MEĐU ĆELIJAMA

     U životu se, za razliku od šaha, igra nastavlja i posle mat-pozicije.
     
     Dežnjev senior
     
     50.
     Teška tišina ophrva brod. Remetio ju je jedino Konjev nervozno se vrpoljeći u sedištu i kršeći prste.
     Morison gotovo da je saosećao s njim. Ući u trag pravilnom pravcu, učiniti to baš onako kako je isplanirano, uprkos teškoćama, biti na pragu uspeha, i osećati mogućnost da uspeh izmakne, iako je gotovo nadohvat ruke...
     Poznavao je taj osećaj. Ne više tako jasno, doduše, te stvari se spontano brišu iz pamćenja posle višestrukih osujećenja, ali sećao se. Eksperimenti koji su rađali nadu, nikada dovedeni do kraja. Kolege koje se smeše i klimaju glavama, nikada do kraja ubeđene.
     On se nagnu napred i prozbori:
     "Jurij, samo pogledaj crvene ćelije. Napreduju, jedna za drugom postojano, što znači da Šapirovljevo srce funkcioniše, i da to prilično dobro izvodi. Dokle god se crvena krvna zrnca budu ravnomerno kretala unapred, sasvim smo sigurni."
     "A u vidu treba imati i temperatutu krvi", dobaci Dežnjev. Posmatram je sve vreme. U odsudnom trenutku treba očekivati da počne polako da opada, na karakterističan način. Zapravo, sada je na gornjoj granici normale.
     Konjev groknu, kao da je hteo reći da nema potrebe za praznim utehama, ali Morisonu se čini da je posle svega ipak bio primetno mirniji.
     On se zavali u sedište i sklopi oči. Pitao se da li je ono što oseća glad, i reši da ne misli na to. Isto tako, nije bio sasvim siguran da li mu se ide u toalet. Čak i da je u pitanju bila samo iluzija, primisao nije bila ohrabrujuća. Čovek, zbilja, može poprilično dugo da se uzdržava od hrane, ali potreba za mokrenjem nije dopuštala takvu fleksibilnost slobodnog izbora.
     On odjednom postade svestan da mu se Kalinjina obraća, a da to nije ranije primetio:
     "Izvini, šta si rekla?" upita on, okrenuvši se ka njoj.
     Kalinjina je izgledala začuđena, i samo blago reče.
     "Izvini ti, očigledno sam te prenula iz misli."
     "Ništa strašno, Sofija. Trebalo bi da se ponašam manje nedruštveno."
     "U tom slučaju, pitala sam te šta ti zapravo radiš, mislim, ono što se naziva analizom moždanih talasa. Mislim, koja je tvoja uža specijalnost u ovoj misiji? Zašto si nam... bio neophodan?" Ona zastade, očevidno pometena, ne znajući kako da nastavi.
     Morison bez problema završi njenu misao:
     "Zašto je bilo neophodno da budem na silu doveden iz svoje zemlje?"
     "Nisam te naljutila?"
     "Ne. Pretpostavljam da ti nisi bila duhovni otac ideje o otmici."
     "Naravno da nisam. Nisam znala ništa o tome. U stvari, zato te i pitam. Ništa ne znam o tvojoj užoj struci, osim da se na neki način baviš elektroneuralnim talasima. I da je elektroencefalografija postala bitna naučna odrednica."
     "Ako me pitaš šta je to što je karakteristično za moj način gledanja na stvar i za moje ideje, bojim se da ti to ne mogu reći."
     "Tajna, znači? Pretpostavljala sam."
     "Ne, nije tajna", odvrati Morison mršteći se. "Nema tajni u nauci, bar ne bi trebalo da ih bude. Ima, samo, borbi za originalnost i preimućstvo, pa su naučnici često oprezni u pogledu onoga što kažu; tako, ni ja nisam imun na to. U ovom, pak, slučaju, izražavam se figurativno. Ne mogu ti reći jer ti nedostaje predznanje."
     Kalinjina se na trenutak zamisli i stisnu usne, kao da će joj to pomoći da izvede dobar zaključak.
     "Možeš li mi objasniti makar osnovne stvari?"
     "Da, mogu pokušati, ukoliko si spremna da slušaš jedan iskaz za drugim. Ne mogu baš dobro da objasnim sam osnovni problem. Ono što nazivamo moždanim talasima predstavlja konglomerat svih vrsta ispoljavanja aktivnosti mozga. Čulne pobude raznih vrsta, stimulansi koji stižu od mišića i žlezda, psihički mehanizam, koordinacija i slično. Negde u njima, izgubljeni, nalaze se i talasi koji kontrolišu, ili su plod, konstruktivnog i kreativnog mišljenja. Njihovo izdvajanje, to su oni koje nazivam skeptičnim talasima, predstavlja ogroman problem. Samo telo to čini bez ikakvih teškoća, ali mi, jadni naučnici, nalazimo se sve vreme u jednoj zbrci."
     "To mi nije problem da razumem", primeti Kalinjina sa zadovoljnim osmehom.
     Izuzetno je ljupka, pomisli Morison, samo kad bi se češće oslobađala te melanholične aure.
     "Nismo još ni dotakli ono pravo", reče on.
     "Hajde, onda, nastavi."
     "Pre, otprilike, dvadeset godina, ustanovljeno je da u tim talasima postoji nešto što bismo mogli nazvati nasumičnom komponentom; do tada je to ležalo neotkriveno, jer dotadašnji instrumenti jednostavno nisu bili u stanju da zabeleže ono što sada nazivamo 'titrajem'. U pitanju je bila izuzetno brza oscilacija neregularne amplitude i intenziteta. To, razumeš, nije moje otkriće."
     "Čini mi se da si pre dvadeset godina bio premlad za tako nešto", reče Kalinjina uz osmeh.
     "Bio sam u to vreme pred diplomom, zaokupljen otkrivanjem činjenice da mlade žene ipak ostavljaju mogućnost da im se priđe, što nipošto nije bilo nevažno otkriće. U stvari, mislim da svaka osoba mora, povremeno, proći kroz to. Ali to sada nije važno.
     Određen broj ljudi smatrao je da bi taj titraj mogao predstavljati izraz procesa mišljenja, u okviru uma; ali niko nije uspeo da titraj kako treba izoluje. Titraj bi se pojavljivao i isčezavao, ponekad bio uočljiv, a ponekad ne, i opšte mišljenje je bilo da je reč o posledici preosetljivih instrumenata, koji su, zapravo, hvatali šumove što ih je pojava za sobom ostavljala.
