PAKLENI DOGAÐAJ

 

 

Pakao je tog septembra stigao na trgove i ulice Londona, leden, iz dubina devetog kruga. Bio je toliko leden da nije mogla da ga otkravi ni žega miholjskog leta. Razvio je svoje planove pažljivo kao i uvek. Ovoga puta je možda bio malo pedantniji nego obično. Proveravao je svaki detalj po dva, čak i tri puta kako bi bio siguran da ima izgleda da pobedi u ovoj životnoj igri.

Nikad mu nije nedostajao takmičarski duh; suprotstavljao je vatru mesu hiljadama puta tokom vekova, nekad je pobeđivao, mnogo češće gubio. Najzad, kockanje je njegova prednost. Bez ljudskog nagona za takmičenjem, pogađanjem i klađenjem i Pandemonijum je morao da padne jer su njegovi građani tako hteli. Ples, utrkivanje pasa, šibicarenje; sve je neizvesno; sve su to igre u kojima se uz malo dovitljivosti može zaraditi jedna do dve duše. Eto zašto je Pakao stigao u London tog plavog sunčanog dana: da istrči trku i da osvoji, ako je moguće, dovoljno duša kojima bi se zanimao, mučeći ih, još jedan vek.

 

Kameron je podešavao radio; glas spikera se pojačavao i gubio kao da govori sa Severnog pola a ne iz katedrale Svetog Pavla. Ostalo je još dobrih pola sata do početka trke, ali je Kameron želeo da sluša komentar uz zagrevanje, samo da čuje šta kažu za njegovog momka. „...atmosfera je naelektrisana... desetine hiljada ljudi duž staze..."

Glas se izgubi: Kameron opsova i poče da traži stanicu, dok se lupetanje reportera nije ponovo pojavilo.

„... koja se naziva trkom godine, a kakav je samo dan!

Zar ne, Džim?"

„Svakako, Majk..."

„Tu je veliki Džim Delani, tamo gore, naše nebesko oko, on će pratiti celu trku i prenositi nam iz ptičje perspektive, zar ne Džim?"

„Svakako, Majk..."

„Pa, mnogo toga se dešava pored staze, takmičari se opuštaju pred početak trke. Vidim Nika Lojera, nosi broj tri, i moram da kažem da izgleda da je u dobroj formi. Kad je stigao rekao mi je da obično ne voli da trči nedeljom, ali je napravio izuzetak za ovu trku jer je dobrotvorna, a svi prihodi idu u fond za borbu protiv raka. Tu je i Džoel Džons, nosilac zlatne medalje na 800 metara. Boriće se protiv svog velikog rivala Frenka Meklauda. Pored već poznatih momaka, tu su i neka nova lica. Sa brojem pet, Afrikanac, Malkolm Vojt, i na kraju Lester Kinderman – pravo iznenađenje, pobednik prošlogodišnjeg maratona u Austriji. Moram još da dodam da svi izgledaju sveže kao rosa, ovog divnog septembarskog popodneva. I da smo tražili, ne bismo dobili lepši dan, zar ne, Džim?"

 

Džoela su probudili ružni snovi.

„Biće dobro, nemoj da se nerviraš", rekao mu je Kameron.

Ali njemu nije bilo dobro; osećao je mučninu u stomaku. Nije to bila nervoza pred trku; bio je već naviknut, mogao je da podnese. Dva prsta u grlo bio je najbolji lek. Ali nije bilo to, niti išta slično. Bilo je dublje, kao da mu se nešto usred utrobe kuva.

Kameron ga nije shvatao ozbiljno.

„To je trka u dobrotvorne svrhe, ne Olimpijada", reče gledajući momka. "Ponašaj se u skladu sa svojim godinama."

To je bila Kameronova taktika. Njegov blagi glas bio je kao stvoren za ubeđivanje, ali je obično pretio. Bez pretnji ne bi bilo zlatnih medalja, niti klicanja publike, niti divljenja devojaka. Jedan od tabloida je Džoela proglasio za najsimpatičnije crno lice Engleske. Lepo je kad te kao drugara pozdravljaju ljudi koje nikada pre nisi sreo; voleo je da mu se ljudi dive, koliko god to divljenje bilo kratkog veka.

„Vole te", reče Kameron. "Bog zna zašto – al' te vole." Nasmejao se na svoju sitnu zlobu.

„Biće ti dobro, sinko", reče. "Hajde, i trči kao da se boriš za život."

Sada, na svetlosti dana, Džoel se osećao bolje gledajući ostale. Kinderman je jak ali nema dobar finiš na na dugim stazama. Tehnika je u maratonu sasvim drugačija. Sem toga kratkovid je i nosi debele naočare sa žicanim ramom koje mu daju izgled zbunjene žabe. Tu nema opasnosti. Lojer; dobar je, ali ovo nije njegova staza, on je preponaš, ponekad sprinter. 400 metara je njegov limit, pa ni tada nema baš sreće. Vojt, Afrikanac. Nema baš dovoljno informacija o njemu. Očigledno da je u dobroj formi, sudeći po izgledu. Treba na njega obratiti pažnju da ne dođe do iznenađenja. Pravi problem je Meklaud. Džoel se borio protiv Frenka "Fleša" Meklauda tri puta. Dva puta ga je poslao na drugo mesto, jednom (kako je to bolno) situacija je bila obrnuta. Frenki je morao da popravi par rezultata: naročito poraz na Olimpijadi; nije hteo srebro. Treba pripaziti na Frenka. Bila trka u dobrotvorne svrhe ili ne, Meklaud će dati sve od sebe, zbog publike i zbog ponosa. Bio je na liniji i već je testirao svoju startnu poziciju, gotovo je načuljio uši. "Fleš" je bez sumnje rival broj jedan.

Džoel na trenutak uhvati Vojta kako zuri u njega. Čudno. Retko se dešavalo da takmičari pre trke okrznu pogledom jedni druge, bila je to neka vrsta sujeverja. Čovekovo lice je bilo bledo a kosa raštrkana. Ličio je na čoveka koji je prevalio tridesetu, ali je ipak mlađi i vižljastiji nego što priliči njegovim godinama. Duge noge, velike šake. Telo nekako neproporcionalno glavi. Kad su im se oči srele, Vojt pogleda u stranu. Veoma lep lanac što ga je imao oko vrata uhvati sunce i raspeće zasvetluca njišući se lagano pod njegovom bradom.

I Džoel je svoju amajliju nosio sa sobom. U pojasu šorca nosio je pramen majčine kose koji mu je ona uplela pre pet godina pred njegovu prvu veliku trku. Sledeće godine se vratila na Barbados. Tamo je i umrla. Velika tuga: nezaboravan, ogroman gubitak. Bez Kamerona ne bi izdržao.

