5. PRINUDNI DOBROVOLJAC

     Kada je napokon ostao sam, dr Šekt lagano pritisnu pozivno dugme. U prostoriju žurno uđe mladić, tehničar, brižljivo zalizane, duge smeđe kose, obučen u laboratorijski mantil bleštavo bele boje.
     "Da li vam je Pola već rekla..." poče Šekt.
     "Jeste, doktore Šekt. Posmatrao sam tog čoveka kroz telegled i, bez obzira što je doveden, umesto da je došao sam, izgleda kao neko ko sasvim lepo može da posluži."
     "Šta mislite, da li bi trebalo da celu stvar ipak prijavim Savetu?"
     "Ne znam šta da vam preporučim. U ovom slučaju, ipak, Savet sigurno ne bi prihvatio bilo kakvo šturo referisanje." Tehničar zastade, pa onda živo nastavi: "A šta da ga se jednostavno otarasimo? Mogu mu, na primer, reći da su nam potrebni ljudi mlađi od trideset godina. Njemu je, sigurno, već dobrih trideset pet."
     "Ipak, mislim da je najbolje da ga najpre i sam pogledam", Šekt pokuša da racionalno razmisli. Do sada je slučaj vođen sa krajnjom promišljenošću. Davano je taman toliko informacija da se ostavi utisak tobožnje iskrenosti. A sada, prvi dobrovoljac - i to usred Enijeve posete. Treba li to uopšte povezivati? I sam je mogao imati samo naglovite predstave o postojanju moćnih i tajanstvenih sila čiji rvački zahvat za svoje poprište ima upravo opustošeno lice Zemlje. Ipak, na neki način, imao je 'dovoljne' predstave. Bio ih je svestan u toj meri da je znao da je ostavljen na milost i nemilost tim silama, a opet, znao je mnogo više nego što bi iko od Starešina mogao posumnjati.
     Šta je mogao da preduzme sada kada mu je život dvostruko u opasnosti?
     Deset minuta kasnije Šekt se konačno nađe oči u oči sa grubom farmerovom prilikom. Arbin je držao šešir u ruci i zauzeo je unekoliko odstupajući stav, glave okrenute malo u stranu, kao da je želeo da spreči da bude izložen pogledima iz prevelike blizine. Šekt pomisli da čovek mora imati oko četrdeset godina; no, budući da težak život bitno menja ljude, nije mogao biti baš sasvim siguran u starost farmera pred sobom. Doktor primeti kako mrki obrazi njegovog posetioca lagano rumene; isto tako, očigledne su bile i graške znoja što su mu izbijale po čelu i slepoočnicama, i pored toga što je u sobi bilo srazmerno sveže. Osim toga, čovek je nervozno kršio prste.
     "Dakle, dragi moj gospodine", započe Šekt ljubazno, "koliko sam shvatio, ne želite da se predstavite."
     "Koliko sam ja shvatio, rečeno mi je da se nikakva pitanja neće postavljati prilikom dobrovoljne prijave."
     "Tako. Pa, imate li bar nešto što uopšte želite da kažete? Ili možda hoćete da, bez daljeg razgovora, pristupimo opitu?"
     "Odmah sada? Ja?" U Arbinovom glasu namah se oseti panika. "Nisam ja dobrovoljac, pogrešno ste me razumeli."
     "Hoćete reći da je to neko drugi?"
     "Naravno. Ono što sam ja hteo jeste..."
     "Razumem vas. Da li je to drugo lice, taj drugi čovek, ovde sa vama?"
     "Na neki način, jeste", odvrati Arbin oprezno.
     "U redu. Hajde sada, recite nam sve što vam je na srcu. Obećavam vam da će sve što kažete biti čuvano u strogoj tajnosti, a ako možemo da vam pomognemo, rado ćemo to učiniti. Jesmo li se dogovorili?"
