"
     "Njen prečnik iznosi devet i po hiljada milja. Zauzima spoljnji položaj u grupi od tri planete i jedina je naseljena. Klima i atmosfera na njoj približno odgovaraju uslovima na Zemlji. Procenat plodne zemlje je veći, a količina korisnih minerala manja, ali, naravno, s njima se štedljivije postupa. Planeta se sama izdržava. Izvoz robota omogućava Solariji visok životni standard."
     "Kakva je naseljenost?" upita Bejli.
     "Dvadeset hiljada stanovnika, partneru Elija."
     Bejli to prihvati za trenutak, a onda će blago:
     "Misliš dvadeset miliona, zar ne?"
     Njegovo mršavo poznavanje Spoljnjih svetova govorilo mu je da se naseljenost vasionskih tela računa u milionima, mada je znao da su ti svetovi, po zemaljskim merilima, slabo naseljeni.
     "Dvadeset hiljada stanovnika, partneru Bejli", ponovi robot.
     "Hoćeš da kažeš da je planeta tek nedavno naseljena?"
     "Nikako. Već je dva veka nezavisna, a naseljena je vek ili nešto više od toga. Broj stanovnika je unapred proračunat. Dvadeset hiljada sami Solarijanci smatraju najpogodnijim brojem."
     "Koji deo planete su naselili?"
     "Sve plodnije delove."
     "Koliko je to u kvadratnim miljama?"
     "Trideset miliona kvadratnih milja, uključujući i okolna područja."
     "Za dvadeset hiljada stanovnika?"
     "Tu je i dvadeset miliona radnih pozitronskih robota, partneru Elija."
     "Neverovatno! Pa to je... to je... deset hiljada robota na svakog čoveka."
     "U Spoljnjim svetovima to predstavlja daleko najpovoljniji odnos, partneru Elija. Na sledećoj po redu planeti, na Aurori, odnos je pedeset prema jedan."
     "Čemu im služe ti roboti? Šta će im sva hrana koju roboti mogu proizvesti?"
     "Hrana je manja stavka u odnosu na drugo. Rudnici su značajniji, a energetika još važnija."
     Pri pomisli na sve te robote Bejli oseti slabu vrtoglavicu. Dvadeset miliona robota? Tako mnogo za tako malo ljudi. Mora da polja vrve od robota. Radoznalac koji dolazi spolja mogao bi Solariju smatrati svetom robota. Među njima ne bi ni primetio postojanje čoveka.
     Odjednom je poželeo da vidi. Setio se razgovora s Minimom o predviđanjima sociologa vezanim za opasnosti koje prete Zemlji. Činilo se to veoma daleko, gotovo nestvarno, ali se ipak sećao. Opasnosti u kojima je i sam bio, kao i neprilike koje je doživeo otkako je napustio Zemlju potamnele su, ali nisu sasvim izbrisale uspomenu na Minimov glas koji je hladno i potanko najavljivao strahote.
     Bejli je suviše dugo vršio svoju dužnost da bi dopustio da bilo šta osujeti njegovu ulogu, pa čak i nesavladivost otvorenog prostora. Podaci prikupljeni iz izjava Svemiraca, kao i podaci od svemirskih robota datih u tom smislu, bili su već dostupni sociolozima na Zemlji. Ono što je nedostajalo bila su neposredna opažanja, a njegov je posao bio da ih prikuplja, ma koliko neugodno to bilo.
     Bejli stade da proučava krov vozila. "Da li su sva kola oklopna, Denile?"
     "Oprosti, partneru Elija, ne razumem pitanje?"
     "Da li krov može da se pomeri? Da li mogu da se otvore prema... nebu?"
     "Mogu."
     "Onda, daj nalog, Denile. Hteo bih da malo razgledam okolinu."
     "Žao mi je, ali to ne mogu dopustiti", ozbiljno odgovori robot.
     Bejli se iznenadi: "Pazi, R. Denile (naglasio je "R"), ponoviću drugačije. Naređujem ti da spustiš krov."
     U pitanju je bio robot, svejedno da li čovekoliki ili ne. Robot mora da sluša naređenja.
     Ali Denil se nije micao. Umesto toga, on reče: "Moram te podsetiti da je moja prva briga da ne dopustim da budeš povređen. Jasno mi je, prema podacima koje sam primio, kao i iz ličnog iskustva, da bi teško podneo otvoreni, prazan prostor. Prema tome, ne mogu dopustiti da se izložiš opasnosti."
     Bejli je mogao osetiti kako tamni od navale krvi, ali je istovremeno bio svestan potpune nekorisnosti svoje ljutnje. Denil je samo robot, a Bejli je dobro znao prvi zakon robotike.
     Glasio je: Robot ne sme povrediti ljudsko biće, niti, uzdržavanjem od delanja, dopustiti da ljudsko biće bude povređeno.
     Sve ostalo u robotovom pozitronskom mozgu - bilo kog robota, sa bilo kog sveta Galaksije - mora se pokoriti tom prvom načelu. Naravno, robot mora slušati naloge, ali uz prethodno ispunjavanje jedne veće, sveobuhvatne odrebe. Izvršavati naređenje je drugi zakon robotike: Robot mora ispunjavati sve naloge ljudskog bića, osim ako su u suprotnosti s prvim zakonom robotike.
