AKSON

     Oni koji kažu 'ne dam ni marijaša za tvoje ideje' obično su suviše velikodušni.
     
     Dežnjev senior
     
     60.
     Morison se gotovo naježi začuvši Konjevljevu naredbu (jer naredba je, to, zbilja i bila).
     Nije odgovorio odmah, kao u znak protesta. Nastavio je da zuri napolje, u unutrašnjost neurona, ne razaznajući i dalje gotovo ništa. Mogao je da uoči vlakna, savijene diskove, obličja nejasnih obrisa i neodredljive veličine. Štaviše, javio mu se čudan osećaj, kao da u ćeliji postoji nekakvo kičmasto ustrojstvo koje na okupu drži veća telašca, organele, ali brod je hujao pokraj njih velikom brzinom, kao kanu na brzim vodama. Osećaj kretanja bio je neuporedivo jači nego u krvotoku, jer tamo je bilo tvari koje su se kretale u istom smeru sa njima. Ovde su predmeti bili krupniji i izgledalo je kao da stoje u mestu, tačnije usled kretanja broda, sukljali su u suprotnom smeru.
     Na kraju, Morison progovori:
     "Ej, Jurij, prebrzo se krećemo. Mislim da brzina ima upliva na moždane talase. Sada su mnogo nerazgovetniji."
     "Jesi li sišao sa uma?" zareža Konjev. "Uopšte se ne krećemo brzo. Samo lebdimo kroz međućelijsku struju koja omogućava molekulima da dospeju do organela. Na normalnoj skali, pokret nam je sasvim spor. Tek minijaturizovan, čini nam se da je brz. Moram li te učiti ćelijskoj fiziologiji?!"
     Morison se ujede za usnu. Naravno. Bio je zaboravio koliko minijaturizacija može da mu pomuti čula i ostavi ih izigranima. Još jedan poen za Konjeva, pomisli on.
     "Mislio sam da bi možda bilo bolje", nastavi Morison naglas, pokušavajući da zvuči samouvereno, "da se opet vratimo obliku D-glukoze i dozvolimo da nas enzim ščepa. Uvećana masa bi nas, u tom slučaju, usporila, i možda bi onda bilo lakše pratiti talase."
     "Ne moramo usporavati. Nervni impuls pri normalnim okolnostima putuje brzinom od najmanje dva metra u sekundi, a nama to u ovom trenutku predstavlja brzinu oko sedamdeset puta veću od brzine svetlosti. U poređenju s tim, naša brzina je, koliko god izgledala velika, zapravo sasvim beznačajna. Čak i ako nama izgleda da se krećemo kao svemirski brod, sa stanovišta nervnog impulsa smo praktično, nepokretni."
     Morison podiže ruke kao da se predaje i oseti kako ga obuzima bes. Ima nečeg groznog u činjenici da je neko suviše u pravu. On baci brz, letimičan pogled na Kalinjinu, uz neprijatan osećaj da će naići na prezir s njene strane. Njegov pogled susretnu se sa njenim, ali nije pokazivala ništa slično. Zapravo, slegla je ramenima (što Morison odmah protumači: 'A šta uopšte očekuješ od takvog divljaka?')
     Boranova (prema kojoj Morison produži svoj pogled) kao da nije bila svesna malopređašnjeg duela. Bila je do guše u poslu, što Morisona začudi; jer čime se mogla tako pomno baviti u ovom trenutku, imajući u vidu da su mašine na brodu van pogona i da on jednostavno pluta niz struju.
     Što se tiče isključenih mašina i samim tim, Dežnjeva, on je bio jedini član ekspedicije koji je mogao sebi da priušti trenutak odmora (osim da ležerno motri na instrumente pred sobom, u slučaju neželjene i nenadane uzbune).
     "Hajde, Alberte", reče on, "usresredi se na te moždane talase i daj nam odgovore. Onda možemo na miru da odmaglimo odavde. Neverovatno je uzbudljivo, uveravam te, biti usred ćelije, za one koji to vole, ali prilično sam siguran da je meni dosta. Kao što reče moj otac: 'Najuzbudljiviji deo puta je uvek povratak kući.'"
     "Arkadije", začu se Boranova.
     "Kaži, Nataša."
     "Sačuvaj nešto od krilatica i za sutra." Morison, međutim, dospe da primeti senku osmeha na njenim usnama.
     "Razume se, Nataša. Učinilo mi se da su tvoje reči ovlažene sarkazmom, ali učiniću kako si naložila." I on teatralno škljocnu čeljustima, nastavljajući da tiho mumla nekakvu melodiju, neki setni mol.
     Morison se nađe u čudu. U brodu su se nalazili tek oko pet časova - a činilo mu se da su protekli dani, možda i godine. Pa ipak, za razliku od Arkadija, i uprkos svojim ranijim strahovanjima, još nije bio voljan da napusti Šapirovljevo telo. Osećao je snažan poriv da ispita ćeliju i njegove misli.
     Kalinjina mora da je mislila isto, ili slično, jer reče tihim glasom, kao za sebe:
     "Traba da nas je stid što smo prvi ljudi koji su zakoračili u najsloženiju ljudsku ćeliju, i ništa ne činimo kako bismo je pravilno i temeljno ispitali."
     "To je upravo ono što..." poče Morison, no odustade od toga da završi rečenicu i reči ostadoše u vazduhu.
     Konjev mahnu rukom pred sobom, nervozno, kao da rasteruje buljuke komaraca.
     "Ne mogu da vas shvatim. Nalazimo se u unutrašnjosti ćelije i ovde smo sa vrlo određenim razlogom. Alberte, molim te, misli na moždane talase."
     "To i činim", oštro odreza Morison. "Zapravo, već sam to učinio. Gledaj!"
     Konjev okrenu glavu, a onda oslobodi svoj opasač i proviri iza svog naslona. Zagledavši se u Morisonov maleni monitor, on primeti:
     "Talasi kao da se izoštravaju."
     "Zaista se izoštravaju. Intenzivniji su i ukazuju se i finija treperenja, koja ranije nisu bila uočljiva. Kad razmišljam o tome, pitam se koliko uopšte mogu oštri da budu. Ranije ili kasnije, jedna oscilacija, dovoljno suptilna, predstavljaće treperenje jednog jedinog elektrona, a onda ćemo morati da se pozabavimo i načelom pukih slučajnosti."
     "Zaboravljaš da smo minijaturizovani i da je Plankova konstanta za devet redova veličine manja za nas nego što je pod normalnim okolnostima."