     S tim se nisam slagao. Vremenom sam konstruisao kompjuterski program koji je omogućio da se titraji izdvoje i pokazao da su oni neprestano prisutni. Za to sam dobio i određeno priznanje, mada je bilo ljudi, tek nekoliko osoba, koje su bile u stanju da ponove moje eksperimente. Koristio sam životinje za opite koji su za ljudska bića bili suviše riskantni; dobijeni rezultati pomogli su mi da dalje izoštrim svoj analitički program. No, što sam dalje napredovao sve je manje ljudi bilo sposobno da me sledi; sledstveno tome, sve su izrazitiji postajali neverica u moj rad i podozrenje da su me eksperimenti sa životinjama zaveli na krivi trag.
     Međutim, izdvajanje titraja predstavljalo je tek početak, dug je put odatle pa do dokaza da je on, zapravo, posledica apstraktnog razmišljanja. Pojačao sam, intenzivirao i sve više prekrajao svoj program, i konačno ubedio sebe da zaista imam posla sa mišljenjem, sa samim skeptičkim talasima. Međutim, ni dalje nikom nije polazilo za rukom da ponovi, bar, ključna mesta moga rada. U nekoliko navrata sam čak dozvolio da druge kolege pokušaju sa mojim programom i mojim kompjuterom, ovim koji koristim sada i rezultati su, bez izuzetka, ponovo izostali.
     Kalinjina je pažljivo slušala.
     "Možeš li mi reći zbog čega?"
     "Najjednostavnije rešenje bilo bi da nešto nije u redu sa mnom, da sam šarlatan, ako ne i ludak. Rekao bih da neke od mojih kolega zaista misle da razloge ne treba tražiti dalje od toga."
     "A ti, smatraš li ti sebe ludakom?"
     "Ne. Ne, Sofija, ali čak se i ja, povremeno, kolebam. Vidiš, pošto izdvojiš skeptičke talase i pojačaš ih, prihvatljivo je da i ljudski mozak, kao takav, može da postane prijemnik. Talasi mogu da prenose misli od osobe koju analiziraš neposredno ka tebi. Mozak bi, razume se, bio izuzetno senzitivan prijemnik, ali i vrlo individualan. Kada bih usavršio svoj program tako da odaslate misli mogu bolje da primim, to bi značilo da sam program skrojio u skladu sa svojim sopstvenim mozgom kao primaocem. Drugi mozgovi ne bi osetili ništa, ili gotovo ništa. Kao kad je slika u pitanju. Neko, uzmimo, slika portret, i čini sve da taj portret liči na mene. Pri tom slika sve manje liči na neku drugu osobu. Isto tako, što više moj program daje smislene rezultate, utoliko manje ima veze sa bilo kim drugim."
     "A jesi li ikada, zapravo, osetio misli?"
     "Nisam siguran. Bilo je slučajeva kad sam mislio da jesam, ali nikada nisam znao koliko je to, možda, bio plod moje mašte. Sigurno je jedino da niko drugi, pomoću mog programa ili bilo kog drugog, nikada nije ništa osetio. Koristio sam se titrajima da uđem u trag skeptičnim centrima u mozgovima kod šimpanza; na osnovu toga sam, zatim, izveo zaključak u kom se predelu ljudskog mozga oni mogu nalaziti, ali ni tome se ne poklanja nimalo vere. Tumači se kao preterani entuzijazam naučnika koga je zavela sopstvena teorija. A čak ni ja, sa svim svojim iskustvom u radu na životinjama, razume se, ne mogu biti u potpunosti siguran."
     "Da, teško je to, s životinjama. A jesi li ikada publikovao te svoje... osećaje?"
     "Nisam se usudio", odgovori Morison, zaklimavši glavom. "Niko ne bi ni razmatrao subjektivna stanovišta. To sam, tek u prolazu, nabacio određenim osobama, bila je to užasna greška i to se posle stalo kotrljati kao grudva snega. Štaviše, moje kolege su od tada još čvršće stale iza mogućnosti da sam, recimo, nestabilna ličnost. Tek prošle nedelje mi je Natalija saopštila da me Šapirov shvata ozbiljno; međutim, u mojoj zemlji, ni on sam ne prolazi ništa bolje od mene."
     "Ne, on nije nestabilan", reče odlučno Kalinjina. "Ili bar to nije bio."
     "Bilo bi, očigledno, lepo misliti da nije."
     Odjednom se oglasi Konjev, ne osvrćući se:
     "Ono što je impresioniralo Šapirova bilo je upravo to što ti se činilo da osećaš tuđe misli. Znam to. Razgovarali smo o tome. U nekoliko navrata je izjavio da tvoj program predstavlja relejnu stanicu i da bi želeo da je oproba na sebi. Kada bi se, međutim, našao u središtu neurona, ključnog neurona skeptičnog čvora, stvari bi drugačije izgledale. Mogao bi da osetiš misli, bez greške. To je smatrao Šapirov, a to smatram i ja. Šapirov je, čak, mislio da ti je to već bilo pošlo za rukom, ali da nisi bio spreman da sa tim izađeš pred svet. Je l' tako?"
     Koliko li su, samo, svi polagali na tajnovitost, pomisli Morison. A onda mu pogled pade na Kalinjinu. Poluotvorenih usta, namrštena, prst joj je počivao na usnama. Kao da je želela da mu kaže da zaćuti, a opet, ne usuđujući se da to učini naglas.
     U takvom razmišljanju Morisona odjednom prekide veseo i bučan Dežnevljev glas.
     "Dosta čavrljanja, deco. Groto nas je konačno pronašao, i na svoje zaprepašćenje, ustanovio da smo upravo tamo gde smo i rekli da jesmo."
     Konjev se trže i gotovo dečački ljutito, prosikta:
     "Tamo gde sam rekao da jesmo."
     "Hajde, budimo kolegijalni. Tamo gde smo rekli da jesmo", tvrdoglavo ponovi Dežnjev.
     "Ne", usprotivi se Boranova. "Naložila sam Konjevu da odluči sam na svoju odgovornost. Zasluga je u potpunosti njegova."
     Konjev se zadovolji tek svojom narednom strelicom:
     "Ne bi ti tako žustro tražio kolegijalnost, Arkadije Visarionoviču, da se ispostavilo da smo u pogrešnom kapilaru." (Obratio mu se staromodno, upotrebivši srednje ime, što je bio znak davno prošlih vremena, kao da je hteo da ga potseti da je seljačko dete, dete sredine gde se ovaj oblik obraćanja i oslovljavanja još jedino zadržao.)
     Dežnevljev osmeh namah postade mnogo manje prijatan. On se ugrize za donju usnu žutim zubima.
     Boranova svojim moćnim kontraaltom uguši svaku moguću repliku koju bi Dežnjev mogao uputiti, jer mu uputi pitanje:
     "A Šapirov? Šta kažu za njega?"
     "Prošlo je", odgovori Dežnjev. "Dali su mu nekakvu injekciju i srce mu sada normalno radi."
