LJUDSKI OSTACI

Neki zanati se obavljaju danju, drugi noću. Gevin je bio profesionalac iz ove druge kategorije. Zimi, leti, uvek naslonjen na zid, ili u dovratku, sa lebdećim svicem cigarete na usnama, prodavao je ono što mu se znojilo u farmerkama svakom ko plati.

Ponekad udovicama turistkinjama sa više novca nego ljubavi, koje su ga iznajmljivale za vikend potajnih sastanaka, bezukusnih, nasilnih poljubaca, i možda, ako bi uspele da zaborave svoje mrtve partnere, mehaničko opaljivanje na posteljama namirisanim lavandom. Ponekad izgubljenim muževima, gladnim sopstvenog pola, očajnički željnim polučasovnog sparivanja sa dečakom koji ih neće pitati za ime.

Gevin nije mnogo mario koje kupac. Ravnodušnost je bila njegov zaštitni znak, čak deo njegove privlačnosti. A pomagala je, kada se obavi stvar i razmeni novac, da oproštaj bude jednostavniji. Reći „ćao“ ili „vidimo se“, ili ništa, nekome kome je svejedno što postojite: laka stvar.

Što se tiče Gevina, njegov posao mu nije bio dosadan, kao što poslovi mogu da budu. Po jedno veče u četiri donelo bi bar zrnce fizičkog zadovoljstva. U najgorem slučaju bi to bila seksualna klanica, zadimljene kože i beživotne oči. Navikao se, tokom godina.

Važna je bila zarada. Držala ga je u dobrim cipelama.

Preko dana je uglavnom spavao, izdubivši toplu pećinu u pokrivačima, mumificirajući se, glave umotane u ruke da je sakrije od svetlosti. Oko tri, ili tako nešto, ustao bi, istuširao se i obrijao, zatim bi proveo pola sata pred ogledalom, ispitujući se. Bio je cepidlački samokritičan, nikada nije dopuštao da mu težina varira više od kilograma iznad ili ispod odabrane idealne težine, pazio je da hrani kožu ako bi se osušila, ili da je očisti kada bi postala masna, tragajući za svakom bubuljicom koja bi mogla da mu nagrdi izgled. Strogo je pazio na najmanji predznak polne bolesti – jedine ljubavne patnje koja mu se događala. Povremena doza stidnih vaši se lako lečila, ali gonoreja, koju je dvaput zaradio, bi ga učinila nedostupnim bar tri nedelje, a to je bilo loše za posao; stoga je opsesivno stražario nad svojim telom, žureći u kliniku čim bi ga zasvrbelo.

To se retko događalo. Pored nezvanih vaši, za tih pola sata je imao malo drugog posla osim da uživa u sudaru gena koji su ga oblikovali. Bio je divan. Ljudi su mu to neprestano govorili. Divan. Lice, ah, to lice, govorili su, stežući ga čvrsto kao da će tako ukrasti deo njegove blistavosti.

Naravno, bilo je još lepote na raspolaganju, preko agencija, čak i na ulicama ako ste znali gde da potražite. Ali većina uličara koje je Gevin znao, imali su lica koja su pored njegovog izgledala nedovršena. Lica više nalik na početke vajarevog rada nego na dovršeno delo: neprefinjena, eksperimentalna. A on je bio sačinjen besprekorno. Učinjeno je sve što se moglo učniti; sada je samo trebalo očuvati savršenstvo.

Dovršivši inspekciju, Gevin bi se obukao, možda se osmatrao još pet minuta, i izneo bi upakovanu robu na ulicu.

U poslednje vreme je sve ređe radio na ulici. Bilo je rizično; uvek je trebalo izbegavati zakon, i ponekog manijaka sa umišljenim zadatkom da očisti Sodomu. Kada bi se osećao posebno lenjo, mogao je da pokupi klijenta preko Eskort-agencije, ali su oni uvek debelo zahvatali od tarife.

Imao je, naravno, i stalne klijente koji su svakog meseca rezervisali njegove usluge. Udovica iz Fort Loderdejla ga je unajmljivala za svoje godišnje putovanje u Evropu; druga žena, čije je lice jednom video u modnom časopisu, povremeno ga je zvala, želeći samo da večeraju i da mu poverava bračne probleme. Zatim čovek koga je Gevin zvao Rover, po njegovom automobilu, koji bi ga kupio svakih nekoliko nedelja za noć poljubaca i ispovesti.

Ali u noćima bez rezervisanog klijenta, išao je sam u lov. Tu veštinu je savladao do savršenstva. Nijedan uličar nije tako usavršio jezik poziva kao on; prefinjenu mešavinu ohrabrenja i uzdržanosti, čednosti i razvrata. Izvesno prebacivanje težine sa leve na desnu nogu, koje je na najbolji način isticalo karlicu: baš tako. Nikada suviše banalno, nikad kurvinski. Tek nehajno obećavajući.

Ponosio se činjenicom da je retko prolazilo više od nekoliko minuta između seansi, nikad više od sata. Ako bi odigrao igru sa uobičajenom preciznošću, odabravši pravu nepodmirenu ženu, pravog razočaranog muža, nahranili bi ga (ponekad obukli), odveli u krevet i zadovoljno poželeli laku noć pre polaska poslednjeg metroa na Metropoliten liniji do Hamersmita. Godine polučasovnih angažmana, tri pušenja i jedan metak za veče, odavno su prošle. Prvo, više nije osećao glad za tim, drugo, pripremao se da u nekoliko narednih godina promeni tok karijere: od uličnog prodavca do žigola, od žigola do stalnog pratioca, od stalnog pratioca do supruga. Jednog dana, znao je, oženiće se jednom od onih udovica: možda matronom sa Floride. Govorila mu je da može da ga zamisli ispruženog kraj njenog bazena u Fort Loderdejlu, i on joj je stalno podgrevao tu maštariju. Možda još nije dospeo tamo, ali će kad-tad i to upaliti. Problem je što te bogate cvećke zahtevaju mnogo pažnje, a na svu žalost mnoge uvenu pre nego što sazru da budu ubrane.

Ipak, ove godine. O da, ove godine sigurno, mora da bude ove godine. Jesen će doneti nešto dobro, bio je siguran u to.

U međuvremenu je posmatrao kako mu se linije oko divnih usta (bila su, bez sumnje, divna) produbljuju i proračunavao izglede u trci vremena i prilike.

Bilo je devet i petnaest uveče, 29. septembar, i bilo je hladno, čak i u predvorju hotela Imperijal. Miholjsko leto ove godine ne dođe da blagoslovi ulice: jesen je ščepala London u čeljusti i istresala ga iz gaća.

Studen mu je mučila zub, njegov siroti, pokvareni zub. Da je otišao do zubara, umesto što se sat duže prevrtao u krevetu, sada ne bi bilo ove neprijatnosti. Pa, sad je kasno, ići će sutra. Samo će se nasmešiti bolničarki, ova će se istopiti i reći da će pokušati da ga nekako provuče, on će se ponovo nasmešiti, ona će pocrveneti i on će istog časa videti zubara, umesto da čeka dve nedelje kao oni siroti dunsteri što nemaju predivnu facu.

Večeras će morati da istrpi. Sve što mu treba jeste jedan jedini ulov – muž koji će da plati iz zatrke da mu ga uzme u usta – pa da se povuče u noćni klub u Sohou i prepusti se uspomenama. Ako mu ne zapadne neki manijak za ispovesti, moći će da ga istrese i bude gotov pre pola deset.

Ali večeras nije njegovo veče. Na recepciji Imperijala nacrtalo se novo lice, suvo, upuvano lice sa nakaradnim tepihom nataknutim na vrh ćele, i već je pola sata bacalo otrovne poglede prema njemu.

Uobičajeni recepcioner, Medoks, bio je kvaran tip koga je Gevin video par puta kako obilazi barove, svarljiv za onog ko zna kako treba sa takvima. Medoks je bio kao vosak u Gevinovim rukama; čak je jednom kupio njegovo društvo na sat vremena. Dobio je jeftino – to je bila korisna politika. Ali ovaj novi je bio ispravan, i opak, i uzeo je Gevina na zub.

Besposlen, Gevin se odvuče do automata za cigarete, hvatajući u hodu ritam mjuza. Vašljiva jebena noć Recepcioner ga je čekao kada se okrenuo od automata sa kutijom vinstona u ruci.

„Izvinite... gospodine.“ Bio je to uvežban izraz, očigledno izveštačen. Gevin ga nevino pogleda. „Da?“

„Jeste li možda uzeli sobu u ovom hotelu...

gospodine?“

„U stvari...“

„Ukoliko niste, uprava će vam biti zahvalna ako ga smesta napustite.“

„Čekam nekoga.“

„O?“

Recepcioner mu nije verovao ni reč.

„Ako biste mi dali ime...“

„Nema potrebe.“

„Recite mi ime“, insistirao je čovek, „i rado ću proveriti da li je vaša... veza... u hotelu.“

Dripac je nameravao da istera stvar do kraja, što je sužavalo moguća rešenja. Gevinu je preostalo da postupi hladno, i izađe iz hotela, ili da odglumi gnevnog gosta i obeshrabri ga pogledom. Izabrao je ovo drugo, više iz pakosti nego što je to dobra taktika.

„Nemate prava...“ počeo je da galami, ali recepcioner nije ni trepnuo.

„Čuj, mladiću...“ reče. „Znam šta smeraš, zato nemoj da mi tu žvalaviš jer ću zvati policiju.“ Izgubio je kontrolu nad akcentom: svakim slogom se spuštao južnije. „Ovde imamo finu klijentelu, koja neće da se sudara s takvima k'o ti, kapiraš?“

„Pizdo“, reče Gevin, sasvim tiho. „Ko mi kaže? Dudladžija?“ Pogodak.

„A sad, mladiću, 'oćeš li da odvrckaš odavde na sopstveni pogon, ili da te plavci otprate u lisicama?“ Gevin odigra poslednju kartu.

„Gde je gospodin Medoks? Hoću da vidim gospodina Medoksa – on me poznaje.“

„U to sam siguran“, frknu recepcioner, „prokleto sam siguran. Otpušten je zbog nemorala“ – Izveštačeni ton se ponovo uspostavljao – „tako da ne bih pominjao njegovo ime da sam na tvom mestu, O.K? Put pod noge.“

Recepcioner se povuče jedan korak kao matador sa spremnim mačem, i pokaza biku da prođe.

„Uprava vam zahvaljuje na saradnji. Molim vas, ne zovite ponovo.“

Gem, set i meč za čoveka sa tepihom. Do đavola i on; ima drugih hotela, drugih predvorja, drugih recepcionera. Ne mora da trpi da seru po njemu.

Gevin gurnu vrata, upućujući nasmešeno vidimo se preko ramena. Možda će se uštva malo preznojiti kada se ovih dana bude vraćao kući i začuje korake iza sebe. Bilo je to sitno zadovoljstvo, ali bolje nego ništa.

Vrata se automatski zatvoriše, ostavljajući toplotu unutra i Gevina napolju. Bilo je hladnije, znatno hladnije nego kada je dolazio u hotel. Počela je sitna kiša, koja je pretila da se pojača dok je žurio Park Lejnom prema Južnom Kensingtonu. U ulici Haj ima par hotela gde će moći da se zavuče; ako ni tamo ništa ne iskrsne, priznaće poraz.

Oko Hajd Park Kornera se vukao saobraćaj, ubrzavajući prema Najtbridžu ili Viktoriji, pun svrhe, blještav. Zamislio je sebe kako stoji na betonskom ostrvu između dve suprotne struje automobila, sa palčevima u džepovima farmerki (bile su tako uske da je mogao da zavuče samo vrhove prstiju), samotan, sumoran.

Iz neke grobne dubine u njemu, podiže se talas tuge. Dvadest četiri mu je godine, i pet meseci. Uličario je, prekidao i opet počinjao, od svoje sedamnaeste, obećavajući sebi da će naći slobodnu udovicu (penzija žigola) ili neko normalno zanimanje pre dvadeset pete.

Ali vreme je prolazilo, a od ambicija ništa. Samo je izgubio zamah, i dobio još jednu boru ispod oka.

A saobraćaj je neprestano nailazio, u sjajnoj struji, svetla su signalisala ovaj ili onaj imperativ, kola puna ljudi koje čeka uspon uz lestvice i rvanje sa zmijama; njihov protok ga je odvajao od obale, od sigurne luke, gladan da što pre stigne do cilja.

Nije postao ono što je sanjao da će postati, ili obećao svom skrivenom ja.

A mladost je bila iza njega.