     Farmer, uz izraz priprostog poštovanja, obori glavu. "Hvala vam, gospodine. Gledajte, stvar stoji ovako. Taj čovek, on je na našoj farmi, on je, uh, naš daleki rođak. Razumete, on nam pomaže..." Arbin teško proguta knedlu, no doktor ga ozbiljno sasluša. "On je baš voljan da radi i dobro radi - znate, imali smo sina, ali je on umro - i znate, moja dobra žena i ja, nama treba pomoć - ona nije baš dobrog zdravlja - teško bi se, znate, snašli bez njega." I sam je osećao da je on što je ispričao u potpunom haosu.
     No doktor sa razumevanjem klimnu. "I dobrovoljac je upravo taj vaš rođak, zar ne?"
     "U stvari da, zar vam nisam već rekao - izvinite što ne mogu jasnije da vam objasnim. Znate, jadnik nije baš sasvim - nije baš sve u redu u njegovoj glavi." Arbin odmah žurno nastavi: "Nije on bolestan, razumete. Nije toliko strašno da bi ga trebalo ukloniti. On samo sporo shvata. On, znate, ne govori."
     "Ne govori?" ponovi Šekt iznenađeno.
     "Oh, da, govori, samo što on to ne voli. Hoću reći, teško govori."
     Šektov glas poprimi dozu sumnjičavosti. "I vi želite da ga sinapsifajer, ovaj, malo unapredi?"
     "Da, gospodine", klimnu Arbin snebivajući se. "Jer, kada bi bio malo bistriji, mogao bi da u nekim težim poslovima, znate, odmeni moju ženu."
     "Ali on može umreti. Da li vam je to jasno?"
     Arbin ga pogleda bespomoćno, očajnički kršeći prste.
     "Znate, neophodno je da se on lično saglasi", dodade Šekt.
     Farmer lagano, ali nepokolebljivo odmahnu glavom. "Ne bi vas ništa razumeo." Onda, gotovo bez daha, nastavi: "Gledajte, gospodine, znam da me razumete. Sigurno znate šta znači teško živeti. Taj čovek je već zašao u godine. Ne radi se o šezdesetoj znate, ali šta ako, prilikom sledećeg Popisa, procene da nije baš sasvim čitav i... i uklone ga? Zato vam ga i dovodimo, što ne želimo da ga izgubimo. Isto tako, voleo bih da se stvar obavi bez mnogo buke zato što možda... možda", Arbinove oči nesvesno odlutaše put zidova, kao da želi da dokuči ima li iza njih nepoželjnih slušalaca, "pa, možda zato što se ovo što radim Starešinama ne bi dopalo. Možda bi rekli da je to protiv Uredbe, to što hoću da spasem ovog mučenika, ali život je težak, gospodine... a ovaj čovek veoma može biti od koristi, zar ne? Vi ste sami tražili dobrovoljce."
     "Znam. Gde je, onda, vaš rođak?"
     Arbin smesta iskoristi priliku. "Napolju, u mojim dvokolicama, ako ga još niko nije video. On, znate, ne bi mogao da odgovori kada bi ga neko pitao..."
     "Nadajmo se da je na sigurnom. Idemo sada da uvezemo kola u našu garažu u prizemlju. Potrudiću se da niko ne sazna da je on ovde, osim mene i mojih pomoćnika. I uveravam vas da sa Bratstvom nećete imati nikakvih problema."
     On prijateljski potapša farmerovo rame, te se Arbin grčevito naceri, uz osećaj da se uže oko njegovog vrata naglo olabavljuje.

     Šekt usmeri pogled na debeljuškastu, proćelavu priliku dole na kauču. Pacijent nije bio pri svesti, ali je disao duboko i pravilno. Govorio je nerazumljivo, nije razumevao ništa, a opet, nije bilo nikakvog opipljivog obeležja njegove slaboumnosti, koje bi moglo biti provereno medicinskim putem. Refleksi su mu, za postarijeg čoveka, bili sasvim u redu.
