GROTO

     Maleno može biti divno; na primer, orao s vremena do vremena može da ogladni, ali kanarinac, naprotiv, nikada.
     
     Dežnjev senior
     
     15.
     Našli su se u maloj i dobro zatvorenoj praonici, i Boranova i Dežnjev stadoše da svlače odeću sa sebe. Morison je trenutak oklevao.
     Boranova se nasmeši.
     "Možete da zadržite donji veš na sebi, doktore. Samo skinite sve ostalo sa sebe, osim cipela, i stavite u ovu kasetu ovde. Pretpostavljam da u džepovima nemate ništa. Cipele, ovamo. Dok smo ovde, odeća će nam biti očišćenja i spremna za upotrebu."
     Morison učini kako mu je naloženo, i pokuša da ne gleda u kršnu priliku Ruskinje koja uopšte nije bila svesna svog izgleda. Čudo jedno, pomisli on, kako odeća sakriva obrise tela - ako je krojena tako da ispuni taj zahtev.
     Prali su se nečim što je ličilo na ogroman komad sapuna - lice do ivice ušiju i ruke do lakata, a onda žustro stadoše da četkaju kosu. Morison ponovo ustuknu i Boranova, kao da mu čita misli, reče:
     "Četke se čiste posle svake upotrebe, dr Morisone. Ne znam koliko ste o tome čitali, no neki od nas ipak održavaju higijenu."
     "I sve to samo da bi se ušlo u Groto?" upita Morison. "I tako svaki put?"
     "Svaki put. Zato niko i ne može da uđe tek tako. A ako se unutra duže zadržavate, morate se od vremena do vremena ponovo oprati. Sledeća stvar može da bude neprijatna: zatvorite oči, doktore, duboko udahnite vazduh i držite ga koliko možete; skoro minut."
     Morison posluša i odjednom kao da se nađe usred uskovitlanog vihora. On posrnu, kao pijan, i pridrža se za jednu od kaseta; tačnije čvrsto se uhvati za nju. Isto onako naglo kao što je i počeo, vetar je i prestao.
     On otvori oči. Dežnjev i Boranova su izgledali kao strašila, raštrkane i uskovitlane kose. On posegnu šakom prema svojoj glavi i utvrdi da je i sa njim isti slučaj, te krenu za četkom.
     "Nemojte, nemojte još", reče Boranova. "Imamo još toga da prođemo."
     "Čemu sve ovo?" upita Morison. On ustanovi da je morao dva puta da pročisti grlo pre nego što je uspeo da istisne glas iz sebe.
     "Pomenula sam već da moramo biti potpuno oslobođeni prašine, a ovo je tek prvi stepen procesa čišćenja. Hajdemo sad kroz ova vrata", dovrši ona.
     Nađoše se potom u uskom, opet dobro zatvorenom hodniku, čiji su zidovi fosforescentno odbleskivali.
     "Lepo, lepo", primeti Morison, podižući obrve.
     "Čuva energiju, što je vrlo važno", napomenu Dežnjev. "Ili se, možda, divite našem tehnološkom nivou? Kad Amerikanci dođu u Sovjetski Savez, verovatno očekuju samo gasne lampe." On zadovoljeno groknu i dodade: "Ipak, priznajem da u nekim stvarima zbilja imate prednost. Vaši bordeli su neuporedivo istančaniji od naših."
     "Uzvraćate udarac pre nego što ste ga valjano i osetili", primeti Morison. "Odličan znak nečiste savesti. Ako toliko žudite da demonstrirate svoju naprednu tehnologiju, moj je predlog da učinite nešto vrlo jednostavno: detaljno oribajte glavni put od Maljenkigrada do Grota i koristite terenska vozila s krovom, i zatvorenog tipa. To bi vam uštedelo maltertiranje oko pranja."
     Dežnjev se smrači, no Boranova upade da spase stvar:
     "Dr Morison je u priličnoj meri u pravu, Arkadij. Ne sviđa mi se što nisi u stanju da budeš iskren, a da pri tom budeš i uljudan. Ako ne možete - to važi za obojicu - da budete ljubazni i prijatni, onda bolje da držite jezik za zubima."
     Dežnjev se uznemiri:
     "Šta sam to pa rekao? Naravno da je doktor u pravu, ali preostaje li mi išta drugo nego da gledam kako odluke u Moskvi donosi šačica idiota koji za nas odvajaju premalo para, pritom ne sagledavajući moguće posledice? Kao što je govorio moj otac: 'Nevolja sa nastojanjem da budeš štedljiv u tome je što ona može biti vrlo skupa.'"
     "To je, zbilja, tačno", odvrati Boranova. "Mogli smo uštedeti strašno mnogo novca, doktore, samo da smo više potrošili na bolji put i savremenija vozila. Verujem da i vi ratujete s istim stvarima, tamo preko, u Americi."
     Dok je to govorila ona krenu napred, i Morison pođe za njom u susednu malu prostoriju. Vrata se za njima zatvoriše i Dežnjev pruži Morisonu nekakvu narukvicu.
     "Stavite ovo na desnu ruku. Kada nas dvoje podignemo ruke uvis, učinite to i vi."
