OTKROVENJA

U Amarilu se pričalo o tornadima; o tome kako podižu stoku, kola, a ponekad i čitave kuće, da bi ih ponovo zavitlali ka tlu, o čitavim zajednicama zbrisanim za samo nekoliko razornih trenutaka. Možda se Virdžinija večeras zbog toga osećala nelagodno. Ili zbog toga, ili zbog nataloženog zamora od putovanja po toliko praznih autostrada samo sa bezizražajnim teksaškim nebom umesto pejsaža, i bez ičega čemu se mogla nadati na završetku sledećeg dela putovanja, osim nove runde himni i paklenog ognja. Sedela je, bolne kičme, na zadnjem sedištu crnog Pontijaka, i trudila se iz sve snage da malo odspava. Ali vreo, ustajali vazduh stezao joj je tanki vrat i donosio joj snove o gušenju; zato je odustala od pokušaja da počine i zadovoljila se posmatranjem žitnih polja u prolazu i nabrajanjem silosa jarkih naspram gromovnih oblaka koji su počeli da se okupljaju na severoistoku.

U prednjem delu vozila, Erl je pevao sam za sebe dok je vozio. Kraj nje, Džon – ni dve stope od nje, ali praktično milion milja daleko – proučavao je Poslanice Sv. Pavla, i mrmljao reči dok je čitao. A onda, dok su se vozili kroz selo Panteks („Ovde prave bojeve glave“, rekao je Erl tajanstveno, a onda zaćutao), počela je kiša. Spustila se iznenada, sa prvim mrakom, gotovo trenutno uronivši autostradu između Amarila i Pampe u vlažnu noć.

Virdžinija je podigla prozor; kiša, iako osvežavajuća, natapala joj je jednobojnu plavu haljinu, jedinu koju joj je Džon dopuštao da nosi na okupljanjima. Sada nije imala šta da gleda iza stakla. Sedela je, sa nelagodnošću koja je u njoj rasla sa svakom miljom koju su prevaljivali ka Pampi, osluškujući silovitost pljuska na krovu kola, i svog muža koji je šaputao kraj nje:

„Na šta reče on: 'Probudi se ti što spavaš, i ustani iz mrtvih, a Hrist će ti dati svetlost.

Postaraj se onda da hodaš obazrivo, ne kao lude, već kao mudrac,

Iskupljujući vreme, jer dani su zli.'“

Sedeo je, kao i uvek, uspravno, sa istom broširanom Biblijom podvrnutih listova koju je godinama koristio, otvorenom na krilu. Sigurno je pasuse koje je čitao znao napamet; dovoljno ih je često citirao, i to sa takvom mešavinom pouzdanosti i svežine da su reči mogle pripadati njemu, ne Pavlu, iznova iskovane u njegovim ustima. Ta strast i snaga s vremenom će od Džona Gvajera načiniti najvećeg evangelistu Amerike, Virdžinija u to nije ni najmanje sumnjala. Za vreme satiruće, grčevite nedelje Turneje po Tri Države, njen muž je pokazao samopouzdanje i zrelost bez presedana. Njegova poruka nije izgubila ništa od svoje silovitosti zbog ovog novootkrivenog profesionalizma – bila je to i dalje ona staromodna mešavina prokletstva i iskupljenja koju je oduvek propovedao – ali on je sada u potpunosti kontrolisao svoj dar, i u gradu za gradom – u Oklahomi, Novom Meksiku, a sada i u Teksasu – vernici su se okupljali da slušaju, njih stotine i hiljade, žudeći za tim da ponovo uđu u Božje Kraljevstvo. U Pampi, trideset milja odavde, već se okupljaju, uprkos kiši, rešeni da zauzmu najbolja mesta kada dođe krstaš. Sa sobom sigurno imaju i decu, ušteđevinu i, ponajviše, glad za oproštajem.

Ali, oproštaj je bio za sutradan. Najpre su morali da stignu do Pampe, a kiša je padala sve jače. Erl je odustao od pevušenja kada je kiša počela, i svu pažnju usmerio ka drumu ispred sebe. Povremeno bi uzdahnuo za sebe, protegavši se na sedištu. Virdžinija je pokušavala da se ne brine zbog njegove vožnje, ali kada je bujica prerasla u potop, popustila je pred strahom. Nagnula se napred sa zadnjeg sedišta i počela da viri kroz vetrobran, posmatrajući vozila sa kojima su se mimoilazili. Nesreće su bile uobičajene u ovakvim uslovima: loše vreme i umorni vozač željan toga da je prevalio dvadeset milja više nego što jeste. Kraj nje, Džon je osetio njenu zabrinutost.

„Gospod je sa nama“, reče on, ne podižući pogled sa gusto štampanih stranica, iako je sada bilo isuviše mračno da bi mogao da čita.

„Gadna je noć, Džone“, reče ona. „Možda ne bi trebalo da pokušamo da stignemo sasvim do Pampe. Erl je sigurno umoran.“

„Dobro mi je“, ubaci Erl. „Nije to tako daleko.“

„Umoran si“, ponovi Virdžinija. „Svi smo umorni.“

„Pa, mogli bismo valjda da pronađemo neki motel“, predloži Gvajer. „Šta ti misliš, Erl?“

Erl slegnu pozamašnim ramenima. „Kako god kažete, gazda“, odgovori on, ne suprotstavljajući mu se mnogo.

Gvajer se okrenu ka svojoj ženi i nežno joj potapša nadlanicu. „Pronaći ćemo neki motel“, reče on. „Erl može da zovne Pampu i da im kaže da ćemo stići kod njih ujutro. Šta kažeš?“

Ona mu se osmehnu, ali on je nije gledao.

„Mislim da je sledeće skretanje sa autoputa za selo Beli Jelen“, reče Erl Virdžiniji. „Možda će oni imati motel.“

U stvari, motel 'Topola' nalazio se pola milje zapadno od Belog Jelena, u oblasti pustare južno od druma US 60, mala građevina sa mrtvim ili umirućim stablom topole na placu između dve niske zgrade. Na imanju motela već je bilo nekoliko kola, a svetla su gorela u većini soba; verovatno slični begunci od oluje. Erl se odvezao do parkirališta i parkirao kola što je bliže moguće kancelariji upravnika a onda jurnuo po tlu šibanom kišom da ustanovi ima li uopšte slobodnih soba za tu noć. Sa ugašenim motorom, zvuk kiše na krovu Pontijaka bio je opresivniji nego ikad.

„Nadam se da ima mesta za nas“, reče Virdžinija, posmatrajući kako voda na prozoru razmazuje neonski znak. Gvajer ne odgovori. Kiša je bubnjala iznad njih.

„Razgovaraj sa mnom, Džone.“

„Zašto?“

Ona odmahnu glavom; „Nije važno.“ Pramenovi kose slepili su joj se za pomalo vlažno čelo; iako je došla kiša, vrelina nije nestala iz vazduha. „Mrzim kišu“, reče ona.

„Neće potrajati cele noći“, odgovori Gvajer, pa prođe rukom kroz gustu sedu kosu. Bio je to gest koji je na podijumu koristio da bi nešto naglasio: u pauzi između dve značajne tvrdnje. Poznavala je njegovu retoriku, i fizičku i verbalnu, tako dobro. Ponekad je mislila da zna o njemu sve što se može znati; da u njemu nije ostalo ništa što bi mogao da joj kaže, a što bi ona zaista želela da čuje. Ali, takav sentiment verovatno je bio obostran: njihov brak odavno je prestao da sadrži ono što ta reč podrazumeva. Ove noći, kao i svake noći za vreme ove turneje, ležaće u zasebnim krevetima, i on će spavati onim dubokim, lakim snom koji mu je tako spremno dolazio, dok ona potajno guta pilulu ili dve koje će joj doneti nešto dobrodošlog mira.

„Spavanje“, govorio je on često, „jeste vreme za druženje sa Gospodom.“ Verovao je u efikasnost snova, mada nije pričao o tome šta je u njima video. Doći će vreme kada će razotkriti veličanstvenost svojih vizija, u to nije ni najmanje sumnjala; ali u međuvremenu, spavao je sam i držao to za sebe, prepuštajući je njenim tajnim jadima. Bilo joj je lako da bude ogorčena, ali borila se protiv takvih iskušenja. Njegova sudbina bila je manifest, to je od njega zahtevao Gospod; a ako je bio. surov prema njoj, bio je još suroviji prema sebi, i živeo je pod režimom koji bi uništio slabije ljude, i još je kažnjavao sebe zbog najmanjeg čina slabosti.

Najzad, Erl se pojavi iz kancelarije i dotrča do kola. Imao je tri ključa.

„Sobe Sedam i Osam“, reče on, bez daha, dok mu je kiša kapala sa čela i nosa. „Imam i ključ za vrata koja ih povezuju.“

„Dobro“, reče Gvajer.

„Poslednje dve slobodne sobe“, reče on. „Da odvezem kola okolo? Sobe su u drugoj zgradi.“

Unutrašnjost dvaju soba bila je himna banalnosti. Boravili su, kako se činilo, u hiljadu ćelija sličnih njima, identičnim sve do bolesno narandžastih prekrivača i grafike Velikog Kanjona na svetlozelenim zidovima, izbledele od svetla. Džon je bio neosetljiv kada je u pitanju bila sredina u kojoj se nalazio, oduvek, ali za Virdžinijine oči, ove sobe bile su dostojni model za Čistilište. Bezdušni limbo u kome se nikada nije dogodilo ništa značajno, niti će se ikada dogoditi. Nije postojalo ništa što bi ove sobe označilo različitim od svih onih drugih, ali večeras je postojalo nešto drugačije u njoj.

Nije priča o tornadima bila ono što je donelo tu čudnovatost. Posmatrala je kako Erl ide tamo-amo sa torbama, i osećala se čudnovato udaljena od same sebe, kao da posmatra događaje kroz veo gušći od tople kiše koja je padala napolju. Hodala je gotovo kao mesečar. Kada joj je Džon tiho rekao koji će krevet biti njen za tu noć, legla je, i pokušala da kontroliše svoj osećaj dislokacije opuštanjem. To je bilo lakše reći nego učiniti. Neko je imao uključen televizor u okolini, a svaka reč dijaloga iz kasnog filma jasno se čula kroz zidove tanke kao papir.

„Da li vam je dobro?“

Otvorila je oči. Erl, uvek pažljiv, gledao ju je odozgo. Izgledao je podjednako umorno kao što se ona osećala. Njegovo lice, duboko pocrnelo od stajanja na suncu za vreme zborova na otvorenom, izgledalo je pre žućkasto nego uobičajeno zdravo smeđe.. Bio je i malo puniji nego što bi trebalo, mada mu je krupna figura dobro išla uz široko, tvrdoglavo lice.

„Da, dobro mi je, hvala“, reče ona. „Malo sam žedna.“ „Pogledaću da li mogu da vam donesem nešto za piće.

Verovatno imaju mašinu za kolu.“

Ona klimnu glavom, i pogleda ga u oči. U ovoj razmeni postojao je podtekst za koji Gvajer, koji je sedeo za stolom i pravio beleške za sutrašnji govor, nije mogao da zna. Tu i tamo, tokom turneje, Erl je Virdžiniju snabdevao pilulama. Nije to bilo ništa egzotično; samo sredstva za smirenje njenih sve napetijih nerava. Ali, čovek sa Gvajerovim principima nije blagonaklono gledao na njih – kao ni na stimulanse, šminku i nakit –  – i kada bi, slučajno, njen muž otkrio lekove, došlo bi do ružne scene. Erl je preuzimao na sebe glavninu gneva svog poslodavca, za šta mu je Virdžinija bila duboko zahvalna. I, mada je imao stroga uputstva da takav zločin nikada ne ponovi, ubrzo ju je ponovo snabdeo. Njihova krivica predstavljala je gotovo prijatnu međusobnu tajnu; čak i sada, pročitala mu je saučesništvo u očima, kao i on u njenim.

„Nema koka-kole“, reče Gvajer.

„Pa, mislio sam da možemo da napravimo izuzetak...“

„Izuzetak!“ reče Gvajer, i glas mu poprimi karakteristični ton važnosti. Retorika je bila u vazduhu, i Erl je proklinjao u sebi svoj idiotski jezik. „Gospod nam ne daje zakone po kojima treba da živimo da bismo pravili izuzetke, Erl. Znaš to i sam.“

U tom trenutku, Erla nije bilo mnogo briga šta Gospod radi ili govori. On se brinuo za Virdžiniju. Znao je da je jaka, uprkos njenoj ljubaznosti sa Dubokog Juga, i pratećoj fasadi krhkosti; dovoljno jaka da ih sve provede kroz male krize turneje, kada Gospod propusti da se umeša i pomogne svojim agentima operativcima. Ali, ničija snaga nije bezgranična, i on je naslutio da se ona bliži kolapsu. Toliko je toga dala svom mužu; i ljubavi i divljenja, i energije i entuzijazma. Više nego jednom u proteklih nekoliko nedelja, Erl je pomislio da ona možda zaslužuje i nešto bolje od čoveka za propovedaonicom.

„Možda bi mogao da mi doneseš malo ledene vode?“ reče ona, pogledavši ga sa borama od umora oko sivoplavih očiju. Ona nije bila, po savremenim merilima, lepa: crte lica bile su joj previše besprekorno aristokratske. Iscrpljenost im je davala novi sjaj.

„Ledena voda, stiže odmah“, reče Erl, nateravši sebe na žovijalni ton za koji je jedva imao snage. On ode do vrata.

„Što ne zovneš recepciju i ne kažeš da pošalju nekoga da donese?“ predloži Gvajer dok se Erl pripremao da pođe, „hoću da sa tobom proradim raspored za sledeću nedelju.“

„Nema problema“, reče Erl. „Zaista. Osim toga, treba da zovem Pampu i da im kažem da kasnimo“, i on izađe kroz vrata na trem pre nego što bi moglo da mu se protivreči.

