DOLE, SATANO!

Okolnosti su učinile Gregorijusa bogatim van svakih proračuna. Posedovao je flote i palate; pastuve; gradove; Zaista, posedovao je toliko mnogo da je onima koji su na kraju bili zaduženi da pobroje njegovu imovinu – kada su događaji iz ove priče došli do svog čudovišnog završetka – ponekad izgledalo da bi brže mogli da nabroje stvari koje Gregorijus nije posedovao.

Bogat je bio; ali daleko od toga da je bio srećan. Odgojen je kao katolik, i u svojim ranim godinama – pre vrtoglavog uspona i bogatstva – pronalazio je pomoć u svojoj veri. Ali, zapostavio ju je, i tek u pedeset petoj godini, sa svetom pod nogama, probudio se jedne noći i shvatio da je Bezbožnik.

Bio je to gorki udarac, ali on je smesta preduzeo korake da se obešteti. Otišao je u Rim, i razgovarao sa Vrhovnim Pontifom; molio se noć i dan; osnovao je semeništa i kolonije za leprozne. Bog je, međutim, odbio da pokaže makar i Svoj nokat na nožnom palcu.

Gregorijus je, činilo se, bio odbačen.

Gotovo očajavajući, uvrteo je u glavu da može ponovo da se vrati u naručje svog Tvorca samo ako svoju dušu dovede u neposrednu opasnost. Ta pomisao imala je nešto osnova. Pretpostavimo, pomislio je, da mogu da izveden sastanak sa Satanom, sa Arhi-Neprijateljem kada bi me video in extremis, Bog bi svakako bio obavezan da se umeša i da me ponovo izbavi?

Bila je to sjajna zamisao, ali kako da je ostvari? Ðavo nije dolazio tek tako, na poziv, čak ni kod magnata poput Gregorijusa, a njegova istraživanja ubrzo su dokazala da svi tradicionalni metodi prizivanja Gospodara Glodara – skrnavljenje Svetog Sakramenta, žrtvovanje beba – nisu nimalo efikasniji od njegovih dobročinstava pri prizivanju Jahvea. Tek posle čitave godine razmatranja, konačno je sačinio veliki plan. Urediće da se sagradi Pakao na Zemlji – moderni inferno tako čudovišan da će Iskušivač doći u iskušenje, i ugnezditi se tamo poput kukavice u uzurpiranom gnezdu.

Tragao je na sve strane za arhitektom, i pronašao, iznemoglog u ludnici izvan Firence, čoveka po imenu Leopardo, čiji su planovi za Musolinijevu palatu bili luđački grandiozni, tako da su savršeno odgovarali Gregorijusovom projektu. Leopardo je izvađen iz ćelije – smrdljivi, ubogi starac – i ponovo su mu vraćeni njegovi snovi. Njegova genijalnost za gorostasno nije ga napustila.

Da bi se potpalila njegova inventivnost, velike biblioteke sveta pretražene su kako bi se pronašli opisi Pakla, kako sekularni, tako i metafizički; muzejske riznice poharane su u potrazi za zabranjenim slikama mučeništva. Nijedan kamen nije ostavljen neprevrnut ako se sumnjalo da je ispod skriveno nešto perverzno.

Dovršeni nacrti dugovali su ponešto De Sadu i Danteu, malo više Frojdu i Kraft-Ebingu, ali tu je takođe bilo mnogo toga što nijedan um nije ranije zamislio, ili se bar nije usudio da stavi na papir.

Odabrano je mesto u Sevemoj Africi, i započeli su radovi na Gregorijusovom Novom Paklu. Sve u vezi sa tim projektom oborilo je rekorde. Temelji su mu bili širi, zidovi deblji, vodovod i kanalizacija složeniji od bilo koje građevine čija je izgradnja do tada pokušana. Gregorijus je posmatrao sporu izgradnju sa entuzijazmom kakav nije okusio još od svojih prvih godina graditelja carstva. Nepotrebno je reći, naširoko se mislilo da je sišao sa uma. Prijatelji koje je godinama poznavao odbijali su da se druže sa njim; nekoliko njegovih kompanija propalo je kada su se investitori uplašili zbog izveštaja o njegovom bezumlju. Nije ga bilo briga. Njegov plan nije mogao da omane. Ðavo će morati da dođe, ako ništa drugo ono iz ljubopitljivosti da bi video ovog Levijatana sagrađenog u njegovo ime, a kada to bude učinio, Gregorijus će ga sačekati.

