DOBA ŽUDNJE

Čovek u plamenu strmeknuo se niz stepenice Laboratorije Hjum kada su se policijska kola – dozvana, pretpostavio je, alarmom koji su ili Vels ili Densova aktivirali gore – pojavila na kapiji i skrenula na prilazni puteljak. Dok je bežao dalje od vrata, kola su zaškripala kraj stepenica i istovarila svoj ljudski teret. Sačekao je u senkama, previše iscrpljen užasom da bi dalje bežao, siguran da će ga videti. Ali oni su nestali kroz vrata ne bacivši ni pogled ka njegovoj patnji. Gorim li ja uopšte? zapitao se on. Da li je taj užasavajući spektakl – njegovo meso kršteno uglačanim plamenom koje žeže, ali ne proždire – jednostavno halucinacija, samo za njegove oči? Ako je tako, možda je sve ono što je propatio u laboratoriji takođe bio delirijum. Možda on u stvari i nije počinio zločine zbog kojih je bežao, dok ga je vrelina u njegovom mesu lizala do ekstaze.

On spusti pogled na svoje telo. Njegova izložena koža ježila se živim tačkicama vatre, ali jedna po jedna, one su se gasile. Gasio se, shvatio je, kao zapostavljena lomača. Senzacije koje su ga oblile – tako intenzivne i zahtevne da su podjednako bile i bol i zadovoljstvo – konačno su mu napuštale nervne završetke, ostavljajući obamrlost za koju je bio zahvalan. Njegovo telo, koje se sada pojavljivalo pod velom vatre, bilo je u jadnom stanju. Koža mu je bila panična mapa ogrebotina, odeća iskidana u dronjke, ruke lepljive od zgrušane krvi; krvi, znao je, koja nije bila njegova. Nije mogao da izbegne gorku istinu. On jeste učinio sve ono što je zamišljao da je učinio. Evo već sada, policajci zure u njegovih ruku delo.

On se odšunja iz svog udubljenja kraj vrata, niz prilazni puteljak, pazeći na eventualni povratak dvojice policajaca; nijedan se nije pojavio. Ulica iza kapije bila je pusta. On potrča. Uspeo je da načini samo nekoliko koraka kada je alarm u zgradi iza njega naglo bio prekinut. Nekoliko sekundi, uši su mu odzvanjale u znak saučešća za ućutkano zvono. A onda, jezivo, on začu zvuk toplote – potajno mrmljanje žara – dovoljno udaljeno da ne paniči, a opet blisko koliko i otkucaji njegovog srca.

On nastavi da hramlje, kako bi prevalio što veću udaljenost od svojih zločina pre nego što oni budu otkriveni; ali koliko god da je brzo trčao, vrelina je išla sa njim, bezbedna u nekom zabačenom mestu u njegovom trbuhu, preteći sa svakim korakom da ga iznova potpali.

Duliju je bilo potrebno nekoliko sekundi da identifikuje kakofoniju koju je čuo sa gornjeg sprata sada, kada je Mekbrajd ućutkao zvono alarma. Bilo je to visoko brbljanje majmuna, a ono je dopiralo iz jedne od mnogih prostorija niz hodnik s njegove desne strane.

„Virdžil“, pozva on niz stepenište. „Dolazi ovamo.“

Ne čekajući da mu se kolega pridruži, Duli krenu prema izvoru galame. Na pola puta niz hodnik, miris statičkog elektriciteta i novih tepiha ustupi mesto oporijoj kombinaciji: urinu, sredstvu za dezinfekciju i trulom voću. Duli uspori: nije mu se dopadao taj miris, baš kao što mu se nije dopadala ni histerija u brbljanju majmunskih glasova. Ali Mekbrajd se nije žurio da odgovori na njegov poziv, i posle kratkog oklevanja, Dulijeva ljubopitljivost odnela je prevagu nad nelagodnošću. Sa rukom na pendreku, on priđe otvorenim vratima i stupi unutra. Njegova pojava podstaknu novi talas izbezumljenosti kod životinja, desetak rezus majmuna. Bacali su se po svojim kavezima, prevrtali, kreštali i prepirali se na žici. Njihovo uzbuđenje bilo je zarazno. Duli oseti kako znoj počinje da mu se probija kroz pore. „Ima li koga?“ viknu on.

Jedini odgovor došao mu je od zatvorenika: još histerije, još treskanja kaveza. On se zagleda u njih preko prostorije. Oni mu uzvratiše zurenjem, zuba ogoljenih u znak straha ili dobrodošlice; Duli nije znao šta je posredi, a nije ni želeo da testira njihove namere. Pazio je da bude što dalje od klupe na kojoj su bili poredani kavezi kada je počeo površnu pretragu laboratorije.

„Baš sam se pitao kakav je to smrad“, reče Mekbrajd, pojavivši se na vratima.

„Samo životinje“, odgovori Duli.

„Zar se nikada ne peru? Prljavi gadovi.“

„Ima li čega dole?“

„Jok“, reče Mekbrajd, prilazeći kavezima. Majmuni dočekaše njegov dolazak sa još kreveljenja. „Samo alarm.“

„Ni ovde nema ničega“, reče Duli. Nameravao je da doda: „Ne radi to“, kako bi sprečio svog kolegu da stavi prst na žičanu mrežu, ali pre nego što je stigao da izgovori te reči, jedna životinja zgrabi ispruženi prst i zagrize ga. Mekbrajd nekako oslobodi prst i udari po mreži u znak odmazde. Cvileći od besa, njen stanovnik se baci u luđački fandango koji zapreti da preturi i kavez i majmuna na pod.

„Moraće da ti daju injekciju protiv tetanusa zbog toga“, prokomentarisa Duli.

„Sranje!“ reče Mekbrajd. „Koji je đavo tom malom gadu?“

„Možda ne vole nepoznate.“

„Pomahnitali su.“ Mekbrajd je zamišljeno sisao prst, a onda pljunuo. „Hoću reći, pogledaj ih samo.“ Duli ne odgovori.

„Kažem, pogledaj!“ ponovi Mekbrajd.

Vrlo tiho, Duli reče: „Ovamo.“

„Šta je bilo?“

„Samo dođi ovamo.“

Mekbrajd odvoji pogled od niza kaveza i uputi ga preko zakrčenih radnih površina do mesta gde je Duli zurio u pod, sa izrazom opčinjene odvratnosti na licu. Mekbrajd zaboravi na sisanje prsta i probi se između klupa i stolica do mesta gde je stajao njegov kolega.

„Tamo ispod“, promrmlja Duli.

Na izgrebanom podu kraj Dulijevih nogu nalazila se ženska cipela bež boje; ispod klupe bila je vlasnica cipele. Sudeći po njenom zgrčenom položaju, tamo ju je ili sakrio zločinac, ili se odvukla van pogleda i umrla u skrovištu.

„Je li mrtva?“ upita Mekbrajd.

„Pogledaj je, za ime Hristovo“, odgovori Duli,

„rastrgnuta je.“

„Moramo proveriti daje li znake života“, podseti ga Mekbrajd. Duli se ne pomeri kako bi to učinio, pa Mekbrajd čučnu ispred žrtve i proveri ima li pulsa u unakaženom vratu. Nije ga bilo. Međutim, koža joj je još bila topla pod njegovim prstima. Premaz pljuvačke na njenom licu još se nije osušio.

Duli, koji je završio sa pozivom centrali, spusti pogled na preminulu. Njene najgore povrede, na gornjem torzu, maskiralo je Mekbrajdovo telo u čučnju. Sve što je on mogao da vidi bio je pramen crvenkastosmeđe kose i njene noge, sa jednim bosim stopalom, kako štrče iz skrovišta. Bile su to predivne noge, pomisli on; mogao je da zazviždi za takvim nogama, nekada.

„Ona je neki doktor ili tehničar“, reče Mekbrajd, „ima na sebi laboratorijski mantil.“ Ili ga je imala. U stvari, mantil je bio raskidan, kao i slojevi odeće ispod njega, a zatim, kako bi izložba bila potpuna, i koža i mišići ispod toga. Mekbrajd zaviri u njen grudni koš; grudnjača je bila prekinuta, a srce izvučeno iz svog ležišta, kao da je njen ubica želeo da ga zadrži za uspomenu, pa je bio prekinut u tom činu. Razgledao ju je bez skanjivanja; oduvek se dičio svojim jakim želucem.

„Jesi li se uverio da je mrtva? „

„Nikad nisam video nikog mrtvijeg.“

„Dolazi Karnegi“, reče Duli, prišavši jednom od lavaboa. Ne mareći za otiske prstiju, on odvrnu slavinu i ispljuska lice hladnom vodom. Kada je podigao pogled posle umivanja, Mekbrajd je napustio svoj tête-à-tête sa lešom i hodao je laboratorijom prema grupi mašina.

„Šta to rade ovde, za ime Hristovo?“ primeti on.

„Pogledaj sve ovo.“

„Nekakva istraživačka ustanova“, reče Duli. „Šta to istražuju?“

„Do đavola, otkud ja to mogu da znam?“ odbrusi Duli. Neprestano brbljanje majmuna i blizina mrtve žene terali su ga na želju da napusti ovo mesto. „Pustimo to sada, a?“

Mekbrajd je ignorisao Dulijev zahtev; oprema ga je opčinjavala. Zurio je u transu u encefalograf i elektrokardiograf; u jedinice za štampanje koje su još izbacivale metre i metre praznog papira na pod; u monitore za video displej i konzole. Taj prizor prizva mu u glavi Marie Celeste. Ovaj napušteni brod nauke – koji je i dalje pevušio neku bezimenu pesmu sam za sebe dok je jedrio dalje, iako nije preostao ni kapetan ni posada koja bi mogla da ga opslužuje.

Iza zida od instrumenata nalazio se prozor, kvadratnog oblika i osnovice ne veće od jednog metra. Mekbrajd je pretpostavio da on gleda na spoljašnjost zgrade, ali sad, kad je podrobnije pogledao, shvatio je da nije tako. Iza nagomilanih aparata nalazila se komora za testiranje.

„Duli?...“ reče on, obazrevši se. Čovek je nestao, međutim, verovatno je sišao da sačeka Karnegija. Zadovoljan što je ostavljen svom istraživanju, Mekbrajd ponovo obrati pažnju na prozor. Unutra nije bilo nikakvog svetla. Ljubopitljiv, on obiđe oko nagomilane opreme, da bi pronašao vrata komore. Bila su otvorena. Bez oklevanja, on kroči unutra.

Najveći deo svetla koje je dopiralo kroz prozor bio je blokiran instrumentima sa druge strane; unutrašnjost je bila mračna. Mekbrajdovim očima je trebalo nekoliko sekundi da dobiju pravi utisak o haosu koji se nalazio u komori: prevrnuti sto; stolica od koje je neko napravio drvo za potpalu; zamršeni kablovi i demolirana oprema – kamere, možda, da bi pratile dešavanja u komori? – grozdovi svetiljki podjednako porazbijanih. Nijedan profesionalni vandal ne bi mogao temeljnije da rasturi komoru od ovoga.

U vazduhu se nalazio miris koji je Mekbrajd prepoznavao, ali, iritirajuće, nije mogao da mu odredi izvor. Stajao je nepomično, skamenjen zbog te arome. Zvuk sirena dizao se iz hodnika napolju; Karnegi će biti ovde za nekoliko trenutaka. Odjednom, dođe mu asocijacija na taj miris. Bio je to isti miris koji mu se motao po nozdrvama posle vođenja ljubavi sa Džesikom i – kao što je već bio ritual – tuširanja i povratka iz kupatila u spavaću sobu. Bio je to miris seksa. On se osmehnu.

Lice mu je još registrovalo zadovoljstvo kada neki teški predmet proseče vazduh i sudari se s njegovim nosem. On oseti kako mu hrskavica popušta, i kako mu polazi krv. Načini dva ili tri ošamućena koraka unazad, izbegavši tako sledeće zasecanje, ali se saplete u neredu. Pade nespretno u razbacanu srču i podiže pogled da bi video svog napadača, kako zamahuje metalnom šipkom i kreće se ka njemu. Čovekovo lice podsećalo je na lica majmuna: isti požuteli zubi, iste besne oči. „Ne!“ viknu čovek, dok je spuštao priručnu tojagu na Mekbrajda, koji uspe da odbije udarac rukom, otevši pritom oružje. Napad ga je uhvatio nespremnog, ali sada, sa bolom u zgnječenom nosu koji je dodavao gnev njegovoj reakciji, bio je više nego ravan agresoru. Oteo je tojagu od čoveka, slatkiše od bebe, i skočio, zaurlavši, na noge. Sve što je ikada ranije učio o tehnikama hapšenja nestalo mu je iz uma. On zasu čovekovu glavu i ramena kišom udaraca, nateravši ga da krene unazad kroz komoru. Čovek se pognuo pod njegovim napadom, i konačno klonuo, cvileći, uz zid. Tek sada, sa protivnikom izudaranim gotovo do besvesnog stanja, Mekbrajdov bes je posustao. Stajao je usred komore, gutajući vazduh, i posmatrao kako prebijeni čovek klizi niz zid. Načinio je duboku grešku. Napadač, shvatio je on sada, bio je odeven u beli laboratorijski mantil; on je, kako je Duli iritirajuće voleo da kaže, bio na strani anđela.

„Da ga jebeš“, reče Mekbrajd, „sranje, da ga jebeš.“

Čovekove oči zatreptaše i otvoriše se, i on se zagleda odozdo u Mekbrajda. Bilo je očito da se jedva drži svesti, ali izraz prepoznavanja prešao je preko njegovog tmurnog lica sa širokim čelom. Ili radije, izraz odsustva prepoznavanja.

„Vi niste on“, promrmljao je.