Kameron je posmatrao pripreme sa stepeništa katedrale; planirao je da vidi start, a zatim da se biciklom odveze do obale i vidi finiš. Stići će znatno pre takmičara, tako da će trku moći da prati preko tranzistora. Ovakav dan mu baš prija. Njegov momak je u odličnoj formi, bilo da mu je muka ili ne, a ova trka idealan način da održi takmičarski duh momka bez previše forsiranja. Staza je, naravno, prilično dugačka, preko Ladgejta, duž ulice Flit iza Tempi bara do obale, zatim se preseče preko zavoja kod Trafalgara, pa uz Vajthol do Parlamenta. A trči se po asfaltu.

To je iskustvo dobro za Džoela, malo će ga pritisnuti, što je korisno. U momku se krije dugoprugaš, Kameron je to znao. Nikada nije bio dobar sprinter, nije umeo precizno da odmeri korak. Bila mu je potrebna veća distanca i duže vreme da pronađe svoj ritam, da se smiri i razradi taktiku. Na stazama preko 800 metara momak postaje sasvim prirodan: njegov dugačak korak je primer za ekonomičnost, a njegov ritam đavolski blizu savršenog. I još nešto, ima hrabrosti. Ta hrabrost donela mu je zlato, hrabrost ga svaki put prvog dovodi na cilj. To Džoela razlikuje od ostalih. Mnogo brzih momaka dođe i ode, nedostaje im hrabrost kao dopuna postojećih sposobnosti. Rizikovati kad vredi rizikovati, trčati do bola, bilo je to nešto posebno, i Kameron je to znao. Voleo je da pomišlja kako i sam ima udela u tome.

Danas je momak izgledao više nego nesrećan. Kameron bi se opkladio da je neka nevolja sa ženama. Uvek je bilo problema s njima, naročito kad se stekne reputacija zlatnog dečka koju je Džoel stekao. Pokušao je da mu objasni da će biti puno vremena za krevet i blud kad mu karijera bude na zalasku. Ali Džoel nije bio zainteresovan za apstinenciju, a Kameron ga nije krivio.

Pištolj se podiže i opali. Perjanicu belog dima propratio je više potmuli nego praskav zvuk. Pucanj podiže golubove sa katedrale Svetog Pavla, koji se vinuše u bučnom skupu, pošto su im prekinuli bogosluženje.

Džoel je dobro startovao. Čisto, skladno i brzo.

Publika odmah poče da skandira njegovo ime, njihovi glasovi odzvanjali su mu iza leđa, sa strane, bura naklonjenosti i entuzijazma.

Kameron je odgledao prvih dvadesetak metara, dok su se trkači borili za prostor. Lojer je izbio na čelo gomile, mada Kameron nije mogao da shvati kako se tu našao. Džoel je bio iza Meklauda koji je pratio Lojera. Bez žurbe, momče, reče Kameron, i udalji se od startne linije. Njegov bicikl je bio vezan lancem gore u Paternoster Rou, minut hoda od trga. Oduvek je mrzeo kola: bezbožne tvorevine, pogubne, neljudske, nehrišćanske. Na biciklu si svoj gazda. Nije li to sve što čovek traži?

„... Sjajan start, izgleda da će trka biti odlična. Već prelaze trg, masa skandira; sve ovo više liči na evropsko prvenstvo nego na dobrotvornu trku. Kako tebi izgleda, Džim?"

„Pa, Majk, vidim gomile ljudi oko staze duž ulice Flit: policija me je zamolila da kažem ljudima da ne pokušavaju kolima da prate trku jer su sve ulice raščišćene za ovaj događaj, pa ako pokušate zaista nikud nećete stići."

„Ko vodi u ovom trenutku?"

„Pa, Nik Lojer zaista hvata dobar tempo u ovoj fazi trke, premda će, naravno, kao što znamo, biti mnogo taktičkih poteza na stazi ove dužine. Duža je od srednjih staza, a kraća nego maratonska, ali svi ovi ljudi su taktičari, i svaki od njih će pokušati da pusti ostale da se istroše u početku."

Kameron je uvek govorio: pusti druge neka budu heroji.

Bilo je teško naučiti ovu lekciju, utvrdio je Džoel. Kad se začuje pucanj teško je odoleti a da se ne jurne poput zapete puške. Sve se potroši u prvih dvesta metara, ništa ne ostane u rezervi.

Lako je biti heroj, Kameron je imao običaj da kaže. Nije to pametno, nije uopšte pametno. Nemoj trošiti vreme na pokazivanje, pusti Supermene da se duvaju. Drži se grupe, ali budi malo pozadi. Bolje da slušaš ovacije zbog pobede nego da te zovu simpatični gubitnik.

Pobeda. Pobeda. Pobeda.

Po svaku cenu.

Skoro po svaku cenu.

Pobeda.

Čovek koji ne želi pobedu nije mi prijatelj, govorio je. Ako želiš pobedu radi nje same, radi sporta, nađi nekog drugog. Samo osnovci veruju u onu sprdačinu o radosti učestvovanja. Nema radosti za one koji gube, dečko. Šta sam rekao?

Nema radosti za one koji gube.

Budi grub. Igraj prema pravilima, ali do kraja. Guraj dokle god možeš, guraj. Nemoj da ti neki džukac soli pamet. Došao si da pobediš. Šta sam rekao?

Došao sam da pobedim.

U Paternoster Rou nije bilo galame, zgrade su bacale senke i zaklanjale sunce. Skoro da je bilo hladno. Golubovi su još nadletali prostor, nikako da se smire od kako su ih podigli sa odmorišta. Samo su oni zauzimali sporedne ulice. Izgleda da je ostatak živog sveta posmatrao trku.

Kameron odveza bicikl, ključeve i lanac stavi u džep, i pope se na njega. Prilično sam zdrav za svojih pedeset godina, pomisli, uprkos navici da pušim jeftine cigarete. Uključio je tranzistor. Prijem je bio loš zbog visokih zgrada: sve je krčalo. Zaustavio je bicikl i pokušao da popravi ton. Kao da je bilo bolje.

„... i Nik Lojer već popušta... "

Malo prebrzo. Lojer je bio u punoj snazi pre jedno dve-tri godine. Vreme je da okači patike o klin i sve prepusti mlađima. Mora to da uradi, mada, moj Bože, kako to boli. Kameron se setio kako se osećao u svojoj trideset trećoj, kad je shvatio da su mu najbolje godine za trčanje prošle. To je kao da ti je jedna noga u grobu. Korisna opomena da se shvati kako telo brzo prođe zenit i počinje da slabi.

Dok je vozio bicikl dalje od senki ka sunčanijem delu ulice, jedan crni Mercedes projezdi pored njega tako lagano kao da ima pogon na vetar. Kameron na kratko osmotri putnike. Jednog je prepoznao. Bio je to čovek s kojim je Vojt razgovarao pred početak trke.

Četrdesetogodišnjak, uskog lica i tako stisnutih usana kao da su hirurškim putem odstranjene. Pored njega je bio Vojt.

Nemoguće. Vojtovo lice iza tamnih prozora; čak je i obučen za trku.

Kameronu se sve ovo nije dopadalo. Video je Afrikanca pre samo pet minuta kako startuje i trči. Šta je sad ovo? Neki dvojnik, očigledno. To mu je smrdelo na nameštaljku; zaudaralo je dozlaboga.

