ŽAKLIN ES:
POSLEDNJA VOLJA I ZAVEŠTANJE

 

 

Bože moj, pomisli ona, zar je ovo život. Dan za danom: dosada, rintanje, frustracija.

Hriste, molila se, izbavi me, oslobodi, raspni me ako moraš, samo me oslobodi ove bede.

I umesto da čeka eutanazijski blagoslov, izvadila je žilet iz Benovog brijača. Jednog sivog martovskog dana, zaključala se u kupatilo, i prerezala podlaktice.

Kroz buku u ušima čula je, nejasno, Bena ispred vrata kupatila.

„Jesi li tu, draga?"

„Odlazi", učinilo joj se da je rekla.

„Poranio sam, dušo. Nije bilo gužve na putu."

„Odlazi molim te."

U naporu da progovori skliznula je sa klozetske šolje na pod od belih pločica, gde su se već hladile lokve njene krvi.

„Draga?"

„Idi."

„Draga.“

„Odlazi."

„Je li sve u redu?"

Sada je već tresao vrata, pacov. Kako ne shvata da ne može da mu otvori, da ne želi da mu otvori?

„Džeki, odgovori mi."

Zastenjala je. Nije mogla da se uzdrži. Bol i nije bio tako strašan kao što je očekivala, ali je imala neki ružan osećaj, kao da su je ritnuli u glavu. Ipak neće moći da je uhvati na vreme, ne sada. Čak i ako sruši vrata.

Srušio je vrata.

Pogledala ga je sa poda kroz vazduh tako nabijen smrću da si mogao da ga sečeš.

„Prekasno", učinilo joj se da je rekla.

Ali nije bilo.

 

Bože, pomislila je, zar je ovo samoubistvo. Nisam umrla.

Doktor koga joj je Ben uzeo ponašao se napadno pokroviteljski. Samo najbolje, obećao joj je Ben, samo najbolje za moju Džeki.

„Nije to ništa", uveravao je doktor, „što ne možemo da zakrpimo."

Što ne prestane već jednom? Puca njemu prsluk. Mnogo on zna kako to izgleda.

„Prilično sam se bavio ovom vrstom problema kod žena", poverio joj se, izdašno cedeći izvežbano saosećanje. „Kod izvesnih godišta je to već poprimilo razmere epidemije."

Njoj je jedva trideset. Šta joj on to govori? Da joj je uranila menopauza?

„Depresija, delimično ili potpuno povlačenje u sebe, neuroze svih oblika i obima. Niste sami, uveravam vas."

O, jesam, pomislila je, ovde u glavi, sama samcita, i ti nemaš blage veze kako je to.

„Ima to da sredimo dok jagnje ma'ne repom."

A ja sam to jagnje, jel' da? Ne misli valjda da sam ja jagnje?

Promišljajući, gledao je svoje uramljene diplome, pa svoje doterane nokte, pa olovke na stolu i beležnicu. Ali ne u Žaklin. Svuda, samo ne u Žaklin.

„Znam", govorio je sada, „šta ste proživeli, i da je bilo traumatično. Žene imaju izvesne potrebe. Ako ostanu nezadovoljene..."

Šta on zna o ženskim potrebama?

Ti nisi žena, pomislila je.

„Šta?" reče on.

Da li je nešto rekla? Odmahnula je glavom: ništa nije rekla. Nastavio je; ponovo je uspostavio ritam: „Neću da vas izlažem beskrajnim terapijskim seansama. A ni vi to ne želite, zar ne? Potrebno je da vam se malo povrati samopouzdanje, i nešto da vam pomogne da bolje spavate."

Sada joj je već gadno išao na živce. Njegova snishodljivost je bila tako duboka da joj se nije videlo dno. Svevideći, sveznajući Tata; to je bila njegova rola. Kao da mu je bogomdana neka čudna spoznaja u prirodu ženske duše.

„Naravno, u prošlosti sam praktikovao terapijske kurseve sa pacijentima. Ali, među nama..."

Lako je potapšao po ruci. Tatina ruka na njenoj. Trebalo bi da bude polaskana, umirena, možda čak zavedena.

„... među nama budi rečeno, to je samo prazna priča. Beskrajna priča. Da budemo pošteni, kakve koristi od toga? Svi mi imamo probleme. A oni se ne rešavaju pričom, zar ne?"

Ti nisi žena. Ne izgledaš kao žena, ne osećaš kao žena...

„Nešto ste rekli?"

Ponovo je odmahnula glavom.

„Učinilo mi se da ste nešto rekli. Molim vas da budete otvoreni prema meni."

Nije odgovorila, a on kao da se umorio od glumljene intimnosti. Ustao je i otišao do prozora.

„Mislim da je za vas najbolje..."

Stajao je prema svetlosti: zamračivao je sobu, zaklanjajući pogled na višnjevo drveće na travnjaku. Posmatrala je njegova široka ramena, uske kukove. Figura pravog muškarca, kako bi ga opisao Ben. On neće rađati. To telo je stvoreno da prekraja svet. Ako ne svet, ono bar umove.

„Mislim da je za vas najbolje..."

Šta on zna, sa tim kukovima i ramenima? Suviše je muško da bi išta znao o njoj.

„Mislim da je za vas najbolje da vam prepišem terapiju sedativima..."

Sada mu je posmatrala struk.

„... i dobar odmor."

Um joj je bio usredsređen na telo ispod tankog sloja odeće. Mišići, kost i krv ispod elastične kože. Zamišljala ga je sa svih strana, odmeravajući, procenjujući mu otpornost, a onda je napala. Pomislila je:

Budi žena.

Samo tako, kada je pomislila ovu besmislicu, telo poče da uzima oblik. Nije to bio preobražaj iz bajke, jer se njegovo telo, na žalost, opiralo magiji. Mišlju je primorala njegove muževne grudi da narastu u dojke, i one počeše bogato da bujaju, sve dok se nije rascepila koža a grudna kost bila smrvljena. Njegova karlica, napregnuta do pucanja, razdvoji se u sredini; ostavši bez oslonca on se preturi na svoj sto i zagleda se u nju, lica požutelog od šoka. Oblizivao je i oblizivao usne, pokušavajući da ih ovlaži za govor. Usta su mu bila suva: reči su se rađale mrtve. Jedini zvuk je dolazio između njegovih nogu; pljuskanje krvi; tup udar utrobe o tepih.

Zavrištala je pred apsurdnom čudovišnošću koju je stvorila, i povukla se u suprotni ugao sobe, gde je povratila u saksiju sa gumenim drvetom.

Bože, pomislila je, zar je ovo ubistvo. Nisam ga ni dotakla.

 

Žaklin je zadržala za sebe šta je učinila tog popodneva. Nije bilo smisla da ljudima upriliči besane noći u razmišljanju o tako neobičnom talentu.

U policiji su bili jako ljubazni. Sami su se dosetili velikog broja objašnjenja za nenadani odlazak dr Blendiša, iako ni jedno nije objasnilo kako je njegov grudni koš provaljen na tako neprirodan način, načinivši dva privlačna (mada maljava) uzvišenja od grudnih mišića.

Pretpostavljalo se da je nepoznati umobolnik, moćan u svom ludilu, upao u ordinaciju, učinio šta je učinio rukama, čekićima i testerama, i izašao, ostavivši nedužnu Žaklin u užasnutom ćutanju koje nije moglo da probije nikakvo ispitivanje.

Nepoznata osoba (ili osobe) je tako rasturila doktora da ga ne bi sastavila nikakva terapija niti sedativi.

Posle nekog vremena je gotovo zaboravila. Ali kako su meseci prolazili, postepeno joj se vraćalo, kao uspomena na potajno neverstvo. Opsedala je zabranjena slast. Zaboravila je na mučninu, sećala se samo moći. Zaboravila je prljavštinu, sećala se snage. Zaboravila je krivicu, koja je stigla kasnije, i žudela, žudela da to ponovi.

Ovaj put bolje.

 

„Žaklin."

Da li me to moj muž zove punim imenom? Obično je to bilo Džeki, ili Džek, ili ništa.

„Žaklin?"

Gledao je svojim krupnim plavim bebastim očima, kao školarac u koga se zaljubila na prvi pogled. Ali su mu usta sad bila tvrda, poljupci kao bajat hleb.

„Žaklin."

„Da."

Razgovor, pomislila je, mora da je državni praznik.  „Ne znam kako da ti kažem.“ „Pokušaj", predložila mu je.

Znala je da može mislima da mu razveže jezik samo ako hoće. Da ga natera da joj govori ono što ona želi da čuje. Reči ljubavi, možda, kada bi se setila kako zvuče. Ali kakva korist od toga? Bolja je istina.

„Draga, malo sam zastranio."

„Kako to misliš?"

Jesi li, gade, pomislila je.

„Bilo je to dok ti nije bilo dobro. Znaš, kada je između nas sve više ili manje prestalo. Razdvojene sobe... htela si razdvojene sobe... i ja sam prosto otkačio od frustracije.

Nisam hteo da te uznemiravam, zato ti nisam ništa rekao. Ali više ne mogu da pokušavam da živim dvostrukim životom."

„Možeš da imaš vezu ako to hoćeš, Bene."

„Ovo nije veza, Džeki. Volim je..."

Pripremao se za jedan od svojih govora, videla je kako mu se nagomilava iza zuba. Opravdanja koja su se pretvarala u optužbe, izvinjenja sa završetkom u napadima na njen karakter. Kada bi postigao punu brzinu, ništa ga nije moglo zaustaviti. Nije htela to da sluša.

„... ona uopšte nije kao ti, Džeki. Frivolna je, na svoj način. Pretpostavljam da bi je ti nazvala površnom."

Možda bi trebalo da ga sad prekinem, pomislila je, pre nego što se upetlja kao i obično.

„Ona nije tako ćudljiva kao ti. Znaš, ona je jednostavno normalna žena. Ne mislim da ti nisi normalna; nisi ti kriva što si depresivna. Ali ona nije tako osetljiva."

„Bene, nema potrebe..."

„Ne, bogamu, hoću da olakšam dušu." Pa sve na mene, pomislila je.

