KOŽE OČEVA

 

 

Automobil se zakašlja, zagrcnu i crče. Dejvidson je odjednom bio svestan vetra na pustinjskom putu koji je naletao na prozore Mustanga. Pokušao je da oživi motor, ali ovaj odbi da posluša. Očajan, Dejvidson pusti da mu oznojeni dlanovi spadnu sa volana i osmotri okolinu. Kud god da pogleda – vreo vazduh, vreo kamen, vreo pesak. Arizona.

Otvorio je vrata i zakoračio na usijani prašnjavi autoput. Prostirao se iza i ispred njega, prav, u bledi horizont. Mogao je, zažmirivši, da nazre planine, ali čim bi pokušao da ih fokusira, progutalo bi ih isparenje žege. Sunce mu je već izjedalo potiljak, gde mu se proređivala plava kosa. Podigao je poklopac motora i zagledao se beznadežno u mašineriju, žaleći zbog nepoznavanja mehanike. Isuse, pomislio je, zašto ne prave solidnije ove prokletinje?

Tada začu muziku.

Bila je toliko udaljena da je isprva izgledala kao zujanje u ušima, ali se pojačavala.

Bila je to muzika, na neki način.

Kako je zvučala? Kao vetar kroz telefonske žice, vazdušni talas bez izvora, bez ritma, bez duše, koji mu je čupkao dlake na vratu i primoravao ih da štrče. Pokušao je da ignoriše zvuk, ali ga on nije ostavljao na miru.

Izvirio je iz senke haube da otkrije ko su svirači, ali je put u oba pravca bio pust. I tek kada je osmotrio pustinju prema jugoistoku, opazio je kolonu sićušnih prilika kako hodaju, ili poskakuju, ili igraju na samoj granici vidokruga, rasplinute na žezi. Procesija se (ako je bila procesija) prilično protezala, i napredovala je kroz pustinju paralelno sa auto-putem. Neće im se ukrstiti putanje.

Dejvidson pogleda nazad u utrobu vozila koja se hladila i zatim ponovo u daleku kolonu igrača.

Potrebna mu je pomoć: u to nema sumnje.

Pošao je u pustinju, prema njima.

Čim je sišao sa asfalta, prašina, nedirnuta prolaskom vozila, podivlja: svakim korakom mu je zasipala lice. Sporo je napredovao: poče da kaska, ali oni su mu izmicali. Potrča.

Već je mogao, kroz grmljavinu krvi u ušima, bolje da čuje muziku. Nije tu bilo nikakve melodije, već neprestani uzleti i padovi mnogih instrumenata: zavijanje i brujanje, zvižduci, bubnjanje i urlanje.

Čelo procesije se već izgubilo, progutala ga daljina, ali su slavljenici (ako su to bili) još paradirali ispred njega. Malo je promenio pravac, da bi im presekao put, osvrćući se na kratko da utvrdi put nazad. Ugledao je, sa osećajem usamljenosti od koga mu se stezala utroba, svoja kola, mala kao buba na putu iza njega, pritisnuta uzavrelim nebom.

Potrčao je dalje. Još četvrt sata, možda, i počeo je da razaznaje detalje procesije, iako su predvodnici bili daleko izvan domašaja pogleda. Bio je to, počeo je da veruje, nekakav karneval, tako neverovatan ovde, Bogu iza leđa. Ali su igrači na začelju parade zaista nosili kostime. Nosili su maske i ukrase za glavu koji su se njihali dobrano preko ljudske visine – šuštalo je jarko obojeno perje i vijorile su se trake u vazduhu iznad njih. Koji god da je bio razlog za slavlje, zanosili su se kao pijanci, u jednom trenutku posrćući, u sledećem poskakujući, dok su neki bauljali, na stomaku, po pesku.

Dejvidsonova pluća su se kidala od iscrpljenosti, i bilo je jasno da mu izmiču. Sad kada se približio koloni, kretala se brže no što je on imao snage i volje da je prati.

Stao je, oslanjajući se rukama na kolena da podupre bolni torzo, i pogledao, ispod obrva natopljenih znojem, prema spasu koji je izmicao. Tada, sakupivši svu preostalu snagu, povika: Stoj!

Isprva se ništa ne dogodi. A onda, kroz proreze stisnutih očiju, pomisli da je video kako jedan ili dvojica veselnika zastaju. On se uspravi. Jeste, gledali su prema njemu. Osetio je, pre nego video, njihove poglede na sebi.

Pođe prema njima.

Neki instrumenti zamreše, kao da se proširila vest o njegovom prisustvu. Sada je bilo sigurno da su ga videli.

Išao je dalje, sada brže, i, kroz isparenja, počeše da se naziru istinski detalji procesije.

Korak mu se uspori. Već ubrzano od napora, srce mu zatutnja u grudima.

„Isuse Bože", reče on, i po prvi put u trideset bezbožnih godina reči su mu bile iskrena molitva.

Stajao je nekoliko stotina metara od njih, ali nije bilo sumnje u ono što je video. Njegove bolne oči sada su razlikovale meso od maske, izopačenu stvarnost od iluzije.

Stvorovi na kraju procesije, poslednji od poslednjih, su bili čudovišta čiji se izgled rugao i košmarima bezumlja.

Jedno je bilo visoko preko pet metara. Njegova koža, koja je visila u naborima preko mišića, bila je oklop od trnja, glava kupa izloženih zuba, usađenih u gole skerletne desni. Drugo je imalo tri krila, i trostruki rep koji je tukao po prašini sa reptilskim entuzijazmom. Treće i četvrto bili su venčani u savez monstruoznosti čiji je plod bio odvratniji od zbira njihovih delova. Ovaj simbiotski užas je svom svojom površinom živeo u sluzavom braku, udova ukopanih i provučenih kroz rane u partnerovom mesu. Iako su jezici dveju glava bili nerazmrsivo isprepletani, stvar uspe da izbaci kakofonični urlik.

Dejvidson ustuknu korak nazad, i pogleda prema kolima i auto-putu. U tom trenutku jedna od onih stvari, sva crna i crvena, vrisnu kao sirena. Čak i sa daljine od preko pola kilometra buka se zarivala u Dejvidsonovu glavu. On ponovo pogleda prema povorci.

Vrišteći monstrum je napustio svoje mesto u paradi i njegove noge naoružane kandžama tutnjale su po pustinjskom tlu dok je jurio prema njemu. Dejvidsona obuze nekontrolisana panika, i on oseti kako mu se prazne creva, puneći pantalone.

Stvar je hrlila prema njemu brzinom pume, rastući svakog trenutka, tako da je iz časa u čas zapažao nove i nove detalje tuđinske anatomije. Šake bez palčeva sa nazubljenim dlanovima, glava koja je nosila samo trobojno oko, žilavost ramena i grudi, pa čak i genitalije, ukrućene i narasle od gneva, ili (Bože me sačuvaj) od požude, dve batine koje su udarale o stomak.

Dejvidson ispusti vrisak koji je bio gotovo ravan monstrumovom, i pobeže putem kojim je i došao.

Automobil je bio udaljen oko tri kilometra, i znao je da mu ne može pružiti zaštitu, ako i stigne do njega pre nego što ga čudovište dostigne. I shvatio je, u tom trenutku, kako je smrt blizu, kako je oduvek bila blizu, i molio se za bar tračak razumevanja ovog bezumnog užasa.

Stvor mu je bio sasvim blizu kada mu se noge umazane govnima sapletoše, i on pade, i poče da puzi, da se vuče prema kolima. Kada je za leđima čuo tutnjavu nogu čudovišta, instinktivno se savio u klupko cmizdravog mesa, i čekao smrtonosni udarac.

Čekao je dva otkucaja srca.

Tri. Četiri. Udarac ne dođe.

Pišteći glas je dostigao nepodnošljivu visinu, i sada je pomalo slabio. Zubati dlanovi nisu mu se spustili na telo. Oprezno je provirio kroz prste, očekujući da mu svakog časa glava odleti sa ramena.

Stvorenje stiže do njega.

I, verovatno prezirući njegovu slabost, odjuri dalje prema auto-putu.

Dejvidson je osećao zadah svog izmeta, i straha. Osećao se čudno zanemaren. Iza njega je parada produžila put. Samo su jedan ili dva radoznala monstruma gledali preko ramena u njegovom pravcu, dok su se stapali sa prašinom.

Vrisak promeni visinu. Dejvidson polako podiže glavu sa zemlje. Buka je bila gotovo izvan njegovog čujnog dometa, tek piskavo zavijanje u dubini njegove bolne glave. Ustao je.

Stvorenje je skočilo na krov automobila. Glava mu je bila zabačena unazad u nekoj vrsti ekstaze, erekcija izraženija nego maločas, oko na onoj divovskoj glavi je svetlucalo. U konačnom uzletu glasa, koji uzdiže zvižduk izvan ljudskih mogućnosti prijema, ono se okomi na kola, razbijajući vetrobran i obavijajući svoje zubate šake oko ivice krova. Tada poče da cepa čelik kao da je papir, dok mu se telo grčilo a glava šibala levo i desno u pomami. Kada je krov bio otrgnut, ono skoči na put i odbaci metal u vazduh. Krov se okrenu na nebu i tresnu o pustinjsko tlo. Dejvidson se nakratko zapitao šta da napiše u obrascu za osiguranje. Stvorenje je sada rastrzalo kola. Vrata su bila razbacana okolo. Motor je bio iščupan. Točkovi iskidani i otrgnuti sa osovina.

Do Dejvidsonovih nozdrva dopre prepoznatljivi miris benzina. Skoro istog trenutka kada je registrovao miris, dva komada metala zaiskriše jedan o drugi, i kola proguta zaglušujući stub plamena, pretvarajući se u crni dim koji se valjao preko auto-puta.