Mercedes je već zamakao iza ugla. Kameron isključi radio i stade navrat-nanos da okreće pedale jureći za kolima. Iako je sunce bilo blago, preznojio se.

Mercedes se sa izvesnom teškoćom provlačio kroz uske ulice ignorišući sve znake za jedan smer. Zbog njegove spore vožnje Kameronu je bilo lako da ga prati i da ostane neopažen, mada su od napora počela da mu gore pluća.

U uzanom bezimenom prolazu, zapadno od Feter Lejna, gde su senke bile posebno guste, Mercedes se zaustavi. Kameron, skriven iza ugla nedaleko od kola, posmatrao je kako šofer otvara vrata. Čovek bez usana izađe, a za njim i Vojt i svi uđoše u jednu zgradu koja se nije razlikovala od susednih. Kada su zamakli, Kameron prisloni bicikl uz zid i pođe za njima.

Ulica je bila tako tiha, da bi se čulo kako pada igla. Sa ove distance graja publike ličila je na mrmljanje. Ovo je mogao da bude i drugi svet. Senke ptica što proleću, zazidani prozori na zgradama, oljuštene fasade, vonj truleži u ustajalom vazduhu. Mrtav zec u oluku, crni zec sa belom ogrlicom, nečiji izgubljeni ljubimac. Muve poleću i sleću na njega, čas uplašeno čas halapljivo.

Što je mogao tiše, Kameron otpuza prema otvorenim vratima. Kako stvari stoje, nema čega da se plaši. Ova trojica nestadoše u tami hodnika. Vazduh je u kući bio hladan, osećao se miris vlage. Hladnokrvnog izgleda, ali uplašen, Kameron uđe u slepu građevinu. U hodniku su tapete imale neku govno-boju, slike takođe. Kao da hodaš po utrobi; po utrobi mrtvog čoveka, hladnoj i govnastoj. Pred njim su bile srušene stepenice koje su onemogućavale odlazak na gornji sprat. Oni nisu otišli gore, već dole.

Podrumska vrata su bila blizu bivših stepenica. Kameron je mogao da čuje glasove odozdo.

Sad je vreme, pomisli, i otvori vrata tek toliko da šmugne u tamu. Bilo je ledeno. Ne hladno, niti vlažno, već smrzavajuće. Na trenutak pomisli da je upao u frižider. Dah mu se zamagli: zubi poželeše da cvokoću.

Nema više nazad, pomisli, i pođe dalje zaleđenim podom. Nije bilo potpuno mračno. Na kraju uspona, prilično daleko, treperila je bleda svetlost. Taj prigušeni sjaj izazivao je žudnju za dnevnom svetlošću. Kameron čežnjivo pogleda otvorena vrata iza sebe. Silno su ga privlačila, ali je bio i radoznao, toliko radoznao. Ništa drugo mu nije preostalo nego da siđe.

Miris ga je peckao u nozdrvama. On nije razlikovao mirise, još gore je bilo sa ukusima. Njegova žena je volela da ga pecka zbog toga. Govorila bi mu da ne ume da razlikuje miris peršuna i ruže, a to je verovatno istina. Ali ovako jak miris ipak mu je nešto značio. Nešto od čega mu se podizala kiselina u želucu.

Koze. Mirisalo je, ha! hteo je da joj kaže da se setio, mirisalo je na koze.

Već je bio u dnu stepeništa, možda pet, možda deset metara ispod zemlje. Glasovi su još bili udaljeni, tamo iza drugih vrata.

Obreo se u jednoj sobici loše okrečenih zidova, iškrabanih nepristojnim grafitima, većinom ukrašenih seksualnim crtežima. Na podu je bio svećnjak sa sedam krakova. Samo su dve musave sveće gorele slabim, skoro plavim plamenom. Miris koza se pojačavao, mešao se sa otužno slatkim mirisom karakterističnim za turske bordele.

Iz sobe su vodila dvoja vrata. Iza jednih Kameron začu nastavak razgovora. Krajnje oprezno prešao je klizav pod sve do vrata, naprežući se da shvati smisao promrmljanih reči. Bilo je nečeg neodložnog u njima.

„... požuri..."

„... prava veština..."

„... deca, deca..."

Smeh.

„Verujem da ćemo... sutra... svi mi..." Opet smeh.

Iznenada, glasovi kao da promeniše smer, kao da se govornici vraćaju nazad ka vratima. Kameron ustuknu, vrati se tri koraka unazad po zaleđenom podu, skoro nalete na svećnjak. Plamičci se poviše i zacvrčaše dok se povlačio.

Morao je da izabere, ili stepenice ili druga vrata. Stepenice su mu poslednje utočište. Ako pođe stepeništem biće bezbedan, ali nikad neće saznati šta se desilo. Nikad neće saznati otkud hladnoća, plavi plamičci, miris koza. Vrata su šansa da sazna. Vratio se do njih, posmatrao ona preko puta i borio se sa ledenom mesinganom kvakom koja je ujedala. Otvori ih uz malo škripe i iščeze iz vidokruga istovremeno kad su se otvorila i vrata preko puta. Ova dva pokreta su se savršeno uklopila: Bog je uz njega.

Čim je zatvorio vrata shvatio je da je pogrešio. Bog uopšte nije uz njega.

Ledeni žmarci mu prođoše kroz glavu, zube, oči, prste. Osećao se kao da je potpuno go bačen u srce ledenog brega. Krv mu se zaustavila u venama; pljuvačka u ustima počela je da se kristališe; sline na ivici nosa počeše da ga bockaju jer su počele da se pretvaraju u led. Hladnoća ga je paralisala: nije mogao da se pokrene.

Jedva sposoban da pomera zglobove, on stade da pipa, tražeći upaljač, prstima toliko umrtvljenim da su ih mogli odseći a da ne oseti.

Upaljač mu se već zalepio za ruku. Znoj na prstima se zaledio. Pokušao je da ga upali i odagna tamu i hladnoću. Upaljač se opirao ali je ipak kresnuo jedva dajući znake života.

Soba je bila ogromna ledena pećina. Njena tavanica i zidovi obloženi ledom blistali su i presijavali se. Ledeni stalaktiti kopljastog oblika visili su iznad njegove glave. Pod na kojem je stajao iznenađujuće stabilno, bio je nagnut prema provaliji u sredini sobe. Preko ivica i zidova te provalije izvirao je oko dva metra debeo led, tako da je izgledalo da je čitava jedna reka zarobljena na samom izvoru.

On se seti "Ksenadu", pesme koju je znao napamet.

Vizija nekog drugog Engleza...

„Tamo gde sveta reka Alf protiče Kroz pećine čoveku beskrajne, u more bez sunca."

Ako tu dole zaista postoji more, mora da je zaleđeno. To je večna smrt.

Davao je sve od sebe da se održi na nogama, da ne dozvoli sebi da sklizne u rupu, u nepoznato. Plamen upaljača još jednom zatitra pre nego što ga ugasi ledeni vazduh.

„Sranje", reče Kameron kad se opet nađe u tami.