     Postarijeg? Hmm.
     On skrenu pogled ka Arbinu, koji je posmatrao čitav prizor sa izrazom napetosti na licu.
     "Šta mislite, da li da mu uzmemo analizu kostiju?"
     "Ne!" gotovo kriknu Arbin, a zatim dodade, tiše: "Ne želim da ga identifikujete na bilo koji način."
     "To bi nam mnogo pomoglo, znate; bilo bi mnogo sigurnije kada bismo tačno znali koliko mu je godina", objasni Šekt.
     "Pedeset mu je", odvrati Arbin kratko.
     Fizičar sleže ramenima. Ionako nije važno. On ponovo spusti pogled na usnulog čoveka. Kada su ga uveli delovao je, bar prividno, utučeno, bezvoljno, ravnodušno. Bez ikakve sumnjičavosti i bez pogovora je progutao hipnopilulu; jedino mu je neposredno pre toga na licu zaigrao brz, bolan osmejak.
     Tehničar je baš uguravao u prostoriju poslednji od kabastih sastavnih delova sinapsifajera. Na pritisak dugmeta, usled pregrupisavanja molekula, polarizovana stakla na prozorima odaje namah postadoše neprozirna. Jedno jedino, belo svetlo bacalo je sada svoje hladne zaslepljujuće zrake na dijamagnetičko polje od nekoliko stotina kilovata napona u kome je pacijent sada lebdeo, na nekih pet centimetara iznad radnog stola.
     Uz potpuno nerazumevanje svega što se dešava Arbin je i dalje sedeo u tamnom uglu laboratorije, svestan da ne može da spreči nikakve smrtonosne poduhvate koji bi se mogli odigrati, ali čvrsto rešen da ipak dobro otvori oči.
     Na njega, uostalom, niko i nije obraćao pažnju. Elektrode su konačno bile pričvršćene uz lobanju pacijenta, što je bilo poslednje u nizu dugotrajnih priprema - najpre je trebalo izvršiti Alsterov test, da bi se precizno utvrdio oblik lobanje do najsitnijih neravnina i šavova. Pri pomisli na to, Šekt se u sebi gorko osmehnu. U ovom slučaju, iako najpribližnije sredstvo, šavovi lobanje nisu bili idealno merilo za utvrđivanja starosti. Čovek je, pokazali su rezultati, bio ipak stariji od pedest godina, koliko je prethodno smatrao da je imao.
     Odjednom, Šekt se namršti. Učini mu se da je primetio nešto neobično upravo u tim šavovima. Izgledali su nekako... baš neobično...
     Za trenutak je bio spreman da zaključi da je oblik lobanje bio od primitivnijih tipova, ali opet... Pa, dobro, čovek je po svoj prilici intelektualno na donjoj granici proseka. Zašto da ne?
     Odjednom, on uzviknu: "Pobogu, nisam ni primetio! Pa ovaj čovek ima dlake po licu!" On se upitno okrete ka Arbinu. "Da li je ovaj čovek oduvek imao bradu?"
     "Bradu?"
     "Dlake, dlake na licu! Hodite ovamo i pogledajte sami!"
     "Vidim, gospodine." Arbin je brzo razmišljao. Priseti se da ih je i sam primetio tog jutra, ali je to nekako smeo s uma. "Rođen je sa tim", odgovori on, a onda dodade neubedljivo: "Bar koliko je meni poznato."
     "U redu, hajde da ih odstranimo. Sigurno ne želite da čovek ide ovako dlakav kao neka divlja zver, zar ne?"
     "Ne, gospodine."
     Tehničar priđe, pažljivo navuče rukavice i lagano utrlja depilator u kožu lica pacijenta. Zatim skide sloj i dlake nestadoše.
     "Doktore, ovaj čovek ima nekakve dlake i po grudima", reče tehničar.