Stvar nije ispustila glasa: a ako i jeste, njena agonija je bila iznad granice čujnosti. Ispala je iz vatre, sa kožom u plamenu, goreo joj je svaki santimetar tela; divlje je mlatarala rukama u uzaludnom nastojanju da ugasi vatru, a zatim pojuri niz auto-put, bežeći od izvora svojih muka prema planinama. Iz leđa joj se zavijoriše plamenovi i vazduh ispuni miris pečenog mesa.

Ali stvorenje nije palo, iako ga je vatra proždirala živog. Trka se nastavila, sve dok žega nije rastopila auto-put u plavoj daljini, i ono nestalo u njoj.

Dejvidson pade na kolena. Vrućina mu je već osušila govna po nogama. Kola su još gorela. Muzika se izgubila, kao i povorka.

Sunce ga je poteralo sa peska prema raskomadanim kolima.

Oči su mu bila prazne kada je prvo sledeće vozilo stalo da ga poveze.

 

Šerif Džoš Pakard blenuo je sa nevericom u tragove kandži na zemlji kraj svojih nogu. Bili su utisnuti u lokvu masne tvari koja se polako stezala, rastopljeno meso čudovišta koje je protrčalo kroz glavnu ulicu (jedinu ulicu) Dobrodošlice pre samo par minuta. Na kraju se srušilo, izdišući poslednji dah, i skupilo u trzavu loptu da odapne na tri dužine kamiona od banke. Svakodnevni život Dobrodošlice, trgovanje, razglabanja, kako ste – dobro smo, sve je zastalo. Nekoliko pojedinaca morali su da potraže zaklon u predvorju Hotela, jer je miris sprženog mesa ispunio čisti pustinjski vazduh.

Smrad je bio nešto između zadaha prepečene ribe i raskopanog groba i veoma je razljutio Pakarda. Ovo je bio njegov grad, grad koji je on pazio, i bio njegov zaštitnik. Upad ove buktinje nije bio blagonaklono primljen.

Pakard je izvadio pištolj i pošao prema lešini. Plamen je sada bio skoro ugašen, pošto je pojeo veći deo obroka. I ovako uništeni od vatre, ostaci su predstavljali popriličnu masu. Nekadašnji udovi su bili zgrčeni oko glave. Ostatak se nije mogao prepoznati. Pakardu je bilo drago, kada se sve sabere, zbog ove male olakšice. Ali iako je pred sobom imao kremiranu zbrku unakaženog mesa i pocrnelih kostiju, mogao je sasvim jasno da razazna neljudske oblike da bi mu se ubrzao puls.

Bilo je to čudovište: nije bilo sumnje.

Stvorenje iz zemlje: iz podzemlja, u stvari. Izašlo iz donjeg sveta da pod vedrim nebom proslavi noć svetkovine. Bar jednom bi u svakoj generaciji, pričao mu je otac, pustinja ispljunula svoje demone i pustila ih da divljaju. Pošto je bio dete koje misli svojom glavom, Pakard nikad nije poverovao sranjima kojima ga je kljukao otac, ali zar ovo nije taj demon iz priče?

Kakav god da je baksuz doveo ovaj gorući užas da skonča u njegovom gradu, Pakard je osećao zadovoljstvo zbog nepobitne ranjivosti stvorenja. Njegov otac nikad nije pomenuo ovu mogućnost.

Smešeći se na pomisao da je ukrotio beštiju, Pakard priđe strvini koja se pušila i ritnu je. Publika, još uvek u bezbednosti kućnih vrata i tremova, zamrmori u divljenju zbog njegove hrabrosti. Licem mu se proširi poluosmeh. Samo taj udarac mu je doneo noć besplatnog opijanja, a možda i neku ribu.

Stvor je ležao na leđima. Sa bezizražajnim pogledom profesionalnog ritača demona, Pakard osmotri klupko udova oko glave. Stvar je bila mrtva, očigledno. On zataknu pištolj u futrolu i nagnu se prema strvini.

„Daj ovamo kameru, Džededaja", reče, zadivivši i samog sebe.

Njegov pomoćnik odjuri prema kancelariji. „Ono što nam treba", reče on, „je slika ove divote ovde."

Pakard čučnu i posegnu prema pocrnelim udovima stvorenja. Upropastiće rukavice, ali mala neugodnost nije bila ništa prema onome što će taj gest značiti za njegov ugled u javnosti. Mogao je skoro da oseti zadivljene poglede kada je dotakao stvar, i počeo da trese ud da bi ga odvojio od glave čudovišta.

Vatra je stopila delove zajedno, i morao je dobro da povuče da bi ih razdvojio. Ali tkivo popusti, sa ljigavim zvukom, otkrivajući oko, sasušeno od vatre, na licu ispod.

On ispusti ud nazad, sa zgađenim pogledom.

Jedan otkucaj srca.

A onda se demonova ruka izvi nagore – iznenada – suviše nenadano za Pakarda da bi reagovao, i u trenu čistog užasa šerif vide kako se na prednjoj šapi stvora otvaraju usta, i ponovo zatvaraju, oko njegove šake.

On zakuka i pade, izgubivši ravnotežu, u masnu lokvu, povlačeći šaku dalje od tih usta, koja su mu progrizla rukavicu i zarila zube u šaku, odsecajući mu prste, dok su bodljikave ralje uvlačile meso, krv i patrljke dublje u utrobu.

Pakardova zadnjica se okliznu u nečisti i on se zabatrga, sada već zavijajući, ne bi li se oslobodio. Ta stvar iz podzemlja je imala još života u sebi. Pakard je psovao dok se uspravljao na noge, odižući pri tom odurni trup bića sa zemlje.

Odjeknu pucanj, uz samo Pakardovo uvo. Zapljusnuše ga sluz, krv i komadi tkiva kada se ud razmrskao u visini ramena, a usta popustila svoj zahvat. Uništena masa proždrljivog mišića pade na zemlju, i Pakardova šaka, ili ono što je ostalo od nje, ponovo je bila slobodna. Na desnoj ruci više nije imao prste, tek polovinu palca; iz delimično sažvakanog dlana stršile su izmrvljene koščice prstiju.

Elinor Kuker spusti cev sačmarice koju je upravo ispraznila, i zadovoljno zagunđa.

„Ode ti ruka", reče, sa brutalnom jednostavnošću.

Monstrumi, Pakard se priseti očevih reči, nikad ne umiru. Setio ih se kad je već bilo kasno, i zato je žrtvovao šaku, svoju bekrijsku, jebačku šaku. Preplavi ga talas nostalgije za izgubljenim godinama kada su prsti bili na broju, dok su mu se pred očima svetlaci rasprskavali u tamu. Poslednje što je video pre no što ga je oborila nesvestica, bio je njegov revnosni zamenik koji je podizao foto-aparat da ovekoveči scenu.

 

Koliba iza kuće bila je oduvek Lusino utočište. Kada bi se Judžin vratio pijan iz Dobrodošlice, ili bi ga naprasno obuzeo bes zato što mu je kaša hladna, Lusi se povlačila u kolibu gde je mogla da plače na miru. U Lusinom životu je bilo malo mesta za sažaljenje. Kod Judžina ga sigurno nije bilo, a njoj je preostajalo malo vremena da žali sebe.

Danas je Judžina izbezumio njegov večiti izvor iritacije: dete.

Uhranjeno i odgajano s pažnjom, dete njihove ljubavi; kršteno po Mojsijevom bratu, Aronu, što znači „Uzvišeni". Mio dečak. Najlepši dečak u celoj oblasti; star tek pet godina i već drag i učtiv da ga poželi za sina svaka mamica sa Istoka.

Aron.

Lusina radost i ponos, dete nadareno da oboji slikovnicu, nadareno za ples, nadareno da očara samog đavola. Judžin mu je baš to zamerao.

„To jebeno derište je dečak kol'ko si i ti", rekao je Lusi. „Da je bar upola dečak. Taj će moći samo da nazuva damama cipele i da prodaje parfeme. Ili da bude propovednik, jeste, pljunuti propovednik."

Uperio je kvrgavu šaku izgrizenih noktiju prema dečaku.

„Sramotiš svoga oca." Aron uzvrati ocu pogled.

„Čuješ li me, dečače?"

Judžin pogleda u stranu. Bilo mu je muka od dečakovih krupnih očiju, više psećih nego ljudskih.

„Neću da ga vidim u kući.“

„Šta je uradio?"

„Ne mora ništa da uradi. Dosta je što je takav kakav jeste. Ljudi mi se smeju, znaš li ti to? Smeju mi se zbog njega."

„Niko ti se ne smeje, Judžine.“

„O da..."

„Ne zbog dečaka."

„Ako se smeju, ne smeju se detetu. Smeju se tebi.“

„Začepi gubicu."

„Znaju te, Judžine. Pročitali su te, kao što sam te ja pročitala."

„Kažem ti, ženo..."

„Bolestan si k'o pseto na ulici, samo govoriš o onome što si video i čega se plašiš..."

Udario je, kao mnogo puta ranije. Udarac je pustio krv, kao i drugi slični udarci u poslednjih pet godina, ali iako se zateturala, prva briga joj je bio dečak.

„Arone", reče ona, kroz suze koje je izazvao bol. „Dođi sa mnom."

„Da si ostavila kopile na miru." Judžin se tresao.

„Arone."

Dete je stajalo između oca i majke, nije znalo koga da posluša. Izraz pometnje na njegovom licu izazva kod Lusi nove suze.

„Mama", reče dete, sasvim tiho. U očima mu je bio neki težak pogled, dublji od pometnje. Pre nego što je Lusi mogla da pronađe način da smiri situaciju, Judžin ščepa dečaka za kosu i privuče ga bliže sebi.

„Ima da slušaš oca, dečače."

„Da..."

„Da, gospodine, treba da kažemo ocu, zar ne? Kaže se: da, gospodine."