     "Ne, ti zaboravljaš", usprotivi se Morison, srećan što može da uhvati svog sagovornika u raskoraku, "da se talasi minijaturizuju mnogo pre no što stignu do nas. Ti talasi su, stoga, sasvim podložni načinu pukih slučajnosti."
     Konjev je trenutak oklevao.
     "To ništa ne menja na stvari. Upravo sada, mi posmatramo nešto, i ne vidim neka velika proizvoljna odstupanja. Šta to znači?"
     "To podupire moju teoriju", reče Morison. "To je upravo ono što treba da vidim iz unutrašnjosti ćelije, ako je moje tumačenje aktivnosti moždanih talasa tačno."
     "Ne mislim na to. Mi polazimo od toga da su tvoja tumačenja ispravna. To više nije pretpostavka, već činjenica, i ja ti na tome čestitam. Ali šta to znači? Šta pokazuju ti talasi, šta zapravo, Šapirov misli?"
     Morison zatrese glavom.
     "Nemam podataka, nikakvih, u vezi sa međuodnosom određenih talasa i određenih misli. Bile bi potrebne godine da se dođe do nekog pouzdanijeg saznanja, ako se do njega uopšte može doći."
     "Ali možda skeptični talasi, uz svu svoju bistrinu i intenzitet, stvaraju neki efekat u tvom mozgu. Primaš li nešto od svojih famoznih slika?"
     Morison zastade za trenutak, a onda odmahnu glavom:
     "Ništa."
     Otpozadi dopre miran glas:
     "Ja primam nešto, Alberte."
     Morison se osvrnu.
     "Ti, Natalija?"
     "Čudno, ali je tako. Ja."
     "O čemu je reč, Natalija?" žurno upita Konjev.
     Boranova je oklevala, očigledno pokušavajući da se koncentriše:
     "Radoznalost. Pa, nije u pitanju nikakva slika ili prikaza. Tek impresija, osećaj. Osećam radoznalost."
     "Pa, i trebalo bi", reče Morison. "U ovim uslovima za takav osećaj i nije potrebna spoljna pobuda."
     "Ne, ne. Dobro poznajem svoje osećaje i impresije. Ovo je tuđe. Dolazi spolja."
     "Osećaš li to ovog trenutka?" pitao je Morison.
     "Da. Nestaje i ponovo se javlja, ali ovog trenutka je prisutno."
     "U redu. A sada?"
     Boranova je bila iznenađena.
     "Nestalo je, iznenada... jesi li isključio svoj aparat?"
     "Da, isključio sam ga. Sada ćeš mi govoriti kada ti se javlja osećaj a kada se gubi." On se okrenu ka Kalinjinoj želeći da joj kaže da ni slučajno, nijednim znakom, ne oda kada je aparat uključen a kada isključen, ali ona se zagledala negde napolje, očigledno opčinjena onim što vidi. On se za trenutak zapita čuje li ona ili mari li uopšte za ono što se u ovom trenutku dešavalo u brodu.
     On se ponovo okrenu Boranovoj.
     "Natalija, sklopi oči i pokušaj da se skoncentrišeš. Samo reci 'da' kada se osećaj javi, i 'ne' kada se izgubi."
     Narednih nekoliko minuta trajao je test.
     Morison se u međuvremenu obrati Konjevu.
     "Čuje li se bilo kakvo 'klik' kada palim i gasim kompjuter? Ima li ikakvih znakova..."
     Konjev odmahnu glavom.
     "Ne, nisam ničega svestan."
     "Onda greške nema. Ona prima osećaj samo kada je mašina u pogonu."
     Dežnjev koji je, za razliku od Kalinjine, pomno pratio razvoj događaja, javi se sa svog sedišta:
     "Ali zašto?" Njegove oči pretvoriše se u dva uzana proreza. "Moždani talasi su tu, prisutni su, bez obzira na to da li ih tvoja mašina registruje ili ne. Morala bi neprestano osećati radoznalost."
     "Ne, nikako", odvrati Morison. "Moja mašina se ponaša kao filter za sve, osim za same moždane talase. Bez aparata, ona može da primi samo zbrkanu masu osećaja, njihovih odnosa i sličnog. Uz mašinu, do nje dopiru samo skeptični talasi, što nadalje dokazuje vrednost mojih teorija."
     "Ništa ne razumem", odmahnu glavom Dežnjev, mršteći se. "Zar to, zapravo, ne pobija tvoju teoriju?"
     Morison sleže ramenima.
     "Mozak je veoma složen mehanizam. Natalija prima pobudu. Ti je ne primaš, kao uostalom, ni ja sam. Možda se taj sasvim posebni skeptični talas lepo uklapa sa nečim u konfiguraciji Natalijinog mozga, ali ne i sa mojim ili tvojim. Ne mogu da objasnim sve odjednom. Primaš li ti išta, Konjeve?"
     "Ne", dogovori ovaj, nezadovoljan kao i Dežnjev maločas. "Ipak, imao sam prikaze dok smo bili van neurona."
     Morison odmahnu glavom, ali ne reče ništa.
     Konjev opet prasnu.
     "Možeš li da nazreš bilo šta osim pukog osećaja radoznalosti, Natalija?"
     "Ne, Jurij, ne mogu", odgovori ona. "Ne u ovom trenutku. Ali ti si poznavao Pjotra Šapirova. On je ispoljavao neverovatnu radoznalost."
     "Sećam se, ali mi to ništa ne pomaže. Alberte, u kom se pravcu krećemo?"
     "Niz struju", glasio je odgovor. "To je jedini pravac u kome se i možemo kretati."
     "Ne, ne..." A onda, uz iznenadni nastup besa, on zbrza: "Je l' me ti to zafrkavaš? Hoćeš da budeš duhovit?!"
     "Nikako", mirno odgovori Morison. "Pitao si u kom pravcu se krećemo. Kakav sam ti i drugi odgovor i mogao dati? Kompas nam ovde ništa ne bi značio."
     "U redu. Izvini. Struja se kreće u onom pravcu. Na drugom kraju ćelije kreće se u suprotnom smeru. Cirkulacija. Ali nervni inpulsi napreduju jednosmerno, samo od dendrita ka aksonu. Nalazimo li se na onom kraju ćelije koji nas vodi u istom smeru u kome teku i impulsi, ili u onom suprotnom?"
     "Zašto je to važno?" upita Morison.
     "Mislim da jeste važno. Može li nam tvoja naprava reći u kom pravcu putuje impuls.