     Morison oseti kako mu se stomak popeo u grlo i kako gubi težinu.
     "Lift!" reče on.
     "Pametno, pametno", složi se Dežnjev, pa se melodramatično poklopi po ustima. "Oh, ne smem biti neuljudan."
     Lift se blago prizemi i vrata se otvoriše.
     "Identifikacija", zaori se naredbodavni glas.
     Dežnjev i Boranova podigoše ruke, pa to učini i Morison. Purpurno svetlo odjednom ispuni lift i tri narukvice zasvetleše - ali ne baš na isti način, primeti Morison.
     Spustiše se potom novim hodnikom i obreše u odaji ispunjenoj toplim i vlažnim vazduhom.
     "Evo, sada i poslednje pripreme, dr Morisone", reče Boranova. "Navikli smo već na ovo, te nam nije nezgodno da se svlačimo jedni pred drugima. Lakše je a i brže kada smo u grupi."
     "Ako možete vi, mogu i ja", odvrati Morison smrknuto.
     "Ionako smo svi punoletni", dodade Dežnjev.
     On ispliva iz svojih gaća i primaknu se zidu na kome se nalazila mala, upaljena lampica crvene boje. On pritisnu palcem određeno mesto iznad nje, i u zidu se pojavi otvor, otkrivši uredno okačene, bele odore. On ispod njih ubaci svoj donji veš.
     Izgleda da mu uopšte nije smetalo što je potpuno nag. Njegove grudi i ramena bili su posuti gustim maljama, a na desnoj strani zadnjice nazirao se dubok i dugačak ožiljak. Morison se pitao odakle li mu.
     Boranova učini isto što i Dežnjev i on reče:
     "Jedna od upaljenih lampica je vaša, dr Morison. Kada pritisnete palcem, otvoriće se vaša kaseta, koja se potom zatvara na novi dodir. Molim vas da zapamtite broj vaše brave, jer se kaseta otvara samo pri dodiru vašeg palca. Uštedećete sebi silno pritiskanje svih drugih lampica."
     Morison učini kako mu beše rečeno.
     "Ako oželite da obavite nuždu, učinite to odmah sada - kupatilo je tamo", pokaza mu Boranova.
     "U redu je", odvrati Morison.
     Na to se prostorija ispuni vodenim kapima.
     "Sklopite oči", naredi Boranova, potpuno nepotrebno. Jer, već prvi mlaz natera Morisona da zažmuri.
     U vodi je bilo sapuna, ili u najmanju ruku nečega što mu je dražilo oči i nozdrve, a u ustima ostavljalo gorak ukus.
     "Podignite ruke", začu od Dežnjeva, "i ne morate se okretati. Voda stiže is svih pravaca."
     On podiže ruke. Osećao je da zaista stiže iz svih pravaca. Čak i iz poda, što prouzrokova priličan bol u njegovim mošnicama.
     "Koliko još?" prodahta on.
     "Dugo traje", dgovori Dežnjev, "ali je neophodno."
     Morison stade u sebi da odbrojava. Negde oko broja 58, kao da se gorak ukus koji je osećao na usnama izgubio. On protrlja oči. Da, ono dvoje su još bili tu. Nastavio je da broji, i kad je dostigao do broja 126, voda prestade da šiba i obavi ih mlaz toplog i suvog vazduha.
     Tek kasnije je shvatio da je sve to vreme zadržavao vazduh, ne dišući.
     "A zbog čega ovo?" upita on, skrenuvši brzo pogled sa Natalijinih bujnih i čvrstih dojki na Dežnevljeve maljave grudi.
     "Sada smo suvi", odgovori Boranova. "Hajde, oblačimo se."
     Morisonova radoznalost u pogledu odeće odmah naiđe na razočaranje. Sve što je izvadio iz kasete bili su bluza i pantalone od tankog pamuka, sa opasačem od običnog konopca. Bila je tu i lagana kapa za glavu i sandale. Iako je materijal bio neproziran, osećao se kao da je i dalje nag.
     "Ovo je sve što ćemo nositi na sebi?" upita on.
     "Da", odgovri Boranova. "Radimo u čistoj, mirnoj atmosferi, na prijatnoj temperaturi. Osim toga, odela su za jednokratnu upotrebu i ne možete očekivati ne znam kakav modni kroj ili trošak. Zaista, kada bismo prevazišli male moguće neprijatnosti, mogli bismo da radimo i potpuno goli. No, dosta s tim. Idemo.
     
     16.
     Konačno, stupiše u ono što se Morisonu učini kao glavna prostorija Grotoa. Protezala se u nedogled, ograničena potpornim stubovima.
     Nije uspeo da prepozna ništa od opreme. Kako bi i mogao. Bio je teoretičar, i kada je radio u svojoj struci koristio je kompjuterizovane naprave koje je sam sklapao i modifikovao. Za trenutak, prože ga nostalgija za njegovom laboratorijom na Univerzitetu, njegovim knjigama, mirisom kaveza sa životinjama, čak i za glupavom neposlušnošću studenata.