„Nikad mi nisi dozvoljavala da objasnim", govorio je. „Uvek bi me pogledala jednim od onih tvojih baksuznih pogleda, kao da bi htela da..." Crkneš.

„... da umuknem." Umukni.

„Briga tebe kako se ja osećam!" sada je vikao. „Stalno u svom malom privatnom svetu." Umukni, pomislila je.

Usta su mu bila otvorena. Učinilo joj se da je poželela da se zatvore, i sa tom mišlju mu škljocnuše vilice, odsecajući ružičasti vrh jezika. Meso mu pade sa usana i zaustavi se u naboru košulje.

Umukni, pomislila je ponovo.

Savršeni redovi njegovih zuba zakrckaše jedan o drugi, lomeći se i mrveći; nervi, kalcijum i pljuvačka potekoše mu niz bradu u ružičastoj peni dok su mu se usne povlačile unutra.

Umukni, mislila je dok su njegove bebaste oči tonule u lobanju a nos mu se uvlačio u mozak.

To više nije bio Ben, već čovek sa crvenom glavom guštera, sve pljosnatijom dok se ulubljivala sama od sebe, i, hvala ti Bože, jednom zauvek ga lečila od govorancija.

Sada kad je savladala veštinu, počinjala je da uživa u promenama koje je izazivala na njemu.

Prevrnula ga je naglavačke na pod i počela da mu sabija ruke i noge, uvlačeći meso i nepokorne kosti u sve manji prostor. Odeća više nije bila na njemu već u njemu, a sadržina stomaka iščupana iz njegove uredno upakovane utrobe i razvučena oko tela da bi ga umotala. Prsti su mu sad virili iz ramena, a noge, koje su se još ritale u besu, iz stomaka. Još jednom ga je obrnula da mu sabije kičmu u stub nečisti dug tridesetak santimetara, i tu je otprilike bio kraj.

Kada se povratila iz ekstaze, ugledala je Bena kako sedi na podu, zgnječen u prostor veličine jedne od onih njegovih otmenih kožnih torbi, dok su mu krv, nečist i limfna tečnost isticali u slabim mlazevima iz tela.

Bože, pomislila je, zar je ovo moj muž. On nikad nije bio tako uredan.

Ovaj put nije čekala pomoć. Znala je šta je učinila (nagađala je, čak, i kako je to učinila) i posmatrala svoj zločin kao možda prestrogu pravdu. Spakovala je kofere i napustila kuću.

Živa sam, pomislila je. Prvi put u celom ovom jebanom životu, ja sam živa.

 

Vasijevo svedočanstvo (prvi deo)

 

Vama, koji maštate o slatkim i jakim ženama, ostavljam ovu priču. Ovo je obećanje, kao što je i ispovest, ali i poslednje reči izgubljenog čoveka koji je hteo samo da voli i da bude voljen. Sedim ovde, drhteći, i čekam noć, čekam da dođe onaj piskavi kurvar Kus i uzme mi sve što imam u zamenu za ključ njene sobe.

Ja nisam hrabar čovek, i nikada nisam bio: bojim se onoga što bi moglo da mi se dogodi ove noći. Ali više ne mogu da idem kroz život sanjareći, živeći u tami od jedne jedine vizije raja. Pre ili kasnije čovek mora da se potpaše (o kako je to istinito) i pođe da ga traži. Čak i ako to znači da zauzvrat mora da se odrekne sveta.

Verovatno govorim besmislice. Sigurno mislite, vi koji ste slučajem nabasali na ovo svedočanstvo: ko je ovaj imbecil?

Zvao sam se Oliver Vasi. Sada mi je trideset osam godina. Bio sam advokat, do onog dana pre godinu ili više, kada sam pošao u potragu koja se završava večeras sa tim kurvarom i ključem i njom, najsvetijom od svetih.

Ali priča počinje pre više od godinu dana. Prošle su godine otkako je Žaklin Es prvi put došla kod mene.

Pojavila se iznenada u mom uredu, predstavivši se kao udovica moga prijatelja sa studija prava, Bendžamina Esa, i kada sam pokušao da se prisetim, prepoznao sam joj lice. Zajednički prijatelj, koji je bio na venčanju, pokazao mi je fotografiju Bena i njegove stidljive mlade. I sada je bila tu, upravo onako neuhvatljivo lepa kako je obećavala fotografija.

Sećam se svoje nelagodnosti prilikom tog prvog susreta. Došla je u radno vreme, i ja sam bio do guše u poslu. Ali ona me je tako očarala da sam propustio sve zakazane sastanke, i kada je moja sekretarica ušla u ured, i uputila mi jedan od njenih čeličnih pogleda, kao da me je polila kofom hladne vode. Pretpostavljam da sam od samog početka bio zaljubljen, i da je ona osetila naelektrisanu atmosferu u sobi. A ja sam se pretvarao da sam samo dužno ljubazan prema udovici starog prijatelja. Nisam hteo da poverujem da je to strast: nije mi bila u prirodi, ili sam bar tako mislio. Kako malo znamo – mislim zaista znamo – o našim mogućnostima.

Žaklin mi je na tom prvom sastanku napričala gomilu laži. O tome kako je Ben umro od raka, i kako je često govorio o meni, i sa kakvom toplinom. Verujem da je već tada mogla da mi prizna istinu, i ja bih sve progutao – mislim da sam bio izgubljen od prvog trenutka.

Ali teško je uhvatiti trenutak kada se interesovanje za drugog razgori u nešto dublje, strastvenije. Moguće je da sam izmaštao udar koji sam doživeo pri susretu sa njom, preinačujući prošlost da bih opravdao svoje kasnije ludosti. Nisam siguran. Ali svejedno kako i kada se to dogodilo, koliko brzo ili sporo, ja podlegoh, i veza otpoče.

Nikada nisam bio posebno radoznao kada su u pitanju bili moji prijatelji, ili partneri u krevetu. Advokat provodi vreme u prevrtanju prljavog veša iz života drugih ljudi, i, pošteno rečeno, osam sati dnevno u tom poslu bilo mi je sasvim dovoljno. Kada izađem iz kancelarije, sa zadovoljstvom ostavljam ljude na miru. Ne čeprkam. Ne prekopavam, već ih prihvatam takve kakvi se prikazuju.

Žaklin nije bila izuzetak od tog pravila. Bila je to žena čije je prisustvo u mom životu bilo dobrodošlo, bez obzira na njenu prošlost. Posedovala je čudesnu prisebnost, bila je duhovita, razvratna, neuhvatljiva. Nikada nisam sreo čarobniju ženu. Nije me se ticalo kako je živela sa Benom, kakav im je bio brak, itd, itd. To je bila njena prošlost. Sa radošću sam živeo u sadašnjosti, i ostavio prošlost da umre na miru. Mislim da sam čak laskao sebi da ću moći da joj pomognem da zaboravi bol koji je doživela.

Njene priče su svakako imale dosta rupa. Kao advokat bio sam izvežban u proziranju izmišljenog, i koliko god se trudio da ne obraćam pažnju, osećao sam da nije bila potpuno iskrena prema meni. Ali svako ima neku tajnu: znao sam to. Neka i njoj ostanu njene, mislio sam.

Samo jednom sam reagovao na detalj iz njene verzije životne priče. Kada je govorila o Benovoj smrti, omaklo joj se da je dobio šta je zaslužio. Upitao sam je šta je time mislila. Nesmešila se, onim svojim osmehom kao u Ðokonde, i rekla da je osećala da je time ponovo uspostavljena ravnoteža između muškaraca i žena. Pustio sam da joj to prođe. Na kraju krajeva, tada sam već bio opsednut, bez nade u spasenje; koji god razlog da je našla, ja bih ga rado prihvatio.

Znate, ona je bila tako divna. Ne na onaj dvodimenzionalni način: nije više bila mlada, nije bila nevina, nije posedovala onu božansku simetriju slavljenu od reklamera i fotografa. Njeno lice je bilo lice obične žene u ranim četrdesetim: bilo je korišćeno za smeh i plač, a upotreba ostavlja tragove. Ali je posedovala dar da se preobrazi, na najfiniji način, čineći to lice promenljivim kao nebo. U početku sam mislio da je to trik sa šminkom. Ali što smo više spavali zajedno, i ja je posmatrao, ujutru pospalu, uveče mlitavu od premora, shvatio sam da na kostima njene glave nema ničega osim krvi i mesa. Ono što ju je menjalo dolazilo je iznutra: bio je to trik volje.

I znate, zbog toga sam je još više voleo.

A onda sam se jedne noći probudio kraj nje. Često smo spavali na podu, njoj se tako dopadalo. Kreveti su je, govorila je, podsećali na brak. I tako je te noći ležala ispod pokrivača na tepihu u mojoj sobi, i ja sam, iz obožavanja, posmatrao njeno lice.

Ako se čovek tome potpuno posveti, posmatranje voljene osobe u snu može biti nezgodno iskustvo. Možda je neko od vas upoznao tu paralizu, gledajući lice kraj vas, zatvoreno za vaše ispitivanje, zaključano tamo gde nikada nećete imati pristup, u um onog drugog. Kao što rekoh, za nas koji smo se tome posvetili, to je bio užas. Čovek zna, u tim trenucima, da ne postoji, osim u vezi sa tim licem, sa tom osobom. I zato se čovek, kada mu je to lice zatvoreno, i ta osoba izgubljena u svom nesaznatljivom svetu, oseća potpuno bez svrhe. Planeta bez sunca, koja rotira u tami.

Tako sam se ja osećao te noći posmatrajući one čudesne crte lica, i dok sam kušao svoju izgubljenost, njeno lice je počelo da se menja. Bilo je jasno da je sanjala: ali kakve je to snove imala. Celo ustrojstvo joj se pomeralo, mišići, kosa, linija obraza, po diktatu neke unutrašnje plime. Usne su joj se podigle sa zuba, cvetajući, kipeći u balavu kulu od kože; kosa joj je lelujala oko glave kao da leži u vodi; tkivo obraza formiralo je brazde i grebenove, poput ritualnih ožiljaka nekog ratnika; zapaljene i pulsirajuće šare koje su se nadimale i menjale čak i kada bi zadobile oblik. Ovo kretanje me je prestravilo, i mora da sam načinio neki zvuk. Nije se probudila, ali je izronila bliže površini sna, napuštajući duboke vode gde je bio izvor tih sila. Reljef je smesta utonuo, i to je ponovo bilo lice spokojno usnule žene.