Gde sad da pođe? Večeras bi mu stan izgledao kao kavez, čak i kad bi popušio malo trave da mu omekša ivice sobe. Večeras bi voleo, ne, mora da bude s nekim. Samo da nazre svoju lepotu kroz tuđe oči. Da čuje o svojim savršenim proporcijama, da ga napoje i nahrane i laskaju mu do idiotizma, pa bio to Kvazimodov bogatiji i ružniji brat. Večeras mu je potreban fiks topline.

Ulov je bio tako lak da je gotovo zaboravio epizodu u Imperijalu. Tip od pedeset pet godina, ili tako nešto, dobro potkožen: guči cipele, otmen kaput. Jednom rečju: klasa.

Gevin je stajao na ulazu malog umetničkog bioskopa, gledajući raspored prikazivanja Trifoovih filmova, kada je postao svestan da ga neko merači. Bacio je pogled da se uveri da je ulov na pomolu. Direktan pogled kao da je usplahirio naivca; pošao je dalje, onda se izgleda predomislio, progunđao nešto sebi u bradu i vratio se, pokazujući namontirano interesovanje za raspored predstava. Očigledno ne zna igru, pomisli Gevin: novajlija.

Gevin kao slučajno izvadi jedan vinston i zapali ga, plamen šibice u sklopljenim šakama pozlati mu lice. Ovo je izvodio hiljadu puta, ponekad i pred ogledalom za lično zadovoljstvo. Pogledao je kroz plamičak, to bi uvek dovršilo posao. Kada je ovoga puta sreo naivčev nervozni pogled, ovaj nije uzmakao.

Povukao je dim, gaseći šibicu i puštajući je da padne. Ovakvu lovinu nije imao već nekoliko meseci, ali je bio zadovoljan što nije izgubio veštinu. Nepogrešivo prepoznavanje potencijalne mušterije, diskretna ponuda u očima i na usnama, koja se mogla predstaviti kao bezazlena druželjubivost ako procena bude pogrešna.

Ova procena nije bila pogrešna, ovo je bio pravi kupac za robu. Čovekove oči fiksirale su Gevina, tako zanesene da se činilo da ga nešto boli. Otvorio je usta, kao da ne zna kako da se predstavi. Nikakvo posebno lice, ali daleko od ružnog. Prečesto sunčanje, i prebrzo: možda živi u inostranstvu. Pretpostavljao je da je tip Englez: odavalo ga je oklevanje.

Protiv običaja, Gevin učini prvi korak.

„Volite francuske filmove?“

Naivac kao da se izduvao od olakšanja što je konačno prekinuta tišina.

„Da“, reče.

„Idete unutra?“ Čovek iskrivi lice. „Ja... ne verujem.“

„Malo je hladno.“

„Da. Jeste.“

„Mislim, hladno da se stoji napolju.“

„A-da.“

Naivac zagrize.

„Možda bi... mogli na piće?“ Gevin se nasmeši.

„Sigurno, što da ne?“

„Moj stan je tu blizu.“

„Može.“

„Bilo mi je malo dosadno, znate, kod kuće.“

„Poznajem osećaj.“

Sada se čovek nasmeši. „Ti si?...“

„Gevin.“

Čovek pruži ruku u kožnoj rukavici. Vrlo formalno, poslovno. Stisak je bio čvrst, ni traga od pređašnjeg oklevanja.

„Ja sam Kenet“, reče on, „Ken Rejnolds.“

„Ken.“

„Da bežimo na toplo?“

„Ja sam za.“

„To je par minuta hoda odavde.“

Kada je Ken otvorio vrata stana, udario ih je talas ustajalog, zagrejanog vazduha. Uspon stepenicama na treći sprat ostavio je Gevina bez daha, ali Rejnolds nije ni malo usporio. Možda jedan od onih zaluđenih za zdravlje. Zanimanje? Nešto u gradu. Rukovanje, kožne rukavice.

Možda državna služba.

„Uđi, uđi.“

Tu ima para. Tepih se raskošno ugibao pod nogama, prigušujući im korake. Hodnik je bio gotovo prazan: kalendar na zidu, stočić sa telefonom, hrpa imenika, čiviluk.

„Ovde je toplije.“

Rejnolds se izvukao iz kaputa i okačio ga. Ostavio je rukavice na rukama dok je vodio Gevina par metara kroz hodnik i u prostranu prostoriju. „Daćeš mi jaknu.“

„A... sigurno.“

Skinuo je jaknu, i Rejnolds nestade s njom u hodniku. Kada je ponovo ušao, skidao je rukavice; znoj mu je otežavao posao. Tip je još nervozan: čak i na domaćem terenu. Obično počinju da se opuštaju čim se nađu iza bezbedno zaključanih vrata. Ovaj ne: pravi katalog tikova.

„Da ti donesem piće?“

„Može – to bi bilo dobro.“

„Čime se truješ?“

„Votkom.“

„Važi. Nešto uz to?“

„Samo kap vode.“

„Čistunac, a?“

Gevin nije sasvim razumeo primedbu.

„Aha“, reče.

„Moj čovek. Sačekaj sekund – doneću leda.“

„Nema problema.“

Rejnolds spusti rukavice na stolicu kraj vrata, i ostavi Gevina samog u sobi koja je, kao i hodnik, bila skoro zagušljivo topla, ah u njoj nije bilo ničeg domaćinskog i gostoljubivog. Bez obzira čime se bavio, Rejnolds je bio kolekcionar. U sobi su dominirali izloženi antikviteti, postavljeni uz zidove i poredani na policama. Bilo je malo nameštaja, i to malo je izgledalo čudno: izubijane stolice sa cevastim okvirom nisu imale šta da traže u ovako skupom stanu. Možda je profesor na univerzitetu, ili upravnik muzeja, nešto akademsko. Ovo nije soba berzanskog stručnjaka.

Gevin nije ništa znao o umetnosti, još manje o istoriji, tako da su mi izloženi predmeti malo značili, ali je ipak prišao da ih bolje pogleda, tek da pokaže volju. Čovek će ga pitati šta misli. Police su bile smrtno dosadne. Komadi i krhotine grnčarije i skulptura: ništa čitavo, samo delovi. Na nekim komadima se još nazirala izrada, iako je starost gotovo izbrisala boje. Neke skulpture su bile prepoznatljivo čovekolike: deo trupa, ili noga (sa svih pet prstiju), lice koje je bilo skoro izjedeno, ni muško ni žensko. Gevin se jedva uzdrža od zevanja. Vrućina, starudije i pomisao na seks učiniše ga bezvoljnim.

Usmerio je otupelu pažnju na predmete na zidu. Bili su zanimljiviji nego oni komadi na policama, ali su takođe bili oštećeni. Nije mogao da shvati kako neko može da se zanima za ovakav krš: u čemu je čar? Kameni reljefi duž zida bili su izbušeni i okrnjeni, tako da je površina figura izgledala leprozno, latinski natpisi gotovo izbrisani. Nikakve lepote u njima: suviše su bili trošni da budu lepi. Zbog njih se osećao nekako prljavo, kao da je njihovo stanje zarazno.

Samo jedan predmet mu se učinio zanimljiviji od ostalih, nadgrobna ploča, ili nešto nalik nadgrobnoj ploči, veća od ostalih reljefa, i u malo boljem stanju. Čovek na konju, sa mačem u ruci, nadnosio se nad neprijateljem bez glave. Ispod slike nekoliko reči na latinskom. Prednje noge konja su bile odlomljene, a stubovi koji su uokvirivali prizor oguljeni od starosti, ali je slika imala smisla. Na grubo isklesanom licu bilo je čak tragova individualnosti: dugačak nos, široka usta: jak karakter.

Gevin posegnu da dotakne natpis, ali povuče prste kada je čuo da stiže Rejnolds.

„Ne, molim te, dodirni ga“, reče njegov domaćin. „Tu je da se uživa u njemu. Slobodno dodiruj.“

Sada kad je imao dozvolu, izgubio je želju. Osećao se postiđeno; uhvaćen na delu.

„Samo izvoli“, insistirao je Rejnolds.

Gevin dotaknu reljef. Hladan kamen, hrapav pod prstima.

„To je iz rimskog doba“, reče Rejnolds.

„Nadgrobna ploča?“

„Tako je. Pronađena kod Njukastla.“

„Ko je bio ovaj?“

„Zvao se Flavinus. Bio je nosilac znamenja regimente.“

Ono što je Gevin mislio da je mač, pokazalo se, kada se bolje pogleda, kao znamenje. Završavalo se gotovo izbrisanim motivom: pčelom, možda, ili cvetom ili točkom.

„Ti si arheolog, znači?“

„To je samo deo mog posla. Tražim nalazišta, ponekad nadgledam iskopavanja; ali uglavnom restauriram starine.“

„Kao ove?“

„Opsesija mi je Britanija u doba Rima.“

Ostavio je naočare koje je nosio i otišao do vitrina ispunjenih grnčarijom.

„Ove predmete sakupljam već godinama. Nikako da prestanem da se zanimam za stvari koje vekovima nisu videle svetlost dana. To je kao da se uključiš u istoriju.

Razumeš šta hoću da kažem?“

„Aha.“

Rejnolds podiže jedan komad grnčarije sa police.

„Naravno, sva najbolja otkrića su u posedu velikih zbirki. Ali ako je čovek vešt, uspe da odvoji poneki komad. Ti Rimljani su ostavili neverovatan uticaj. Neimari, postavljači puteva, gradioci mostova.“

Rejnolds se iznenada nasmeja svom izlivu oduševljenja.

„Do đavola“, reče, „Rejnolds ponovo popuje. Izvini. Malo sam se zaneo.“

Vratio je krhotinu u policu i okrenuo se čašama da sipa piće. Leđima prema Gevinu, uspeo je da kaže:

„Jesi li skup?“

Gevin je oklevao. Čovekova nervoza je bila zarazna, i iznenadni preokret u razgovoru, sa Rimljana na cenu sisanja, zahtevao je malu pauzu da se sabere.

„Zavisi“, okolišao je.

„A..“ reče onaj drugi, još uvek zaposlen oko čaša, „misliš, zavisi od mojih zahteva?“

„Aha.“

„Pa naravno.“

Okrenuo se i pružio Gevinu poveliku čašu sa votkom.

Bez leda.

„Neću te gnjaviti“, reče.

„To ne znači da sam jeftin.“

„Siguran sam da nisi“, Rejnolds pokuša da se nasmeši, ali nije uspevao da zadrži smešak na licu, „i spreman sam da dobro platim. Možeš da ostaneš celu noć?“

„Hoćeš da ostanem?“

Rejnolds se ukoči sa čašom na usnama.

„Mislim da hoću.“

„Onda važi.“

Domaćinovo raspoloženje se promeni, naglo; oklevanje zameni nalet odlučnosti.

„Živeli“, reče on, zazvonivši svojom čašom viskija o Gevinovu. „Za ljubav i život i sve drugo vredno plaćanja.“

Dvosmislena ironija nije izmakla Gevinu: tip je očigledno sav u grču zbog ovog što radi.

„Pijem u to ime“, reče Gevin, i ispi malo votke.

Posle je išlo brzo, piće za pićem, i negde kod treće votke, Gevin poče da se oseća lagodnije, kako se nije osećao vraški dugo. Pristao je da sluša, sa polovičnom pažnjom, Rejnoldsove priče o iskopavanjima i o raskošima Rima. Um mu je odlutao, bilo mu je prijatno. Očigledno će ostati preko noći, ili bar do ranih jutarnjih časova, i zašto onda ne bi pio naivčevu votku i uživao u onome što mu se nudi? Kasnije, verovatno mnogo kasnije, sudeći po tome kako tip trabunja, doći će do pićem zamućenog seksa u zamračenoj sobi, i to će biti sve. Već je imao ovakve mušterije. Bili su usamljeni, verovatno u praznini između dve ljubavi, i bilo ih je lako zadovoljiti. Ovaj čovek ne kupuje seks, već društvo, nečije telo da deli nakratko njegov prostor; laka zarada.

A tada, šum.

Gevin je isprva mislio da je lupkanje samo u njegovoj glavi, sve dok Rejnolds nije ustao. Usta su mu se trzala. Prijatna atmosfera se rasplinu.

„Šta je to?“ upita Gevin, takođe ustajući, dlanovi su ga gurali nazad u fotelju.

„Ostani ovde...“

Zvuk se pojača. Dobošar u pećnici, dobuje dok se peče.

„Molim te, ostani trenutak ovde. To je neko iznad nas.“

Rejnolds je lagao, buka nije dolazila sa sprata. Čula se negde u stanu, ritmično udaranje, koje se ubrzavalo, jenjavalo i opet se ubrzavalo.

„Posluži se pićem“, reče Rejnolds sa vrata, crven u licu. „Prokleti susedi...“

Pozivi, jer je buka svakako bila to, su prestajali.

„Samo trenutak“, obeća Rejnolds, i zatvori vrata za sobom.