     "Galaksijo, otvori se!" jeknu Šekt. "Dajte da vidim. Pa, čovek je prava vunena prostirka! U redu, nije važno, neće se videti pod košuljom. Nastavimo sada sa elektrodama, postavimo žice ovde, ovde i ovde." Platinske žice, tanke, kao vlati kose, pažljivo su ubodene na pokazana mesta. "Još ovde i ovde."
     Uspostavi se na taj način nekih desetak veza, kroz kožu do šavova. Mogli su se čak osetiti i laki odjeci mikrostrujanja koje se rasprostiralo u mozgu, od ćelije do ćelije.
     Svi su pažljivo posmatrali kako se potenciometri na ampermetrima lagano pokreću i poskakuju kad bi se spoj uspostavio ili prekinuo. Grafičke igle šarale su levo i desno, praveći košmarnu sliku na grafikonskom papiru. Povremeno su se ukazivali nepravilno raspoređeni skokovi i antiklimaksi.
     Iscrtane grafikone zatim skinuše sa valjka, i postaviše na osvetljeno mutno staklo. Naučnici se nagnuše nad njima, povremeno se nešto došaptavajući. Do Arbina su dopirali samo glasniji odlomci. "... neuobičajeno pravilno... pogledajte samo snagu ovog petostrukog impulsa... mislim da to treba pobliže analizirati... evo, sasvim se jasno vidi..."
     A onda, beskrajno dugo, bar se tako Arbinu činilo, trajalo je podešavanje sinapsifajera. Kontrolna dugmad su se okretala, oči su bile upravljene na milimetarske podeoke, pa se proces prekidao da bi se podaci pribeležili; potom, iznova i iznova, elektrometri su brižljivo proveravani i, po potrebi, još finije podešavali.
     Najzad se Šekt uz osmejak okrete Arbinu. "Sve će vrlo brzo biti gotovo", reče on.
     Golema mašinerija se nadvijala nad usnulim čovekom, podsećajući pri tom na neko tromo i gladno čudovište nad svojim plenom. Udovi pacijenta bili su s aparatom povezani pomoću četiri dugačke žice, dok je glava čvrsto i nepomično počivala na uzglavlju od nečega što je izgledalo kao crno obojena tvrda guma. I napokon, kao dve džinovske vilice, dve su se elektrode spuštale prema mrtvački beloj, okrugloj glavi, tako da je svaka, sa svoje strane, čvrsto prianjala uz slepoočnice.
     Šekt nije skidao pogled sa hronometra; u ruci je držao prekidač. Odjednom ga pritisnu palcem - ali se ništa vidljivo ne dogodi; čak ni Arbin, prenapregnutih čula od straha i pažnje, ne opazi nikakvu promenu. Najzad, posle nešto manje od tri minuta, koja su se, međutim, otegla kao časovi i časovi, Šektov palac se ponovo pokrenu.
     Pomoćni tehničar se brzo nagnu nad usnulog Švarca a zatim pobedonosno pogleda naviše. "Živ je!"
     U narednih nekoliko časova su, uz gotovo divlje ali ipak razumljivo prigušeno uzbuđenje, bili prikupljeni svi preostali podaci, a bilo ih je za čitavu biblioteku. Skoro je bila ponoć kada je Švarcu konačno ubrizgana neka potkožna injekcija i kada njegovi kapci polako zadrhtaše.
     Šekt nadlanicom otre znoj sa mrtvački bledog lica i odstupi, premoren ali srećan. "Sve je u redu", reče on, i okrenu se odlučno k Arbinu. "Gospodine, on bezuslovno mora ostati ovde s nama bar još nekoliko dana."
     "Ali..." Panika se više nego jasno očitavala u Arbinovim očima.
     "Ne, ne, morate se osloniti na mene", uveravao ga je Šekt. "Biće ovde na sigurnom. Ako ga ostavite ovde, možete biti sigurni da ga niko osim nas neće videti. A ako ga, međutim, sada povedete sa sobom, lako se može desiti da ne preživi. Što bismo se onda toliko trudili? A ako umre, može vam se desiti neprijatnost da budete primorani da Starešinama objašnjavate zašto i kako je umro."