Bilo je to, razumećete, ključno iskustvo, iako sam sledećih nekoliko dana proveo pokušavajući da ubedim sebe da ništa nisam video.

Svaki napor je bio uzaludan. Znao sam da sa njom nešto nije u redu; i tada sam još bio siguran da ona ne zna ništa o tome. Bio sam ubeđen da joj je zbog nečega poremećen telesni sistem, i čuvao se da joj kažem šta sam video pre nego što ispitam njenu prošlost.

Iz ove perspektive to izgleda smešno naivno. Pomisliti da ona nema predstavu o tome kakvu moć poseduje. Ali je za mene bilo mnogo lakše da je predstavim sebi kao plen ove veštine, nego kao gospodaricu. To je muškarac govorio o ženi, a ne ja, Oliver Vasi, o njoj, Žaklin Es. Ne želimo da poverujemo, mi muškarci, da bi sila mogla da obitava u telu žene, ukoliko ta sila nije muško dete. Ne istinska sila. Moć mora da bude u muškim rukama, bogomdana. To je ono čemu nas uče naši očevi, idioti.

Svejedno sam se raspitao o Žaklin, što sam potajnije mogao. Imao sam vezu u Njujorku gde je par nekada živeo, i nije bilo teško pokrenuti ispitivanje. Mojoj vezi je trebalo nedelju dana da me pozove, jer je morao da se probije kroz mnoštvo policijskih sranja da prozreo istinu, ali su novosti stigle, i bile su loše.

Ben je bio mrtav, to je bila istina. Ali ne i da je umro od raka. Moja veza je imala samo maglovitu predstavu o stanju Benovog leša, ali je bilo jasno da je bio spektakularno unakažen. Ko je bio glavni osumnjičeni? Moja voljena Žaklin Es. Ona bezazlena žena koja je živela u mom stanu, i spavala svake noći kraj mene.

Nagovestio sam joj da krije nešto od mene. Nisam znao kakav odgovor mogu da očekujem. Ono što sam dobio bila je demonstracija moći. Pružila je bez zlobe, ali bih bio budala da u tome ne vidim upozorenje. Prethodno mi je ispričala kako je otkrila svoju sposobnost da kontroliše supstancu živih bića. U očajanju, rekla je, kada je bila na korak od samoubistva, pronašla je, u najdubljim vodama svoga bića, mogućnosti za koje nije znala da postoje. Sile koje su došle iz tih oblasti dok se oporavljala, kao ribe na svetlost.

Tada mi je pokazala mali deo te moći, čupajući mi vlasi kose sa glave. Samo nekoliko; tek toliko da prikaže svoju čudesnu vešlinu. Osetio sam kako to radi. Samo je rekla: jedna iza uva, i ja bih osetio kako mi se odiže koža, a zatim vraća, kada bi prsti njene volje odstranili dlaku. Zatim još jednu, i još jednu. Bilo je to neverovatno; razvila je tu moć u prefinjenu umetnost, pronalazeći i izdvajajući po jednu vlas sa moje glave sa preciznošću pincete.

Priznajem, sedeo sam ukočen od straha, svestan da se samo poigrava sa mnom. Pre ili posle, bio sam siguran, doći će vreme da me zauvek ućutka.

Ali je i ona sumnjala u sebe. Priznala mi je da je plaši moć, iako je savladala. Bio joj je potreban neko, rekla je, da je nauči kako da je iskoristi na najbolji način. A taj neko nisam bio ja. Ja sam bio samo čovek koji je voleo, i pre ovog otkrića, i uvek će je voleti, uprkos svemu.

U stvari, posle tog otkrića brzo sam se navikao na novu sliku o Žaklin. I umesto da osetim strah, postao sam još zavisniji od žene koja je pristajala da posedujem njeno telo.

Posao mi se pretvorio u gnjavažu, smetnju u sanjarenju o mojoj voljenoj. Gubio sam reputaciju; izgubio sam zastupništvo; izgubio sam poverenje. za samo dva ili tri meseca moj profesionalni bio je sveden na nulu. Prijatelji su očajavali zbog mene, kolege su me izbegavale.

Nije ona bila ta koja mi je pila krv. Želim da to bude jasno. Nije bila nikakva pijavica, ili parazit. Ono što mi se događalo, sukob sa svakodnevicom ako hoćete, bilo je samo moje delo. Nisam bio začaran; to je romantična laž kojom se opravdava silovanje. Ona je bila more: i ja sam morao da plivam u njemu. Ima li to smisla? Živeo sam život na obali, u konkretnom svetu zakona, i bio umoran od svega. Ona je bila kao tečnost: beskrajno more u jednom telu, potop u jednoj sobi, i ja ću se rado utopiti u njoj, ako mi pruži priliku. Biće to moja odluka. Znajte to. Uvek je bila moja odluka. Odlučio sam da uđem u tu sobu večeras, i da poslednji put budem s njom. Po svojoj slobodnoj volji.

A koji čovek ne bi? Ona je bila (jeste) božanstvo. Sledećih mesec dana, posle one demonstracije moći, živeo sam u neprekidnoj ekstazi njenog prisustva. Kada sam bio sa njom, otkrivala mi je puteve ljubavi koje nije upoznalo nijedno Božje stvorenje na zemlji. Kažem nijedno: sa njom nije bilo granica. A kada nismo bili zajedno, slavlje se nastavljalo, jer mi se činilo da je ona izmenila ceo moj svet.

A onda me je ostavila.

Znao sam razlog: otišla je da pronađe nekog da je nauči da koristi moć. Ali razumevanje njenih razloga ništa nije pomagalo.

Bio sam slomljen: izgubio sam posao, izgubio sebe, izgubio ono malo prijatelja koje sam još imao. Jedva da sam primetio. Bili su to beznačajni gubici, pored gubitka Žaklin...

 

„Žaklin..."

Bože, pomislila je, zar je ovo najuticajniji čovek u zemlji? Izgledao je tako neprivlačan, tako nezanimljiv.

Nije čak imao ni jaku bradu.

Ali Titus Petifer je bio moć.

Upravljao je sa više poslova nego što je mogao da nabroji; njegova reč u svetu finansija je rušila kompanije kao kuće od slame, uništavajući ambicije stotina ljudi, karijere hiljada. Pod njegovim okriljem se preko noći sticalo bogatstvo, čitave korporacije su padale kada bi samo dunuo, kao žrtve njegovih ćudi. Ako je neko poznavao moć, bio je to on. Od njega se moglo učiti. „Nećete zameriti ako vas budem zvao Džej?"

„Neću."

„Jeste li dugo čekali?“

„Dovoljno dugo."

„Obično ne ostavljam lepe žene da čekaju.“

„Bogami ostavljate."

Već ga je znala: dva minuta u njegovom društvu bila su dovoljna da mu uzme meru. Brže će ga imati ako bude hladnokrvno drska.

„Uvek koristite inicijale kada se obraćate ženama koje prvi put srećete?"

„Tako ih lakše popamtim; smeta vam?"

„Zavisi.“

„Od čega?"

„Od onoga što dobijem za to što sam vam dala tu privilegiju."

„Znači to je privilegija, znati vaše ime?“

„Da."

„Pa... počastvovan sam. Naravno, ukoliko tu privilegiju ne delite suviše rasipno."

Odmahnula je glavom. Ne, mogao je da vidi da ona nije odveć široke ruke kada su osećanja u pitanju.

„Zašto ste toliko dugo čekali da me vidite?" reče on. „Zašto dobijam obaveštenja da ste ugnjavili moje sekretarice konstantnim zahtevima da me vidite? Hoćete novac? Jer ako to tražite otići ćete odavde praznih ruku. Obogatio sam se jer sam bio zloća, i što sam bogatiji, veći sam zlobnik."

Izjava je bila istinita; izgovorio ju je otvoreno.

„Ne želim novac", reče ona, podjednako otvoreno. „To osvežava, za promenu.“

„Postoje bogatiji od vas."

Obrve mu se podigoše u iznenađenju. Ume da ujede, ova lepojka.

„Istina je", reče on. Bilo je bar pet ili šest bogatijih ljudi od njega na hemisferi.

„Ja nisam neka slatka mala neznanka. Nisam došla da potucam slavno ime. Imamo mnogo toga da ponudimo jedno drugom."

„Kao na primer?" reče on.

„Imam svoje telo."

Nasmešio se. Direktniju ponudu nije čuo godinama.

„A šta ja mogu da vam ponudim za vašu velikodušnost?"

„Hoću da naučim...“

„Naučite?"

„... kako se koristi moć." Bila mu je sve čudnija.

„Kako to mislite?" odgovorio je, da dobije na vremenu. Nije mogao da je dokuči; uznemiravala ga je i zbunjivala.

„Treba da vam prevedem na buržujski?" reče ona, igrajući na kartu drskosti, sa takvim smeškom da se on ponovo osećao skoro privlačnim.

„Nema potrebe. Hoćete da učite kako se koristi moć.

Pretpostavljam da bih mogao da vam pomognem..."

„Znam da možete."

„Morate znati da sam oženjen čovek. Virdžinija i ja smo zajedno već osamnaest godina."

„Imate tri sina, četiri kuće, služavku Mirabel. Ne podnosite Njujork, ali zato volite Bankok; broj košulje 42, omiljena boja zelena."

„Tirkizna."

„Starost vas profinjuje.“

„Još nisam star."

„Oženjen osamnaest godina. Od toga se prerano stari."

„Jok ja."

„Dokažite." „Kako?"

„Uzmi me."

„Šta?"

„Uzmi me."

„Ovde?"

„Navuci zastore, zaključaj vrata, isključi terminal, i uzmi me. Ako smeš.“ „Ako smem?"

Koliko dugo ga niko nije izazivao da nešto učini?

„Ako smem?"

Uzbudio se. Tako uzbuđen nije bio bar deset godina. Navukao je zastore, zaključao vrata, isključio video-prikaz svojih blaga.