Gevin je već doživeo ružne scene: tipove čiji su se ljubavnici pojavljivali u najnezgodnijim trenucima; neki su hteli da ga tuku za novac – jednog je mučila krivica, i razbio je hotelsku sobu u paramparčad. Te stvari su se dešavale. Ali Rejnolds je bio drugačiji: ništa na njemu nije odavalo nenormalnost. Negde u dnu svesti, sasvim u dnu, Gevin se nemo opominjao da ni oni drugi nisu izgledali neobično u početku. Ma, nek' sve ide kako ide; potisnuo je sumnje. Ako počne da se nervira svaki put kad pođe sa nekim nepoznatim, uskoro će sasvim prestati da radi. Jednom mora da počne da veruje u sreću i u instinkt, a ovaj mu je govorio da naivac nije stvoren da pravi probleme.

Brzo potegnuvši iz čaše, on je ponovo napuni, i sačeka.

Buka je potpuno prestala, i već mu je bilo lakše da promeni mišljenje: možda je ipak bio komšija sa sprata. Nije se čulo ni kako Rejnolds ide po stanu.

Pažnja mu je lutala po sobi, tražeći nešto što bi je zaokupilo, i stiže do nadgrobne ploče na zidu.

Flavinus Nosilac Znamenja.

Bilo je nečeg prijatnog u pomisli da vaš lik bude izvajan, makar i grubo, u kamenu, i postavljen na mesto gde vam leže kosti; čak i ako ih neki istoričar jednom razdvoji. Gevinov otac je insistirao na sahrani, umesto kremacije: kako drugačije, ponavljao je, da ga zapamte? Ko još posećuje urnu u nekom zidu, i oplakuje je? Ironija je što niko nije išao ni na grob: Gevin je bio možda dva puta u godinama posle očeve smrti. Prost kamen sa imenom, datumom i epitafom. Nije se čak sećao ni koje godine je otac umro.

A ljudi su ipak zapamtili Flavinusa: ljudi koji ga nikada nisu sreli, niti znali njegov život, sada ga poznaju. Gevin se ispravi i dotaknu ime nosioca znamenja, grubo uklesano „FLAVINUS“, drugu reč u natpisu.

Odjednom se zvuk ponovi, mahnitiji nego pre. Gevin se okrenu od ploče i pogleda prema vratima, očekujući da će možda tamo biti Rejnolds, sa objašnjenjem. Nije bilo nikoga.

„Prokletstvo.“

Buka se nastavljala; treskanje. Neko je, negde, bio jako ljut. I ovoga puta nije moglo biti zabune: dobošar je bio tu, na istom spratu, par metara dalje. Gevina je grizla radoznalost, kao nasrtljiv ljubavnik. Ispraznio je čašu i izašao u hodnik. Buka je prestala kad je zatvorio vrata za sobom.

„Ken?“ pozvao je. Reč kao da mu je zamrla na usnama.

Hodnik je bio u mraku, osim malo svetlosti na kraju. Možda od otvorenih vrata. Gevin pronađe prekidač na desnoj strani, ali je bio neispravan.

„Ken?“ reče ponovo.

Ovoga puta je dobio odgovor. Stenjanje, i zvuk tela koje se prevrnulo, ili su ga prevrnuli. Da se to Rejnolds nije povredio? Isuse, možda leži nepokretan, tu negde, nadomak ruke: mora da mu pomogne. Zašto mu je tako teško da se pokrene? Jaja su mu bridela kao uvek kad je nešto nervozno iščekivao; to ga je podsećalo na detinjstvo i žmurke: jeza potrage, bilo je skoro uzbudljivo.

Na stranu zadovoljstvo, zar bi sad mogao da ode, ne znajući šta se dogodilo naivčini? Mora da prođe kroz taj hodnik.

Prva vrata su bila odškrinuta; gurnuo ih je i otkrio da je soba iza njih spavaća i radna soba, obložena policama s knjigama. Ulična svetlost je padala sa prozora bez zavesa na sto u neredu. Nigde Rejnoldsa, ni galamdžije. Ohrabren prvim potezom, Gevin pođe dalje u potragu niz hodnik. Sledeća vrata – kuhinjska – bila su takođe otvorena. Unutra nije bilo svetlosti. Gevinu počeše da se znoje dlanovi: pomisli na Rejnoldsa i na to kako je pokušavao da skine rukavice koje su mu se zalepile za dlanove. Čega se bojao? To nije bio običan ulov: još neko je bio u stanu – neko sa nasilnom naravi.

Gevinu se prevrnu stomak kada je ugledao otisak šake na podu: krv.

Gurnuo je vrata, ali ona nisu htela da se otvore. Nešto je bilo iza njih. Provukao se kroz preostali prostor, i našao se u kuhinji. Zaudarala je neispražnjena kanta za đubre, ili istrulelo povrće. Gevin pođe rukom po zidu tražeći prekidač za svetlost, i neonka se uključi, trepereći.

Iza vrata su izvirivale Rejnoldove guči cipele. Gevin ih gurnu zajedno sa vratima, i Rejnolds se otkotrlja iz skrovišta. Očigledno se zavukao iza vrata da se sakrije; njegovo sklupčano telo imalo je izgled pretučene životinje. Zadrhtao je kada ga je Gevin dodirnuo.

„Sve je u redu... ja sam.“ Gevin odvoji Rejnoldsovu krvavu ruku sa lica. Od slepoočnice do brade mu se pružala duboka brazgotina, i druga, paralelna sa prvom ali ne tako duboka, preko čela i nosa, kao da je rasečen dvozubom viljuškom.

Rejnolds otvori oči. Bio mu je potreban sekund da izoštri pogled na Gevinu, pre nego što je rekao:

„Odlazi.“

„Povređen si.“

„Za ime Božje, idi. Brzo. Predomislio sam se... razumeš?“

„Pozvaću policiju.“

Čovek prosto siknu: „Ma teraj se u majčinu odavde, bre! Jebeni dupedavcu!“

Gevin ustade, pokušavajući da shvati. Tip je povređen, to ga čini agresivnim. Ne obaziri se na uvrede i nađi nešto da previješ ranu. To je to. Previ mu ranu, i ostavi ga da radi šta zna. Ako neće policiju, to je njegova stvar. Možda ne želi da objašnjava prisustvo lepuškastog mladića u svojoj otmenoj gajbi.

„Samo da ti nađem neki zavoj...“ Gevin izađe nazad u hodnik.

Rejnolds reče iza kuhinjskih vrata: „Nemoj“, ali ga dupedavac nije čuo. I da ga je čuo ne bi bilo mnogo razlike. Gevin je voleo da prkosi. „Nemoj“ je bilo izazov.

Rejnolds se nasloni leđima na kuhinjska vrata, i pokuša da se uspravi uz njih, koristeći kvaku kao oslonac. Ali, vrtelo mu se u glavi: vrteška strahota, okolo i okolo, svaki konj grozniji od prethodnog. Noge zaklecaše pod njim, i on se sruši, kao senilna budala kakva i jeste. Do đavola. Do đavola. Do đavola.

Gevin je čuo kako Rejnolds pada, ali je bio suviše zauzet da bi se odmah vratio u kuhinju. Hteo je, ako je Rejnoldsov napadač još u stanu, da bude spreman da se brani. Prevrtao je spise na stolu radne sobe i naišao na nož za hartiju koji je ležao pored hrpe neotvorene prepiske. Zgrabio ga je, zahvaljujući Bogu. Bio je lak, a oštrica je bila tanka i krhka, ali je mogla da ubije, ako nađe pravo mesto.

Spokojniji, vratio se u hodnik i zastao na trenutak da smisli strategiju. Prva stvar je bila da pronađe kupatilo, i da tamo, ako bude imao sreće, uzme zavoj za Rejnoldsa. Pomogao bi i čist peškir. Možda će tada uspeti da ga urazumi, čak i da ga navede da objasni.

Hodnik je iza kuhinje oštro skretao levo. Gevin zađe za ugao, i naiđe na odškrinuta vrata. Unutra je gorela svetlost: na pločicama je svetlucala voda. Kupatilo.

Stegnuvši levom rukom desnu u kojoj je bio nož, Gevin priđe vratima. Mišići ruku su mu bili ukočeni od straha: hoće li to pojačati udarac ako bude potreban, pitao se. Osećao se nevešt, nezgrapan, glup.

Na kvaki je bilo krvi, otisak dlana, očito Rejnoldsov. Ovde se to dogodilo – Rejnolds je pružio ruku da se pridrži kada je uzmakao od napadača. Ako je ovaj još u stanu, mora da je ovde. Nema više gde da se sakrije.

Kasnije će, ako doživi kasnije, promisliti o situaciji i nazvati se budalom što je navalio na vrata, i ohrabrio ovaj susret. Ali još dok je pomišljao na bezumnost čina, već ga je izveo, i vrata su se otvorila preko lokvi krvave vode, i svakog trenutka je očekivao da vidi priliku, sa rukama kao kandžama, kako pomamno vrišti.

Ali ne. Nikoga. Napadač nije tu: a ako nije tu, nije ni u stanu.

Gevin izdahnu, dugo i polako. Pusti vrh noža, pošto su mu uskraćeni ubodi. Gevin je bio razočaran, i pored znoja, i straha. Život mu se ponovo narugao – sudbina se iskrala na sporedna vrata i ostavila ga sa metlom umesto medalje. Ostalo mu je samo da odigra ulogu staračke negovateljice i da ode.

Kupatilo je bilo u nijansama limuna; krv je vrištala na pločicama. Prozirni zastor tuša, sa stilizovanim ribama i algama, bio je delimično navučen. Sve je podsećalo na filmsko ubistvo: na neki način nestvarno. Suviše jarka krv; prejaka svetlost.

Gevin ispusti nož u umivaonik, i otvori ormarić sa ogledalom. Bio je dobro opremljen vodicama za usta, vitaminskim preparatima, i polupraznim tubama paste za zube, ali je jedina korisna stvar bila limenka Elastoplasta. Zatvarajući vrata ormarića, ugledao je u ogledalu sopstveno izduženo lice. Otvorio je slavinu za hladnu vodu, i pognuo glavu u umivaonik; voda će ga razbistriti od votke i vratiti mu boju u obraze.

Dok je zahvatao vodu sklopljenim dlanovima, nešto se čulo iza njega. Uspravio se, osećajući kako mu srce tutnji u grudima, i zatvorio slavinu. Voda mu se slivala sa brade i trepavica, i klokotala niz slivnik.

Nož je još bio u umivaoniku, nadohvat ruke. Zvuk je dolazo od kade, iz kade, bezazleno gibanje vode.

Uzbuna je izazvala navalu adrenalina, i čula su mu analizirala vazduh novom oštrinom. Oštar miris limunovog sapuna, sjaj tirkizne anđeoske ribice koja je plovila kroz grm morske lavande, hladne kapi na njegovom licu, toplota iza očiju: iznenadna spoznaja detalja preko kojih je njegov um do tada prelazio, suviše lenj da vidi i miriše i oseća punim opsegom.

Živiš u stvarnom svetu, govorila mu je glava (pravo otkrovenje), i ako ne budeš oprezan, umrećeš u njemu. Zašto nije pogledao u kadu? Debil. Zašto ne u kadu?

„Ko je tamo?“ upitao je, nadajući se bez uverenja da Rejnolds ima vidru koja voli da se brčka. Smešna nada. Pa tu je sve krvavo, za ime Božje.

Kada je pljuskanje prestalo, okrenuo se od ogledala – hajde! hajde! – i povukao zastor, koji kliznu nazad na plastičnim kukama. U žurbi da razreši tajnu zaboravio je nož u umivaoniku. Prekasno: tirkizni anđeli se skupiše u jato, i on se zagleda u vodu.

Bila je duboka, par centimetara od ivice kade, i mutna. Na površini je kružila smeđa prljavština, i miris je bio nekako životinjski, kao mokro pseće krzno. Ništa se nije pomaljalo iz vode.

Gevin se nadnese, pokušavajući da razabere obličje na dnu kroz svoj odraz i prašinu na površini. Primakao se još bliže, ne uspevajući da odgonetne vezu oblika u nanosu, sve dok nije prepoznao grubo oblikovane prste ruke i shvatio da posmatra ljudsko obličje sklupčano kao fetus, koje je ležalo potpuno mirno u prljavoj vodi.

Prešao je rukom po površini da raščisti mulj, razbijajući svoj odraz, i stanovnik kade postade jasan. Bila je to statuta, izvajana u obliku usnulog čoveka, ali joj je glava, umesto da bude među rukama, bila izvijena preko ramena i zurila iz prljavog taloga prema površini. Imala je otvorene naslikane oči, dva primitivna ispupčenja na grubo isklesanom licu; usta su bila prorez, uši komične drške na ćelavoj glavi. Bila je naga: njena anatomija nije bila ništa bolje izvedena od lica: rad vajarskog šegrta. Boja je mestimično bila nagrizena, verovatno zbog kvašenja, i dizala se sa trupa u sivim, uvijenim nitima. Ispod se otkrivala osnova od mrkog drveta.