Radovi su trajali četiri godine, i pojeli su najveći deo Gregorijusovog bogatstva. Dovršena zgrada bila je velika poput pola tuceta katedrala i hvalila se svime što bi Anđeo Jame mogao da poželi. Vatre su gorele iza zidova, tako da je hodanje kroz mnoge hodnike predstavljalo gotovo neizdrživu agoniju. Sobe izvan tih hodnika bile su pune svih zamislivih sredstava za mučenje – igala, sprava, tame – tako da genijalnost Sataninih nameštenika može da bude pošteno zaposlena. Bilo je tu pećnica dovoljno velikih da se u njima kremiraju čitave porodice; lokvi dovoljno dubokih da se podave čitave generacije. Novi Pakao bio je gnusoba koja čeka da se dogodi; proslava nehumanosti kojoj je nedostajao samo prauzrok.

Graditelji su se povukli, sa zahvalnošću. Šuškalo se među njima da je Satana dugo nadgledao izgradnju svoje kupole zadovoljstva. Neki su čak tvrdili da su ga videli u dubljim nivoima, gde je hladnoća bila takva da ti se pišaćka smrzavala u bešici. Postojali su izvesni dokazi u korist verovanja u sve veće prisustvo natprirodnog u zgradi dok se ova približavala dovršavanju, a među njima i surova smrt Leoparda, koji se ili bacio – ili, kako su tvrdili sujeverni – bio bačen, kroz njegov prozor na šestom spratu hotela. Sahranjen je uz dužnu ekstravaganciju.

I tako je sada sam u Paklu, Gregorijus čekao.

Nije morao da čeka dugo. Bio je tamo jedan dan, ne duže, kada je čuo buku iz dubine. Sa sve većim iščekivanjem, on krenu u potragu za njenim izvorom, ali pronašao je samo mutne kupke od izmeta, i čegrtanje pećnica. Vratio se u svoje odaje na devetom nivou, i sačekao. Buka se začula ponovo; ponovo je krenuo u potragu; i ponovo se vratio razočaran.

Međutim, poremećaji nisu posustali. U danima koji su usledili jedva da bi prošlo po deset minuta a da on ne čuje zvuk nečijeg prisustva. Princ Tame je bio tu, Gregorijus u to nije mogao ni da sumnja, ali držao se senki. Gregorijus se zadovoljavao time da igra njegovu igru. Najzad, bila je to Ðavolova partija. Mogao je da je vodi kako god poželi.

Ali, tokom dugih i često samotnih meseci koji su usledili, Gregorijus se zamorio od ove žmurke i počeo je da zahteva od Satane da se pokaže. Njegov glas je međutim odzvanjao bez odgovora duž pustih hodnika, sve dok mu grlo nije promuklo od vike. Posle toga, kretao je u svoje potrage kriomice, u nadi da će uhvatiti svog stanara kada ovaj bude neoprezan. Ali, Pali Anđeo je uvek bežao pre nego što je Gregorijus mogao da mu kroči nadomak pogleda.

Činilo se da će igrati igru iscrpljivanja, on i Satana, jureći jedan drugome rep kroz led, vatru, pa ponovo led. Gregorijus je rekao sebi da bude strpljiv. Ðavo je došao, zar ne? Nije li to bio otisak njegovog prsta na kvaci? Njegov brabonjak na stepenicama? Pre ili kasnije, Neprijatelj će pokazati lice i Gregorijus će pljunuti na njega.