Da li su ova trojica napolju čula tu reč i promenila pravac ili ga je Bog sasvim napustio i naveo ovu trojicu da otvore vrata, nikad neće saznati. Kad se vrata širom otvoriše Kameron pade. Isuviše ukočen i smrznut da bi sprečio pad, on se nađe na zaleđenom podu dok je miris koza ispunjavao prostor.

Kameron se malo pridigao. Vojtova pratnja je stajala na vratima: šofer i treći čovek iz Mercedesa. Imao je na sebi bundu očigledno napravljenu od nekoliko jarećih koža. Kopita i rogovi još su visili sa nje. Krv je na krznu potamnela i zgusnula se nalik na gumu.

„Šta radite ovde, g. Kameron?" upita čovek u bundi.

Kameron je jedva progovorio. Jedino preostalo osećanje u glavi bio je nagoveštaj agonije iz centra velikog mozga.

„Šta se do đavola dešava?" procedi kroz zube, usana već smrznutih da bi se pokrenule.

„Upravo to g. Kameron", odgovori čovek. "Vi ste do đavola."

 

Kad su protrčali Sent Merile-Strend, Lojer se okrenuo i počeo da posrće. Džoel, dobra tri metra iza vodeće grupe, shvati da čovek odustaje. Isuviše je to brzo; mora da nešto nije u redu. Usporio je korak, dopustivši Meklaudu i Vojtu da ga preteknu. Samo bez žurbe. Kinderman je prilično zaostao, nema snage da se izbori sa ovim brzim momcima. On je kornjača u ovoj trci, to je izvesno. Prvo je Meklaud prestigao Lojera, zatim Vojt, i na kraju Džons i Kinderman. Lojer je iznenada ostao bez vazduha, noge mu postadoše teške kao olovo. I vide kako se beton pod njegovim nogama lomi i krčka, i ugleda prste kako izranjaju iz zemlje pokušavajući da ga dotaknu. Prsti kao u napuštene dece. Izgleda da ih niko više nije video. Publika je upravo skandirala kad su te nestvarne šake probile put kroz svoje betonske grobove i zgrabile ga. Upao je u njihove mrtve ruke, iscrpljen, slomljene mladosti i ugašene snage. Pohotni prsti mrtvih nastaviše da ga vuku još dugo nakon što su ga doktori odneli sa staze, pregledali ga i dali mu sedative.

Znao je razlog, naravno, još dok je ležao na vrućem betonu čekajući da probiju put do njega. Osvrnuo se iza sebe. Eto, to ih je navelo da dođu. Pogledao je...

„I posle Lojerovog senzacionalnog pada, trka je potpuno neizvesna. Frenk Fleš Meklaud pojačava tempo i izmiče Vojtu. Džoel Džons sve više zaostaje, izgleda da uopšte neće uspeti da se priključi vodećoj grupi. Šta ti misliš, Džim?"

„On je ili već iscrpljen, ili računa da će se ostali istrošiti. Setite se da je on novajlija na ovoj stazi..."

„Da, Džim..."

„Mogao bi da postane neoprezan. Svakako da treba da uloži dosta napora da bi popravio svoje trenutno treće mesto."

Džoel oseti vrtoglavicu. Na trenutak, dok je gledao kako Lojer gubi tlo pod nogama, začu ga kako glasno izgovara molitvu. Molio je Boga da ga spasi. Bio je jedini koji je čuo te reči...

 

„Premda koračam kroz senke Doline Smrti, plašiti se neću zla, jer ti si sa mnom, palica tvoja i kazna tvoja će..." Sunce je jače peklo. Džoel oseti poznato krckanje u umornim nogama. Trčanje po betonu je teško, naporno za stopala i zglobove. Ali ne toliko da bi čoveka navelo na molitvu. Pokušao je da izbaci iz glave Lojerovo očajanje i da se skoncentriše na ono što se trenutno zbiva.

Trebalo je još mnogo trčati, trka još ni do pola nije stigla. Ima još dosta vremena da se obračuna sa herojima; dosta vremena.

Dok je trčao mozak mu se besposleno vraćao na molitve kojima ga je majka učila u slučaju da mu budu potrebne, ali su ih godine nagrizle: skoro sve je zaboravio.

 

„Zovem se", reče čovek u bundi, "Gregori Bardžis. Član sam Parlamenta. Ne biste me prepoznali. Pokušavam da ostanem skroman."

„Član Parlamenta?" reče Kameron.

„Da. Nezavisan. Vrlo nezavisan."

„Je li to Vojtov brat?"

Bardžis baci pogled na Vojtovo drugo ja. Nije čak ni zadrhtao na ovoj groznoj hladnoći, uprkos činjenici da je na sebi imao samo dres i šorts.

„Brat?" reče Bardžis. "Ne, ne. On je moj – kako se ono zvaše? đavo."

Reč odjeknu kao zvono, ali Kameron nije shvatao. Šta li mu to znači?

„Pokaži mu", reče Bardžis velikodušno.

Vojtovo lice se zatrese, koža poče da se nabira, usne se izvrnuše, otkrivajući zube koji počeše da se tope kao beli vosak koji stade da curi niz ždrelo, i samo pretvoreno u cev od sjajnog srebra. To lice više nije bilo ljudsko, čak više nije pripadalo sisaru. Postade lepeza sačinjena od noževa čije su oštrice blistale na svetlosti sveća što je dopirala kroz vrata. Ova bizarna scena se na tren zadrža, pa poče opet da se menja. Noževi se istopiše i potamneše, počeše da izbijaju dlake, pojaviše se oči i naduše se do veličine balona. Antena iskoči iz novonastale glave, donja vilica iskoči iz te mase. Na Vojtovom vratu sad je stajala ogromna i savršeno oblikovana glava pčele.

Bardžis je očigledno uživao u predstavi; imao je rukavice na rukama dok je aplaudirao.

„Oboje su moji đavoli", reče pokazujući rukom šofera koji skide kapu i prosu smeđu talasastu kosu po ramenima. Bila je to zadivljujuće lepa žena, za takvo lice vredi dati život. Ali iluzija, kao i ostali. Sigurno da ne može stalno da zadrži taj izgled.

„Oboje su moji, naravno", reče Bardžis ponosno.

„Šta?" bilo je sve što je Kameron uspeo da sroči; nadao se da ovo pristaje svim pitanjima koje je imao na umu.

„Ja služim Paklu, g. Kameron. Ovog puta Pakao služi meni."

„Pakao?"

„Iza vas je jedan od ulaza u Deveti krug. Poznat vam je vaš Dante, pretpostavljam?

 

„Gle! Had; pogledaj! Mesto gde treba naoružati srce svoje snagom."

 

„Zašto ste ovde?"

„Da učestvujem u trci. Bolje rečeno, moj treći šavo već trči. Ovoga puta neće izgubiti. Ovoga puta to je Pakleni događaj, g. Kameron, i niko nam neće oteti nagradu." „Pakao", reče Kameron. .

