3. INCIDENT U TRGOVINI CIPELA

     Unutra u trgovini bilo je manje ljudi nego na ulici. Poslovođa, predviđajući neprilike, vrlo je rano spustio zaštitnu roletnu, sprečavajući ulazak mogućih kavgadžija. Zaštitno energetsko polje takođe je onemogućavalo glavne učesnike svađe da iziđu, ali to je već bilo manje važno.
     Bejli prođe kroz zaštitno energetsko polje upotrebivši policijski neutralizator. Neočekivano je otkrio da mu je R. Denil za leđima. Robot je upravo vraćao u džep svoj vlastiti neutralizator, vrlo tanak, manji i skladniji od standardnog policijskog modela.
     Poslovođa im smesta pritrča, govoreći glasno: "Gospodo, Grad mi je nametnuo ove službenike. Ja se samo držim svojih prava."
     U pozadini trgovine stajala su tri robota, uspravni i ukočeni poput štapova. Šest ljudskih prilika stajalo je pokraj zavese zaštitnog energetskog polja. Sve su bile žene.
     "U redu, u redu", reče Bejli oštro. "Šta se to događa? Čemu tolika galama?"
     Jedna od žena reče, povišenim tonom: "Došla sam da kupim cipele. Zašto me ne bi poslužio pristojan prodavac? Zašto se ne poštuje moje dostojanstvo?" Njena odeća, a naročito njen šešir, bili su dovoljno ekstravagantni, tako da njeno pitanje nije zvučalo samo kao pusta retorika. Besno crvenilo, koje joj je pokrilo lice, nije moglo sasvim da prikrije pretarenu šminku.
     Upravitelj reče: "Ako moram, poslužiću je sam, ali ne mogu sve postići. Moje osoblje potpuno je ispravno. Oni su registrovani prodavci. Imam njihove specijalističke legitimacije i garantna pisma..."
     "Specijalističke legitimacije", kriknu žena. Nasmejala se kreštavim glasom, okrećući se prema ostalima. "Čujte ga! On ih zove ljudima. Šta je vama? To nisu ljudi. To su ro-bo-ti!" Naglašavala je slogove. "A ako možda niste znali, ja ću vam reći šta oni rade. Oduzimaju posao našim ljudima. Zato ih Vlada i štiti. Oni ne traže ništa za svoj rad i zbog toga čitave prodice moraju živeti po barakama i jesti sirovu kašu od hmelja. Pristojne porodice, koje teško zarađuju za život. Kad bih ja bila šef, razbila bih sve robote. Ozbiljno vam kažem!"
     Druge su nešto zbunjeno govorile, dok se neprestano čula rastuća jeka gomile s druge strane zaštitnog energetskog polja.
     Bejli je bio svestan, oštro svestan, da mu R. Denil Olivav stoji za leđima. Posmatrao je prodavce. Bili su to zemaljski modeli i, čak i kao takvi, prilično jeftini. Roboti s ograničenom namenom. Po svoj prilici, poznavali su samo brojeve obuće, cene i ono što se nosi. Možda su mogli i pratiti kako se menja stanje zaliha, i to verovatno bolje nego ljudi, pošto nisu bili lično zainteresovani. Oni sigurno mogu tačno izračunati šta je potrebno naručiti iduće sedmice. Mogli su izmeriti kupcima nogu.
     Uzeti pojedinačno, bili su potpuno bezazleni. Ali, kao grupa, neverovatno opasni.
     Bejli je osećao da sada saoseća s tom ženom mnogo dublje nego što bi to mogao samo jedan dan ranije. Ne, čak pre samo dva sata. Osećao je blizinu R. Denila i pitao se ne bi li R. Denil ipak mogao zameniti običnog detektiva C-5. Razmišljajući o tome, predočio je sebi barake i načas osetio ukus kaše od hmelja. Na um mu pade otac.