„Ko?“ reče Mekbrajd, shvativši da bi još mogao da spase svoju reputaciju od ovog fijaska ako iscedi koji trag iz svedoka. „Ko ste mislili da sam ja?“

Čovek otvori usta, ali ne začuše se nikakve reči. Željan da čuje njegovo svedočenje, Mekbrajd čučnu kraj njega i reče: „Koga ste mislili da napadate?“

Ponovo se usta otvoriše; i ponovo se ne pojaviše čujne reči. Mekbrajd nastavi da navaljuje. „To je važno“, reče on, „samo mi recite ko je bio ovde.“

Čovek se trudio da odgovori. Mekbrajd prisloni uho uz drhtava usta.

„U svinjskom oku“, reče čovek, a onda se obeznani, ostavivši Mekbrajda da psuje svog oca, koji mu je podario narav zbog koje će verovatnio kad-tad zažaliti u životu. Ali opet, čemu život onda?

Inspektor Karnegi je navikao na dosadu. Za svaki retki trenutak istinskog otkrića koji mu je priredio njegov profesionalni život, trpeo je sat za satom iščekivanja. Da se fotografišu i pregledaju tela, da se nagodi sa advokatima i da zastraši osumnjičene. Odavno je odustao od pokušaja da se bori protiv ove plime ennui i, na svoj način, naučio veštinu plivanja nizvodno. Postupci istrage nisu se mogli požurivati; pametan čovek, shvatio je on, puštao je patologe, advokate i sva njihova plemena da obave svoje zakasnele poslove. Sve što je bilo važno, kada nastupi pravo vreme, jeste ukazivanje prstom na uzdrhtalog krivca.

Sada, dok je sat u laboratoriji pokazivao pedeset tri minuta posle ponoći i dok su čak i majmuni tiho ležali u svojim kavezima, on je sedeo na jednoj od klupa i čekao da Hendriks završi sa svojim proračunima. Hirurg je konsultovao termometar, a onda skinuo rukavice kao drugu kožu i bacio ih na čaršav gde je ležala preminula. „Uvek je teško“, reče doktor, „utvrditi trenutak smrti. Izgubila je manje od tri stepena. Ja bih rekao da je mrtva kraće od dva sata.“

„Policajci su stigli u petnaest do dvanaest“, reče Karnegi, „znači da je ona umrla možda pola sata pre toga?“

„Tako nešto.“

„Da li je stavljena tamo?“ upita on, pokazavši na mesto ispod klupe.

„O, svakako. Ne postoji način na koji je mogla da se sama sakrije. Ne sa tim povredama. Izuzetne su, zar ne?“

Karnegi se zagleda u Hendriksa. Čovek je verovatno video stotine leševa, u svakom zamislivom stanju, ali entuzijazam na njegovom zgrčenom licu bio je apsolutan. Karnegi shvati da je ta misterija fascinantnija na svoj način, nego misterija mrtve žene i njenog ubice. Kako je iko mogao uopšte da uživa u merenju rektalne temperature jednog leša? To ga je zbunjivalo. Ali, zadovoljstvo je bilo tu, blistalo je čoveku u očima.

„Motiv?“ upita Karnegi.

„Prilično ekspliciran, zar ne? Silovanje. Došlo je do veoma temeljnog zlostavljanja; kontuzije oko vagine; obilate količine semena. Dovoljno da može da se radi.“

„A rane na njenom torzu?“

„Iskrzane. Pre kidanje nego sečenje.“

„Oružje?“

„Ne znam.“ Hendriks načini ustima obrnuto slovo U. „Hoću reći, meso je zgnječeno. Da. nije dokaza o silovanju, pretpostavio bih da je u pitanju životinja.“

„Mislite, pas?“

„Pre sam mislio na tigra“, reče Hendriks.

Karnegi se namršti. „Na tigra?“

„Šala“, odgovori Hendriks, „šalio sam se, Karnegi.

Hriste, zar nemate nimalo smisla za ironiju?“ „Ovo nije smešno“, reče Karnegi.

„Ja se ne smejem“, odgovori Hendriks, uz kiseli pogled.

„Čovek kog je Mekbrajd pronašao u komori za testiranje?“

„Šta s njim?“

„Osumnjičeni?“

„Nema ni najmanje šanse. Mi tragamo za manijakom,

Karnegi. Krupnim; snažnim. Divljim.“ „A ranjavanje? Pre ili posle?“ Hendriks se namršti. „Ne znam. Post-mortem će nam reći više. Ali, koliko se vidi, mislim da je naš čovek pomahnitao. rekao bih da su rane i silovanje verovatno bili simultani.“

Karnegijeve obično flegmatične crte lica registrovaše nešto blizu šoka. „Simultani?“

Hendrik slegnu ramenima. „Požuda je smešna stvar“, reče on.

„Da crkneš od smeha“, začu se užasnuti odgovor.

Po njegovoj želji, Karnegija je vozač ostavio pola milje od kućnog praga kako bi ovaj mogao da razbistri glavu u šetnji pre kuće, vruće čokolade i sna. Ritualu se pristupalo religiozno, čak i kada je inspektor bio umoran kao pas. Obično je šetao da bi se primirio pre nego što bi kročio preko kućnog praga; dugo iskustvo naučilo ga je da unošenje profesionalnih briga u kuću ne koristi ni istrazi, ni njegovom životu u domaćinstvu. Naučio je tu lekciju prekasno da bi sprečio ženu da ga ostavi, a decu da se otuđe, ali još je primenjivao taj princip.

Večeras, hodao je polako, da dozvoli uznemirujućim prizorima koje je to veče donelo da pomalo izblede. Put ga je vodio kraj malog bioskopa koji će, kako je pročitao u štampi, uskoro biti srušen. Nije bio iznenađen. Iako nije bio sineast, zabava koju je ta buvara pružala degenerisala se u poslednjih nekoliko godina. Ovonedeljna ponuda to je i potvrđivala: dupli program horor filmova. Jezive i derivativne stvari sudeći po plakatima, sa grubom grafikom i besramnom hiperbolom. „Možda više nikada nećete moći da zaspite!“ bila je jedna od rečenica za napaljivanje publike; a ispod nje žena – veoma budna – sklupčana u senci dvoglavog muškarca. Kakve su trivijalne slike populisti prizivali da bi podstakli malo straha kod svoje publike. Mrtvaci koji hodaju; priroda koja je izrasla ogromna i pomahnitala u minijaturnom svetu; žderači krvi, predskazanja, hodači po vatri, gromovne oluje i sve ostale ludorije kojih se publika plašila ranije. Sve je to bilo tako smešno, banalno: u tom katalogu jeftinih zastrašivanja nije bilo ničega ravnog banalnosti ljudskog apetita, čiji je užas (ili posledice istog) on viđao svake nedelje svog radnog života. Na tu pomisao, njegov um pregleda tuce fotografija: mrtvi pod blicem, ničice, izmrcvareni u zaborav; a i živi, takođe, koji su oko njegovog uma dočekivali glađu u sopstvenom: za seksom, za narkoticima, za tuđim bolom. Zašto nisu to stavljali na plakate?

Kada je stigao do kuće, dete zacvile u senkama kraj njegove garaže; plač ga ukopa u mestu. Začuo se ponovo, i ovaj put on ga je prepoznao. Nije to uopšte bilo dete, već mačka, ili mačke, koje razmenjuju ljubavni zov u mračnom prolazu. On ode tamo da ih otera. Prolaz je smrdeo od njihovog veneričnog sekreta. Nije morao da viče; njegovi koraci bili su dovoljni da ih zaplaše u bekstvo. Zaždile su na sve strane, ne dve već tuce njih: očito se odvijala prava orgija. Ipak, stigao je prekasno na lice mesta; zadah njihovog zavođenja bio je neizdrživ.

Karnegi je gledao belo u složenu kombinaciju monitora i video rekordera koji su dominirali njegovom kancelarijom.

„Za ime Hristovo, šta će ovo ovde?“ želeo je da zna.

„Video trake“, reče Bojl, njegov broj dva, „iz laboratorije. Mislim da bi trebalo da ih pogledate. Ser.“

Iako su radili u tandemu sedam meseci, Bojl nije bio jedan od Karnegijevih omiljenih policajaca. Praktično je zaudarao na ambiciju, onako izbrijan. Kod nekoga upola mlađeg od njega takvoj pohlepi moglo se prigovoriti; kod jednog tridesetogodišnjaka, graničila se sa opscenim. Ova predstava – prikupljanje opreme tako da bude spremna da sačeka Karnegija kada ovaj uđe u osam ujutro – bila je baš u Bojlovom stilu: blistava i suvišna.

„Čemu toliko mnogo ekrana?“ upita Karnegi otrovno. „Hoću li dobiti i stereo?“

„Imali su tri kamere koje su simultano radile, ser.

Pokrivale su eksperiment iz nekoliko uglova.“

„Koji eksperiment?“

Bojl mahnu svom nadređenom da sedne. Ulizuješ mi se zbog greške, je li? pomisli Karnegi; neće ti mnogo vredeti.

„Tako“, naredi Bojl tehničaru kod rekordera, „pustite trake.“

Karnegi srknu vruću čokoladu iz šolje koju je poneo sa sobom. Taj napitak je bio njegova slabost, na rubu ovisnosti. U danima kada se mašina iz koje ju je uzimao pokvarila, bio je zaista nesrećan. On pogleda tri ekrana.

Odjednom, naslov.

'Projekt Slepi Dečko' glasile su reči, 'Ograničen pristup.' „Slepi Dečko?“ reče Karnegi. „Šta, ili ko, je to?“ „To je očito neka šifra“, reče Bojl.

„Slepi Dečko, Slepi Dečko.“ Karnegi je ponavljao frazu kao da želi da je natera na poslušnost, ali pre nego što je stigao da reši taj problem, slike na tri monitora razišle su se. Prikazivale su istog subjekta – muškarca sa naočarima u poznim dvadesetim godinama kako sedi u stolici – ali svaka je prikazivala scenu iz drugog ugla. Jedna je subjekta prikazivala u punoj dužini, iz profila; druga je bila tročetvrtinski snimak sa srednje udaljenosti, odozgo, a treći direktni krupni plan u kom se nalazila glava i ramena subjekta, snimljen kroz staklo komore za testiranje, spreda. Tri slike bile su crno-bele, i nijedna nije bila sasvim centrirana niti izoštrena. U stvari, dok su se trake snimale, neko je još podešavao takve tehničke detalje. Neformalno ćaskanje u pozadini odvijalo se između subjekta i žene – prepoznatljive čak i u kratkim kadrovima kao preminule – koja mu je pričvršćivala elektrode za čelo. Dobar deo razgovora bilo je teško uhvatiti; akustika u komori podjednako je frustrirala i mikrofon i slušaoca.

„Žena je doktorka Dens“, ponudi mu Bojl informaciju. „Žrtva.“

„Da“, reče Karnegi, posmatrajući napeto ekrane,

„prepoznajem je. Koliko dugo traje ova priprema?“

„Poprilično. Najveći deo je nezanimljiv.“

„Pa, pređi onda na zanimljive stvari.“

„Brzo premotavanje napred“, reče Bojl. Tehničar ga posluša, i glumci na tri ekrana postaše skičeći komedijaši. „Čekaj!“ reče Bojl. „Vrati malo.“ Ponovo, tehničar učini kako mu je rečeno. „Tamo!“ reče Bojl. „Stani tu. Sad kreni normalnom brzinom.“ Akcija se vrati u prirodnu brzinu. „Ovde zaista počinje, ser.“

Karnegi je stigao do kraja svoje vruće čokolade; zavukao je prst u meki mulj na dnu šolje i stavio mučno-slatke ostatke na jezik. Na ekranima, doktorka Dens je prišla subjektu sa špricem i sada mu je mazala vatom prevoj lakta i davala mu injekciju. Ne prvi put otkad je posetio Laboratoriju Hjum, Karnegi se zapitao šta su tačno oni to radili u toj ustanovi. Da li je ovo bila de riguer procedura u farmaceutskom istraživanju? Implicirana tajnovitost eksperimenta – kasno noću u inače napuštenoj zgradi – nagoveštavala je da nije. A bio je tu i imperativ na naslovnoj špici – 'Ograničen pristup'. Ono što su posmatrali očigledno nikada nije bilo namenjeno za javno prikazivanje.

„Da li se osećate udobno?“ upita sada neki muškarac, izvan kadrova. Subjekt klimnu glavom. Uklonili su mu naočari, i bez njih je izgledao pomalo zbunjeno.

Neugledno lice, pomisli Karnegi; subjekt – još bezimeni – nije bio ni Adonis ni Kvazimodo. Malo je ćelavio, a slamnata, prljavoplava kosa dodirivala mu je ramena.

„Dobro sam, doktore Vels“, odgovori on čoveka koji mu je postavio pitanje izvan kadrova.

„Nije vam ni najmanje vruće? Ne znojite se?“

„Ne baš“, odgovori zamorac, pomalo izvinjavajuće. „Osećam se obično.“

I jesi to, pomisli Karnegi. A onda se obrati Bojlu: „Jesi li ti odgledao ove trake do kraja?“

„Ne, ser“, odgovori Bojl. „Mislio sam da vi hoćete najpre da ih pogledate. Ja sam ih pustio samo do injekcije.“

„Ima li kakvih vesti iz bolnice o doktoru Velsu?“ „U vreme poslednje provere, još je bio komatozan.“ Karnegi progunđa, i ponovo obrati pažnju na ekrane. Posle naleta akcije sa injekcijom, trake su se ponovo smirile u neaktivnost: tri kamere su bile fiksirane za njihovog kratkovidog subjekta sa sitnim očima, a jednoličnost je bila povremeno prekidana Velsovim pitanjima o subjektovom stanju. Ono je ostalo isto. Posle tri ili četiri minuta ove studije bez događaja čak je i njegovo povremeno treptanje počelo da poprima veliki dramski značaj.