     "Da, naravno. To mogu da odredim po obliku talasa, to jest, mogu znati da li dolaze odnapred ili otpozadi."
     "I?"
     "Krećemo se u istom smeru kao i impulsi."
     "Odlično. Imamo, znači, sreće. Krećemo se ka aksonu."
     "Izgleda da je tako."
     "A u tom slučaju?" upita Boranova.
     "Razmisli, Natalija!" reče Konjev. "Skeptični talasi kreću se uporedo sa unutrašnjom površinom membrane ćelije. Ćelija je ovde široka i relativno prostrana. Skeptični talasi rasprostrti su ovde na velikom području, i u skladu s tim, gube na intenzitetu. Što se ćelija više bliži aksonu, sužava se. Akson je, u poređenju sa ćelijom, dugačka i vrlo uska cev. Talasi će morati da se prilično koncentrišu i sabiju na svom putu kroz akson, i samim tim, njihov će intenzitet postati jači. Štaviše, akson je obložen debelim mielinskim omotačem, pa se energija neće rasipati u spoljni prostor, već će ostati pritešnjena u aksonu."
     "Misliš, dakle, da ćemo talase efikasnije primati u samom aksonu?" upita Boranova.
     "Mnogo efikasnije. Ako sada možeš da osetiš tek radoznalost, sam bog zna šta će se iz toga izroditi u aksonu. Možda ćeš moći da otkriješ na šta se odnosi Šapirovljeva radoznalost."
     "Može se dogoditi da povod za radoznalost bude krajnje nebitan", primeti Morison. "Šta ako se, recimo, čudi zašto, jednostavno, leži i ne pomera se?"
     "Ne!" gotovo viknu Konjev. "To ga neće zanimati. Dobro ga znam. Ti ga ne znaš."
     Morison klimnu.
     "To je neosporno tačno."
     "Sve svoje vreme posvećivao je problemu minijaturizacije", nastavi Konjev. "Pretpostavljam, i sve svoje snove. Štaviše, u najnovije vreme, nekoliko nedelja pre nego... što se dogodila nesreća, radio je, mislio, sanjao isključivo o vezi između kvanta i relativnosti, o tome kako će minijaturizaciju i deminijaturizaciju učiniti procesima koji ne zavise od energije."
     "Sigurno", upade Morison, ali ako je to bio slučaj, mora da je, ipak, bar nečim ukazao u kom smeru mu se kreću misli."
     "Ne, u takvim stvarima se ponašao kao dete. Znali smo o čemu razmišlja, ali nikad nije dozvoljavao da proverimo da li je, u svojim razmišljanjima, krenuo sa mrtve tače, i u kom smeru se uputio. Obožavao je da potpuno završen proizvod jednostavno istrese u javnost. Sećaš li se, Natalija, kako je uživao u tome? To se, na kraju krajeva, dogodilo i sa minijaturizacijom. Kada je konačno nešto napisao, kada se nakanio, bio je to tek nagoveš..."
     "Je li to i objavio?" upita Morison mirno.
     "Znaš i sam da nije", šmrknu Konjev prezrivo. "Poverljivi prednacrti bili su dostupni samo onima koji su za to morali znati. Ni pod kojim okolnostima nisi mogao doznati za to."
     "Jurij", umeša se Boranova, "ne moraš bez potrebe biti toliko zajedljiv. Albert je član posade, i naš gost. Ne treba da ga smatraš špijunom."
     "Ako tako misliš, Natalija", prihvati Konjev, "onda u redu. Bez obzira na sve, Šapirov je bio radoznao, toliko intenzivno radoznao da i Natalija to oseća. Jedini predmet njegove radoznalosti može biti odnos kvant-relativnost. Ako se dokopamo pojedinosti, bilo kakvih, one će nam poslužiti kao odskočna daska za nastavak."
     "Misliš da ćemo do tih pojedinosti doći u aksonu?"
     "Siguran sam da hoćemo." Konjev stisnu pesnice, kao da je spreman da po cenu života brani svoje stanovište.
     Morison skloni pogled od njega. On nije bio siguran. Odjednom mu se činilo da mu činjenice cure kroz prste poput peska i da se kreću u neželjenim pravcima.
     Pokušao je da to sakrije, ali bio je isto toliko uzbuđen kao Konjev.
     
     61.
     Oblici u polutami plutali su kraj broda, s obe strane, i nestajali iza njega. Ribozomi? Vlakna? Morison nije znao odgovor. Iz ove perspektive, iz perspektive glukoznog molekula, nijedan objekat, pa ni onaj najjasniji, najuobičajeniji, ne bi izgledao prepoznatljiv.
     Kretali su se u čudnom, neodređenom svetu i Morison nije uspevao, ma koliko da se trudio, da raspozna okolinu broda, mada je bio prilično dobro upoznat sa elektronskom mikrografijom.
     Pitao se da li se negde, van kruga svetlosti sa broda, pojavljuje ogromno, beskrajno veliko obličje ćelijskog jedra. Nije čudo što je neprimetno, ako je posmatrač na tolikom stepenu umanjenja, a pri tom se nalazi na submikroskopskoj udaljenosti od njega.
     On pokuša da se usredsredi na neposredno okruženje broda. Ponovo mu se učini da vidi vodene molekule koji su činili devedeset osam odsto svih molekula u ćeliji (kao posledica činjenice da su upravo oni sami bili među najmanjim molekulima u njoj).
     Ipak, nije mogao biti siguran. Čak i uz toliko napinjanje mogao je da nasluti tek slabašno odsijavanje, verovatno tek poneki foton, odbijen od nekog vodenog molekula i usmeren ka njegovom vidnom polju. U najboljem slučaju, mogao je da vidi tek jedan ili dva fotona od svakog pojedinačnog molekula.
     Odjednom, on postade svestan glave Sofije Kalinjine koja se nagnula prema njemu. Njena kosa pomilova njegovo lice i on oseti, kao, uostalom, već u nekoliko navrata, sveži miris njenog šampona.
     "Ovo je strašno, Alberte", reče ona.
     Dah joj nije bio prijatan i Morison ne uspe a da ne ustukne.
     Primetila je to očito, jer hitro šakom prekri usta i promrmlja:
     "Oprosti."
     Morison lagano odmahnu glavom:
     "Ni moj dah nije baš kao miris ruže. To je od napetosti, od gladovanja... Možda bi, Natalija, pomogao gutljaj vode?"
     Piće bi nanovo raspodeljeno, u ravnomernim dozama.
     Kalinjina podiže uvis malu, belu fiolu:
     "Je li neko za pepermint?