     Groto je bio prepun ljudi. Desetine njih stajalo je tu, blizu, a malo dalje bilo ih je još. Morisonu se učini da posmatra ljudski mravinjak čiji stanovnici pužu po mašinama, svako za svojim ciljem.
     Niko ne obrati pažnju na pridošlice. Svi su hitali svojim poslom u tišini, koraka prigušenih mekim sandalama.
     Morisonu se učini da Boranova neprekidno prati njegov tok misli. Ona progovori šapatom:
     "Ovde se nalazi i naše rukovodstvo. Niko od nas ne zna više šta je za njega - ili nju - potrebno. Ne sme doći do nikakvog curenja informacija od značaja."
     "Mora da svi oni, ipak, nekako komuniciraju."
     "Ako se ukaže potreba, ali i tada najmanje što je moguće. To ograničava mogućnost prijateljevanja na ovom prostoru, ali je neophodno."
     "Takva otuđenost škodi progresu", primeti suvo Morison.
     "To je cena kojom plaćamo obezbeđenje i sigurnost. Stoga, ako vam se niko ne obrati, nemojte to doživeti kao ličnu uvredu. Nikakvog razloga nema da vam iko kaže ma i jednu reč."
     "Zar neće biti radoznali, pošto sam ovde novo lice?"
     "Pobrinula sam se da objave da ste spoljašnji element, stručnjak. To je sve što treba da znaju."
     Morison se namršti.
     "Kako su mogli primiti to da je spoljašnji stručnjak - Amerikanac?"
     "Niko ne zna da ste Amerikanac."
     "Odaće me akcenat, kao i prilikom razgovora sa onom servirkom."
     "Neće, pošto nećete govoriti ni sa kim, osim sa onima sa kojima vas budem upoznala."
     "Kako želite", prihvati Morison nezainteresovano.
     I dalje se obazirao oko sebe. Bolje je da vidi i upamti što je god moguće više, čak i u slučaju da se ispostavi da su u pitanju poznati detalji. Kada - tačnije - ako se ikada vrati u Sjedinjene Države, ispitivaće ga u pogledu svakog detalja - što više bude mogao da im kaže - to bolje za njega.
     "Čitav projekat mora da je prilično skup", prošapta on Boranovoj na uho. "Koji deo nacionalnog budžeta se izdvaja u ove svrhe?"
     "Skupo je, doista." Boranova je bila tajanstvena. "Ali i vlada se trudi da ograniči troškove."
     "Znate li samo", upade Dežnjev kiselo, "koliko sam danas morao da ratujem da bih obezbedio male dodatne troškove u korist vaše posete? Dabogda svi u Komitetu dobili koleru."
     "Na žalost, kolere više nema, čak ni u Indiji", primeti Morison.
     "Voleo bih da ljudi iz Komiteta budu žrtve nove epidemije."
     "Arkadij, ako tvoje šale stignu do Komiteta, nećeš se dobro provesti", upozori ga Boranova.
     "Tih svinja me nije strah, Nataša."
     "Ali mene jeste. Pomisli samo šta bi se moglo desiti sa budžetom za narednu godinu ako se oni ozlojede."
     Odjednom se oglasi Morison, krajnje nestrpljivo i tiho:
     "Čujte, mene nije briga ni za Komitet ni za budžet. I dalje me jedino zanima kakva je moja uloga ovde."
     "Ovde ste da biste se uverili u mogućnost minijaturizacije, kao i da vam se objasni zbog čega nam je potrebna vaša pomoć. Hoće li vas to zadovoljiti, druže Amerik... druže Spoljašnji Stručnjače?"
     
     17.
     Sve troje se potom nađoše pred nečim što je ličilo na mali, staromodni vozić veoma uskih tračnica.
     Boranova smesti svoj palac u za to predviđeni otvor i vrata se bešumno i glatko pomeriše u stranu.
     "Uđite, dr Morisone."
     "Gde sada idemo", oklevao je Morison.
     "U minijaturizatorsku komoru, naravno."
     "Železnicom? Koliko je, uopšte, veliko ovo mesto?"
     "Veliko je, ali ipak ne koliko mislite. Ovo je više stvar obezbeđenja. Samo određeni pojedinci mogu koristiti ovaj voz i, u skladu s tim, nije svakome dozvoljen pristup u srce Grotoa."
     "Nisam znao da ste toliko nepoverljivi jedni prema drugima."
     "Ovo je vrlo šarolik svet, dr Morisone. Mi jesmo poverljivi ljudi, ali ovo je samo način da se mase liše nepotrebnih iskušenja. A ako je neko već prinuđen da dođe ovamo, složićete se da je mnogo sigurnije ako su mu saznajne mogućnosti ograničene. Uđite, molim vas."
     Morison se, uz teškoće, smesti u unutrašnjost vozila. Dežnjev uđe odmah za njim, gunđajući.
     "Još jedan primer besmislenog cepidlačenja. Birokratija troši milijarde rubalja na ovaj projekat i onda, da bi uštedeli nekoliko stotina, naprave ovako nešto - kao da želi da nas, radan narod, učini što bednijim."