„Zaplet im i nije nešto“, komentarisao je tehničar. Karnegi se nasmeja; Bojl je izgledao kao da mu je neprijatno. Prođoše još dva ili tri minuta na isti način.

„Ovo mi mnogo ne obećava“, reče Karnegi. „Pusti to brže, hoćeš li?“

Tehničar se spremao da posluša, kada Bojl reče:

„Čekaj.“

Karnegi baci pogled na čoveka preko puta, iritiran njegovom intervencijom, a zatim ponovo na ekrane. Nešto se zaista dešavalo: suptilna transformacija odigrala se na neuglednim crtama lica subjekta. Počeo je da se osmehuje sam sebi, i tonuo je u svoju stolicu kao da uranja visoko i nezgrapno telo u toplu kupku. Njegove oči, koje su do sada izražavale malo toga osim ljubazne nezainteresovanosti, sada počeše da trepću, zatvaraju se, a onda, jednom zatvorene, ponovo da se otvaraju. Kada su to učinile, u njima je postojalo nešto što ranije nije bilo vidljivo: glad koja kao da je posezala sa ekrana u mir inspektorove kancelarije.

Karnegi spusti svoju šolju s čokoladom i priđe ekranima. Dok je to činio, subjekt takođe ustade sa stolice i krenu ka staklu komore, napustivši domet dve kamere. Treća ga je, međutim, još hvatala, dok je pritiskao lice uz prozor, i za trenutak, dva muškarca suočila su se jedan s drugim kroz naslage stakla i vremena, naizgled zagledani jedan drugome u oči.

Izgled na čovekovom licu sada je bio kritičan, glad je brzo nadrastala kontrolu razuma. Plamtećih očiju, on spusti usne na prozor komore i poljubi ga, palacajući jezikom uz staklo.

„Za ime Hristovo, šta se to dešava?“ reče Karnegi.

Graja glasova započela je na tonskom zapisu; doktor Vels je uzalud tražio od ispitanika da artikuliše šta oseća, dok je Densova iščitavala brojke sa raznih mernih instrumenata. Bilo je teško čuti jasno – galami se pridružila i erupcija brbljanja majmuna iz kaveza – ali bilo je očigledno da merenja reakcija u čovekovom telu pokazuju rast. Lice mu je porumenelo; koža mu je blistala od iznenadnog znoja. Podsećao je na mučenika kome su tek potpalili lomaču pod nogama; bio je podivljao u fatalnoj ekstazi. Prestao je da liže prozor, strgavši elektrode sa slepoočnica i senzore sa ruku i grudi. Densova, u čijem se glasu sada čula zabrinutost, doviknula mu je da prestane. Onda je ušla u kadar kamere i izašla iz njega; išla je, pretpostavio je Karnegi, ka vratima komore.

„Bolje nemoj“, reče on, kao da se ova drama odvija u skladu sa njegovim željama, i kao da po svom nahođenju može da spreči tragediju. Ali žena nije obraćala pažnju. Trenutak kasnije, pojavila se na dugom snimku kada je stupila u komoru. Čovek krenu da je dočeka, pobacavši pritom opremu. Ona mu doviknu – njegovo ime, možda. Ako je i bilo tako, nije se moglo čuti od majmunske halabuke. „Sranje“, reče Karnegi, kada su se uzmlatarane ruke ispitanika ukazale najpre u kameri s profila, a zatim i na srednjem tročetvrtinskom snimku: dva od tri monitora zamrla su. Samo je snimak spreda, sa kamerom bezbednom izvan komore, još beležio događaje, ali uskost kadra omogućavala je tek po neki pogled na telo u pokretu. Umesto da prikaže više, hladno oko kamere zurilo je i dalje, ironično, u pljuvačkom zamazano staklo prozora komore, slepo za zverstva koja se zbivaju jedva metar van domašaja.

„Za ime Hristovo, šta su mu to dali?“ reče Karnegi, dok su se, negde izvan kadra, ženini krici uzdizali iznad kreštanja majmuna.

Džerom se probudio rano popodne, gladan i promukao. Kada je zbacio čaršav sa svog tela, užasnuo se sopstvenim stanjem: torzo mu je bio pun ogrebotina, a deo oko prepona crven i sirov. Mršteći se, on se pomeri do ruba kreveta i ostade tamo da sedi neko vreme, pokušavajući da ponovo sastavi deliće sinoćnih događaja. Sećao se da je otišao u Laboratoriju, ali vrlo malo posle toga. Bio je plaćeni zamorac nekoliko meseci, davao je krv, udobnost i strpljenje da bi dopunio svoju jadnu zaradu prevodioca. Aranžman je započeo zahvaljujući jednom prijatelju koji je obavljao sličan posao, ali dok je Figli bio deo redovnog programa Laboratorije, Džeromu su se obratili, posle prve nedelje provedene na tom mestu, doktori Vels i Densova, koji su ga pozvali – posle niza psiholoških testova – da radi isključivo za njih. Od samog početka mu je jasno stavljeno do znanja da je njihov projekt (nikada mu nisu rekli za njegovu svrhu) tajne prirode, i da će od njega zahtevati potpunu posvećenost i diskreciju. Bio mu je potreban novac, a naknada koju su mu ponudili bila je nešto viša od onoga što mu je plaćala Laboratorija, tako da se on saglasio, iako je radno vreme koje su zahtevali od njega bilo nezgodno. Već nekoliko nedelja morao je da odlazi u istraživački deo kasno noću i često je radio do sitnih jutarnjih sati, dok je trpeo Velsova beskrajna pitanja o njegovom privatnom životu, i staklasti pogled Densove.

Pomislivši na njen hladan pogled, on oseti kako ga prožima drhtaj. Da li je to bilo zbog toga što se zavaravao da ga je posmatrala sa više privrženosti nego što je to potrebno kod jedne doktorke? Takvo samozavaravanje, prekorio je sebe, bilo je žalosno. On nije bio nešto o čemu bi žene sanjale, i svakim danom dok je hodao ulicama, sve je jače verovao u to. Nije mogao da se seti nijedne prilike u svom odraslom životu da ga je neka žena pogledala, i nastavila da gleda; da je njegov pogled pun odobravanja bio uzvraćen. Zašto bi to trebalo sada da ga muči, nije bio siguran: njegovo stanje bez ljubavi, znao je, bilo je uobičajena stvar. A Priroda je bila dobrostiva; znajući, čini se, da je dar privlačnosti prošao kraj njega, izgleda da mu je minimizovala libido. Nedelje su prolazile bez ijedne svesne pomisli na njegovu prisilnu čednost.

Povremeno, kada bi začuo riku u cevima, zapitao bi se kako gđa Morisi, njegova gazdarica, izgleda u kadi; zamislio bi čvrstinu njenih nasapunjanih grudi, ili tamnu brazdu njenog međunožja dok je stavljala talk među nožne prste. Ali takve muke su, na svu sreću, bile retke. A kada bi se čaša prelila, on bi strpao u džep novac ušteđen posle seansi u Laboratoriji, i kupio sebi jedan sat društva kod žene po imenu Anđela (nikada joj nije saznao prezime) u Grčkoj ulici.

Proći će nekoliko nedelja pre nego što to bude učinio, pomislio je: šta god da je sinoć uradio ili, tačnije, učinio sam sebi, same modrice gotovo da su ga ubogaljile. Jedino moguće objašnjenje – iako nije mogao da se priseti nikakvih detalja – bilo je da je pretučen na povratku iz Laboratorije; ili to, ili je ušao u neki bar, pa se neko potukao sa njim. Dešavalo se to povremeno i ranije. Imao je jedno od onih lica koja su budila siledžiju u pijancima.

On ustade i odšepa do malog kupatila kraj sobe. Njegovih naočara nije bilo na uobičajenom mestu kraj ogledala za brijanje, i njegov odraz bio jadan i zamućen, ali lice mu je očito bilo podjednako gadno izgrebano kao i ostatak anatomije. I više: čuperak kose bio mu je iščupan iznad levog uha, ugrušana krv spuštala mu se do vrata. Bolno, on se prepusti zadatku čišćenja rana, da bi ih zatim isprao peckavim rastvorom antiseptika. Obavivši to, on se vrati u sobu da potraži naočari. Ali koliko god da ih je tražio, nije mogao da ih locira. Proklinjući sopstveni idiotluk, on zakopa po svojim stvarima u potrazi za starim parom, i pronađe ga. Dioptrija mu je bila zastarela – oči su mu se znatno pogoršale otkad ih je nosio – ali bar je dovodio njegovo okruženje u nekakvu snenu vrstu žiže.

Neporeciva melanholija ga je obuzela, sačinjena od bola i onih nedobrodošlih pomisli na gđu Morisi. Da bi suzbio svoju intimu, on uključi radio. Pojavi se uglađeni glas koji je izlagao uobičajene palijative. Džerom je oduvek prezirao popularnu muziku i njene apologete, ali sada, dok se muvao po sobičku, nevoljan da se odene u grubu tkaninu dok ga ogrebotine još peku, pesme su počele u njemu da izazivaju još nešto osim prezira. Kao da je prvi put čuo reči i muziku: kao da je čitavog života bio gluv za njihove sentimente. Očaran, on zaboravi na svoj bol i poče da sluša. Pesme su pripovedale jednu te istu bešavnu i opsesivnu priču: o ljubavi izgubljenoj i pronađenoj, samo da bi ponovo bila izgubljena. Stihoklepci su radio talase ispunili metaforama – većina ih je bila smešna, ali nimalo nemoćnija zbog toga. O raju, o plamtećim srcima; o pticama, zvonima, putovanjima, zalascima sunca; o strasti kao ludilu, kao bekstvu, kao nezamislivom blagu. Pesme ga nisu smirivale svojim blesavim sentimentima; one su ga gulile, budeći, uprkos slaboj rimi i bezveznoj melodiji, svet začaran žudnjom. On poče da drhti. Njegove oči, bolne (ili je on tako rezonovao) zbog naočara na koje nisu navikle, počeše da ga obmanjuju. Činilo mu se da može da vidi tragove svetlosti u svojoj koži: iskre koje lete sa vrhova njegovih prstiju.

Zurio je u svoje šake i ruke; iluzija, daleko od toga da se povuče pred njegovim posmatranjem, pojačavala se. Zrna sjaja, poput tragova vatre u pepelu, počela su da mu se penju kroz vene, umnožavajući se pred njegovim očima. Začudo, nije osećao nelagodnost. Ova propupela vatra samo je odražavala strast iz priče koju su mu pričale pesme: ljubav je, govorile su one, u vazduhu, iza svakog ugla, čeka da bude pronađena. On ponovo pomisli na udovicu Morisi u stanu ispod njega, kako obavlja svoj posao, uzdišući, bez sumnje, kao i on; u iščekivanju svog heroja. Što je više mislio o njoj, to je postajao uspaljeniji. Ona ga neće odbaciti, u to su ga pesme uveravale; ili, ako to bude učinila, on mora insistirati sve dok mu se (opet, kako su pesme obećavale) ona ne preda. Odjednom, na pomisao o njenom predavanju, vatra ga proguta.

Nasmejan, on ostavi radio da peva iza njega, i krenu dole.

Najveći deo jutra bio je potreban da se sačini spisak ispitanika zaposlenih u Laboratoriji; Karnegi je osetio oklevanje kod dela establišmenta da otvori svoje dosjee za istragu, uprkos užasu koji je počinjen u njegovim prostorijama. Konačno, odmah iza podneva, predali su mu na brzinu sastavljenu Ko-je-ko listu subjekata, četiri i po tuceta in toto, i njihove adrese. Niko, tvrdili su zvaničnici, nije odgovarao opisu Velsovog ispitanika. Doktori su, kako je objašnjeno, očito koristili prostorije Laboratorije za svoje privatne projekte. Iako se to nije podsticalo, oboje su bili stariji istraživači, pa im se gledalo kroz prste. Zato je bilo veoma moguće da čovek kojeg je Karnegi tražio nikada nije bio na platnom spisku Laboratorije. Neobeshrabren, Karnegi je naredio da se odabrane fotografije skinu sa video snimka i razdelio ih – sa spiskom imena i adresa – svojim policajcima. Od tog trenutka, sve je zavisilo od rada na terenu i strpljenja.

Leo Bojl pređe prstom niz spisak imena koji je dobio. „Još četrnaest“, reče on. Njegov vozač progunđa, a Bojl baci pogled ka njemu. „Ti si bio Mekbrajdov kolega, zar ne?“

„Tako je“, odgovori Duli. „On je suspendovan.“

„Zašto?“

Duli se namršti. „Virdžilu nedostaje prefinjenost. Ne može da savlada tehniku hapšenja.“ Duli zaustavi kola. „Je li to ovde?“

„Rekli ste broj osamdeset. Ovo je osamdeset. Na vratima. Osam. Nula.“

„Imam oči.“

Bojl izađe iz kola i krenu stazom. Kuća je bila pozamašna, i podeljena na stanove: bilo je nekoliko zvona. On pritisnu zvono Dž. Tredgolda – bilo je to ime na njegovom spisku – i sačeka. Od pet kuća koje su do sada posetili, dve su bile prazne, a stanovnici ostale tri nisu nimalo ličili na zločinca.

Bojl sačeka nekoliko sekundi na stepeniku, a onda ponovo pritisnu zvono; ovaj put zazvonio je duže.

„Nema nikoga“, reče Duli sa trotoara.

„Izgleda da je tako.“ Još dok je govorio, Bojl ugleda neku priliku kako promiče hodnikom, siluete iskrivljene zbog mozaičnog stakla na vratima. „Čekaj malo“, reče on.

„Šta je bilo?“

„Neko je unutra, a ne odgovara.“ On ponovo pritisnu prvo zvono, a zatim i ostala. Duli priđe stazom, terajući rukom suviše nametljivu osu.