„Verujete, zar ne? Vi ste redovni posetilac crkve. Još se molite pre jela, kao svaka duša koja strahuje od Boga.

Bojite se da se ne ugušite za vreme jela."

„Otkud znate da se molim?"

„Vaša žena mi je rekla. Oh, vaša žena je vrlo pričljiva kad je reč o vama, g. Kameron. Sve mi je ispričala. Vrlo prijemčiva osoba. Pravi analitičar, po mojoj proceni. Dala mi je toliko... informacija. Vi ste i pravi socijalista, kao i vaš otac, zar ne?"

„Politika sada..."

„Oh, politika je cilj ove teme, g. Kameron. Bez politike svi bismo bili izgubljeni u razuzdanosti, zar ne? Čak je i Paklu potreban red. Devet velikih krugova: obilje kaznenih odredbi. Pogledajte dole; uverite se."

Kameron je osećao kakva je to rupa: nije morao da gleda.

„Mi smo za red, znate. Ne za haos. To je samo rajska propaganda. I znate li šta ćemo osvojiti?"

„To je samo dobrotvorna trka."

„Dobročinstvo je najmanje važno. Ne učestvujemo u trci da bismo svet spasli od raka. Takmičimo se za vlast." Kameron je delimično shvatio šta smera.

„Vlast", reče.

„Jednom u sto godina trka se odvija na stazi od Svetog Pavla do Vestminsterske palate. Često se dešavalo da se trči u gluvo doba noći, bez najave, bez aplauza. Danas je trka usred bela dana, posmatra je na hiljade ljudi. Ali, bez obzira na okolnosti, to je uvek ista trka. Vaši atletičari protiv jednog od naših. Ako pobedite vi – još sto godina demokratije. Ako pobedimo mi... kao što hoćemo... smak sveta, kao što ga vi znate."

Kameron oseti iza leđa neko podrhtavanje. Izraz Bardžisovog lica naglo se promenio; samouverenost se pomutila, samozadovoljstvo iznenada zameni nervozna uzbuđenost.

„Da, da", reče, mašući rukama kao ptica. "Izgleda da će nas posetiti viša sila. Kakva čast..."

Kameron se okrenuo i zagledao u rub rupe. Nije bilo važno koliko je radoznao. Uhvatili su ga, mogao je da vidi sve što je bilo za videti.

Talas ledenog vazduha dunu iz rupe koja nikada nije videla sunce. U tami otvora mogao je da razazna kako se neko obličje približava. Kretanje mu je bilo odlučno, zabacilo je glavu da vidi svet.

Kameron je mogao da čuje njegovo disanje, da vidi u mraku kako mu se rana lica rastvara i zatvara, i sluzave kosti kako se sklapaju i razdvajaju kao u raka.

Bardžis je bio na kolenima, dva đavola se spustiše na pod, svaki sa jedne strane obličja, lica okrenutog ka tlu.

Kameron je bio svestan da mu se neće pružiti još jedna šansa. Ustade, jedva se držeći na nogama i smeteno pođe ka Bardžisu koji se zdušno molio zatvorenih očiju. Više slučajno nego namerno, dok je prolazio, on kolenom zakači Bardžisa i čovek se opruži po podu. Klizajući se, Kameron ode iz ledene pećine u svećama osvetljenu sobu.

Iza njega sobu ispuniše dim i uzdasi, i Kameron, poput Lotove žene posle propasti Sodome, okrenu glavu da vidi zabranjen prizor.

Obličje je izranjalo iz otvora, njegova siva masa ispunila je rupu osvetljenu nekom svetlošću odozdo. Njegove oči, duboko usađene u ogoljenu lobanju slonovskog oblika, sretoše se sa Kameronovim kroz otvorena vrata. Dotakoše ga kao poljubac, prodreše u njegovi misli. Nije se ustremilo na njega. Odvratio je svoj radoznali pogled sa tog lica, otklizao se predvorjem i počeo da se penje preskačući po dva-tri stepenika istovremeno. Padao je i podizao se, opet padao i ustajao. Vrata su još bila samo pritvorena. Iza njih, svetlost dana, svet.

On otvori vrata i upade u hodnik, osetivši kako toplota već počinje da budi njegove sleđene nerve. Na stepeništu iza njega ništa se nije čulo: očigledno da su se previše plašili svog beskrvnog posetioca da bi sledili njega. Vukao se duž zida hodnikom, iznemogao od drhtanja i cvokotanja.

Još uvek ga nisu pratili.

Napolju je dan bio zaslepljujuće sjajan i poče da oseća radost zbog bekstva. Ništa slično nije do tada doživeo. Bio je na ivici, a ipak je preživeo. Ipak je Bog bio uz njega.

Oteturao se do bicikla, spreman da prekine trku, da kaže svetu...

Bicikl je stajao nedirnut, upravljač je bio topao kao ruka njegove žene.

Kad je seo na bicikl, pogled koji je izmenjao s Paklom razgore mu se u glavi. Njegovo telo, još uvek nesvesno toplote u mozgu, nastavi za trenutak da se bavi započetim poslom, stopala se spustiše na pedale i povezoše bicikl.

Kameron oseti požar u glavi i shvati da je mrtav.

Pogled, osvrt na...

Kao Lotova žena. Kao glupa Lotova žena...

Svetlost mu prostruja glavom između ušiju: brže od misli.

Lobanja mu se raspolovi, a svetlost, bela i vrela, pokulja iz njegovog istopljenog mozga. Oči u dupljama pocrneše, bljuvao je svetlost na usta i nos. Vatra ga pretvori u stub od crnog mesa za par sekundi, bez plamena i bez trunke dima.

Kameronovo telo je potpuno izgorelo kada se bicikl sjurio ulicom i zabio u izlog krojačke radnje. Sad je stajao tu poput makete, okrenut prema pepeljastim odelima. I on je pogledao unazad.

 

Gomila ljudi na Trafalgar Skveru ličila je na uzavrelu masu punu poleta. Povici, suze i zastave. Kao da je ova mala trka postala nešto posebno za ove ljude: ritual čijeg značenja nisu svesni, ali shvataju da nečeg ima u vazduhu, osećaju da su im životi na ivici odlaska u nebo. Naročito deca. Trče duž staze, izvikuju nepovezane blagoslove, lica zgrčenog od straha. Neka izvikuju njegovo ime.

„Džoel! Džoel!"

Ili je to samo njegova mašta? Da nije umišljao i da čuje molitvu sa Lojerovih usana, da vidi znakove na blistavim licima malene dece koju su visoko podigli da vide trkače?

Kad su zaokrenuli prema Vajtholu, Frenk Meklaud krišom baci pogled preko ramena i Pakao ga uze.

Bilo je iznenada: bilo je jednostavno.

On posrnu, ledena ruka u grudima lomila mu je život. Džoel je usporio. Meklaudovo lice je bilo crveno; pena mu je izbijala na usta.

„Meklaud", reče i zastade da pogleda mršavo lice svog velikog protivnika.

Meklaud ga pogleda kroz zadimljenu koprenu koja njegove sive oči oboji u žuto. Džoel se spustio da mu pomogne.