     "Pa, idemo li dalje?" upita Konjev.
     "Da", odgovori Boranova.
     "U tom slučaju, napolje iz krvotoka, najzad."
     
     51.
     Boranova i Kalinjina bile su nagnute nad svojim instrumentima. Morison ih je posmatrao nekoliko trenutaka, naravno, bez ikakve predstave o tome šta se zbiva. On baci pogled na Dežnjeva koji je opušteno sedeo u svom sedištu (za razliku od Konjeva, kome kao da je svaki mišić hteo da prsne od napetosti).
     "Šta sada, Arkadije?" upita on. "Ne možemo tek tako da probijemo krvni sud u mozgu, zar ne?"
     "Išunjaćemo se iz njega čim se dovoljno smanjimo. Gledaj, ponovo se minijaturizujemo."
     Zatečen, Morison pogleda. Shvatio je da bi, kada god bi se navikao na dimenzije spoljnjeg sveta prestao da obraća pažnju na njih, smatrajući ih normalnima.
     Struja je dobijala na snazi. Ili bolje rečeno, brod se smanjivao, pa je stoga bilo manje vremena da se golim okom razaberu telašca što su prolazila kraj broda, a um, odbijajući da prihvati prave razloge, prihvatao je objašnjenje da je struja bila jača.
     Mimoišli su se sa još jednom crvenom ćelijom, koja se kretala slično kao u karotidnoj arteriji, no, uprkos svojoj brzini, ostala je vidljiva srazmerno dugo, kao veliki, drhtavi kit koji prolazi kraj podmornice. Sada je izgledala gotovo prozirna, a membrana joj je bila vidljivo izložena Braunovom kretanju. Bila je prelivena nekakvim sivkastim odsjajem koji je činio da podseća na kakav prateći, olujni oblak što krči sebi put ka nebesima. Do sada je izgubila veći deo kiseonika, ustupivši ga žednim nervnim ćelijama koje su, iako na oko beživotne, trošile jednu četvrtinu ukupne količine kiseonika što se putem krvotoka raznosila kroz telo. Iako je izgledalo da mozak jednostavno sedi mirno, na svom mestu, da oseća pobude, da reaguje i misli, sve u njemu funkcionisalo je složenošću kakvu ne bi mogao da razvije nikakav kompjuter sagrađen ljudskim rukama. A čak i daleka, daleka njegova imitacija predstavljala bi neverovatno skup projekat.
     Da bi u potpunosti odgovarala crvenim ćelijama, palteletama, i srazmerno retkim belim ćelijama, koje su sada porasle do čudovišnih dimenzija, krvna plazma postala je znatno gušća.
     Postala je nekako gromuljava, i gromuljice su se sve više uvećavale dok su proletale kraj broda rastućom brzinom. Morisonu je bilo jasno da se susreću sa molekulima belančevina, i posle nekog vremena, učini mu se da u opštoj uskovitlanosti raspoznaje genetsku strukturu njihovih atoma, doduše, sasvim maglovito. Neki od njih bili su obavijeni pravom šumom lipidnih molekula.
     Postao je takođe svestan i pokreta, ne drhturenja od Braunovog kretanja, već nekog izraženijeg njihanja.
     On okrenu glavu da bi pogledao drugu stranu kapilarnog zida, za koji su se prikačili.
     Pločica za koju su se pričvrstili, mogao ju je sada slobodno nazivati i ćelijom, bila je nestala, ili toliko narasla da je samo nju jednu bilo moguće videti. Moglo se, u pozadini, nazreti i jedro te ćelije, veliko u debelo, postajući sve veće i deblje.
     Brod se njihao, pri čemu se jedan deo broda neprestano udaljavao i približavao zidu.
     "Šta se to dešava?" upita Morison, obrativši se Kalinjinoj koja samo nestrpljivo odmahnu glavom. Bila je potpuno obuzeta svojim poslom.
     Odgovor, međutim, stiže od Dežnjeva:
     "Sofija pokušava da tu i tamo neutralizuje električni naboj broda, pre nego što pritisak ošteti zid. I mora da pronađe nove tačke dodira, kako ne bismo izgubili čitav zid. Nije lako minijaturizovati se i u sto vreme ostati prikačen uza zid."
     "Koliko ćemo se još minijaturizovati?" upita, vidno uznemiren, Morison.
     Glas mu, međutim, nadjačaše Sofijine naredbe:
     "Arkadije, kreni napred. Lagano! Samo daj lagani gas."
     "Dobro, samo reci kada je dosta." Dežnjev se ponovo okrenu Morisonu. "K'o što je govorio moj otac: 'Između previše i premalo samo je tanka linija...'"
     "Još malo, još malo", komandovala je Kalinjina. "Dosta! Sada ćemo pokušati." Brod kao da se upinjao da se oslobodi stege, i odjednom sunu napred, i Morison oseti kako biva potisnut u naslon sedišta.
     "Sjajno", uzviknu Kalinjina. "Sada samo još malo."
     Ćelija se tu završavala. Iza nje nalazila se druga ćelija. Tanke ćelije u sledu, odvojene tek površinskom opnom, zbijene u tubu. Brod je, sa svojom petočlanom posadom, prijanjao uz njenu spoljašnju membranu, posredstvom malenih električnih udara.
     Prostor između okolnih ćelija izgledao je kao konopčasta mreža, kao ispunjen kablovima što su se protezali iz unutrašnjosti jedne ćelije u drugu. Nisu svi bili nedirnuti, negde su izvirali samo panjevi, kao ostaci kakve posečene šume. Morisnonu se učini da u toj posečenoj šumi postoje uzani urezi, no, iz ugla u kome se nalazio nije mogao baš najbolje da vidi.
     "Koliko ćemo se još minijaturizovati?" ponovi on pitanje, uputivši ga Arkadiju.
     "Na kraju ćemo biti poput nekog malenog organskog molekula."
     "Koliki su, na tom stupnju, izgledi za spontanu deminijaturizaciju?"
     "Prilični", odgovori Dežnjev. "Mnogo veći nego dok smo bili veličine crvenog krvnog zrnca ili plateleta."
     "Još dovoljni da bismo bili sigurni", dodade Boranova. "Veruj mi."
     "Upravo tako", potvrdi Dežnjev i upola podiže ruku tako da Boranova ne vidi, ukrstivši prste. Taj američki gest bio je sada široko rasprostranjen i Morison, dobro znajući šta zapravo predstavlja, oseti kako ga obliva hladan znoj.
     Dežnjev, iako očiju čvrsto uperenih ispred sebe, mora da je osetio Morisonovu reakciju, ili je čuo njegovo potmulo mumlanje, jer reče:
     "Ne brini, Alberte, sinko. Uvek je mudro rešavati jedan problem u jednom trenutku, te stoga, hajde da sada brinemo o tome kako da iziđemo is krvnog suda. Sofija, voljena moja..."