„Sigurni ste?“

„Video sam nekoga unutra.“

„Pritisnite druga zvona“, predloži Duli.

„Već sam to uradio. Nekoga ima unutra, a neće da dođu na vrata.“ On zalupa po staklu. „Otvorite“, objavi. „Policija.“

Pametno, pomisli Duli; zašto to nije obavio megafonom, tako da ga čuju i na samim Nebesima? Kada niko, kao što se dalo pretpostaviti, nije došao da otvori vrata, Bojl se okrenu ka Duliju. „Postoji li neka bočna kapija?“

„Da, ser.“

„Onda obiđi tamo, brzo, pre nego što umakne.“

„Zar ne bi trebalo da pozovemo...“

„Uradi to! Ja ću ovde da čuvam stražu. Ako možeš da uđeš otpozadi, dođi i otvori mi prednja vrata.“

Duli krenu, ostavivši Bojla pred ulaznim vratima. Ovaj ponovo ispritiska niz zvona i, stavivši šaku do čela, približi lice staklu. U hodniku nije bilo nikakvog znaka kretanja; zar je ptičica već umakla? On krenu natrag stazom i zagleda se u prozore; oni mu uzvratiše praznim pogledom. Prošlo je poprilično vremena u kom je Duli mogao da obiđe oko kuće; ali do sada, niti se ponovo pojavio, niti ga je pozvao. Doveden u nezgodan položaj tamo gde je stajao, nervozan što su izgubili lovinu zbog njegove taktike, Bojl odluči da krene za svojim njuhom oko zadnje strane kuće.

Bočna kapija ostala je otvorena posle Dulija. Bojl krenu bočnim prolazom, pogledavši kroz prozor u praznu dnevnu sobu pre nego što je pošao okolo do zadnjih vrata. Ona su bila otvorena. Duli, međutim, nije bio na vidiku. Bojl stavi fotografiju i spisak u džep, i kroči unutra, ne želeći da pozove Dulija iz straha da će to upozoriti eventualnog prestupnika na njegovo prisustvo, a opet, nervozan zbog tišine. Oprezan kao mačka na slomljenom staklu, šunjao se kroz stan, ali sve sobe bile su puste. Kod vrata stana, koja su vodila u hodnik gde je prvi put video tu priliku, on zastade. Kuda je Duli otišao?

Čovek je očito nestao sa vidika.

A onda stenjanje iza vrata.

„Duli?“ usudi se Bojl da kaže. Novo stenjanje. On stupi u hodnik. Ukazaše mu se još troja vrata, sva zatvorena; drugi stanovi, verovatno, ili spavaće sobe. Na otiraču kod ulaznih vrata ležao je Dulijev pendrek, ispušten tamo kao da se njegov vlasnik dao u bekstvo. Bojl proguta svoj strah i uđe sasvim u hodnik. Jadikovka se ponovo začu, u blizini. On se obazre i pogleda uz stepenice. Tamo, na odmorištu, ležao je Duli. Bio je jedva svestan. Neko je grubo pokušao da mu pocepa odeću; bili su otkriveni veliki delovi njegove otromboljene donje anatomije.

„Šta se dešava, Duli?“ upita Bojl, približivši se podnožju stepenica. Policajac začu njegov glas i prevrnu se. Njegove mutne oči, pronašavši Bojla, raširiše se od strave.

„U redu je“, razuveri ga Bojl. „To sam samo ja.“

Prekasno, Bojl shvati da Dulijev pogled uopšte nije upućen njemu, već nečemu iznad njegovog ramena. Dok se obrtao na peti kako bi ugrabio pogled na Dulijevog bauka, neka prilika jurnu i tresnu o njega. Bez vazduha, uz psovke, Bojl izgubi ravnotežu. Nekoliko sekundi se koprcao na podu pre nego što ga je napadač zgrabio za jaknu i kosu i povukao ga na noge. On smesta prepozna podivljalo lice uneseno u njegovo – visoke zaliske, slaba usta, glad – ali tu je bilo i mnogo toga što nije očekivao. Pod jedan, čovek je bio nag kao od majke rođen, mada nipošto tako skromno obdaren. Pod dva, očito je bio grozničavo napaljen. Ako zrnasto oko na njegovim preponama, uzdignuto prema Bojlu, nije bilo dovoljan dokaz, ruke koje su mu sada kidale odeću učinile su namere napadača savršeno očiglednim.

„Duli!“ kriknu Bojl, bačen preko hodnika. „Za ime Hristovo! Duli!“

Njegove molbe bile su ućutkane kada je tresnuo o suprotni zid. Divljak mu se nakačio na leđa za pola otkucaja srca, i razmazao Bojlovo lice po tapetama: ptice i cveće, isprepletani, ispuniše mu oči. U očajanju, Bojl poče da se bori, ali čoveku je strast dala nesavladivu snagu. Dok je jednom rukom bezobzirno držao policajcu glavu, iskidao je Bojlu pantalone i donji veš, otkrivši mu guzove.

„Bože...“ molio je Bojl šare tapeta. „Molim te, Bože, neka mi neko pomogne...“; ali molitve nisu bile ništa delotvomije od njegovog otimanja. Bio je prikovan uz zid kao leptir prostrt na plutu, spreman za probadanje. On zatvori oči, dok su mu suze frustracije tekle niz obraze. Napadač pusti Bojlovu glavu i smesti se gde treba. Bojl odbi da jekne. Bol koji je osećao nije se mogao meriti sa njegovim stidom. Možda je bolje da Duli ostane komatozan; da se njegovo ponižavanje obavi i dovrši bez svedoka.

„Prekini“, mrmljao je u zid, ne svom napadaču, već svom telu, moleći ga da ne pronalazi zadovoljstvo u ovoj sramoti. Ali njegovi nervni završeci bili su izdajnički; potpalio ih je napad. Ispod zabadajuće agonije, neki neoprostivi deo njega iskoristio je da dođe na svoje.

Na stepenicama, Duli se osovio na noge. Njegov lumbalni predeo, koji je bio slab još od saobraćajne nesreće prethodnog Božića, popustio je gotovo odmah kada ga je divljak napao u hodniku. Sada, dok je silazio niz stepenice, i najmanji pokret prouzrokovao mu je neizdrživu agoniju. Obogaljen bolom, oteturao se do podnožja stepenica i pogledao, zapanjen, na drugu stranu hodnika. Zar je ono mogao da bude Bojl – taj uobraženi čovek u usponu, heftan kao neki mali uličar kojem je potrebna lova za drogu? Taj prizor prikova Dulija za mesto na nekoliko sekundi, pre nego što je odvojio oči i okrenuo ih ka pendreku dole, na prostiraču. On se pomeri oprezno, ali divljak je bio previše zauzet razdevičavanjem da bi ga primetio.

Džerom je osluškivao Bojlovo srce. Udaralo je glasno, zavodljivo, i sa svakim nasrtajem kao da je tuklo glasnije. Želeo ga je: njegovu toplotu, njegov život. Ruka mu obujmi Bojlova prsa i zari mu se u meso.

„Daj mi svoje srce“, reče on. Bilo je to poput stiha iz jedne od pesama.

Bojl vrisnu u zid kada napadač poče da mu kida grudi. Video je fotografije žene iz Laboratorije; otvorena rana na njenom torzu sevnula mu je kao munja kroz glavu. Sada je manijak pokušavao da počini isto zverstvo. Daj mi svoje srce. Uspaničen do ruba razuma, on pronađe novu snagu, i poče iznova da se bori, posegnuvši rukama da grebe po čovekovom torzu: ništa – čak ni krvavi gubitak kose sa skalpa – nije međutim pokvarilo ritam njegovih nasrtaja. U krajnjem očajanju, Bojl pokuša da provuče jednu ruku između svog tela i zida i da posegne između nogu kako bi gada lišio muškosti. Dok je to činio, Duli napade, uputivši kišu udaraca pendrekom po čovekovoj glavi. Ta diverzija dade Bojlu dragocenu priliku. On se snažno odgurnu od zida; čovek, čija je ruka na Bojlovim prsima bila klizava od krvi, izgubi uporište. Ponovo, Bojl gurnu. Ovoga puta, uspe sasvim da strese čoveka sa sebe. Tela se razdvojiše; Bojl se okrenu, krvav ali van opasnosti, da posmatra kako Duli prati čoveka kroz hodnik, udarajući ga po masnoj plavokosoj glavi. Ovaj se, međutim, slabo branio: njegove plamteće oči (Bojl nikada nije shvatao fizičku preciznost te slike sve do sad) još su bile okrenute ka predmetu njegove zaljubljenosti.

„Ubij ga!“ reče Bojl tiho dok se čovek cerio – cerio! – kroz udarce. „Polomi mu i poslednju kost u telu!“

Čak i da je Duli, onako obogaljen, bio u odgovarajućem stanju da posluša naređenje, ne bi imao prilike za to. Njegovo dranje prekide glas iz dna hodnika. Neka žena izašla je iz stana kroz koji je Bojl prošao. I ona je bila žrtva nasilnika, sudeći po stanju u kom se nalazila; ali Dulijev ulazak u kuću očito je omeo zlostavljača pre nego što je ovaj mogao da nanese neku ozbiljnu štetu.

„Uhapsite ga!“ reče ona, pokazujući na iscerenog čoveka. „Pokušao je da me siluje!“

Duli se približi da uhvati zarobljenika, ali Džerom je imao druge namere. On stavi šaku na Dulijevo lice i odgurnu ga na ulazna vrata. Otirač klzinu ispod njega: on umalo ne pade. Dok je povratio ravnotežu, Džerom se dao u bekstvo. Bojl bezuspešno pokuša da ga zaustavi, ali dronjci pantalona upleli su mu se među noge i Džerom, lak na nogama, ubrzo je bio na polovini stepeništa. „Zovi pomoć“ naredi Bojl Duliju. „Neka stignu što pre.“ Duli klimnu glavom i otvori ulazna vrata.

„Postoji li ikakav izlaz odozgo?“ zapita Bojl gđu Morisi. Ona odmahnu glavom. „Onda smo gada strpali u zamku, zar ne?“ reče on. „Hajde samo, Duli!“ Duli odšepa stazom. „A vi“, reče on ženi, „donesite nešto od oružja. Bilo šta tvrdo.“ Žena klimnu glavom i vrati se tamo odakle je izašla, ostavivši Bojla klonulog kraj otvorenih vrata. Blagi povetarac hladio mu je znoj na licu. Kraj kola, napolju, Duli je zvao pojačanje.

Isuviše brzo, pomisli Bojl, kola će biti ovde, a čoveka će izvući odozgo da svedoči. Neće mu se više ukazati prilika za osvetu kada jednom ovaj dospe u pritvor; zakon će krenuti svojim smirenim tokom, a on, žrtva, biće samo posmatrač. Ako uopšte misli da ikada spase ruine svoje muževnosti, sada je vreme za to. Ako to ne učini – ako ostane ovde, sa utrobom u vatri – nikada neće sa sebe stresti užas koji je osećao zbog izdaje sopstvenog tela. Mora da dela sada – mora da udarcima skine kez sa lica svog silovatelja jednom za svagda – ili da ostane da živi u samogađenju sve dok ne prestane da pamti.

Izbor zapravo i nije bio izbor. Bez daljeg razmatranja, on ustade iz čučnja i krenu uz stepenice. Kada je stigao do odmorišta, shvatio je da nije sa sobom poneo oružje; međutim, znao je da će, ako siđe, izgubiti pokretačku silu. Spreman, u tom trenutku, da umre ako treba, on krenu dalje gore.

Na odmorištu na vrhu nalazila su se samo jedna otvorena vrata; kroz njih je dopirao zvuk radija. Dole, u bezbednosti hodnika, čuo je kako Duli ulazi da mu kaže da je obavio poziv, samo da bi prekinuo objavu usred rečenice. Ignorišući to ometanje, Bojl stupi u stan.

Tamo nije bilo nikoga. Bojlu je trebalo nekoliko trenutaka da proveri kuhinju, majušno kupatilo i dnevnu sobu: sve je to bilo pusto. On se vrati u kupatilo, čiji je prozor bio otvoren, i isturi glavu. Na travu vrta ispod, moglo se sasvim lako doskočiti. Na tlu se nalazio otisak ljudskog tela. Skočio je. I nestao.

Bojl opsova sopstvenu sporost i obesi glavu. Nešto vrelo curkalo mu je niz unutrašnju stranu butine. U susednoj sobi, i dalje su svirale ljubavne pesme.

Za Džeroma nije bilo zaborava, ne ovoga puta. Susret sa gđom Morisi, koji je prekinuo Duli, i epizoda sa Bojlom koja je usledila, sve je to poslužilo samo da još više potpiri vatru u njemu. Sada, u svetlu tih plamenova, jasno je video kakve je sve zločine počinio. Setio se sa užasavajućom jasnoćom laboratorije, injekcije, majmuna, krvi. Dela kojih se prisetio, međutim (a bilo ih je mnogo) nisu u njemu izazivala osećanje greha. Sve moralne posledice, sav stid i kajanje, sagorela je vatra koja mu je i sada lizala uz meso dajući mu novi entuzijazam.

Zaklonio se u tihoj slepoj ulici kako bi se malo uredio. Odeća koju je uspeo da ugrabi pre nego što je pobegao bila je s koca i konopca, ali poslužiće da ga zaštiti od privlačenja nedobrodošle pažnje. Dok se zakopčavao – telo mu se napinjalo onako pokriveno, kao da se gnuša skrivanja – pokušao je da kontroliše pogrom koji je besneo među njegovim ušima. Ali plamenovi nisu dopuštali da budu utrnuti. Svako njegovo vlakno kao da je bilo svesno fluksa i toka sveta oko njega. Poredana stabla duž puta, zid uz njegova leđa, sama kaldrma pod njegovim bosim nogama, sve je to potpaljivala iskra sa njega, i sve je to gorelo sopstvenom vatrom. Iscerio se kada je video da se paljevina širi. Svet, u svakoj svojoj željnoj pojedinosti, uzvrati mu kezom.