Tu nije imao čega da se plaši. Običan objet d'art u kadi, potopljen u vodu da se ukloni propala boja. Pljuskanje koje je čuo bili su mehurići koji su se dizali sa te stvari, izazvani hemijskom reakcijom. Eto razloga njegovog straha. Nema mesta panici. Nemoj stati, srce moje, kao što je barmen u Ambasadoru imao običaj da kaže kada bi se pojavila na sceni nova lepotica.

Gevin se nasmeši ironiji; ovaj sigurno nije Adonis.

„Zaboravi da si to video.“

Rejnolds je bio na vratima. Krvarenje je prestalo, zaustavljeno nečistom maramicom pritisnutom na lice. Odblesak svetlosti sa pločica činio mu je kožu beskrvnom: njegovo bledilo bi posramilo i mrtvaca.

„Jesi li dobro? Ne izgledaš tako.“

„Biće mi bolje... samo idi, molim te.“

„Šta se dogodilo?“

„Okliznuo sam se. Pod je mokar. Okliznuo sam se, to je sve.“

„Ali ona buka...“

Gevin je ponovo gledao u kadu. Fasciniralo ga je nešto na kipu. Možda njegova nagost, i to drugo svlačenje koje je polako izvodio pod vodom: poslednje svlačenje, napolje iz kože.

„Nije to ništa; susedi.“

„Šta je ovo?“ upita Gevin, još zagledan u neprivlačno lutkasto lice u vodi.

„To se tebe ne tiče.“

„Zašto je ovako sklupčan? Umire?“

Gevin pogleda prema Rejnoldsu i ugleda kako odgovor na ovo pitanje, kiseo osmeh, nestaje.

„Daću ti novac.“

„Ne.“

„Proklet bio! U poslu si, zar ne? Pare su pored kreveta; uzmi koliko misliš da si zaslužio za izgubljeno vreme...“ Odmeravao ga je. „... i za ćutanje.“

Ponovo statua: Gevin nije mogao da odvoji pogled, i pored njene ružnoće. Njegovo sopstveno lice, zamišljeno, plovilo je na površini vode, posramljujući umetnikovu ruku svojim proporcijama.

„Ništa ne pitaj“, reče Rejnolds.

„Ne mogu da se uzdržim.“

„Ti sa tim nemaš nikakve veze.“

„Ukrao si ga... je l' tako? Vredi bogatstvo i ti si ga ukrao.“

Rejnolds je razmišljao o pitanju, i izgledalo je da se konačno umorio od laži.

„Tačno. Ukrao sam ga.“

„I večeras je neko došao po njega...“ Rejnolds slegnu ramenima.

„Zar ne? Neko je došao po njega?“

„Jeste. Ukrao sam ga...“ Rejnolds je ponavljao lekciju,

„... i neko je došao po njega.“

„To je sve što sam hteo da znam.“

„Ne vraćaj se ovamo, Gevine koji si da si. I ne pokušavaj nikakvu mudroliju, pošto neću biti ovde.“ „Misliš ucenu?“ reče Gevin. „Ja nisam lopov.“

Rejnoldsov ispitujući pogled pretvori se u prezir.

„Lopov ili ne, budi zahvalan. Ako ima toga u tebi.“ Rejnolds zakorači u stranu da ga propusti. Gevin se nije micao.

„Zahvalan za šta?“ zatražio je. Grizao ga je gnev; osećao se, apsurdno, odbačen, kao da je otpremljen sa poluistinom zato što nije dostojan da se sa njim podeli tajna.

Rejnolds više nije imao snage za objašnjenja. Naslonio se na dovratak, iscrpljen.

„Idi“, reče on.

Gevin klimnu i ostavi ga na vratima. Dok je izlazio iz kupatila u predsoblje, ljuska boje mora da se odvojila sa statue. Čuo je kako izbija na površinu, kako voda zapljuskuje ivicu kade, i video, u glavi, kako mreškanje vode talasa telo.

„Laku noć“, reče Rejnolds, iza njega.

Gevin nije odgovorio, niti je uzeo novac kada je izlazio. Neka mu njegove nadgrobne ploče i njegove tajne.

Na putu ka vratima ušao je u dnevnu sobu da uzme jaknu. Lice Flavinusa Nosioca Znamenja ga je gledalo sa zida. Čovek mora da je bio heroj, pomisli Gevin. Samo su heroji ovekovečeni na ovakav način. On neće biti; nikakvo lice u kamenu neće označiti njegov odlazak.

Zatvorio je vrata za sobom, ponovo svestan da ga boli zub, i u tom času ponovo začu zvuk, udaranje šakom u zid.

Ili još gore, iznenadna pomama probuđenog srca.

Sledećeg dana je zubobolja postala zaista nepodnošljiva, i pre podne je otišao do zubara, očekujući da ubedi devojku na recepciji da mu isposluje da odmah bude primljen. Ali njegov šarm nije bio dovoljno zavodljiv, oči mu nisu raskošno blistale kao obično. Obavestila ga je da mora da čeka do sledećeg petka, ako nije hitan slučaj. Rekao joj je da jeste: ona njemu da nije. Dan je obećavao da će biti šugav: zubobolja, lezbejka na recepciji, led na lokvama, torokuše na svakom ćošku, ružna deca, ružno nebo.

Bio je to dan kada je počeo progon.

Gevina su i ranije pratili obožavaoci, ali nikad ovako. Nikad ovako suptilno, pritajeno. Ljudi su znali da ga prate danima, iz bara u bar, iz ulice u ulicu, kao psi, dok ne bi skoro poludeo. Videti svako božje veče isto žudno lice, kako skuplja petlju da mu plati piće, ili da mu ponudi ručni sat, kokain, nedelju dana u Tunisu, šta bilo. Brzo mu se smučila ta otužna zanesenost koja se kvarila brže nego mleko, i počinjala da bazdi do nebesa. Jedan od najupornijih obožavalaca, glumac s plemićkom titulom kako rekoše, nikad mu nije zaista prišao, samo ga je pratio okolo, posmatrajući ga. Isprva je ova pažnja bila laskava, ali se zadovoljstvo ubrzo pretvorilo u razdraženost, i na kraju je pritegao tipa u baru i zapretio da će mu razbiti glavu. Te noći je bio tako nervozan, tako mu se smučilo da ga proždiru pogledom, da bi gadno ozledio sirotog kopilana da ovaj nije primio poruku. Više ga nikad nije video; možda je otišao kući i obesio se.

Ali ova potera se nije dala primetiti, bila je jedva nešto više od osećanja. Nije bilo dokaza da mu je neko za petama. Samo osećaj pun jeze, svaki put kad bi se osvrnuo, da se neko provlači kroz senke, ili da noću na ulici šetač usklađuje korake sa njegovim, ponavljajući svaki udarac potpetice, svako oklevanje u koraku.

Nalikovalo je na paranoju, ali on nije bio paranoik. Da je paranoik, zaključio je, neko bi mu već rekao.

Osim toga, dešavale su se slučajnosti. Jednog jutra ga je žena-mačka sa sprata niže dokono upitala ko je onaj što mu je bio u poseti: onaj čudak što je došao kasno noću i čekao satima na stepeništu, posmatrajući njegovu sobu. Nije imao takvog posetioca: i nije poznavao nikog ko je odgovarao opisu.

Sledećeg dana, u uličnoj gužvi, sklonio se iz gomile u dovratak napuštenog dućana i upravo je palio cigaretu kada je uhvatio nečiji odraz, izvitoperen u prljavštini izloga. Šibica mu je opekla prste, spustio je pogled dok je ispuštao, i kada je ponovo pogledao oko posmatrača se zatvorila gomila kao gladno more.

Bio je to vraški ružan osećaj: a tamo odakle je došao bilo ga je još.

Gevin nikada nije progovorio reč sa Pritorijusom, iako bi povremeno klimnuli glavom jedan drugom na ulici, i pitali jedan za drugog u društvu zajedničkih poznanika kao da su dragi prijatelji. Pritorijus je bio crnac, negde između četrdeset i pet godina i ubistva, proslavljeni makro koji je tvrdio da je Napoleonov potomak. Držao je izvestan broj cura, i tri ili četiri dečaka, već dobar deo dekade, i posao mu je išao dobro. Kada je počinjao, Gevinu su ozbiljno preporučili da zatraži Pritorijusovu zaštitu, ali je on uvek bio preveliki buntovnik da bi mu bila potrebna takva pomoć. Zbog toga ga Pritorijus i njegov klan nisu baš milo gledali. Ipak, kada se ustalio na sceni, niko mu nije osporio pravo da bude svoj čovek.

Govorilo se da je Pritorijus čak priznao, nevoljno, divljenje prema Gevinovoj pohlepi.

Divljenje ili ne, mora da se Pakao ohladio kada je Pritorijus rešio da prekine ćutanje i da mu se obrati.

„Beli dečače.“

Bilo je skoro jedanaest, i Gevin se bio uputio iz bara u Sent Martin Lejnu u klub u Kovent Gardenu. Ulice su još bile žive: među posetiocima pozorišta i bioskopa je bilo potencijalnih naivaca, ali ove večeri nije imao volje da radi. Imao je stotku u džepu, koju je zaradio prethodnog dana i još je nije stavio na račun. Više nego dovoljno da se preživi.

Prvo što je pomislio kada je ugledao Pritorijusa i njegove šarene siledžije na putu bila je: 'oće da mi uzmu novac.

„Beli dečače.“

Onda je prepoznao bezizražajno, sjajno lice. Pritorijus nije ulični lopov; nikad nije bio, niti će biti.

„Beli dečače, hoću da porazgovaramo.“

Pritorijus izvadi orah iz džepa, slomi ljusku u šaci, i ubaci jezgro u široka usta.

„Ako nemaš ništa protiv?“

„Šta hoćeš?“

„Kao što rekoh, da porazgovaramo. Ne tražim mnogo, zar ne?“

„O.K. Šta je?“

„Ne ovde.“

Gevin pogleda Pritorijusove pratioce. Nisu gorile, to nije crnčev stil, ali nisu ni slabići od četres' pet kila.

Situacija je, sve u svemu, izgledala prilično nezdravo. „Hvala, ali ne.“, reče Gevin, i pođe dalje od trojke, trudeći se koliko je mogao da mu korak bude ujednačen. Oni krenuše za njim. Molio se da ne pođu, ali ipak jesu.

Pritorijus mu se javi iza leđa.

„Slušaj. Čuo sam rđave stvari o tebi“, reče.

„Jesi li?“

„Bojim se da jesam. Kažu da si napao jednog od mojih dečaka.“

Gevin je odgovorio tek posle šest koraka. „Jok ja. Naš'o si pogrešnog.“

„Prepoznao te je, barabo. Gadno si ga sredio.“

„Rekao sam ti: nisam ja.“

„Ma ti si bre luđak, znaš? Treba te zatvoriti u jebeni kavez.“

Pritorijus je sada vikao. Ljudi su prelazili ulicu da izbegnu mogući sukob.

Ne razmišljajući, Gevin skrenu iz Sent Martin Lejna u Long Ejkr, i odmah shvati da je načinio taktičku pogrešku. Ovde je bilo znatno manje prolaznika, i od prometnijeg dela ga je odvajao dug hod kroz ulice Kovent Gardena. Trebalo je da skrene desno umesto levo, našao bi se u Čering Krosu. Tamo bi bio bezbedniji. Jebi ga, sad ne može da se okrene, pošao bi pravo na njih. Ostalo mu je samo da produži (bez trčanja; nikada ne trči sa besnim psom za petama) i da se nada da će moći da pregovara na rastojanju.

Pritorijus: „Koštaš me velikih para.“

„Ne vidim kako...“

„Izbacio si mi sa tržišta prvoklasno muško meso. Proći će mnogo vremena pre nego što vratim malog na ulicu.

Usr'o se od straha, znaš?“

„Slušaj... nisam ja nikome ništa uradio.“

„Koji kurac mi lažeš, propalico? Jesam li ti ikad učinio nešto nažao da se ovako ponašaš?“

Pritorijus ubrza korak i sada je išao uporedo sa Gevinom, ostavivši svoje pomoćnike nekoliko koraka iza.