     "Da, Arkadije."
     "Oslabi polje u pozadini broda, i kada ja krenem napred, pokušaj da uhvatiš novo polje, tamo napred."
     "Učiniću kako kažeš, Arkadije. Tvoj otac nije nikada rekao: 'Ne uči lopova kako da krade'?"
     "Jeste, rekao je. Hajde lopužo, kradi, kradi."
     Morison se pitao da li su se Dežnjev i Kalinjina namerno bezbrižno prepucavali, ili je u pitanju bila posledica mogućnosti iznenadne smrti koja je učinila svoje. Ili su, pak, svesni njegovih strahova, pokušavali da ga ohrabre? On, ipak, odabra prvu mogućnost. Naravno, kada neki postupak može da se protumači i kao prijateljski, i kao maliciozan, čovek obično odabere poželjniju mogućnost. Možda bi se s time složio i Dežnjev senior. Ta pomisao ga razveseli.
     Pozadina broda kao da je slobodno plutala udaljena nekoliko centimetara (ili nekoliko pikometara, u stvarnim razmerama) od zida kapilara. Morison se potrudi da ga bolje osmotri; mogao je da primeti zbijene nizove molekula belančevina i lipida, od kojih je zid bio sačinjen.
     On pomisli: zašto se na ovakve stvari ne obraća pažnja? Imamo priliku da bolje nego ikakav elektronski mikroskop proučimo tkivo, i to živo tkivo. Da ne vidimo samo položaje, nego i promene i pokrete. Prošli smo kroz krvotok i zastali u kapilarnom zidu bez ijednog, pravog, naučnog osmatranja okoline u kojoj se nalazimo. Samo prolazimo, jezdimo, ne pokazujući više zainteresovanosti nego što bismo ispoljili da se vozimo podzemnom železnicom kroz neosvetljeni tunel. I sve to zbog proučavanja oscilacija koje bi mogle, a ne bi morale, biti prouzrokovane mislima.
     Brod se pomerao, inč po inč (stari izraz, vezan za metrički sistem, ali moglo se reći i centimetar po centimetar), kao da je osećao da zna kuda ide. Možda su mu Dežnevljevi motori i Sofijina elektromagnetna polja pokazivala pravi put.
     "Stižemo do raskršća, Sofijice, malena", oglasi se Dežnjev neverovatno pištavim glasom. "Čvrsto se drži, napred, dok se ja pomerim još koji metar."
     "Prema onome što vidim", odvrati Sofija, "čini mi se da je ovamo, prema raskršću, polje nabijeno pozitivnim naelektrisanjem. S tim ću lako izići na kraj."
     "Bez preteranog samopouzdanja, Sofija", dobaci Boranova neumoljivo. "Budi pažljiva i oprezna. Ako promašiš, imaćeš pune ruke posla."
     "Da, Natalija", odvrati ova, "ali uz svo poštovanje, upozorenje zbilja nije neophodno."
     "Sofija, pažljivo slušaj šta govorim i prati ono što ti budem rekao da radiš. Neka samo pramac broda bude prikačen, ali čvrsto. Oslobodi sve ostalo", završi u jednom dahu Dežnjev.
     "U redu je", prihvati Sofija tihim glasom.
     Morison zadrža dah. Pozadina broda odvoji se od zida, ali vrh je i dalje bio prilepljen. Struja dohvati krmu i pogura je tako da se brod nađe u upravnom položaju u odnosu na zid, koji se, tamo gde se pramac spajao sa njim, sada opasno ugubao, poput kakve džinovske bubuljice.
     "Pazi, odlepićemo deo zida!" prošišta Morison.
     "Tišina svi!" zagrme Dežnjev, i odmah potom dodade normalnim glasom: "Sofija, pojačaću gas, lagano. Budi spremna da potpuno isključiš naelektrisanje. Brod mora biti potpuno elektro neutralan, ali tek kada ti ja to kažem."
     Sofija baci brz pogled na Boranovu, koja se saglasi mirnim, ohrabrujućim glasom.
     "Čini tačno kako ti se kaže, Sofija. Trenutno Arkadije vodi stvar."
     Morisonu se činilo da savršeno jasno oseća naprezanje broda. Deo kapilarnog zida za koji se držao teglio se sve više i više.
     "Arkdije", uzrujano uzviknu Sofija, "popustiće ili polje, ili zid!"
     "Još trenutak, malecka, još samo trenutak... Sad!"
     Zid odskoči unazad i brod sunu napred, a Morison ponovo oseti kako ga potisak vraća u sedište. Pramac broda se zagnjurio u vezivno tkivo između dve ćelije u kapilarnom zidu.
     
     52.
     Morison tek sada postade svestan zvuka koji je poticao od rada mikrofuzionih motora. Jedva primetna buka, dok je brod, sa priličnim teškoćama, pokušavao da se probije kroz tkivo. Ispred broda se ništa nije moglo videti. Debljina kapilarnog zida, pod normalnim okolnostima izrazito tanka, nadmašivala je i samu dužinu broda.
     Tkivo je sada obavijalo brod sa svih strana; Dežnjev, vlažnog čela, dobaci Boranovoj:
     "Trošimo više energije nego što smemo."
     "Onda zaustavi pogon, i hajde da razmotrimo situaciju", predloži ona.
     "Ako to učinim, postoji opasnost da će nas prirodna elastičnost materije izbaciti iz tkiva natrag u krvotok", primeti Dežnjev.
     "Onda samo smanji gas, i nađi ravnotežu pri kojoj možemo da stojimo u mestu."
     Buke naglo nestade.
     "Tkivo vrši priličan pritisak na površinu broda", saopšti Dežnjev.
     "Dovoljno da nas smrvi, Arkadije?"
     "Za sada ne. Ali ako se pritisak nastavi..."
     Morison planu.
     "Pa to je smešno! Zar nije neko spomenuo da smo trenutno poprimili veličinu malog organskog molekula?"
     "Veličine smo molekula glukoze", odgovori Boranova, "koji je sačinjen od, sve u svemu, dvadeset i četiri atoma."
     "Hvala", odvrati Morison ledeno, "toliko mi je poznato. Maleni molekuli neprestamo plove kroz kapilarne zidove zahvaljujući difuziji. Difuziji! Na taj način čitav organizam funkcioniše. Zašto onda ne prolazimo kroz tkivo?"