     Morison pruži ruku i upita:
     "Da li smemo?
     Kalinjina baci brz pogled na Boranovu koja, međutim, smo sleže ramenima, kao da će reći 'šta me briga'. Sofija dodade Morisonu bombonu, stavi i sama jednu u usta, i ponovo mu se obrati:
     "Ovo je strašno, Alberte."
     "Šta, Sofija?
     "Kako možemo dozvoliti sebi da prođemo kroz ćeliju a da je ne istražimo?"
     "Cilj misije je jasno određen."
     "Znam, ali možda niko, za ko zna koliko godina, neće imati pristupa ovamo. Možda i nikada. Kada neko u budućnosti sazna za ovaj brod, i sazna kako smo projurili kroz ćeliju, ne gledajući ni levo ni desno, pomisliće, neizbežno, kakvi smo samo varvari bili!"
     Šaputala je, vrlo tiho, i glave su im bile gotovo priljubljene. Morison oseti kako mu to izuzetno prija.
     Već je toliko oguglao na sve pretnje koje su proizilazile iz njihovog trenutnog stanja, na sve to vibriranje nad ambisom mogućnosti spontane deminijaturizacije, na smrt koja je dahtala za njima u svakom pojedinom trenutku, te je mogao sebi dozvoliti da oseća zadovoljstvo zbog puke činjenice da se njegove usne nalaze izuzetno blizu jednog ljupkog ženskog lica.
     Pa, šta s tim? Neka ga njena blizina omami, neka bar na trenutak zaboravi stvarnost.
     Morison se priseti snažne, jasne slike, koja mu se pokazala pre izvesnog vremena, slike mlade, božanstvene, nasmešene devojke. Nije raspoznao misao kao svoju sopstvenu, budući da je tako nenadano došla, neznano otkud, i odmah nestala, i više se nije vratila; ali ipak je se sećao. I osećao je kako se sećanje šćućurilo u jednom uglu njegovog srca, osećao je njenu prisutnost i toplinu.
     On oseti trenutni poriv da je ovlaš poljubi, samo dodir njegovih usana i njene jagodice; ipak, uspe da se obuzda. Ako bi ona to pogrešno protumačila, ispao bi strahovita budala.
     "Ljudi u budućnosti će znati da smo imali prioritetan zadatak", reče on, posebno nežno. "Oni će razumeti."
     "Pitam se", nastavi Sofija, pa zastade i uputi gotovo uplašen pogled u pravcu Konjeva, koji je i dalje sedeo, krut kao stena, nesvestan njenog govora, njenih pokreta.
     Ona se okrenu ka svom kompjuteru, prebaci ga na pisanu komunikaciju i otkuca na ruskom gotovo u jednom dahu: JURIJ JE FANATIK KOJI SVE ŽRTVUJE SVOJOJ MANIJI, NEMA MOGUĆNOSTI DA ČITA MISLI, ALI JE U STANJU DA UBEDI SVAKOGA. Ona izbrisa napisano i umesto toga otkuca: MI SMO NJEGOVE ŽRTVE.
     To 'mi' čitaj kao 'ja', pomisli Morison setno. On pogleda, s oklevanjem, u svoj kompjuter. Učinilo mu se da skeptični talasi ponovo jačaju. On baci pogled napolje, u pokušaju da odredi koliko su daleko od aksoma; međutim, ponovo se susrete sa tamom i maglom.
     I on se prebaci na pisanu komunukaciju i otkuca na ruskom, ali latinicom: I ON JE, SAM, SVOJA ŽRTVA.
     Kalinjina odmah odgovori, gotovo mahnitom brzinom: NE VERUJEM DA LJUDI MOGU BITI ŽRTVE SEBE SAMIH.
     Morison se u tom trenutku s tugom priseti svoje jedine žene, svoje dvoje dece, svoje nemoći da valjano dokaže svoje teorije, ili da smogne snage da se mane ćorava posla, te otkuca: VERUJEM DA SMO SVI MI MNOGO VIŠE ŽRTVE SAMIH SEBE NEGO BILO KOGA DRUGOG i brzo vrati kompjuter u pređašnji program.
     Istog časa, gotovo izgubi dah: iako se smanjio nivo prijema, talasi su sada bili neuporedivo jači nego ikad do sada.
     Morison zausti da obznani svoje otkriće, ali ga Dežnjev preteče:
     "Jurij, ćelijska membrana zaokreće i mi zaokrećemo s njom."
     To je to, pomisli Morison. Ćelija se sužava prema aksonu i moždani talasi su sada enormno koncentrisani. Njegova naprava, koja je pomoću filtera brisala sve ostalo, odsijavala bi talasnu funkciju skeptičnih talasa kroz svu unutrašnjost broda. A rezultat toga?
     "Sada ćemo videti šta će se desiti", reče Konjev, zadovoljnim glasom. "Alberte, pusti mašinu u pogon, na najjačem nivou."
     "Nadam se da će se dogoditi nešto što će nam dati odgovor, ili makar, ključ za odgovor. Već mi je dosadilo da čekam", uzdahnu Boranova.
     "Ne krivim te", prihvati Dežnjev. "Kao što reče moj otac: 'Što duže čekaš na odgovor, utoliko će rešenje biti nejasnije.'"
     Morisonu se činilo da svaki mišić na Konjevljevom telu vibrira poput prenapregnutog betona, u stanju uzbuđenja i očekivanju trijumfa, ali istovremeno je osećao da on sam ne deli to oduševljenje.
     
     62.
     Opet je gledao napolje. Već su duboko zašli u akson i sada su plovili niz struju.
     U stvarnom svetu akson je bio neverovatno tanušna nit, ali u ovom, minijaturizovanom, bio je to kanal koji je mogao imati stotine kilometara u prečniku. A bio je i duži, mnogo duži nego sama ćelija. Plovidba do kraja kanala mogla bi potrajati koliko i put od Zemlje do Meseca, u oba pravca, puta dvanaest, ili čak i više. S druge strane, njihova prividna brzina pri minijaturizaciji izgledala im je kao brzina svetlosti.
     Ipak, nije bilo znakova te neverovatne brzine. Brod se kretao niz struju, a u aksonu je bilo mnogo manje organela i makromolekula nego u samoj ćeliji. Čak i da su u aksonu postojala strukturna vlakna, nepokretna u odnosu na ćelijsku membranu, struja i brod sa njom, prohujali bi pored njih brzinom koja ne bi dozvoljavala ni da se vlakno uvuče, čak i ako bi dovoljan broj fotona bio reflektovan sa njih što, naravno, nije bio slučaj.