     I izgleda da je tek ovo poslednje zaista delovalo. Arbin konačno proguta knedlu. "ali, gledajte, kako ja da znam kada da dođem po njega? Ne možete me naći, jer vam neću reći kako se zovem."
     No, to je ipak već bila završena stvar. "To vam nismo ni tražili", reče Šekt. "Dođite ponovo tačno za nedelju dana, u deset uveče. Čekaću vas na vratima garaže, one iste gde smo danas uterali vaše vozilo. Čoveče, morate mi verovati, nemate čega da se plašite."

     Bilo je već veče kad Arbin ustremi vozilo ka putu koji je vodio iz Čika. Dvadeset četiri časa su već prohujala otkako je stranac prvi put zakucao na njegova vrata, a od tada je broj prekršaja protiv Uredbi dvostruko narastao. Hoće li ikada više biti siguran?
     Nije mogao a da se ne osvrće za sobom dok je njegovo vozilo odmicalo pustim drumom. Prati li ga iko? Neko ko hoće da utvrdi gde stanuje? Ili je slika njegovog lica već u kartoteci? Stoji li već nešto sudbonosno u njegovom kartonu, u arhivama Bratstva u Vašinu, među kartonima svih ostalih Zemljana sa ličnim podacima, sve za potrebe Šezdesete?
     Šezdeseta. Ona koja čeka svakog. Njemu samom ostalo je još čitavih četvrt veka do nje, no, najpre je strahovao zbog Grua, a sada zbog ovog stranca.
     A šta ako se po njega nikada ne vrati?
     Ne! Ni on ni Loa neće još dugo biti u stanju da proizvode za troje, i čim se to desi otkriće se prvi prekršaj, prikrivanje Grua. A svi prekršaji se kad-tad kažnjavaju.
     Arbin je znao da će se vratiti u Čiku, uprkos svim opasnostima i rizicima.

     Ponoć je već bila prošla kada je Šekt konačno odlučio da ode na počinak, i to tek na insistiranje svoje zabrinute kćeri. No, nije mogao da zaspi. Osećao je da ga prekrivač pritiska poput prese, da ga jastuk guši. Stoga on ustade i sede kraj prozora. Grad je sada bio potpuno mračan, no, na obzorju, s druge obale jezera, mogao se nazreti smrtonosni plavičasti sjaj koji je obmotavao celokupnu Zemljinu površinu, uz izuzetak nekoliko manjih oblasti. Kroz glavu mu prolete sav napor proteklog dana. Prvo što je učinio pošto je otpremio sumnjičavog farmera bilo je da je stupio u telekontakt sa Gradskom kućom. Pošto se na poziv javio sam Enije, mora da ga je nestrpljivo iščekivao. Još je bio udobno uglavljen u svoje teško, olovom-impregnirano odelo.
     "Šekte, dobro veče. Jeste li završili s opitom?"
     "Nažalost, gotovo da smo završili i s pacijentom, jadnik jedan."
     Enije oseti nastup mučnine. "Izgleda da sam dobro učinio što nisam ostao s vama", primeti on. "Vi, naučnici čini mi se, gotovo da ste ruku pod ruku s ubicama."
     "On je, Namesniče, još živ. Nadamo se da će se sve dobro svršiti, ali..." Šekt sleže ramenima.
     "Ja bih se ipak i dalje čvrsto držao pacova, Šekte. No, vi ste se potpuno izobličili od umora, bez obzira što ste, za razliku od mene, sigurno već oguglali na takve stvari."
     "Eh, ostarilo se, Gospodaru", odvrati Šekt jednostavno. "To je, ovde na Zemlji, skupo zadovoljstvo", glasio je suv odgovor. "Idite, Šekte, odmorite se."