Aronovo lice bilo je pritisnuto u smrdljivo krilo očevih farmerki.

„Da, gospodine."

„On ostaje sa mnom, ženo. Nećeš ponovo da ga vodiš u onu jebenu kolibu. Ostaje sa svojim ocem.“

„Ako ga povrediš..."

„Ja sam mu otac, ženo", isceri se Judžin. „Misliš da bih povredio sopstvenu krv i meso?"

Dečak je bio pritegnut uz očeve bokove u položaju kome je malo nedostajalo da bude opscen. Ali Lusi je znala svog muža: bio je blizu napada koji bi bilo nemoguće kontrolisati. Više se nije brinula za sebe – ona je već dobila svoje – ali je dečak bio tako ranjiv.

„Bež' nam s očiju, ženo, 'oćeš li? Dečko i ja 'oćemo da budemo sami, zar ne?"

Judžin odmaknu Aronovu glavu iz svog krila i nakezi mu se u lice.

„Zar ne?"

„Da, tata."

„Da, tata, i te kako, tata."

Lusi izađe iz kuće i povuče se u hladovitu tamu kolibe, gde se molila za Arona, krštenog po bratu Mojsijevom. Arona, čije ime znači „Uzvišeni". Pitala se koliko će dugo dečak moći da preživi surovosti koje će doneti budućnost.

Dečak je bio go. Stajao je, onako beo, pred svojim ocem. Nije bio uplašen. Znao je da će šibanje, koje ga je čekalo, biti bolno, ali to nije bio pravi strah.

„Nezdrav si, momče", reče Judžin, prelazeći ogromnom šakom preko sinovljevog stomaka. „Slab i nezdrav kao sipljiva svinja. Da sam farmer, a ti svinja, znaš šta bih uradio?"

Ponovo je ščepao dečaka za kosu. A drugom rukom između nogu.

„Znaš li šta bih uradio, dečače?"

„Ne, tata. Šta bi uradio?"

Žuljevita ruka kliznu naviše Aronovim telom dok je otac oponašao zvuk rezanja.

„Rasporio bih te i dao ostalim svinjama da žderu. A za svinju nema bolje hrane od svinjskog mesa. Voleo bi da se to dogodi?"

„Ne, tata."

„Ne bi ti se dopalo?"

„Ne hvala, tata."

Judžinovo lice otvrdnu.

„E pa ja bih voleo da to vidim, Arone. Voleo bih da vidim šta bi bilo kad bih te otvorio da bacim pogled šta ima unutra."

U očevim igrama je bilo neke nove nasilnosti, koju Aron nije mogao da razume: nove pretnje, nove intimnosti, Dečak je i pored sve nelagodnosti znao da istinski strah ne oseća on, već njegov otac; strah je bio Judžinovo pravo stečeno rođenjem, kao što je Aronovo bilo da posmatra, i čeka, i trpi, dok ne kucne čas. Znao je (iako nije shvatao kako ili zašto) da će biti instrument očeve propasti. Možda i više nego instrument.

U Judžinu prokuva bes. Zurio je u dečaka, tako stiskajući smeđe šake da su mu pobeleli zglobovi. Dečak je, na neki način, bio njegova zla kob, ubio je dobar život kojim su živeli pre nego što se rodio, tako sigurno kao da je pucao u roditelje. I ne misleći šta čini, on obuhvati prstima dečakov krhki vrat.

Aron nije ni pisnuo.

„Mogao bih da te ubijem, dečače."

„Da, gospodine."

„Šta kažeš na to?"

„Ništa, gospodine."

„Trebalo bi da kažeš: hvala, gospodine.“

„Zašto?"

„Zašto, dečače? Zato što ovaj život ne vredi svinjske sraćke, i učinio bih ti veliku uslugu, kao otac sinu.“

„Da, gospodine."

 

U kolibi iza kuće, Lusi je prestala da plače. Nije pomagalo; a pored toga, nešto je na nebu što se videlo kroz rupe na krovu prizivalo sećanja koja su joj osušila suze. Izvestan kvalitet neba: čisto plavetnilo, bistro kao staklo. Judžin neće povrediti dečaka. Neće se usuditi, nikad, da povredi to dete. Znao je za dečaka, iako nikad nije priznao.

Pamtila je dan, pre šest godina, kada je nebo bilo prozirno kao danas, a vazduh treperav od žege. Judžin i ona bili su uspaljeni k'o taj vazduh, ceo dan nisu odvajali pogled jedno od drugog. Tada je bio jači: u punoj snazi. Energičan, veličanstven primerak muškarca, tela očvrsnulog od rada, nogu tako snažnih da su bile kao kamen kada bi prešla rukama preko njih. I ona sama je bila prilična lepojka; najzgodnija pozadina u Dobrodošlici, čvrsta i teška; a onaj razdel tako meko pošumljen da Judžin nije mogao da odoli da je ne ljubi čak i tamo, u ono tajno mesto. Ponekad bi je zadovoljavao ceo dan i celu noć; u kući koju su gradili, ili napolju na pesku kasno popodne. Pustinja je bila sasvim dobra postelja, i mogli su neometano da leže pod beskrajnim nebom.

Tog dana pre šest godina nebo se prerano zamračilo, mnogo pre noći. Izgledalo je kao da je potamnelo u trenutku, i ljubavnicima je odjednom postalo hladno u njihovoj užurbanoj nagosti. Videla je, preko njegovog ramena, oblike koje je preuzelo nebo: džinovska, monumentalna bića koja su ih posmatrala. On je, u svojoj strasti, još radio u njoj, zarivajući se do korena i izlazeći celom dužinom, baš kao što je znao da ona voli, sve dok ruka boje cvekle i velika kao čovek nije dohvatila kožu na njegovom vratu i iščupala ga iz ženinog krila. Gledala je kako se uzdiže u nebo, koprcajući se kao kunić, prskajući iz dvoja usta, severnih i južnih, završivši pokrete u vazduhu. Tada mu se oči na trenutak otvoriše, i on ugleda svoju ženu šest metara ispod sebe, još golu, još raširenu kao krila leptira, okruženu čudovištima. Odbacili su ga, nehajno, bez zlobe, napolje iz onog kruga obožavanja, i daleko od njenog pogleda.

Tako dobro se sećala časa koji je usledio, zagrljaja čudovišta. Nimalo kužnih, niti odvratnih ili pogubnih, uvek samo nežnih. Čak su i rasplodne mašinerije koje su je probadale, jedna za drugom, činile to bezbolno, iako su neke bile krupne kao Judžinova pesnica sa podlakticom, i tvrde kao kost. Koliko ju je tih stvorova imalo tog popodneva – tri, četiri, pet? Mešajući seme u njenom telu, velikodušno joj darujući uživanje svojim strpljivim prodiranjima. Kada su otišli, i kožu joj ponovo dotaklo sunce, osetila je – iako joj je uspomena na to izgledala sramotno – gubitak; kao da je prešla zenit života, i da će joj preostali dani biti hladni silazak u smrt.

Konačno je ustala, i otišla do mesta gdeje Judžin ležao bez svesti na pesku, sa jednom nogom slomljenom pri padu. Poljubila ga je, zatim čučnula da pusti vodu. Nadala se, i nada je ostala, da će taj dan ljubavi doneti plod, i da će joj ostati uspomena na radost.

 

U kući je Judžin udario dečaka. Aronu je pošla krv iz nosa, ali nije pustio ni glasa.

„Govori, dečače.“

„Šta da kažem?“

„Jesam li ti otac ili nisam?“

„Da, oče.“

„Lažove!"

Udario je ponovo, bez upozorenja; ovaj put je udarac bacio Arona na pod. Kada je priljubio male, meke dlanove uz kuhinjske pločice da se podigne, osetio je nešto kroz pod. U zemlji je bila muzika.

„Lažove!" ponavljao je njegov otac.

Biće još udaraca, pomisli dečak, još bola, još krvi. Ali je to sad bilo podnošljivo; muzika je bila obećanje da će, posle dugog čekanja, jednom zasvagda doći kraj udarcima.

 

Dejvidson je posrtao glavnom ulicom Dobrodošlice. Bila je sredina popodneva, nagađao je (sat mu je stao, verovatno iz sažaljenja), ali je mesto izgledalo pusto, sve dok mu pogled nije pao na tamno obličje koje se pušilo na sredini ulice, stotinjak metara od njega.

Da je to bilo moguće, ovaj prizor bi mu sledio krv.

Prepoznao je gomilu spaljenog mesa, uprkos razdaljini, i u glavi mu se zavrte od užasa. Zateturao se još par koraka, boreći se sa nesvesticom i gubeći, sve dok nije osetio kako ga pridržavaju snažne ruke, i čuo, kroz buku u glavi, umirujuće reči. Ništa nije razumeo, ali su bile blage i bile su ljudske; mogao je da prestane sa odlaganjem nesvesti. Obeznanio se, ali mu je izgledalo da je protekao samo minut oduške pre nego što se svet vratio, mrzak kao i uvek.

Bio je unet unutra, ležao je na neudobnoj sofi, i u njega je zurilo žensko lice, koje je pripadalo Elinor Kuker. Ozarilo se kad se osvestio.

„Ovaj će preživeti", reče ona, glasom nalik na kupus u rendaljki.

Nagnula se bliže. „Video si ono, je l' da?" Dejvidson potvrdi.

„Možda bi nam ispričao."

U šaku su mu ugurali čašu, i Elinor je velikodušno napuni viskijem.

„Pij", naredila je, „pa ćeš da nam ispričaš šta imaš..." Progutao je viski u dva gutljaja, i odmah mu napuniše čašu. Drugu čašu je pio sporije, i već se osećao bolje.