     Boranova se smesti na prednje sedište. Morison nije mogao da vidi kako upravlja komandama, ako je komandi uopšte i bilo. Vozilo je, po svoj prilici, bilo kompjuterizovano. Kompozicija se odjednom pokrenu, i Morison se, usled trzaja, leđima priljubi uz sedište.
     U nivou očiju, sa obe strane, nalazio se po jedan prozorčić, ali od zamućenog stakla. Morison je mogao da vidi sasvim mali deo okolnog prostora, pa i to je tek nazirao. Očigledno je da svrha prozora nije bila razgledanje, već smanjivanje neizbežnog osećaja klaustrofobije u tom skučenom prostoru.
     Morisonu se činilo da siluete pokraj kojih su prolazili ne obraćaju ni najmanju pažnju na voz u pokretu. Svi su ovde odlično obučeni, pomisli on. Pokazati interesovanje za bilo šta što nije u direktnoj vezi sa onim na čemu se radi moglo je, verovatno, imati neprijatne posledice.
     Morisonu se učini da se voz približava jednom od zidova pećine, i zaista, uz maleni trzaj, kompozicija uskoro uspori kretanje. Zid kao da se izmače, i vozić, uz novi trzaj, uhvati brzinu i uđe u novostvoreni otvor.
     Odjednom se sasvim smrači i malena svetiljka na tavanici vagona samo je obezbeđivala da mrak ne bude potpun.
     Nalazili su se u uzanom tunelu, tek nešto malo širem no što je bio poprečni presek voza; međutim, Morisonu se činilo da sa leve strane nazire drugi par šina. Znači, mora da postoje najmanje dva ovakva voza, i tunel mora da je bio dovoljno širok da bi se vozovi u njemu bezbedno mimoilazili.
     U tunelu je bilo isto toliko mračno koliko i u samom vozu. Okuke su bile česte - kao da je tunel kroz brdo bio klesan kroz mekše slojeve, da bi se umanjili troškovi, ili pak, da se, iz razloga bezbednosti, lavirint učini složenijim. Tama u vozilu i van njega tome je trebalo samo da doprinese.
     "Koliko još ova vožnja treba da..." započe Morison.
     Dežnjev ga u mraku pogleda izrazom koji nije bio sasvim vidljiv.
     "Vidim da vam nije jasno kako treba da mi se obraćate. Nisam akademik, zašto onda ne kažete jednostavno: 'Arkadij'? Na kraju krajeva, svi me ovde tako zovu. Kao što je govorio moj otac: 'Ono što je važno jeste ličnost, a ne njeno ime.'"
     Morison klimnu.
     "U redu. Onda, Arkadij, koliko ova vožnja još treba da potraje?"
     "Ne dugo, Alberte", odvrati Dežnjev uz osmejak. Morison, gotovo primoran na 'ti' i neformalnost u razgovoru, ne nađe nikakav način da reaguje na suv odgovor.
     Neposredno zatim, on uz čuđenje otkri da i ne oseća potrebu da nešto odvrati. Dežnjev sa svim mudrolijama svog oca, bio je jednostavno čeljade, te Morison, pod ovim okolnostima, oberučke prihvati okolnost ublažavanja osećanja mačevalačkog rata koji je vodio sa Boranovom.
     Kompozicija se kretala tek brzinom umerenog ljudskog hoda, a na svakoj krivini je još i usporavala. Škrti konstruktori su, po svemu sudeći, ostavili šine bez bankine.
     Onda se, bez ikakvog upozorenja, spolja prolomi bllesak svetlosti i voz se zaustavi.
     Morison zažmirka pri izlasku. Prostorija u kojoj su se sada nalazili bila je manja od predhodne - i u njoj nije bilo gotovo ničega. Samo šine kojima su stigli - šine koje su se u širokom luku izvijale i vraćale prema otvoru iz koga su isticale. Upravo je drugi vozić išao tim, suprotnim smerom, i zid se za njim zatvarao. Njihovo vozilo lagano zaplovi šinama, zaokrenu i stade uza zid.
     Morison se osvrnu. Puno vrata - i srazmerno niska tavanica. On, polusvesno, zaključi da se oseća kao u središtu trodimenzionalne table za igru dama, sa brojnim malim prostorijama na raznim nivoima.
     Boranova ga sačeka, sa izrazom na licu koji kao da nije odobravao Morisonovu radoznalost za novi prizor.
     "Jeste li spremni, dr Morisone?"
     "Nisam, dr Boranova", odgovori Morison. "Pošto ne znam gde idem i šta treba da radim, nisam spreman. Međutim, ako vi krenete napred, i ja ću za vama."
     "U tom slučaju, sasvim ste dovoljno spremni. Ovuda. Treba da vas upoznam sa jednom osobom."
     Prođoše potom kroz jedna vrata i obreše se u susednoj, malenoj sobi. Ova je, očigledno, bila dobro zatvorena, a njeni zidovi bili su oivičeni tankim žicama.