„Slušaj...“ šaputao je Gevinu, „klinci kao on mogu ponekad čoveka da dovedu u napast, zar ne? Normalna stvar. Ni ja ne bih dig'o nos da mi se takvo mače nađe na tanjiru. Ali ti si ga povredio, a kad povrediš jednog od mojih, kao da si mene.“

„Ako sam učinio k'o što ti kažeš, misliš da bih sad bio na ulici?“

„Možda nisi čist, šta ja znam? Ovde se ne radi o par masnica, čoveče. Radi se o tome da si se tušir'o u njegovoj krvi, o tome se radi. Obesio ga i svog ga isek'o i ostavio ga na mom jebenom stepeništu samo u jebenim čarapama. Jesi li sad razumeo, beli dečače? Jesi s'vatio šta ti govorim?“

Pritorijusov opis njegovih navodnih zločina razbukta bes u njemu, ali nije znao šta da radi. Ćutao je i hodao dalje.

„Malom si bio idol, znaš? Mislio je da si obavezna lektira za svakog nadobudnog dupedavca. Kako ti se to dopada?“

„Ne naročito.“

„Trebalo bi da budeš jebeno počastvovan, čoveče, jer je to najveće priznanje koje ćeš ikad dobiti.“

„Mnogo ti hvala.“

„Imao si dobru karijeru. Šteta što je završena.“

Gevinu kao da se smrznu u stomaku: nadao se da će se Pritorijus zadovoljiti opomenom. Očigledno da nije.

Nameravaju da ga unakaze: Isuse, povrediće ga, i to zbog nečeg što nije učinio, niti je znao nešto o tome.

„Ima da te uklonimo sa ulice, beli dečače. Za stalno.“

„Nisam ništa uradio.“

„Mali te je poznao, čak i sa čarapom na glavi. Isti glas, ista odeća. Shvati, prepoznali su te. Sada ćeš da snosiš posledice.“

„Jebi se.“

Potrčao je. Sa osamnaest je mogao da trči u reprezentaciji: sad mu je bila potrebna ta brzina. Pritorijus se nasmejao iza njega (kakav tip!) i dva para nogu zatutnjaše po pločniku za njim. Bili su blizu, bliže – a Gevin je bio potpuno van forme. Posle dvadesetak metara su ga zabolele prepone, a farmerke su mu bile preuske za trčanje. Trka je bila izgubljena pre nego što je počela.

„Čovek ti nije dozvolio da odeš“, izgrdio ga je beli probisvet, ukopavajući mu izgrizene nokte u biceps.

„Lep pokušaj.“ Pritorijus se smešio, polako prilazeći kerovima i zadihanom zecu. Klimnuo je, gotovo neprimetno, drugom snagatoru.

„Kristijane“, zatražio je.

Na njegov poziv Kristijan grunu pesnicom u Gevinove bubrege. Ovaj se savi, psujući.

Kristijan reče: „Tamo preko.“ Pritorijus reče: „Samo brzo“, i već su ga vukli sa svetlosti u neki budžak. Pocepali su mu košulju i jaknu, skupe cipele su mu se vukle po prašini, a onda je ponovo povučen da se uspravi, stenjući. Budžak je bio mračan i Pritorijusove oči su lebdele u vazduhu pred njim, bestelesne.

„Eto nas opet“, reče on. „Svi srećni i veseli.“

„Nisam... ga ni pipnuo“, prostenja Gevin.

Bezimeni pratilac, Ne-Kristijan, položi mu ruku kao šunku na grudi, i gurnu ga nazad uz zid ćorsokaka. Ðon mu se okliznu u smeću, i iako je pokušao da se održi na nogama, ove kao da su se pretvorile u vodu. Kao i njegov ego: ovo nije vreme da se junači. Moliće ih, pašće na kolena i polizati im prašinu sa cipela ako treba, sve samo da spreči da ostvare nameru. Sve, samo da mu ne nagrde lice.

Ovo je bila Pritorijusova omiljena zanimacija, kako se govorkalo na ulici: uništavanje lepote. Imao je poseban dar za to; mogao je da beznadežno unakazi sa tri poteza brijača, i ostavi žrtvi njene usne u džepu za uspomenu.

Gevin posrnu napred, zahvatajući dlanovima vlažnu zemlju. Nešto trulo-meko iskliznu iz kore pod njegovom šakom.

Ne-Kristijan izmeni kez sa Pritorijusom.

„Zar ne izgleda bajno?“ reče.

Pritorijus je krčkao orah. „Čini mi se“, reče on, „da je konačno našao svoje mesto u životu.“

„Nisam ga ni tak'o“, molio je Gevin. Mogao je samo da poriče i poriče: a i to je bio uzaludan trud.

„Crn si k'o sam đavo“, reče Ne-Kristijan.

„Molim vas.“

„Voleo bih da što pre završimo s ovim“, reče Pritorijus, gledajući na sat, „treba održati sastanke, zadovoljiti mušterije.“

Gevin podiže pogled prema svojim mučiteljima. Od neonkama osvetljene ulice ga je delio sprint od dvadeset pet metara, ako uspe da se probije kroz zid njihovih tela.

„Dozvoli da ti preuredim lice. Malo modno nedelo.“ Pritorijus je imao nož u ruci. Ne-Kristijan je izvadio iz džepa konopac sa kuglom na kraju. Kugla ide u usta, konopac oko glave – nema vrištanja ni da ti život zavisi od toga. Znači to je to.

Trk!

Gevin se odbaci iz svog poniženog položaja kao sprinter sa startnog bloka, ali mu je prljavština izmastila đonove, i izbacila ga iz ravnoteže. Umesto da to bude munjevit beg u sigurnost, posrnuo je postrance i naleteo na Kristijana, i oborio i njega.

Nastalo je zadihano gušanje koje je prekinuo Pritorijus, umešavši se da uprlja ruke belim đubretom, i povukao ga na noge.

„Nema ti spasa, barabo“, reče, pritiskajući vrh oštrice na Gevinovu bradu. Luk kosti je tu bio najjasniji, i on bez oklevanja poče da seče – prateći liniju vilice, suviše nestrpljiv da bi se brinuo da li je đubre ućutkano ili nije. Gevin zaurla kada mu krv poteče niz vrat, ali njegovi krici behu presečeni nečijim debelim prstima koji mu čvrsto zgrabiše jezik.

Puls mu se pope u slepoočnice, i pred njim počeše da se otvaraju prozori, jedan za drugim, dok je padao u prazninu.

Bolje da umre. Bolje da umre. Uništili su mu lice: bolje da umre.

Onda je ponovo zavrištao, iako nije osećao da zvuk dolazi iz njegovog grla. Pokušao je da utvrdi, kroz šum u ušima, poreklo glasa, i shvatio da su to Pritorijusovi krici, a ne njegovi.

Jezik mu je sada bio oslobođen. Odmah mu je bilo muka. Zateturao se unazad, povraćajući, dalje od mase uskomešanih prilika ispred sebe. Umešala se nepoznata osoba, ili osobe, i sprečila da kasapljenje bude dovršeno. Na zemlji je ležalo telo, na leđima. Ne-Kristijan, otvorenih očiju, mrtav. Bože: neko je ubio zbog njega. Zbog njega.

Oprezno je opipao lice da utvrdi koliko je povreden. Meso je bilo duboko rasečeno duž vilice, od sredine brade do samog uva. Loše, ali je Pritorijus sigurno ostavio najslađe za kraj, i prekinuli su ga pre nego što je uspeo da mu raspori nozdrve ili odseče usne. Ožiljak duž vilice neće biti lep, ali nije propast.

Neko je napustio rvanje i posrnuo prema njemu – Pritorijus, sa suzama u očima nalik na loptice za golf.

Iza njega se teturao Kristijan, onesposobljenih ruku, prema ulici.

Pritorijus nije pošao za njim: zašto?

Usta mu se otvoriše; elastična nit pljuvačke, ukrašena biserjem, oteže mu se sa donje usne.

„Pomozi“, zamolio je, kao da mu je život u Gevinovim rukama. Podigao je krupnu šaku da iscedi iz vazduha kap milosti, ali umesto toga iz mraka izroni druga ruka, i zabaci mu se preko ramena gurajući oružje, primitivnu oštricu, u crnčeva usta. Za trenutak je zakrkljao, grlo je pokušalo da se prilagodi širini sečiva, ali napadač tada povuče nož unazad i naviše, držeći Pritorijusov vrat da obezbedi snagu zamaha. Zapanjeno lice se prepolovi, i iz Pritorijusove unutrašnjosti dođe toplota kao oblak, zapahnuvši Gevina.

Oružje pade ne zemlju budžaka, uz tup zveket. Gevin ga osmotri. Kratak mač sa širokom oštricom. On ponovo podiže pogled prema mrtvacu.

Pritorijus je stajao uspravno pred njim, pridržavan samo dželatovom rukom. Njegova prskajuća glava pade, i dželat shvati naklon kao znak, i ispusti Pritorijusovo telo pred Gevinove noge. Neometen telom ubijenog, Gevin se nađe licem u lice sa svojim spasiocem.

Bio mu je potreban samo trenutak da prepozna te grube crte: raširene, beživotne oči, prorez usta, uši kao drške. Bila je to Rejnoldsova statua. Cerila se, zubima premalim za tu glavu. Mlečnim zubima, koje će izgubiti pre nego što odraste. Postojalo je, ipak, izvesno poboljšanje u izgledu, videlo se i u pomrčini. Čeona kost kao da je bila izraženija; celo lice je bilo skladnije. Još uvek je to bila obojena lutka, ali lutka sa ambicijama.

Statua se ukočeno nakloni, glasno škripeći zglobovima, i u Gevinu naraste apsurdnost, puka apsurdnost cele situacije. Klanja se, bogamu, smeši se, ubija: pa ipak je nemoguće da bude živo, zar ne? Kasnije će odbiti da poveruje, obećao je sebi. Kasnije će naći hiljadu razloga da odbaci realnost ove stvari pred njim: okriviće pomućeni um, zbunjenost, paniku. Ovako ili onako će ubediti sebe u nepostojanje ove fantastične prikaze, i biće kao da mu se sve ovo nije ni dogodilo.

Samo ako poživi bar još koji minut.

Prikaza pruži ruku i dodirnu Gevinovu vilicu, lako, prelazeći grubo izrezbarenim prstima ivicama rane koju je načinio Pritorijus. Na malom prstu zasja prsten:

identičan kao njegov.

„Imaćemo ožiljak“, reče statua.

Gevin je znao taj glas.

„Kakva šteta“, reče ona. Govorila je njegovim glasom.

„Ipak, moglo je biti gore.“

Njegov glas. Njegov, Bože, njegov, njegov.

Gevin odmahnu glavom.

„Da“, reče stvar, videvši da je razumeo.

„Ne ja.“

„Da.“

„Zašto?“

Premestila je dodir sa Gevinove vilice na svoju, označujući mesto gde bi trebalo da bude rana, i još dok je to radila otvori se površina, i na tom mestu nastade ožiljak. Nije bilo krvi: stvar nije imala krv.

Ali zar to nije bilo njegovo pravilno čelo koje je oponašala, i te prodorne oči, zar nisu postajale njegove, i ta divna usta?

„A dečak?“ reče Gevin, sastavljajući delove priče.

„O taj dečak...“ podigla je nedovršene oči prema nebu.

„Kakvo je to bilo blago. I kako se samo otimao.“

„Okupao si se u njegovoj krvi?“

„Potrebna mi je.“ Kleknula je kraj Pritorijusovog tela i zavukla prst u rascepljenu glavu. „Ova krv je stara, ali će poslužiti. Dečak je bio bolji.“

Premazala je Pritorijusovu krv po obrazu, kao ratnu boju. Gevin nije mogao da sakrije odvratnost.

„Zar je tolika šteta zbog njega?“ upita prikaza.

Odgovor je bio ne, naravno. Nije bila nikakva šteta što je Pritorijus mrtav, niti što je neki drogirani maloletni peder dao malo krvi da nahrani rast ovog ofarbanog čuda. Svakog dana su se negde dešavale gore stvari; strahote velikih razmera. Pa ipak...

„Ne možeš da me osuđuješ“, ubeđivala ga je, „to nije u tvojoj prirodi, zar ne? Uskoro neće biti ni u mojoj. Neću više biti mučitelj dece, jer ću gledati kroz tvoje oči, deliću tvoju ljudskost...“

Uspravila se, još uvek krutih pokreta.

„Do tada, ponašaću se kako ja mislim da treba.“

Na obrazima statue, gde je bila umrljana Pritorijusovom krvlju, koža je već bila mekša, manje nalik na obojeno drvo.

„Ja sam stvar bez imena“, javila se. „Ja sam rana na boku sveta. Ali sam takođe onaj savršeni stranac za koga si se molio kao dete, da dođe i odvede te, zovući te lepotom, da te podigne nagog sa ulice kroz vrata Raja. Zar nisam? Zar nisam?“

Kako je znala njegove snove iz detinjstva? Kako je pogodila baš tu sliku, to uzdizanje sa kužnih ulica u kuću koja se zove Raj?