Soba je bila puna ljudi: činilo se da se cela Dobrodošlica tiskala u dnevnoj sobi Kukerovih. Prilično šašav auditorijum: ali je i priča bila takva. Oslobodivši se uz pomoć viskija, on poče da pripoveda što je bolje mogao, bez ulepšavanja, puštajući da reči same dolaze. Elinor mu zauzvrat opisa okolnosti „nezgode" koju je šerif Pakard imao sa ostacima razbijača automobila. Pakard je bio prisutan, izgledao je još gore zbog utapanja tuge u viskiju i tabletama protiv bolova, unakažena ruka bila mu je tako umotana da je više ličila na toljagu nego na deo tela.

„Onaj đavo napolju nije jedini", reče Pakard, kada su priče bile ispričane.

„To ti kažeš", reče Elinor, ali njene nemirne oči nisu bile tako ubeđene.

„To kaže moj ćale", odvrati Pakard, posmatrajući svoju umotanu šaku. „I ja mu verujem, i to vraški verujem."

„Onda bi trebalo da učinimo nešto u vezi toga."

„Kao na primer?" javi se individua ciničnog izgleda, oslonjena na kamin. „Šta učiniti sa beštijom koja jede automobile?"

Elinor se uspravi i uputi jedan dobro naciljan kez prema govorniku.

„Dobro, što nas ne usrećiš sa malo svoje mudrosti, Lu?" reče ona. „Šta ti misliš da treba da učinimo?"

„Mislim da bi bilo najbolje da se primirimo i pustimo ih da prođu."

„E pa ja nisam ostriga", reče Elinor, „ali ako 'oćeš da se sakriješ u zemlju, pozajmiću ti lopatu, Lu. Ima čak da ti iskopam rupu."

Opšti smeh. Cinik, pogođen, zaćuta, i posveti se higijeni noktiju.

„Ne možemo da sedimo ovde i pustimo ih da divljaju okolo", reče Pakardov pomoćnik, između dva naduvavanja balona od gume za žvakanje.

„Išli su prema planinama", reče Dejvidson. „Udaljavali su se od Dobrodošlice."

„A šta ih sprečava da promene mišljenje?" odvrati Elinor. „A?"

Nije bilo odgovora. Zaklima se i zatrese nekoliko glava.

„Džededaja", reče ona, „ti si pomoćnik šerifa – šta ti misliš?"

Mladić sa značkom i revolverom malo porumeni, i poče da čupka retke brkove. Bilo je jasno da nema pojma.

„Sve mi je jasno", odseče žena, pre nego što je mogao da odgovori. „Jasno k'o dan. Svi ste se usrali od straha, je l' da, i ne pada vam na pamet da izlazite da iščačkate one đav'le iz njihovih rupa!"

Svuda po sobi promrmljana opravdanja, i još klimanja.

„Nameravate da grejete stražnjice i dopustite da vam žene budu prožderane."

Dobar izraz: prožderane. Mnogo osećajnije nego pojedene. Elinor zastade zbog efekta. A zatim mračno reče: „Ili nešto još gore."

Gore nego prožderane? Zaboga, šta je gore nego biti prožderan?

„Oni đavli neće nikog da pipnu", reče Pakard, ustajući sa izvesnom poteškoćom. Ljuljao se na nogama dok se obraćao prisutnima.

„Ima da pohvatamo ona govna i linčujemo ih."

Pokretački ratni poklič uopšte nije pokrenuo prisutne muškarce; šerif je loše stajao sa njihovim poverenjem posle onog događaja u glavnoj ulici.

„Diskrecija je bolja polovina odvažnosti", promrmlja Dejvidson sebi u bradu.

„Jeste, konjsko govno", reče Elinor.

Dejvidson slegnu ramenima i dovrši viski. Ovaj put mu niko nije dopunio čašu. On žalosno pomisli kako je dobro što je uopšte živ. Ali su mu poslovni rokovi otišli do đavola. Mora da dođe do telefona i unajmi kola; ili, ako bude neophodno, da neko dođe po njega. „Ðavli", šta god da su, nisu njegov problem. Možda bi mu bilo zanimljivo da pročita par stubaca na tu temu u Njusviku, da je tamo na Istoku, odmarajući se sa Barbarom; ali sada je hteo samo da dovrši posao u Arizoni i da se što pre vrati kući.

Pakard je, međutim, imao drugu ideju.

„Vi ste svedok", reče, uperivši prst u Dejvidsona. „Kao šerif ove oblasti, naređujem vam da ostanete u Dobrodošlici dok ne budem zadovoljan odgovorima koje dobijem od vas u okviru istrage."

Službene fraze su čudno zvučale sa njegovog zaplićućeg jezika.

„Imam posla..." poče Dejvidson.

„Samo pošaljite telegram i otkažite pos'o, uvaženi gospodine Dejvidson."

Čovek na njemu zarađuje poene, pomisli Dejvidson, podiže uzdrmanu reputaciju praveći majmuna od Istočnjaka. Ali Pakard je zakon: tu se ništa ne može. Klimnuo je glavom, sa onoliko dobre volje koliko je mogao da odglumi. Biće dovoljno vremena da uloži žalbu protiv ovog palanačkog Musolinija; kada bude kod kuće, zdrav i bezbedan. Za sada je bolje da pošalje telegram, a posao neka ide u tri lepe.

„I, kakav je plan?" zatraži Elinor od Pakarda.

Šerif izduva obraze zajapurene od pića.

„Malo ćemo da se pozabavimo đavlima", reče on.

„Kako?"

„Puškama, ženska glavo."

„Biće vam potrebno nešto jače od pušaka, ako su onol'ki kol'ki ovaj kaže da jesu..."

„Jesu..." reče Dejvidson, „verujte da jesu." Pakard podrugljivo huknu.

„Ima da uzmemo ceo jebeni arsenal", reče, pokazujući preostalim palcem Džededaji. „Idi otvori tamo gde je teško oružje. Ono protivtenkovsko. Bazuke." Opšte zaprepašćenje.

„Imate bazuke?" reče Lu, cinik kraj kamina.

Pakard se iskezi, likujući.

„Vojne", reče, „ostaci iz Drugog Svetskog."

Dejvidson uzdahnu u sebi. Čovek je manijak, sa privatnim arsenalom zastarelog oružja, koje je verovatno pogubnije po onog ko ga koristi. Svi će izginuti. Neka mu je Bog u pomoći, svi će izginuti.

„Možda si ost'o bez prstiju", reče Elinor Kuker, očarana ovom paradom muškosti, „ali si jedini muškarac u ovoj sobi, Pakarde."

Pakard sav naraste, odsutno se držeći za genitalije.

Dejvidsonu se smuči atmosfera jeftinog mačoizma u sobi. „Čujte", ubaci se, „rekao sam vam sve što znam. Kako bi bilo da vas ostavim da se na miru dogovorite?"

„Nigde ti ne ideš", reče Pakard, „ako si to mislio."

„Samo kažem..."

„Znamo mi šta kažeš, sine, i niko te ne zarezuje. Ako te vidim da si pokuš'o da se izgubiš, obesiću te za muda, ako ih uopšte imaš."

Kopile bi to zaista učinilo, pomisli Dejvidson, iako mu je ostala samo jedna ruka za to. Ne plivaj protiv struje, reče on sebi, pokušavajući da spreči usta da se iskrive u grimasu. Ako Pakard hoće da ide da traži čudovišta, i bazuka mu se razleti u rukama, njegova stvar. Neka mu bude.

„Prema ovom čoveku", mirno primeti Lu, „tamo je celo pleme. Kako misliš da ih sve sredimo?“ „Strategija", reče Pakard.

„Ne znamo gde se nalaze." „Osmatranje", dočeka Pakard.

„Mogu gadno da nas sjebu, šerife", primeti Džededaja, trebeći bradu od izduvane gume za žvakanje.

„Ovo je naša teritorija", reče Elinor. „Mi smo je zauzeli: mi treba da je čuvamo." Džededaja se složi.

„Tako je, mama", reče.

„Šta ako jednostavno nestanu? Recimo, da ne možemo da ih nađemo?" nagađao je Lu. „Zašto ih ne bismo pustili da se vrate pod zemlju?"

„Sigurno", reče Pakard. „Pa da čekamo da ponovo izađu i prožderu nam žene."

„Možda oni ne misle zlo..." odvrati Lu.

Pakard u odgovor podiže umotanu ruku.

„Meni su mislili."

To je bilo očigledno.

Pakard nastavi, promukao od osećanja.

„Sranje, toliko sam besan na te kurve da idem napolje, sa ili bez pomoći. Ali moramo da ih nadmudrimo, da ih sateramo u škripac, tako da niko ne bude povređen."

Ovaj nije sasvim lud, pomisli Dejvidson. Izgledalo je da su svi u sobi pod utiskom. Svuda okolo mrmljanje odobravanja; čak i iz pravca kamina.

Pakard se ponovo okrenu zameniku.

„Mrdaj dupe, sine. 'Oću da nazoveš onu hulju Kremba iz Opreza, neka dovuče ovamo momke sa svakom prokletom puškom i granatom koju imaju. Ako pita zašto, kaži mu da je šerif Pakard proglasio vanredno stanje, i da mi treba svako šupačko oružje u krugu od sedamdeset kilometara, i čovek da ga drži. Dejstvuj, sine."

Sada je soba definitivno zračila divljenjem, i Pakard je to znao.

„Ima da rasturimo govna", reče.

Na trenutak je magija retorike delovala i na Dejvidsona, i on zamalo da poveruje da je sve moguće; ali tada se seti detalja one povorke, repova, zuba i svega, i od njegove ponesenosti ne ostade ni traga.

 

Tiho su prišli kući, bez namere da se prikradaju, već gazeći tako meko da ih niko nije čuo.