Bože, pomislila je, moj je.

 

Nije to bila laka strast, kao sa Vasijem. Prvo, Petifer je bio nespretan, nekultivisan ljubavnik. Drugo, bio je suviše nervozan zbog svoje žene da bi bio posebno uspešan preljubnik. Činilo mu se da svuda vidi Virdžiniju: u predvorjima hotela u kojima su uzimali sobu za popodne, u taksijima koji su krstarili ulicama ispred njihovih ljubavnih gnezda, jednom čak obučenu kao kelnericu (kleo se da je sličnost potpuna), kako briše sto u restoranu. Umišljeni strahovi, ali su ipak kvarili spontanost romanse.

Ona je ipak učila od njega. Bio je briljantan moćnik jednako kao što je bio neuk ljubavnik. Učila je da bude moćna bez upotrebe moći, da ostane netaknuta od zlobe koju privlačnost izaziva kod neprivlačnih; da jednostavno donosi jednostavne odluke; da bude bez milosti. Za ovo poslednje joj i nije bila potrebna poduka. Možda je bilo istinitije reći da je podučavao da nikad ne požali zbog nedostatka instinktivne samilosti, već da prosuđuje samo intelektom ko zaslužuje da nestane a koga treba ubrojiti u pravedne.

Nijednom mu se nije otkrila, iako je koristila svoja umeća, na najtajnovitiji način, da izmami zadovoljstvo iz njegovih istrošenih nerava.

U četvrtoj nedelji njihove veze, ležali su jedno kraj drugog u sobi boje ljiljana, dok je popodnevni saobraćaj režao dole na ulici. Imali su loš seks; on je bio nervozan, i nikakav trik ga nije mogao navesti da se zaboravi. Završilo se brzo, skoro bez strasti.

Nameravao je da joj nešto kaže. Znala je: čekalo je, ovo otkriće, negde u dnu njegovog grla. Okrenuvši se prema njemu, mislima mu je masirala slepoočnice, opuštajući ga da progovori.

Spremao se da upropasti dan.

Spremao se da upropasti svoju karijeru.

Spremao se, Bog neka mu je u pomoći, da upropasti svoj život.

„Moram da prestanem da te viđam", rekao je.

Ne bi se usudio, pomislila je.

„Nisam siguran koliko znam o tebi, ili tačnije, koliko mislim da znam o tebi, ali me to čini... opreznim s tobom, Džej. Da li me razumeš?"

„Ne."

„Bojim se da sam počeo da sumnjam u tebe, u vezi...

zločina.“

„Zločina?"

„Znam za tvoju prošlost."

„Ko je njuškao?" upitala je. „Sigurno ne Virdžinija."

„Ne, nije Virdžinija, radoznalost nije njena osobina."

„Ko onda?"

„To te se ne tiče."

„Ko?"

Lagano mu je pritisnula slepoočnice. On se trgnu od bola.

„Šta ti je?" upita ona.

„Boli me glava."

„Napetost, ništa drugo nego napetost. Ja ću ti pomoći, Tituse."

Prstom mu je dotakla čelo, popuštajući pritisak.

Uzdahnuo je od olakšanja.

„Je li sad bolje?“

„Da?"

„Ko je bio radoznao, Tituse?"

„Imam ličnog sekretara. Lindona. Pominjao sam ga pred tobom. Znao je sve vreme za nas. On nam, u stvari, rezerviše sobe i aranžira pokriće za Virdžiniju."

Glas mu je imao dečački prizvuk, koji je bio skoro dirljiv. Kao da se stideo što je ostavlja, umesto da mu to slama srce. „Lindon je neka vrsta čudotvorca. Izmanevrisao je mnoge stvari da nam bude lakše. On nema ništa protiv tebe. Ali se desilo da vidi jednu od tvojih fotografija koje sam ja snimio. Dao sam mu ih da ih uništi."

„Zašto?"

„Nije trebalo da ih snimam; bila je to greška. Virdžinija je mogla..." Zastao je, počeo ponovo. „Svejedno, prepoznao te je, iako nije mogao da se seti gde te je video."

„Ali se posle dosetio."

„Radio je za jedne od mojih novina, kao urednik trač rubrike. Tako je i postao moj pomoćnik. Setio te se u tvojoj pređašnjoj inkarnaciji. Žaklin Es, udovica Bendžamina Esa."

„Pokoj mu duši."

„Doneo mi je još fotografija, neke ne tako lepe kao tvoje."

„Kakve fotografije?"

„Tvog doma. I tela tvoga muža. Rekli su da je to telo, iako je, bogami, ostalo malo ljudskog u njemu."

„I pre toga ga je bilo malo", izjavila je, misleći na Benove hladne oči, i još hladnije ruke. Dobre samo da budu uklonjene, i zaboravljene.

„Šta se dogodilo?"

„Sa Benom? Ubijen je."

„Kako?" Da li mu je to glas malo zadrhtao?

„Vrlo lako." Ustala je sa kreveta, i stajala pored prozora. Jaka letnja svetlost prosecala je put kroz proreze roletni, grebeni senke i sjaja ocrtavali su joj konture lica.

„Ti si to učinila."

„Da." Učio ju je da bude neposredna. „Da, ja sam to učinila."

Učio ju je i ekonomiji pretnje. „Ostavi me i opet ću."  Odmahnuo je glavom. „Nikad. Ne bi se usudila." Sada je stajao pred njom.

„Moramo da se razumemo, Džej. Ja imam moć i čist sam. Kapiraš? Moj ugled u javnosti nema na sebi ni zrnce skandala. Mogu sebi da dozvolim ljubavnicu, tuce ljubavnica, i opet da ostanem čist. Ali ubicu? Ne, to bi mi uništilo život."

„Da li te ucenjuje? Taj Lindon?"

Posmatrao je dan kroz proreze na roletni, sa obogaljenim izrazom na licu. Ispod levog oka su mu se trzali mišići obraza.

„Da, ako baš hoćeš da znaš", rekao je, mrtvim glasom.

„To kopile me ima u šaci."

„Vidim."

„A ako je on pogodio, mogu i drugi. Shvataš?“

„Ja sam jaka; ti si jak. Možemo da ih smotamo oko malog prsta.“

„Ne."

„Da! Ja umem neke stvari, Tituse.“ „Ne želim da znam." "Znaćeš", rekla je.

Pogledala ga je, uhvativši ga za ruke a da ga nije ni dodirnula. Posmatrao je, sav se pretvorivši u oči, kako mu se ruke i protiv volje podižu da joj dotaknu lice, da joj glade kosu najnežnijim dodirom. Naterala ga je da pređe drhtavim prstima preko njenih dojki, uzimajući ih sa više žestine nego što je sam bio u stanju da ispolji.

„Uvek si tako oprezan, Tituse", rekla je, učinivši da je steže do same granice nasilja. „Ovako to volim." Sada su mu ruke bile niže, izazivajući joj drugačiji izraz na licu.

Preko lica joj je prelazila plima, sve na njoj je oživelo. „Dublje..."

Prodro je prstom, gladio palcem.

„Volim te, Tituse. Zašto mi to ne radiš i kada ne tražim?"

Pocrveneo je. Nije voleo da razgovara o onome što su radili zajedno. Uvela ga je dublje, šapućući.

„Neću se slomiti, znaš. Virdžinija je možda od drezdenskog porcelana, ali ja nisam. Hoću osećanja; hoću nešto po čemu ću te pamtiti kad ne budem s tobom. Ništa nije večno, zar ne? Treba mi nešto da me greje noću."

Padao je na kolena, ruke su mu po njenoj volji bile još na njoj i u njoj, kopajući kao pohotne krabe. Telo mu je bilo pokriveno znojem. Prvi put, pomislila je, da ga vidi oznojenog.

„Nemoj me ubiti", jecao je.

„Mogu da te izbrišem." Nestani, pomislila je i odmah potisnula ovu misao, pre nego što mu učini neko zlo.

„Znam. Znam", reče on. „Možeš da me ubiješ kao muvu."

Plakao je. Bože, pomislila je, taj veliki čovek leži mi pod nogama, kmečeći kao beba. Šta još mogu da naučim o moći iz ovog raspekmeženog prizora? Počupala mu je suze sa lica, koristeći više snage nego što je bilo potrebno. Koža mu se zacrvenela pod njenim pogledom.

„Pusti me, Džej. Ne mogu da ti pomognem. Od mene ti nema koristi."

Govorio je istinu. Bio je potpuno beskoristan. S prezirom mu je oslobodila ruke. Mlitavo su mu pale niz bokove.

„Ne pokušavaj da me pronađeš, Tituse. Jesi li razumeo? Ne šalji svoje sluge za mnom da bi sačuvao reputaciju, jer ću biti nemilosrdnija nego što si ti ikad bio."

Ništa nije rekao; samo je klečao, okrenut prema prozoru, dok se ona umivala, pila kafu koju su naručili, i otišla.

 

Lindon je bio iznenađen što su vrata ureda odškrinuta. Bilo je tek sedam i trideset šest. Nijedna od sekretarica neće se pojaviti još sat vremena. Sigurno je neka čistačica bila zaboravna i ostavila otključana vrata.

Otkriće o kojoj se radi, i najuriće je.

Gurnuo je vrata.

Žaklin je sedela unutra, leđima okrenuta vratima. Prepoznao joj je potiljak, onaj pad kestenjaste kose. Kurvinjski nametljiv: suviše izazivački, suviše divlji. Njegova kancelarija, dodatak prostorijama g. Petifera, bila je cepidlački uredna. Preleteo je pogledom: izgledalo je da je sve na svom mestu.

„Šta tražite vi ovde?"

Tiho je udahnula, pripremajući se.

Prvi put je planirala da to uradi. Pre je to uvek bila naprasna odluka.

Približavao se stolu, odlažući aktovku i uredno savijeni primerak Financial Timesa.

„Nemate prava da ulazite bez moje dozvole."

Okrenula se na lenjoj vrtešci njegove fotelje; onako kako je on činio kada je imao nekog na ribanju.

„Lindone", rekla je.