     I tako, sada je Šekt sedeo na svom mestu, lutajući pogledom po panorami neosvetljenog grada na jednom svetu u agoniji.
     Razmišljao je o tome kako je prošlo već dve godine od kako je sinapsfajer testiran po prvi put, dve godine kako je on sam predmet sprdanja Društva Starešina, ili Bratstva, kako su voleli da se nazivaju. Sedam ili osam radova koje je napisao bili su zatočeni u njegovom radnom stolu, a mogli su biti objavljeni u Sirijanskom žurnalu neuropsihologije i pribaviti mu slavu koju je tako željno isčekivao, slavu koja bi odjeknula širom čitave Galaksije. Umesto toga, postojao je onaj mračni i namerno obmanjujući članak u Fizičkom pregledu. Upravo to je bio metod Bratstva. Bolje poluistina nego laž.
     A Enije se, naprotiv, još raspituje. Zašto?
     Da li se to uklapalo u sve drugo što je znao? Da li Carstvo strahuje od stvari od koje strahuje i on?
     Istorija Zemlje beleži velike bune, tri puta u dve stotine godina. Pod barjakom umišljene snage iz davnina, tri puta je Zemlja bila buntovnik na udaru carskih garnizona. Tri puta je buna - razume se - bila ugašena, i da Carstvo zaista nije bilo, reklo bi se, velikodušno, a Galaktički svet širokogrud, Zemlja bi do sada tri puta bila u krvi izbrisana sa spiska nastanjenih planeta.
     No, stvari su se možda promenile... ali mogu li se one uistinu promeniti? Koliko se može verovati rečima ludaka na samrti kome ostaje još samo tračak zdrave svesti?
     Čemu sve to? U svakom slučaju, nije se usuđivao da išta preduzme. Moglo se samo čekati. On je već bio star, a kao što Enije reče, bilo je to na Zemlji skupo zadovoljstvo. Šezdeseta je kucala na vrata, a bilo je samo nekoliko mogućih izuzetaka od njenih neizbežnih kandži.
     A čak i na ovoj najbednijoj, gorućoj lopti od blata po imenu Zemlja, on je želeo da živi.
     Uz rojeve ovih i ovakvih misli, on pođe ponovo u krevet. Baš kada ga je gotovo hvatao san prenu ga misao da li je njegov poziv Eniju mogao biti uhvaćen od strane Starešinstva. U to vreme, međutim, nije znao da oni imaju unekoliko drugačije izvore informacija.
     Bilo je već jutro kada je Šektov mladi asistent konačno doneo odluku.
     On je Šekta zaista dužno poštovao, ali je isto tako dobro znao da je tajno eksperimentisanje sa dobrovoljcima bez zvanične dozvole u oštroj suprotnosti sa nalozima Bratstva. Nalozi su imali status Uredbi a kršenje Uredbi je, kao što se zna, težak zločin.
     Pomoćnik je razmišljao i dalje: na kraju, ko je taj čovek? Propaganda vezana za sinapsifajer i dobrovoljce bila je vrlo pažljivo sprovedena. Taman toliko informacija o spravi da odstrani zanimanje mogućih imperijalnih špijuna, i taman toliko da se izbegne bilo kakvo izričito ohrabrenje potencijalnim dobrovoljcima. Društvo Starešina samo je slalo ljude za eksperiment, i to je bilo dovoljno.
     Ko je, onda, poslao ovog čoveka? Možda, tajnim kanalom, baš Starešine? Da bi, recimo, ispitali Šektovu pouzdanost?
     Ili je, možda, Šekt izdajica? Ranije tog dana, razgovarao je u četiri oka sa nekim - nekim čovekom u odelu kakva Vasionci nose u svrhu radioaktivne zaštite.