Napaljen van svake kontrole, on se okrenu ka zidu na koji se naslanjao. Sunce je padalo pravo tamo, i zid je bio topao: cigle su mirisale kao nektar. Zasuo im je poljupcima hrapava lica, istražujući rukama svaku kutić i pukotinu. Mrmljajući slatke besmislice, raskopčao se, pronašao odgovarajuće udubljenje, i ispunio ga. U glavi su mu promicale tečne slike: pomešane anatomije, ženske i muške u jednom nerazaznatljivom spoju. Iznad njega, plamen je uhvatio čak i oblake; opčinjen njihovim plamtećim glavama, osetio je trenutno podizanje u hrskavici. Dah mu je sada bio kratak. Ali ekstaza? To će svakako potrajati zauvek.

Bez upozorenja, grč bola spusti mu se niz kičmu od korteksa do testisa, i natrag, savivši ga u klupko. Ruke mu izgubiše oslonac na ciglama i on svrši u agoniji vrhunca u vazduhu, dok je padao na pločnik. Nekoliko sekundi, ležao je tamo gde se srušio, dok su mu odjeci početnog grča poskakivali napred-nazad duž kičme, umanjujući se pri svakom povratku. Osećao je ukus krvi u grlu; nije bio siguran da li se ujeo za usnu ili jezik, ali mislio je da nije. Gore, iznad njegove glave, ptice su i dalje kružile, uzdižući se lenjo na spirali toplog vazduha. Posmatrao je kako trne vatra u slivniku.

Ustao je i spustio pogled na kapi semena rasutog po pločniku. U jednom krhkom trenutku ponovo je ugledao viziju koju je maločas imao; zamislio je venčanje njegovog semena sa kamenom. Kakva bi samo uzvišena deca bila rođena, pomislio je, kada bi mogao da se pari sa ciglom ili drvetom; rado bi podneo agonije začeća, da su takva čuda bila moguća. Ali kamen nije bio dirnut navaljivanjem njegovog semena; vizija, kao i vatra iznad njega, ohladila se i sakrila svoje veličanstvene slike.

On smesti unutra svoj okrvavljeni ud, i nasloni se na zid, premećući po glavi čudnovate događaje koji su mu se nedavno izdešavali. Nešto fundamentalno menjalo se u njemu, u to nije nimalo sumnjao; ushićenost koja ga je obuzela (i koja će ga, bez sumnje, obuzeti ponovo) nije bila nalik na bilo šta što je do tada iskusio. I šta god to bilo što su mu ubrizgali u sistem, nije pokazivalo nikakve znake prirodnog izbacivanja; daleko od toga. Još je osećao vrelinu u sebi, kao kada je odlazio iz Laboratorije; ali ovaj put rika njenog prisustva bila je glasnija nego ikad.

On je živeo novim životom, i ta pomisao, iako zastrašujuća, oduševila ga je. Ne jednom je njegov ošamućeni, erotizovani mozak pomislio da će ova nova vrsta života, s vremenom, zahtevati i novu vrstu smrti.

Karnegija su pretpostavljeni upozorili da od njega očekuju rezultate; sada je prenosio verbalne packe koje je dobio onima ispod sebe. Bila je to linija ponižavanja, u kojoj su onog na višem položaju podsticali da šutira one na nižem, koji će, za uzvrat, išutirati one ispod sebe. Karnegi se ponekad pitao na kome je čovek na kraju linije istresao svoj gnev; na svom psu, verovatno.

„Taj zločinac je još na slobodi, gospodo, uprkos njegovoj fotografiji u mnogim jutrošnjim novinama, i operativnom metodu koji je, u najmanju ruku, drzak. Mi ga hoćemo uhvatiti, naravno, ali dajte da sredimo gada pre nego što dobijemo neko novo ubistvo...“

Zazvoni telefon. Bojlova zamena, Midžon, podiže slušalicu, dok je Karnegi dovršavao svoje bodrenje okupljenih policajaca.

„Hoću ga u sledeća dvadeset četiri sata, gospodo. To je vremenski raspon koji sam ja dobio, i to je sve što imamo. Dvadeset četiri sata.“

Midžon ga prekinu. „Ser? Ovde je Johanson. Kaže da ima nešto za vas. Da je hitno.“

„Dobro.“ Inspektor uze slušalicu. „Karnegi.“

Glas sa druge strane bio je toliko tih da se gotovo nije ni čuo. „Karnegi“, reče Johanson, „upravo smo završili sa Laboratorijom; iskopali smo svaku moguću informaciju koju smo mogli da pronađemo o testovima Densove i Velsa...“

„I?“

„Takođe smo analizirali tragove sredstva iz šprica koji su upotrebili na subjektu. Mislim da smo pronašli Dečka, Karnegi.“

„Kakvog dečka?“ hteo je Karnegi da zna; iritiralo ga je Johansonovo okolišanje.

„Slepog Dečka, Karnegi.“

„I?“

Iz nekog neobjašnjivog razloga, Karnegi je bio siguran da se čovek osmehnuo u slušalicu pre nego što je odgovorio: „Mislim da je bolje da siđeš i sam vidiš.

Odgovara li ti oko podne?“

Johanson je mogao da bude jedan od najvećih trovača u istoriji: imao je sve potrebne kvalifikacije. Uredan um (trovači su, iz Karnegijevog iskustva, bili uzorni domaćini), strpljivu prirodu (otrovu može da zatreba dosta vremena) i, najvažnije, enciklopedijsko poznavanje toksikologije. Posmatrati njega na poslu, što je Karnegi učinio u dva prethodna slučaja, značilo je gledati suptilnog čoveka kako upražnjava svoju suptilnu veštinu, a od tog prizora Karnegiju se ledila krv u žilama.

Johanson se smestio u laboratoriji na gornjem spratu, gde je doktorka Dens bila ubijena, umesto da koristi policijske prostorije za istragu, pošto, kako je objasnio Karnegiju, najveći deo opreme kojom se razmetala organizacija Hjum, naprosto nije bio dostupan na nekom drugom mestu. Njegovo gospodarenje tim mestom, međutim, uz dva pomoćnika, preobrazilo je laboratoriju iz meteža koji su za sobom ostavili eksperimentatori, u san o redu. Samo su majmuni ostali konstanta. Koliko god da se trudio, Johanson nije mogao da kontroliše njihovo ponašanje.

„Nismo imali mnogo teškoća da pronađemo drogu upotrebljenu kod tvog čoveka“, reče Johanson, „jednostavno smo isproveravali tragove preostale u špricu i uporedili ih sa materijalima pronađenim u prostoriji. U stvari, čini se da su oni to proizvodili, ili bar varijacije na tu temu, već neko vreme. Naravno, ovde ljudi tvrde da ništa nisu znali o tome. Sklon sam da im poverujem. Ono što su naši dobri doktori ovde radili,

siguran sam, bilo je lični eksperiment.“

„Kakav to eksperiment?“

Johanson skinu naočari i poče da ih briše jezičkom svoje crvene kravate. „Isprva, mislili smo da su razvijali neku novu vrstu halucinogena“, reče on. „U nekim vidovima, sredstvo upotrebljeno kod tvog čoveka podseća na narkotik. U stvari – metode na stranu – mislim da su došli do nekih veoma uzbudljivih otkrića. Do razvoja koji nas uvodi u sasvim novu teritoriju.“

„Znači, to nije droga?“

„O, da, naravno da je to droga“, reče Johanson, vrativši naočari na mesto, „ali droga stvorena samo za jednu namenu. Pogledaj sam.“

Johanson ga povede kroz laboratoriju do niza kaveza sa majmunima. Umesto da budu zasebno zatvoreni, toksikolog je smatrao da vrata između kaveza treba da ostanu otvorena, tako da je životinjama bilo dozvoljen slobodan pristup za okupljanje u grupama, posledica je bila apsolutno očigledna: životinje su bile zauzete složenim nizom seksualnih činova. Zašto su, pitao se Karnegi, majmuni neprestano izvodili opscenosti? Bio je to uvek isti prizor, kada je vodio svoje potomke, kao decu, u zoološki vrt u Ridžents Parku; Odeljak sa majmunima izazivao je jedno nezgodno pitanje za drugim. Posle nekog vremena, prestao je da vodi decu tamo. To mu je naprosto bilo previše mučno.

„Zar nemaju ništa pametnije da rade?“ upita on Johansona, odvrativši pogled, a zatim ponovo pogledavši menage à trois toliko intiman da oko nije moglo da razazna koji ud pripada kom majmunu.

„Veruj mi“, osmehnu se podrugljivo Johanson, „ovo je blago u poređenju sa najvećim delom ponašanja koje smo videli otkad smo im dali injekciju tog sredstva. Od tog trenutka, zapostavili su sve normalne obrasce ponašanja; zaobišli su signale za uzbuđivanje, rituale udvaranja. Više nisu pokazali nikakvo interesovanje za hranu. Ne spavaju. Postali su opsednuti seksom. Svi drugi stimulansi su zaboravljeni. Osim ako sredstvo ne bude izbačeno na prirodan način, podozrevam da će umreti od jebanja.“

Karnegi pogleda duž ostalih kaveza: iste pornografske scene odigravale su se u svakom od njih. Masovno silovanje, homoseksualne veze, vatreno i ekstatičko masturbiranje.

„Nije ni čudo što su doktori od svog otkrića načinili tajni projekt“, nastavi Johanson, „naišli su na nešto što je moglo da im donese bogatstvo. Na afrodizijak koji zaista deluje.“

„Afrodizijak?“

„Većina je beskorisna, naravno. Rog nosoroga, žive jegulje u krem-sosu: simbolične stvari. One treba da uzbude zahvaljujući asocijaciji.“

Karnegi se seti gladi u Džeromovim očima. Njen odjek nalazio se ovde, u majmunskim. Glad i očajanje koje glad donosi.

„I maziva, takođe, sve je to beskorisno. Cantharis vesticatora...“

„Šta je to?“

„Poznaješ to pod imenom Španska Mušica, možda? Pasta koja se pravi od bube. I opet, beskorisno. U najboljem slučaju, te stvari izazivaju upalu. Ali ovo...“ On uze bočicu bezbojne tečnosti. „Ovo je prokleto blizu genijalnosti.“

„Ne izgledaju mi mnogo srećno zbog toga.“

„O, još je sirovo“, reče Johanson. „Mislim da su istraživači bili pohlepni, i da su počeli sa testiranjem živih subjekata dobre dve ili tri godine pre nego što je to bilo pametno učiniti. Ta materija je ovako gotovo smrtonosna, tu nema nikakve sumnje. Ali, mogla bi da deluje, s vremenom. Vidiš, zaobišli su mehaničke probleme: ovo deluje direktno na seksualnu maštu, na libido. Ako napališ um, telo sledi. U tome je sav trik.“

Čegrtanje žičane mreže u blizini odvoji Karnegijevu pažnju od Johansonovog bledog lica. Jedna ženka majmuna, očito nezadovoljna pažnjom nekolicine mužjaka, prilepila se za kavez, posegnuvši spretnim prstima za Karnegijem – njeni supruzi, koji nisu želeli da ostanu bez ljubavi, prešli su na sodomiju. „Slepi Dečko?“ reče Karnegi. „Je li to Džerom?“

„To je Kupidon, zar ne?“ reče Johanson.

„'Ljubav gleda umom, a ne okom,

Pa je stoga krilati Kupidon naslikan slep.'

To je iz Sna letnje noći.“

„Bard mi nikada nije bio jača strana“, reče Karnegi. On se ponovo zagleda u ženku majmuna. „A Džerom?“ reče on.

„On ima to sredstvo u svom sistemu. Pozamašnu dozu.“

„Znači, i on je kao ovi ovde!“

„Pretpostavljam – pošto su mu intelektualne sposobnosti veće – da sredstvo verovatno ne može da deluje na tako (nesputani) način. Ali, kad smo već tu, seks i. od najboljih od nas može da napravi majmune, zar ne?“ Johanson dopusti sebi poluosmeh na tu primedbu. „Svi naši takozvani viši porivi postaju sekundarni zbog toga. Nakratko, seks nas čini opsesivnim; možemo da izvedemo, ili bar mislimo da možemo da izvedemo ono što, naknadno, može da izgleda kao izuzetan poduhvat.“

„Ne mislim da u silovanju postoji išta izuzetno“, prokomentarisa Karnegi, u pokušaju da zauzda Johansonovu rapsodiju. Ali ovaj se nije dao.

„Seks bez kraja, bez kompromisa ili apologije“, reče on. „Zamisli to. Kazanovin san.“

Svet je video toliko Doba. Doba Prosvetljenja; Reformacije; Razuma. Sada, konačno, i Doba Žudnje. A posle toga, kraj svih Doba; kraj, možda, za sve. Jer vatre koje se sada potpaljuju žešće su nego što to nedužni svet očekuje. To su strašne vatre, vatre bez kraja, koje će obasjati svet poslednjim, žestokim svetlom.

Tako je Vels, mislio, dok je ležao u krevetu. Bio je svestan nekoliko sati, ali odlučio je da to ne pokazuje. Kad god bi mu bolničarka ušla u sobu, on bi stisnuo oči i usporio ritam disanja. Znao je da neće moći dugo da održava tu iluziju, ali sati su mu dali vremena da razmisli o tome šta ga čeka posle ovoga. Njegov prvi potez biće povratak u Laboratoriju; tamo su postojali papiri koje će morati da uništi; trake koje će morati da prebriše. Od sad pa nadalje, bio je rešen da svaki delić informacije o Projektu Slepi Dečko postoji samo u njegovoj glavi. Tako će imati kompletnu kontrolu nad svojim remek-delom, i niko mu ga neće moći oduzeti.