„Ništa što kažete ili učinite neće promeniti činjenice, gđo Es", reče on, preskačući uvod, „da ste hladnokrvni ubica. Moja dužnost je bila da obavestim g. Petifera o stanju stvari."

„Učinio si to za Titusovo dobro?"

„Naravno."

„A ucena, da li je i to bilo za Titusovo dobro?“

„Napolje iz moje kancelarije...“

„Da li je, Lindone?"

„Droljo! Šta znaju drolje: ništa, to su bezumne, zaražene životinje", siktao je. „O, ti si prevejana, priznajem – ali ko i svaka druga kurva kad hoće da zaradi."

Ustala je. Očekivao je odgovor. Ali nije ga bilo: bar ne verbalnog. Osetio je zategnutost na licu, kao da ga neko pegla.

„Šta... to... radiš?" upitao je.

„Radim?"

Oči su mu se pretvorile u proreze, kao kad dete oponaša nakaznog Kineza, usta su mu bila široko razvučena, u bilstav osmeh. Reči su izlazile s mukom...

„Prestani... s tim..."

Zatresla je glavom.

„Kurvetino..." rekao je ponovo, još joj prkoseći.

Ona ga je samo posmatrala. Lice je počelo da mu se trza i grči pod pritiskom, mišići da poskakuju.

„Policija..." pokušavao je da kaže, „ako me samo pipneš prstom..."

„Neću", obeća ona, i iskoristi svoju prednost.

Osećao je ispod odeće istu zategnutost po celom telu, kako mu razvlači kožu, zatežući je sve jače i jače. Nešto je moralo da popusti; znao je to. Neki deo njega biće slab, i pokidaće se pod tenzijom. A ako popusti samo na jednom mestu, ništa je neće sprečiti da ga rastrgne. Shvatio je to prilično hladnokrvno, dok mu se telo trzalo a on psovao kroz iznuđeni osmeh.

„Pizdo", govorio je. „Sifilistična pizdo." Ne izgleda uplašen, pomislila je.

Umirući, oslobodio je toliko mržnje prema njoj da je strah bio potpuno izbrisan. Sada je ponovo nazivao kurvom, iako mu je lice bilo iskrivljeno do neprepoznavanja.

A onda je počeo da se cepa.

Procep mu se stvorio prvo na krivini nosa i pojurio uvis, preko čela, i naniže, kidajući mu usne i bradu, zatim vrat i grudi. Košulja mu je za nekoliko sekundi postala crvena, tamno odelo još tamnije, niz rukave i nogavice se cedila krv. Koža mu se smakla sa ruku kao hirurške rukavice, i sa lica mu skliznuše dva prstena skerletne materije kao slonove uši.

Uvrede su prestale.

Već je deset sekundi bio mrtav od šoka, iako je ona još radila na njemu, osvetnički, smičući mu kožu sa tela i bacajući komade po sobi, sve dok nije ostao da stoji, pušeći se, u svojem crvenom odelu i crvenoj košulji i sjajnim crvenim cipelama i izgledao, njoj, malo više kao osećajan čovek. Zadovoljna postignutim, oslobodila ga je. Mirno je legao u lokvu krvi i zaspao.

Bože, pomislila je dok je spokojno izlazila niz sporedne stepenice, ovo se zove ubistvo prvog stepena.

 

Ni u jednim novinama nije bilo izveštaja o njegovoj smrti, niti u vestima na TV. Lindon je očigledno umro kao što je živeo, sakriven od pogleda javnosti.

Znala je, međutim, da su u pokretu točkovi čije su glavčine nevidljive beznačajnim pojedincima kao što je ona. U koje svrhe, i koliko će joj to promeniti život, mogla je samo da nagađa. Ali Lindonovo ubistvo nije bilo samo trenutni poriv, iako je bilo i toga. Ne, htela je da ih uzbuni, svoje neprijatelje u svetu, i povuče ih za sobom. Da ih primora da se pokažu: da pokažu svoj prezir, i strah. Prolazila je kroz život, činilo joj se, tragajući za znacima o sebi, sposobna da objasni svoju prirodu samo prema pogledu u očima drugih ljudi. Sada je htela tome da učini kraj. Bilo je vreme da se pozabavi progoniteljima.

Sada će svi oni koji znaju za nju, pre svih Petifer, zatim i Vasi, poći za njom, i ona će im zauvek sklopiti oči: učiniti da je zaborave. Tek će tada, kada svedoci budu uništeni, biti slobodna.

Petifer nije došao, naravno, ne lično. Bilo mu je lako da pronađe agente, ljude bez skrupula ili milosti, ali sa njuhom koji bi postideo i pse krvoslednike.

Zamka je bila razapeta, iako joj još nije videla čeljusti. Svuda je bilo znakova. Iznenadno podizanje ptica iza zida, neobična svetlost sa udaljenog prozora, koraci, zvižduci, muškarci u tamnim odelima koji su čitali novine na ivici njenog vidokruga. Nedelje su prolazile, oni se nisu približavali, ali nisu ni otišli. Čekali su, kao mačke na drvetu, nemirnih repova, lenjih očiju.

Potera je imala Petiferova obeležja. Dovoljno je naučila od njega da prepozna njegovu obazrivost i prepredenost. Jednom će doći po nju, ali u svoje vreme, ne u njeno. Možda to čak neće biti njihovo vreme, već njegovo. I mada mu nijednom nije ugledala lice, bilo je to kao da joj je lično Titus za petama.

Bože, pomislila je, život mi je u opasnosti a ja ni da se zabrinem.

Beskorisna je, ova moć nad mesom, ako iza nje ne stoji svrha. Koristila je iz uskogrudih ličnih razloga, iz nervoznog užitka, ili čistog besa. Ali je ti izlivi nisu približili ljudima: samo su od nje načinili nakazu u njihovim očima.

Ponekad bi pomislila na Vasija, i pitala se gde je, šta radi. On nije bio snažan čovek, ali je imao u duši bar malo prave strasti. Više nego Ben, više nego Petifer, svakako više nego Lindon. I bio je, sećala se sa toplinom u duši, jedini čovek, koga je poznavala, koji je zvao Žaklin. Svi ostali su izmišljali nesimpatične kovanice od njenog imena: Džeki ili Džej, ili, u Benovoj još nepodnošljivijoj verziji, Žužu. Samo je Vasi zvao jednostavno Žaklin, prihvatajući, na svoj formalni način, njenu potpunost, nju u celini. I kada je mislila na njega, pokušavajući da zamisli njegov povratak, strahovala je za njega.

 

Vasijevo svedočanstvo (drugi deo)

 

Naravno da sam je tražio. Tek kada izgubite nekoga, shvatite besmislenost one fraze „kako je svet mali". Nije. Svet je beskrajan bezdan, naročito ako ste sami.

Dok sam još bio advokat, zarobljen u incestnom krugu ljudi, svaki dan sam viđao ista lica. Sa nekima bih razmenio par reči, sa nekima osmeh, ili klimoglav. Pripadali smo, iako često profesionalni protivnici, istom samozadovoljnom krugu. Jeli smo za istim stolovima, pili rame uz rame. Čak smo delili i ljubavnice, iako to nismo uvek znali. U takvim okolnostima je lako poverovati da vam svet ne želi zlo. Starite, naravno, ali tako je sa svima. Verujete, na samozadovoljan način, da su vas godine učinile malo mudrijim. Život je podnošljiv; i oni znojavi košmari u tri izjutra dolaze sve ređe što je deblji račun u banci.

Ali pomisliti da je svet dobronameran, isto je što i lagati sebe, verovati u takozvanu izvesnost koja je, u stvari, samo zajednička iluzija.

Kada je otišla, srušile su se sve iluzije, i postale providne sve laži sa kojima sam tako usrdno živeo.

Svet nije mali, kada preostane samo jedno lice koje želite da vidite, a to lice je izgubljeno negde u vrtlogu. Svet nije mali kada su onih nekoliko vitalnih sećanja na objekt vaše posvećenosti u stalnoj opasnosti da ih pregaze hiljade utisaka što vas preplavljuju svaki dan, i vuku za skute kao deca, zahtevajući pažnju samo za sebe.

Bio sam propao čovek.

Budio sam se (pravi izraz za moje stanje) u skučenim sobama sumornih hotela, napijao se umesto da jedem, i pisao njeno ime, kao klasičan slučaj opsesije, bezbroj puta. Po zidovima, na jastuku, na dlanu. Penkalom sam probio kožu na dlanu, i mastilo je inficiralo posekotinu. Žig je još uvek tu, upravo ga posmatram. Žaklin, kaže. Žaklin.

Onda sam je jednog dana video, sasvim slučajno. Zvučaće melodramatično, ali tada pomislih da ću umreti. Toliko dugo sam je zamišljao, pripremao se za ponovni susret, da su me u tom momentu izdale noge, i pozlilo mi je na sred ulice. Ne baš klasična scena. Ljubavnik koji se, ugledavši svoju voljenu, ispovraća po košulji. Ali između Žaklin i mene ništa nije bilo sasvim normalno. Ili prirodno.

Pošao sam za njom, što je bilo posebno teško. Bila je gužva, a ona je išla brzo. Dvoumio sam se da li da je pozovem. Ipak nisam. Ko zna šta bi učinila kada bi videla kako prema njoj posrće ovaj zapušteni bezumnik, zovući je po imenu? Verovatno bi pobegla. Ili još gore, posegla bi mi u grudi, stežući mi svojom voljom srce, i oslobodila me bede pre nego što je otkrijem svetu.

Zato sam bio nem, i samo je pratio, uporno, do mesta gde sam pretpostavio da stanuje. I ostao sam tamo, ili u blizini, sledeća dva dana, ne znajući šta da preduzmem. Smešna dilema. Posle sveg onog vremena koje sam proveo tražeći je, sada kada je bila tako blizu da sam mogao da joj se obratim, da je dodirnem, nisam se usuđivao da joj pridem.

Možda sam se plašio smrti. Ali evo me sada, u ovom smrdljivom ćumezu u Amsterdamu, kako pišem ovo svedočanstvo očekujući Kusa da mi donese ključ, i više ne strahujem od smrti. Verovatno me je taština tada sprečila da joj priđem. Nisam hteo da me vidi slomljenog i očajnog; hteo sam da joj dođem čist, njen ljubavnik iz snova.