A u kući, Judžina je napustio bes. Sedeo je, sa nogama na stolu, i praznom bocom viskija ispred sebe. Tišina u sobi bila je tako teška da je gušila.

Aron je sedeo kraj prozora, lica naduvenog od očevih batina. Nije morao da podiže pogled da bi znao da dolaze preko peska prema kući, njihov dolazak mu je zvonio u venama. Njegovo ozleđeno lice htelo je da se ozari osmehom dobrodošlice, ali je on ugušio taj nagon i samo je čekao, sklupčan u rezignaciji pretučenog, dok se nisu sasvim nadneli nad kuću. Ustao je tek kada su njihova masivna tela zaklonila sunce. Dečakovo kretanje probudi Judžina iz transa.

„Šta je to, dečače?"

Dete se povuklo od prozora, i stajalo je na sredini sobe, jecajući tiho u iščekivanju. Njegove tanušne ruke bile su raširene kao sunčevi zraci, i prsti su mu se grčili i podrhtavali od ushićenja.

„Šta nije u redu sa prozorima, mali?"

Aron začu kako glas jednog od njegovih očeva zamračuje Judžinovo gunđanje. Kao pas, nestrpljiv da pozdravi gospodara posle duge razdvojenosti, dečak potrča do vrata i pokuša da ih otvori. Bila su zaključana i zamandaljena.

„Kakva je to buka, dečače?"

Judžin odgurnu sina u stranu i poče da petlja oko ključa u bravi, dok je Aronov otac zvao svoje dete sa one strane vrata. Glas mu je bio kao šum vode, pomešan sa blagim, šištećim uzdasima. Bio je to željan glas, glas ljubavi.

Judžin odjednom shvati sve. Dograbi dečaka za kosu i odvuče ga od vrata. Aron zacvile od bola.

„Tata!" povika.

Judžin je mislio da je poziv upućen njemu, ali je dečakov glas čuo i njegov istinski otac. Zov je bio prožet prodornim tonovima zabrinutosti.

Napolju je Lusi čula razmenu glasova. Napustila je zaštitu kolibe, znajući šta će videti naspram prozirnog neba, ali ništa manje zadivljena monumentalnim bićima okupljenim oko kuće. Kroz nju prostruja čežnja, i sećanje na izgubljene užitke onog dana pre šest godina. Svi su bili tu, nezaboravna stvorenja, neverovatni skup oblika...

Piramidalne glave boje ruže, na torzoima klasičnih proporcija koji su se širili u nemirne haljine od čipkastog mesa. Srebrna divota bez glave čija su tri biserna para ruku bila kružno raspoređena oko njegovih pulsirajućih usta, koja su prela kao mačja. Biće nalik na talas u hitroj struji, stalno pa ipak pokretno, glasalo se slatkim ravnomernim tonom. Stvorenja suviše fantastična da bi bila stvarna, suviše stvarna da se ne veruje u njih; anđeli ognjišta i praga. Jedno je imalo glavu koja je klizila napred i nazad na labuđem vratu, poput nekog apsurdnog vetrokaza, plavu kao rano noćno nebo, poprskanu nekolicinom očiju kao sunca. Još jedan otac, sa telom kao lepeza koje se otvaralo i sklapalo u uzbuđenju, čija se narandžasta boja tamnije zažarila kada se ponovo začuo dečakov glas.

„Tata!"

Pred vratima je stajalo biće koga se Lusi sećala sa najvećom toplinom; onaj koji je prvi dotakao, prvi joj umirio strah, prvi ušao u nju, beskrajno nežno. Uspravan, bio je sigurno šest metara visok. Sada je bio pognut prema vratima, njegova moćna glava, kao u ptice koju je naslikao šizofreničar, sasvim blizu kuće, i obraćao se detetu. Bio je nag, i njegova široka, tamna leđa znojila su se dok je klečao.

U kući je Judžin držao dečaka uz sebe, kao štit.

„Šta znaš o ovome, dečače?"

„Tata?"

„Rekoh šta znaš o ovome?“

„Tata!“

U Aronovom glasu bilo je slavlje. Čekanje je završeno.

 

Prednji deo kuće sruši se unutra. Ud nalik na mesnatu kuku savi se ispod gornje grede i iščupa vrata iz dovratka. Poleteše cigle i padoše nazad kao kiša; iverje i prašina ispuniše vazduh. Gde je nekad bila bezbedna tama, sjuriše se brzaci sunčeve svetlosti, poplavljujući sićušne ljudske prilike u ruševinama.

Judžin se zagleda gore kroz zavesu prašine. Džinovske ruke su podizale krov, i tamo gde su bile grede sada je bilo nebo. Video je kako se sa svih strana nadnose udovi, tela i lica nemogućih zveri. Rušile su preostale zidove, uništavajući mu kuću kao što bi on razbio bocu. Ne shvatajući šta čini, dopustio je da mu dečak isklizne iz ruku.

Aron potrča prema stvorenju na pragu.

„Tata!"

Ono ga podiže na grudi kao kad otac dočekuje dete pred školom, i glava mu se zabaci nazad i uvis u ekstazi. Dug, neopisiv poklič radosti izbi iz celog njegovog bića. Himnu prihvatiše i ostala bića, uzdižući je u slavlju. Judžin pokri uši i pade na kolena. Na prve zvuke čudovišne muzike pošla mu je krv na nos, oči su mu bile pune suza koje su pekle. Nije se bojao. Znao je da nisu sposobni da ga povrede. Plakao je jer je šest godina zanemarivao mogućnost da se ovo dogodi, i sada, kada su bili pred njim, u svoj svojoj tajnovitosti i čudesnosti, on je plakao zbog nedostatka hrabrosti da ih pogleda i upozna. Sada je prekasno. Silom su uzeli dečaka, i pretvorili njegovu kuću, i njegov život, u ruševine. Odlaze, ravnodušni na njegovu patnju, pevaju svoju radost, njegov dečak zauvek u njihovim rukama.

 

Parola dana u Dobrodošlici bila je organizacija. Dejvidson je zadivljeno posmatrao kako se ovaj budalasti, grubi narod priprema da bije izgubljenu bitku. Prizor je na njega delovao čudno deprimirajuće: kao da gleda doseljenike, u nekom filmu, kako se spremaju da upotrebe jadno oružje i golu veru protiv paganske svireposti divljaka. Ali je, za razliku od filma, Dejvidson znao da im je predodređen poraz. Video je monstrume: izazivali su strahopoštovanje. Koliko god je razlog bio pravedan, vera čista, suviše često bi divljaci pregazili doseljenike. Čuda su se događala samo u filmovima.

 

Judžinu je prestao da krvari nos tek nakon otprilike pola sata, ali on nijeprimetio. Vukao je, gonio, cimao Lusi prema Dobrodošlici. Nije hteo da sluša droljina objašnjenja, iako je trabunjala bez kraja. Čuo je samo muziku čudovišta, i Aronovo neprestano ponavljanje: „Tata", na koje je odgovoreno rušenjem kuće.

Judžin je znao da su se zaverili protiv njega, iako čak ni u najbolnijim vizijama nije mogao da pojmi celu istinu.

Aron je lud, toliko je znao. A njegova žena, njegova podatna Lusi, nekad takva lepota i radost, postala je instrument dečakovog ludila i njegove sopstvene srdžbe. Prodala je dečaka: to je bilo njegovo novo uverenje. Ne neki nezamisliv način se nagodila sa onim stvarima iz podzemlja, i trampila život i razum svog jedinog sina za neku vrstu uzdarja. Šta je dobila, po toj ceni? Neki pehar ili tako nešto, što je čuvala zakopano u kolibi? Bože, kako će da ispašta zbog toga. Ali pre nego što je natera da ispašta, pre nego što joj počupa kosu sa glave, i nagaravi joj one bludne sise katranom, mora sve da prizna. Nateraće je on da prizna; ne njemu, već svetu u Dobrodošlici – ljudima i ženama, svima koji su se rugali njegovim pijanim bulažnjenjima, smejali mu se kada bi plakao u svoje pivo. Sada će da čuju, sa Lusinih usana, istinu iza košmara koje je preživeo, i saznaće, na svoj užas, da su demoni o kojima je govorio stvarni. Tada će mu vratiti uzetu čast, i grad će ga primiti ponovo u naručje, moleći ga za oproštaj, a telo njegove žene, posuto perjem, njihaće se na telefonskom stubu na ulazu u grad.

Bili su tri kilometra od Dobrodošlice kada se Judžin zaustavio.

„Neko dolazi."

Oblak prašine, i u njegovom uskovitlanom središtu mnoštvo gorućih očiju.

On pomisli na najgore.

„Hriste!"

Pustio je ženu. Dolaze li da uzmu i nju? Da, to je verovatno deo pogodbe koju je sklopila.

„Zauzeli su grad", reče on. Vazduh je bio pun njihovih glasova; suviše da bi se moglo podneti.

Dolazili su niz put prema njemu, urlajuća horda; pravo na njega – Judžin se okrenu da beži, ostavljajući kurvu da ide kud hoće. Mogu da je imaju, samo ako njega ne diraju; Lusi se smešila prema prašini.

„To je Pakard", reče.

Judžin se osvrnu prema putu i oči mu se skupiše. Oblak se razotkrivao. Oči u središtu bile su farovi, glasovi su bili sirene; bila je to vojska automobila i motocikala, vijugala je drumom iz Dobrodošlice, predvođena Pakardovim zavijajućim vozilom.

Judžin je bio zbunjen. Šta je ovo, masovni egzodus?

Prvi put u ovom čudesnom danu, Lusi oseti ujed sumnje. Konvoj uspori kada im se približio, zatim stade; prašina se slegla, otkrivši sastav Pakardovog odreda kamikaza. Bilo je desetak automobila i upola manje motocikala, natovarenih policijskim naoružanjem. Rulja od građana Dobrodošlice, pretvorena u vojsku, među njima i Elinor Kuker. Impresivna gomila narogušenih, dobro naoružanih ljudi.