Bio mu je potreban izgovor da provede malo vremena sam sa sobom; atmosfera između Virdžinije i Gvajera svakim danom je postajala sve gora, i to nije bio prijatan prizor. Stajao je jedan dugi trenutak i posmatrao pljusak. Stablo topole u sredini placa obesilo je proćelavu glavu pred gnevom potopa; tačno je znao kako se ono oseća.

Dok je stajao na tremu i pitao se hoće li biti u stanju da sačuva razum u preostalih osam nedelja turneje, dve prilike uputile su se sa autoputa i prešle preko placa. On ih nije video, iako ih je staza kojom su išli ka sobi Sedam vodila pravo kroz njegov vidokrug. Hodale su kroz natapajuću kišu sa otpada iza upravnikove kancelarije – gde su, onomad, 1955, parkirale svoj crveni Bjuik – i mada je kiša padala kao neprekidna bujica, oboje su ostali netaknuti. Žena, čija je frizura ulazila i izlazila iz mode dvaput od pedesetih, i čija je odeća imala izgled iz istog perioda, usporila je na tren da bi se zagledala u muškarca koji je posmatrao stablo topole sa tako ushićenom pažnjom. Imao je dobre oči, uprkos namrštenosti. U svoje vreme, mogla je da voli takvog muškarca, pomislila je; ali opet, njeno vreme davno je prošlo, zar ne? Bak, njen muž, osvrnu se ka njoj – „Ideš li, Sejdi?“ hteo je da zna – i ona pođe za njim po betonskoj stazi (poslednji put kada se ovde nalazila, ona je bila drvena), pa kroz otvorena vrata u sobu Sedam.

Erl oseti žmarce na leđima. Isuviše zijanja u kišu, pomislio je; to, i previše jalove čežnje. On ode do kraja verande, pripremi se za juriš preko placa do recepcije i, odbrojivši do tri, potrča.

Sejdi Darning baci pogled preko ramena da bi posmatrala Erlov odlazak, a onda vrati pogled ka Baku. Godine nisu umanjile odbojnost koju je osećala prema svom mužu, kao što nisu poboljšale ni njegove nestalne crte lica ili previše lakomisleni smeh. Nije joj se mnogo sviđao 2. juna 1955, a nije joj se mnogo sviđao ni sad, tačno trideset godina kasnije. Bak Darning je imao dušu ljubavnika, kao što ju je otac oduvek upozoravao. To samo po sebi nije bilo tako strašno: bilo je to možda njegovo muževno stanje. Ali, ono je vodilo tako prljavom ponašanju, da se ona konačno umorila od njegovih beskrajnih obmana. On je – u neznanju sve do poslednjeg trenutka – njeno neraspoloženje shvatio kao poziv na drugi medeni mesec. Fenomenalna hipokrizija konačno je nadvladala i poslednju zaostalu misao o toleranciji i oproštaju koju je ona možda sačuvala, i kada su se, u noći pre tačno tri decenije, prijavili na recepciji motela 'Topola', ona se pripremila i za više od jedne noći ljubavi. Pustila je Baka da se istušira i, kada se pojavio, uperila u njega 'Smit&Veson' kalibra 38 i napravila mu zjapeću rupu na grudima. Onda je pobegla, bacivši usput pištolj, znajući da će je policija svakako uhvatiti, i ne mareći mnogo za to. Odveli su je u okružni zatvor Karson, u Penhendlu, a zatim, posle nekoliko nedelja, na suđenje. Nije nijednom pokušala da porekne ubistvo: u njenih trideset osam godina života bilo je i ovako dovoljno obmana. I tako su je, kada su ustanovili njen prkos, odveli u državni zatvor Hantsvil, odabrali jedan vedri dan sledećeg oktobra, i nakratko pustili 2.250 volti kroz njeno telo, zaustavivši njeno srce koje nije htelo da se pokaje gotovo trenutno. Oko za oko; zub za zub. Ona je bila odgajana sa takvim jednostavnim moralnim jednačinama. Nije bila nesrećna što umire zbog istovetne matematike.

Ali večeras, ona i Bak su rešili da krenu ponovo na putovanje na koje su pošli trideset godina ranije, da vide mogu li ustanoviti kako se i zašto njihov brak okončao ubistvom. Bila je to šansa koja se nudila mnogim mrtvim ljubavnicima, iako ju je malo njih, izgleda, koristilo; možda je pomisao na ponovno proživljavanje kataklizme koja je okončala njihove živote bila suviše neukusna. Sejdi, međutim, nije mogla da se ne zapita da li im je tako bilo suđeno: da li je nežna Bakova reč, ili izraz prave naklonosti u njegovim tamnim očima, mogao da zaustavi njen prst na obaraču i tako im oboma spase život. Ova jednovečernja predstava omogućiće im da testiraju istoriju. Nevidljivi, nečujni, ići će istim putem kao i pre tri decenije: sledećih nekoliko sati reći će im da li je taj put neizbežno vodio ka ubistvu.

Soba Sedam bila je zauzeta, takođe i soba do nje; vrata koja su ih povezivala bila su široka, i fluorescentno svetlo gorelo je u obe prostorije. Zauzetost nije predstavljala problem. Sejdi se odavno navikla na eterično stanje; na to da luta nevidljiva među živima. U takvom stanju prisustvovala je venčanju svoje sestričine, a kasnije i očevoj sahrani, stojeći kraj groba sa starcem i ogovarajući ožalošćene. Bak je, međutim – nikada agilan pojedinac – bio skloniji nebrižljivosti. Nadala se da će on večeras biti oprezan. Najzad, i on je želeo da se eksperiment izvede do kraja koliko i ona.

Dok su stajali na pragu, i razgledali sobu u kojoj se odigrala njihova fatalna farsa, ona se zapitala da li ga je hitac mnogo zaboleo. Moraće večeras da ga pita, pomislila je, ako bude prilike.

U upravnikovoj kancelariji nalazila se mlada žena običnog, ali prijatnog lica, kada je Erl otišao da uzme sobe. Ona je sada nestala da bi je zamenio muškarac od nekih šezdeset godina, zarastao u jednonedeljnu bradu, u košulji umrljanoj od znoja. On diže pogled sa jučerašnjeg Pampa Dejli Njuza koji je čitao sa nosom priljubljenim uz novine, kada je Erl ušao. „Jah?“

„Da li je moguće dobiti malo ledene vode?“ upita Erl. Čovek se osvrnu i promuklo dreknu: „Lora-Mej? Jesi l' tamo?“

Kroz vrata iza dopirala je buka kasnog filma – pucnji, krici, rika odbegle zveri – a onda, Lora-Mejin odgovor:

„Šta hoćeš, tata?“

„Ovde jedan čovek traži uslugu u sobi“, dreknu Lora-Mejin otac, ne bez traga ironije u glasu. „Hoćeš da dođeš ovamo, da ga uslužiš?“

Ne začu se nikakav odgovor; samo još krikova. Erl zbog njih stisnu zube. Upravnik podiže načas pogled ka njemu. Jedno oko bilo mu je zamagljeno kataraktom.

„Vi ste sa evangelistom?“ reče on.

„Da... otkud znate da je to?...“

„Lora-Mej ga je prepoznala. Videla je sliku u novinama.“

„Ma nemojte?“

„Ništa ne propušta, moja curica.“

Kao na dati znak, Lora-Mej izađe iz sobe iza kancelarije. Kada joj smeđe oči pronađoše Erla, vidljivo se ozariše.

„O...“ reče ona, sa sve bržim osmehom na licu, „šta mogu da učinim za vas, gospodine?“ Ta rečenica, zajedno sa osmehom, kao da je odavala više od uljudnog zanimanja za Erla; ili je on samo tako priželjkivao? Izuzev noćne dame koju je sreo u Pomka Sitiju, u Oklahomi, njegov seksualni život bio je nepostojeći u protekla tri meseca. Rizikujući, on uzvrati Lori-Mej osmehom. Iako je imala najmanje trideset pet godina, ponašala se čudnovato devojački; pogled koji mu je uputila bio je gotovo zastrašujuće direktan. Susrevši se sa njenim očima, Erl pomisli da njegova prva procena i nije bila mnogo pogrešna.

„Ledena voda“, reče on. „Pitao sam se imate li je? Gospođa Gvajer se ne oseća baš dobro.“

Lora-Mej klimnu glavom. „Doneću malo“, reče ona, zadržavši se na trenutak na vratima pre nego što se vratila u sobu sa televizorom. Buka filma je posustala – došao je, možda, do neke mirne scene, pre nego što se zver ponovo ne pojavi – i u tom zatišju Erl je mogao da čuje kako kiša dobuje napolju i pretvara zemlju u blato.

„Večeras baš pljušti, a?“ primeti upravnik. „Ako se ovo nastavi, ima kiša sutra da vas odseče.“

„Ljudi izlaze po raznoraznim vremenskim prilikama“ reče Erl. „Džon Gvajer je veliki mamac.“

Čovek načini grimasu. „Ne bi' isključio tornado“, reče on, očito uživajući u ulozi proroka propasti. „Baš nam sleduje jedan.“

„Stvarno?“

„Pretprošle godine, vetar je odneo krov sa škole. Prosto ga dig'o.“

Lora-Mej se ponovo pojavi na vratima sa poslužavnikom na kome su se nalazili bokal i četiri čaše.

Led je kuckao o bokove bokala.

„Šta si to rek'o, tata?“ upita ona.

„Tornado.“

„Nije dovoljno vruće“, najavi ona sa uzgrednim autoritetom. Njen otac progunđa nešto u neslaganju, ali joj se ne usprotivi. Lora-Mej priđe Erlu sa poslužavnikom, ali kada je on krenuo da joj ga uzme, ona reče: „Ja ću to lično odneti. Vi me vodite.“ Nije prigovorio tome. To će im dati malo vremena da razmene ljubazne reči dok budu išli prema Gvajersovoj sobi; možda je i njoj isto bilo na umu. Ili to, ili je želela da iz veće blizine pogleda evangelistu.

Otišli su zajedno do kraja trema bloka sa kancelarijom u tišini; tamo su stali. Pred njima se prostiralo dvadeset metara zemlje pune lokvi, između dve zgrade.

„Da ja ponesem bokal?“ predloži Erl. „Vi ponesite čaše i poslužavnik.“

„Svakako“, odgovori ona. A onda, sa istim onim direktnim pogledom koji mu je uputila i ranije, ona reče:

„Kako se zovete?“

„Erl“, reče joj on, „Erl Rejbern.“

„Ja sam Lora-Mej Kejd.“

„Izuzetno mi je drago što smo se upoznali, Lora-Mej.“

„Znate za ovo mesto, zar ne?“ reče ona. „Tata vam je rekao, pretpostavljam.“

„Mislite na tornado?“ reče on.

„Ne“, odgovori ona, „mislim na ubistvo.“

Sejdi je stajala kraj uznožja kreveta i gledala ženu koja je na njemu ležala. Imala je vrlo malo smisla za oblačenje, pomislila je Sejdi; odeća joj je bila neugledna, a kosa joj nije bila uređena kako treba. Promrmljala je nešto u svom polukomatoznom stanju, a onda – iznenada – probudila se. Oči su joj se otvorile širom. U njima je bila neka neodređena zabrinutost; bol takođe. Sejdi je pogleda i uzdahnu.

„U čemu je problem?“ hteo je Bak da zna. On je spustio kofere i seo u fotelju naspram četvrte osobe u sobi, krupnog muškarca sa uskim, snažnim licem i grivom čeličnosive kose koje se ne bi postideo ni neki prorok iz Starog Zaveta.

„Nema problema“, odgovori Sejdi.

„Ne želim da delim sobu sa ovih dvoje“, reče Bak.

„Pa ovo je soba u kojoj smo... u kojoj smo boravili“, odgovori Sejdi.

„Da pređemo u susednu“, predloži Bak, klimnuvši glavom ka otvorenim vratima i sobi Osam, „imaćemo više privatnosti.“

„Ne mogu da nas vide“, reče Sejdi.

„Ali ja mogu da vidim njih“, odgovori Bak, „i od toga me podilazi jeza. Kakve veze ima ako smo u drugoj sobi, za ime Hristovo?“ Ne čekajući na Sejdin pristanak, Bak podiže kofere i unese ih u Erlovu sobu. „Ideš li ili ne?“ upita on Sejdi. Ona klimnu glavom. Bolje da mu popušta; ako sada počne da se prepire, nikada neće prebroditi prvu svađu. Pomirenje treba da bude ključni ton ovog ponovnog okupljanja, podsetila je sebe, i poslušno krenula za njim u sobu Osam.

Na krevetu, Virdžinija je pomislila na to da ustane i ode u kupatilo gde bi, skrivena od pogleda, mogla da uzme jedno ili dva sredstva za smirenje. Ali, Džonovo prisustvo ju je plašilo; ponekad je osećala da on može da je prozre, da je sva njena privatna krivica za njega otvorena knjiga. Bila je sigurna da će je, ako sada ustane i počne da traži lekove po tašni, pitati šta to radi. Ako to učini, ona će svakako izbrbljati istinu. Nije imala snage da se odupre vrelini njegovih optužujućih očiju. Ne, bolje bi bilo da leži ovde i čeka da Erl dođe sa vodom. Onda, dok dva muškarca budu razgovarala o turneji, ona će se izvući da uzme zabranjene pilule.

U kvalitetu svetla u sobi postojalo je nešto što joj je izmicalo; to ju je uzrujavalo, i želela je da sklopi kapke pred njegovim trikovima. Pre samo nekoliko trenutaka svetlost je prizvala prikazu na kraju kreveta; treptaj moljčevog krila supstance koja se gotovo zgusnula u vazduhu pre nego što je nestala.

Kraj prozora, Džon je ponovo poluglasno čitao. Isprva, uhvatila je samo nekoliko reči...

„A iz dima na zemlju izađoše skakavci...“ Smesta je prepoznala taj pasus; njegove slike bile su jedinstvene.

„...i njima beše data moć, kao što škorpioni zemlje imaju moć.“

Stih je bio iz Otkrovenja Sv. Jovana Božanskog. Znala je reči koje slede napamet. Deklamovao ih je iznova i iznova na mitinzima.