     Otac mu je bio nuklearni fizičar, vrlo visokog ranga, i kao takav jedan od najbolje plaćenih naučnika u Gradu. Ali u energetskoj centrali došlo je do nesreće za koju je on okrivljen. Posle toga su ga otpustili. Bejli nije znao sve pojedinosti: bilo mu je svega godinu dana kada se to desilo.
     Ali sećao se baraka u kojima je proveo detinjstvo; teško kolektivno životarenje na samoj ivici podnošljivog. Majke se uopšte nije sećao; ona to nije dugo izdržala. Oca se sećao dobro - zlovoljnog, izgubljenog čoveka, koji često govori o prošlosti, hrapavim i nedovršenim rečenicama.
     Otac je umro, kao otpušten, kada je Eliju bilo osam godina. Malog Bejlija i njegove dve starije sestre preselili su u kvartovsko sirotište. Brat njegove majke, ujak Boris, bio je i sam odveć siromašan da bi to mogao sprečiti.
     Bilo mu je teško. Teško se probio kroz školu, jer mu nikakve posebne povlastice, koje dolaze od očevog položaja, nisu mogle izgladiti put.
     I tako, sada je morao stajati usred rastuće pobune i boriti se protiv muškaraca i žena koji se, na kraju krajeva, samo plaše otpuštanja. Ili za sebe, ili za one koje su voleli, kao i on sam.
     Rekao je zato ženi bez ikakvog naglaska: "Nemojte praviti neprilike, prodavci vam nisu ništa učinili."
     "Naravno da mi nisu ništa učinili", uzvratila je žena piskavo. "I neće. Mislite li da ću pustiti da me dotaknu ti njihovi hladni i masni prsti? Došla sam ovamo, očekujući da će sa mnom postupati kao sa ljudskim bićem. Ja sam žitelj Grada. Imam pravo da me poslužuju ljudi. I, čujte, kod kuće me čekaju dva deteta da im dam večeru. Ne mogu bez mene ići u sekcijsku kuhinju, kao da su siročad. Žurim se."
     "E pa, onda", reče Bejli, osećajući kako gubi kontrolu, "da ste pustili da vas posluže, već biste mogli otići. Samo bez potrebe stvarate neprilike. Hajde, hajde."
     "Šta?" Žena se uzrujala. "Vi kao da mislite da sa mnom možete govoriti kao da sam smeće? Možda je već vreme da vlada shvati da roboti nisu jedina stvar na Zemlji. Ja pošteno radim svoj posao i samo hoću svoja prava." Nastavljala je tako u beskraj.
     Bejli se osećao zbunjen i nemoćan. Situacija mu je izmicala iz ruku. Čak i kad bi žena pristala da je posluže, gomila pred ulazom bila je spremna na sve.
     Mora da ih je bilo barem stotinu, koji su se tiskali ispred izloga. Za onih nekoliko trenutaka, otkako su detektivi ušli u prodavnicu, gomila se udvostručila.
     "Kakav je uobičajeni postupak u ovakvom slučaju?" upita iznenada R. Denil Olivav.
     Bejli gotovo da je poskočio. Rekao je: "Prvo i prvo, ovo je nesvakidašnji slučaj."
     "Šta kaže zakon?"
     "Roboti su ovde zakonski određeni. U pitanju su registrovani prodavci. U tome nema ničeg nezakonitog."
     Govorili su šapućući. Bejli je pokušavao da izgleda službeno i preteći. Olivavov izraz, kao i uvek, nije odavno ništa.
     "U tom slučaju", reče R. Denil, "naredi ženi da dopusti da je posluže ili neka ide."
     Bejlijeve se usne zgrčiše. "Tu je i gomila, s kojom moramo računati, ne samo žena. Ne preostaje nam drugo nego da pozovemo odred za razbijanje pobunjenika."
     "Građanima bi trebalo da bude dovoljno da im jedan predstavnik zakona kaže šta da učine", reče Denil.