     "Difuzija je statistički pojam", odvrati Boranova. "U svakom trenutku, u krvotoku se nalazi dvadeset i četiri milijardi biliona molekula glukoze. Oni se nasumično kreću unaokolo, a neki od njih u svom kretanju prolaze kroz spojeve, ili se probijaju kroz opnu ćelije, zatim kroz samu ćeliju, i potom na drugoj strani izlaze napolje. U svakom sekundu, ipak, to pođe za rukom srazmerno malom broju molekula; ipak, i to je dovoljno da se funkcionisanje materije odvija po ustaljenom planu. Na primer, nekom posebnom molekulu glukoze može se dogoditi da i po mesec dana čuči u krvotoku, a da se ne probije dalje. Mi nemamo toliko vremena."
     "To ti, Natalija, nije nikakav argument", usprotivi se Morison nestrpljivo. "Zašto jednostavno ne učinimo isto ono što i molekuli prilikom difuzije? Naročito sada, kada smo usred tkiva. Zašto smo li se uopšte zaglavili?"
     "Albert je u pravu", oglasi se Konjev. "Difuzija nije tek pasivni prolazak kroz tkivo. Mora da postoji neki naročiti odnos između molekula i barijere kroz koju oni prolaze, jedino što ne znamo tačno kakav je to odnos. Naročito sada, kada smo se suočili sa barijerom krvotok-mozak."
     "Pa, eto nas, na barikadama mozga", reče Dežnjev. "Ti si stručnjak za mozak. Osvrni se unaokolo i saopšti nam šta da činimo."
     "Ne mogu tek tako. Glukozni molekuli bi trebalo da glatko prolaze kroz prepreke, jer, oni su glavno pogonsko gorivo, izvor energije koju mozak potrebuje. Nevolja sa ovim brodom je u tome što on nije molekul glukoze, iako je odgovarajuće veličine.
     "Ciljaš li na nešto određeno, Jurij, ili je ovo tek predavanje?" upita Boranova.
     "Da, ciljam na nešto. Razelektrisali smo brod da bismo prodrli kroz barijeru, ali zašto bi on i dalje zjapio nenaelektrisan? Možemo li mu dati elektronski kod glukoznog molekula? Ako možemo, on će zbilja postati molekul glukoze, bar što se tiče Šapirovljevog organizma. Natalija, predlažem ti da izdaš naređenje u tom smislu."
     "To je već učinjeno, Natalija." Kalinjina nije oklevala.
     (Oboje se izričito obraćaju Boranovoj, pomisli Morison. I dalje potpuno ignorišu jedno drugo.)
     "Evo, smanjuje se pritisak", objavi Dežnjev. "Tkivo prepoznaje prijatelja i učtivo se sklanja s puta. Majka mog oca imala je običaj da kaže, koliko je se sećam: 'Đavolja posla!' i hitro bi se prekrila ćebetom preko glave."
     "Arkadije", naloži Boranova, "pojačaj napon i prođi kroz materiju pre no što ona primeti da se pod kodom glukoze krije nešto nimalo nalik na nju."
     "Da, Natalija", odvrati Dežnjev.
     "Odlično, Jurij", reče Morison. "Pravi predlog u pravo vreme. U magnovenju je trebalo da se i ja toga setim, ali eto, nisam."
     Konjev promrmlja, zbunjeno polaskan:
     "Ništa strašno. Pošto se mozak hrani glukozom, trebalo je samo da se umanjimo do veličine glukoznog molekula. Trebalo je da imamo u vidu i kod glukoznog molekula. Samo što si upitao zašto se ne probijemo napred, palo mi je na pamet da smo na nešto zaboravili."
     "Dame i gospodo, članovi ekspedicije, barijera je prevaziđena", odjavi Dežnjev. "Više nismo u krvotoku. Nalazimo se u mozgu."
     
     53.
     U mozgu, da, pomisli Morison, ali ne i u moždanoj ćeliji. Sada su samo prešli iz jedne tranzitne zone u drugu, iz jednog međućelijskog prostora (kapilarni zid) u drugi međućelijski prostor, čija je svrha bila da zadrži oblik i međuodnose nervnih ćelija, neurona. Pokušaj da ukloniš taj međuprostor i ćelije bi se, privučene međugravitacijom, namah pretvorile u amorfne mase i postale nesposobne za bilo kakve normalne funkcije.
     Nalazili su se u pravoj džungli, ispunjenoj debelim kolagenskim nitima. (Bio je to gotovo univerzalni vezivni protein životinjskog sveta, koji vrši ulogu celuloze kod biljaka, na nešto drugačiji način, jer je reč o proteinu, a ne o ugljen hidratu, ali istovremeno, znatno fleksibilniji.) Ultraminijaturizovanim očima niti kolagena izgledale su kao stabla drveća, ukrštajući se i preplićući u svetu gde je gravitacija bila od male važnosti. Pod normalnim okolnostima, niti bi postajale vidljive tek uz pomoć mikroskopa.
     Niti je bilo svakojakih, nešto tanjih, kao i znatno tanjih. Morisonu je bilo poznato da bi neka od njih mogla biti elastinska i da se kolagen može pojaviti u nekoliko varijantnih oblika, doduše sasvim suptilnih. Kada bi se odmakao od prozora ili recimo, bio manje umanjen nego što jeste, mogao bi videti, u stvari nazreti, tek određenu strukturu i poredak. Na ovom nivou, ipak, okoliš je bio haotičan. Van broda se nije moglo videti nadaleko, jer je gustiš skoro posvuda ometao pogled.
     Morison primeti da se brod kreće izraziti sporo. Rusi su zapanjeno posmatrali prizor oko broda. Čak ni oni nisu mogli očekivati ovakvo nešto (a pogotovo Morison, oduvek zainteresovaniji za električne vrednosti mozga nego za njegovu mikroanatomiju).
     "Kako ćemo naći put do neuronske ćelije?" upita Morison. "Zna li iko?"
     "Brod se može kretati isključivo pravo napred", odgovori Dežnjev, "te, stoga, idemo pravo napred dok ne stignemo do ćelije."
     "Ali kako ćemo pravo napred kroz ovu prašumu? Ako ne možeš da skrećeš brod tamo-amo, kao da zaobiđemo vlakna?"
     Dežnjev zamišljeno pogladi bradu.
     "Nećemo morati. U prolazu, tik do nekog vlakna, ona strana broda koja mu je bliža imaće određeno trenje, a druga strana broda neće. Putanja će nam se tako i kriviti, kao kometi oko sunca." On se namršti. Kosmonauti rade isto to kada žele da izbegnu neki satelit i planetu. Mi ćemo to učiniti da bismo zaobilazili ove... stvari."
     "Ove stvari su kalogenske niti", začu se jedan zlovoljan glas, Konjevljev.
     "Neke od njih vrlo su debele", nadoveza se Morison. "Nećeš uvek prolaziti tik kraj njih. Može se desiti da se sa nekom od njih čeono sudarimo. Ako pri tom, imamo mogućnost samo za kretanje unapred, šta ćemo onda? Ovaj brod projektovan je za krvotok."