„Ne dodiruj me", promrmlja Meklaud. Vlaknasti krvni sudovi u njegovim očima nabubreše i počeše da krvare.

„Grč?" upita Džoel. "Je l' grč?"

„Trči budalo, trči", govorio mu je Meklaud, dok mu je ruka čupala život iz grudi. Sad mu je curila krv iz pora na licu, tekle su crvene suze. "Trči. I ne okreći se. Za ime Boga, ne okreći se."

„Šta se dešava?"

„Trči za život!"

Reči nisu izražavale molbu već naređenje. Trči. Ne za zlato, niti za slavu. Za goli život.

Džoel podiže pogled, iznenada svestan prisustva nekog stvorenja ogromne glave iza leđa. Oseti hladan dah za vratom.

Sabra se i potrča.

„... Stvari se ne odvijaju baš najbolje po takmičare, Džim. Posle Lojerovog senzacionalnog pada, sad je i Frenk Meklaud poklekao. Ništa slično nisam video. Izgleda da je nešto rekao Džoelu Džonsu dok je protrčavao. Biće da je s njim sve u redu."

Meklaud je već bio mrtav kad su ga doneli u ambulantu, a krvario je do sledećeg jutra.

Džoel je trčao. O Bože kako je samo trčao. Sunce ga je ranjavalo u lice, brisalo boju sa ushićene publike, sa njihovih lica i zastava. Sve je postalo samo buka, lišena ljudskosti.

Džoelu je bilo poznato osećanje što poče da ga obuzima, dezorijentacija praćena mučninom i pomanjkanje kiseonika. Trčao je u nekom svom svetu, razmišljao, znojio se, patio sam, za sebe, u svoje ime.

I nije tako loše biti sam. Pesme počeše da mu ispunjavaju glavu: delovi himne, slatke rečenice ljubavnih pesama, bezobrazni stihovi. A onda je prevagnula praznina, svet njegovih sanjarija, bezimen i bez straha.

Ispred njega je Vojt, okupan istom belom kišom svetlosti. To je neprijatelj, njega treba prestići. Vojt, sa svojim sjajnim raspećem što treperi na suncu. On to može, sve dok ne pogleda, sve dok ne pogleda...

Iza sebe.

 

Bardžis je otvorio vrata Mercedesa i ušao. Izgubio je dosta vremena: dragocenog vremena. Trebalo je da već bude kod Parlamenta, na cilju, da poželi takmičarima dobrodošlicu. Treba da odglumi tu scenu, da namesti blag i nasmešen izraz, na licu demokrate. A sutra? Neće biti blag.

Ruke su mu bile vlažne od uzbuđenja, a njegovo prugasto odelo mirisalo je na jareću kožu koju je morao da nosi u sobi. Niko neće primetiti, a ako i primeti, koji će to Englez biti toliko nepristojan da mu pomene da smrdi kao jarac?

Mrzeo je tu sobu, taj večni led, tu prokletu razjapljenu rupu sa udaljenim zvukom izgubljenog. Ali, sad je s tim gotovo. Ispunio je svoju dužnost, pokazao je svoje krajnje, neprolazno obožavanje jame; a sada je vreme da uzme nagradu.

Dok se vozio, razmišljao je o mnogim podnetim žrtvama zarad ambicija. Prvo, ono najmanje: mačići i pilići. Kasnije je tek otkrio koliko im je bio smešan. U početku je bio naivan: nije znao ni šta ni kako da izvede. Tokom godina su počeli jasnije da iznose svoje zahteve, a on je na vreme naučio da koristi etiketu prodane duše. Sopstvena poniženja pomno je planirao i besprekorno uređivao, premda je ostao bez bradavica i bez nade da će imati decu. Vredeo je taj bol: moć je postepeno stizala. Tri puta prvi u Oksfordu, žena obdarena oblinama koje prevazilaze muške snove, mesto u Parlamentu, a uskoro i sama zemlja.

Boleli su ga oguljeni vrhovi palčeva što se često dešavalo kad je bio nervozan. Počeo je da sisa jedan.

 

„... Dobro, sad smo već pri kraju trke koju slobodno možemo nazvati paklenom, je l' da Džim?"

„O da, to je zaista bilo otkrovenje, zar ne? Vojt je zbilja autsajder, a trenutno napreduje bez imalo zasluga. Naravno, Džons je napravio jedan nesebičan gest proverivši da li je sa Frenkom Meklaudom zaista sve u redu posle onog gadnog pada i zato je zaostao."

„Za Džonsa je trka izgubljena, zar ne?"

„Mislim da jeste. Mislim da je trka za njega izgubljena."

„Trka je dobrotvorna, naravno."

„Apsolutno. U ovakvoj situaciji nije bitno da li pobeđuješ ili gubiš...“

„To je tvoj stav.“

„Tačno.“ „Tačno."

„Obojica su već blizu Parlamenta, samo da prođu Vajthol. A publika navija za svog momka, mada ja zaista mislim da je sve izgubljeno jer..."

„Seti se da je izveo nešto neočekivano u Švedskoj."

„Jeste. Jeste."

„Možda će opet."

 

Džoel je trčao, udaljenost između njega i Vojta poče da se smanjuje. Skoncentrisao se na Vojtova leđa, oči uperio u njegov dres, proučavao njegov ritam tražeći mu slabu tačku.

Usporio je. Momak nije više tako brz. U korake mu se uvukla neravnomernost, bio je to siguran znak umora.

Može da ga stigne. Samo malo hrabrosti, može da ga prestigne...

A Kinderman? Zaboravio je na Kindermana. Ne razmišljajući Džoel se osvrnu preko ramena i pogleda iza sebe.

Kinderman je bio pozadi, čvrsto držeći svoj maratonski tempo bez promene. Ali, bilo je još nečeg iza Džoela: još jedan trkač skoro za petama; ogroman, kao duh.

On odvrati pogled i zagleda se napred, proklinjući svoju glupost.

Svakim korakom se sve više približavao Vojtu. Momak je zaostajao. Džoel je znao da će ga sigurno stići ako se potrudi, ako zaboravi progonitelja, ko god da je, ako zaboravi sve osim da treba prestići Vojta.

Ali strašilo straga nije mu izbijalo iz glave.

„Ne okreći se": Meklaudove reči. Prekasno je, uradio je to već. Sad može i bolje da pogleda tog fantoma.

Pogleda opet.

Prvo ništa nije video osim Kindermana kako usamljen trči. A zatim se opet pojavi duh, i on shvati šta je Lojera i Meklauda oborilo.

Nije to bio ni živi ni mrtvi trkač. Nije bio ni čovek. Telo od dima, razjapljena tmina umesto glave, bio je to Pakao lično.

,Ne okreći se."

Njegova usta, ako su to bila usta, bila su otvorena. Hladan dah se obavio oko Džoela. Zato je znači Lojer mrmljao molitve dok je trčao. Mnogo su mu pomogle, smrt je ionako stigla.

Džoel odvrati pogled, ne mareći što je Pakao tako blizu. Pokušao je da ignoriše slabost u kolenima.