Dok sam čekao, oni su došli po nju.

Nisam znao ko su. Dva muškarca, neupadljivo odeveni. Ne verujem da su bili policajci: suviše su bili uglađeni. Čak kultivisani. A ona se nije opirala. Pošla je smešeći se, kao da ide u operu.

Prvom prilikom sam se vratio u zgradu, malo bolje obučen, raspitao se kod vratara za njen stan, i provalio unutra. Živela je jednostavno. U jednom uglu sobe je postavila sto, i na njemu pisala memoare. Nije stigla dalje od prvih sedam godina života. Pitao sam se, ponovo u taštini, da li bi me pomenula u knjizi. Verovatno ne bi.

Uzeo sam i nešto njene odeće; samo stvari koje je nosila dok sam bio sa njom. Ništa intimno: nisam fetišist. Nisam nameravao da odem kući i njušim njen veš. Hteo sam nešto po čemu ću je pamtiti; zamišljati je u tome. Iako, sad kad razmislim, nikad nisam sreo ljudsko biće kome najbolje stoji sopstvena koža.

Tako sam je po drugi put izgubio, mnogo više zbog kukavičluka nego zbog okolnosti.

 

Petifer se četiri nedelje držao dalje od kuće u kojoj su čuvali Žaklin Es. Dali su joj gotovo sve što je tražila, osim slobode, a nju je tražila u sasvim apstraktnom smislu. Nije je interesovalo bekstvo: iako je to mogla lako da učini. Par puta se zapitala da li je Titus rekao muškarcima i ženi koji su je čuvali u kući kakve su njene sposobnosti: verovala je da nije. Prema njoj su se ponašali kao da je, jednostavno, žena na koju je Titus bacio oko i poželeo da je ima. I oni su mu je dobavili, za krevet, prosto k'o pasulj.

Pošto je dobila svoju sobu, i neiscrpne zalihe papira, ponovo je počela da piše memoare, od početka.

Bilo je kasno leto, i noći su postajale hladnije. Ponekad bi, da se ugreje, legla na pod (zatražila je da uklone krevet) i učinila da joj se telo zatalasa kao površina jezera. Bez seksa joj je telo ponovo postalo misterija; prvi put je shvatila da je telesna ljubav za nju bila istraživanje najintimnijih, pa ipak najtajanstvenijih regiona njenog bića: mesa. Najbolje je razumela sebe kada bi grlila drugoga: najjasnije je videla svoje ustrojstvo kada su na njoj bile nečije usne, zaljubljene i nežne. Ponovo je mislila na Vasija, i jezero bi se na pomisao o njemu uzburkalo kao u oluji. Grudi su joj narastale u podrhtavajuće planine, trbuhom su joj jurile čudesne plime, na nemirnom licu joj se ukrštale struje, zapljuskivale joj usne i ostavljale tragove kao talasi na pesku. I kao što je u njegovom sećanju ona bila voda, sada se, dok ga se sećala, topila.

Sećala se retkih trenutaka kada je bila u miru sa životom; tim trenucima je uvek prethodila lelesna ljubav, prazneći je od ambicije i taštine. Sigurno su postojali i drugi načini; ali je njeno iskustvo bilo ograničeno. Majka joj je uvek govorila da žene, pošto su u većem skladu sa sobom nego muškarci, imaju manju potrebu da zaborave povrede. Ali ona to uopšte nije tako doživela. Život joj je naneo bezbroj povreda, a tako je malo bilo načina da ublaži bol.

Odustala je od pisanja memoara kada je stigla do devete godine. Bilo joj je užasno teško da nastavi od tog mesta, od vremena kada je osetila prve znake puberteta. Spalila je papire na lomači koju je upalila na sredini sobe, istog dana kada se pojavio Petifer.

Bože, pomislila je, zar je ovo moć.

Petifer je izgledao bolesno; promenio se fizički kao jedan njen nekadašnji prijatelj koji je umro od raka. Jednog meseca prividno zdrav, sledećeg već isisan iznutra, kao da se sam jeo. Izgledao je kao prazna ljuštura: koža mu je bila suva i u flekama. Samo su mu oči bile sjajne; oči besnog psa.

Bio je besprekorno obučen, kao da će na venčanje.

„Džej."

„Tituse."

Odmorio je.

„Jesi li dobro?"

„Jesam, hvala na pitanju."

„Dobijaš sve što zatražiš?"

„Imam savršene domaćine."

„Nisi se bunila."

„Bunila?"

„Zato što si ovde. Zaključana. Očekivao sam, posle Lindona, još jedan pokolj nevinih."

„Lindon nije bio nevin, Tituse. Ovi ljudi jesu. Nisi im rekao."

„Nisam smatrao da je neophodno. Mogu da zatvorim vrata?"

Bio je njen tamničar: ali joj je došao kao emisar u logor veće sile. Dopadalo joj se kako se ponašao prema njoj, zastrašeno ali radosno. Zatvorio je vrata, i zaključao ih.

„Volim te, Džej. I bojim te se. U stvari mislim da te volim zato što te se bojim. Da li je to bolesno?"

„Rekla bih."

„I ja."

„Zašto si čekao toliko vremena da dođeš?“

„Morao sam da sredim poslove. Inače bi nastao haos.

Kad odem."

„Odlaziš nekud?"

Pogledao je, lice mu je bilo zgrčeno od iščekivanja.

„Nadam se.“

„Kuda ćeš?"

Još nije shvatala šta ga je dovelo njoj; svi poslovi su bili dovedeni u red, zamolio je ženu za oproštaj dok je spavala, nesvesna svega, svi izlazi su bili zatvoreni, sve nedoumice izmirene.

Još nije shvatala da je došao da umre.

„Izbrisala si me, Džej. Pretvorila u ništa. I više nemam kuda. Da li me shvataš?"

„Ne?"

„Ne mogu da živim bez tebe", rekao je. Kliše je bio nepodnošljiv. Zar nije mogao da nađe bolji način da to kaže? Bilo je tako otrcano da se skoro nasmejala.

Ali on nije završio.

„... a sigurno je da ne mogu da živim sa tobom." Ton se naglo promenio. „Zato što si mi odurna, ženo, muka mi je kad te gledam."

„Pa?"

„Pa..." Ponovo je bio blag, i njoj poče da sviće. „... hoću da me ubiješ."

Sve je bilo groteskno. Svetlucave oči su je fiksirale.

„To je ono što želim", reče on. „Veruj mi, to je sve što želim na svetu. Ubij me, kako god hoćeš. Poći ću bez opiranja, bez ijedne reči."

Setila se starog vica. Mazohista će sadisti: Udari me!

Tako ti Boga, udari me! a sadista će: Neću. „A ako odbijem?"

„Ne možeš da me odbiješ. Gnusan sam.“

„Ali ja te ne mrzim, Tituse."

„Trebalo bi. Slab sam. Beskoristan sam ti. Ničemu te nisam naučio."

„Naučio si me mnogim stvarima. Sada mogu da se kontrolišem."

„Lindonova smrt bila je kontrolisana, zar ne?“ „Naravno."

„Meni je izgledala malo preterano.“

„Dobio je samo ono što je zaslužio.“

„Onda daj i meni ono što sam zaslužio. Zatvorio sam te. Odbacio te kada sam ti bio potreban. Kazni me.“

„Preživela sam."

„Džej!"

Čak i u ovom košmaru nije mogao da je zove punim imenom.

„Kunem te Bogom. Kunem te Gospodom Bogom. Ovo je poslednje što tražim od tebe. Sama odaberi motiv od onog što imaš u sebi. Samilost, prezir, ljubav. Ali učini to, molim te učini to." „Ne", rekla je.

Odjednom joj je prišao i ošamario je, snažno.

„Lindon je rekao da si kurva. Bio je u pravu: jesi. Nisi bolja od najjeftinije drolje."

Otišao je od nje, okrenuo se, ponovo prišao, udario je, brže, jače, i opet, šest ili sedam puta, dlanom i nadlanicom.

Zatim je stao, zadihan.

„Hoćeš novac?" Sada se pogađa. Udarci, pa pogodbe. 

Videla ga je iskrivljeno kroz suze od šoka, koji nije mogla da spreči.

„Hoćeš novac?" ponovio je.

„Šta ti misliš?"

Nije razumeo njen sarkazam, i počeo je da razbacuje novčanice oko nogu, desetine i desetine novčanica, kao ponude oko kipa Device.

„Sve što želiš", rekao je. "Žaklin."

Osetila je u utrobi nešto slično bolu kada se u njoj rodila želja da ga ubije, ali joj se oduprla. To bi značilo da igra po njegovom, da postane instrument njegove volje: da izgubi moć. Ponovo oruđe; uvek je bila samo to. Uzgajali su je kao kravu, da daje. Udobnost muževima, mleko bebama, smrt starcima. I očekivalo se, kao od krave, da udovolji svakom zahtevu, kad god je pozovu. E, ovog puta neće.

Pošla je prema vratima.

„Kuda si pošla?"

Posegnula je za ključem.

„Tvoja smrt je tvoja stvar, a ne moja", rekla je.

Bacio se na nju pre nego što je mogla da otključa vrata, i udarac je – u svojoj snazi, i podmuklosti – bio potpuno neočekivan.

„Kučko!" vrisnuo je, i zasuo je kišom udaraca.

U njenoj utrobi je stvar koja je htela da ubija narasla još malo.

Zgrabio ju je za kosu i odvukao nazad u sobu, obasipajući je prostotama, beskrajnom plimom opscenosti, kao da se u njemu otvorila brana otpadnih voda. Govorila je sebi da je to još jedan njegov način da dobije ono što želi: ako nasedneš izgubila si, on samo manipuliše tobom. Ali reči su ipak dolazile: iste one prljave reči kojima su zasipane generacije potčinjenih žena. Kurvo; bezbožnice; pizdo; kučko; čudovište.

Da, ovo je, ovo poslednje.

Da, pomislila je: i jesam čudovište.