     Morison, napokon, diže ruke. Nije imalo smisla zverati napolje.
     Trebalo je, zapravo, da pomno posmatra svoj ekran. Intenzitet skeptičnih talasa bio je i dalje u porastu. Postajalo je teško filtrirati neskeptični materijal. Bio je toliko gust da je, čak, prevazilazio receptivni kapacitet mašine.
     Štaviše, tanka i jasna vibracija skeptičnih talasa pretvorila se u seriju neregularnih udara. Čak i sa punim uvećanjem, bilo je očigledno da se ne mogu uočiti sve primljene pojedinosti. Morison shvati da će mu biti potrebno nešto slično laserskom štampaču, koji se u sličnim situacijama šalje u pomoć mikroskopu.
     Konjev se ponovo odvezao, pokušavajući da gleda u Morisonov ekran.
     "Nikada nisam video ništa slično", reče on.
     "Ni ja", odvrati Morison, "a proučavao sam skeptične talase tokom proteklih dvadesetak godina. Ništa slično, zbilja."
     "Znači, bio sam u pravu što se tiče aksona?"
     "Potpuno, Jurij. Talasi su se predivno zbili."
     "Odlično. A značenje?"
     Morison bezpomoćno raširi ruke.
     "E, tu leži zec. Razumljivo je da ne mogu da objasnim nešto što nikada ranije nisam video."
     "Ne, ne, ne", nestrpljivo odvrati Konjev. "Ti se usredsredi na ekran, a ja ću na indukovane poruke. Naši umovi su sada receptori, na isti način kao i tvoja mašina. Šta primaš? Slike? Reči?"
     "Ništa", odgovori Morison.
     "To je nemoguće."
     "A ti, primaš li ti nešto?"
     "To je zbog tvoje mašine. Podešena je prema tebi."
     "Da, ali, rekao si da si primao slike."
     U to se umeša suvi Dežnjevljev glas:
     "Moj otac je govorio: 'Ako hoćeš da čuješ, moraš da počneš da osluškuješ.'"
     "Dežnjev senior je, ovog puta, bio u pravu", primeti Boranova. "Ništa i nećemo primiti ako nastavimo da vičemo i svađamo se."
     Konjev duboko udahnu vazduh i reče sa prepredenom lakoćom, tako netipičnom za njegov glas:
     "Pa, dobro. Hajde da se koncentrišemo."
     Nepriroda tišina spusti se na brod, a onda odjednom, Kalinjina uskovitla vazduh sa samo nekoliko reči:
     "Nemamo vremena."
     "Nemamo vremana za šta, Sofija?" upita Boranova.
     "To sam osetila: 'Nema vremena.'"
     "Misliš da je stiglo od Šapirova?" upita Morison.
     "Ne znam. Je li to moguće."
     "Za trenutak sam i ja osetila sličnu misao", reče Boranova. "Pomislila sam, stoga, da bi možda bolji način za rešenje problema bio da proučimo zabeležene skeptične talase na ekranu i da čekamo na eventualne nagle promene. Možda upravo te promene, a ne sam tok talasa, indukuju slike. A onda mi je prošlo kroz um da bi čekanje moglo potrajati strašno dugo i da nemamo vremena."
     "Drugim rečima", reče Morison, pomislila si: 'Nemamo vremena.'"
     "Da", odvrati Boranova. "Ali to je bila moja misao."
     "Otkud znaš, Natalija?" insistirao je Morison.
     "Poznajem svoje misli."
     "I svoje snove. Ali ponekad se snovi začnu delovanjem spoljnog stimulansa. Pretpostavimo, ipak, da si primila misao: 'Nemamo vremena.' Pošto nisi navikla da primaš tuđe misli, brzo gradiš lanac slobodnih asocijacija koje su, sve, usmerene u određenom pravcu: da u tebi izazovu osećaj kako si svojom glavom došla do toga."
     "Može biti. Ali Alberte, kako ćemo zasigurno znati?"
     "Nisam siguran, ali eto, i Sofija je pomislila na istu stvar. Pitaćemo i nju, da li je i ona do te misli došla na sličan način."
     "Ne", odgovori Kalinjina. Pokušala sam da ne mislim ni na šta, u prazno. Misao je, jednostavno, došla."
     "Ja nisam osetio ništa", reče Morison. "Ti, Jurij?"
     Konjev zavrte glavom, mršteći se žestoko, očigledno zavideći ostalima.
     "Ni ja."
     "U svakom slučaju", nastavi Morison zamišljeno, "možda sve to nema veze. Natalija misli da je to prirodan rezultat niza prethodnih pomisli i dalje, sasvim površna misao. Čak i da se ta misao i začela u Šapirovljevom mozgu, i tamo bi mogla biti sasvim površna."
     "Možda", reče Konjev, "a možda i ne. Čitav njegov život i um bili su zaokupljeni problemima minijaturizacije. Neće on misliti ni na šta drugo."
     "Stalno to ponavljaš", reče Morison, "možda je u pitanju samo romantična besmislica. Niko ne misli samo na jednu stvar. Čak ni najzatelebetaniji Romeo ne bi mogao čitavog života da obleće oko svoje Julije. Neki udaljeni zvuk, i njegov um bi istog časa bio odvučen na drugu stranu."
     "Bez obzira. Sve što Šapirov kaže moramo uzeti kao potencionalno značajno."
     "Potencionalno", naglasi Morison. "A šta ako je radio na proširenju teorije o minijaturizaciji i shvatio da nema vremena, da nema vremena da svoj rad privede kraju?"
     Konjev zatrese glavom, više da bi odagnao neprijatnu misao nego da bi opovrgao Morisonove reči.
     "Razmotri i ovu pretpostavku: šta ako se Šapirovu učinilo da bi svaka minijaturizacija koja podrazumeva povećanje brzine svetlosti proporcionalno smanjenju Plankove konstante, izazvala trenutnu promenu, bez ikakvog utroška vremena? I naravno, ukoliko bi se brzina svetlosti beskrajno uvećala, neizbežno bi se uvećala brzina svakog objekta bez mase ili sa zanemarljivom masom. U stvari, vreme bi se ukinulo i Šapirov bi mogao ponosno zaključiti kako 'vreme ne postoji'."
     "Prilično nategnuto", porimeti Boranova.
     "Naravno", odgovori Konjev, "ali je vredno razmišljanja. Moramo zapamtiti i zabeležiti svaku primisao do koje dođemo, koliko god bila maglovita, koliko god beznačajna."