     "Arkdije", umeša se Boranova, "imaš tri mikrofuziona motora, i koliko mi je poznato, postavljeni su u zadnjem delu broda, tvoreći međusobni oblik jednakokrakog trougla. Možeš li da pustiš u pogon samo jedan od njih?"
     "Ne. Kontrola pokreće sva tri odjednom."
     "Da, Arkadije, trenutno je tako. Ali ti si projektovao brod i znaš detalje vezane za mogućnosti komandovanja njime. Imaš li išta što možeš da uradiš, nekakvu modifikaciju ili slično, kako bi mogao da uključiš jedan po jedan?"
     Dežnjev duboko udahnu vazduh.
     "Da, da, samo što su govorili: 'Čuvaj budžet, na razbacuj se, ne iritiraj birokrate.'"
     "Pored toga, Arkadije, može li se išta učiniti?"
     "Čekaj da razmislim. Pa, možda bismo doskočili sami sebi, ako smem tako da kažem. Treba pronaći nešto od čega bi se mogao napraviti prekidač, kao i dodatne žice. Ko zna da li će to upaliti, i koliko će raditi ako upali, i hoće li nam biti bolje nego sada. Ipak, vidim na šta ciljaš. Ako pustimo u pogon jednu od mašina, hod unapred doći će u neravnotežu."
     "Jednostavno, moći ćeš da upravljaš levo, desno, u zavisnosti od toga koji motor pališ."
     "Pokušaću, Natalija."
     "A što vam to nije palo na pamet kad smo se zaglavili u pogrešnom kapilaru?" uzvinu ljutito Morison. "To bi me poštedelo neugodnosti, ili smrtnog rizika pri pokušaju da okrenem brod rukama."
     "Da nisi bio tako ubedljiv u iznišenju svog predloga, možda bismo se ovoga i tada setili", odvrati Dežnjev. "Međutim, to i dalje ne bi bila dobra ideja."
     "Zašto?
     "Bili smo u krvnoj struji. Brod ima oblik izrazito pogodan za putovanje kroz tečnost. Površina mu je od materijala koji dozvoljava kontakt sa tečnošću bez turbulencije, što skretanje iz struje čini još težim. Tvoje okretanje rukom bilo je mnogo efikasnije i brže, a i uštedeli smo znatnu količinu energije. A treba imati u vidu i kapilarna suženja. Ovde nema struje, a zbog naše velike minijaturizacije imamo i sasvim dovoljno prostora."
     "Dosta s pričom", naloži Boranova. "Arkadije, na posao."
     Dežnjev stade da pretura po kutiji s alatkama, a onda ukloni komandnu tablu i baci se na proučavanje kontrolnih veza u aparatima, mrmlajući pri tom kao da baca čini.
     Konjev, sklopivši šake na potiljku, reče, ne osvrćući se:
     "Alberte, pričaj nam o tim osećajima koje primaš."
     "Osećajima?"
     "Počeo si tu priču baš pre nego što se javio Groto, objavivši da smo u dobrom kapilaru. Mislim na osećaje koje primaš kada analiziraš talase misli."
     "Ah, to", izusti Morison, uhvativši Sofijin pogled.
     Ona sasvim lagano zavrte glavom. Vrlo sugestivno njen prst dodirnu njene usne.
     "Nema tu mnogo šta da se kaže", odgovori Morison. "Imao sam povremene osećaje, koje ne mogu da opišem na uobičajen način. To je, međutim, mogla biti i puka iluzija. Oni kojima sam pokušavao da objasnim bili su sasvim uvereni da je posredi iluzija."
     "I nikada ništa nisi javno publikovao."
     "Nikada. Samo sam to pominjao, tu i tamo, u prolazu, ali i to je već bilo sasvim dovoljno. Ako ste Šapirov i ti čuli za te stvari, to je moglo biti samo putem širenja glasina. Da sam to ikada objavio, to bi me dovelo bliže naučničkom samoubistvu nego ikada ranije."
     "Šteta, zbilja."
     Morison hitro baci pogled ka Kalinjinoj. Ona brzo i neprimetno klimnu, ne rekavši ništa. Očigledno, nije mogla ništa reći a da to ne čuje čitav brod.
     Morison se bezbrižno osvrnu oko sebe. Dežnjev, pričajući sam sa sobom, bio je zabavljen svojim poslom. Konjev kao zamrznut u svom večitom gledanju pravo pred sebe, izgubljen u mislima, kakve god da su one bile. Boranova je, pozadi, posmatrala monitor svog kompjutera i vadila nekakve beleške. Morison nije ni pokušavao da ih pročita, mogao je da, iz suprotnog ugla, bez problema čita engleske reči, ali ruski mu je još postavljao nezaobilazne teškoće.
     Samo ga je Kalinjina i dalje posmatrala.
     Morison stisnu usne, i pritiskom na dugme, aktivira u svom kompjuteru program procesora reči. Nije mogao da piše ćirilicom, stoga je ruske reči ispisivao latiničnim slovima. On ispisa: ŠTA NIJE U REDU?
     Kalinjina je oklevala; očigledno joj latinica nije bila naročito bliska.
     Onda njeni prsti zaplesaše i na njenom monitoru se zasvetleše jasna, ćirilična slova: NE VERUJ MU. NE GOVORI NIŠTA. Ona odmah izbrisa poruku.
     Morison upisa: ZAŠTO?
     Ona odgovori: NIJE ZLOBA, VEĆ PREIMUĆSTVO ZASLUGE. ON BI UČINIO SVE. SVE. SVE.
     Reči nestadoše sa ekrana i ona se oštro zagleda negde napolje.
     Morison se zamisli. Nisu li to bili samo izlivi osvetoljubivosti jedne osujećenje žene?
     Ali to ništa nije menjalo na stvari, jer ionako nije imao nameru da saopši išta više od onoga što je već izneo, ni usmeno ni pismeno. On sam nije bio zloban, ali tamo gde su preimućstvo i zasluge u pitanju, on ne bi učinio sve, sve, sve, ali bi učinio dosta toga."
     Ipak, u tom trenutku nije bilo ničega za 'činjenje'. Postojala je jedna stvar, ipak, koja nije bila tematski povezana sa prethodnim tokom misli, ali koja bi uskoro mogla zadobiti odlučujuću prednost nad svim ostalim.
     On se okrenu ka Boranovoj, koja je i dalje zurila u svoj instrument i lupkala prstima po naslonu za ruke, duboko zamišljena.
     "Natalija?"
     "Da, Alberte?" Nije podigla pogled.
     "Žao mi je što vas vraćam u grubu realnost, ali", njegov glas se spusti do praga čujnosti, "mislim da ću morati da mokrim."