     Mlada žena pogleda naviše, prema pridošlicama, a potom pomeri u stranu nešto što je iz daljine izgledalo kao neki tehnički izveštaj. Delovala je ljupko, na svoj bledunjavi i krhki način. Njena kosa boje lana bila je kratka, no dovoljno talasasta kako svojoj vlasnici ne bi davala suviše zvaničan izraz. Nosila je univerzalnu pamučnu Groto - uniformu, koja je, ipak, otkrivala njen vitak stas, nasuprot jedrosti dr Boranove. Imala je mladež baš ispod levog ugla usana - što je bilo lepo, ili ju je ružilo - u zavisnosti od ukusa, razume se. Izražajnih jagodica i lepo izvajanih ruku - izgledala je kao neko ko se ne smeje bez dobrog razloga, pa i to u sasvim razumnim količinama.
     Morison se, ipak nasmeši. Učini mu se da je to verovatno prvi put, od kako je otet, kako je pomislio da to može biti vedrija strana odvratne situacije u kojoj se, protiv svoje volje, nalazio.
     "Dobar dan, drago mi je što vas upoznajem", reče on, trudeći se da svom ruskom da odškolovan ton i da se oslobodi onoga što je servirka tako lako prozrela kao američku varijantu ruskog jezika.
     Mlada žena ne odgovori neposredno na pozdrav, već pogleda Boranovu i pomalo hrapavim glasom reče:
     "Amerikanac? To je taj Amerikanac?"
     "Da, uzvrati ova. Doktor Albert Džonas Morison, profesor neurofozike."
     "Asistent", ispravi je on omalovažavajućim tonom.
     Boranova se učini da nije čula.
     "A ovo je dr Sofija Kalinjina, naš stručnjak za elektromagnetiku."
     "Kao da je premlada za to", pokuša Morison da udeli kompliment.
     Mlada dama kao da se i nije zabavljala.
     "Možda delujem mlađe. Već mi je trideset prva", dodade ona hladno.
     Morison s nevericom pogleda u Boranovu, koja skrati priču, rekavši:
     "No, dobro, spremni smo da počnemo. Proverite strujna kola i uključite. I brzo, molim vas."
     Kaljinjina požuri napolje.
     Morison je isprati smrknutim pogledom.
     "No, ona bar ne krije da ne voli Amerikance. To je dobro. To isključuje sto miliona mogućih udvarača. Najmanje toliko. A još, ako ne voli ni Ruse, te otkrije da sam ja Karelo-Finac, kao i ona, uostalom..."
     "Vi, Karelo-Finac?" Boranova ne uspe a da se ne nasmeje. "Ko bi vam to poverovao, ludače?"
     "Ona, razume se, samo ako je u dobrom raspoloženju."
     "Teško da ćete je takvu zateći. Molim vas", tu se Boranova okrete sasvim prema Morisonu, "nemojte shvatiti Sofijino ponašanje kao nešto lično protiv vas. Mnogi od mojih zemljaka prolazi kroz ultrapatriotske faze kada misle da je prvi zadatak dobrog Sovjeta da ne voli Amerikance. To je više poza nego stvaran osećaj. Sigurna sam, kada počnemo da radimo kao tim, da će Sofija ukloniti svoje barikade."
     "Razumem je, potpuno. Tako je i u mojoj zemlji. Na primer, ovog trenutka, osećam da ja baš ne ljubim Ruse, i čini mi se, s razlogom. No", nasmeja se on, "mislim da bi dr Kalinjina mogla biti izuzetak, i to s lakoćom."
     Boranova zavrte glavom.
     "Svejedno da li je neko Amerikanac kao vi, ili Rus kao Dežnjev; muški način razmišljanja prevazilazi i nacionalne razmirice i kulturološke razlike."
     "To, međutim", nastavi Morison, "ne znači da ću raditi sa njom, ili uostalom sa bilo kim. Već sam umoran od ponavljanja da ne verujem u minijaturizaciju, kao ni u to da ću moći, niti želeti da budem od bilo kakve pomoći."
     Dežnjev se nasmeja.
     "Znaš, gotovo da mu verujem. Uvek je tako ozbiljan."
     "Pogledajte, dr Morisone. Ovo je Katinjka", reče Boranova.
     Ona potapša rukom po kavezu koji Morison, zatečen, sada bolje osmotri po prvi put. Kaljinjina beše i dalje u njegovim mislima, te je nestrpljivo gledao ka vratima u očekivanju da se mlada žena ponovo pojavi.
     On se sada usresredi na žičani kavez. Ono što su zvali Katinjkom verovatno je bio beli zec srednje veličine, mirno zabavljen grickanjem nekakvog zeleniša, sasvim svojstveno svojoj vrsti.
     Morison sada začu zvuke koje je životinja ispuštala, zvuke usta koje brzo žvaćkaju, kao i specifičnog mirisa, koga do tada nije bio svestan.
     "Pa, vidim. Zec", reče on.
     "Ne samo zec, odnosno zečica, doktore. To je potpuno neuobičajno stvorenje. Jedinstveno. Ušla je u istoriju kao mnogo važniji događaj nego svi ratovi i razaranja, koji se obično imaju u vidu pod istorijom. Ako isključimo neke nehotične rezultate - crve, bube, i submikroskopske parazite, Katinjka je prvo živo stvorenje koje je bilo minijaturizovano. Štaviše, tri puta i bila bi, možda mnogo više puta samo kada bismo to sebi mogli da priuštimo. Ona je neverovatno mnogo doprinela našem saznanju o minijaturizaciji živih bića, i kao što vidite, iskustva kroz koje je prošla nimalo joj ne smetaju."