     "Upravo to i nameravam, Jurij", reče Boranova.
     "Molim opet za tišinu. Daj da vidimo možemo li uhvatiti još nešto."
     Morison se upe iz sve snage da se koncentriše, čvrsto zatvorenih očiju, tek sa malenim, uskim prorezom, uperenim na Konjeva, koji uzdahnu i prošapta:
     "Nešto mi se neprestano nameće... Nu puta c jednako je m kroz s..."
     "I meni se javilo", reče Morison, "ali sam mislio da je to MC ²."
     "Nije", prošišta Konjev. "Pokušaj ponovo."
     Morison se sav stisnu, pometen u potpunosti, a onda reče:
     "U pravu si, evo ga! Nu puta c jednako m kroz s. Šta to može biti?"
     "Ko to može odmah reći! Ipak, ako je bio Šapirovljev um, onda to nešto i znači. Možemo pretpostaviti da je nu radijaciona frekvencija, c brzina svetlosti, a m kroz s uobičajena masa, to jest, masa u stanju mirovanja pri normalnim okolnostima. U svetlosti..."
     Boranova odmah podiže ruke, upozoravajući, neumoljivo. Konjev zastade i dodade, pomalo nesigurno:
     "Ali to je ni tamo ni ovamo."
     Morison se nasmeje.
     "Poverljiv materijal, a, Jurij?"
     "Kako to", javi se Dežnjev, sa neuobičajnom mrzovoljnošću, "da vi čujete sve te stvari o vremenu i prirodnoj masi, a ja ne čujem ništa. Znači li to da ja nisam naučnik?"
     "Sumnjam da je to razlog", odgovori Morison. "Svaki mozak je različit. Možda ih ima raznih, kao što ima raznih krvnih grupa. Krv je krv, ali pri transfuziji, moraš obratiti pažnju. Moguće je da se tvoj mozak nigde ne ukršta sa Šapirovljevim."
     "Samo moj mozak?"
     "Ne samo tvoj. Verovatno da postoje milijarde mozgova koji od Šapirovljevog ne mogu da prime nikakvu poruku. Primetio si, valjda, da Sofija i Nataša primaju iste stvari, koje Jurij i ja nismo u stanju da registrujemo i obrnuto."
     "Dva muškarca i dve žene", zabrunda Dežnjev. "A šta sam onda ja?"
     "Gubimo vreme, Arkadije", oglasi se Konjev nestrpljivo. "Hajde da ne diskutujemo baš o svemu za šta se zakačimo. Treba još puno da osluškujemo, a sve je manje i manje vremena za to. Ako se koncentrišeš još snažnije, Arkadije, uhvatićeš, možda, i ti nešto."
     Tišina.
     Povremeno bi se prekidala kada bi neko u brodu prošaptao da je uhvatio nekakav sled reči ili da mu se javila neka slika u umu. Dežnjev se oglasi samo jednom:
     "Ja imam samo utisak gladi, ali možda je to samo moja rođena glad."
     "Bez sumnje", suvo odvrati Boranova. "Pomisli na to da ćeš, kada iziđemo odavde, dobijati repete za svaki doručak i večeru, i neograničene količine votke."
     Dežnjev se samo pohlepno nasmeši na tu pomisao.
     "Čini mi se da nećemo doći ni do čega, matematičkog ili nekog drugog porekla. Siguran sam da čak i Šapirov mora imati puno, puno misli vezanih za njegove privatne stvari."
     "Bez obzira", odreza Konjev. "Slušajmo dalje."
     "Koliko još, Jurij?"
     "Do kraja aksona. Do samog kraja."
     "Nameravaš li da nas sprovedeš kroz sinapse, ili misliš da se vratimo istim putem?" upita Morison.
     "Prići ćemo sinapsama što je više moguće. To će nas dovesti u neposrednu blizinu sledeće nervne ćelije, i može se dogoditi da skeptične talase bude moguće još lakše registrovati tu, na toj vitalnoj tački prenosa impulsa."
     "Da, da, Jurij, ali ti nisi kapetan. Nataša, leptiriću, slažeš li se sa ovim?"
     "Što da ne? Jurij je u pravu", odgovori ona. "Sinapsa je jedinstvena po mnogo čemu, a mi o njoj ne znamo ništa."
     "Pitam samo zato što je polovina naše energije već utrošena. Koliko dugo još mislimo da ostanemo u organizmu?"
     "Dovoljno dugo", reče Boranova. "U svakom slučaju, stići ćemo do sinapse."
     I tišna se ponovo spusti na brod.
     
     63.
     Brod nastavi svoj put kroz zastrašujuće dugi akson. Konjev je i dalje izdavao uputstva:
     "Sve što osetite, recite naglas. Imalo to smisla ili ne, bila to jedna reč ili čitav pasus. Ako je slika, opisujte je. Čak i ako mislite da je misao vaša, govorite, ako imate i najmanjih sumnji."
     "Zauzvrat ćeš dobiti samo blebetanje", progunđa Dežnjev, i dalje neraspoložen zbog svoje nesposobnosti da bilo što uoči.
     "Naravno, ali dve ili tri suvisle misli isplatiće sve ostalo. A opet, nećemo znati šta je suvislo ako ne budemo znali sve."
     "Znači, ako osetim nešto što ne pripada meni, pričam naglas?" upita Dežnjev.
     "Naročito ti. Ako si toliko neosetljiv, kao što izgleda, sve što dopre do tebe može biti od presudnog značaja. A sada, molim vas, tišina. Svaki sekund koji potrošimo u razgovoru može značiti da smo propustili ono glavno."
     I opet, rastrzane, izolovane rečenice se nastaviše. Morisonu se učini da sve zajedno zbilja nema smisla.
     Iznenađenje nastade, za trenutak, kada Kalinjina objavi:
     "Nobelova nagrada!"
     Konjev je naglo pogleda, zausti da nešto kaže, a onda, kao da se nečeg prisetio, oćuta.
     Morison, nastojeći da izbegne ton poruge, upita:
     "Jesi li i ti, Jurij, osetio to isto?"
     "Gotovo u istom trenutku", odgovori ovaj, klimnuvši potvrdno.
     "Znači, prvo prožimanje između muškarca i žene u brodu", reče Morison. Pretpostavljam da je to u vezi sa Šapirovljevim pokušajem da unapredi teoriju minijaturizacije."
     "Bez sumnje. Ali Nobelova nagrada mu nije ginula ni za prethodna dostignuća na tom polju."