     Okrenuo je široko lice prema poslovođi. "Isključite energetsko polje na ulazu, gospodine."
     Bejlijeva ruka sama od sebe polete prema ramenu R. Denila da ga zaustavi. Ali zastade na pola puta. Kad bi se u ovom trenutku videlo da se dvojica predstavnika zakona otvoreno ne slažu, to bi uništilo svaku mogućmost mirnog rešenja.
     Poslovođa je protestovao, gledajući Bejlija. Bejli skrenu pogled.
     R. Denil reče, bez strasti: "Naređujem vam u ime zakona."
     Poslovođa je zablejao: "Smatraću Grad odgovornim za svaku štetu učinjenu u prodavnici. Upozoravam vas da ovo radim po vašem naređenju."
     Energetske zavese nestade i ljudi i žene nagrnuše unutra. Čulo se njihovo sretno mumlanje. Osetili su da im je pobeda na domaku.
     Bejli se naslušao priča o sličnim gužvama. Nekima je bio i svedok. Viđao je robote koje diže desetine ruku, njihova teška nesavitljiva tela kako se prenose od čoveka do čoveka. Ljudi su udarali i ulubljivali metalni lik čoveka. Upotrebljavali su pesnice, noževe, revolvere, dok konačno jadne robote ne bi rasturili do poslednje žice. Skupi pozitronski mozgovi, najsloženiji proizvod ljudskog uma, išli su od ruke do ruke kao lopte i u nekoliko sekundi bili bi potpuno uništeni.
     A onda, kada je već duh razaranja bio oslobođen, gomila bi se okrenula prema svemu što se moglo smrviti ili rastaviti na komade.
     Roboti-prodavci nisu mogli ništa o tome znati, ali kad je gomila preplavila prodavnicu, zapištali su i stavili ruke na lica, primitivno pokušavajući da se zaklone. Žena, koja je počela čitavu gužvu, uplašila se videći da je stvar postala mnogo ozbiljnija nego što je očekivala. Promrmljala je: "Nemojte, molim vas."
     Šešir joj je skliznuo preko lica, dok joj je glas postao samo besmisleno šištanje.
     Poslovođa je vrisnuo: "Zaustavite ih, zaustavite ih!"
     R. Denil progovori. Bez ikakvog vidljivog napora, njegov glas iznenada je porastao za čitavu oktavu više nego što bi ljudski glas to smeo. Naravno, pomisli Bejli u magnovenju, on nije...
     R. Denil reče: "Prvi čovek koji se pomeri biće ubijen."
     Neko viknu iz duboke pozadine: "Drž ga!"
     Ali niko se nije ni maknuo.
     R. Denil spretno stade na stolicu, a zatim se pope na tezgu. Fluorescentno osvetljenje, koje je u raznim bojama dopiralo kroz polarizovanu molekularnu plastiku, preobrazilo je njegovo hladno glatko lice u nešto nezemaljsko.
     Nezemaljsko, pomisli Bejli.
     Sve se namah ukočilo dok je R. Denil mirnog i dostojanstvenog izgleda posmatrao gomilu.
     Zatim je rekao: "Vi mislite - ovaj čovek ima neutronski izbacivač, ili gasni revolver. Ako se sada zaletimo, pregazićemo ga, a najviše će stradati jedan ili dvojica, a i oni će se ubrzo oporaviti. U međuvremenu, učinićemo sve što nam padne na pamet. Do đavola sa zakonom i redom."
     U njegovom glasu nije bilo ni grubosti ni besa, ali se osećao autoritet. Bio je to glas samouverenog zapovednika. Nastavio je: "Grešite. Ovo što držim niti je neutronski izbacivač, niti gasni revolver. Ovo je radioaktivni pištolj, vrlo smrtonosan. Upotrebiću ga i nemojte misliti da ću pucati iznad vaših glava. Ubiću mnoge od vas pre nego što me dohvatite. Možda i većinu. To ozbiljno mislim. A ozbiljno i izgledam, zar ne?"