     "Izvinite, ali izjava da je zec bio tri puta minijaturizovan ne znači da se to bezuslovno i desilo. Ne želim da sumnjam u vašu iskrenost, ali mislim da vam je potpuno jasno da samo posmatranje procesa može da me ubedi u to."
     "Naravno. I upravo će iz tog razloga, uz troškove koji nisu za bacanje, Katinjka će biti minijaturizovana po četvrti put."
     
     18.
     Vrativši se, malo potom, u odaje, Sofija Kaljinjina se obrati Morisonu:
     "Imate li, možda, sat na ruci, ili bilo šta metalno pri sebi?" upita ona hrapavo.
     "Nemam ništa kod sebe, dr Kalinjina. Ništa osim odeće na sebi, i jednog jedinog džepa koji je potpuno prazan. Čak je i ova indentifikaciona nalepnica koja mi je data vrlo verovatno od plastike."
     "Pitam samo zato što ovde postoji snažno elektromagnetno polje te bi bilo koji metalni predmet ometao proces."
     "Hoće li biti nekih fizioloških efekata?" upita Morison.
     "Nikakvih. U najmanju ruku, nikakvih do sada otkrivenih."
     Morison, s namerom da ih pusti da se raspričaju, a i nameren da sazna koliko dugo će biti istrajni u triku (postajao je nepoverljiviji iz minuta u minut) upita, ne bez zlobe:
     "A ne bi li izlaganje dovelo do neprijatnih posledica ukoliko ikada zatrudnite, dr Kalinjina?"
     "Imam bebu. Sasvim je normalna", odbrusi ona.
     "Jeste li se izlagali tokom trudnoće?"
     "Jednom."
     "Da li je saslušanje završeno, dr Morisone? Možemo li da počnemo, dr Morisone?" upita Boranova.
     "I dalje tvrdite da ćete minijaturizovati zeca?"
     "Naravno."
     "Hajde, onda. Sav sam se pretvorio u oko."
     (Kako ludo od njih, pomisli on sarkastično. Naravno, uskoro će se pretvarati da ne znaju 'gde su to pogrešili', ali šta dalje? Kakva igra onda sledi?)
     "Za početak, dr Morisone, da li biste podigli kavez?" zatraži Boranova.
     Morison se ni ne pomeri. Kružio je pogledom od jedne do druge pa do trećeg, pogleda punog sumnje i nesigurnosti.
     "Hajde, hajde, Alberte, neće boleti", ohrabri ga Dežnjev. "Nećeš čak ni ruke uprljati - a ruke treba da se isprljaju ako čovek radi."
     Morison stavi ruke s obe strane kaveza i podiže ga. Potom ga odmeri, oko deset kilograma, ne više. On frknu i upita:
     "Mogu li sada da ga spustim?"
     "Naravno", reče Boranova.
     "Samo lagano", dodade Kalinjina. "Uznemirićete zeca."
     Morison pažljivo spusti kavez. Zec, koji je za trenutak gledao unaokolo prilikom podizanja kaveza, sumnjičavo ispita vazduh i vrati se nezainteresovano svojoj pređašnjoj raboti.
     Boranova klimnu i Sofija se uputi ka kontrolnoj tabli na jednom od zidova. Bacivši pogled preko ramena na kavez, kao da proverava njegov položaj, ona se žustro vrati i lagano ga pomeri. Potom se ponovo uputi ka šalteru i okrenu prekidač.
     Zvuk, kao cviljenje, proširi se prostorijom i kavez poče da svetluca kao da se nešto nevidljivo smestilo između njega i očevidaca. Svetlucalo je i u unutrašnjosti kaveza, povećanim intenzitetom, što ga je jasno odvajalo od kamenog stola na kome je počivao.
     "Kavez se upravo nalazi usred minijaturizatorskog polja", objasni Boranova. Svi objekti u okviru polja biće minijaturizovani."
     Morison je zurio u prizor i maleni crv sumnje krenu da ga bocka. Ne misle, valjda, da mu prirede kakvu briljantnu optičku varku da bi ga naterali da misli da je bio svedok minijaturizacije?
     "A kako, tačno, proizvodite to, takozvano, minijaturizatorsko polje?" upita on.
     "To vam nećemo reći, odgovori Boranova. Mislim da je i vama jasno šta znači izraz poverljiva informacija. Idemo, Sofija."
     Cviljenje se povisi i pojača. Morisona je ono nerviralo, ali ostali kao da su ga podnosili bez problema. On za trenutak odvoji oči od kaveza, a kada je pogled ponovo usmerio na pređašnje mesto, zaista mu se učini da se zečica smanjila.