     U svakom slučaju, Šekt je u sosu, pa zašto bi se on sam prepustio srljanju u propast? Bio je mlad, imao je četiri decenije života pred sobom. Zašto bi ubrzavao proces i doveo Šezdesetu na svoja vrata? Pored toga, ovo bi možda za sobom povuklo i unapređenje... S druge strane, Šekt je ionako star, sledeći Popis će ga sigurno zakačiti, i prema tome, ništa značajno neće izgubiti. Praktično ništa.
     Tehničar je odlučio. Rukom posegnu za komunikatorom i utisnu kombinaciju koja je direktno vodila u privatni odeljak velikog ministra Zemlje, koji je, pod carem i namesnikom, u ruci držao život ili smrt svakog stanovnika Zemlje.

     Ponovo se spustilo veče; tek tada se maglovita osećanja u Švarcovoj glavi razbistriše, registrujući oštar bol. Sećao se putovanja pored jezera, u susret niskim, zbijenim zgradama, i zatim, dugotrajnog, zgurenog čekanja u prtljažniku kola.
     A onda, šta? Njegov um ustuknu pred navirućim mislima. Da, da, došli su neki ljudi po njega. Soba, bili su tu neki instrumenti i merači, dve pilule... to je to. Dali su mu te pilule i on ih je s radošću uzeo. Šta je imao da izgubi? Otrov bi bio izbavljenje.
     A onda - ništa.
     Čekaj! Ipak, ima nekih iskrica svesti... ljudi se nad njega naginju... odjednom se priseti hladnog dodira stetoskopa na grudima... neka devojka mu je davala hranu.
     Odjednom, shvati da je bio operisan; u nastupu straha i panike on zbaci prekrivač i naglo se uspravi.
     Devojka je već bila nad njim, s rukama na njegovim ramenima, primoravši ga da ponovo legne na jastuke. Nešto mu je umirujuće pričala, ali je on nije razumeo. On pak pokuša da ostane u sedećem položaju, opirući se njenim vitkim rukama, no bez uspeha. Bio je bez snage.
     On prinese ruke licu i zagleda se. Bile su u redu. Zatim pokuša da pomeri noge i začu zvuk trljanja o prekrivače. Dobro je, ni noge mu nisu odsekli.
     On okrenu glavu ka devojci i reče, ne gajeći mnogo nade: "Možete li da me razumete? Možete li mi reći gde sam?" Glas kao da nije bio njegov rođeni.
     Devojka s nasmeši i iz nje navre čitava bujica reči. Švarc uzdahnu. Odjednom, spazi starijeg čoveka kako ulazi, onog koji mu je dao pilule. Čovek za trenutak prozbori nekoliko reči s devojkom, koja se zatim okrete Švarcu i pokaza na njegove usne, uz pokrete kojima kao da je htela reći da ovaj ponovo progovori.
     "Šta?" upita Švarc.
     Ona tu odlučno zaklima glavom, lica koje je sijalo od zadovoljstva. Bilo je to lepo lice, te Švarc shvati da mu je, i protiv volje, prijatno da ga gleda.
     "Hoćete da govorim?" upita on.
     Muškarac sede pored njegovog kreveta i gestom mu pokaza da otvori usta. On sam reče "A-a-a", i Švarc ponovi: "A-a-a." Čovek je prstima opipavao Švarcovu jabučicu.
     "Pa, u čemu je problem?" mrzovolno reče Švarc, kada pritisak prestade. "Čudno vam je što znam da govorim? Šta mislite, ko sam?"

     Dani su prolazili i Švarc je polako učio. Čovek je bio doktor - zvao se Šekt - prvo ljudsko biće koje je znao po imenu otkad je zakoračio preko krpene lutke. Devojka mu je bila kćerka, Pola. Švarc primeti da više ne mora da se brije, jer mu brada nije rasla. To ga je uplašilo. Da li mu je, uopšte, ikada rasla?
     Snaga mu se brzo vraćala. Dozvolili su mu da ustane, obuče se i hoda unaokolo, i počeli su da mu za jelo daju i druge stvari osim kaše.