     "Koja su, međutim, svrstana među tajne i stoga ostala nepoznata."
     "Da, ali kada se proces usavrši, više to neće biti."
     "Nadajmo se", sarkastično dobaci Morison.
     "Nismo ništa više tajanstveni nego vi, Amerikanci", ne izdrža Konjev.
     "U redu, neću da se svađam", nasmeši se Morison široko, što Konjeva, koji ga je gledao preko ramena, kao da iznervira još više.
     Najednom, Dežnjev uzviknu:
     "Hoking!"
     Morison iznenađeno podiže pogled. Ovo nije očekivao.
     "Šta kažeš, Arkadije?" upita Boranova, sa prizvukom nezadovoljstva u glasu.
     "Rekao sam, Hoking!" ponovi Dežnjev, gotovo se pravdajući. "Odnekud je dolepršala u moj um. Rekli ste da kažem šta god osetim."
     "To je engleska reč. Hoking znači pljuvanje", reče Boranova.
     "Ili prodavanje", veselo dodade Morison.
     "Ne znam toliko engleski da bih znao tu reč. Mislio sam da je to nečije ime", reče Dežnjev.
     "I jeste", dobaci Konjev, sa malom nelagodnošću. "Stiven Hoking. Veliki engleski teoretski fizičar od pre jednog stoleća. I ja sam mislio na njega, s tim što sam bio uveren da su to moje misli."
     "Odlično, Arkadije. To može biti korisno", reče Morison.
     Dežnjev se odmah osmehnu.
     "Znači, ipak nisam baš sasvim beskoristan, ha? Kao što reče moj otac: 'Koliko god da su malobrojne reči mudraca, valjano je saslušati ih.'"
     Nekih neodređenih pola časa kasnije, Morison tiho progovori:
     "Stižemo li do bilo čega, uopšte? Čini mi se da nam reči i slike ne govore baš ništa. Nobelova nagrada nam govori, što je i bilo za očekivati, da ju je Šapirov imao na umu, ali to znamo od ranije. Hoking nam kaže da je rad tog fizičara bio značajan, verovatno, kao osnova za nadgradnju teorije minijaturizacije, ali nam ne kaže i usled čega."
     Ovog puta se nije pobunio Konjev, iako je Morison očekivao napad s te strane, već Boranova. Konjev se, verovatno, spremio da odgovori, ali je pustio da dama ovog puta ponese teret.
     "Alberte", poče ona, "imamo posla sa neverovatnim kriptogramom. Šapirov je čovek u komi i njegov mozak ne funkcioniše na disciplinovan, uobičajen način. On se, u onim segmentima u kojima je ostao zdrav, možda iskri, premda sasvim nasumično. Mi stoga sakupljamo sve, bez predrasuda, i sve će biti proučeno, imajući u vidu teoriju minijaturizacije. Oni koji je poznaju uočiće neki smisao tamo gde ga, recimo, ti nećeš videti. I jedan dašak značenja, na jednom kraju, može biti početak rasvetljavanja koje će se proširiti na sve. Ovo što radimo, stoga, ima smisla, i kao postupak je ispravno."
     "Pored toga, Alberte", nastavi Konjev, "postoji još nešto što možemo pokušati. Približavamo se sinapsi. Ovaj će se akson završiti i rasplinuti u mnogostruka vlakna, od kojih će se svako ustremiti ka dendritu susedne ćelije, iako ga neće dodirnuti."
     "To znam", nestrpljivo odvrati Morison.
     "Dalje: nervni impuls, uključujući i skeptični talas, mora da preskoči taj maleni jaz sinapse. U tom trenutku dominantne misli su manje ometane od strane drugih, sporednih. Ako mi preskočimo taj jaz, naći ćemo se, makar samo za kratko, u položaju da otkrijemo ono što tražimo uz manje ometanje sporednih misli."
     "Ozbiljno?" upita Morison. "To smanjenje ometanja je novost za mene."
     "Rezultat je mukotrpnog sovjetskog istraživanja na tom polju."
     "Ah!"
     Konjev opet prasnu:
     "Šta ti znači to, ah? Sprdaš se sa vrednošću istraživanja?"
     "Ne, ne."
     "Naravno da se sprdaš. Sovjetsko istraživanje, znači, nije ozbiljno."
     "Samo sam hteo reći da ništa ne znam, niti da sam išta pročitao o tome", izjavi Morison odbrambeno.
     "Istraživanje je obavila Madam Nastjaspenskaja. Pretpostavljam da si čuo za nju?"
     "Jesam", čuo sam.
     "Ali ne čitaš njene članke, zar ne?"
     "Jurij, ne mogu da držim korak čak ni sa literaturom na engleskom, a kamoli..."
     "E pa, kada se ovo završi, postaraću se da dobiješ njena sabrana dela ne bi li se malo obrazovao."
     "Hvala, ali kad smo već kod toga, rekao bih da mi rezultat tog istraživanja deluje prilično čudno. Ako izvesne vrste mentalne aktivnosti bolje prelaze preko sinapsi nego neke druge, u tom slučaju, imajući u vidu da u mozgu ima više stotina milijardi sinapsi, samo bi jedan delić svih ljudskih misli bio sposoban da nađe svoj put."
     "Nije uopšte tako jednostavno", obrusi Konjev. "Sekundarne misli se ne brišu. Nastavljaju se na nižem nivou intenziteta i ne opadaju beskonačno. Sve što se dešava je sledeće: u neposrednoj blizini sinapse važne misli su, za jedno kratko vreme, unekoliko ojačane."
     "Ima li dokaza za to? Ili je u pitanju samo hipoteza."
     "Ima dokaza, vrlo suptilnih. Jednog dana, siguran sam, kada minijaturizacija uzme maha, ti će dokazi biti mnogo ubedljiviji. U svakom slučaju, ima nekih ljudi kod kojih je ovaj 'efekat sinapse' mnogo izraženiji nego kod drugih. Kako bi, drugačije, bilo moguće da kreativne osobe uspevaju da toliko dugo i snažno ostanu usredsređene na nešto, osim ako im trivijalnosti manje ometaju umne procese? I zašto su, nasuprot tome, briljantni umovi, gotovo po tradiciji, istovremeno i veoma rasejane osobe?"
     "Odlično. Ako nešto pronađemo, neću se više raspravljati."
     "Ali šta ćemo kad stignemo do kraja aksona?" upita Dežnjev. "Struja koja nas nosi napraviće polukrug, pa ćemo se istim ovim putem vratiti, uz drugi zid aksona. Treba li da se probijem pravo napred, kroz opnu?"