     Ona ga pogleda, uglovi njenih usana zaigraše, ali se napregnu da se ne nasmeje. Zatim primeti normalnim glasom:
     "Pa, što se dvoumiš? Učini to."
     Morison se osećao kao školarac koji diže dva prsta i moli da bude pušten iz učionice. Bez razloga, naravno.
     "Pa, nisam hteo da baš ja budem prvi."
     Boranova se namršti, baš kao prava učiteljica.
     "To je blesavo, sve zajedno. Osim toga, nećeš biti prvi. Ja sam to već obavila."
     Morison, koji je to svojevremeno primetio nastavi šapatom:
     "Tebi je to bar lako. Sama si, tamo pozadi." I on mahnu glavom u Sofijinom pravcu.
     "Pa?" Boranova zatrese glavom. Ne misliš valjda da ću sada da se bacim u potragu za zavesom za tebe? Ili da treba da, za trenutak, zažmurim? (Kalinjina u tom trenutku uputi u njihovom pravcu začuđen pogled.) Ona te neće ni pogledati, iz pristojnosti, dakako, ali i u očekivanju da i ti, pretpostavljam, postupiš tako kada ona bude u pitanju."
     Morisonu je bilo izuzetno neprijatno, iako ga je Kalinjina posmatrala pogledom punim razumevanja.
     "Ama, hajde, Alberte, maločas sam te brisala sasvim nagog. Nemamo, trenutno, priliku da se prepuštamo stidljivosti."
     Morison se slabašno nasmeši i pogleda je zahvalno.
     Zatim pokuša da se priseti kako da odveže svoj pojas. Skoro da je zažalio zbog toga, jer se vez raskopča uz vrlo razgovetno 'klik'. (Ti užasni Rusi, uvek tapkaju za ostalima! Baš su mogli da projektuju i bešumne kopče na pojasevima!)
     Uspeo je da raskopča i odeću u predelu prepona, i onda se, sa strahom, upita hoće li umeti da je i zakopča.
     Osetio je vazdušnu struju u trenutku kada se toaletna kutija otvorila i prilično neprijatan osećaj hladne promaje na goloj koži. Zadovoljno, međutim, odahnu pošto je obavio posao, i pošto je uspeo da bez problema zakopča odeću nastavivši ukočeno da sedi. Mora da je za sve to vreme zadržavao dah.
     "Drži!" ote se oštro Boranovoj. Morison pogleda šta mu je pružala, i ugleda zapečaćen paketić. Otvorivši ga, nađe vlažnu maramicu, kojom obrisa ruke. (Rusi očigledno otkrivaju eleganciju i ekskluzivitet ili izopačenje, sve u cilju dominacije nad nekim.)
     Onda mu se učini da mu uši zaglušuje neka grmljavina, bio je to Dežnjevljev glas, zbilja kao sudnji dan posle sveg prethodnog šaputanja.
     "Evo, gotovo."
     "Šta je gotovo?!" povika Morison, pomislivši mahinalno da je reč o kakvoj šaljivoj opasci na račun njegovih fizioloških potreba.
     "Individualne komande nad motorima", odgovori Dežnjev, trijumfalno pokazujući na komande pred sobom. "Sada mogu da uključim jedan, ili dva, ili sva tri, ako zaželim. Nadam se, bar, da mogu."
     "Šta od svega toga, Arkadije?" prosikta Boranova razdražljivo. "Jesi li siguran ili tek nagađaš."
     "I jedno i drugo", odgovori on. "Siguran sam da sam u pravu. Nevolja je što se ponekad pokaže da nisam. Kao što moj otac reče..."
     "Hajde da isprobamo stvar", ubaci se Konjev, sa očitom namerom da preseče misao Dežnjevljevog oca.
     "Naravno, to i nije pod znakom pitanja. Kao što reče moj otac", Dežnjev podiže glas, kako slučajno ne bi bio ponovo prekinut, 'Kada nešto nije pod znakom pitanja, to samo znači da neko ne želi da postavi pitanje.' I kao što svi znate..."
     On zastade i Boranova upita:
     "Šta to svi znamo?"
     "Nekoliko stvari, Nataša", odgovori on. "Prvo i prvo, zaokretanje brodom oduzimaće nam silnu energiju. Ja sam dao sve od sebe, ali brod, jednostavno, nije tako projektovan. A što se tiče druge... pa, više nisam u kontaktu sa Grotom."
     "Šta kažeš?" upita Kalinjina glasom koji je bio na ivici vriska, zbog neverice, ili ogorčenja.
     Boranova glasom odade da je i ona podjednako uzbuđena:
     "Kako to misliš, više nisi u kontaktu?"
     "Hajde, de, de, Nataša, pa znaš da ne mogu da pojedinačno povezujem motore bez žica, zar ne? Ni najbolji inženjer na svetu ne može da ni iz čega stvori žicu, niti silikonske čipove. Nešto sam morao i da odmontiram, a jedino što sam mogao, a što ne bi ugrozilo operativnost broda, jesu komunikacije. Tu mogućnost sam im nagovestio, i bilo je mnogo cike i vriske, ali nisu me mogli zaustaviti. Stoga, sada možemo da skrećemo brod levo-desno, bar mislim da možemo i nemamo vezu sa Grotom, u šta sam siguran."
     
     54.
     U brodu zavlada tišina, pošto se ovaj ponovo pokrenu. Okolina je sada izgledala znatno drugačije u odnosu na krvotok, gde su se raznovrsna telašca kretala u svim pravcima, puzala pred brodom, ostajala pozadi, i slično, u zavisnosti od mikrostrujanja, kako je smatrao Morison. Bilo je tu pravog osećanja kretanja, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što su se rezbarije na zidovima arterije i kapilara postojano pomerale unazad i nestajale iz vidnog polja.
     Ovde, međutim, u međućelijskom prostoru, sve je stajalo. Nije bilo pokreta. Nije bilo znakova života. Mreža kolagenih vlakana izgledala je zbilja kao šuma, tačnije, samo debla, bez grana i lišća, boje, zvuka, pokreta.
     Ali kada se brod otisnuo unapred, kroz viskoznu međućelijsku tečnost, sve mu je krenulo u susret. Brod se ustremio ka rašlji V oblika, koju su činila dva vlakna, i dok je prolazio kroz nju, Morisonu se učini da je na stablima uočio spiralu slobodnih krajeva, izraženiju na tanjim vlaknima. Pravo ispred njih isprečilo se divovsko, debelo vlakno, kralj džungle.
     "Moraćeš da zaokreneš, Arkadije", dobaci Konjev. "Koliko za probu."