Pakard se nagnu iz kola, otpljunu, i progovori.

„Problemi, Judžine?" upita.

„Ja nisam budala, Pakarde", reče Judžin.

„Niko ne kaže da jesi."

„Zaista sam ih video. Lusi će ti reći."

„Znam da jesi, Judžine; znam da jesi. Nema sumnje da su u onim brdima đavli, sigurno k'o sranje. Šta misliš, zašto sam sakupio ovu poteru, ako ne zbog đavla?" Pakard se isceri Džededaji koji je vozio.

„Sigurno k'o sranje", ponovi. „Ima da ih oduvamo u bestraga."

Na zadnjem sedištu kola, gospođa Kuker je izvirivala kroz prozor; pušila je cigaru.

„Izgleda da ti dugujemo izvinjenje, Džine", reče ona, uputivši mu osmeh kao izvinjenje. Ipak je budala, pomisli ona; upropastio se kada je oženio onu debeloguzu drolju.

Šteta za ovakvog čoveka.

Judžinovo lice se zategnu od zadovoljstva.

„Izgleda da je tako."

„Upadaj u neka kola tamo pozadi", reče Pakard, „i ti i Lusi; ima da ih isteramo iz rupa k'o zmije..."

„Otišli su prema brdima.“

„Stvarno?"

„Uzeli su mi dečaka. Srušili mi kuću.“

„Ima ih mnogo?“

„Tuce, otprilike."

„O.K. Judžine, onda bolje da pođeš s nama." Pakard naredi policajcu na zadnjem sedištu da izađe. „Sigurno si se naoštrio za gadove, a?"

Judžin se okrenu prema mestu gde je stajala Lusi.

„I hoću da joj se sudi..." reče.

Ali Lusi nije bila tu; bežala je preko pustinje: već je bila veličine lutke.

„Skrenula je sa puta", reče Elinor. „Umreće tamo."

„Smrt je suviše dobra za nju", reče Judžin, ulazeći u kola. „Ta žena je crnja od Sotone."

„Kako to, Judžine?"

„Prodala mi je sina jedinca paklenim silama, kalaštura..."

Lusi se gubila u jari.

„... paklenim silama."

„Onda je pusti", reče Pakard. „Uzeće je Pakao, kad-tad."

 

Lusi je znala da je neće goniti. Od trenutka kada je ugledala farove automobila u prašini, i puške i šlemove, znala je da za nju nema mesta u predstojećim događajima. U najboljem slučaju će biti posmatrač. U najgorem, umreće od toplotnog udara prelazeći pustinju, i nikad neće saznati ishod buduće bitke. Često je razmišljala o bićima koja su zajedno bila Aronov otac. Gde žive, zašto su izabrala, u svojoj mudrosti, da vode ljubav baš sa njom. Pitala se da li još neko u Dobrodošlici zna za njih. Koliko je ljudskih očiju, osim njenih, imalo priliku da vidi njihovu tajnu anatomiju, za sve ove godine? I pitala se, naravno, hoće li jednog dana doći čas istine, suočenje dveju vrsta. Sada joj se činilo da je blizu, i u poređenju sa tim, sopstveni život joj je izgledao ništavan.

Čim su kola i motocikli nestali s vidika, krenula je nazad, prateći sopstvene tragove u pesku, sve dok nije ponovo izašla na drum. Znala je da nema načina da vrati Arona. Ona je na neki način bila samo detinji čuvar, iako ga je rodila. Možda je bila tek posuda za neki eksperiment oplodnje, i sada su se lekari vratili da vide rezultat, dete. Možda su ga uzeli iz ljubavi. Kakav god bio razlog, nadala se da će videti ishod bitke. Duboko u sebi, na mestu koje su dotakla samo čudovišta, nadala se njihovoj pobedi, iako će stradati mnogi koje je zvala svojom vrstom.

 

Nad brdima je visila teška tišina. Spustili su Arona među stene, i okupili se oko njega, željno, da mu ispitaju odeću, kosu, oči, osmeh.

Bližilo se veče, ali Aron nije osećao hladnoću. Dah očeva bio je topao, i mirisan, pomislio je, kao unutrašnjost dućana Glavnih Zaliha u Dobrodošlici, mešavina karamela i konoplje, svežih sireva i gvožđa. Koža mu je bila mrka u svetlosti zalazećeg sunca, na zenitu su se pomaljale zvezde. Ni na majčinim grudima nije bio tako srećan kao ovde, u krugu demona.

 

Pakard je zaustavio konvoj u podnožju bregova. Da je znao za Napoleona Bonapartu, bez sumnje bi se osećao kao osvajač. Da je znao osvajačevu životnu priču, možda bi osetio da je ovo njegov Vaterlo: ali Džoš Pakard je živeo i umro neuk po pitanju heroja.

Okupio je svoje ljude iz vozila i pošao između njih, zavukavši umotanu ruku u košulju zbog oslonca. Nije to bila najuspešnija ohrabrujuća smotra u istoriji vojevanja. Među njegovim vojnicima se moglo videti više nego jedno belo i bolesno bledo lice, više nego jedan par očiju koje su izbegavale njegov pogled dok je izdavao naređenja.

„Ljudi", razdrao se.

(I Kukerovoj i Dejvidsonu pade na pamet da, što se tiče prepada, ovaj neće biti među najtišima.)

„Ljudi – tu smo, organizovani i sa Bogom na našoj strani. Shvatite, na neki način smo već porazili one životinje."

Tišina; sumorni pogledi; još preznojavanja.

„Neću da vidim da neki od vas bega k'o zec, jer ako ga vidim, ima da se vuče kući sa rasturenom zadnjicom!"

Elinor pomisli da aplaudira, ali govor nije bio završen.

„I zapamtite, ljudi", ovde se Pakardov glas spusti do zavereničkog šapata, „oni đavli su oteli Judžinovog dečka Arona pre nepuna četiri sata. Oteli su ga sa materine sise, tako reći, dok ga je ljuljala da zaspi. Ono nisu ništa drugo nego divljaci, kako god da izgledaju. Njima ništa ne znači majka, ni dete, ni bilo šta. Zato kada budete blizu nekom od njih samo pomislite kako bi vam bilo da vas odvoje od materine sise..."

Dopadao mu se izraz „materina sisa". Govorio je tako mnogo na tako jednostavan način. Majčina sisa je imala više uticaja kod ovih ljudi nego njena pita od jabuka.

„Nemate čega da se plašite, osim toga da se ne ponesete kao ljudi."

Dobar izraz za kraj.

„Hajde da to obavimo."

Vratio se u kola. Neko u dnu kolone poče da mu aplaudira, i ostali prihvatiše. Pakardovo široko crveno lice bilo je presečeno tvrdim žutim osmehom.

„Karavan, kreći!" iscerio se, i konvoj pođe u brda.

 

Aron je osećao promenu u vazduhu. Nije mu bilo hladno: dah koji ga je grejao bio je topao kao i pre. Ali je na neki način došlo do promene u atmosferi, neke vrste ometanja. Fascinirano je posmatrao kako očevi odgovaraju na promenu: njihova ustrojstva su se presijavala novim bojama, težim, ozbiljnijim bojama. Jedan ili dvojica su čak podigli glave da onjuše vazduh.

Nešto nije bilo u redu. Nešto, ili neko, dolazilo je da se umeša u ovu noć svetkovine, neplanirano i nepozvano. Demoni su poznavali te znake, i nisu bili nepripremljeni. Zar nije bilo neizbežno da heroji Dobrodošlice pođu za dečakom? Zar ljudi nisu verovali, na svoj kukavni način, da je njihova vrsta rođena iz zemljine potrebe da spozna sebe, mažena od sisara do sisara dok nije procvetala u ljudskost?

Otuda je bilo prirodno što su očevi tretirani kao neprijatelji, koje treba pronaći i uništiti, ako je moguće.

To je bilo, u stvari, tragično: jedina misao očeva bila je o jedinstvu kroz brak, da bi njihova deca upala i pokvarila slavlje.

A opet, ljudi su ljudi. Možda će Aron biti drugačiji, iako će možda i on vremenom otići nazad u svet ljudi i zaboraviti šta je ovde učio. Bića koja su bila njegovi očevi bila su takođe očevi svih ljudi; mešavina semena u Lusinom telu bila je ona ista koja je načinila prve muškarce. Žene su oduvek postojale: živele su, kao vrsta za sebe, sa demonima. Ali su im bili potrebni partneri: i zajedno su stvorili muškarce.

Kakva greška, kakva kataklizmička omaška u računu. Za samo nekoliko eona, gori su iskorenili bolje: žene su postale robinje, demoni pobijeni ili oterani pod zemlju, ostalo je par izolovanih grupica da još jednom pokušaju prvi eksperiment, i stvore ljude, kao što je Aron, koji će biti mudriji od prethodnika. Rasa gospodara mogla se omekšati samo infiltracijom nove muške dece u čovečanstvo. Nada u uspeh bila je mala i bez uplitanja još besne dece, sa puškama u punačkim belim rukama.

Aron je namirisao Pakarda i svoga očuha, i omirisavši ih, znao da su mu tuđi. Posle ove noći posmatraće ih ravnodušno, kao primerke druge životinjske vrste. Blizak mu je bio ovaj fantastični skup demona oko njega, i znao je da će ih braniti, ako bude potrebno, i svojim životom.

Pakardov automobil je predvodio napad. Iz tame je došao talas vozila, uz galamu sirena, sa upaljenim farovima, i pošao pravo na grupu slavljenika. Iz jednog ili dva automobila su užasnuti policajci zaurlali u strahu kada su ugledali ceo prizor, ali je napad bio već u zamahu.