Svet je napolju nastavio svojim putem, a Gregorijus je bio u društvu samo drugih usamljenika koje je bogatstvo uništilo. Njegova Ludorija, kako je postala poznata, ipak nije bila sasvim bez posetilaca. Bilo ih je nekoliko koji su ga previše voleli da bi ga zaboravili – nekoliko, takođe, koji su zaradili na njemu, pa su se nadali da njegovo ludilo pretvore u novu zaradu – koji su se usudili da prođu kroz kapije Novog Pakla. Ovi posetioci putovali su bez najave svojih namera, u strahu da im njihovi prijatelji to neće odobravati. Istraga o njihovim uzastopnim nestancima nikada nije stigla čak do Severne Afrike.

A u svojoj Ludoriji, Gregorijus je još jurio za Zmijom, a Zmija mu je još izmicala, ostavljajući samo sve strašnije i strašnije znake svog prisustva kako su prolazili meseci.

Žena jednog od nestalih bila je ta koja je konačno otkrila istinu, i uzbunila vlasti. Gregorijusova Ludorija stavljena je pod prismotru, i konačno – oko tri godine posle njenog završetka – četvorica policajaca usudila su se da joj pređu prag.

Bez održavanja, Ludorija je počela gadno da propada. Svetla više nisu gorela na mnogim nivoima; zidovi su se ohladili; žitke jame stvrdle. Ali, dok su policajci napredovali kroz mračne odaje u potrazi za Gregorijusom, nailazili su na dostojne dokaze da Novi Pakao, uprkos oronulom stanju, sasvim dobro funkcioniše. U pećnicama su bila tela, lica širokih i crnih; u mnogim sobama nalazili su se ljudski ostaci posednuti i razapeti, rasporeni, izbodeni i zaklani.

Njihov užas rastao je sa svakim vratima koja su otvarali, sa svakom novom gadošću na koju bi im oči pale.

Dvojica od četvorice koji su prešli preko praga nikada nisu stigli do odaje u centru. Užas ih je savladao usput, i oni su pobegli, samo da bi zalutali u nekom zagušenom prolazu i pridružili se stotinama koji su propali u Ludoriji otkad se Satana tu nastanio.

Od dvojice koji su konačno iskopali prestupnika, samo je jedan imao dovoljno hrabrosti da ispriča svoju priču, iako su prizori sa kojima je bio suočen u Ludorijinom srcu bili gotovo previše strašni da bi se mogli prepričati.

Naravno, Satani nije bilo ni traga. Bio je tu samo Gregorijus. Majstor-zidar, pošto nije pronašao nikoga ko bi se nastanio u kući nad kojom se on preznojavao, nastanio se sam u njoj. Imao je uz sebe nekoliko učenika koje je prikupio tokom godina. Oni su, poput njega, izgledali kao neugledna stvorenja. Ali nije postojala sprava za mučenje u zgradi koju nisu iscrpno i nemilosrdno upotrebili.

Gregorijus se nije opirao hapšenju; u stvari, činilo se da je zadovoljan što će imati platformu sa koje će se hvalisati svojim klanjem. Tada, a i kasnije, na svom suđenju, slobodno je govorio o svojoj ambiciji i svom apetitu; i o tome koliko bi još krvi prolio kada bi ga samo oslobodili da to učini. Dovoljno da se podavi svaka vera i njene obmane, zakleo se. I opet ne bi bio zadovoljan. Jer, Bog truli u Raju, Satana u Ambisu, pa ko bi onda njega zaustavio?

Bio je mnogo vređan za vreme suđenja, i kasnije, u ludnici gde je, pod izvesnim sumnjivim okolnostima, umro jedva dva meseca kasnije. Vatikan je izbrisao sve podatke o njemu iz svojih beleški; semeništa osnovana pod njegovim svetogrdnim imenom bila su raspuštena.

Ali, bilo je onih, čak i među Kardinalima, koji nisu mogli da isteraju iz glave njegovu neokajanu zlobu i koji su se – u privatnosti svojih sumnji – pitali nije li on uspeo u svojoj strategiji. Nije li, odustavši od svake nade u anđele – pale ili ne – i sam postao jedan od njih.

Ili sve što je zemlja mogla da istrpi od takvih fenomena.