„Zato što sam ti“, reče stvar, u odgovor na neizgovoreno pitanje, „oslobođen mana.“ Gevin pokaza prema leševima.

„Ne možeš da budeš ja. Ja ono nikad ne bih učinio.“

Činilo mu se nezahvalno da je osuđuje zbog uplitanja, ali to je bila istina.

„Ne bi?“ reče onaj drugi. „Ja mislim da bi.“

Gevin ponovo začu Pritorijusov glas. „Malo modno nedelo.“ Ponovo je osetio nož na bradi, mučninu, bespomoćnost. Naravno da bi to učinio, deset puta ako treba, i nazvao bi to pravdom.

Nije bilo potrebe da čuje njegovo priznanje, bilo je jasno.

„Posetiću te ponovo“, reče obojeno lice. „U međuvremenu – da sam na tvom mestu...“ nasmejalo se,

„... pošao bih.“

Gevin na trenutak ukrsti pogled sa njenim, tražeći znake nesigurnosti, a onda pođe prema ulici.

„Ne tim putem. Ovuda!“

Pokazivala je prema vratima u zidu, skoro sakrivenim iza nagomilanih vreća sa otpacima. Zato je došla tako brzo, i tako tiho.

„Izbegavaj glavne ulice, i ne daj da te vide. Naći ću te, kada budem spreman.“

Gevinu nije bilo potrebno dalje ohrabrenje da pođe. Kakvo god bilo objašnjenje za večerašnje događaje, dogodilo se šta se dogodilo. Nije vreme za pitanja.

Šmugnuo je kroz vrata, ne osvrćući se: ali je čuo dovoljno da mu se prevrne želudac. Pljuskanje tečnosti po zemlji, uzdah zadovoljstva kreature: zvuci su bili dovoljni da zamisli kupanje stvorenja.

Sledećeg jutra je ceo događaj prethodne večeri izgledao besmislen. Nije bilo nekog iznenadnog prosvetljenja budnog sna koji je sanjao. Samo gole činjenice.

U ogledalu, činjenica rasekotine na vilici, usirene i bolnije od onog pokvarenog zuba.

U novinama, izveštaj o dva leša, pronađena u okolini Kovent Gardena, dva poznata kriminalca svirepo ubijena u nečemu što je policija opisala kao „pokolj između bandi“.

U njegovoj glavi, nepobitno saznanje da će pre ili kasnije biti otkriven. Neko ga je sigurno video sa Pritorijusom, i sve će otpevati policiji. Možda čak i Kristijan, ako mu dune u glavu, i doći će mu na prag, sa lisicama i nalozima. Šta onda da im kaže, u odgovor na optužbe? Da čovek koji je to učinio uopšte nije čovek, već neka vrsta prikaze, koja se polako pretvara u njegovu kopiju? Neće se pitati da li da ga zatvore, već u koju rupu da ga bace, zatvor ili kliniku?

Balansirajući između očaja i neverice, otišao je do prve pomoći da mu se postaraju za lice, gde je strpljivo čekao tri i po sata sa desetinama drugih hodajućih ranjenika.

Doktor nije pokazao simpatiju. Sada više nema potrebe da se stavljaju kopče, rekao je, šteta je već načinjena: rana može da bude i biće očišćena i previjena, ali je neizbežan gadan ožiljak. Zašto niste došli sinoć, kada se to dogodilo, upitala je bolničarka. Slegnuo je ramenima: ionako ih je mnogo briga za to. Lažna samilost mu neće pomoći ni koliko je crno ispod noktiju.

Kada je zašao za ugao u svoju ulicu, ugledao je kola pred kućom, plavu svetlost, naceren ogovarački skup suseda. Prekasno da spašava bilo šta iz dosadašnjeg života. Do sad su mu zaplenili odeću, četke, parfeme, pisma – i njuškaju po njima kao majmun za buvama. Video je kako ti gadovi mogu da budu temeljni kada im to odgovara, kako potpuno mogu da rastave čovekovu ličnost. Da je isisaju i prožderu: da te izbrišu k'o ništa, i ostave te nevidljivog.

Tu ništa nije mogao. Njegov život je bio njihov da mu se podsmevaju i naslađuju se njim: možda čak i da se žacnu, kada ugledaju fotografije, i zapitaju se da nisu i sami platili ovog momka, neke uspaljene noći.

Neka uzmu sve. Neka samo izvole. On će od sada biti van zakona, pošto zakon štiti posed a njemu nije ostalo ništa. Sve su počistili, ili skoro sve: više nema gde da živi, niti nešto što bi nazvao svojim. Nije mu ostao ni strah: to je bilo najčudnije od svega.

Okrenuo je leđa ulici i kući u kojoj je živeo četiri godine, i osetio je nešto slično olakšanju, srećan što mu je život ukraden, sa svim prljavim detaljima. Biće lakše bez njih.

Dva sata kasnije, i kilometrima dalje, zastao je da izvrne džepove. Našao je kreditnu karticu, skoro sto funti u gotovom, malu zbirku fotografija, nekoliko sa roditeljima i sestrom, ostale uglavnom njegove; sat, prsten, zlatan lanac oko vrata. Bilo bi opasno koristiti karticu – do sada su sigurno upozorili banku. Biće najbolje da založi prsten i lanac, pa da pođe autostopom na Sever. U Aberdinu ima prijatelje koji će ga sakriti na neko vreme. Ali prvo – Rejnolds.

Trebalo mu je sat vremena da pronađe kuću gde je živeo Ken Rejnolds. Prošlo je skoro dvadeset četiri časa otkako je poslednji put jeo i krčao mu je stomak dok je stajao ispred Livings tonovih Paviljona. Naredio mu je da umukne, i ušunjao se u zgradu. Unutrašnjost je po danu izgledala manje impresivno. Tepih na stepeništu je bio izlizan, a boja na ogradi potamnela od upotrebe.

Polako se popeo na treći sprat do Rejnoldsovog stana, i pokucao.

Nije bilo odgovora, niti se iznutra nešto čulo. Sigurno, Rejnolds mu je rekao: ne vraćaj se – neću biti tu. Da li je nekako naslutio posledice puštanja te stvari u svet?

Gevin ponovo pokuca, i ovoga puta je bio siguran da je čuo kako neko diše sa one strane vrata.

„Rejnoldse...“ reče, približivši se vratima, „čujem te.“

Niko mu nije odgovorio, ali je tamo bilo nekoga, bio je siguran. Gevin udari dlanom po vratima.

„Hajde, otvori. Otvori, uštvo.“

Kratka tišina, a onda prigušen glas: „Odlazi.“

„Hoću da razgovaramo.“

„Odlazi, kad ti kažem, odlazi. Nemamo o čemu da pričamo.“

„Duguješ mi objašnjenje, bogamu. Ako ne otvoriš posrana vrata dovešću nekog ko hoće.“

Prazna pretnja, ali Rejnolds odgovori: „Nemoj! Čekaj. Čekaj.“

Čulo se kako se okreće ključ u bravi, i vrata se otvoriše za nekoliko centimetara. Stan je bio u mraku, iza krastavog lica koje je zurilo u Gevina. Bio je to Rejnolds, ali neobrijan i izmršaveo. Zaudarao je na neoprano, čak i kroz taj mali otvor, i nosio je samo flekavu košulju i pantalone, pridržavane platnenim pojasom. – „Ne mogu da ti pomognem. Odlazi.“

„Ako mi dozvoliš da objasnim...“ Gevin gurnu vrata, i Rejnolds je bio ili preslab ili suviše smeten da bi ga sprečio. Posrnuo je nazad u mračni hodnik. „Šta se ovde dešava, jeb'o te?“

Smrdelo je na pokvarenu hranu. Nije se moglo disati. Rejnolds dopusti Gevinu da zalupi vrata a onda iz džepa prljavih pantalona izvadi nož.

„Nećeš me preći“, kezio se, „znam šta si uradio. Lepo smišljeno. Pametno.“

„Misliš na ubistva? Nisam ja.“

Rejnolds zamahnu nožem prema Gevinu.

„Koliko puta si se okup'o u krvi?“ upita, sa suzama u očima. „Šest? Deset?“

„Nisam nikog ubio.“

„...čudovište.“

Nož u Rejnoldsovoj ruci bio je onaj isti nož za hartiju koji je Gevin našao. Prišao mu je sa njim. Nije bilo sumnje: nameravao je da ga upotrebi. Gevin uzmaknu, i Rejnolds kao da se ohrabri zbog njegovog straha. „Zaboravio si kako to izgleda, biti od krvi i mesa?“ Čoveku je falila daska u glavi.

„Vidi... došao sam samo da popričamo.“

„Došao si da me ubiješ. Mogu da te odam... zato si došao da me ubiješ.“

„Znaš li ti ko sam ja?“ reče Gevin.

Rejnolds se iskezi: „Nisi ti onaj peško. Izgledaš kao on, ali nisi.“

„Za ime Božje... ja sam Gevin... Gevin...“ Reči objašnjenja, koje bi zaustavile nož, nisu dolazile. „Gevin, sećaš se?“ bilo je sve što je mogao da kaže. Rejnolds na trenutak zastade, zagledavši se u Gevinovo lice.

„Ti se znojiš“, reče, i u očima poče da mu se gubi ona opasna ukočenost.

Gevinu su usta bila tako suva da je mogao samo da klimne.

„Vidim“, reče Rejnolds, „znojiš se.“ Vrh noža se spusti.

„On se nikad nije znojio“, reče on. „Nikad nije, niti će ikad to naučiti. Ti si onaj dečko... nisi on. Dečko.“

Lice mu se opusti, koža mu je bila skoro kao ispražnjena kesa.

„Potrebna mi je pomoć“, reče Gevin, promuklo. „Moraš da mi kažeš šta se događa.“

Hoćeš objašnjenje?“ odvrati Rejnolds, „sve što nađeš, tvoje je.“

Poveo ga je u dnevnu sobu. Bili su navučeni zastori, ali je Gevin i u pomrčini video da je svaki antikvitet bio razbijen u parčiće. Komadi grnčarije su pretvoreni u komadiće, a komadići u prah. Kameni reljefi su bili uništeni, spomenik Flavinusa Nosioca Znamenja izmrvljen.

„Ko je ovo uradio?“

„Ja.“

„Zašto?“

Rejnolds se provlačio, kao puž, kroz ruine prema prozoru, i provirio kroz prorez u somotskim zastorima.

„Vratiće se, znaš“, reče, ne obazirući se na pitanje.

Gevin je bio uporan: „Ali zašto uništiti sve?“

„To je bolest“, odgovori Rejnolds. „Potreba da se živi u prošlosti.“

Okrenuo se od prozora.

„Većinu komada sam ukrao“, reče, „tokom svih ovih godina. Imao sam privilegovan položaj, i zloupotrebio sam ga.“

Ritnuo je krupan komad gipsa: podiže se prašina.

„Flavinus je živeo i umro. Tu nema šta više da se kaže. To što znamo njegovo ime ne znači ništa, ili gotovo ništa. Flavinus zbog toga neće ponovo oživeti: mrtav je i srećan.“

„Statua u kadi?“

Rejnoldsu na trenutak zastade dah, u mislima je ponovo ugledao ono obojeno lice.

„Mislio si da sam ja on, zar ne? Kada sam ti došao na vrata.“

Da. Mislio sam da je dovršio posao.“

„On podražava.“

„Rejnolds potvrdi. „Koliko ja razumem njegovu prirodu“, reče, „da, podražava.“

„Gde si ga našao?“

„Blizu Karlajla. Rukovodio sam tamošnjim iskopavanjima. Našli smo ga kako leži u kupatilu, sklupčanu statuu pored ostataka odraslog muškarca. Prava zagonetka. Mrtvac i kip, zajedno u kupatilu. Ne pitaj me šta me je privuklo toj stvari, ne znam. Možda njegova volja utiče i na um, kao što utiče na telo. Ukrao sam ga, i preneo ovamo.“ „I hranio ga?“ Rejnolds se ukoči.

„Ne pitaj me to.“

„Pitao sam. Hranio si ga?“

„Da.“

„Nameravao si da mi pustiš krv, zar ne? Zato si me doveo ovamo: da me ubiješ, i daš mu da se okupa...“

Gevin se priseti zvuka udaranja po stranama kade, onog ljutitog zahtevanja hrane, kao kad dete udara kašikom. Malo je nedostajalo da i njega uzme, kao jagnje.

„Zašto me nije napao kao tebe? Zašto nije skočio iz kade i nahranio se?“

Rejnolds obrisa dlanom usta.