Nikada ga nije mnogo zanimala zarada od tog otkrića, iako je bio sasvim svestan koliko bi bio unosan afrodizijak koji deluje; nikada ga nije bilo ni najmanje briga za materijalno bogatstvo. Njegova početna motivacija za razvitak te droge – na koju su naišli slučajno, dok su testirali sredstvo koje treba da pomaže pri shizofreniji – bila je istraživačke prirode. Ali njegovi motivi su sazreli, tokom meseci tajnog rada. Počeo je o sebi da misli kao o donosiocu milenijuma. Neće dopustiti da bilo ko pokuša da mu otme tu svetu ulogu.

Tako je mislio, dok je ležao u krevetu i čekao na trenutak da šmugne.

Dok je hodao ulicama, Džerom bi srećno podržao Velsovu viziju. Možda je on, od svih ljudi, bio najprilježniji da dočeka sa dobrodošlicom Doba žudnje. Video je njegova znamenja posvuda. Na reklamnim panoima i bioskopskim plakatima, u izlozima, na televizijskim ekranima: posvuda, telo kao roba. Tamo gde meso nije korišćeno za prodaju artefakata od čelika i kamena, ti artefakti su poprimali njegova svojstva. Automobili su prolazili kraj njega, sa svim zanosnim atributima osim daha: njihova zaobljena tela blistala su, njihova unutrašnjost je pozivala, meko; zgrade su ga opkolile seksualnim naznakama. Tornjevi; prolazi; zasenčeni trgovi sa zapenjenim vodoskocima. Ispod plitke ushićenosti – hiljada trivijalnih distrakcija na koje je nailazio na ulici i trgu – osećao je kako zreli život tela informiše svaku jedinku.

Taj spektakl održavao je potpaljenu vatru u njemu; njegova snaga volje jedva je mogla da ga spreči da ne nasrće na svako stvorenje sa čijim bi se pogledom susreo. Nekoliko ih je osetilo tu vrelinu u njemu, pa su ga naširoko zaobišli. Psi su to takođe osetili. Nekoliko ga je pratilo, uzbuđeno zbog njegovog uzbuđenja. Muve su mu obletale oko glave u eskadronima. Ali njegova sve veća lagodnost zbog stanja u kom se nalazio pružala mu je neku vrstu rudimentarne kontrole. Znao je da će, ako javno pokaže svoj žar, navući snage zakona na vrat, a to će, za uzvrat, usporiti njegove avanture. Ubrzo, vatra koju je on potpalio proširiće se: onda će se pojaviti iz skrovišta i slobodno se okupati u njoj. Do tada, najbolje je biti diskretan.

Povremeno je kupovao društvo mlade žene u Sohou; otišao je sada da je nađe. Popodne je bilo zagušljivo vruće, ali on nije osećao umor. Nije jeo od prethodne večeri, ali nije osećao glad. Zaista, dok se peo uskim stepenište do sobe na prvom spratu u kojoj je Anđela nekada bila, osećao se snažno kao atleta, blistao je od zdravlja. Besprekorno odeven i čakarast svodnik koji je obično zauzimao mesto na vrhu stepeništa bio je odsutan. Džerom jednostavno ode do devojčine sobe i zakuca. Nije bilo odgovora. On zakuca ponovo, žurnije. Buka izazva izlazak sredovečne žene na vratima pri kraju odmorišta. „Šta hoćete?“

„Ženu“, reče on jednostavno.

„Anđela je otišla. A bolje i vi da odete, u tom stanju. Ovo nije javna kuća.“

„Kada će se vratiti?“ upita on, suzbijajući koliko god je mogao svoj apetit.

Žena, koja je bila visoka koliko i Džerom i dvostruko teža od njegovog izmoždenog tela, krenu ka njemu.

„Devojka se neće vratiti“, reče ona, „zato da ste se počistili odavde pre nego što pozovem Izaiju.“

Džerom pogleda ženu; ona je delila profesiju sa Anđelom, bez sumnje, ako već ne njenu mladost i lepotu.

On joj se osmehnu. „Mogu da ti čujem srce“, reče.

„Rekla sam vam...“

Pre nego što je stigla da završi, Džerom krenu niz odmorište ka njoj. Nije je zaplašilo njegovo prilaženje, već je samo izgledala zgađeno.

„Ako pozovem Izaiju, zažalićete“, obavesti ga ona.

Ritam njenog srca pojačao se, mogao je da ga čuje.

„Gorim“, reče on.

Ona se namršti; očito je gubila ovu bitku nadmudrivanja. „Dalje od mene“, reče mu ona. „Upozoravam vas.“

Udaranje srca postajalo je sve brže i brže. Ritam, ukopan u njenoj supstanci, privlačio ga je sve bliže. Iz tog izvora: sav život, sva vrelina.

„Daj mi svoje srce“, reče on.

„Izaija!“

Niko, međutim, ne dotrča na njen povik. Džerom joj ne pruži priliku da drugi put vikne. On posegnu da je zagrli, prekrivši joj šakom usta. Ona ga zasu kišom udaraca, ali bol mu je samo potpirio plamenove. Sa svakim trenom bio je sve vreliji: svaki njegov otvor vodio je do peći u trbuhu, preponama i glavi. Njeno masivnije telo nije joj pomoglo protiv takvog žara. On je gurnu uz zid – sa otkucajima njenog srca glasnim u ušima – i poče da joj ljubi vrat i kida joj haljinu kako bi joj otkrio dojke.

„Ne viči“, reče on, pokušavši da zvuči ubedljivo, „neću ti nauditi.“

Ona odmahnu glavom i reče: „Neću“, uz njegov dlan. On joj skloni šaku sa ustiju, i ona hrapavo udahnu nekoliko puta. Gde je Izaija? pomislila je. Nedaleko, sigurno. Uplašena za svoj život ukoliko se bude opirala ovom uljezu – kako su mu oči sijale! – odustala je od svakog pokušaja otpora i pustila ga da bude po njegovom. Muške zalihe strasti, znala je iz dugogodišnjeg iskustva, lako se prazne. Iako su mogli da prete da će pomeriti i zemlju i nebesa, pola sata kasnije njihovo hvalisanje pretvaralo se u vlažne čaršave i odbojnost. Ako dođe do najgoreg, istrpeće to njegovo bulažnjenje o izgaranju; čula je i daleko opscenije krevetske razgovore. A što se tiče stvari koju je već sada pokušavao da joj utrpa, ona i njoj slične nisu ničim mogle da je iznenade.

Džerom je želeo da dodirne srce u njoj; želeo je da ga vidi kako mu pljuska po licu, da se okupa u njemu. On spusti šaku na njenu dojku i oseti njen ritam pod dlanom.

„Sviđa ti se to, zar ne?“ upita je dok joj je stiskao grudi.

„Nisi prva.“

On joj zagreba po koži.

„Nežno, srce“, zaguguta mu ona, pogledavajući mu preko ramena da vidi ima li ikakvog traga Izaiji. „Budi nežan. Ovo je jedino telo koje imam.“

Ignorisao ju je. Pod njegovim noktima briznu krv.

„Ne radi to“, reče ona.

„Hoće da izađe“, odgovori on, zakopavši duboko, i njoj najednom sinu da on to ne igra ljubavnu igru.

„Prekini!“ reče ona, kada je počeo da je grebe. Ovoga puta, ona vrisnu.

Dole, u blizini, preko puta ulice, Izaija ispusti parče tarte française koje je upravo kupio i potrča prema vratima. Nije to bilo prvi put da ga je glad za slatkim odvukla sa stražarskog mesta, ali – ukoliko ne bude dovoljno brz da spreči štetu – mogao bi lako da bude i poslednji. Sa odmorišta su dopirali strašni zvuci. On jurnu uz stepenice. Prizor koji ga je sačekao bio je daleko gori od onoga što je njegova mašta prizvala. Simon je bila stisnuta uz zid kraj njenih vrata, i na nju je naskočio neki čovek. Odnekud između njih navirala je krv, nije mogao da vidi odakle.

Izaija dreknu. Džerom, krvavih ruku, obazre se ostavivši svoj posao i vide kako neki div u odelu 'Savil Rou' poseže za njim. Džeromu su bile potrebne vitalne sekunde da se odvoji od svoje brazde, a čovek je tada već bio kraj njega. Izaija ga zgrabi i dovuče od žene. Ona se skloni, jecajući, u svoju sobu.

„Bolesni gade“, reče Izaija, zasuvši ga udarcima. Džerom se povede. Ali, bio je u vatri, i neustrašiv. U trenutku pauze, on skoči na čoveka ka razgnevljeni babun. Izaija, nespreman, izgubi ravnotežu i pade na jedna od vrata, koja se otvoriše ka unutra pod njegovom težinom. On se sruči u prljavo kupatilo, udarivši glavom o rub klozetske šolje pri padu. Udarac mu izazva dezorijentaciju, i on ostade da leži na prljavom linoleumu i da stenje, raširenih nogu. Džerom je mogao da mu čuje krv, uzavrelu u venama; mogao je da mu oseti šećer u dahu. Došao je u iskušenje da ostane. Ali instinkt za opstanak savetovao mu je drugačije; Izaija je već pokušavao da ponovo ustane. Pre nego što je on stigao da se osovi na noge, Džerom se obrnu i pobeže niz stepenice.

Na pragu ga dočeka pasja žega, i on se osmehnu. Ulica ga je želela više od žene na odmorištu, i on je bio revnostan u tome da joj udovolji. On krenu pločnikom, dok mu je erekcija još pritiskala pantalone. Iza sebe, čuo je diva kako tutnji niz stepenice. On se dade u trk, nasmejan. Vatra je još gorela neobuzdano u njemu, i dala je brzinu njegovim nogama; trčao je ulicom ne brinući za to da li ga Šećerni Dah prati ili ne. Pešaci, nevoljni, u ovo bestrasno doba, da registruju više od uzgrednog interesa za krvlju poprskanog satira, razdvojiše se da ga puste da prođe. Nekoliko ih je pokazivalo ka njemu, pretpostavljajući možda da je on neki glumac. Većina uopšte nije obratila pažnju. On se probi kroz lavirint sporednih ulica, svestan bez potrebe da pogleda, da mu je Izaija još za petama.

Možda ga je slučaj doveo do ulične tržnice; možda, i verovatnije, stvar je bila u tome što je vrućina nosila pomešani miris voća i mesa do njegovih nozdrva, a on je u njemu želeo da se okupa. Uski prolaz bio je pun kupaca, prolaznika i tezgi sa nagomilanom robom. On zaroni sav srećan u gomilu, tarući se o guzove i butine, susrećući zarazni prizor mesa na svim stranama. Kakav dan! On i njegov kurac jedva da su mogli da poveruju svojoj sreći.

Iza sebe, čuo je povik Izaije. On ubrza korak, uputivši se prema najgušće nastanjenim delovima tržnice, gde je mogao da se izgubi u vrelom tiskanju sa ljudima. Svaki dodir bio je bolna ekstaza. Svaki vrhunac – a oni su stizali jedan za drugim dok se gurao kroz gomilu – bio je suvi grč u njegovom sistemu. Leđa su ga bolela, jaja su ga bolela: ali šta je sada bilo njegovo telo? Samo nosač za taj jedinstveni spomenik, za njegov kurac. Glava nije bila ništa, um nije bio ništa. Njegove ruke bile su sazdane samo da bi privukle ljubav bliže, njegove noge da bi ponele zahtevnu močugu na svako ono mesto gde bi mogla da pronađe zadovoljenje. Zamislio je sebe kao hodajuću erekciju, sa svetom koji zija na sve strane; meso, cigle, čelik, nije ga bilo briga: potucaće sve to.

Odjednom, a da on to nije tražio, gomila se razdvoji, i on se nađe van glavnog prolaza, u uskoj ulici. Sunčeva svetlost sipala je između zgrada, sa uveličanom privlačnošću. Spremao se da se okrene i ponovo pridruži gomili kada uhvati miris i prizor koji ga privuče dalje. Malo niz ulicu natopljenu vrelinom, tri mladića bez košulja stajala su usred gomila gajbica, u kojima su se nalazile desetine korpica sa jagodama. Te godine voće je obilato rodilo, i na nepopustljivoj vrućini veliki deo počeo je da mekša i truli. Tri radnika pregledala su korpice, sortirala ukvareno voće od dobrog i bacala ukvarene jagode u slivnik. Miris je na uskom prostoru bio omamljujući: sladunjavost takve snage naterala bi svakog drugog uljeza osim Džeroma na mučninu; njegova čula izgubila su svaku sposobnost za gađenje i odbijanje. Svet je bio svet je bio svet; uzeće ga, kao na venčanju, i u dobru i u zlu. Stajao je u transu i posmatrao taj spektakl; znojenje voćarskih radnika, jarko na sunčevim zracima, šake, mišice i prsa isprskana skerletnim sokom; vazduh pun svih mogućih insekata u potrazi za nektarom; bačeno voće nagomilano u slivniku u curkavim gomilama. Zauzeti svojim lepljivim poslom, sortirači ga isprva nisu primetili. Onda jedan od trojice podiže pogled i ugleda neuobičajeno stvorenje koje ih je posmatralo. Kez na njegovom licu zamre kada se susreo sa Džeromovim očima.

„Šta, kog đavola?“

Sada i preostala dvojica digoše oči sa posla.

„Slatko“, reče Džerom; čuo je drhturenje njihovih srca.

„Gledajte ga“, reče najmlađi od trojice, pokazavši na Džeromove prepone. „Jebote, razgolitio se.“

Stajali su nepomično na suncu, on i oni, dok su ose kružile oko voća a, na uskoj kriški plavog letnjeg neba, između krovova, ptice preletale. Džerom požele da ovaj trenutak potraje večno: njegova ogolela glava iskusila je ovde Raj.