Gvajer je voleo Otkrovenja. Čitao ih je češće od Jevanđelja, čije je priče znao napamet, ali čije ga reči nisu potpaljivale onako kao zapevajući ritmovi Otkrovenja. Kada je propovedao Otkrovenja, delio je apokaliptičnu viziju, i osećao je zbog toga ushićenje. Glas bi mu poprimio različiti ton; poezija, umesto da izlazi iz njega, prolazila je kroz njega. Bespomoćan u njenom stisku, uzdizao se na spirali još strasnije metafore: od anđela do zmajeva, a potom do Vavilona, Majke Bludnica, koja sedi na zveri skerletne boje.

Virdžinija pokuša da odstrani reči. Obično, osećala je radost kada bi čula svog muža kako govori pesme iz Otkrovenja, ali ne večeras. Večeras su se reči činile zrelim do ukvarenosti, i ona je osećala – možda prvi put – da on zaista ne razume šta govori; da duh reči prolazi kroz njega dok ih on recituje. Ona se oglasi malim, nenamernim zvukom prigovora. Gvajer prekinu čitanje.

„Šta je bilo?“ reče on.

Ona otvori oči, posramljena što ga je prekinula. 

„Ništa“, reče ona.

„Da li te moje čitanje uznemirava?“ želeo je da zna.

Pitanje je bilo izazov, i ona je uzmakla od njega.

„Ne“, reče ona. „Ne, naravno da ne.“

Na vratima između dve sobe, Sejdi je posmatrala Virdžinijino lice. Žena je lagala, naravno; reči je jesu uznemiravale. Uznemiravale su i Sejdi, ali samo zato što su zvučale žalosno melodramatično: droga – san o Armagedonu, pre komičan nego zastrašujući.

„Reci mu“, posavetova ona Virdžiniju. „Hqjde. Reci mu da ti se to ne dopada.“

„Sa kime to razgovaraš?“ reče Bak. „Ne mogu da te čuju.“

Sejdi je ignorisala muževljeve primedbe. „Hajde samo“, reče ona Virdžiniji. „Kaži gadu.“

Ali Virdžinija je samo ležala tamo dok je Gvajer ponovo počeo sa istim pasusuom, čija je apsurdnost eskalirala:

“I obličja skakavaca pretvoriše se u konje spremne za bitku; i na njihovim glavama kao da behu zlatne krune, a lica im behu ljudska lica.

I imahu kosu kao žensku, a zubi im behu kao lavlji.“

Sejdi zavrte glavom: užasi iz stripova, pogodni samo za plašenje dece. Zašto su ljudi morali da umru da bi prerasli takve besmislice?

„Kaži mu“, reče ona ponovo. „Kaži mu koliko to zvuči smešno.“ Još dok su joj reči silazile sa usana, Virdžinija sede na krevetu i reče:

„Džone?“

Sejdi se zagleda u nju, terajući je dalje snagom volje. „Kaži to. Kaži to.“

„Zar moraš stalno da govoriš o smrti? To je veoma depresivno.“

Sejdi umalo nije zatapšala; to nije baš bilo ono što bi ona rekla, ali svako ima svoje.

„Šta si rekla?“ upita je Gvajer, pretpostavivši da je nije dobro čuo. Nije ga valjda izazivala?

Virdžinija prinese drhtavu ruku usnama, kao da želi da poništi reči pre nego što se ponovo pojave; ali one svejedno dođoše.

„Ti pasusi koje čitaš. Mrzim ih. Tako su...“ „Glupi“, podstače je Sejdi.

„...neprijatni“, reče Virdžinija.

„Dolaziš li u krevet ili ne?“ hteo je Bak da zna.

„Za trenutak“, odgovori Sejdi preko ramena, „samo hoću da vidim šta će se ovde dogoditi.“

„Život nije sapunska opera“, zapevuši Bak. Sejdi zausti da se usprotivi, ali pre nego što je imala priliku, evangelista priđe Virdžinijinom krevetu, sa Biblijom u ruci.

„Ovo je nadahnuta reč Gospodnja, Virdžinija“, reče on. 

„Znam, Džone. Ali postoje i drugi delovi...“

„Mislio sam da ti se dopada Apokalipsa.“ „Ne“, reče ona, „uzrujava me.“ „Umorna si“, odgovori on.

„O da“, ubaci Sejdi, „to ti uvek kažu kad se približiš istini. 'Umorna si', kažu, 'što malo ne odremaš?'„

„Zašto malo ne odspavaš?“ reče Gvajer. „Ja idem u susednu sobu da radim.“

Virdžinija izdrža muževljev snishodljiv pogled punih pet sekundi, pa klimnu glavom.

„Da“, popusti ona, „jesam umorna.“

„Luda ženo“, reče joj Sejdi. „Bori se, ili će ti ponovo učiniti isto. Daj im prst i uzeće ti čitavu prokletu ruku.“

Bak se pojavi iza Sejdi. „Jednom sam te već zamolio“, reče on uzevši je za ruku, „ovde smo da bismo se pomirili. Daj onda da to i uradimo.“ On je odvuče sa vrata, mnogo grublje nego što je bilo neophodno. Ona otrese sa sebe njegovu šaku.

„Nema potrebe za nasiljem, Bak“, reče ona.

„Ha! Pazi ko mi kaže“, reče Bak uz sumorni smeh. „Hoćeš da vidiš nasilje?“ Sejdi se okrenu od Virdžinije da pogleda svog muža. „Ovo je nasilje“, reče on. Skinuo je jaknu; sada je raskrilio raskopčanu košulju da bi otkrio ranu od hica. Sa tako male udaljenosti, Sejdina 38-ica napravila je pozamašnu rupu u Bakovim grudima, oprljenu i krvavu: bila je sveža kao u trenutku njegove smrti. On stavi prst na nju kao da pokazuje na Sveto Srce. „Vidiš to, dušo moja? Ti si to napravila.“

Ona se zagleda u rupu sa nemalim interesovanjem. Bio je to svakako stalni trag; izgleda i jedini koji je ostavila na tom čoveku, pretpostavljala je.

„Varao si me od samog početka, zar ne?“ reče ona.

„Ne govorimo o varanju, govorimo o pucanju“, uzvrati joj Bak.

„Čini mi se da jedno vodi drugome“, odgovori Sejdi, „i ponovo natrag.“

Bak suzi svoje već uske oči i zagleda se u nju. Desetine žena smatralo je taj pogled neodoljivim, sudeći po broju anonimnih ožalošćenih na njegovom pogrebu. „U redu“, reče on, „imao sam žene. Pa šta?“

„Pa ništa, zato sam i pucala u tebe“, odgovori mu Sejdi smesta. To je bilo otprilike sve što je imala da kaže na tu temu. Suđenje je bilo kratko.

„Pa, reci mi makar da ti je žao“, izlete Baku.

Sejdi razmisli o tom predlogu nekoliko trenutaka, pa reče: „Ali, nije!“ Ona shvati da taj odgovor nije bio mnogo taktičan, ali bila je to neizbežna istina. Čak i dok su je vezivali za električnu stolicu, sa sveštenikom koji se iz petnih žila trudio da uteši njenog advokata, nije zažalila zbog načina na koji su se stvari okončale.

„Cela ova stvar je beskorisna“, reče Bak. „Došli smo ovamo da se pomirimo, a ti ne možeš ni da kažeš „ da ti je žao. Ti si bolesna žena, znaš? Uvek si bila. Mešala si se u moje poslove, njuškala mi iza leđa...“

„Nisam njuškala“, odgovori Sejdi čvrsto. „Tvoja prljavština je došla i pronašla mene.“

„Prljavština?“

„O da, Bak, prljavština. Uvek je bila sa tobom, skrivena i znojava.“

On je zgrabi. „Povuci reč!“ zatraži.

„Nekada sam te se plašila“, odgovori ona, hladno. „Ali onda sam kupila pištolj.“

On je odgurnu od sebe. „U redu“, reče on, „nemoj samo da kažeš da nisam probao. Hteo sam da vidimo da li možemo da oprostimo i zaboravimo; zaista jesam. Ali ti nisi voljna da popustiš ni za milimetar, zar ne?“ Čačkao je prstom ranu dok je govorio, a glas mu je omekšavao. „Mogli smo da se lepo provedemo večeras, dušo“, promrmljao je. „Samo ti i ja. Mogao sam da ti pružim malo starog džeza, znaš na šta mislim? Postojalo je vreme kada mi ne bi rekla ne.“

Ona tiho uzdahnu. To što je rekao bilo je istina. Postojalo je vreme kada je prihvatala ono malo što joj je davao i smatrala sebe blagoslovenom. Ali vremena su se promenila.

„Hajde, dušo, opusti se“, reče on zavodljivo, i poče da raskopčava košulju do kraja, izvlačeći je iz pantalona. Trbuh mu je bio ćosav kao u bebe. „Šta kažeš na to da zaboravimo šta si rekla i da legnemo da popričamo?“

Zaustila je da odgovori na njegov predlog kada su se vrata sobe Sedam otvorila, i unutra je ušao muškarac duševnih očiju, praćen ženom čije je lice podsetilo Sejdi na nekoga.

„Ledena voda“, reče Erl. Sejdi ga je posmatrala kako se kreće kroz sobu. Tako finog muškarca nije bilo u Vičita Folzu; bar ona nije mogla nijednog da se seti. Gotovo da ju je naterao da poželi da ponovo živi.

„Hoćeš li se skinuti?“ upita je Bak iz sobe iza nje.

„Za trenutak, Bak. Imamo čitavu noć, za ime Hristovo.“

„Ja sam Lora-Mej Kejd“, reče žena sa poznatim licem dok je spuštala ledenu vodu na sto.

Naravno, pomisli Sejdi, ti si malena Lora-Mej. Devojčica je imala pet ili šest godina kada je Sejdi poslednji put bila ovde: čudnovato, tajnovito dete, puno lukavih pogleda. U godinama koje su prošle sazrela je fizički, ali čudnovatost se još ogledala u crtama njenog pomalo nepravilnog lica. Sejdi se okrenu ka Baku, koji je sedeo na krevetu i razvezivao pertle na cipelama.

„Sećaš se devojčice?“ reče ona. „One kojoj si dao četvrt dolara, samo da je nateraš da ode?“

„Šta s njom?“

„Evo je ovde.“

„Ma nemoj?“ odgovori on, očito nezainteresovan. 

Lora-Mej je nasula vodu, i sada je nosila čašu Virdžiniji.

„Zaista je lepo što ste ovde“, reče ona. „Tu se ne dešava mnogo stvari. Povremeno poneki tornado...“

Gvajer klimnu glavom Erlu, koji izvadi novčanicu od pet dolara i dade je Lori-Mej. Ona mu zahvali, rekavši da to nije bilo neophodno, a onda uze novčanicu. Međutim, nije htela da dopusti da je podmite i tako oteraju.

„Od ovog vremena ljudi se čudno osećaju“, nastavi ona.

Erl je mogao da predvidi koja tema lebdi iza usana Lore-Mej. Već je čuo okosnicu priče dok su dolazili ovamo, i znao je da Virdžinija nije raspoložena da čuje jednu takvu priču.

„Hvala za vodu...“ reče on i spusti šaku na mišicu Lore-Mej, da bi je poveo ka vratima. Ali Gvajer ga prekinu.

„Moja žena pati od iscrpljenosti izazvane vrućinom“, reče on.

„Treba da budete oprezni, gospoja“, posavetova Lora-Mej Virdžiniju, „ljudi rade prilično uvrnute stvari...“ „Kao šta, na primer?“ upita Virdžinija.

„Mislim da to ne...“ započe Erl, ali pre nego što je stigao da kaže želimo da čujemo, Lora-Mej nonšalantno odgovori:

„O, mahom ubistva.“

Virdžinija podiže pogled sa čaše ledene vode u koju je uronila svoj fokus.

„Ubistva?“ reče ona.

„Čuješ to?“ reče Sejdi, ponosito. „Ona pamti.“

„Baš u ovoj sobi“, uspe Lora-Mej da istrtlja pre nego što ju je Erl na silu ispratio napolje.

„Čekajte“, reče Virdžinija kada su dve prilike nestale kroz vrata. „Erl! Želim da čujem šta se dogodilo.“ „Ne, ne želiš“, reče joj Gvajer.

„O da, želi“, reče Sejdi veoma tiho, proučavajući izraz na Virdžinijinom licu. „Zaista bi želela da znaš, zar ne, Džini?“

U trenutku bremenitom mogućnostima, Virdžinija odvrati pogled od spoljnih vrata i zagleda se pravo u sobu Osam, zaustavivši naizgled oči na Sejdi. Pogled je bio toliko direktan da je gotovo mogao odavati prepoznavanje. Led u njenoj čaši zazvecka. Ona se namršti.

„Šta je bilo?“ upita je Gvajer.

Virdžinija odmahnu glavom.

„Pitao sam te šta je bilo“, insistirao je Gvajer.

Virdžinija spusti čašu na noćni stočić. Trenutak kasnije, ona reče, vrlo jednostavno: „Ovde ima nekoga,

Džone.“

„Kako to misliš?“

„Ima nekoga sa nama u sobi. Već sam ranije čula glasove. Povišene glasove.“

„Iz susedstva.“

„Ne, iz Erlove sobe.“

„Ona je prazna. To mora da je došlo iz susedne.“

Virdžinija se nije dala ućutkati logikom. „Čula sam glasove, kažem ti. A i videla sam nešto kod uznožja kreveta. Nešto u vazduhu.“

„O, moj Isuse“, reče Sejdi prigušenim glasom. „Ta prokleta žena je vidovita.“

Bak ustade. Sada je bio nag, izuzev šorca. Prišao je vratima koja su povezivala dve sobe da bi pogledao Virdžiniju na nov način.

„Sigurna si?“ reče on.