     "Ne, naravno ne", odgovori Konjev. "Oštetili bismo ćeliju. Moraćemo da poprimimo elektronski kod acetilholina. On premosti nervni impuls preko sinapse."
     "Sofija, možeš li brodu dati kod acetilholina?" upita Boranova.
     "Mogu, odgovori Kalinjina. Ali ne postaju li acetilholinski molekuli aktivni kada se nađu van ćelije?"
     "Bez obzira, moguće je da ćelija razpolaže mehanizmom pomoću koga ih izbacuje iz sebe. Pokušaćemo."
     Na izgled beskrajni akson i dalje se pružao prema njima.
     
     64.
     No, odjednom mu se ukaza i kraj. Nikakvog prethodnog upozorenja nije bilo.
     Konjev ga prvi primeti. On je gledao, i znao je šta gleda, ali Morisonu, svejedno, pripisa to u zaslugu. Jer i on je gledao, i nije primetio kada je naišlo.
     Ipak, Konjev je sedeo napred, dok je Morison bio primoran da mu izviruje preko ramena. Ipak, to nije bilo dovoljno kao izvinjenje.
     Pri nejasnom svetlu koje je isijavao sam brod bilo je jasno da se pred njima nalazi udubljenje, ali da struja, ipak, iz nekog razloga, zaokreće u drugom pravcu.
     Akson je počinjao da se grana u dendrite, poput onih na drugom kraju neurona, na onom kraju gde se nalazilo jedro ćelije. Dendriti na ovom kraju ćelije bili su malobrojniji i tanji; ali svejedno, bili su tu. Bez sumnje, jedan deo ćelijske tečnosti isticao je u njih, ali brod se nalazio u samoj matici i nije bio u položaju da rizikuje. Trebalo je da se otisnu u prvi dendrit na koji naiđu, ako je to bilo moguće.
     "Ovamo, Arkadije, ovamo!" povika Konjev pokazujući prstom, i tek u tom trenutku ostatak posade shvati da su stigli do kraja aksona. "Pali motore i kreni ovamo!"
     Morison začu predenje motora koji su brod sada potiskivali ka jednoj ivici struje. Dendrit ka kome su se ustremili predstavljao je, iz njihove perspektive, samo cev, veliku cev, budući da su mogli da uoče samo jedan deo svoda koji je označavao ulaz.
     Nastavili su da mu se primiču, i Morison posle izvesnog vremena postade svestan da je svu inercionu silu svog sopstvenog tela usmerio ka kanalu, kao da je želeo da pripomogne mašinama broda.
     Glavno pitanje nije bilo naprosto stići do cevi, oslobađajući se, pri tom, malo po malo matice, već, zapravo, izbeći vodene molekule koji su se u blagim lukovima okretali i vraćali u pravcu odakle su došli.
     Brod napokon uspe da prevlada kontrastruju, i odjednom bi prosto gurnut u otvor cevi.
     "Isključi motore", naloži Konjev uzbuđeno.
     "Ne još", promumla Dežnjev. "Možda smo još suviše blizu kontrastruje. Pusti da se još malo približim zidu."
     On to i učini, i to ne potraja dugo. Sada su se pretežno kretali niz struju, osećajući tek ponegde suprotnu silu. I kada konačno isključi mašine i zagladi svoju vlažnu, prosedu kosu, Dežnjev duboko odahnu i reče:
     "Sve što činimo doprinosi da nam energija ne curi, već ističe! Jurij, ograničeni smo, ograničeni!"
     "O tome ćemo brinuti kasnije", odbrusi nestrpljivo Konjev.
     "Zbilja?" podrugnu se Dežnjev. "Moj je otac uvek govorio: 'Kasnije, obično znači prekasno.' Natalija, reci i ti nešto. Ne verujem Juriju kada je u pitanju njegova procena naših energetskih zaliha."
     "Smiri se, Arkadije. Ja ću se pobrinuti za to. Jurij, dendrit nije suviše dug, zar ne?"
     "Ubrzo ćemo stići do kraja, Natalija."
     "U tom slučaju, Sofija, pobrini se za elektronski kod acetilholina čim bude dat znak."
     "Da, daćeš mi znak, zar ne?"
     "Neću, Sofija. Sigurna sam da će Jurij zaurlati kao Kozak kada kraj dendrita bude na vidiku. U tom trenutku ćeš promeniti kod."
     Nastavili su da se kreću kroz završnu cev neurona u koji su kročili pre mnogo vremena. Morisonu se učini da, usled sužavanja dendrita, može da uoči i svod nad svojom glavom, ali to je bila samo varka. Zdrav razum mu je govorio da, čak i kad je najsuženiji, dendrit mora biti širok bar nekoliko kilometara (sa stanovišta, naravno, molekula).
     Kao što je Boranova i predvidela, Konjev zbilja podiže glas i viknu, krajnje nesvestan šta upravo čini:
     "Eno završetka. Brzo! Acetilholinski kod, pre no što bude kasno."
     Prsti Kalinjine zaigraše po tastaturi. Unutra, u brodu, nije bilo nikakvog znaka koji bi ukazivao na bilo kakvu promenu, ali pred njima se nalazio acetilholinski receptor, preciznije, stotine i stotine receptora i kodovi se uspostaviše, pozitivan za negativan i obrnuto, te dodir broda i receptora bi jasan i snažan.
     Izvučeni su iz struje i prosto usisani kroz zid dendrita. Tokom nekoliko narednih minuta plutali su kroz međućelijski prostor, između dendrita koji su upravo napustili prema susednom dendritu, prema susednoj ćeliji.
     Morison nije video gotovo ništa. Osećao je kako brod klizi napred, kroz složenu proteinsku strukturu. A onda ugleda konkavni oblik pred sobom, kao i kada je brod ulazio u prethodni neuron.
     Konjev odveza svoj pojas i ustade (očigledno, bio je suviše uzrujan da bi mogao mirno da sedi). A onda izgovori, gotovo mucajući:
     "Prema hipotezi Nastjaspenskaje, pročišćavanje i prijem važnih misli naizrazitiji su neposredno posle sinapse. Kada se ćelijsko telo približi, razlika se smanjuje. Čim se nađemo u dendritu koji je pred nama, otvorite svoje umove. Budite spremni na sve. Sve što osetite recite naglas. Opisujte slike. Snimiću sve što izgovorite. I ti, Arkadij. I ti, Alberte. Ulazimo. Počinje!"