Ova misao joj je pomogla. Okrenula se. Znao je njenu nameru pre nego što ga je pogledala. Ruke mu spadoše sa njene glave. Bes joj je već bio u grlu i izlazio iz nje – kroz vazduh između njih.

Nazvao me čudovištem: čudovište jesam.

Činim ovo za sebe, ne za njega. Nikada za njega. Za sebe!

Zastenjao je kada ga je dodirnula njena volja, i svetlucave oči na trenutak prestadoše da svetlucaju, nagon za umiranjem postade nagon za opstankom, naravno kasno, i on zaurla. Čula je kako mu odgovaraju povici, koraci, pretnje sa stepeništa. Za koji trenutak biće u sobi.

„Ti si životinja", rekla je.

„Ne", rekao je, čak i sada siguran da je on taj koji naređuje.

„Ti ne postojiš", reče ona, približavajući mu se. „Nikada neće naći deo koji je bio Titus. Titusa nema. Ostalo je samo..."

Bol je bio strašan. Zaustavio mu je svaki glas. Ili je to ponovo bila ona, menjajući mu grlo, nepca, glavu? Rastavljala mu je kosti lobanje, i preuređivala ih.

Ne, hteo je da kaže, ovo nije prefinjeni ritual koji sam zamišljao. Hteo sam da umrem prepleten s tobom, da nestanem sa usnama priljubljenim uz tvoje, hladeći se u tebi dok budem umirao. Ovo nije ono što ja hoću.

Nije. Nije. Nije.

Bili su na vratima, ljudi koji su je držali ovde, udarajući u drvo. Nije ih se plašila, naravno, ali su mogli da pokvare njenu rukotvorinu pre nego što joj da završni oblik.

Neko se bacao na vrata. Drvo se rascepi: vrata se otvoriše. Obojica muškarca su bili naoružani. Uperiše oružje u nju, pouzdano ciljajući.

„Gos'n Petifer?" reče mladi. U uglu sobe, ispod stola, zasjaše Petiferove oči.

„Gos'n Petifer?" ponovio je, zaboravljajući ženu.

Petifer odmahnu glavom nalik na njušku. Ne prilazi, molim te, mislio je.

Čovek se sagnu i pogleda pod sto, u odvratnu zver koja je tamo čučala, krvava od preobražaja, ali živa. Žaklin mu je umrtvila nerve: nije osećao bol. Preživeo je, ruku zgrčenih u šape, nogu zaokrenutih iza leđa, slomljenih kolena da bi nalikovao četvoronogoj krabi, izloženog mozga, sa očima bez kapaka, slomljenom donjom vilicom, i isturenom preko gornje kao u buldoga, otkinutih ušiju, slomljene kičme; ljudskost omađijana u neko tuđe stanje.

„Ti si životinja", rekla je. Ovo nije bila loša imitacija zverstva.

Čoveku sa pištoljem pripade muka kada je prepoznao neke delove tela svog gazde. Uspravio se, umrljane brade, i pogledao prema ženi.

Žaklin je slegnula ramenima.

„Ti si to učinila?" Strahopoštovanje pomešano sa gađenjem.

Potvrdila je.

„Dođi, Tituse", rekla je, pucnuvši prstima. Zver je zatresla glavom, ječeći.

„Dođi, Tituse", ponovila je, oštrije, i Titus Petifer se dogega iz svog skrovišta, ostavljajući za sobom trag kao probušena vreća sa mesom.

Čovek gotovo refleksno otvori vatru u Petiferove ostatke. Sve, sve samo da spreči ovo užasno stvorenje da mu se približi.

Titus načini dva nezgrapna koraka unazad na krvavim šapama, zadrhta kao da hoće da otrese smrt sa sebe, i, ne uspevši, umre.

„Zadovoljan?" upita ona.

Revolveraš podiže pogled sa egzekucije. Da li to moć njemu govori? Ne; Žaklin je zurila u Petiferov leš, tražeći odgovor.

Zadovoljan?

Revolveraš ispusti oružje. Drugi čovek učini isto.

„Kako se to dogodilo?" upita čovek na vratima. Jednostavno pitanje: dečje pitanje.

„Tražio je", reče Žaklin. „Bilo je to sve što sam mogla da mu pružim."

Revolveraš klimnu, i pade na kolena.

 

Vasijevo svedočanstvo (završni deo)

 

Slučaj je igrao zabrinjavajuće važnu ulogu u mojoj romansi sa Žaklin Es. Ponekad mi se činilo da sam na udaru svih morskih struja koje protiču svetom, bacan okolo na najmanji okret zgloba slučajnosti. U drugim prilikama sam sumnjao da to ona upravlja mojim životom, kao i životima stotine drugih, hiljade drugih, nameštajući svaki susret da izgleda kao srećan slučaj, sačinjavajući koreografiju mojih pobeda i poraza, vodeći me, slepog, prema ovom poslednjem sastanku.

Pronašao sam je, kakve li ironije, i ne znajući da sam je pronašao. Njen trag me doveo prvo do kuće u Sareju, kuće koja je godinu dana ranije videla ubistvo izvesnog Titusa Petifera, milijardera, koga je ustrelio jedan od njegovih telohranitelja. U sobi na spratu, gde se odigralo ubistvo, sve je bilo mirno. Ako je ona bila ovde, uklonili su svaki trag. Ali je kuća, sada više ruševina, postala meta svim vrstama grafita, i neko je na prljavom malteru zida naškrabao ženu. Bila je opsceno naglašenih oblina, njena razjapljena vagina sevala je nečim što je izgledalo kao munja. A kraj njenih nogu je bila zver neodredljive vrste. Možda rak, možda pas, možda čak i čovek. Šta god da je bilo, nije imalo kontrolu nad sobom. Sedelo je u svetlosti njenog izluđujućeg prisustva i verovalo da pripada krugu srećnika. Gledajući to smežurano stvorenje, sa očima podignutim prema gorućoj Madoni, znao sam da je slika portret Žaklin.

Ne znam koliko dugo sam stajao buljeći u grafit, ali me u tome prekinuo čovek koji je izgledao još gore nego ja. Nepotkresana i neoprana brada, telo tako propalo da sam se pitao kako uspeva da stoji uspravno, miris koji bi postideo i tvora.

Nisam saznao njegovo ime: ali on je bio, kako mi je rekao, autor slike na zidu. U to je bilo lako poverovati. Njegovo očajno stanje, njegova glad i pometenost bili su znaci čoveka koji je video Žaklin.

Ako sam bio pomalo grub u ispitivanju, siguran sam da mi nije zamerio. Za njega je bilo olakšanje da ispriča sve što je video onog dana kada je Petifer bio ubijen, a da pri tom zna da mu verujem. Rekao mi je da se njegov kolega telohranitelj, čovek koji je pucao u Petifera, ubio u zatvoru.

Rekao mi je da je njegov život besmislen. Ona ga je uništila. Pružio sam mu ono malo utehe koliko sam mogao; da nije mislila da ga povredi, i da ne treba da se boji da će doći po njega. Kada sam mu to rekao, zaplakao je, više zbog gubitka, čini mi se, nego iz olakšanja.

Konačno sam ga upitao da li zna gde se Žaklin nalazi. Ostavio sam to pitanje za kraj, iako je bilo najvažnije, jer se nisam usuđivao da se nadam da će znati. Ali tako mi Boga, znao je. Nije napustila kuću odmah po Petiferovom ubistvu. Sela je sa ovim čovekom, i razgovarala sa njim o njegovoj deci, njegovom krojaču, njegovim kolima. Pitala ga je kakva mu je bila majka, i on joj je rekao da mu je majka bila prostitutka. Da li je ikada bila srećna, pitala je Žaklin. Odgovorio je da ne zna. Da li je plakala, upitala je. Rekao je da je nikad nije video da se smeje ili plače. Zatresla je glavom, i zahvalila mu se.

Kasnije mu je drugi telohranitelj, pre nego što se ubio, rekao da je Žaklin otišla u Amsterdam. Znao je to pouzdano, od čoveka po imenu Kus. I tako krug počinje da se zatvara, zar ne?

U Amsterdamu sam bio sedam nedelja, ne otkrivši nikakav trag o njenom prisustvu, sve do sinoć. Sedam nedelja apstinencije, neuobičajeno za mene. Izbezumljen od frustracije, pošao sam u četvrt crvenih fenjera, da nađem ženu. One sede tamo, znate, u izlozima, kao lutke, pored lampi sa ružičastim senilima. Neke drže psiće u krilu; neke čitaju. Ali uglavnom samo zure prema ulici, kao začarane.

Nijedno lice me nije zainteresovalo. Sva su izgledala bez života, bez svetlosti, tako različita od njenog. Pa ipak nisam mogao da odem. Bio sam kao debeli dečak u poslastičarnici, suviše gadljiv da bi kupio, suviše proždrljiv da bi otišao.

Negde oko ponoći, u gužvi mi se obratio mladić, koji, kada sam ga osmotrio izbliza, uopšte nije bio mlad, već debelo našminkan. Nije imao obrve, već ih je nacrtao olovkom na svetlucavoj koži. U levom uvu imao je grozd zlatnih naušnica, belom rukavicom je držao napola pojedenu breskvu, imao je otvorene sandale i lakirane nokte na nogama. Posednički me je uhvatio za rukav.

Verovatno sam napravio grimasu zbog njegove pojave, no činilo se da mu moj prezir uopšte ne smeta. Izgledate mi kao čovek od ukusa, rekao mi je. Uopšte nisam tako izgledao; mora da ste pogrešili, rekoh ja. Ne, odvratio je, nisam pogrešio. Vi ste Oliver Vasi.

Moja prva pomisao bila je, apsurdno, da namerava da me ubije. Pokušao sam da se otrgnem; ali je njegov stisak na rukavu bio nepopustljiv.

Vama treba žena, rekao je. Da li sam oklevao taman toliko da on shvati da sam mislio da, iako sam rekao ne? Imam ženu kakve nema na svetu, nastavio je, pravo čudo. Znam da želite da je vidite.