„Psst“, reče mu Sejdi, pomerivši se van Virdžinijinog vidokruga. „Rekla je da može da nas vidi.“

„Tebi nije dobro, Virdžinija“, govorio je Gvajer u susednoj sobi. „To je zbog tih pilula koje ti je davao...“

„Ne“, odgovori Virdžinija, dok joj se glas podizao. „Kad ćeš prestati da govoriš o pilulama? One su me samo smirivale; pomagale mi da zaspim.“

Sada svakako nije mirna, pomisli Bak. Dopadalo mu se kako ona drhti dok pokušava da zadrži suze. Izgledala je kao neko kome je potrebno malo starog džeza, zar ne, jadna Virdžinija; vidiš, to bi joj pomoglo da zaspi.

„Kažem ti da mogu da vidim stvari“, govorila je ona svom mužu.

„Koje ja ne mogu...“ odgovori Gvajer, u neverici. „To hoćeš da kažeš? Da vidiš vizije za koje smo mi ostali slepi?“

„Ne ponosim se ja time, proklet bio“, viknu ona na njega, razjarena njegovim iskrivljavanjem.

„Odmakni se, Bak“, reče Sejdi. „Uznemiravamo je. Ona zna da smo tu.“

„Pa šta?“ odgovori Bak. „Taj kurton od njenog muža ne veruje u to. Gledaj ga. On misli da je ona luda.“

„Ima da je stvarno izludimo ako nastavimo da paradiramo okolo“, reče Sejdi. „Daj bar da tiše govorimo, a?“

Bak se osvrnu ka Sejdi i uputi joj prljavu krpu od osmeha. „Hoćeš da mi učiniš?“ reče on ljigavo. „Skloniću se ako ti i ja budemo mogli malo da se zabavimo.“

Sejdi je oklevala jedan trenutak pre nego što je odgovorila. Bilo je verovatno perverzno odbijati Bakova navaljivanja; taj čovek je bio emocionalno dete, oduvek. Seks je bio jedan od malobrojnih načina na koje je mogao da se izrazi. „U redu, Bak“, reče ona, „pusti me samo da se malo osvežim i sredim kosu.“

U sobi Sedam očito je proglašeno napeto primirje.

„Ja ću da se istuširam, Virdžinija“, reče Gvajer. „Predlažem ti da legneš i da prestaneš da praviš budalu od sebe. Ako nastaviš tako da govoriš pred ljudima, ugrozićeš krstaški pohod, čuješ me?“

Virdžinija je gledala svog muža bistrijim očima nego ikada pre. „O da“, reče ona, bez ikakvog traga osećanja u glasu. „Čujem te.“

Izgledao je zadovoljno. Svukao je sako i ušao u kupatilo, ponevši Bibliju sa sobom. Uslediće mnoštvo kazni zbog razgovora koji su upravo završili; iscediće i poslednju kap kajanja iz nje u danima koji će doći. Ona se obazre prema vratima između dve sobe. Više nije bilo nikakvog traga senkama u vazduhu; ni najmanji šapat izgubljenih glasova. Možda je, možda, to samo zamišljala. Ona otvori tašnu i prekopa je u potrazi za skrivenim bočicama sa pilulama. Sa jednim okom na vratima kupatila, ona odabra koktel od tri različite i proguta ga uz gutljaj ledene vode. U stvari, led u bokalu odavno se istopio. Voda koju je popila bila je mlaka, kao kiša koja je neumoljivo padala napolju. Ujutro, možda će čitav svet odneti bujica. Ako se to desi, razmišljala je, ona neće tugovati.

„Zamolio sam te da ne pominješ ubijanje“, reče Erl Lori-Mej. „Gđa Gvajer ne može da podnese takav razgovor.“

„Ljudi stalno ginu“, odgovori Lora-Mej, nepometena. „Ne može da ide okolo sa glavom u kofi.“

Erl ne reče ništa. Upravo su stigli do kraja staze. Čekao ga je povratni sprint preko placa do druge zgrade. Lora-Mej se okrenu da se suoči sa njim. Bila je nekoliko santimetara niža od njega. Njene oči. okrenute naviše ka njemu, bile su krupne i sjajne. Koliko god bio ljut, nije mogao da ne primeti koliko su joj usta puna, koliko joj usne blistaju.

„Žao mi je“, reče ona, „nisam nameravala da vas dovedem u nepriliku.“

„Naravno, znam. Samo sam malo nervozan.“

„To je zbog vrućine“, uzvrati ona. „Kao što rekoh: ljudima svašta počne da se vrzma po glavi. Znate.“ Pogled joj je za trenutak bio pokoleban; naznaka nesigurnosti pređe joj licem. Erl oseti peckanje na potiljku. Ovo je bio šlagvort za njega, zar ne? Ponudila ga je nedvosmisleno. Ali, reči su ga izdavale. Konačno, ona je bila ta koja je rekla:

„Morate li odmah da se vratite?“

On proguta knedlu; grlo mu je bilo suvo. „Ne vidim zašto bih“, reče on. „Hoću reći, ne želim da se mešam kada se prepiru.“

„Zla krv?“ upita ona.

„Mislim da jeste. Najbolje je da ih ostavim da to srede na miru. Ne trebam im.“

Lora-Mej spusti pogled sa Erlovog lica. „E, pa meni trebate“, prodahta ona, rečima jedva čujnim iznad dobovanja kiše.

On joj podiže ruku ka njenom licu i dodirnu joj paperje obraza. Ona zadrhta, jedva primetno. On se tada sagnu da je poljubi. Ona mu dopusti da joj dodirne usne svojima.

„Što ne odemo u moju sobu?“ reče ona uz njegova usta. „Ne dopada mi se ovde napolju.“

„Šta je s tvojim tatom?“

„Sad je već mrtav pijan; kao i svake noći. Samo budi tih. Neće imati pojma.“

Erl nije bio mnogo srećan zbog ovakvog plana. Nije u pitanju bio samo njegov posao ako bude zatečen u krevetu Lore-Mej. On je bio oženjen čovek, iako Barbaru nije video tri meseca. Lora-Mej oseti njegovo izvrdavanje.

„Nemoj poći ako to ne želiš“, reče ona.

„Nije u tome stvar“, odgovori on.

Dok ju je on gledao odozgo, ona obliznu usnu. Bio je to potpuno nesvestan pokret, ali dovoljan da ga natera da se odluči. Na neki način, iako on to tada nije mogao da zna, sve što će uslediti – farsa, krvoproliće, neizbežna tragedija – vrtelo se oko toga što je Lora-Mej ovlažila donju usnu sa nonšalantnom senzualnošću. „Ma, sranje“, reče on, „neodoljiva si, znaš?“

On se sagnu i ponovo je poljubi, dok se odnekud iz oblaka prema Skelitaunu čulo glasno kotrljanje grmljavine, poput cirkuskog dobošara pred neku izuzetno složenu akrobaciju.

U sobi Sedam, Virdžinija je loše sanjala. Pilule joj nisu obezbedile sigurnu luku u snu. Umesto toga, bila je bačena u urlajuću buru. U snovima se pripila za kržljavo drvo – jadno sidro u takvom vrtlogu – dok je vetar bacao stoku i automobile u vazduh, usisavajući pola sveta u potpuno crne oblake koji su joj ključali iznad glave. Baš kada je pomislila da će morati tu da umre, sasvim sama, ugledala je dve prilike na nekoliko metara od sebe, kako se pojavljuju u zaslepljujućim velovima prašine uskovitlane vetrom. Nije mogla da im vidi lica, pa ih je pozvala:

„Ko ste vi?“

U susednoj sobi, Sejdi je čula kako Virdžinija govori u snu. Šta je ta žena sanjala, pitala se ona. Međutim, suprotstavila se iskušenju da ode u susednu sobu i šapne spavačici u uho.

Iza Virdžinijinih očnih kapaka, san je i dalje besneo. Iako je dozivala nepoznate u oluji, oni kao da je nisu čuli. Umesto da ostane sama, ona ostavi utočište drveta – koje je smesta bilo iščupano iz korena i oduvano – pa poče da se probija kroz ujede prašine ka mestu gde su nepoznati stajali. Dok im se približavala, iznenadno zatišje vetra otkri joj ih. Jedno je bilo muško, drugo žensko; oboje su bili naoružani. Dok ih je dozivala kako bi obratili pažnju na nju, oni napadoše jedno drugo, otvarajući fatalne rane u vratu i torzou.

„Ubistvo!“ viknu ona dok joj je vetar prskao lice krvlju antagonista. „Za ime Božje, neka ih neko zaustavi!

Ubistvo!“

I odjednom je bila budna, i srce joj je tuklo kao da će pući. San joj je još lepršao iza očiju. Ona zatrese glavom da bi se otarasila užasavajućih slika, a onda se omamljeno pomeri do ruba kreveta i ustade. Glava joj je bila toliko laka da je mogla da odlebdi kao balon, trebalo joj je malo svežeg vazduha. Retko se u životu osećala tako čudno. Kao da joj je izmicao i onaj blagi stisak kojim se držala za stvarnost; kao da joj je čvrsti svet izmicao kroz prste. Ona ode do spoljnih vrata. U kupatilu je mogla da čuje Džona kako glasno govori; obraća se ogledalu, bez sumnje, da bi definisao svaki detalj svog nastupa. Ona stupi na trem. Tu je bilo nešto svežije, ali veoma malo. U jednoj od soba na kraju bloka plakalo je neko dete. Dok je slušala, ućutkao ga je oštar glas. Možda desetak sekundi, glas je bio ućutkan; onda poče ponovo, u još višem registru. Hajde samo, rekla je detetu, plači; imaš mnoštvo razloga za to. Verovala je nesreći u ljudima; sve više i više, to je postajalo sve čemu je verovala. Tuga je bila toliko iskrenija od veštačke dobrodušnosti koja je ovih dana bila u modi: od te fasade praznoglavog optimizma nalepljene preko očaja koji su svi osećali u dubini duše. Dete je sada izražavalo tu mudru paniku, dok je plakalo u noć. Nemo je aplaudirala njegovoj iskrenosti.

U kupatilu, Džon Gvajer se umorio od slike sopstvenog lica u ogledalu, i prepustio se malo mislima. Spustio je poklopac klozetske šolje i ostao da sedi nekoliko minuta u tišini. Mogao je da oseti sopstveni ustajali znoj; bilo mu je potrebno tuširanje, a zatim dobar noćni san. Sutra: Pampa. Mitinzi, govori; hiljade ruku za rukovanje i blagoslova za davanje. Ponekad se osećao tako umorno: a onda bi počeo da se pita ne može li Gospod malo da mu olakša breme. Ali, to mu je Ðavo govorio u uho, zar ne? Dobro je znao da ne treba mnogo da obraća pažnju na taj skaredan glas. Ako oslušneš jednom, sumnja uhvati korena, kao kod Virdžinije. Negde usput, dok su njegova leđa bila okrenuta zbog Gospodnjeg posla, ona se izgubila, i Matori ju je zatekao kako luta. On, Džon Gvajer, moraće da je vrati na stazu pravednih; da je natera da uvidi opasnost u kojoj se nalazi njena duša. Biće tu suza i prigovora; možda i koja modrica. Ali, modrice leče.

On spusti Bibliju i kleknu u uskom prostoru između kade i police za peškire, pa poče da se moli. Pokušao je da pronađe blage reči, nežnu molitvu za snagu koja mu je potrebna da bi izvršio zadatak, kao i da bi urazumio Virdžiniju. Ali, blagost ga je napustila. Na usne mu je, nezvan, dolazio rečnik iz Otkrovenja. On pusti reči da poteku, iako je groznica u njemu gorela sve jače sa svakim izgovorenim slogom.

„Šta misliš?“ upita Lora-Mej Erla dok ju je on pratio do spavaće sobe. Erl je bio previše zaplašen onim što ga je čekalo da bi joj suvislo odgovorio. Spavaća soba bila je mauzolej, osnovan, činilo se, u slavu Trivijalnosti. Poredani na policama, obešeni po zidovima i na najvećem delu poda, bili su predmeti koji su se mogli uzeti na svakoj deponiji: prazne konzerve kole, zbirka odsečaka karti, časopisi bez korica i naruženi, vandalizovane igračke, razbijena ogledala, razglednice koje nikada nisu videle poštu, pisma koja nikada nisu pročitana – hroma parada zaboravljenog i zanemarenog. Oko mu je prelazilo tamo-amo po komplikovanoj izložbi i nije pronašlo niti jedan vredan predmet među otpacima i drangulijama. A opet, sve te tričarije bile su aranžirane sa minucioznom pažnjom, tako da nijedan komad nije zaklanjao drugi; i video je – sad, kada je podrobnije pogledao – da je svaki predmet označen brojem, kao da svaki ima svoje mesto u nekakvom sistemu đubreta. Od pomisli da je sve to priredila Lora-Mej, Erlu se steže želudac. Žena je očito bila na rubu ludila.

„Ovo je moja zbirka“, reče ona.

„Vidim“, odgovori on.

„Skupljam to od svoje šeste godine.“ Ona ode preko, do toaletnog stola, gde bi većina žena koje je Erl poznavao poredala svoju kozmetiku. Ali, tamo je bilo postrojeno još bezvrednih eksponata. „Svako ostavi nešto za sobom, znaš“, reče Lora-Mej uzevši neku tricu s pažnjom koja bi se mogla posvetiti kakvom dragulju i pregledavši ga pre nego što ga je spustila natrag na odabrano mesto.

„Ma nije valjda?“

„O da. Svako. Makar upotrebljenu šibicu ili papirnu maramicu sa karminom. Imali smo jednu Meksikanku, Ofeliju, koja je čistila sobe kad sam ja bila mala. To je, u stvari, i počelo sa njom, kao igra. Uvek mi je donosila nešto što je pripadalo gostima koji bi otišli. Kada je ona umrla, ja sam nastavila sama da skupljam stvari, uvek zadržavajući ponešto. Kao uspomenu.“

Erl poče da uviđa apsurdnu poeziju muzeja. U Lora-Mejinom zgodnom telu postojala je ambicija dostojna nekog velikog kustosa. Ne zbog same njene umetnosti; ona je skupljala predmete intimnije prirode, zaboravljene tragove ljudi koji su ovuda prošli i koje, najverovatnije, ona nikada više neće videti.

„Sve si obeležila“, primeti on.