A onda, san se prekide. On oseti senku na leđima. Jedan od sortirača ispustio je korpicu iz koje je sortirao voće; trulo voće popuca na šljunku. Džerom se namršti, i napola okrenu. Izaija je pronašao ulicu; oružje mu je bilo od čelika i sijalo je. Prešlo je prostor između njega i Džeroma u jednoj kratkoj sekundi. Džerom oseti bol u boku kada nož kliznu u njega.

„Hriste“, reče mladić i dade se u trk; njegova dva brata, ne želeći da prisustvuju sceni ranjavanja, oklevali su samo nekoliko trenutaka pre nego što su sledili njegov primer.

Bol nagna Džeroma da jekne, ali niko u bučnoj tržnici nije ga čuo. Izaija povuče sečivo; sa njime dođe vrelina. On ponovo zamahnu da ga ubode, ali Džerom je bio previše brz za napadača; pomerio se van domašaja i zateturao preko ulice. Potencijalni ubica, plašeći se da će Džeromovi krici privući previše pažnje, krenu brzo za njim da dovrši posao. Ali asfalt je bio klizav od trulog voća i njegove fine antilopske cipele više su se klizale od Džeromovih bosih tabana. Razmak između njih povećavao se sa svakim korakom.

„E vala nećeš“, reče Izaija, rešen da ne dopusti čoveku koji ga je ponizio da umakne. On preturi toranj od gajbica – korpice se srušiše i rasuše svoju sadržinu ispred Džeroma. Džerom zastade, kako bi udahnuo buke zgnječenog voća. To uživanje umalo mu nije došlo glave. Izaija mu se približi, spreman da ga zgrabi. Džerom, čiji je sistem bio doveden gotovo do erupcije stimulansom bola, posmatrao je kako sečivo umalo ne otvara njegov trbuh. Um mu prizva ranu: raseklinu na stomaku – vrelinu koja se prosipa iznutra da se pridruži krvi jagoda u slivniku. Pomisao je bila tako primamljiva. Gotovo da je to želeo.

Izaija je već ranije ubio. Dvaput. Znao je bezglasni rečnik tog čina, i mogao je da vidi pozivanje u očima žrtve. Zadovoljan što može da ga usluži, on krenu ka njemu, sa spremnim nožem. U poslednjem mogućem trenutku, Džerom se predomisli, i umesto da se izloži kako bi bio rasporen, uputi udarac divu. Izaija se sagnu da ga izbegne i noge mu se okliznuše u kaši. Nož mu izlete iz ruke i pade među otpatke od korpica i voća.

Džerom se okrenu dok se lovac – izgubivši prednost – saginjao da pronađe nož. Ali, plen je nestao pre nego što ga je njegova pesnica veličine šunke pronašla: izgubio se ponovo u zakrčenim ulicama. Nije imao prilike da stavi nož u džep pre nego što je uniforma istupila iz gomile i pridružila mu se u vrelom prolazu.

„Da čujem priču“, zatraži policajac, zagledan odozgo u nož. Izaija proprati njegov pogled. Krvavo sečivo bilo je crno od muva.

U svojoj kancelariji, inspektor Karnegi je srkutao vruću čokoladu, treću za protekli sat, i posmatrao kako se spušta sumrak. Oduvek je želeo da bude detektiv, od svojih prvih sećanja; i, u tim sećanjima, ovo je oduvek bio čarobni sat. Noć koja se spušta na grad; bezbrojna zla koja navlače na sebe svoje krpe i izlaze da se poigraju. Vreme za osvetu, vreme za novu moralnu skučenost.

Ali kao dete, nije mogao da zamisli zamor koji je suton bez razlike donosio. Bio je umoran do kostiju, i ako bude ugrabio iole sna u sledećih nekoliko sati, znao je da će to biti tu, u njegovoj fotelji, sa nogama podignutim na radni sto usred razbacanih plastičnih šolja.

Zazvoni telefon. Bio je to Johanson.

„Još radiš?“ reče on, impresioniran Johansonovom odanošću poslu. Odavno je prošlo devet. Možda ni Johanson nije imao dom vredan tog imena i povratka sa posla.

„Čujem da je naš čovek danas imao pune ruke posla“, reče Johanson.

„Tako je. Prostitutka u Sohou; a onda su ga izboli.“

„Provukao se kroz kordon, koliko shvatam?“

„Dešava se to“, odgovori Karnegi, previše umoran da bi bio osoran. „Kako mogu da ti pomognem?“

„Samo sam mislio da ćeš želeti da znaš: majmuni su počeli da umiru.“

Te reči prenuše Karnegija iz stupora izazvanog umorom. „Koliko?“ upita on.

„Do sada tri od četrnaest. Ali pretpostavljam da će i ostali uginuti do zore.“

„Šta ih ubija? Iscrpljenost?“ Karnegi se priseti očajničkih saturnalija koje je video u kavezima. Koja bi životinja – ljudska ili ne – mogla da održava takvu terevenku a da ne pukne?

„Razlog nije fizički“, reče Johanson. „Ili bar ne na način na koji ti ukazuješ. Moraćemo da sačekamo seciranje pre nego što budemo imali bilo kakvo detaljno objašnjenje...“

„Šta ti misliš?“

„Ako to uopšte nešto vredi...“ reče Johanson, „...a mislim da vredi: rekao bih da pršte.“

„Šta?“

„Nekakvo cerebralno preopterećenje. Njihovi mozgovi jednostavno zakazuju. Vidiš, sredstvo se ne rastvara; hrani se samo sobom. Što su grozničaviji, to se više droge proizvodi; što više droge ima, to su grozničaviji. To je začarani krug. Vrelije i vrelije, mahnitije i mahnitije. Konačno sistem više ne može to da izdrži, i eto mene odjednom do guše u mrtvim majmunima.“ Osmeh se ponovo vrati u taj glas, hladan i suv. „Što ne znači da ostali žele da dozvole da im to pokvari zabavu. Nekrofilija je ovde baš u modi.“

Karnegi se zagleda u vruću čokoladu koja se hladila; poprimila je tanku kožu, koja se nabrala kada je dodirnuo solju. „Dakle, samo je pitanje vremena?“ reče on.

„Pre nego što naš čovek zglajzne? Da, mislim da je tako.“

„U redu. Hvala ti što me izveštavaš. Radi to i dalje.“

„Hoćeš da dođeš ovamo i pogledaš ostatke?“

„Mogu i bez majmunskih leševa, hvala ti.“ Johanson se nasmeja. Karnegi spusti slušalicu. Kada se ponovo okrenuo ka prozoru, noć je već sasvim pala.

U laboratoriji, Johanson ode do prekidača za svetlo kraj vrata; za vreme razgovora sa Karnegijem, nestalo je i poslednje svetlo dana. Video je udarac koji ga je oborio kako nailazi samo jedan otkucaj srca pre nego što je ovaj pao; zahvatio ga je sa strane po vratu. Jedan od pršljenova mu puče, i noge mu zaklecaše. On se sruči ne dosegnuvši prekidač. Ali u trenutku kada je udario o pod, razlika između dana i noći već je postala akademska.

Vels se nije trudio da proveri da li je njegov udarac bio smrtonosan ili ne; vreme je bilo krajnje dragoceno. On kroči preko tela i krenu prema klupi gde je Johanson radio. Tamo, u krugu svetlosti lampe, kao u nekom završnom činu životinjske tragedije, ležao je mrtav majmun. Bilo je očito da je uginuo u stanju mahnitosti; lice mu je bilo zgrčeno: usta širom otvorena i isprskana pljuvačkom, oči ukočene u poslednjem pogledu uzbune. Krzno mu je bilo počupano u pramenovima za vreme bacakanja tokom kopulacija; telo mu je, izmoždeno naporom, bilo masa kontuzija. Velsu je trebalo pola minuta pregledanja da prepozna implikacije leša, i ostala dva koje je sada video kako leže na obližnjoj klupi.

„Ljubav ubija“, promrmlja on za sebe filosofski, pa poče sistematski da uništava Slepog Dečka.

Umirem, pomisli Džerom, umirem od smrtonosne radosti. Ta pomisao ga je zabavljala. Bila je to jedina misao u njegovoj glavi koja je imala iole smisla. Posle susreta sa Izaijom, i bekstva od policije koje je usledilo, malo je toga suvislog mogao da se seti. Sati skrivanja i vidanja rana – osećaja ponovnog rasta vreline, i njenog oslobađanja – odavno su se stopili u jedan isti letnji san, iz kog će ga, znao je to sa zadovoljavajućom sigurnošću, probuditi samo smrt. Plamen ga je potpuno proždirao, iz utrobe ka spoljnim delovima. Kada bi ga sada rasekli, šta li bi svedoci zatekli? Samo žar i pepeo.

A opet, njegov jednooki drugar zahtevao je još; opet, dok se lelujao pri povratku u Laboratoriju – kuda inače čovek da pođe, kad šavovi popucaju, nego na mesto prve vreline? – opet su rešetke zavodljivo zijale u njega, a svaki zid od cigala nudio stotine hrapavih poziva.

Noć je bila kao melem: noć za ljubavne pesme i romansu. U nesigurnoj privatnosti parkirališta nekoliko kvartova od njegovog odredišta, video je dvoje kako upražnjavaju seks na zadnjem sedištu kola, vrata otvorenih kako bi udovoljila udovima i promaji. Džerom zastade da posmatra ritual, ushićen kao i uvek isprepletanim telima, i zvukom – tako glasnim da je bio poput grmljavine – srca-blizanaca koja tuku istim sve bržim ritmom. Dok je gledao, njegova močuga postala je željna.

Žena ga je ugledala prva, i upozorila svog partnera na propalo ljudsko biće koje ih je posmatralo sa detinjastim oduševljenjem. Muškarac se osvrnuo da bi pogledao. Gorim li, zapitao se Džerom. Da li mi je kosa u plamenu? Najzad, da li iluzija poprima supstancu? Sudeći po izrazu na njihovim licima, odgovor je svakako bio ne. Nisu osećali strahopoštovanje prema njemu, samo su bili ljuti i revoltirani.

„Gorim“, reče im on.

Muškarac ustade i pljunu Džeroma. Ovaj je gotovo očekivao da se pljuvačka pretvori u paru dok mu se približava, ali umesto toga ona mu pade na lice i gornji deo grudi kao hladni tuš.

„Idi do đavola“ reče žena. „Ostavi nas na miru.“

Džerom odmahnu glavom. Muškarac ga upozori da će ga, načini li još jedan korak, naterati da Džeromu razbije glavu. To našeg čoveka nije uznemirilo ni malčice; nikakve reči, nikakvi udarci nisu mogli da ućutkaju imperativ močuge.

Njihova srca, shvatio je, dok im je prilazio, više nisu tukla u tandemu.

Karnegi je prokonsultovao mapu, pet godina zastarelu, na zidu svoje kancelarije, kako bi obeležio mesto napada koji je upravo bio prijavljen. Nijedna od žrtava, izgleda, nije bila ozbiljno povređena; pristizanje kola punih slavljenika omelo je Džeroma (bio je to nesumnjivo Džerom) u daljem zadržavanju. Sada je oblast bila preplavljena policajcima, od kojih je pola tuceta bilo naoružano; za samo nekoliko minuta, svaka ulica u blizini napada biće odsečena. Za razliku od Sohoa, koji je bio pun ljudi, u ovoj oblasti begunac će pronaći vrlo malo mesta za skrivanje.

Karnegi obeleži mesto napada, i shvati da je to samo nekoliko kvartova od Laboratorije. To, svakako, nije bilo slučajno. Čovek se vraćao na poprište svog zločina. Ranjen, i nesumnjivo na rubu kolapsa – ljubavnici su opisali čoveka koji je izgledao pre mrtav nego živ – Džerom će verovatno biti uhvaćen pre nego što stigne kući. Ali uvek je postojao rizik da će kliznuti kroz mrežu, i stići do Laboratorije. Tamo je radio Johanson, sam; obezbeđenje zgrade je, u ova oskudna vremena, bilo neizbežno slabo.

Karnegi podiže slušalicu i okrenu Johansona. Telefon zazvoni na drugom kraju, ali niko ne diže slušalicu. Čovek je otišao kući, pomisli Karnegi, zadovoljan što može da bude lišen brige. Već je deset do jedanaest, i on je zaslužio odmor. Međutim, baš kada se spremao da spusti slušalicu, nju neko podiže na drugom kraju.

„Johansone?“

Niko mu ne odgovori.

„Johansone? Ovde Karnegi.“ I dalje, bez odgovora. „Odgovori mi, proklet bio. Ko je to?“

U Laboratoriji, slušalica je bila ostavljena. Nije vraćena u ležište, već je ostavljena da leži na klupi. Kroz zujanje linije, Karnegi je jasno mogao da čuje majmune, kreštavih glasova.

„Johansone?“ zapita Karnegi. „Jesi li tamo?

Johansone?“

Ali majmuni nastaviše sa vriskom.

Vels je načinio dve lomače sa materijalom Slepog Dečka u lavaboima, a onda ih zapalio. Buknule su sa entuzijazmom. Dim, vrelina i garež ispuniše veliku prostoriju, zgusnuvši vazduh. Kada se plamen pošteno razbesneo, bacio je sve trake kojih je mogao da se dokopa u vatru, i dodao za svaki slučaj sve Johansonove beleške. Nekoliko traka je već nestalo iz dosjea, primetio je on. Ali sve što je lopov mogao na njima da vidi, bio je određen broj zagonetnih scena transformacije: srce tajne ostalo je njegovo. Pošto su postupci i formule sada uništeni, ostalo je samo da ispere male preostale količine sredstva u slivnik i da pobije i spali životinje.