Kako sam znao da govori o Žaklin? Možda činjenica da me prepoznao u gomili, kao da je ona bila negde gore na prozoru, određujući kog obožavaoca da joj dovedu, kao da bira jastoga iz bazena. Možda i zbog načina na koji su mu blistale oči, susrećući moje bez straha jer je strah, kao i zanos, osećao samo u prisustvu jedne osobe na celom božjem okrutnom svetu. Zar nisam video i sebe u tom pogubnom pogledu, kao u ogledalu? Znao je Žaklin, u to nisam sumnjao.

Znao je da sam se upecao, jer se okrenuo, sa ženskastim sleganjem ramena, čim sam pokazao oklevanje, kao da želi da kaže: propustio si priliku. Gde je ona, rekoh, uhvativši ga za mišicu tanku kao grančica. Pokazao je glavom niz ulicu i ja pođoh za njim, odjednom bezuman kao idiot, dalje od ulične gužve.

Ulica se praznila; crvena svetla su zamenile senke, zatim tama. Više puta sam ga upitao kuda idemo; odlučio je da ćuti, sve dok nismo stigli do uskih vrata na uskoj kući na dnu ulice uske kao žilet. Tu smo, najavio je, kao da je taj ćumez Versajska palata.

Na drugom spratu inače puste zgrade nalazila se soba sa crnim vratima.

„Pogledaj", pozvao me je, „ona je unutra."

„Zaključano je", odgovorio sam. Srce je htelo da mi izleti iz grudi: ona je bila blizu, pouzdano sam znao da je bila blizu.

„Pogledaj", rekao je ponovo, i pokazao na sićušnu rupu u vratima. Progutao sam svetlost koja je prolazila tuda, pokušavajući da sav prođem kroz otvor, prema njoj. Prljava prostorija bila je prazna, izuzev ležaja i Žaklin.

Ležala je raskrečena; zglobovi ruku i nogu bili su joj vezani za grube direke ukopane u goli pod na četiri mesta oko madraca.

„Ko je to učinio?" upitao sam, ne odvajajući pogled od njene nagosti.

„Ona zahteva", odgovorio je. „Njena želja. Ona zahteva."

Čula me je; sa teškoćom je podigla glavu i zagledala se u vrata. Kada me je pogledala, podigla mi se svaka vlas na glavi, kunem se, u dobrodošlici, i njihala se po njenoj komandi.

„Olivere", rekla je.

„Žaklin." Protisnuo sam tu reč kroz drvo zajedno sa poljupcem.

Telo joj je uskipelo; izbrijana vagina se otvarala i zaklapala kao neka skupocena biljka, purpurna, ljubičasta i tirkizna.

„Pusti me unutra", rekoh Kusu.

„Nećeš preživeli noć sa njom."

„Pusti me unutra."

„Ona je skupa", upozorio je.

„Koliko tražiš?"

„Sve što imaš. Košulju sa leđa, novac, nakit; onda je tvoja."

Hteo sam da srušim vrata, ili da mu lomim prste, žute od nikotina, jedan po jedan, dok mi ne preda ključ. Znao je šta mislim.

„Ključ je sakriven", rekao je, „a vrata su jaka. Moraš da platiš, gosn' Vasi. Želiš da platiš."

Bio je u pravu. Želeo sam da platim.

„Želećeš da mi daš sve što si stekao, sve što si ikad bio. Da pođeš kod nje bez ičega što bi te vuklo nazad. Znam to.

Svi tako odlaze njoj."

„Svi? Bilo ih je više?"

„Ona je nezasita", rekao je, bez uživanja. To nije bilo svodničko hvalisanje: bio je to njegov bol, jasno se videlo.

„Stalno joj pronalazim nove, i sahranjujem ih." Sahranjuje ih.

To je, pretpostavljam, Kusova dužnost; da uklanja mrtve. I na kraju ove večeri, njegovi lakirani prsti dokopaće se i mene; doći će kad budem isušen i beskoristan za nju, naći neku jamu, neki kanal, neku peć da me se reši. Pomisao nije bila posebno privlačna.

Evo me ipak ovde, sa svim novcem koji sam uspeo da sakupim prodajom ono malo preostale imovine, moj ponos je nestao, život mi visi o niti, dok čekam kurvara i ključ.

Odavno se smračilo, a on kasni. Ali mislim da će morati da dođe. Ne zbog novca, njemu verovatno malo treba, osim za heroin i za maškaru. Doći će da pogodi posao sa mnom zato što ona to zahteva a on je njen rob, baš kao i ja. O, doći će on. Naravno da će doći.

Pa, mislim da je ovo dovoljno.

Ovo je moja ispovest. Nemam vremena da je još jednom pročitam. Njegovi koraci su na stepeništu (on šepa) i moram da ga dočekam. Ostavljam ovo onom ko ga nađe, da ga upotrebi kako želi. Do jutra ću biti mrtav, i srećan. Verujte mi.

 

Bože, pomislila je, Kus me je prevario.

Vasi je bio pred vratima, osetila je njegovo telo svojim mislima, i grlila ga. Ali Kus ga nije pustio unutra, uprkos njenim jasnim uputstvima. Od svih ljudi samo je Vasi imao slobodan pristup, i Kus je to znao. Ali je izdao, kao što su je izdali svi osim Vasija. Sa njim je to (možda) bila ljubav.

Preležala je celu noć, budna. Sada je retko spavala duže od nekoliko minuta: i samo kad bi je Kus pazio. Ozleđivala se u snu, sakateći se bez znanja o tome, budila se krvava, vrišteći dok joj je svaki ud izbacivao igle načinjene od njene kože i mišića, kao mesnati kaktus.

Ponovo je bio mrak, nagađala je, iako se teško moglo utvrditi. U ovoj sobi sa teškim zastorima, osvetljenoj golom sijalicom, vladao je večni dan za čula, večna noć za dušu. Ležala je, sa ranama od ležanja na leđima i butinama, slušajući udaljene zvuke sa ulice, ponekad bi odremala, ponekad jela iz Kusove ruke, i dozvoljavala da je čiste, pomažu da vrši nuždu, i koriste.

Ključ u bravi. Podigla se sa ležaja da vidi ko je. Vrata su se otvarala... otvarala... otvorila.

Vasi. O Bože, bio je to konačno Vasi, videla ga je kako ide kroz sobu prema njoj.

Samo neka ovo ne bude još jedno sećanje, molila se, neka ovaj put bude on: od krvi i mesa.

„Žaklin."

Rekao je ime njene puti, celo ime.

„Žaklin." Bio je to on.

Iza njega, Kus joj je zurio među noge, fasciniran plesom njene stidnice.

„Kuse..." rekla je, pokušavajući da se nasmeši.

„Doveo sam ga", nacerio joj se, ne odvajajući pogled od njenog seksa.

„Dan", prošaputala je. „Čekala sam ceo dan, Kuse.

Pustio si me da čekam."

„Šta je jedan dan za tebe?" rekao je, još se kezeći.

Više joj nije bio potreban svodnik, ali on to nije mogao da zna. Mislio je, u svojoj naivnosti, da je Vasi samo još jedan muškarac koga će ona zavesti, da bi ga ispraznila i odbacila kao ostale. Kus je verovao da će joj sutra biti potreban; zato je igrao ovu fatalnu igru na tako neprefinjen način.

„Zaključaj vrata", predložila mu je. „Ostani ako hoćeš."

„Da ostanem?" rekao je, kezeći se. „I da gledam, misliš?"

Ionako je gledao. Znala je da je posmatrao kroz onu rupu što je probušio u vratima; ponekad bi ga čula kako dahće. Ovoga puta neka ostane, zauvek.

Pažljivo je izvadio ključ sa spoljašnje strane vrata, zatvorio ih, stavio ključ unutra i zaključao ih. Ubila ga je dok je još škljocala brava, pre nego što je mogao da se okrene i pogleda je. Ničeg spektakularnog u ovom smaknuću: samo je posegnula u njegove golubije grudi i smrvila mu pluća. Naslonio se na vrata i skliznuo, licem uz drvo.

Vasi se nije ni okrenuo da ga vidi kako umire; ona je bila sve što je želeo da gleda.

Prišao je madracu, klekao i počeo da joj razvezuje noge. Koža je bila odrana, konopac krut od skorene krvi. Polako je radio na čvorovima, našavši u sebi mir koji je mislio da je izgubio, jednostavno zadovoljstvo što je konačno tu, i što ne može nazad, znajući da ga dalji put vodi duboko u nju.

Kada su joj noge bile slobodne, prešao je na ruke, zaklonivši joj tavanicu kada se nagnuo nad nju. Glas mu je bio blag.

„Zašto si mu dozvolila da ti to učini?"

„Bojala sam se."

„Čega?"

„Da se pokrenem; da živim. Svaki dan je bio agonija.“

„Da."

Suviše dobro je shvatao tu nesposobnost da se postoji.

Osetila ga je kraj sebe, kako se razodeva, zatim poljubac na opuštenoj koži stomaka tela u kome je obitavala. Stomak je bio obeležen njenim delovanjem; koža je bila istezana preko granica izdržljivosti i zauvek išarana.

Legao je pored nje, i osećaj njegovog tela uz njeno nije bio neprijatan.

Dotakla mu je glavu. Zglobovi su joj bili ukočeni, pokreti bolni, ali je htela da mu privuče lice uz svoje. Došao je, smešeći se, u njen vidokrug, i razmenili su poljupce.

Bože, pomislila je, zajedno smo.

I na pomisao da su zajedno, njena volja se materijalizovala.

Lice joj se rastopi pod njegovim usnama, postade crveno more o kome je sanjao, i zapljusnu mu lice, koje se i samo topilo: voda nastala iz misli i kosti.

Njene zašiljene grudi zariše se u njega kao strele; njegova erekcija, pretvorena u oštricu njenim mislima, ubi je zauzvrat jednim dubokim pokretom. Preplićući se u talasu ljubavi, pomisliše da ih nema, i tako bi.

Napolju je teški svet dalje oplakivao svoje postojanje, blebetanje kupaca i prodavača nastavljalo se kroz noć. Konačno i najpohlepnijeg trgovca savladaše ravnodušnost i umor. Unutra i napolju zavlada lekovita tišina: kraj svih zarada i gubitaka.