Sada se i Vojt osvrtao. Izraz lica bio mu je mračan i napet: Džoel je bio siguran da on pripada Paklu, da je ona senka pozadi njegov gospodar.

„Vojt. Vojt. Vojt. Vojt..." Džoel je izgovarao te reči pri svakom koraku.

„Ðubre jedno crno", reče glasno.

Džoel lagano uspori. Bio je na oko dva metra od trkača Pakla.

„Pogledaj... iza... sebe", reče Vojt.

„Video sam.“

„Dolazi... po... tebe."

Reči su bile puka melodrama: dvodimenzionalne. On je gospodar svog tela, zar ne? I ne boji se mraka, mrakom je obojen. Da li ga to čini manje čovečnim od drugih ljudi?

Ili možda natčovekom; sa više krvi, znoja, mesa. Više ruku, nogu, glava. Više snage, apetita. Šta bi Pakao s njim? Da ga pojede? Ne bi bio ukusan. Da ga zaledi? Krv mu je previše vruća, prebrz je, suviše je živ.

Ništa ga neće dohvatiti, on je varvarin kada se radi o džentlmenskom ponašanju.

Ni noć ni dan.

Vojt je patio; bola je bilo u iskidanom dahu, u nervima, pri svakom koraku. Bili su samo pedeset metara od cilja, ali je Vojtovo vodstvo bilo opasno ugroženo, svakim korakom su trkači bili bliži.

A onda poče pogađanje.

„Slušaj... me."

„Ko si ti?"

„Snaga... daću ti snagu... samo... nas pusti da... pobedimo."

Džoel je bio skoro rame uz rame s njim.

„Prekasno."

Zadovoljan, dade nogama poleta. Pakao je pored njega, Pakao iza, šta ga briga? Mogao je da trči.

On preteče Vojta, gipkih zglobova; laka mašina.

„Kopile. Kopile. Kopile..." govorio je ovaj, lica iskrivljenog od napora. Nije li to lice zatreperilo dok je Džoel prolazio? Zar nije na trenutak nestala iluzija da su crte tog lica ljudske?

Vojt je ostao iza njega, publika je navijala, a boje su se ponovo vratile u svet.

Pobeda je bila ispred. Nije znao kakva, ali je ipak bila tu.

Tu je bio i Kameron, ugledao ga je kako stoji pored čoveka kojeg Džoel nije znao, čoveka u prugastom odelu.

Kameron se smejao i vikao neuobičajeno živo dok je mahao Džoelu.

Potrčao je za nijansu brže prema cilju, Kameronovo lice mu je dalo snagu.

A onda kao da se to lice promenilo. Da li je zbog vrućine njegova kosa počela da svetluca? Ne, meso na njegovim obrazima poče da se nadima, a tamne mrlje na njegovom vratu i čelu postadoše još tamnije. Kosa na glavi mu se podigla i sažežuća svetlost je zatreperila kroz njegovu lobanju. Kameron je goreo. Kameron je goreo, a još se smešio, još je mahao rukom.

Džoel se iznenada oseti beznadežno.

Pakao iza. Pakao ispred.

Ono nije bio Kameron. Kameron nije bio tu: znači, Kameron je mrtav.

Predosećao je. Kameron je mrtav: a ta crna parodija što mu se smeška i želi dobrodošlicu predstavlja njegove poslednje trenutke, ponavljane na oduševljenje obožavalaca.

Džoel poče da posrće, gubio je tempo. Čuo je iza leđa Vojtov dah, užasno učestao, tako blizu, još bliže.

Odjednom mu se celo telo pobuni. Želudac je zahtevao da izbljuje sav svoj sadržaj, noge su molile da se sruše, glava je odbijala da misli, samo se bojala.

„Trči", govorio je sebi. "Trči. Trči. Trči."

Ali Pakao je bio blizu. Kako da utrči pravo u ruke takvoj gnusobi?

Vojt je smanjio rastojanje, već mu je uz rame, gura ga dok ga pretiče. Lako je oteti Džoelu pobedu: k'o detetu igračku.

Do cilja ima još desetak koraka, Vojt ponovo vodi. Jedva svestan onoga što radi, Džoel posegnu rukom i zgrabi Vojta u trku, hvatajući ga za dres. To je prljav trik, jasno je svakome u publici. Ali, nije ga briga,

Snažno je povukao Vojta, i obojica se spotakoše i padoše. Ljudi se razmakoše videvši da skreću sa staze i da je pad gadan, Vojt preko Džoela.

Džoel ispruži ruku da se zadrži, ali ta ruka puče pod težinom oba tela. Podlaktica se slomila. Čuo je kako puca samo trenutak pre nego što će osetiti grč: zatim bol zaguši vrisak na usnama.

Na tribinama je Bardžis vikao kao pomahnitao. Kakva predstava. Užurbane kamere, pričljivi komentatori.

„Ustani! Ustani!"

Ali, Džoel je onom zdravom rukom tako ščepao Vojta, da ga ništa ne bi nateralo da ga pusti.

Njih dvojica su se valjali po terenu, svaki zaokret je drobio Džoelovu ruku i izazivao veću mučninu. Ðavo koji je glumio Vojta bio je iscrpljen. Stvorenje nikad nije bilo tako umorno: nepripremljeno za važnost trke koju mu je gospodar naredio da trči. Njegovo strpljenje je iscrpljeno, njegova samokontrola opasno narušena. Džoel je mogao da oseti smrad njegovog daha na licu, bio je to smrad jarca.

„Hajde, da te vidim", reče Džoel.

Oči stvorenja ostadoše bez zenica: bile su sad sasvim bele. Džoel iskašlja malo šlajma u usta puna pljuvačke i pijunu u đavolovo lice.

Stvor se izbezumi.

Lice mu se istopi. Ono što je ličilo na meso nabuja u novo, proždiruće obličje bez očiju, bez nosa, ušiju i kose.

Gomila oko njih se rasprši. Neki su vrištali, neki se onesvestiše. Džoel ništa od toga nije video; samo je sa zadovoljstvom slušao vrištanje. Ova transformacija nije samo njemu dobrodošla; to je zajedničko saznanje. Svi su sve videli, celu istinu, prljavu, razjapljenu istinu.

Usta su mu bila ogromna, oivičena zubima nalik na čeljusti neke ribe iz dubokih voda, groteskno velika. Džoelova zdrava ruka bila mu je ispod donje vilice. Uspevao je da ga zadrži u tom položaju, i stade da doziva u pomoć.

Niko da se približi. Gomila ljudi stajala je na pristojnoj udaljenosti. Još su vrištali, još su piljili bez želje da se umešaju. Samo su sportski posmatrali rvanje sa đavolom. Nemaju oni ništa s tim.

Džoel oseti kako mu ponestaje i ono malo snage: nije mogao više da drži đavolove čeljusti. U očajanju oseti zube na obrvama i bradi, oseti je kako su se zarili u njegovo meso i kosti, i najzad, oseti kako pada bela noć dok su mu čeljusti otkidale lice.