     Da li je s njim problem u stvari bila amnezija? Jesu li ga zbog toga lečili? Da li je ovaj svet u stvari onaj pravi, prirodni, dok je svet koga se prisećao, ili bar tako mislio, samo fantazija koju je stvorio mozak oboleog od gubitka pamćenja?
     Nikada ga, ipak, nisu puštali van sobe, čak ni u hodnik. Je li to značilo da je zatvorenik? Je li počinio kakav zločin?
     Čovek nikad nije toliko izgubljen koliko je izgubljen kada su u pitanju prostrani i zamršeni hodnici sopstvenog razuma, gde niko drugi nema pristupa i načina da ga spase. Čovek nikada nije tako bespomoćan, kao kada ga sećanje napusti.
     Polu je, izgleda, zabavljalo da ga uči rečima. Međutim, njemu samome uopšte nije bila zabavna činjenica da veoma brzo upija i pamti sve te nove reči. Sećao se da je u prošlosti imao odlično pamćenje. Sa njim je, izgleda, bilo i dalje sve u redu. Već za dva dana razumeo je jednostavnije rečenice. Za tri dana je već sam mogao da objasni šta želi.
     Trećega dana se on zaista zaprepasti: Šekt ga je učio brojevima i pred njega postavljao zadatke. Švarc bi odgovarao dok bi Šekt gledao u štopericu i nešto brzo beležio. Tada mu Šekt objasni pojam 'logaritam' i zatraži od njega da mu kaže logaritam broja dva.
     Švarc je pažljivo prekopavao po svom fondu reči. Rečnik mu je još bio vrlo skučen, i stoga je praznine dopunjavao gestovima: "Ja - ne - kažem. Odgovor - ne - broj."
     Šekt oduševljeno klimnu i reče: "Ne broj. Ne ovo, ne ono. Malo ovaj, malo onaj."
     Švarc odlučno shvati da Šekt tako potvrđuje ono što je sam hteo reći - da odgovor ne iznosi ceo broj već razlomak. Stoga reče: "Nula tačka tri nula jedna nula tri - i - još - brojevi."
     "Dovoljno!"
     Tek tu se Švarc zbilja zaprepasti. Kako je mogao znati odgovor na to pitanje? Bio je siguran da nikada ranije nije ni čuo da postoje logaritmi, a opet, njegov um je proizveo odgovor čim je čuo pitanje. Nije bio svestan procesa kojim je došao do rezultata. Kao da je njegov um bio nezavisno biće, koje je njega samog koristilo kao instrument za saopštavanje.
     Ko zna, možda je pre svoje amnezije bio matematičar?
     Primetio je da mu je sve teže da jednostavno tako sedi u iščekivanju da se nešto dogodi. Osećao je da želja da se otisne u spoljni svet i nekako potraži odgovor neizdrživo raste. Odgovor nikako nije mogao da dobije u zatočeništvu ova četiri zida gde je (ova misamo mu dođe do svesti upravo u tom trenutku) zapravo samo medicinski slučaj.
     Prilika za beg se ukazala šestog dana. Počeli su previše da mu veruju, tako da je jednom prilikom Šekt izašao ne zaključavši vrata. Švarc primeti da na mestu gde se vrata inače spajaju sa zidom, i to tako dobro da postaju potpuno neprimetna, to jest deo zida, sad zjapi rupa od čitavih nekoliko milimetara.
     Sačekao je da se uveri da se Šekt slučajno neće odmah vratiti, pa onda lagano postavi ruku u snop čkiljavog svetla, kako je primetio da oni uvek rade. Glatko i tiho, rolo-vrata skliznuše u stranu i ukaza se prazan hodnik.
     I tako je Švarc 'utekao'.
     Kako je samo mogao znati da za šest dana njegovog boravka u toj zgradi, ni bolnica, ni soba, ni sam on nisu ni trenutka ostajali bez budne pažnje agenata Društva Starešina?