     Na ivici gomile još se osećalo talasanje, ali broj ljudi nije se povećavao. Dok su se pridošlice i dalje zaustavljale iz radoznalosti, neki su žurno odlazili. Oni najbliži R. Denilu zadržavali su dah, očajnički nastojeći da se ne nagnu previše napred, pod pritiskom mase iza sebe.
     Žena sa šeširom razbila je magičnu tišinu. U iznenadnoj provali straha, vrisnula je: "On će nas ubiti. Nisam ništa učinila. Ah, pustite me da odem."
     Okrenula se, ali se suočila s nepokretnim zidom zbijenih ljudi i žena. Posrnula je. Pozadi je talasanje gomile postalo još izrazitije.
     R. Denil skoči sa tezge i reče: "Sada ću poći do vrata. Ubiću svakog čoveka ili ženu koji pokuša da me dotakne. Kad stignem do vrata, pucaću u svakog čoveka ili ženu koji ne pođe svojim poslom. Ova žena ovde..."
     "Ne, ne", viknula je žena sa šeširom, "kažem vam da nisam ništa učinila. Nisam mislila ništa rđavo. Ne želim te cipele. Hoću samo kući."
     "Ova žena ovde", nastavio je Denil, "ostaće ovde. Nju će poslužiti prodavci."
     Zakoračio je. Gomila je nemo zurila u njega. Bejli zatvori oči. Nije to moja greška, mislio je očajno. Ovde će doći do ubistva i najstrašnije moguće gužve, ali ja sam bio prisiljen da uzmem robota kao partnera. Oni su mu dali i jednak čin.
     Ovo neće proći. Ni u snu ne bi poverovao. Mogao je možda zaustaviti R. Denila na samom početku. Mogao je u bilo kom času pozvati policijsku patrolu. Ali umesto toga pustio je R. Denila da preuzme odgovornost i osetio pritom kukavičko olakšanje. Sad je sam sebe pokušao da ubedi da je ličnost R. Denila jednostavno ovladala situacijom. To ga još više ispuni gađenjem prema samom sebi. Jedan robot, koji ovladava...
     Nije bilo nikakve neuobičajene buke, ni vike, ni kletve, ni jauka, ni krikova. Otvorio je oči.
     Gomila se razilazila.
     Poslovođa se smirivao, popravljajući odeću, zaglađujući kosu, mrmljajući besne pretnje gomili koja je isčezavala.
     Uz lagano, blago škripanje, policijska kola zaustaviše se pred prodavnicom. Bejli pomisli: "Naravno, stigli su kad je sve gotovo."
     Poslovođa ga povuče za rukav. "Molim vas, poštedite me daljih neprilika."
     Bejli reče: "Neće ih biti."
     Bilo je lako rešiti se policijskih kola. Došli su, čuvši pričanja ljudi po ulicama. Nisu znali pojedinosti, a videli su da je ulica prazna. R. Denil pomeri se u stranu, ne pokazujući ni najmanju zainteresovanost dok je Bejli objašnjavao situaciju ljudima u kolima, umanjujući veličinu incidenta i potpuno zaboravljajući da pomene ulogu R. Denila u celoj stvari.
     Kasnije je povukao R. Denila u stranu, uz čelično betonski zid prostorije.
     "Želim da shvatiš", rekao je. "Ja ne pokušavam da ti ukradem slavu."
     "Ukradeš slavu? Je li to neki od vaših zemaljski izraza?"
     "Preskočio sam u izveštaju ono što si ti učinio."
     "Ja ne poznajem sve vaše običaje. U mom svetu uobičajen je potpun izveštaj, ali kod vas možda nije tako. U svakom slučaju, sprečena je javna pobuna. A to je najvažnije, zar ne?"
     "Misliš? Čuj, onda." Bejli je pokušavao da bude što ubedljiviji, iako je smeo govoriti samo besnim šapatom. "Nemoj to više nikada učiniti."