Pripremio je niz smrtonosnih injekcija, prionuvši na posao sa nekarakterističnom urednošću. To sistematsko uništavanje ga je zadovoljilo. Nije osećao nimalo kajanja zbog načina na koji su se stvari odigrale. Od onog prvog trenutka panike, kada je bespomoćno posmatrao kako serum Slepi Dečko ispoljava svoje zastrašujuće efekte na Džeromu – do ove sistematske eliminacije svega što se odvijalo pre toga – sve je to bilo, sada je uvideo, jedan stalni proces pročišćenja. Ovim vatrama on je okončao svaki privid naučnog istraživanja; posle ovoga, on je ostao neporecivi Apostol Žudnje, njen Džon u divljini. Ta pomisao učinila ga je slepim za sve ostalo. Ne obazirući se na grebanje majmuna, on ih je izvlačio jednog po jednog iz kaveza da bi im dao ubistvenu dozu. Završio je sa tri, i otvarao je kavez četvrtog, kada se na vratima laboratorije pojavi neka prilika. Kroz zadimljeni vazduh, bilo mu je nemoguće da vidi ko je to. Preživeli majmuni, međutim, izgleda da su ga prepoznali: ostavili su parenje i zagalamili u dobrodošlici.

Vels je stajao nepomično i čekao da pridošlica povuče potez.

„Umirem“, reče Džerom.

Vels to nije očekivao. Od svih ljudi koje je očekivao ovde, Džerom je bio poslednji.

„Jesi li me čuo?“ hteo je čovek da zna.

Vels klimnu glavom. „Svi mi umiremo, Džerome. Život je spora bolest, ni manje ni više. Ali takva svetlost, a? Pri odlasku.“

„Znao si da će se ovo dogoditi“, reče Džerom. „Znao si da će me vatra proždrati.“

„Ne“, dođe trezveni odgovor. „Ne, nisam. Stvarno.“

Džerom stupi ispod dovratka u mutnu svetlost. Bio je u jadnom stanju: čovek-pačvork, sa krvlju na telu i vatrom u očima. Ali Vels je dobro znao da ne sme da veruje tobožnjoj ranjivosti ovog strašila. Sredstvo u njegovom sistemu omogućilo mu je nadljudske postupke: video je kako je rasporio Densovu sa nekoliko nonšalantnih poteza. Bio je potreban takt. Iako očito blizu smrti, Džerom je još bio zastrašujući protivnik.

„Nisam nameravao da bude ovako, Džerome“, reče Vels, pokušavši da obuzda drhtanje glasa. „Voleo bih, na neki način, da mogu da tvrdim da jesam. Ali nisam bio toliko dalekovid. Trebalo mi je vremena i bola da jasno uvidim budućnost.“

Čovek u plamenu ga je posmatrao, intenzivno.

„Takve vatre, Džerome, koje čekaju da budu upaljene.“

„Znam...“ odgovori Džerom. „Veruj mi... znam.“

„Ti i ja; mi smo svršetak sveta.“

Ubogo čudovište razmisli malo o tome, a onda lagano klimnu glavom. Vels tiho ispusti uzdah olakšanja; diplomatija samrtničkog kreveta je delovala. Ali imao je premalo vremena da bi ga traćio na priču. Ako je Džerom ovde, zar bi vlasti mogle da budu mnogo daleko?

„Imam hitan posao da obavim, prijatelju“, reče on smireno. „Da li ćeš smatrati neuljudnim ako nastavim sa tim?“

Ne čekajući na odgovor, on odbravi novi kavez i izvuče napolje osuđenog majmuna, stručno okrenuvši telo tako da olakša davanje injekcije. Životinja mu se grčila nekoliko trenutaka u naručju, a onda uginula. Vels odvoji njene smežurane prste od svoje košulje, pa baci leš i prazan špric na klupu, okrenuvši se sa efikasnošću dželata prema sledećoj žrtvi.

„Zašto?“ upita Džerom, zureći u otvorene oči životinje.

„Čin milosrđa“, odgovori Vels, uzimajući novu spremnu injekciju. „Vidiš koliko pate.“ On posegnu da odbravi sledeći kavez.

„Nemoj“, reče Džerom.

„Nema vremena za sentimentalnost“, odgovori Vels. „Molim te: tome je kraj.“

Sentimentalnost, pomisli Džerom, prisetivši se mutno pesama na radiju koje su prve iznova probudile vatru u njemu. Zar Vels ne shvata da su procesi srca, glave i prepona nedeljivi? Da sentimentalnost, koliko god tričava, može da vodi do neotkrivenih oblasti? Želeo je to da kaže doktoru, da objasni sve što je video i sve što je voleo u tim očajničkim satima. Ali negde između uma i jezika objašnjenja su umakla. Sve što je mogao da kaže, da bi izrazio empatiju koju je osećao prema čitavom napaćenom svetu, bilo je:

„Nemoj“, kada je Vels otključao sledeći kavez. Doktor ga je ignorisao i posegnuo je u ćeliju od žičane mreže. U njoj su se nalazile tri životinje. On uze najbližu i povuče je, dok je protestovala, iz zagrljaja njenih drugova. Bez sumnje je znala kakva je sudbina očekuje; nalet kreštanja označio je njen užas.

Džerom nije mogao da podnese ovako nonšalantnu eliminaciju. On krenu, dok ga je mučila rana na boku, da spreči ubistvo. Vels, rastrojen zbog Džeromovog prilaženja, ispusti koprcavi teret; majmun pobeže preko klupa. Dok je pohitao da ga ponovo uhvati, zatvorenici u kavezu iza njega iskoristiše priliku i izvukoše se napolje.

„Proklet da si!“ viknu Vels na Džeroma. „Zar ne vidiš da nemam vremena? Zar ne razumeš?“

Džerom je razumeo sve, i ujedno nije razumeo ništa. Groznicu koju su on i životinje delili, to je razumeo; njenu svrhu, da preobrazi svet, razumeo je takođe. Ali zašto je to trebalo da se završi ovako – ta radost, ta vizija – zašto je sve moralo da se svede na prljavu prostoriju ispunjenu dimom i bolom, na krhkost, na očajanje – to nije mogao da shvati. A nije, sada je ustanovio, ni Vels, koji je bio tvorac ovih protivurečnosti.

Kada je doktor pokušao da uhvati jednog od odbeglih majmuna, Džerom brzo priđe preostalim kavezima i odbravi ih sve: životinje poskakaše na slobodu. Vels je, međutim, uspeo svoga ponovo da uhvati, i držao je čvrsto majmuna koji je protestovao, spreman da mu da injekciju. Džerom krenu ka njemu.

„Pusti ga na miru!“ viknu on.

Vels zabode iglu u telo majmuna, ali pre nego što je mogao da stisne špric, Džerom mu povuče ruku. Špric štrcnu svoj otrov u vazduh, pa pade na tle; majmun, koji se oteo, pade za njim.

Džerom privuče doktora blizu sebe. „Rekao sam ti da ga pustiš“, reče on.

Vels mu je odgovorio tako što je zabio pesnicu u Džeromov ranjeni bok. Suze bola briznuše mu iz očiju, ali on ne pusti doktora. Stimulans, koliko god bio neprijatan, nije mogao da ga odvrati od toga da drži kraj sebe srce koje kuca. Poželeo je, dok je grlio Velsa kao bludni sin, da može da potpali samog sebe: da san o gorućem mesu koji je trpeo sada postane stvarnost, proždirući tvorca i tvorevinu jednim plamenom pročišćenja. Ali njegovo meso samo je bilo meso; njegove kosti, kosti. Sva ona čuda koja je video bila su privatno otkrovenje, a sada nije bilo vremena da se prenesu njihova slava ili užasi. Ono što je video umreće sa njim, da bi to otkrio (možda) neki budući on, samo da bi to ponovo zaboravio i opet pronašao. Poput priče o ljubavi ispričane na radiju; ista radost izgubljena i nađena, nađena i izgubljena. Zurio je u Velsa u osvitu nove spoznaje, osluškujući i dalje prestrašeno udaranje čovekovog srca. Doktor nije bio u pravu. Ako pusti čoveka da živi, spoznaće svoju grešku.

Oni nisu bili vesnici milenijuma. Obojica su sanjali. „Nemoj me ubiti“, molio ga je Vels. „Neću da umrem.“ E, baš si blesav, pomisli Džerom, i pusti čoveka.

Velsova zbunjenost bila je očigledna: nije mogao da poveruje da je njegova molba za život uslišena. Iščekujući udarac sa svakim korakom, odmicao je od Džeroma koji je doktoru jednostavno okrenuo leđa i udaljio se.

Odozdo se začu povik, a zatim mnoštvo povika. Policija, pretpostavio je Vels. Verovatno su pronašli telo policajca koji je čuvao vrata. Za samo nekoliko trenutaka popeće se uz stepenice. Sada nije bilo vremena za dovršavanje zadataka koje je došao ovde da obavi. Morao je da bude daleko pre nego što oni stignu ovamo.

Na spratu ispod, Karnegi je posmatrao kako naoružani policajci nestaju uz stepenice. Osećao se slabi miris paljevine u vazduhu; plašio se najgoreg.

Ja sam čovek koji dolazi posle svega, pomislio je u sebi; stalno stižem na scenu kada je najbolji deo akcije već prošao. Onako navikao na čekanje, strpljiv kao odani pas, ovaj put nije mogao da zauzda uzbuđenje u sebi dok su ostali išli napred. Zanemarujući glasove koji su mu govorili da sačeka, on krenu uz stepenice.

Laboratorija na gornjem spratu bila je prazna, osim majmuna i Johansonovog leša. Toksikolog je ležao ničice tamo gde je pao, slomljenog vrata. Izlaz za slučaj opasnosti, koji je vodio ka požarnom stepeništu, bio je otvoren; zadimljeni vazduh izlazio je, usisan, kroz njega. Dok je Karnegi odstupao od Johansonovog tela, policajci su već bili na požarnom stepeništu, i dozivali kolege dole da obrate pažnju na begunca.

„Ser?“

Karnegi pogleda preko puta čoveka sa brkovima koji mu je prišao. „Šta je bilo?“

Policajac pokaza na drugi kraj laboratorije: na komoru za testiranje. Neko je bio kraj prozora. Karnegi prepozna crte lica, iako su bile mnogo izmenjene. Bio je to Džerom. Isprva je pomislio da čovek posmatra njega, ali posle kratkog razmatranja, odbacio je tu pomisao. Džerom je zurio, sa suzama na licu, u sopstveni odraz u razmazanom staklu. Još dok je Karnegi gledao, lice je uzmicalo sa pomrčinom komore.

I drugi policajci primetili su čoveka. Kretali su se laboratorijom, zauzimajući položaj iza klupa odakle su imale dobar pogled na vrata, sa oružjem na gotovs. Karnegi je već bio prisutan u takvim situacijama; one su imale svoj sopstveni, strašni impuls. Ukoliko ne bude intervenisao, pašće krv. „Ne“, reče on. „Ne pucajte.“

On gurnu policajca koji je protestovao u stranu i krenu laboratorijom, ne pokušavajući da prikrije svoje prilaženje. Prošao je pored lavaboa u kojima su tinjali ostaci Slepog Dečka, kraj klupe ispod koje su, nedavno, pronašli mrtvu Densovu. Jedan majmun, pognute glave, vukao se ispred njega, očito gluv za njegovu blizinu. On ga pusti da pronađe rupu u kojoj će umreti, pa krenu ka vratima komore. Bila su otvorena. On posegnu za kvakom. Iza njega, laboratorija je potpuno utihnula; sve oči bile su na njemu. On otvori vrata. Prsti se napeše na obaračima. Međutim, nije bilo napada. Karnegi kroči unutra.

Džerom je stajao kraj suprotnog zida. Ako je video kako Karnegi ulazi, ili ga je čuo, nije to ničim pokazao. Mrtvi majmun ležao mu je kraj nogu, držeći ga jednom rukom za rub pantalona. Drugi je cvileo u ćošku, držeći glavu u rukama. „Džerom?“

Je li to Karnegi zamišljao, ili je osećao miris jagoda?

Džerom trepnu.

„Uhapšeni ste“, reče Karnegi. Hendriksu bi se dopala ta ironija, pomisli on. Čovek pomeri okrvavljenu ruku sa rane od uboda niz lice pantalona i poče da se mazi. „Prekasno“, reče Džerom. Mogao je da oseti kako se u njemu diže poslednja vatra. Čak da je uljez i odlučio da prođe kroz komoru i sada ga uhapsi, sekunde koje bi prošle uskratile bi mu to hvatanje. Smrt je bila tu. I šta je to bilo, sada kada je video jasno? Samo novo zavođenje, nova slatka tama koju treba popuniti, pružiti joj zadovoljstvo i oploditi je.

Grč krenu iz njegove međice i munja sevnu od te tačke u dva smera, uz njegovu močugu i uz njegovu kičmu. Smeh mu se zače u grlu.

U ćošku komore majmun, koji je čuo Džeromovo dobro raspoloženje, ponovo zacvile. Zvuk smesta odvrati Karnegijevu pažnju, i kada se njegov pogled vratio Džeromu, kratkovide oči su se zatvorile, ruka je pala, i on je bio mrtav, uspravan uz zid. Kratko vreme, telo je prkosilo gravitaciji. A onda, graciozno, noge mu klecnuše i Džerom pade napred. Bio je, Karnegi je video, samo džak kostiju, ništa više. Čudo da je čovek uopšte i živeo tako dugo.

Oprezno, on ode do tela i stavi prst čoveku na vrat. Nije bilo pulsa. Ostaci Džeromovog poslednjeg smeha, međutim, bili su mu na licu, i odbijali su da nestanu.

„Reci mi...“ šapnu Karnegi čoveku, osetivši da je, uprkos svom prečem pravu, propustio trenutak; da je opet bio, i da će možda uvek biti, samo svedok posledica. „Reci mi. Šta je toliko smešno?“

Ali slepi dečko, kao što je inače slučaj sa njegovom sortom, nije hteo da oda tajnu.