     On se namršti i sagnu glavu, tako da mu se jedna ivica kaveza u vidnom polju poklapa sa horizontalnom tablom na suprotnom zidu. Nije pomicao glavu, ali ivica kaveza ipak istupi iz zamišljene linije. Nije bilo graške, kavez je bio manji. On zatrepta, obuzet razočaranjem.
     "Smanjuje se, zaista, dr Morisone. Oči vas ne varaju", obrati mu se Boranova uz suv smeh.
     Nastavilo se cviljenje i smanjivanje kaveza. Kavez je trenutno bio gotovo upola manji.
     Morison, sa očiglednom nevericom, reče:
     "Postoje i optičke iluzije."
     "Sofija, prekini proces za trenutak", reče Boranova.
     Cviljenje utihnu, a svetlucanje minijaturizatorskog polja se smanji i nestade. Kavez je bio, kao i ranije, na stolu, upadljivo manja verzija onoga od pre. Unutra, i dalje zečica - manja, ali u svakom pogledu ista kao i prethodna, grickala je manje lišće i manje šargarepe rasute po dnu kaveza.
     "Da li stvarno mislite da je ovo optička iluzija?" upita Boranova.
     Morison ostade nem, a Dežnjev reče:
     "Hejde, Alberte, prihvati ono što ti čula kažu. Eksperiment zahteva ogroman utrošak energije i, ako te ubrzo ne ubedimo u ono što vidiš, naša prepametna administracija će nam podeliti packe zbog ogromnih računa. Šta, onda, imaš da kažeš?"
     Morison, krajnje pometen, odgovori:
     "A šta da kažem?"
     "Da li biste ponovo podigli kavez, dr Morisone?" upita Boranova.
     Kako je Morison i ovoga puta oklevao, ona dodade:
     "Minijaturizatorsko polje nema veze sa radioaktivnošću ili sličnim stvarima. Vaša neminijaturizovana ruka neće škoditi polju, kao ni ono njoj. Pogledajte. I ona položi svoju šaku, polako i nežno, na vrh kaveza.
     Morison nije imao kud. On prezno položi šake s obe strane kaveza i podiže ga. Trgnuo se, iznenađen - kavez nije mogao težiti više od kilograma. Ruke mu zadrhtaše, kavez se zatrese i zečić se, uzbunjen, stade bacakati po kavezu, pokazujući znake krajnje uznemirenosti.
     Morison spusti kavez i to što je mogao preciznije, na pređašnje mesto, no Kalinjina došeta da mu malo ispravi položaj.
     "I, šta kažete, dr Morisone?" upita Boranova.
     "Mnogo je lakši. Kako ste izveli trik?"
     "Kako smo izveli trik? Mislite zamenili veći objekat manjim, dok vi sve to gledate - a manji je u svemu indentičan većem? Dr Morisone, molim vas!"
     Morison pročisti grlo, ali ne nastavi diskusiju. Čak i njemu samom se to učini besmislenim.
     "Molim vas, dr Morisone, da primetite da ne samo što je veličina kaveza manja, već da mu se proporcionalno smanjila i masa. Atomi i molekuli od kojih su kavez i njegov sadržaj sačinjeni smanjili su se kako veličinom, tako i zapreminom. Prosto rečeno, Plankova konstanta se umanjila, tako da se iznutra odnosi srazmerno nisu promenili. Sa stanovišta zeca, hrana, on sam, kao i sve u kavezu izgleda potpuno normalno. Spoljnji svet, svet izvan kaveza se, međutim, povećao - na šta zec, razumljivo, ne obraća pažnju."
     "Ali, polje više ne postoji. Zašto se kavez i zec ne vrate u pređašnje stanje?"
     "Iz dva razloga, doktore. Prvo, minijaturizovano stanje je metastabilno. To je jedno od najvećih fundamentalnih otkrića, koje minijaturizaciju čini mogućom. Kad god da prekinemo proces, treba nam sasvim malo energije da ga održavamo na tom nivou. Drugo, polje nije baš sasvim nestalo. Ono je samo umanjeno i uvučeno unutar kaveza, te sprečava da se atmosfera smanjenih molekula u kavezu rasipa, kao i da normalni molekuli prodru u kavez. Zbog toga su zidovi kaveza bez posledica na dodir. No, mi još nismo gotovi, dr Morisone. Nastavljamo, zar ne?"
     Morison, zbunjen i pobeđen direktnim objašnjenjem, upita se za trenutak nije li možda pod uticajem kakve droge, od onih koje povećavaju percepciju sugestije - te kašljucajući reče:
     "Dosta toga mi govorite."
     "Da, ali samo u najopštijim crtama. Ato to u Americi ponovite, verovatno vam niko neće verovati i ništa od onoga što biste rekli ne bi nimalo doprinelo ulaženju u trag praktičnoj minijaturizatorskoj tehnici." Boranova mahnu rukom i Kalinjina još jednom okrete prekidač.
     Cvilenje se nastavi i kavez ponovo zasvetluca. Kao da je sada brže išlo, i Boranova predupredi Morisonovo pitanje:
     "Što se više smanjuje, manje mase je neophodno da se ukloni i smanjivanje je brže."