     Bejli prisili sebe da govori tiho i razumno.
     "Mislim, Denile, da mogu izdržati kraće vreme."
     "Ja ne mislim tako, partneru Elija."
     "Dopusti da ja sam prosudim o tome, Denile."
     "Ako je to nalog, partneru Elija, ja ga ne razumem."
     Bejli se zavali u meko postavljeno sedište. Naravno, robot je izvan domašaja svake prinude. Denilova snaga, potpuno iskorišćena, sto puta je jača od snage mesa i krvi. On je u stanju da potpuno onemogući Bejlija, a da ga pritom ne povredi.
     Bejli je bio naoružan. Mogao je u Denila upraviti revolver, ali to bi mu možda samo na trenutak pružilo osećaj moći, a zatim bi se sve zajedno završilo punim razočarenjem. Pretnja razaranjem bila je nekorisna u odnosu na robota. Samozaštita je bila tek treći zakon.
     Glasio je: Robot mora preduzeti sve da zaštiti samog sebe, osim ako to nije u suprotnosti sa prvim ili drugim zakonom.
     Denilu ne bi smetalo da bude uništen ukoliko bi time sprečio da prvi zakon bude prekršten, a Bejli nije hteo da uništi Denila. To ni u kom slučaju nije hteo.
     Ali želja da vidi prostor izvan vozila ostala je i dalje. Ta ga je želja potpuno obuzela. Nije mu se sviđalo da i dalje trpi odnos dadilja-dete.
     Za trenutak je pomislio da uperi revolver u sopstvenu slepoočnicu: otvori kola ili ću se ubiti. To bi značilo suprotstaviti primeni prvog zakona veću i neposredniju opasnost.
     Međutim, znao je da to ne može uraditi. Isuviše je nedostojno. Nije voleo sliku koju mu je misao dočarala.
     Progovorio je umorno: "Da li bi hteo da pitaš vozača koliko nam još, u miljama, preostaje do cilja?"
     "Naravno, partneru Elija."
     Denil se naže i pritisnu klipni priključak, ali dok je još bio u pokretu, Bejli se takođe naže i poviče: "Vozaču, spusti krov vozila!"
     Ruka čoveka brzo se pokrenula i zatvorila priključak, a zatim je ta ista ruka čuvala osvojen položaj.
     Blago drhteći, Bejli je netremice gledao u Denila.
     Za trenutak, Denil ostade nepomičan, kao da je njegov pozitronski mozak izgubio ravnotežu, u nastojanju da se prilagodi novonastaloj situaciji. Ali to brzo prestade i robotova ruka se pomeri.
     Bejli je to predvideo. Denil će odmaknuti ruku čoveka sa priključka (nežno, da je ne povredi), uspostaviće ponovo vezu sa vozačem, a zatim poništiti nalog.
     "Nećeš uspeti da odmakneš moju ruku, a da me ne povrediš. Upozoravam te. Verovatno ćeš biti prisiljen da mi slomiš prst."
     Nije bilo baš tako. Bejli je to znao. Pa ipak se Denilov pokret zaustavi. Jedna povreda naspram druge. Pozitronski mozak morao je da odmeri sve mogućnosti i uporedi ih sa mogućim ishodima. To je značilo nešto malo više oklevanja.
     "Prekasno", reče Bejli.
     Dobio je trku. Krov je već klizio unazad i sklapao se. Tvrdo, belo, svetlo sunce Solarije prodiralo je nesmetano.
     Trenutni nastup užasa primora ga da zatvori oči, ali on se savlada. Posmatrao je ogromnu poplavu plavetnila i zelenila. Na licu je osećao nesputano strujanje vazduha, ali ništa nije mogao razaznati. Nešto pokretno prostruja pored vozila. Mogao je to biti robot, ili neka životinja, ili možda neka neživa stvar zahvaćena naletom vazduha. Ne, nije znao šta je to bilo. Vozilo se isuviše brzo kretalo.
     Plavo, zeleno, šum, vazduh, kretanje i, iznad svega, bela svetlost iz lopte na nebu udarala je dole žestoko, nezaustavljivo, preteći...
     Samo je na jedan brz, ukraden trenutak, podigao glavu i pogledao pravo u sunce Solarije. Ugledao ga je nezaštićen mutnim staklom sunčanih vrata najvišeg sprata Grada. Bilo je to golo sunce.
     U istom trenutku osetio je da ga Denilova ruka drži za rame i pritiska nadole. Bio je to tvrdoglav, nestvaran trenutak, u kome su mu misli vrvele glavom. On mora videti sve što se da videti, a Denil je tu da ga u tome spreči.
     Istina, robot ne sme primeniti silu protiv čoveka. To je iznad svega i pre svega. Denil ga ne sme sprečiti silom, ali je ipak osećao da ga robotova ruka povlači nadole.
     Bejli podiže ruku da bi se oslobodio robota i tada izgubi svest.