Ispaljeni su pucnji. Aron oseti kako se očevi okupljaju zaštitnički oko njega, koža potamnelih od gneva i straha.

Pakard je instinktivno znao da te stvari poznaju strah, mogao je da mu oseti miris od njih. Deo njegovog posla bio je da prepozna strah, da zaigra na tu kartu, upotrebi ga protiv prestupnika. Vrisnuo je naređenja u mikrofon i poveo kola u krug demona. Na zadnjem sedištu jednog automobila Dejvidson sklopi oči i pomoli se Javehu, Budi i Gruču Marksu. Dajte mi snage, dajte mi ravnodušnost, dajte mi smisao za humor. Ali ništa ne dođe da mu pomogne: u bešici mu je kuvalo, u grlu ga stezalo.

Tamo napred, škripa kočnica. Dejvidson otvori oči (samo malo) i ugleda jedno od stvorenja kako obuhvata Pakardova kola purpurno-crnom rukom i podiže ih u vazduh. Otvoriše se vrata i prilika u kojoj je prepoznao Elinor Kuker ispade sa nevelike visine na zemlju, praćena Judžinom. Bez predvodnika, vozila se nađoše u haosu međusobnog sudaranja – prizor je bio delimično zaklonjen dimom i prašinom. Čuo se zvuk razbijanja stakla: to su policajci žurno napuštali vozila; škripa zgužvanih karoserija i otkinutih vrata. Samrtni pisak smrvljene sirene; umirući vapaj smrvljenog policajca.

Pakardov glas se ipak jasno čuo, urlao je naređenja iz svojih kola čak i kada su se podigla još više, uz brektanje motora, i besmisleno okretanje točkova. Demon je tresao kola kao što bi dete igračku, sve dok se nisu otvorila vozačeva vrata i Džededaja ispao na demonovu haljinu od kože. Dejvidson vide kako koža obuhvata izlomljenog pomoćnika kao da ga je usisala u svoje nabore. Video je i Elinor, išla je prema ogromnom demonu koji je proždirao njenog sina.

„Džededaja, izlazi odatle!" vrištala je, i ispaljivala hitac za hicem u ljudožderovu golu cilindričnu glavu.

Dejvidson izađe iz kola da bi bolje video. Preko mase uništenih vozila i krvlju poprskanih hauba jasno se video ceo prizor. Demoni su se povlačili iz bitke, ostavivši jedno fantastično čudovište kao mostobran. Dejvidson tiho izgovori molitvu zahvalnicu najbližem bogu. Ðavli su nestajali. Neće biti okršaja: nikakvog rvanja ruka-protiv-pipka. Dečaka će proždrati živog, ili šta već nameravaju sa sirotim malim kopilanom. U stvari, zar ono što se vidi sa ovog mesta nije Aron? Zar ono što demoni u povlačenju uzdižu visoko kao trofej, nije njegova slabašna prilika?

Policajci su počeli da izlaze iz skrovišta, sa Elinorinim kletvama i optužbama u ušima, opkoljavajući poslednjeg demona. Ostao je, na kraju, samo jedan, i držao je u ljigavom stisku njihovog Napoleona. Ispaljivali su plotun za plotunom u demonove nabore i prevoje, i u nepravilnu geometriju njegove glave, ali đavao kao da nije mario. Kada je protresao Pakardova kola, tako da je šerif unutra čangrljao kao mrtva žaba u limenki, potpuno je izgubio interes i ispustio je vozilo. Vazduh je ispunio miris benzina, i Dejvidsonu se prevrnu stomak.

Tada se začu uzvik: „Glave dole!"

Granata? Samo to ne; ne sa svim ovim benzinom u...

Dejvidson se baci na zemlju. Iznenadna tišina, u kojoj se moglo čuti kako negde u haosu cvili ranjen čovek, a zatim zemlju potrese potmuli tutanj eksplozije.

Neko reče Isuse Hriste – sa nekom vrstom trijumfa u glasu.

Isuse Hriste. U ime... slavim te...

Demon je goreo. Tanano tkivo njegove benzinom natopljene haljine bilo je u plamenu; eksplozija mu je raznela jedan od udova, drugi je bio delimično osakaćen; gusta, bezbojna krv prskala je iz rana i iz patrljka. U vazduhu se osećao miris nalik spaljenom slatkišu: biće je očigledno bilo u mukama kremacije. Telo mu se njihalo i treslo dok su plamenovi lizali uvis da upale njegovo prazno lice, i posrtalo je dalje od mučitelja, ne oglašavajući bol. Dejvidson oseti zadovoljstvo, videvši ga kako gori: kao onaj trivijalni užitak koji je imao kada bi zario petu čizme u središte meduze. Omiljeno letnje zanimanje njegovog detinjstva. Mejn, vruća popodneva:

probadanje tuđinskih ratnika.

Pakarda su izvukli iz olupine njegovog automobila. Bože, taj čovek je od čelika: uspeva da stoji uspravno i poziva ljude da pođu na neprijatelja. I baš u času njegovog likovanja, vatrena krpa pade sa razbuktalog demona, i dotače jezero benzina u kome je stajao Pakard. Sledećeg trenutka su on, automobil i dvojica spasilaca nestali u urlajućem oblaku belog ognja. Nije im bilo spasa: plamen ih je prosto zbrisao. Dejvidson je mogao da vidi kako se njihova tamna obličja rasplinjavaju u srcu pakla, umotana u vatrene ogrtače, rušeći se u sebe dok su iščezavali.

Gotovo u istom trenu kada je Pakardovo telo dodirnulo tlo Dejvidson začu Judžinov glas iznad tutnjave ognja.

„Vidite šta su učinili? Vidite šta su učinili?" Optužbe proprati krvožedno urlanje policajaca.

„Uništimo ih!" Vrištao je Judžin. „Uništimo ih!"

 

Lusi je čula zvuke borbe, ali nije ni pokušala da pođe prema podnožju bregova. Način na koji je mesec bio pomućen na nebu, i miris vetra, oduzeli su joj svaku želju da se pokrene. Iznemogla, i zanesena, stajala je u otvorenoj pustinji i posmatrala nebo.

Kada je, posle večnosti, spustila pogled na horizont, ugledala je dve stvari koje joj probudiše blago interesovanje. Prljava mrlja dima u bregovima, i, u dnu vidokruga, na blagoj noćnoj svetlosti, povorka bića koja su žurila prema ravnici. Ona odjednom potrča.

Primetila je, dok je trčala, da joj je korak gibak kao u devojke, i da su joj takvi i motivi: da je, u stvari, u potrazi za ljubavnikom.

U jednom golom pojasu pustinje, skup demona prosto nestade bez traga. Sa mesta gde je Lusi stajala, dahćući, u sred pustoši bogu iza leđa, izgledalo je kao da ih je progutala zemlja. Ponovo je potrčala. Valjda će moći još jednom da vidi sina, i njegove očeve, pre nego što zauvek odu? Ili će joj, posle toliko godina iščekivanja, i to uskratiti?

 

Dejvidson je vozio predvodnička kola, po Judžinovom naređenju, jer se sa ovim sada nije moglo raspravljati. Nešto u načinu na koji je nosio pušku, govorilo je da će prvo pucati pa tek onda postavljati pitanja; njegova naređenja, proređenoj vojsci koja ga je sledila, sastojala su se od dve trećine neartikulisanih prostota i jedne trećine razuma. Oči su mu histerično blistale; pomalo je balavio. Potpuno je podivljao, i Dejvidson ga se užasavao. Ali sada je bilo kasno da okrene nazad: bio je u istoj kaši sa tim čovekom u ovoj poslednjoj, apokaliptičnoj poteri.

„Vide li ti da oni crni kučkini sinovi nemaju ni jebenu glavu?" vrištao je Judžin kroz izmučenu grmljavinu motora. „Zašto toliko gnjaviš, dečače?"

Zario je cev između Dejvidsonovih nogu. „Vozi, da ti ne prospem mozak." „Ne znam kuda", razdra se Dejvidson.

„Kako to misliš? Za njima!"

„Ne mogu za njima jer su nestali."

Judžin je jedva shvatio smisao odgovora.

„Uspori, dečače." Mahnuo je kroz prozor da uspori ostatak vojske.

„Zaustavi kola – zaustavi kola!" Dejvidson zakoči.

„I gasi jebena svetla. Gasi sve!"

Farovi se ugasiše. Iza njih to učini i ostatak kolone.

Iznenadna tama. Iznenadna tišina. U oba pravca ništa se nije moglo čuti ili videti. Nestali su, celo košmarno pleme demona je isparilo, kao himere.

Prizor pustinje se osvetli kada su im se oči navikle na mesečinu. Judžin izađe iz kola, sa otkočenom puškom, i zagleda se u pesak, kao da hoće da ga natera da objasni.

„Da ga jebem", reče, sasvim tiho.

Lusi više nije trčala. Sada je hodala prema koloni vozila. Sve je gotovo. Sve su ih obmanuli: trik sa nestajanjem bio je adut koji niko nije očekivao.

Tada začu Arona.

Nije mogla da ga vidi, ali je njegov glas bio jasan kao zvono; i, kao zvono, pozivao je. Zvonio je, kao zvono:

vreme je za slavlje, raduj se sa nama.

I Judžin ga je čuo; nasmešio se. Ipak su blizu.

„Hej!" reče dečakov glas.

„Gde je? Vidiš li ga, Dejvidsone?" Dejvidson odmahnu glavom. Tada...

„Čekaj! Čekaj! Vidim svetlost – pogledaj, malo dalje napred."

„Vidim."

Judžin pokaza Dejvidsonu da se vrati za volan, sa prenaglašenom opreznošću.

„Vozi, dečače. Ali polako. I bez farova."