     "Da nikad više ne sprovodim zakon? Ali ako to ne bih radio, kakva bi mi bila svrha?"
     "Ne smeš više nikad zapretiti ljudskom biću revolverom."
     "Ne bih ni pod kojim uslovima pucao, Elija, znaš to dobro i sam. Ja ne mogu da povredim ljudsko biće. Ali, kao što si i sam video, nisam pucao. Nisam ni očekovao da ću morati."
     "Bila je to najluđa sreća, to što nisi morao pucati. Nemoj se nikada više izlagati takvom riziku. I ja sam mogao pokušati takav blef..."
     "Blef? Šta je to?"
     "Nije važno. Shvati smisao ovog što ti govorim. I ja sam mogao zapretiti gomili revolverom. I ja imam revolver. Ali nije opravdano kockati se tako životima, bilo ko da je u pitanju. Bilo je sigurnije pozvati policijsku patrolu, nego izgravati junaka."
     R. Denil je razmišljao. Zavrteo je glavom. "Mislim da nisi u pravu, partneru Elija. Moje informacije o ljudskim osobinama kažu mi da ljudi sa Zemlje, za razliku od ljudi sa Spoljnjih svetova, od rođenja uče da prihvataju autoritet. Po svemu sudeći, to je rezultat vašeg načina života. Jedan čovek koji dovoljno čvrsto predstavlja takav autoritet sasvim je dovoljan, što sam i dokazao. Tvoja potreba za policijskom patrolom zapravo je samo izraz tvoje gotovo inagonske želje da viši autoritet preuzme odgovornost. U mom svetu, priznajem, ovo što sam učinio bilo bi sasvim neopravdano."
     Bejlijevo dugačko lice bilo je crveno od besa. "Da su te prepoznali kao robota..."
     "Bio sam siguran da neće."
     "Zapamti, ipak da jesi robot. Ništa više od robota! Samo robot! Kao i oni prodavci u trgovini cipela."
     "Ali to je očigledno."
     "Ti nisi čovek." I protiv svoje volje, Bjeli je osećao da želi da bude surov.
     Izgledalo je da R. Denil nastoji da razmisli o tome. Rekao je: "Razlika između čoveka i robota nije možda toliko značajna, koliko razlika između inteligencije i neinteligencije."
     "Možda u tvom svetu", reče Bejli, "ali ne i na Zemlji."
     Pogledao je na svoj časovnik i jedva mogao shvatiti da već kasni više od jednog sata. Grlo mu je bilo suvo i hrapavo pri pomisli da je R. Denil pobedio u prvoj rudni, i to pobedio dok je on sam stajao potpuno bespomoćan.
     Razmišljao je i o Vinsu Beretu. mladom momku koga je R. Semi zamenio. I o sebi samom, Eliji Bejliju, koga je mogao zameniti R. Denil. Blagi Bože, u svakom slučaju njegov je otac bio izbačen zbog nesreće koja je prouzrokovala štetu i izazvala smrt ljudi. Možda je to i bila njegova greška; Bejli nije znao. Prepotstavimo, ipak, da je bio izbačen da napravi mesta za nekog mehaničkog fizičara. Samo zbog toga? Ni zbog čega drugog. Protiv toga ne bi se dalo ništa učiniti.
     Rekao je ukočeno: "Pođimo. Moram te odvesti kući."
     R. Denil uzvrati: "Vidiš, nije pravilno praviti bilo kakvu razliku manjeg značaja od intel..."
     Bejli podiže glas: "U redu. Prestanimo o tome. Džesi nas očekuje." Pošao je u pravcu najbliže intersekcijske stanice za komunikaciju. "Bolje da je pozovem i da joj kažem da stižemo."
     "Džesi?"
     "Moja žena."
     Prokletstvo, pomisli Bejli, baš sam u finom raspoloženju za razgovor sa Džesi.