„O da“, odgovori ona, „ne bi mnogo vredelo kad ne bih znala kome je sve to pripadalo, zar ne?“

Erl je pretpostavljao da ne bi. „Neverovatno“, promrmljao je, sasvim iskreno. Ona mu se osmehnu; pretpostavljao je da svoju zbirku nije pokazala mnogima. Osećao se čudnovato počašćenim što je razgleda.

„Imam nekoliko zaista prvoklasnih stvari“, reče ona, otvorivši srednju fioku toaletnog stola, „ono što ne izlažem.“

„O?“ reče on.

Fioka koju je otvorila bila je obložena toaletnim papirom, koji je šuštao dok je ona izvlačila posebno odabrane predmete. Natopljena maramica pronađena ispod kreveta holivudske zvezde koja je tragično poginula šest nedelja posle boravka u motelu. Igla za heroin koju je neobazrivo ostavila osoba „X“; prazna kutija šibica iz bara za homoseksualce u Amarilu, koju je bacila osoba „Y“. Imena koja je pominjala značila su Erlu malo ili nimalo, ali on je igrao igru onako kako je osećao da ona želi, mešajući uzvike neverice sa blagim smehom. Njeno zadovoljstvo, pothranjeno njegovim, raslo je. Provela ga je kroz sve eksponate u fioci toaletnog stola, ponudivši uz svaki poneku anegdotu ili biografski detalj. Kada je završila, rekla je:

„Nisam ti baš kazala pravu istinu kad sam rekla da je to počelo kao igra sa Ofelijom. To je u stvari došlo kasnije.“

„Šta te je onda nagnalo da počneš?“ upita on.

Ona čučnu i otključa donju fioku toaletnog stola ključem koji je nosila o lančiću oko vrata. U toj fioci postojao je samo jedan predmet; ona ga podiže gotovo sa strahopoštovanjem, i ustade da mu ga pokaže. „Šta je to?“

„Pitao si me čime sam započela zbirku“, reče ona. „Evo. Pronašla sam to i nikad ga nisam vratila. Možeš da pogledaš ako želiš.“

Ona mu pruži tu dragocenost i on odmota ispeglanu krpu u koju je predmet bio umotan. Bio je to pištolj 'Smit&Veson' kalibra 38, u savršenom stanju. Trebao mu je samo tren da shvati kojem je gostu motela ovo parče istorije nekada pripadalo.

„Pištolj koji je Sejdi Darning upotrebila...“ reče on, uzevši ga. „Jesam li u pravu?“

Ona se ozari. „Pronašla sam ga u žbunu kraj motela pre nego što je policija počela da traga za njim. Bila je tu tolika gužva, znaš, da me niko nije dvaput pogledao. A naravno, nisu ni pokušali da ga potraže po danu.“

„Zašto ne?“

„Udario je tornado iz '55-te, baš sutradan. Otkinuo je krov motela; oduvao je školu. Te godine izginuli su ljudi.

Nedeljama smo imali sahrane.“

„Uopšte te nisu ispitivali?“

„Umela sam da lažem“, odgovori ona, sa nemalim zadovoljstvom.

„I nikada nisi priznala da ga imaš? Sve ove godine?“

Izgledala je blago uvređeno zbog te sugestije. „Mogli su mi ga uzeti.“

„Ali, to je dokaz.“

Ionako su je smakli, zar ne?“ odgovori ona. „Sejdi je sve priznala, od samog početka. Uopšte nije važno da li su pronašli oružje kojim je počinjeno ubistvo ili ne.“

Erl okrenu pištolj u ruci. Na njemu je bilo skorene prljavštine.

„To je krv“, obavesti ga Lora-Mej. „Još je bio vlažan kada sam ga pronašla. Mora da je dodirnula Bakovo telo, kako bi bila sigurna da je mrtav. Upotrebila je samo dva metka. Ostali su još unutra.“

Erl nikada nije mnogo voleo oružje, jer je njegov zet sebi slučajno oduvao tri nožna prsta. Pomisao na to da je ova 38-ica još napunjena natera ga na još veće podozrenje. On ga vrati u umotaje i prekri ga krpom.

„Nikada nisam video ništa slično ovom mestu“, reče on dok je Lora-Mej klečala i vraćala pištolj u fioku. „Ti si žena i po, znaš?“

Ona podiže pogled ka njemu. Ruka joj lagano kliznu po prednjoj strani njegovih pantalona.

„Drago mi je da ti se sviđa ono što vidiš“, reče ona.

„Sejdi?... Dolaziš li u krevet ili ne?“

„Samo hoću da sredim kosu.“

„Nisi fer. Mani kosu i dolazi ovamo.“

„Za minut.“

„Sranje!“

„Ne žuriš se valjda, Bak, zar ne? Hoću reći, zar imaš kuda da odeš?“

Ona uhvati njegov odraz u ogledalu. Pogledao ju je kiselo.

„Misliš da je to smešno, zar ne?“ reče on. „Mislim da je šta smešno?“

Ono što se dogodilo. To što sam ubijen. To što si skončala na stolici. To ti pruža nekakvo perverzno zadovoljstvo.“

Ona razmisli o tome nekoliko trenutaka. Bilo je to prvi put da je Bak pokazao ikakvu želju da ozbiljno razgovara; želela je da mu odgovori istinom.

„Da“, reče ona, kada je postala sigurna da je to odgovor. „Da; pretpostavljam da mi je pružilo izvesno zadovoljstvo, na neki čudan način.“ „Znao sam“, reče Bak.

„Tiše govori“, odbrusi mu Sejdi, „čuće nas.“

„Izašla je. Čuo sam je. I nemoj da menjaš temu.“ On se prevrnu i sede na rub kreveta: rana je izgledala bolno, pomislila je Sejdi.

„Da li te je mnogo bolelo?“ upita ga ona, okrenuvši se ka njemu.

„Šališ se?“ reče on, pokazavši joj rupu. „Jebote, kako ti izgleda?“

„Mislila sam da će to biti brzo. Nikada nisam želela da patiš.“

„Ma nemoj?“ reče Bak.

„Naravno. Nekad sam te volela, Bak. Zaista. Znaš li kako je sutradan glasio naslov u novinama?“

„Ne“, odgovori Bak. „Imao sam druge obaveze, sećaš se?“

„'Motel postao ljubavna klanica', tako je glasio. Bile su tu slike sobe; krvi na podu; i tebe, kako te odnose pod čaršavom.“

„Moj trenutak slave“, reče on gorko. „A čak mi ni lice nije dospelo u novine.“

Nikada neću zaboraviti tu frazu. 'Ljubavna klanica!' Mislila sam da je to romantično. A ti?“ Bak zagunđa nešto u gađenju. Sejdi svejedno nastavi. „Dobila sam tri stotine bračnih ponuda dok sam čekala na stolicu, jesam li ti ikada to rekla?“

„O da?“ reče Bak. „Jesu li dolazili da te posete? Da ti pruže malo starog džeza da ne bi mislila na veliki dan?“ „Ne“, reče Sejdi ledeno.

„Mogla si da se nauživaš. Ja bih.“ „Sigurna sam da bi“, odgovori ona.

„I sama pomisao na to me loži, Sejdi. Daj, dođi ovamo dok sam još vruć.“

„Došli smo ovamo da razgovaramo, Bak.“

„Pa razgovarali smo, tako ti Hrista“, reče on. „Ne želim više da razgovaram. Dođi sad ovamo. Obećala si.“ On protrlja trbuh, i uputi joj krivi osmeh. „Žao mi je zbog krvi i svega ostalog, ali nisam ja odgovoran za to.“ Sejdi ustade.

„E, sad se ponašaš razumno“, reče on.

Dok je Sejdi Darning prilazila krevetu, Virdžinija je ulazila unutra sa kiše. Ona joj je malo rashladila lice, a sedativi koje je uzela konačno su počeli da joj umiruju sistem. U kupatilu, Džon se još molio, i glas mu se dizao i spuštao. Ona ode do stola i baci pogled na njegove beleške, ali gusto ispisane reči nisu htele da se izoštre. Ona uze papire da bi se podrobnije zagledala u njih; tada začu stenjanje iz susedne sobe. Zaledi se. Stenjanje se ponovo začu, glasnije. Papiri joj zadrhtaše u rukama; ona pokuša da ih vrati na sto, ali glas se začu i treći put, i ovaj put papiri joj skliznuše iz šake.

„Daj malo, prokleta bila...“ rekao je glas; reči, iako zamućene, jasno je razaznala; usledi još stenjanja. Virdžinija krenu prema vratima između soba, dok joj se drhtanje sa šaka širilo po ostatku tela. „Uživi se malo, hoćeš li?“ začu se glas ponovo; u njemu je bilo besa. Oprezno, Virdžinija pogleda u sobu Osam, držeći se za dovratak radi oslonca. Na krevetu je bila neka senka; uznemirujuće se koprcala, kao da pokušava samu sebe da proždere. Ona je stajala, prikovana za mesto, pokušavajući da priguši povik, dok se još zvukova dizalo od senke. Ovoga puta nije to bio jedan glas, već dva. Reči su bile smešane; u rastućoj panici, malo je toga mogla da shvati. Ipak, nije mogla da okrene leđa tom prizoru. Ona krenu dalje, pokušavajući da razazna nešto u nestalnoj konfiguraciji. Sada se nalet reči čuo jasno; a sa njima, i prepoznavanje dešavanja na krevetu. Čula je glas žene, u protestu; sada je čak počela i da vidi govornicu, koja se upinjala ispod partnera koji je pokušavao da joj obuzda uzmlatarane ruke. Njen prvi instinkt u vezi scene bio je tačan: to, u neku ruku, i jeste bilo prož diranje.

Sejdi podiže pogled ka Bakovom licu. Taj kez jednog gada ponovo se vratio; od njega ju je zasvrbeo prst za oroz. Zbog ovoga je došao večeras. Ne zbog razgovora o propalim snovima: već da bi je ponizio onako kako je to često činio u prošlosti, šapćući joj skarednosti u vrat dok ju je držao prikovanu za čaršave. Njegovo zadovoljstvo zbog onoga što je trpela natera je da uzavri od besa.

„Pusti me!“ viknu ona, glasnije nego što je nameravala.

Kraj vrata, Virdžinija reče: „Ostavi je na miru.“

„Imamo publiku“, isceri se Bak Darning, zadovoljan zbog užasnutog izraza na Virdžinijinom licu. Sejdi iskoristi njegovu skrenutu pažnju. Ona izvuče ruku iz njegovog zahvata i gurnu ga sa sebe; on se skotrlja sa uskog kreveta uz povik. Dok je ustajala, obazrela se ka prebledeloj ženi na vratima; koliko je Virdžinija videla ili čula? Dovoljno da zna ko su oni?

Bak se peo preko kreveta ka svom negdašnjem ubici.

„Hajde“, reče on. „To je samo ona ludača.“ „Ne prilazi mi“, upozori ga Sejdi.

„Sada mi ne možeš ništa, ženo. Već sam mrtav, sećaš se?“ Od napora, otvorila mu se rana od metka. Bio je sav umazan krvlju; i ona, uvidela je, sad kad je pogledala. Ona uzmače ka vratima. Ovde se ništa nije moglo spasti. Ono malo šanse za pomirenje što je postojalo degenerisalo se u krvavu farsu. Jedino rešenje za čitav taj žalosni džumbus bilo je da odu, i da ostave jadnu Virdžiniju da pokuša da shvati koliko može. Što duže bude ostala da se bori sa Bakom, to će gora biti situacija za svih troje.

„Gde ćeš?“ upita Bak.

„Napolje“, odgovori ona. „Dalje od tebe. Rekla sam da sam te volela, Bak, zar ne? Pa... možda i jesam. Ali sada sam izlečena.“

„Kučko!“

„Zbogom, Bak. Želim ti lepu večnost.“

„Bezvredna kučko!“

Nije odgovorila na njegove uvrede; jednostavno je izašla kroz vrata u noć.

Virdžinija je posmatrala kako senka prolazi kroz zatvorena vrata i držala se za iscepkane ostatke svog razuma pesnicama čiji su zglavci bili beli od stiska. Morala je da ove prikaze izbaci iz glave što je pre moguće, ili je znala da će poludeti. Ona okrenu leđa sobi Osam.

Sada su joj trebale pilule. Ona uze tašnu, samo da bi je ponovo ispustila dok su njeni drhtavi prsti tragali za bočicama, prosuvši sadržinu tašne po podu. Jedna od bočica, koju nije dobro zatvorila, prosu se. Razne tablete duginih boja zakotrljaše se po uflekanom tepihu na sve strane. Ona se sagnu da ih podigne. Pošle su joj suze, zaslepljujući je; pipala je za pilulama što je bolje mogla, ubacivši pregršt u usta i pokušavši da ih proguta nasuvo. Tetovaža kiše po krovu zvučala je sve glasnije i glasnije u njenoj glavi; kotrljanje grmljavine davalo je udaraljkama težinu.

A onda, Džonov glas:

„Šta to radiš, Virdžinija?“

Ona podiže pogled, sa suzama u očima, dok joj je šaka puna pilula lebdela kraj usana. Potpuno je zaboravila na svog muža; senke, kiša i glasovi oterali su i poslednju pomisao na njega iz njene glave. Ona pusti da pilule popadaju natrag na tepih. Udovi su joj se tresli; nije imala snage da ustane.

„Ja... ja... ponovo sam čula glasove“, reče ona.

Njegove oči zaustaviše se na prosutoj sadržini tašne i bočice. Njen zločin bio je sasvim vidljivo prostrt pred njim. Bilo je beskorisno pokušati da bilo šta porekne; to bi ga samo još više razbesnelo.

„Ženo“, reče on. „Zar već nisi naučila tu lekciju?“

Ona ne odgovori. Grmljavina proguta njegove sledeće reči. On ih ponovi, glasnije.

„Odakle ti pilule, Virdžinija?“ Ona odmahnu glavom, slabo.

„Ponovo Erl, pretpostavljam. Ko bi drugi?“ „Ne“, promrmlja ona.