     "U redu, ali moraću da se savijem. Kontrole su sasvim improvizovane i nisu mi baš na dohvat ruke." On se saže, gurnuvši skoro glavu među vlastite noge. "Nadam se da ovo neću morati često da činim. Za čoveka mojih godina ovo je ravno samoubistvu."
     "Misliš, za čoveka tvoje debljine", tobože ravnodušno ubaci Konjev. "Baš si se razmrcio, Arkadije. Treba da počneš sa dijetom."
     Dežnjev se ispravi.
     "Odlično, idem odmah kući, i na kuru mršavljenja. Misliš li, Jurij, da je sada vreme za tu vrstu primedbi?"
     "Nije ni za tebe vreme da dramiš, Arkadije", dobaci Boranova. "Skreći!"
     Dežnjev se, uz gunđanje, ponovo savi. Brod se elegantno, u širokom luku, otisnu udesno; ili sa stanovišta vizuelne atrakcije, baobab ispred njih se pomeri ulevo, kao i čitav prizor.
     "Udarićeš u njega", uzviknu Konjev. "Još skreni!"
     "Ne može oštrije", odvrati Dežnjev. "Ovo je najviše što mogu."
     "Onda dobro, pripremite se za sudar", zaključi nemirno Konjev.
     "Da, stvarno", preseče ih Boranova ljutito. "Daj, Jurij, ne paniči. Brod je od tvrde plastike. Vlakno je, najverovatnije, od gumaste mase."
     Samo što je to izgovorila, pramac broda se susrete sa kolagenim vlaknom, prolazeći kraj njega na minimalnom odstojanju. Bilo je očigledno da će se središnji, ispupčeni deo broda otreti o stablo, što se i desi baš u nivou sedišta Kalinjine. Ne začu se nikakav grebući zvuk, već meko šištanje. Ne samo da su vlakna bila od gumaste mase, kao što je Boranova izjavila, već su bila i prilično elastična. Vlakno se ugibalo pod pritiskom nadirućeg broda i zatezalo kao lastiš, a onda se otisnu u drugom pravcu i lagano odbaci brod na suprotnu stranu. Međutim, gusta međućelijska tečnost ovom je prilikom delovala kao posrednik i prigušivač momenta kretanja broda.
     Brod nastavi da se kreće, ovog puta nalevo.
     "Isključio sam motor čim sam shvatio da ćemo doći u kontakt sa vlaknom", reče Dežnjev. "Ovo što sada idemo nalevo prirodna je posledica."
     "Da", složi se Konjev, "ali pretpostavimo da si hteo da zaokreneš u drugom pravcu?"
     "Onda bih upotrebio motor. Ili bih, znatno ranije usmerio brod levo od vlakna. Onda bi nas vlakno odbacilo udesno. Najznačajnije je, u čitavoj igri, koristiti motore što je manje moguće, nasuprot vlaknima, koje treba maksimalno iskorišćavati. Na prvom mestu, energiju ne treba trošiti prebrzo. Drugo, brzo oticanje energije povećava opasnost od spontane deminijaturizacije."
     "Šta?" ciknu Morison. Je li to tačno?" upita on, okrećući se Boranovoj.
     "Tačno je", odgovori ona. "Šanse se, u tom slučaju, zbilja nešto uvećavaju. Mislim da je štednja energije primarni razlog."
     Međutim, Morison nije uspevao da savlada bes.
     "Zar ne uviđaš koliko je smešna, koliko je zločinačka, situacija u kojoj se nalazimo? Nalazimo se u brodu koji jednostavno nije dorastao zadatku koji je pred njim, i šta god da učinimo, samo ćemo još više pogoršati situaciju!"
     "Molim te, Alberte", zatrese Boranova glavom, "znaš da nemamo izbora."
     "Osim toga", dodade Dežnjev, ljupko se osmehujući, "ako obavimo posao u ovoj olupini, pomisli samo koliko će naše zasluge biti veće. Bićemo heroji, pravi heroji! Dobićemo, sigurno, i Lenjinov orden, svako od nas! A ako ne uspemo, utešna je pomisao da ćemo veliki deo krivice da svalimo na neopremljenost broda."
     "Da. Sovjetski heroji, pobeda ili poraz, svi ste isti", zareža Morison. "A šta je sa mnom?"
     "Priseti se, Alberte", reče Boranova, "da ako uspemo ni ti nećeš biti zapostavljen. Lenjinov orden dodeljivan je i strancima, u mnogo navrata, uključujući i brojne Amerikance. Čak i da, iz bilo kog razloga, ne želiš to priznanje, uspeh tvojih teorija konačno će biti i zvanično potvrđen i dobićeš Nobelovu nagradu pre nego bilo ko od nas."
     "E pa, nismo sada u prilici da brojimo piliće", odvrati Morison. "Dobro ću promisliti pre no što konkurišem za Nobela."
     "Ja, zapravo, sve vreme razmišljam hoćemo li stići do neurona", oglasi se Kalinjina.
     "A gde je tu problem?" upita Dežnjev. "Možemo da se vozimo prema napred i levo i desno, kako god hoćeš, i nismo više u kapilaru, već u mozgu. Tu pred nama su neuroni, koliko god da ih je, milijarde neurona."
     "Gde pred nama?" upita Kalinjina. "Ne vidim ni jednog. Samo vlakna."
     "A koliko je debeo međućelijski prostor?"
     "Mirkoskopski, da smo normalne veličine. Ipak, sada smo veličine glukoznog molekula i, u odnosu na to, možemo preći kilometre do prvog neurona."
     "Pa dobro, onda", pomirljivo zaključi Dežnjev. "Odvozaćemo se i taj kilometar. Biće nam potrebno malo vremena, ali i to je sasvim izvodljivo."
     "Da, kada bismo išli pravom linijom. Ali ovde smo usred džungle. Treba da obiđemo jedno vlakno, pa drugo, i tako redom, i na kraju, može se desiti da se vozimo pedeset kilometara i da na kraju shvatimo da smo tamo odakle smo i pošli. Lutaćemo kroz lavirint i do neurona ćemo stići isključivo pukim slučajem."
     "Jurij ima mapu", primeti Dežnjev, pomalo nesigurno. "Jurijev cerebro... šta god..."
     Konjev namršteno zavrte glavom:
     "Moj cerebrograf pokazuje cirkularnu mrežu mozga i ćelija u njemu, ali ne mogu da ga izoštrim do te mere da bih ustanovio naš položaj u međućelijskom prostoru. Ne znam toliko o tome, a od cerebrografa ne možeš tražiti ništa više nego što si u stanju da u njega staviš."
     Morison pogleda kroz zid broda. Vlakna, vlakna, u svim pravcima, protežuća, sputavajuća. Nije mogao da nazre ništa osim njih. Vlakno do vlakna.
     Ni traga od nervnih ćelija! Ni traga od neurona.