„Video ti je lice, naravno.“

Naravno: video mi je lice, i poželeo ga za sebe, ali pošto nije mogao da ukrade lice mrtvog čoveka, poštedeo me je. Objašnjenje ponašanja tog bića bilo je fascinantno, sada kada je pronađeno: Gevin okusi čar Rejnoldsove strasti, za rešavanjem misterija.

Čovek u kadi. Onaj što ste ga našli...“

„Da?...“

„Sprečio je da se to isto dogodi i njemu, je li tako?“

„Verovatno zato nisu ni dirali njegovo telo, već su ga samo zapečatili. Niko nije shvatio da je umro boreći se sa stvorenjem koje je htelo da mu ukrade život.“

Mozaik je bio gotovo sklopljen; još je samo gnev ostao neugašen.

Ovaj čovek zamalo da ga ubije, da bi nahranio kip. Gevinov bes izbi na površinu. Ščepao je Rejnoldsa za košulju i kožu zajedno i protresao ga. Jesu li mu to kloparale kosti ili zubi?

„Skoro je preuzeo moje lice.“ Zurio je u Rejnoldsove zakrvavljene oči. „Šta će se dogoditi kada završi ceo posao?“

„Ne znam.“

„Nije važno koliko je loše – reci mi!“ „Sve je to nagađanje“, odgovori Rejnolds.

„Onda nagađaj!“

„Kada dovrši fizičko podražavanje, mislim da će ukrasti jedinu stvar koju ne može da oponaša: tvoju dušu.“

Rejnolds se više nije plašio Gevina. Glas mu je omekšao, kao da govori sa osuđenikom. Čak se i nasmešio.

„Gade!“

Gevin privuče Rejnoldsovo lice bliže svome. Bela pena pljuvačke poprska starčev obraz.

„Svejedno ti je, a? Boli te dupe za sve, je l' da?“

Udario ga je preko lica, jednom, dvaput, pa opet, sve dok nije ostao bez daha.

Starac je bez reči primio udarce, podižući lice da ih dočeka, brišući krv iz otečenih očiju samo da bi ih opet preplavila.

Udarci konačno prestadoše.

Rejnolds je klečao i skupljao komadiće zuba sa jezika.

„Zaslužio sam“, mrmljao je.

„Kako da ga zaustavim?“ reče Gevin.

Rejnolds odmahnu glavom.

„Nemoguće“, prošaptao je, hvatajući Gevina za ruku.

„Molim te“, reče, i otvori mu dlan da ga poljubi.

Gevin je ostavio Rejnoldsa u ruševinama Rima, i izašao na ulicu. Razgovor mu je otkrio malo novog. Ostalo mu je da pronađe zver koja mu je uzela lepotu, i pobedi je. Ako ne uspe, izgubiće svoje jedino neotuđivo blago: ovo divno lice. Priča o duši i ljudskosti je bila prazno blebetanje. Njemu je potrebno njegovo lice.

U koraku mu je bilo neke nesvakidašnje svrhe dok je prelazio Kensington. Posle godina koje je proživeo kao žrtva okolnosti, okolnosti su konačno postale opipljive. Iscediće iz njih neki smisao, ili će umreti pokušavajući.

Rejnolds je u svom stanu posmatrao kako slika večeri pada na sliku grada.

Jer više neće biti noći koju će preživeti, niti grada kojim će hodati. Ispražnjen, pustio je da padne zastor, i podigao kratki mač. Uperio je vrh u grudi.

„Hajde“, reče sebi i maču, i pritisnu. Ali je bol koji je osetio kada je oštrica ušla samo centimetar u meso, bio dovoljan da mu se zamuti u glavi: znao je da će se onesvestiti pre nego što dovrši započeto. Zato je prešao do zida, naslonio dršku mača, i pustio da ga težina tela natakne na sečivo. Uspelo je. Nije bio siguran da li ga je mač potpuno proburazio, ali je po količini krvi znao da je uspeo da se ubije. Iako je pokušao da se okrene, i tako protera oštricu kroz sebe kada padne na nju, promašio je, i pao na bok. Pad je učinio da oseti mač u telu, kruto, nesavitljivo prisustvo koje ga je prosecalo.

Trebalo mu je više od deset minuta da umre, ali je to vreme, izuzimajući bol, proveo zadovoljan. Koliko god da je bilo grešaka u pedeset sedam godina koje je proživeo, a bilo ih je mnogo, osećao je da odlazi na način kojeg se ne bi postideo ni njegov voljeni Flavinus.

Na samom kraju je počela da pada kiša, i dobovanje po krovu učini da poveruje da Bog pokopava kuću, zapečaćujući ga za večnost. I kada je došao trenutak, doneo je čudesan privid: kroz zid kao da se probila ruka, noseći svetlost, praćena glasovima: bili su to duhovi prošlosti, iskopavali su njegovu istoriju. Nasmešio im se u pozdrav, i hteo da pita koja je to godina upravo kada je shvatio da je mrtav.

Stvorenje je mnogo bolje izmicao Gevinu, nego on njemu. Prošla su tri dana a od njega ni traga ni glasa.

Ali su činjenice o njegovom prisustvu, bliskom, ali nikad preblizu, bile nepobitne. U baru bi neko rekao: „Video sam te sinoć na Edžver Roudu“ iako nije bio m blizu tom mestu, ili „Kako je bilo sa onim Arapom?“ ili „Šta je, više se ne javljaš prijateljima?“

I Bog zna, uskoro mu se dopalo to osećanje. Nemir je ustupio mesto zadovoljstvu za koje nije znao od svoje druge godine: spokoju.

Pa šta ako neko drugi radi njegov posao, izbegavajući zakon i zakone ulice podjednako; pa šta ako njegove prijatelje (kakve prijatelje? Krvopije) ne zarezuje ova ohola kopija; pa šta ako mu je uzet život i nosi ga neko drugi umesto njega? Mogao je da spava, znajući da je on, ili neko toliko sličan njemu da nema razlike, budan u noći i da ga obožavaju. Stvorenje je počelo da mu se prikazuje ne kao monstrum koji ga zlostavlja, već kao oruđe, njegov lik za javnost. Ono je bilo supstanca; on senka.

Probudio se, iz sna.

Bilo je četiri i petnaest popodne, i dole na ulici je galamio saobraćaj. Sumračna soba; vazduh je bio toliko puta udahnut i izdahnut da je mirisao na njegova pluća. Prošlo je više od nedelju dana otkako je ostavio Rejnoldsa u onom kršu, i za to vreme je samo tri puta napustio svoju novu jazbinu (mala spavaća soba, kuhinja, kupatilo). San mu je bio važniji od hrane i zdravlja. Imao je dovoljno droge da ga usreći kada mu san ne dođe na oči, što se retko događalo, i vremenom je zavoleo ustajali vazduh, plimu svetlosti kroz prozor bez zavese, odjeke tuđinskog sveta u kome nije bilo uloge i mesta za njega.

Rekao je sebi da danas mora da izađe i nadiše se vazduha, ali nije mogao da sakupi volju za to. Možda kasnije, mnogo kasnije, kada barovi počnu da se prazne od onih koji bi mogli da ga prepoznaju, tada će se izvući iz čaure i otići da pogleda šta je novo. Za sada su tu snovi...

Voda.

Sanjao je vodu; sedeo je pored bazena u Fort Loderdejlu, bazena punog riba. I pljuskanje njihovih skokova se nastavljalo: prelivalo se iz sna. Ili je bilo obrnuto? Jeste; u snu je čuo kako teče voda i njegov usnuli um je načinio ilustraciju zvuka. Sad, kada se probudio, zvuk se još čuo.

Dolazio je iz kupatila, ne više zvuk tekuće vode, nego talasanje. Neko je provalio unutra dok je on spavao, i sada se kupa. Napravio je kratku listu mogućih uljeza: nekolicine koji su znali da je ovde. Tu je bio Pol: uličar početnik koji je prespavao na podu pre dve noći; zatim Čink, prodavač droge; i ona devojka sa sprata niže za koju je mislio da se zove Mišel. Koga je zavaravao? Niko od ovih ljudi nije mogao da obije bravu i da uđe. Dobro je znao ko je to. Samo se igrao sa sobom, uživajući u procesu eliminacije dok se odgovori nisu sveli na jedan.

Željan suočenja, iskliznuo je iz čaršava. Telo mu se pretvorilo u naježen kip kada ga je obuhvatio hladan vazduh, njegova erekcija, zaostala od sna, krila je glavu. Dok je prelazio sobu da uzme ogrtač okačen na vrata, ugledao je sebe u ogledalu, zaustavljen prizor iz filma o zlostavljanju, duh od čoveka, sav usukan od hladnoće, i osvetljen kišnom svetlošću. Odraz je gotovo treperio, toliko je bio nematerijalan.

Umotavajući se u ogrtač, jedini odevni predmet koji je kupio, otišao je do vrata kupatila. Više se nije čula voda. Gurnuo je vrata.

Odignuti linoleum bio je leden pod nogama; sve što je hteo bilo je da vidi svog poznanika, i vrati se u krevet. Ali je ostacima radoznalosti dugovao više od toga: imao je pitanja.

Svetlost sa prozora od mutnog stakla je brzo oslabila za tri minuta koliko je bio budan: dolazak noći i kišna oluja su produbili pomrčinu. Pred njim je kada bila puna do ivice, voda je bila mirna kao ulje, i tamna. Kao i pre, na površini nije bilo ničega. Ležalo je u dubini, sakriveno.

Koliko je prošlo otkako je prišao jarko zelenoj kadi u jarko zelenom kupatilu, i zagledao se u vodu? Moglo je da bude juče: život mu je otada postao jedna neprekidna noć. Pogledao je u vodu. Stvor je bio tamo, sklupčan, kao onda, i usnuo, potpuno obučen, kao da nije imao vremena da se razodene pre nego što se sakrio. Nekada gola glava dobila je raskošnu kosu, a crte lica su bile dovršene. Ni traga od onog obojenog lica: sada je imalo opipljivu lepotu koja je bila pljunuta njegova, do najmanjeg mladeža. Savršeno oblikovane šake su mu bile prekrštene na grudima.

Noć se produbila. Preostalo mu je samo da ga posmatra kako sniva, i to mu je dosadilo. Pronašao ga je ovde, i malo je verovatno da će mu opet pobeći, znači da može da se vrati u krevet. Napolju je kiša usporila prolaznike na putu kući do puževog hoda, izazvala je i nesreće, neke od njih fatalne; motori su se pregrejavali, srca takođe. Slušao je zvuke trke; san je dolazio i odlazio. Bila je sredina večeri kada ga je ponovo probudila žeđ: sanjao je vodu, i kao i ranije, čuo se zvuk. Stvor se izvlačio iz vode, otvarao je vrata.

I sada je bio tu. Jedina svetlost u sobi je dolazila odozdo sa ulice; jedva je osvetljavala posetioca. „Gevin? Jesi li budan?“ „Da“, reče on.

„Hoćeš li mi pomoći?“ upita stvor. U glasu nije bilo pretnje, molio je kao što bi čovek molio brata, pozivajući se na rod.

„Šta ti treba?“

„Vremena da zaraste.“

„Zaraste?“

„Uključi svetlo.“

Gevin uključi lampu pored kreveta i pogleda priliku na vratima. Više nije držao prekrštene ruke na grudima, i Gevin shvati da je taj položaj sakrivao strašnu ranu od sačme. Meso na grudima mu je bilo rastrgano, otkrivajući bezbojne unutrašnje organe. Prirodno, nije bilo krvi: on je neće nikad imati. Niti je, sa te razdaljine, Gevin video unutar rane bilo šta što bi makar podsećalo na ljudsku anatomiju.

„Svemogući Bože“, reče.

„Pritorijus je imao prijatelje“, reče drugi, i prsti mu dodirnuše ivicu rane. Gest prizva sećanje na sliku na zidu u kući Gevinove majke. Hrist u Slavi – Sveto Srce je lebdelo u grudima Spasitelja – dok su mu prsti, pokazujući agoniju koju je propatio, govorili: „Ovo bejaše zbog tebe.“

„Zašto nisi umro?“

„Zato što još nisam živ“, reče onaj.

Još ne: zapamti to, pomisli Gevin. Znači da nije potpuno pošteđen smrtnosti. „Boli li te?“

„Ne“, reče on tužno, kao da žudi za tim iskustvom, „Ne osećam ništa. Svi znaci života su kozmetičke prirode. Ali učim.“ Nasmešio se. „Naučio sam da zevam, i da prdim.“ Ideja je bila istovremeno apsurdna i dirljiva; da je želeo da nauči da prdi, da su mu problemi sa stomačnim gasovima dragocen znak ljudskosti.

„A rana?“

„... već zarasta. Vremenom će potpuno nestati.“ Gevin je ćutao.