„Nemoj me lagati, Virdžinija!“ Podigao je glas kako bi se takmičio sa olujom. „Znaš da Gospod čuje tvoje laži, kao što ih čujem i ja. A tebi je presuđeno, Virdžinija!

Presuđeno!“

„Molim te, ostavi me na miru“, zavapi ona.

„Truješ se!“

„Trebaju mi, Džone“, reče mu ona. „Zaista.“ Nije imala energije da zauzdava njegovo navaljivanje, a nije želela ni da joj oduzme pilule. Ali, čemu protest? Biće po njegovom, kao i uvek. Biće pametnije odreći se plena sada, i poštedeti sebe nepotrebnog jada.

„Pogledaj se samo“, reče on, „bauljaš na podu.“

„Nemoj da počinješ, Džone“, odgovori ona. „Pobedio si. Uzmi pilule. Hajde! Uzmi ih!“

Bio je očito razočaran njenom brzom kapitulacijom, kao glumac koji se priprema za svoju omiljenu scenu samo da bi ustanovio da je zavesa pala prerano. Ali on iskoristi najveći deo njenog poziva, izručivši njenu tašnu na krevet i prikupivši bočice.

„Je li to sve?“ upita on.

„Jeste“, reče ona.

„Nećeš me obmanuti, Virdžinija.“

„To je sve!“ dreknu ona na njega. A onda, tiše: „Kunem se... to je sve.“

„Erl će zažaliti. To ti obećavam. Iskoristio je tvoju slabost...“

„...ne!“

„...tvoju slabost i tvoj strah. Taj čovek radi za Satanu, to je jasno kao dan.“

„Ne pričaj gluposti!“ reče ona, iznenadivši se sopstvenom silovitošću. „Ja sam tražila da mi ih donese.“ Osovila se na noge sa izvesnim teškoćama. „On nije želeo da ti prkosi, Džone. Sve vreme sam to bila ja.“

Gvajer odmahnu glavom. „Ne, Virdžinija. Nećeš ga spasti. Ne ovoga puta. Sve vreme radi na tome da potkopa moje napore. Sada to uviđam. Radi na tome da naudi mom krstaškom pohodu preko tebe. E, pa sada znam kakve su mu namere. O da. O da.“

On se naglo okrenu i baci pregršt bočica kroz otvorena vrata u kišnu tamu. Virdžinija ih je gledala kako lete, i osetila kako joj sve nade kopne. U ovakvoj noći mogla je da ima izuzetno malo dragocenog razuma – bila je to noć u kakvoj čovek poludi, zar ne, sa kišom koja ti tuče po lobanji i ubistvom u vazduhu – a sada je ta prokleta budala bacila njenu poslednju šansu za postizanje ravnoteže. On se ponovo okrenu ka njoj, ogolivši svoje savršene zube.

„Koliko puta treba da ti se kaže?“

Izgleda da ipak nije nameravao da dozvoli da mu ova scena bude uskraćena.

„Ne slušam te!“ reče mu ona, prekrivši uši šakama. Čak i tako, mogla je da čuje kišu. „Neću da slušam!“

„Strpljiv sam ja, Virdžinija“, reče on. „Ima vremena da Gospod donese svoju presudu. A sad, gde je Erl?“

Ona odmahnu glavom. Ponovo odjeknu grmljavina: nije bila sigurna da li se to čulo napolju ili unutra.

„Gde je on?“ grmnu on na nju. „Da nije otišao po još tog đubreta?“

„Ne!“ viknu ona. „Ne znam gde je otišao.“

„Moli se, ženo“, reče Gvajer. „Na kolena da se moliš i zahvaljuješ Gospodu što sam ovde da te čuvam od Satane.“

Zadovoljan što su njegove reči bile upečatljiva fraza za izlazak, on krenu u potragu za Erlom, ostavivši Virdžiniju uzdrhtalu, ali čudnovato ushićenu. Vratiće se on, naravno. Biće još optužbi, a od nje, obaveznih suza. Što se Erla tiče, on će sebe morati da brani kako zna i ume. Ona klonu na krevet, i zamućene oči joj se zaustaviše na tabletama koje su još bile rasutet po podu. Nije sve bilo sasvim izgubljeno. Nije ih bilo više od dva tuceta, pa će morati da ih štedi, ali bolje i to nego ništa. Obrisavši oči nadlanicama, ona ponovo kleknu da pokupi pilule. Kada je to učinila, shvatila je da je neko gleda. Nije valjda evangelista, koji se već vratio? Ona podiže pogled. Vrata ka kiši još su bila otvorena, ali on nije stajao tamo. Srce kao da joj izgubi ritam za trenutak, kada se setila senki u susednoj sobi. Bilo ih je dve. Jedna je otišla; ali druga...

Oči joj kliznuše ka vratima između soba. Bila je tamo, masna mrlja koja je poprimila novu čvrstinu otkad ju je poslednji put videla. Da li je to prikaza poprimala koherentnost, ili je ona sada videla više detalja? Senka je sasvim jasno bila ljudska; i isto tako očito muška. Zurio je u nju, u to nije ni najmanje sumnjala. Mogla je čak da mu vidi oči, kada se koncentrisala. Njeno tanušno poimanje njegovog postojanja poboljšavalo se; poprimalo je svežu rezoluciju sa svakim drhtavim udisajem.

Ona ustade, veoma sporo. On kroči kroz vrata između soba. Ona krenu prema spoljnim vratima, a on proprati njene korake svojim, kliznuvši jezivo brzo između nje i noći. Njena pružena ruka očeša se o njegovo dimasto obličje i pred njom, kao da ga je osvetlio blesak munje, pojavi se čitav portret njenog posetioca, samo da bi nestao kada je ona povukla ruku. Međutim, videla je dovoljno da bi se užasnula. Bila je to vizija mrtvog čoveka; grudni koš mu je bio razoren. Da li je i to bio deo njenog sna, koji se prosipao u živi svet? Pomislila je da pozove Džona, da ga dozove natrag, ali to bi značilo da ponovo treba da priđe vratima i rizikuje dodir sa prikazom. Umesto toga, ona načini oprezan korak unazad, recitujući pritom molitvu u pola glasa. Možda je Džon sve vreme bio u pravu; možda ona i jeste sama prizvala svo ovo ludilo tabletama koje je, evo i sada, mrvila pod nogama u prah. Prikaza joj se približi. Je li to ona zamišljala, ili je prikaza raširila ruke, kao da želi da je zagrli?

Potpetica joj zape za rub prekrivača. Pre nego što je mogla da se zaustavi, padala je na leđa. Ruke joj zamlataraše, u potrazi za osloncem. Ona ponovo dodirnu stvar iz sna; ponovo se čitava užasna slika pojavi pred njom. Ali ovoga puta ne nestade, zato što ju je prikaza zgrabila za šaku i čvrsto je stezala. Prsti kao da su joj bili uronjeni u ledenu vodu. Ona viknu na njega da je pusti na miru, podigavši slobodnu ruku da odgurne napadača, ali on je jednostavno zgrabi i za drugu šaku.

Nesposobna da se odupre, ona ga pogleda u oči. Nisu je gledale oči Ðavola – bile su to oči pomalo glupe, čak i komične – a ispod njih nalazila su se slaba usta koja su samo pojačavala njen utisak benavosti. Odjednom se nije više plašila. Ovo nije bio nikakav demon. Bila je to obmana, prizvana iscrpljenošću i pilulama; nije joj nikako mogla nauditi. Jedina opasnost bila je ukoliko se sama povredi u pokušaju da potisne halucinacije.

Bak oseti da Virdžinija gubi volju za odupiranjem. „Tako je bolje“, obrađivao ju je. „Ti samo hoćeš malo starog džeza, Džini, zar ne?“

Nije bio siguran da li ga čuje, ali to i nije bilo važno. Bio je spreman da učini svoje namere očiglednim. Pustivši joj jednu šaku, on pređe dlanom preko njenih dojki. Ona uzdahnu, sa zbunjenim izrazom u prelepim očima, ali ne pokuša da se usprotivi njegovoj pažnji.

„Ti ne postojiš“, reče mu ona otvoreno. „Ti si samo u mojoj glavi, kao što je rekao Džon. Stvorile su te pilule. Pilule su krive za sve.“

Bak pusti ženu da trabunja; neka misli šta god joj se sviđa, dok god je zbog toga poslušna.

„Tako je, zar ne?“ reče ona. „Ti nisi stvaran, zar ne?“

On joj udovolji učtivim odgovorom. „Naravno“, reče on, dok ju je stiskao. „Ja sam samo san, to je sve.“ Odgovor ju je izgleda zadovoljio. „Nema potrebe da se boriš protiv mene, je l' da?“ reče on. „Svršiću i uteći pre nego što uopšte postaneš toga svesna.“

Upravnikova kancelarija bila je prazna. Iz sobe iza nje, Gvajer je čuo televiziju. Bilo je razumno pretpostaviti da je Erl negde u blizini. Otišao je iz njihove sobe sa devojkom koja je donela ledenu vodu, a oni po ovakvom vremenu sigurno ne bi otišli u šetnju. Grmljavina se približila u nekoliko proteklih minuta. Sada mu je bila gotovo iznad glave. Gvajer je uživao u buci, i u spektaklu sevanja. To mu je pothranjivalo osećaj za priliku.

„Erl!“ viknu on, prošavši kroz kancelariju i ušavši u sobu sa televizijom. Kasni film se bližio vrhuncu, a zvuk je bio zaglušujuće pojačan. Nekakva fantastična zver gazila je po Tokiju i mrvila ga u prašinu; građani su bežali, vrišteći. Usnuo u fotelji ispred papirnate Apokalipse nalazio se sredovečni muškarac. Ni grmljavina, ni Gvajerova vika, nisu ga probudili. Visoka čaša sa alkoholom, koju je držao u krilu, kliznula mu je iz šake i uflekala mu pantalone. Čitav prizor zaudarao je na burbon i oskudnost; Gvajer upamti to kako bi ubuduće koristio za propovedaonicom.

Iz kancelarije dopre hladnoća. Gvajer se okrenu, očekujući posetioca, ali u kancelariji iza njega nije bilo nikoga. Zurio je u prazan prostor. Sve vreme je osećao da ga neko prati, a opet, niko mu nije bio za petama. On odbaci svoje podozrenje. Takvi strahovi bili su za žene i starce, koji se plaše mraka. On stupi između usnulog pijanca i propasti Tokija, prema zatvorenim vratima.

„Erl?“ viknu on. „Odgovori mi!“

Sejdi je posmatrala kako Gvajer otvara vrata i ulazi u kuhinju. Njegov bombastičan nastup ju je zapanjio. Očekivala je da je njegova podvrsta do sada već izumrla: zar je takva melodrama imala svoje mesto u ovom sofisticiranom dobu? Nikada nije mnogo volela crkvenjake, ali ovaj primerak bio je posebno napadan; ispod visokoparnosti postojala je znatna količina zlobe. Bio je ljutit i nepredvidiv, i neće mu prijati prizor koji ga čeka u Lora-Mejinoj sobi. Sejdi je već bila tamo. Posmatrala je ljubavnike neko vreme, sve dok njihova strast nije postala prevelika za nju i isterala je da se rashladi posmatranjem kiše. Sada ju je pojava evangeliste naterala da se vrati tamo odakle je došla, uplašena da zbog onoga što je sada visilo u vazduhu, noćni događaji neće dobro da se okončaju. U kuhinji, Gvajer je ponovo vikao. Očito je uživao u zvuku sopstvenog glasa.

„Erl! Čuješ me? Neću dozvoliti da budem prevaren!“

U Lora-Mejinoj sobi, Erl je pokušavao da izvede tri stvari istovremeno. Prvo, da poljubi ženu sa kojom je upravo vodio ljubav; drugo, da navuče svoje vlažne pantalone; i treće, da izmisli odgovarajuće izvinjenje za Gvajera, ukoliko evangelist stigne do vrata spavaće sobe pre nego što se stvori nekakva iluzija nedužnosti. Kako se ispostavilo, nije imao vremena da dovrši nijedan od zadataka. Jezik mu je još bio uzapćen u nežnim Lora-Mejinim ustima kada je brava na vratima bila provaljena.

„Pronašao sam te!“

Erl prekinu poljubac i okrenu se prema mesijanskom glasu. Gvajer je stajao na vratima, sa sedom kosom slepljenom od kiše nalik na navlaku za lobanju, lica obasjanog jarošću. Na svetlosti lampe sa svilenim abažurom kraj kreveta, izgledao je masivno; sjaj u njegovim priđi-Gospodu očima graničio se sa maničnim. Erl je čuo za ispade pravedničkog gneva velikog čoveka od Virdžinije: u prošlosti je stradao nameštaj, lomljene su kosti.

„Zar nema kraja tvojoj grešnosti“, zahtevao je ovaj da zna, dok su mu reči dopirale između tankih usana sa izbezumljujućom mirnoćom. Erl navuče pantalone, zapetljavši oko šlica.

„Ovo se tebe ne tiče...“ započe on, ali Gvajerov bes rastopio mu je reči na jeziku.

Lora-Mej se nije mogla tako lako zaplašiti. „Izlazi napolje“, reče ona, povukavši čaršav da prekrije svoje pozamašne dojke. Erl se obazre ka njoj; ka glatkim ramenima koja je pre samo nekoliko trenutaka ljubio. Sada je poželeo da ih ponovo ljubi, ali čovek u crnom prešao je sobu u četiri brza koraka i zgrabio ga za kosu i mišicu. Taj pokret, u skučenom prostoru Lora-Mejine sobe, imao je učinak zemljotresa. Delovi njene dragocene zbirke preturili su se na policama i na toaletnom stolu, jedan eksponat padao je na drugi, ovaj na svog suseda, sve dok mala lavina trica nije zasula pod. Međutim, Lora-Mej je bila slepa za načinjenu štetu; njene misli bile su uz muškarca koji je tako slatko podelio postelju sa njom. Mogla je da vidi strepnju u Erlovim očima dok ga je evangelist odvlačio, i to je delila sa njim.