Ðavo se podiže ostavljajući telo. Između zuba su mu visili ostaci Džoelove glave. Strgao mu je lice kao masku, ostavivši bućkuriš od krvi i iskidanih mišića. Po Džoelovoj razjapljenoj, goloj usnoj duplji koren jezika je pljuskao i naprezao se, nemoćan da izrazi žalost.

Bardžis nije mario što se onakav pokazuje pred svetom. Ta trka mu je sve: a pobeda je pobeda, kako god da se ostvari. Naposletku, i Džons je varao. „Ovamo!" viknu đavolu. "Hajde!"

Ðavo okrete svoje krvavo lice ka njemu.

„Dođi ovamo", naredi mu Bardžis.

Delilo ih je samo nekoliko metara: par koraka do cilja i trka je dobijena. „Trči do mene!" vrištao je Bardžis. "Trči. Trči. Trči!"

Ðavo je bio iznuren, ali je razaznao gospodarev glas.

Potrčao je prema liniji, slepo prateći Bardžisov glas.

Četiri koraka. Tri...

I Kinderman protrča pored njega ka cilju. Kratkovidi Kinderman, za korak ispred Vojta, dobio je trku a da nije ni znao o kakvoj se pobedi radi, niti je video užas iza sebe.

Nije bilo usklika kad je prošao cilj. Niti čestitanja. Kao da se smračilo iznad tribina, i zavlada hladnoća, neobična za ovo doba godine.

Skrušeno odmahujući glavom, Bardžis pade na kolena.

„Oče naš, koji bejaše na Nebu, kuđeno nek je ime tvoje..."

Stari trik. Naivna reakcija.

Ljudi počeše da se povlače. Neki su već trčali. Deca, pošto su znala ćud tame koja ih je nedavno dotakla, bila su najmanje uplašena. Uhvatiše svoje roditelje za ruke i povedoše ih sa tog mesta kao jagnjad, govoreći im da se ne osvrću za sobom. Roditelji se prisetiše materice, prvog tunela, prvog bolnog izlaza sa svetog mesta, prvog strašnog iskušenja – pogledati iza sebe i umreti. Setivši se, pođoše sa svojom decom.

Samo je Kinderman izgledao kao da ga se sve to nije ticalo. Seo je na tribine i obrisao naočare, smeškajući se zbog pobede, ne obazirući se na hladnoću.

Pošto je shvatio da molitve nisu dovoljne, Bardžis podvi rep i nestade u Vestminsterskoj palati.

Ðavo, napušten, odbaci sva ljudska obeležja i postade ono što jeste. Ispljunu čudno, bljutavo i gadno meso Džoela Džonsa. Na betonu, pored tela, ležalo je polusažvakano trkačevo lice. Ðavo se rasplinu u vazduhu i ode u Deveti krug, u svoju kuću.

 

Bilo je učmalo u hodnicima moći: bez života, bez pomoći.

Bardžis nije bio u dobroj kondiciji, njegovo trčanje ubrzo postade hodanje. Teški koraci po turobno obloženim hodnicima, ali skoro nečujni po ugaženom tepihu.

Nije tačno znao šta da čini. Jasno je da će ga okriviti što je propustio da analizira sve eventualnosti, ali on veruje da će uspeti da se iščupa. Daće im sve što zatraže kao nadoknadu za njegovo pomanjkanje vidovitosti. Uvo, stopalo; nema šta da izgubi osim krvi i mesa.

Ali moraće pažljivo da razradi odbranu, jer mrze nelogičnost. Izaći pred njih sa nekim bledunjavim opravdanjima može ga stajati života.

Hladnoća se vukla za njim; znao je šta to znači. Pakao ga je pratio utihnulim hodnicima, do same kolevke demokratije. Onoliko dugo koliko bude odolevao da se ne okrene, i sve dok bude gledao u pod, ili u svoje ruke bez palčeva, neće mu se ništa desiti, ostaćeživ. To je bila jedna od prvih lekcija koje je naučio boraveći u krugovima.

Vazduh se ledio. Bardžis je mogao da vidi svoj dah, glava ga je bolela od hladnoće.

„Žao mi je", iskreno reče svom pratiocu.

Glas koji je začuo beše blaži nego što je očekivao.

„Nisi ti kriv."

„Ne", reče Bardžis ohrabren njegovim pomirljivim tonom. "Bila je moja greška, kajem se. Prevideo sam Kindermana."

„Da, bila je greška. Svi smo pogrešili", reče Pakao. "Ipak ćemo za sto godina pokušati ponovo. Demokratija je još novi kult; još nije izgubila svoj spoljašnji sjaj.

Daćemo joj još jedan vek, i dobro je iskoristiti."

„Da."

„Ali ti..."

„Znam."

„Gotovo je s tvojom moći, Gregori.“

„Da."

„Nije smak sveta. Pogledaj me.“

„Ne mogu sad, ako se ne ljutite." Bardžis nastavi da hoda, čvrstim koracima. Ostani miran, ostani priseban.

„Pogledaj me, molim te", zaguka Pakao.

„Kasnije, gospodine."

„Samo tražim da me pogledaš. Bilo bi poželjno malo poštovanja."

„Hoću. Hoću, zaista. Kasnije."

Hodnik se ovde račvao. Bardžis pođe levim krakom. Pomisli da bi simbolika mogla da upali. Bio je to ćorsokak.

Bardžis stade lica još uvek okrenutog ka zidu. Osećao je hladnoću do srži, a patrljci palčeva su mu zadavali đavolske muke. Skinuo je rukavice i počeo snažno da ih sisa.

„Pogledaj me. Okreni se i pogledaj me", reče ljubazni glas.

Šta sad da radi? Bilo bi najbolje da se vrati hodnikom i nađe drugi put, valjda. Morao bi da ide okolo-naokolo, kružeći dok ne pronađe nešto dovoljno ubedljivo što bi umilostivilo pratioca da mu pokloni život.

Dok je stajao, prebirući po glavi razne mogućnosti, oseti slabašan bol u vratu.

„Pogledaj me", reče glas ponovo.

Grlo mu se stezalo. Začuo je čudno škripanje u glavi, zvuk trenja kosti o kost. Kao da mu se nož zabio u potiljak.

„Pogledaj me", reče Pakao poslednji put, i Bardžisova glava se okrenu.

Ne i njegovo telo. Ostalo je okrenuto prema praznom zidu ćorsokaka.

Ali mu je glava rotirala na tankoj osovini ne poštujući zakone anatomije. Bardžis se gušio dok mu se vrat uvijao kao konopac od mesa, njegovi pršljenovi se smrskaše u prah, od hrskavice posta vlaknasta kaša. Oči mu prokrvariše, uši se raspukoše, i on izdahnu gledajući to lice što nije videlo sunca, to lice koje majka nije rodila.

„Rekao sam ti da me pogledaš", reče Pakao, i ode svojim gorkim putem, ostavivši ga tamo da stoji. Demokrati će zateći divan paradoks, kada nahrupe, galameći, u Vestminstersku palatu.