„Odvratan sam ti?“ upita onaj drugi, bez promene u glasu.

„Ne.“

Posmatrao je Gevina savršenim očima, njegovim savršenim očima.

„Šta ti je Rejnolds rekao?“ upita ga.

Gevin slegnu ramenima. „Vrlo malo.“

„Da sam čudovište? Da ispijam čovekovu dušu?“

„Ne baš tim rečima.“

„Ali tako nešto.“

„Tako nešto“, složi se Gevin.

Drugi klimnu. „U pravu je“, reče. „Na svoj način je u pravu. Potrebna mi je krv: to me čini čudovišnim. U mladosti, pre mesec dana, kupao sam se u njoj. Njen dodir je davao drvetu izgled mesa. Ali više mi nije potrebna: proces je gotovo dovršen. Sve što mi je potrebno...“

Zastao je; ali ne, pomisli Gevin, zato što je nameravao da laže, već zato što nije mogao da pronađe reči da opiše svoje stanje.

„Šta ti je potrebno?“ insistirao je Gevin.

Odmahnuo je glavom, gledajući u tepih. „Znaš, živeo sam nekoliko puta. Ponekad bih ukrao nečiji život i to bi prošlo. Proživeo bih prirodni vek, oslobodio se tog lika i pronašao drugi. Ponekad, kao poslednji put, bi mi se suprotstavili, i izgubio bih...“

„Šta si ti? Neka vrsta mašine?“

„Ne.“

„Šta onda?“

„Ono sam šta jesam. Ne znam za druge poput mene; iako ne znam ni zašto bih bio jedini? Možda postoje drugi, mnogo drugih: jednostavno još ne znam za njih. Samo živim i umirem i živim ponovo, i ne znam ništa...“ reč je bila gorko izgovorena, „... o sebi. Shvataš? Ti znaš šta si zato što vidiš druge kao ti. Da si sam na zemlji, koliko bi znao? Samo ono što ti kaže ogledalo. Ostalo bi bio mit i pretpostavka.“

Izrekao je ovaj rezime bez sentimentalnosti.

„Mogu da legnem?“ upitao je.

Pošao je prema Gevinu, i on sad jasnije ugleda treperenje u njegovom grudnom košu, nemirne, maglovite oblike koji su se nadimali na mestu srca. Uzdišući, utonuo je licem nadole u krevet, u mokroj odeći, i sklopio oči.

„Ozdravićemo“, reče. „Samo nam daj vremena.“

Gevin ode do vrata stana i zaključa ih. Onda tamo odgura sto i zaglavi ga ispod kvake. Niko neće moći da uđe i napadne ga u snu: ostaće ovde zajedno, na sigurnom, on i onaj drugi, on i on. Osiguravši utvrđenje, skuvao je kafu i seo u stolicu na drugom kraju sobe, i posmatrao kako stvor spava.

Kiša je ceo sat besno naletala na prozor, sledeći sat je oslabila. Vetar je donosio mokro lišće na staklo i ostavljao ga da visi, kao radoznali noćni leptiri; s vremena na vreme ih je posmatrao, kada bi mu dosadilo da posmatra sebe, ali uskoro bi ga ponovo privuklo, i iznova bi zurio u opuštenu lepotu svoje ispružene ruke, igru svetlosti na zglobu šake, trepavice. Oko ponoći je zaspao na stolici, dok je na ulici jadikovala sirena ambulantnih kola, i ponovo počinjala kiša.

Nije mu bilo udobno na stolici, i svakih nekoliko minuta bi izronio iz sna, malo otvorivši oči. Stvorenje je ustalo: stajalo je kraj prozora, pa ispred ogledala, pa u kuhinji. Tekla je voda: sanjao je vodu. Stvorenje se svuklo: sanjao je seks. Stajalo je ispred njega, zaceljenih grudi, i on je bio umiren njegovim prisustvom: sanjao je, trajalo je samo trenutak, kako ga podižu sa ulice, kroz vrata Neba. Obuklo je njegovu odeću: promrmljao je svoj pristanak kroz san. Zviždukalo je: a kroz prozor je zapretio dan, ali je on bio suviše dremljiv da odmah ustane, i savršeno zadovoljan da ovaj mladić u njegovoj odeći, koji zviždi, živi umesto njega.

Konačno se stvorenje nagnulo nad stolicom i poljubilo mu usne, bratskim poljupcem, i otišlo. Čuo je kako zatvara vrata.

Posle toga su došli dani, nije znao koliko, koje je proveo u sobi, ne radeći ništa, samo pijući vodu. Nije nikako mogao da ugasi žeđ. Voda i san, voda i san, meseci blizanci.

Krevet u kome je spavao bio je u početku mokar na mestu gde je spavalo stvorenje, a on nije imao želju da promeni pokrivače. Naprotiv, prijalo mu je vlažno platno, koje je njegovo telo brzo sušilo. Tada bi se sam okupao u vodi gde je ležala ta stvar i vratio se mokar u krevet, kože naježene od zime, i od sveprisutnog mirisa buđi. Kasnije, suviše ravnodušan da se pomeri, puštao je da mu se bešika isprazni u krevetu, i ta voda je vremenom postajala hladna, dok je ne bi osušila njegova telesna toplota, koja je gasnula.

Ali iz nekog razloga, uprkos hladnoći u sobi, nagosti, gladi, nije mogao da umre.

Ustao je usred noći posle šestog ili sedmog dana, i seo na ivicu kreveta da otkrije prepreku svoje rešenosti. Ne našavši odgovor, počeo je da tumara po sobi kao i stvorenje nedelju dana ranije, zastajući ispred ogledala da osmotri svoje tužno izmenjeno telo, posmatrajući kako sneg sipi i topi se na prozoru.

Konačno je, slučajno, naišao na sliku roditelja za koju se setio da je stvorenje gledalo. Ili je to sanjao? Činilo mu se da nije: imao je jasnu ideju da je podiglo baš ovu sliku i posmatralo je.

Ovo je, naravno, katanac za njegovo samoubistvo: ova slika. Mora da se pozdravi sa bližnjima. Kako je mogao da se nada da će umreti pre toga?

Otišao je do groblja kroz vejavicu, obučen samo u pantalone i majicu. Nije slušao primedbe sredovečnih žena i đaka. Koga je briga ako je to što je bosonog sigurna smrt za njega? Kiša je prestajala i opet počinjala, povremeno se pretvarajući u sneg, ali nikad konačno.

U crkvi se održavala služba, ispred je bila parkirana kolona sjajnih automobila. Spustio se u crkveno dvorište. Odatle se pružao lep pogled, danas prilično pokvaren maglovitim zastorom vejavice, ali je ipak mogao da vidi vozove i višespratnice; beskrajne nizove krovova. Krivudao je između nadgrobnih spomenika, siguran gde će naći očev grob. Prošlo je šesnaest godina: taj dan nije bio posebno upečatljiv. Niko nije rekao ništa novo o smrti uopšte, ili o smrti njegovog oca, niti je bilo javnih zgoda da obeleže dan: nijedna tetka nije pustila goluba za trpezom, nijedan rođak ga nije odveo u stranu da se raskopča pred njim.

Pitao se da li je još neko iz porodice dolazio ovamo: da li su uopšte u zemlji. Njegova sestra je uvek pretila da će se iseliti: u Novi Zeland, da počne novi život. Majka je sada verovatno sređivala četvrtog muža, jadnika, mada je u stvari ona bila za žaljenje, sa svojim beskrajnim ćeretanjem koje je jedva skrivalo paniku.

Kamen je bio tu. I gle, bilo je svežeg cveća u mermernoj urni koja se ugnezdila između zelenih mermernih blokova. Stari nije ležao tu i uživao u pogledu neposećen. Očigledno je neko, pretpostavljao je njegova sestra, došao da potraži kod oca malo utehe. Gevin pređe prstima preko imena, datuma, epitafa. Ništa naročito: baš kako treba, jer u njemu nije ni bilo ničeg naročitog.

Zurio je u kamen, i reči dođoše same, kao da otac sedi na ivici groba, ljuljajući nogama, prevlačeći kosu preko sjajne ćele, pretvarajući se, kao što se uvek pretvarao, da ga je briga.

„Šta kažeš, a?“

Otac nije bio impresioniran. „Nisam baš neki, je l' da?“ Sam si to rek'o, sine.

„Pa, uvek sam bio oprezan, kao što si me savetovao.

Nikakve barabe neće doći da me traže.“ Strašno mi je drago.

„A i ne bi imali bog zna šta da nađu, a?“

Otac istrese nos, i obrisa ga tri puta. Prvo sleva nadesno, pa opet sleva nadesno, završavajući zdesna nalevo. Nikad da omaši. Onda je uhvatio maglu.

„Stara kenjaro.“

Voz-igračka ispusti dug pisak u prolazu i Gevin podiže pogled. On je bio tamo – isti on – stajao je potpuno nepokretno nekoliko metara dalje. Nosio je iste stvari koje je obukao pre nedelju dana kada je otišao iz stana. Izgledale su zgužvano i ofucano od stalnog nošenja. Ali njegova koža! O, ta koža bejaše svetlija nego što je njegova ikad bila. Skoro je blistala na mutnoj svetlosti; a suze su dvojnikovo lice učinile samo još delikatnijim.

„Šta ti je?“ reče Gevin.

„Uvek se rasplačem kad dođem ovamo.“ Pošao je preko grobova prema njemu, krckajući na šljunku, bešumno po travi. Tako stvaran.

„Bio si ovde i ranije?“

„O da. Mnogo puta, ovih godina...“

Ovih godina? Šta li mu to znači, ovih godina? Zar je dolazio da žali za ljudima koje je ubio?

I kao da mu odgovara na pitanje:

„... kada sam dolazio da obiđem oca. Dva, možda tri puta godišnje.“

„To nije tvoj otac“, reče Gevin, skoro zabavljen zabludom. „Nego moj.“

„Ne vidim ti suze na licu“, reče onaj drugi.

„Ali osećam...“

„Ništa“, reče mu njegovo lice. „Ne osećaš baš ništa, reci pošteno.“

Bila je istina.

„Dok ja...“ suze su ponovo počele da teku, curio mu je nos, „meni će nedostajati dok budem živ.“

Bez sumnje je glumio, ali ako je bilo tako, otkuda tolika žalost u njegovim očima: i zašto su mu se crte tako ružno iskrivile dok je jecao. Gevin se retko predavao suzama: uvek bi se osećao slab i smešan. Ali ova stvar je bila ponosna na suze, veličala ih je. Bile su njen trijumf.

Čak i tada, posle saznanja da je poražen, Gevin nije uspevao da pronađe u sebi nešto što bi bar nalikovalo na tugu.

„Samo uzmi“, reče on. „Prepuštam ti sline. Izvoli.“  Stvorenje ga je jedva slušalo.

„Zašto je sve to tako bolno?“ reče, posle pauze. „Zašto me tek gubitak čini čovekom?“

Gevin slegnu ramenima. Šta on zna i šta ga briga o delikatnoj umetnosti čovečnosti? Stvorenje obrisa nos rukavom, šmrknu, i pokuša da se nasmeši kroz žalost.

„Oprosti“, reče, „pravim prokletu budalu od sebe.

Molim te da mi oprostiš.“

Duboko je udahnuo, pokušavajući da se sredi.

„U redu je“, reče Gevin. Bilo ga je sramota zbog ove predstave, i bilo mu je drago što ide.

„Tvoje cveće?“ upita, okrećući se od groba.

Klimnuo je. „Mrzeo je cveće.“ Stvor se trgnu.

„A.“

„A opet, šta on zna?“

Više se nije ni osvrnuo na prikazu; samo se okrenuo i pošao stazom pored crkve. Posle nekoliko metara, stvor doviknu za njim:

„Znaš nekog dobrog zubara?“ Gevin se nasmeši, i produži put.

Približavao se saobraćajni špic. Arterijski put koji je išao pored crkve već je bio zakrčen vozilima koja su jurila: možda je bio petak, kada oni što su poranili sa posla žure kući. Svetla su bleštala, trubile sirene.

Gevin je bez osvrtanja zakoračio usred struje, ne obazirući se na škripu kočnica, i psovke, i pošao između vozila kao da šeta poljanom.

Krilo kola u brzini mu okrznu nogu, drugi automobil zamalo da naleti na njega. Njihova žurba da stignu na neko drugo mesto, mesto gde će ih uskoro zasvrbeti da odu negde drugde, bila je komična. Neka se ljute na njega, neka ga preziru, neka vide njegovo izbrisano lice, i odu kući opsednuti. Da je sve kako treba da bude, možda bi se neko od njih uspaničio, skrenuo i pregazio ga. Svejedno. On će od sada pripadali slučajnosti, i sigurno će biti njen Nosilac Znamenja.