„Ostavi ga!“ dreknu ona, zaboravivši na čednost i ustavši sa kreveta. „On nije učinio ništa loše!“

Evangelist zastade da odgovori, dok se Erl beskorisno upinjao da se oslobodi. „Šta ti znaš o greškama, kurvo?“ ispljunu Gvajer na nju. „Previše si ogrezla u greh. Ti, sa tom svojom golotinjom, sa tom svojom smrdljivom posteljom.“

Postelja jeste smrdela, ali samo na dobar sapun i na nedavnu ljubav. Nije imala za šta da se izvinjava, i nije nameravala da dopusti da je ovaj bedni propovednik zastraši.

„Pozvaću pajkane!“ upozori ga ona. „Ako ga ne ostaviš na miru, pozvaću ih!“

Gvajer pretnju nije udostojio odgovora. Prosto je izvukao Erla napolje kroz vrata u kuhinju. Lora-Mej dreknu: „Drž' se, Erl. dovešću pomoć!“ Njen ljubavnik nije odgovorio; bio je previše zauzet pokušajima da spreči Gvajera da mu iščupa kosu iz korena.

Ponekad, kada su dani bili samotni i dugi, Lora-Mej je sanjarila o mračnim ljudima poput evangelista. Zamišljala ih je kako dolaze pred tornado, ovenčani prašinom. Videla je kako je podižu – tek upola protiv njene volje – i odnose. Ali, čovek koji je večeras ležao u njenoj postelji bio je potpuno drugačiji od njenih ljubavnika iz grozničavih snova; bio je budalast i ranjiv. Ako bude umro pod rukama čoveka poput Gvajera – čiju je sliku prizivala u svom očajanju – ona to sebi nikada neće oprostiti.

Čula je kako njen otac kaže: „Šta se dešava?“ u drugoj sobi. Nešto pade i razbi se; tanjir, možda, sa komode, ili čaša iz njegovog krila. Molila se da njen tata ne pokuša da se pohrve sa evangelistom: ako to učini, provešće se kao slamka na vetru. Ona se vrati do kreveta da ga prekopa u potrazi za odećom; bila je umotana u čaršave, i njena frustracija rasla je sa svakom sekundom izgubljenom u potrazi za njima. Ona baci jastuke na stranu. Jedan pade na toaletni sto; još njenih brižljivo aranžiranih eksponata popada na pod. Dok je navlačila donji veš, njen otac se pojavi na vratima. Njegovo lice rumeno od pića još više pocrvene kada je ugledao u kom se ona stanju nalazi.

„Šta si to radila, Lora-Mej?“

„Nije važno, tata. Nema vremena za objašnjavanje.“

„Ali, tamo su neki ljudi...“

„Znam. Znam. Hoću da zoveš šerifa iz Penhendla.

Razumeš?“

„Šta se dešava?“

„Nije važno. Samo zovi Alvina i brzo to obavi, ili ćemo imati još jedno ubistvo.“

Pomisao na pokolj galvanizovala je Miltona Kejda. On nestade, ostavivši kćerku da dovrši oblačenje. Lora-Mej je znala da će u ovakvoj noći Alvinu Bejkeru i njegovom zameniku dugo trebati da stignu. U međuvremenu, samo je Bog znao šta je onaj pobesneli pas od propovednika u stanju da učini.

Sa vrata, Sejdi je posmatrala kako se žena oblači. Lora-Mej je bila obično stvorenje, bar za Sejdino kritičko oko, i zbog bele kože izgledala je bledo i nematerijalno, uprkos njenoj punoj figuri. Ali opet, pomisli Sejdi, ko sam ja da se žalim zbog nedostatka materijalnosti? Pogledaj me samo. I prvi put posle trideset godina od smrti, ona oseti nostalgiju za telesnim stanjem. Delom zato što je zavidela Lori-Mej na blaženstvu sa Erlom, a delom i zato što ju je svrbelo da odigra neku ulogu u drami koja se brzo odvijala oko nje.

U kuhinji, naglo otrežnjeni Milton Kejd brbljao je u telefon, pokušavajući da natera ljude u Penhendlu na nekakvu akciju, dok je Lora-Mej, završivši sa oblačenjem, otključavala donju fioku svog toaletnog stola i tražila nešto. Sejdi virnu preko ženinog ramena da bi otkrila kakav je to trofej, i od zadovoljstva prepoznavanja skalp joj se naježi, kada su joj oči pale na njenu 38-icu. Znači, Lora-Mej je bila ta koja je pronašla pištolj; šestogodišnjakinja surutkastog lica koja je čitave te večeri pre trideset godina jurcala tamo-amo po tremu, igrala se sama sa sobom i pevala pesmice u vrelom nepomičnom vazduhu.

Sejdi je bila oduševljena što ponovo vidi oružje kojim je počinila ubistvo. Možda sam, pomislila je, uspela da ostavim nekakav znak za sobom kako bih pomogla oblikovanju budućnosti; možda i jesam nešto više od naslova u požutelim novinama, ili sve mutnijeg sećanja u ostarelim glavama. Posmatrala je novim, željnim očima, kako Lora-Mej nazuva neke cipele i kreće u razularenu oluju.

Virdžinja je sedela pognuta uz zid sobe Sedam i gledala iznurenu priliku preko puta, naslonjenu na dovratak. Pustila je da obmana koju je prizvala obavi sa njom ono što je htela; i nikada za svojih četrdeset i nešto godina nije čula da postoji takva izopačenost. Ali, iako je senka navaljivala na nju iznova i iznova, stiskajući svoje hladno telo uz nju, svoja ledena, oklembešena usta uz njena, nije uspela da izvede onaj jedan nasilni čin. Pokušavao je tri puta; i tri puta se žurne reči prošaptane u njeno uho nisu ostvarile. Sada je čuvao vrata, pripremajući se, pretpostavljala je ona, za novi napad. Lice mu je bilo dovoljno jasno da ona na njemu pročita zbunjenost i posramljenost. Posmatrao ju je, pomislila je, sa ubilačkim namerama.

Napolju, čula je muževljev glas iznad buke grmljavine, i Erlov takođe, podignut u protestu. U toku je bila žestoka rasprava, toliko je bilo očigledno. Ona kliznu uz zid, pokušavajući da razazna reči; obmana ju je posmatrala sa mržnjom.

„Nisi uspeo“, reče mu ona.

On ne odgovori.

„Ti si samo moj san, i nisi uspeo.“

On otvori usta i isplazi bledunjavi jezik. Nije shvatala zbog čega nije ispario; ali, možda će se vući uz nju dok joj se pilule ne probiju u sistem. Nije bilo važno. Istrpela je ono najgore što je mogao da joj ponudi; sada, s vremenom, sigurno će je ostaviti na miru. Njegova neuspešna silovanja oduzela su mu moć koju je imao nad njom.

Ona ode do vrata, sada bez straha. On se pridiže iz pognutog položaja.

„Kuda ćeš?“ upita je on.

„Napolje“, reče ona. „Da pomognem Erlu.“

„Ne“, reče joj on. „Još nisam završio sa tobom.“

„Ti si samo fantom“, uzvrati mu ona. „Ne možeš me sprečiti.“

On joj se isceri kezom koji se sastojao od tri četvrtine zlobe i jedne četvrtine šarma. „Grešiš, Virdžinija“, reče Bak. Više nije bilo svrhe u zavaravanju žene; umorio se od te igre. A možda i nije uspeo da pokrene taj stari džez zato što mu se tako lako podala, poverovavši da je on nekakva bezopasna noćna mora. „Ja nisam nikakva obmana, ženo“, reče on. „Ja sam Bak Darning.“ Ona se namršti na treperavu figuru. Zar je to njena psiha pokušavala sa nekim novim trikom? „Pre trideset godina ubijen sam u ovoj istoj sobi. U stvari, baš tu negde gde ti sada stojiš.“

Instinktivno, Virdžinija spusti pogled na tepih pod nogama, gotovo ićčekujući da se tamo još nalaze krvave mrlje.

„Vratili smo se večeras, Sejdi i ja“, nastavi duh. „Jednovečernji nastup u Ljubavnoj Klanici. Tako su nazvali ovo mesto, jesi li znala? Ljudi su dolazili sa svih strana, samo da bi zvirnuli baš u ovu sobu; samo da bi videli gde je Sejdi Darning ubila svog muža Baka. Bolesni ljudi, Virdžinija, slažeš se? Zainteresovaniji za ubistvo nego za ljubav. Ali ja ne... ja sam uvek voleo ljubav, znaš? To je u stvari bila gotovo jedina stvar za koju sam imao dosta talenta.“

„Slagao si me“, reče ona. „Iskoristio si me.“

„Još nisam završio“, obeća Bak. „U stvari, jedva da smo i počeli.“

On krenu od vrata ka njoj, ali ona je ovoga puta bila spremna za njega. Kada ju je dodirnuo, i kada se dim ponovo pretvorio u meso, ona mu uputi udarac. Bak se pomeri da ga izbegne, a ona se provuče kraj njega ka vratima. Raspletena kosa pala joj je u oči, ali ona se bukvalno bacila prema slobodi. Maglovita šaka suknu ka njoj, ali ne uhvati je kako valja, i skliznu.

„Čekaću te“, doviknu Bak za njom dok se ona teturala preko trema u oluju. „Čuješ me, kučko? Čekaću te!“

Nije nameravao da ponižava sebe poterom. Moraće da se vrati, zar ne? A on, nevidljiv za sve ostale osim za nju, imao je vremena na pretek. Ako bude rekla svojim saputnicima šta je videla, oni će je proglasiti ludom; možda će je i zaključati negde gde bi on mogao da je ima samo za sebe. Ne, ovde nije mogao da omane. Vratiće se mokra do gole kože, sa haljinom prilepljenom na tuce napaljivih načina; uspaničena, možda; uplakana; preslaba da bi se oduprla njegovim navaljivanjima. Tada će stvoriti muziku. O da. Sve dok ga ne bude molila da prestane.

Sejdi je krenula napolje za Lorom-Mej.

„Kuda ćeš?“ upita Milton svoju kćerku, ali ona ne odgovori. „Isuse!“ viknu on za njom, shvativši šta je video.

„Odakle ti taj prokleti pištolj?“

Kiša je pljuštala; tukla je po tlu, po poslednjem lišću topole, po krovu, po lobanji. Izravnala je Lora-Mejinu kosu za samo nekoliko sekundi, zalepivši joj je za čelo i vrat.

„Erl?“ dreknu ona. „Gde si? Erl?“ Ona potrča preko placa, izvikujući usput njegovo ime. Kiša je pretvorila prašinu u duboko smeđe blato; ono joj se lepilo za cevanice. Ona stiže do druge zgrade. Nekoliko gostiju, već probuđenih Gvajerovom baražom, posmatralo ju je sa svojih prozora. Nekoliko vrata bilo je otvoreno; jedan muškarac, koji je stajao na tremu sa pivom u ruci, zahtevao je da zna šta se dešava. „Ljudi jure okolo k'o ludaci“, reče on. „Sva ta dreka. Došli smo ovamo zbog privatnosti, za ime Hristovo.“ Neka devojka – punih dvadeset godina mlađa od njega – izađe iz sobe iza ispijača piva. „Ona ima pištolj, Dvejn“, reče ona. „Vidiš?“ „Kuda su otišli?“ upita Lora-Mej ispijača piva.

„Ko?“ odgovori Dvejn.

„Ludaci!“ doviknu mu Lora-Mej, iznad novog naleta grmljavine.

„Obišli su oko zadnjeg dela kancelarije“, reče Dvejn, sa očima na pištolju umesto na Lori-Mej. „Nisu ovde. Stvarno nisu.“

Lora-Mej zaždi natrag ka upravnoj zgradi. Kiša i sevanje zaslepljivali su je, i teško je održavala ravnotežu u močvari pod nogama.

„Erl!“ doviknu ona. „Jesi li tamo?“

Sejdi ju je pratila ukorak. Kejdova je bila odvažna, bez svake sumnje, ali u glasu joj se nazirala histerija koja se Sejdi nije mnogo dopadala. Ovakve stvari (ubistva) zahtevaju distancu. Trik je bio u tome da se to obavi gotovo nonšalantno, kao da uključuješ radio, ili pljeskaš komarca. Panika će samo zamagliti glavnu stvar; strast takođe. Što, pa kad je ona podigla tu 38-icu i uperila je u Baka, nije osećala gnev koji bi joj pokvario ciljanje, ni najmanje. Kad se sve razmotri, zbog toga su je upravo i poslali na stolicu; ne zato što je to uradila, već zato što je to uradila isuviše dobro.

Lora-Mej nije bila toliko hladna. Disanje joj je postalo isprekidano, a po načinu na koji je jecala Erlovo ime dok je trčala, bilo je jasno da je blizu tačke lomljenja. Ona obiđe oko zadnje strane upravne zgrade, gde je motelški znak bacao hladnu svetlost na deponiju, i ovoga puta, kada je pozvala Erla, začuo se povik kao odgovor. Ona stade i zagleda se kroz zastor kiše. Bio je to Erlov glas, kao što se i nadala, ali on nije nju dozivao.

„Gade!“ drao se on. „Poludeo si, ostavi me na miru!“

Sada je mogla da razazna dve prilike na srednjoj udaljenosti. Erl, čiji je trbušasti torzo bio isprskan i umazan blatom, bio je na kolenima među sapunikom i žbunjem. Gvajer je stajao iznad njega, sa rukama na Erlovoj glavi, gurajući je ka zemlji.

„Priznaj svoj zločin, grešniče!“

„Proklet da si, ne!“

„Došao si da bi uništio moj krstaški pohod. Priznaj!

Priznaj!“

„Idi do đavola!“

„Priznaj svoje saučesništvo, ili ću ti, tako mi svega, polomiti svaku kost u telu!“

Erl se borio da se oslobodi Gvajera, ali evangelist je bio mnogo jači od njega.

„Moli se!“ reče on, nabijajući Erlovo lice u blato. „Moli se!“

„Jebi se“, doviknu mu Erl.

Gvajer povuče Erlovu glavu naviše za kosu, sa drugom rukom podignutom da mu zada udarac po izloženom licu. Ali pre nego što je mogao da ga udari, Lora-Mej se umeša u tuču, načinivši tri ili četiri koraka kroz blato ka njima, sa 38-icom u drhtavim rukama.