Dejvidson potvrdi. Biće još meduza za gaženje, pomisli on, konačno će dočepati kopilad, zar to ne vredi malo dodatnog rizika? Konvoj se ponovo pokrenu, prikradajući se puževim hodom.

Lusi ponovo potrča: sada je videla Aronovu sićušnu priliku, na vrhu padine koja je vodila u nedra peska. Kola su se kretala u tom pravcu.

Videvši ih da dolaze, Aron prestade da poziva i pođe niz padinu. Nije morao više da čeka, bio je siguran da ga prate. Njegova bosa stopala jedva da su ostavljala trag u mekom pesku nagiba koji je vodio dalje od gluposti sveta. U senkama zemlje na dnu padine, mogao je da vidi svoju porodicu, kako leprša i smeši mu se.

„On ide dole", reče Dejvidson.

„Onda pođi za malim kopilanom", reče Judžin. „Možda mali ne zna šta radi. I daj malo svetlosti na njega."

Farovi osvetliše Arona. Odeća mu je bila u ritama, telo mu je bilo pogureno od iznurenosti dok je hodao.

Nekoliko metara desno od padine, Lusi je posmatrala kako vodeće vozilo prelazi vrh padine i kreće za dečakom, dole u...

„Ne", reče ona za sebe, „nemojte."

Dejvidson odjednom oseti strah. Poče da smanjuje brzinu.

„Samo nastavi, dečače." Judžin ponovo uperi pušku u njegovo krilo. „Pritesnili smo ih. Imamo tamo celo leglo. Dečak nam pokazuje gde su."

Sada su sva vozila bila na padini, prateći vođu, točkovi su se klizali na pesku.

Aron se okrenu. Iza njega, osvetljeni samo fosforescencijom sopstvene kože, stajali su demoni; masa nemogućih ustrojstava. Po telima očeva bili su raspoređeni svi Luciferovi atributi. Čudesne anatomije, usnuli tornjevi glava, krljušti, kandže, klešta.

Judžin zaustavi konvoj, izađe iz kola i pođe prema Aronu. „Hvala ti, dečače", reče. „Dođi ovamo – sada ćemo mi brinuti o tebi. Imamo ih. Sada si siguran." Aron je zurio u oca, ne shvatajući.

Iza Judžina je vojska izlazila iz kola, pripremajući oružje. Žurno je sastavljena bazuka, repetirane su puške, granate odmeravane u šakama.

„Dodi tati, dečače", zvao je Judžin.

Aron se ne pokrenu, i Judžin pođe za njim nekoliko metara dublje pod zemlju. Dejvidson je stajao kraj kola, i sav se tresao.

„Možda bi trebalo da spustiš tu pušku. Možda ga plašiš", predložio je.

Judžin zagunđa, i pusti da cev puške padne nekoliko santimetara niže.

„Bezbedan si", reče Dejvidson. „Sve je u redu."

„Pođi prema nama, dečače. Polako."

Aronovo lice se zažari. Čak i u varljivoj svetlosti farova bilo je jasno da menja boju. Obrazi su mu se nadimali kao baloni, a koža na čelu se komešala kao da mu je meso puno crva. Izgledalo je kao da mu se topi glava, da postaje kaša oblika, menjajući se i rasevetavajući poput oblaka, fasada dečaštva se rušila dok je otac u sinu otkrivao svoje divovsko nezamislivo lice.

Istog časa kada je Aron postao jednak očevima, padina omekša. Dejvidson je to prvi osetio: neznatno pomeranje u teksturi peska, kao da je kroz njega prošlo naređenje, blago ali neopozivo.

Judžin je zurio u Aronov preobražaj koji se nastavljao, obuhvatajući celo dečakovo telo potresima promene. Stomak mu se rastegnuo i iz njega izraste cela žetva trnova koji istog trena procvetaše u desetine sklupčanih nogu; promena je bila zadivljujuća u svojoj složenosti, iz kolevke dečakovog bića rađala su se nova čudesa.

Judžin bez opomene podiže pušku i otvori vatru u sina.

Metak pogodi dečaka-demona posred lica. Aron pade nazad, nastavljajući preobražaj i kada mu je krv, u potoku, delom skerletnom, delom srebrnom, potekla u omekšalu zemlju.

Geometrije u tami napustiše zaklon da pomognu detetu. Finoća njihovih oblika bila je pojednostavljena u bleštanju farova, ali je izgledalo, dok su se još pojavljivali, da se ponovo menjaju: tela su se smežurala od patnje, iz duša im je dopiralo žalobno zavijanje kao čvrst zid zvuka.

Judžin po drugi put podiže pušku, podvriskujući u trijumfu. Ima ih... Bože, ima ih. Prljave smrdljive gadove bez lica.

Alije blato ispod njegovih nogu bilo kao topli mlaz koji mu se uzdiže oko članaka, i on izgubi ravnotežu kada je opalio. Pozvao je upomoć, ali je Dejvidson već posrtao uz padinu, vodeći izgubljenu bitku sa narastajućim muljem. Ostatak vojske bio je zarobljen na sličan način; pustinja se topila pod njima, i lepljivo blato puzalo uz padinu.

Demoni su iščezli: povukli su se u mrak, potonuli zajedno kao i njihova tugovanka.

Judžin, ležeći na leđima u živom pesku, ispali dva uzaludna, nasumična hica u tamu iza Aronovog leša. Ritao se kao preklana svinja, i svaki trzaj ga je slao dublje u pesak. Dok mu je lice nestajalo u pesku, ugledao je Lusi kako stoji na vrhu padine, i gleda prema Aronovom telu.

Tada mu mulj pokri lice, i izbrisa ga.

Pustinja ih je gutala brzinom munje.

Par vozila je već potpuno utonulo, a plima peska, koja se uspinjala uz padinu, nemilosrdno je hvatala begunce. Pustinja im ispuni usta i slabašne povike za pomoć zameni mukla tišina; neko je pucao u zemlju u histeričnom nastojanju da zaustavi bujicu, ali se ona hitro valjala naviše da pokopa i poslednjeg od njih. Elinor Kuker nije bila pošteđena: borila se, proklinjući i gurajući batrgajuće telo policajca dublje u pesak u mahnitom nastojanju da izađe na sigurno.

Sada se odasvud čulo urlanje, dok su uspaničeni ljudi grabili jedan drugog ne bi li našli oslonac, očajnički pokušavajući da održe glavu na površini peščanog mora.

Dejvidson je bio ukopan do pojasa. Zemlja koja mu se kovitlala oko donje polovine tela bila je topla i neobično ugodna. Intimnost pritiska izazvala mu je erekciju. Par metara iza njega, policajac je izbezumljeno vrištao dok ga je proždirala pustinja. Još malo dalje mogao je da vidi lice koje je virilo iz proključalog peska, kao živa maska bačena na zemlju. Kraj njega je bila ruka; još je mahala, tonući; par debelih butina je štrčao iz glibovitog mora kao dve lubenice: policajčevo zbogom.

Lusi zakorači unazad kada je blato donekle preplavilo ivicu udoline, ali nije stiglo do njenih nogu. Niti se, začudo, povuklo kao što bi možda učinio vodeni talas.

Stvrdnulo se, poput betona, zarobljavajući svoje žive trofeje kao muve u jantar. Sa usana svakog lica koje je još udisalo vazduh izvi se krik užasa, kada su osetili kako se tlo pustinje skamenilo oko njihovih razmahanih udova.

Dejvidson ugleda Elinor Kuker, ukopanu do struka. Niz obraze su joj tekle suze; jecala je kao malo dete. Dejvidson skoro da nije mislio o sebi. O Istoku, o Barbari, o deci, uopšte nije mislio.

Ljudi čija su lica bila pod peskom, ali im je još izvirivao poneki deo tela, dosad su već bili mrtvi, zbog nedostatka kiseonika. Preživeli su samo Elinor Kuker, Dejvidson i još dva čoveka. Jedan je bio zarobljen u pesak do brade, Elinor je bila tako ukopana da su joj grudi ležale na pesku, a ruke bile slobodne da beskorisno tuku po tlu koje je čvrsto držalo. Dejvidson je bio zarobljen od bokova naniže. Najstrašnija je bila žrtva kojoj su se videli samo nos i usta. Glava joj je bila zabačena u pesak, oslepljena kamenom. Još je disao, i vrištao.

Elinor Kuker je grebala zemlju okrvavljenim noktima, ali to nije bio meki pesak. Tlo je bilo nepopustljivo.

„Idi po pomoć", zatraži ona od Lusi, krvavih ruku.

Dve žene su zurile jedna u drugu.

„Isuse Bože!" vrištala su Usta.

Glava je bila tiha: po staklastom pogledu moglo se zaključiti da je čovek izgubio razum.

„Molim vas pomozite..." preklinjao je Dejvidsonov Torzo. „Dovedite pomoć." Lusi klimnu glavom.

„Idi!" zahtevala je Elinor Kuker. „Idi!"

Lusi ošamućeno posluša. Na istoku se već svetlela zora. Vazduh će uskoro postati užaren. U Dobrodošlici, udaljenoj tri sata hoda, pronaći će samo starce, histerične žene i decu. Moraće da dovede pomoć sa razdaljine od sedamdesetak kilometara. Ako uopšte pronađe put nazad. Ako se ne sruši, iscrpljena, na pesak i umre.

Podne će stići pre pomoći za ženu, Torzo, Glavu i Usta. Do tada će divljina uzeti svoje. Sunce će im spržiti mozak, zmije će im se nastaniti u kosi, lešinari će iskljucati njihove oči bez zaštite.

Još jednom se osvrnula prema njihovim neuglednim obličjima, umanjenim pod krvavim širenjem jutarnjeg neba. Tačke i zapete ljudske patnje na praznom listu peska; nije htela da misli o peru koje ih je tamo ispisalo.

Neka to ostane za sutra.

Posle nekog vremena počela je da trči.