     Morison je zurio i zurio, na ivici nervnog sloma, u kavez čija je visina sada iznosila samo jedan centimetar i koji se i dalje brzo smanjivao. No, Boranova podiže ruku i proces stade.
     "Pažljivo, dr Morisone. Kavez je težak sada samo oko nekoliko stotina miligrama, i svako od nas bi ga s lakoćom polomio. Probajte s ovim."
     Ona mu pruži veliku lupu. Morison je bez reči prihvati i postavi spram kaveza. Da nije video proces, i stvari znao od ranije, ne bi mu bilo moguće da dokuči kakav se to pokretni predmet nalazi u kavezu - niti bi njegov um prihvatio sliku tako užasno malog zeca.
     No, on je video smanjivanje, i sada je i dalje zurio u čudo, sa izrazom pometnje i očaranosti na licu.
     On pogleda naviše i Boranova upita:
     "Eto, zbilja se dogodilo, zar ne? Još sumnjate u optičke iluzije, mađioničarenje, ili - šta ono još?"
     "Droge?"
     "Da su droge, dragi doktore, to bi bilo još veće čudo nego sama minijaturizacija. Osvrnite se. Sve oko vas izgleda i dalje normalno, zar ne? Čudnovata bi to droga bila koja bi vaš um usresredila na jedan jedini predmet, nasuprot svemu ostalom u odaji. Hajde, doktore, ono što ste videli je stvarno."
     "Povećajte ga", zatraži Morison bez daha.
     Dežnjev se glasno nasmeja, ali odmah potisnu smeh.
     "Ako se smejem, oduvaću Katinjku, i onda bi me Nataša i Sofija gađale svime što im je pri ruci. Ako želiš da se uveća, moraćeš da sačekaš."
     "U pravu je", dodade Boranova. Vidite, doktore, bili ste svedok naučnoj, a ne čarobnjačkoj demonstraciji. Da je posredi međioničarska iluzija pukla bih prstima i zečica bi opet bila u svojoj staroj veličini u svom starom kavezu, i onda biste znali da ste videli optičku iluziju. Videli ste da proces zahteva ogromnu energiju - čak i na ovako malom deliću svemira, kakav je ovaj kavez. Da bi se Plankova konstanta sada povećala, potrebna je ista količina energija da bi se stvar bez izobličenja vratila na svoje mesto, što sve čini minijaturizaciju izuzetno skupom tehnikom. Dalje, jedan od razloga za to je i konzervacija energije, koja se održava čak i u samom procesu. Ne možemo da nešto deminijaturizujemo nimalo brže no što smo u stanju da se oslobodimo toplote koja tom prilikom nastaje, i zbog toga nam za obrnut proces uvećanja treba mnogo vremena, mnogo više nego za smanjivanje."
     Morison je i dalje bio nem. Objašnjenje u vezi sa konzervacijom energije više ga je ubedilo nego sama demonstracija. Šarlatani ne bi tako dobro poštovali osnovna pravila fizike.
     "Onda, teško da bi minijaturizacija mogla da bude izum od praktične koristi", reče on. "Pre će to biti sredstvo za praktično proširenje i produbljenje kvantne teorije."
     "I to bi bilo sasvim dovoljno. No, nemojte suditi o novoj tehnici dok je još u povoju", upozori Boranova. "Možemo se nadati da ćemo naći načina kako da izvrdamo tim glomaznim energetskim promenama i pronaći put koji će minijaturizaciju i deminijaturizaciju učiniti efikasnijim poduhvatom. Mora li, naime, izmena energije proći od elektromagnetnih polja u minijaturizaciono, pa onda, kroz toplotu do deminijaturizacije? Možda deminijaturizacija može nekako da se 'primora' da energiju ponovo vraća u elektromagnetna polja? S tim bismo se, možda, lakše nosili."
     "Jeste li, možda, našli načina da ukinete drugi zakon termodinamike?" upita Morison mnogo pristojnijim glasom.
     "Ne, nikako. Ne možemo očekivati energetsku razmenu od sto odsto, jer je to nemoguće. Ako bismo, ipak, uspeli da makar sedamdeset pet procenata deminijaturizatorske energije konvertujemo u elektromagnetno polje, čak, možda, i samo dvadeset pet, bilo bi to značajno pomeranje od nivoa na kome smo sada. Kako god bilo, nadam se da smo na tragu tehnici mnogo suptilnijoj i efikasnijoj, tu vi ulazite u kombinaciju."
     Morisonove zenice se proširiše.
     "Ja? Ali ja o tome ne znam ništa! Gde mene nađoste za svoj spas? Mogli ste pronaći bilo koje dete iz obdaništa, isto bi bilo."
     "Nije baš tako. Znamo šta radimo. Hajdemo, dr Morisone, vi i ja idemo u moju kancelariju, dok će se Sofija i Arkadij pobrinuti da Katinjka ponovo bude kao i pre. Naravno, kroz mučan proces po njih dvoje. Ja ću vam pokazati kako nam ipak možete pomoći u našim nastojanjima da minijaturizacija postane efikasan, štaviše, isplativ poduhvat. Još preciznije, uvidećete da ste vi, u stvari, jedina osoba na svetu koja nam može pomoći."