„Dalje od njega!“ zatraži ona.

Sejdi smireno primeti da ženino nišanjenje uopšte nije onakvo kako bi trebalo da bude. Čak i u dobrim vremenskim uslovima, ona verovatno nije bila dobar strelac: ali ovde, pod stresom, na ovakvom pljusku, ko je mogao da garantuje ishod osim iskusnog nišandžije? Gvajer se okrenu i pogleda Loru-Mej. Nije pokazao ni treptaj obazrivosti. I on je načinio istu kalkulaciju koju sam upravo načinila ja, pomisli Sejdi; on prokleto dobro zna da su svi izgledi da mu ona neće nauditi.

„Kurva!“ obznani Gvajer, okrenuvši oči ka nebu. „Vidiš li je, Gospode? Vidiš li njenu sramotu, njenu izopačenost? Označi je! Ona dolazi sa dvora Vavilonskog!“

Lora-Mej nije sasvim shvatila detalje, ali opšte značenje Gvajerovog ispada bilo je savršeno jasno. „Nisam ja kurva!“ dreknu ona na njega, dok joj je 38-ica gotovo poskakivala u ruci, kao da jedva čeka da bude ispaljena. „Da se nisi usudio da me zoveš kurvom!“

„Molim te, Lora-Mej...“ Erl se hrvao sa Gvajerom kako bi mogao da pogleda ženu, „odlazi odavde. Sišao je s uma.“

Ona je ignorisala njegovu naredbu.

„Ako ga ne pustiš...“ reče ona, uperivši pištolj u čoveka u crnom.

„Da?“ začikavao ju je Gvajer, „šta ćeš onda učiniti, kurvo?“

„Pucaću! Hoću! Pucaću.“

Sa druge strane upravne zgrade, Virdžinija je ugledala jednu od bočica sa pilulama koje je Gvajer bacio u blato. Ona se sagnu da je uzme, a onda se predomisli. Više joj nisu trebale pilule, zar ne? Razgovarala je sa mrtvacem; sam njen dodir učinio je Baka Darninga vidljivim za nju. Kakva je to bila veština! Njene vizije bile su stvarne, oduvek; mnogo istinitije od polovnih Otkrovenja koje je njen jadni muž mogao da iztrabunja. Šta su pilule mogle, osim da osujete ovaj novootkriveni talenat? Neka ih, nek leže.

Nekoliko gostiju je odenulo jakne i izašlo iz svojih soba kako bi videli kakva je to gužva.

„Da li se to dogodila nekakva nesreća?“ doviknu jedna žena Virdžiniji. Dok su joj reči silazile sa usana, odjeknu pucanj.

„Džone“, reče Virdžinija.

Pre nego što su zamrli odjeci pucnja, ona se već uputila prema njihovom izvoru. Predstavila je već sebi šta će tamo zateći: svog muža opruženog na tlu; trijumfalnog ubicu koji beži po blatu. Ona ubrza korak, uz molitvu koja joj je došla u trku. Nije se molila da scenario koji je zamislila bude pogrešan; umesto toga, molila se da joj Bog oprosti što želi da bude ostvaren.

Prizor koji je zatekla sa druge strane zgrade izneverio je sva njena iščekivanja. Evangelist nije bio mrtav. Stajao je, netaknut. Erl je bio taj koji je ležao u kaljuzi kraj njega. U blizini je stajala žena koja je došla sa ledenom vodom, pre više sati; imala je pištolj u ruci. Još se dimio. I dok su Virdžinijine oči pronalazile Loru-Mej, kroz kišu je stupila jedna prilika i izbila ženi oružje iz ruke. Ono pade na tle. Virdžinija isprati pogledom njegov pad. Lora-Mej je izgledala zaprepašćeno; očito nije shvatala kako to da je ispustila pištolj. Međutim, Virdžinija je znala. Mogla je da vidi fantoma, iako nejasno, i nagađala je njegov identitet. To je svakako bila Sejdi Darning, ona čiji je prkos krstio ovo mesto Ljubavnom Klanicom.

Lora-Mejine oči pronađoše Erla; ona se oglasi užasnutim uzvikom i pohrli ka njemu.

„Nemoj da si mrtav, Erl. Molim te, nemoj da si mrtav!“

Erl podiže pogled iz svoje blatne kupke i odmahnu glavom.

„Ne bi ni slona pogodila“, reče on.

Kraj njega, Gvajer pade na kolena, stisnutih šaka, lica podignutog ka silovitoj kiši.

„O Gospode, hvala ti što si sačuvao ovaj svoj instrument, u njegovom trenutku potrebe...“

Virdžinija odstrani iz glave idiotsko baljezganje. Ovo je bio čovek koji ju je tako duboko uverio u njeno obmanuto stanje da se voljno podala Baku Darningu. E, pa, nema više. Dovoljno je bila terorisana. Videla je kako Sejdi interveniše u stvarnom svetu; osetila je kada je Bak radio to isto. Vreme je sada bilo zrelo da se ta procedura obrne. Ona ode čvrstim korakom do mesta gde je 38-ica ležala na travi i uze je.

Dok je to činila, osetila je prisustvo Sejdi Darning u blizini. Glas, toliko tih da ga je jedva čula, reče joj u uho: „Je li to pametno?“ Virdžinija nije znala odgovor na to pitanje. Uostalom, šta je bilo pametno? Svakako ne ustajala retorika mrtvih proroka. Možda se pamet ogledala u Lori-Mej i Erlu koji su se grlili u blatu, ne mareći za molitve koje je Gvajer izbacivao, niti za poglede gostiju koji su dotrčali da vide ko je umro. Ili je pametno možda bilo da pronađeš rak svog života i da ga iščupaš „iz korena jednom za svagda. Sa pištoljem u ruci, ona krenu natrag prema sobi Sedam, svesna da benigno prisustvo Sejdi Darning hoda uz nju.

„Ne Bak?...“ šapnu Sejdi. „Nije valjda.“ „Napao me je“, reče Virdžinija.

„Jadno jagnje moje.“

„Nisam ja nikakvo jagnje“, odgovori Virdžinija. „Više nisam.“

Shvativši da je žena savršeno odgovorna za sopstvenu sudbinu, Sejdi se povuče, uplašena da će njeno prisustvo upozoriti Baka. Posmatrala je kako Virdžinija prelazi preko placa, kraj topole, i ulazi u sobu gde je njen mučitelj rekao da će je čekati. Svetla su još gorela, jarka posle plave tame napolju. Darningu nije bilo ni traga. Virdžinija ode do vrata između soba. Soba Osam takođe je bila napuštena. A onda, poznati glas:

„Vratila si se“, reče Bak.

Ona se obrnu na petama, sakrivši pištolj od njega. Izašao je iz kupatila i stao između nje i vrata.

„Znao sam da ćeš se vratiti“, reče joj on. „Uvek to rade.“

„Hoću da se pokažeš...“ reče Virdžinija.

„Već sam go k'o od majke rođen“, reče Bak, „šta hoćeš da uradim? Da se ogulim? Moglo bi biti zabavno, znaš.“

Pokaži se Džonu, mom mužu. Nateraj ga da uvidi svoju grešku.“

„O, jadni Džon. Ne verujem da on želi da me vidi, zar ne?“

„On misli da sam luda.“

„Ludilo može biti veoma korisno“, reče podrugljivo Bak, „umalo nisu spasli Sejdi od Starog Iskričavca na osnovu ludila. Ali, ona je bila suviše iskrena za sopstveno dobro. Samo im je ponavljala, iznova i iznova: 'Želela sam da bude mrtav. Zato sam pucala u njega.' Nikada nije bila mnogo pametna. Ali ti... e, mislim da ti znaš šta je najbolje za tebe.“

Senkovito obličje se pomeri. Virdžinija nije sasvim jasno mogla da vidi šta to Darning radi sa sobom, ali očigledno je bilo skaredno.

„Dođi i uzmi ga, Virdžinija“, reče on, „spreman je za tebe.“

Ona izvuče 38-icu iza leđa i uperi je u njega. „Ne ovaj put“, reče ona.

„Ne možeš mi time nikako nauditi“, odgovori on, „već sam mrtav, sećaš se?“

„Ti si povredio mene. Zašto ja ne bih bila u stanju da ti uzvratim?“

Bak odmahnu svojom prozračnom glavom, nasmejavši se tiho. Dok je time bio zauzet, zavijanje policijskih sirena uzdiglo se sa autoputa.

„Vidi, vidi“, reče Bak. „Takva gužva i džumbus. Bolje da pređemo na malo džeziranja, dušo, pre nego što nas budu prekinuli.“

„Upozoravam te, ovo je Sejdin pištolj...“

Ne bi ti meni naudila“, promrmlja Bak. „Znam ja vas, žene. Kažete jedno, a mislite suprotno.“ On kroči ka njoj, nasmejan.

„Nemoj“, upozori ga ona.

On načini još jedan korak, i ona povuče obarač. U trenutku pre nego što je čula zvuk i osetila kako joj pištolj poskakuje u ruci, videla je kako se Džon pojavljuje na vratima. Je li sve vreme bio tu, ili je dolazio sa kiše, obavljene molitve, da pročita Otkrovenja svojoj grešnoj ženi? Nikada to neće saznati. Metak prođe kroz Baka, razdvojivši pritom dimasto telo, i zahuja sa savršenom preciznošću prema evangelistu. On ga nije video kako dolazi. Pogodio ga je u grlo, i krv je krenula brzo, zapljusnuvši mu košulju. Bakovo obličje se rastvorilo kao da je od prašine, i on je nestao. Najednom u sobi Sedam nije bilo ničega osim Virdžinije, njenog muža na samrti, i zvuka kiše.

Džon Gvajer se namršti na Virdžiniju, onda posegnu za dovratkom kako bi pridržao svoje pozamašno telo. Ne uspe to da učini i pade na leđa sa vrata, kao preturena statua, lica ispranog kišom. Krv, međutim, nije prestajala. Kuljala je u radosnim naletima; i još je pumpala kada su Alvin Bejker i njegov zamenik stigli ispred sobe, sa pištoljima na gotovs.

Sada njen muž nikada neće saznati, pomislila je; to je bilo najžalosnije od svega. Sad ga nikada neće moći naterati da prizna sopstvenu glupost, i da se pokaje zbog svoje arogancije. U svakom slučaju, ne sa ove strane groba. Bio je bezbedan, proklet bio, a ona je ostala tu sa zadimljenim pištoljem u ruci i sam Bog zna kakvom cenom za plaćanje.

Spustite pištolj i izađite odatle!“ Glas sa placa zvučao je grubo i beskompromisno.

Virdžinija nije odgovorila.

„Čujete me, vi unutra? Ovde šerif Bejker. Mesto je opkoljeno, zato izađite, ili ste mrtvi.“

Virdžinija sede na krevet i odmeri alternative. Neće je smaknuti zbog onoga što je učinila, onako kako su Sejdi. Ali biće u zatvoru dugo, a ona je bila umorna od režima. Ako sada već nije bila luda, utamničenost će je gurnuti do ivice i preko. Bolje da završi sa tim ovde, pomislila je. Ona stavi toplu 38-icu pod bradu, nakrivivši je kako bi bila sigurna da će joj hitac odneti i gornji deo lobanje.

„Je li to pametno?“ upita Sejdi, kada se Virdžinijin prst napeo.

„Ionako će me zatvoriti“, odgovori ona. „Ne mogu se sa time suočiti.“

„Istina“, reče Sejdi. „Staviće te na neko vreme iza rešetaka. Ali to neće biti dugo.“

„Mora da se šališ. Upravo sam hladnokrvno ubila svog muža.“

„Nisi to nameravala“, reče Sejdi vedro, „ciljala si u Baka.“

„Jesam li?“ reče Virdžinija. „Pitam se.“

„Možeš da tvrdiš da si luda, onako kako sam ja to trebalo da uradim. Samo izmisli najneverovatniju priču i drži je se.“ Virdžinija odmahnu glavom; nikada nije bila naročito dobra lažljivica. „A kada te oslobode“, nastavi Sejdi, „bićeš slavna. Zbog toga vredi živeti, zar ne?“

Virdžinija nije mislila na to. Naznaka osmeha obasja joj lice. Spolja, šerif Bejker ponovi svoj zahtev da ona baci oružje kroz vrata i da izađe sa podignutim rukama.

Imate deset sekundi, gospođo“, reče on. „I tu .stvarno mislim na deset.“

„Ne mogu da se suočim sa poniženjem“, promrmlja Virdžinija. „Ne mogu.“

Sejdi slegnu ramenima. „Šteta“, reče ona. „Kiša prestaje. Pojavio se mesec.“ „Mesec? Stvarno?“

Bejker poče da odbrojava.

„Moraš se odlučiti“, reče Sejdi. „Ubiće te ako im daš i samo upola prilike. I to rado.“

Bejker je stigao do osam. Virdžinija ustade.

„Prekinite“, viknu ona kroz vrata.

Bejker prestade da odbrojava. Virdžinija izbaci pištolj.

On pade u blato.

„Dobro“, reče Sejdi. „Tako mi je drago.“

„Ne mogu da izađem sama“, odgovori Virdžinija.

„Nema potrebe.“

Na placu se okupila brojna publika; Erl i Lora-Mej, naravno; Milton Kejd, Dvejn i njegova devojka, šerif Bejker i njegov zamenik, još nekoliko gostiju motela.

Stajali su u tišini punoj poštovanja i zurili u Virdžiniju Gvajer sa pomešanim osećanjima zbunjenosti i strahopoštovanja.

„Podignite ruke tako da mogu da ih vidim!“ reče Bejker.

Virdžinija učini kako joj je bilo rečeno.

„Vidi“, reče Sejdi, pokazujući.

Mesec se digao, širok i beo.

„Zašto si ga ubila?“ upita je Dvejnova devojka.

„Ðavo me je naterao na to“, odgovori Virdžinija, zureći gore u mesec, sa najluđim osmehom koji je mogla da izvede.