ISPOVEST (PORNOGRAFOVOG) MRTVAČKOG POKROVA

Nekad je bio od mesa. Od mesa, kostiju i ambicije. Ali od tada je prošla večnost, ili se tako činilo, i uspomena na to blagosloveno vreme brzo je bledela.

Ostali su tragovi njegovog bivšeg života; vreme i umor nisu mogli da mu oduzmu sve. Mogao je jasno i bolno da prizove lica onih koje je voleo i mrzeo. Posmatrali su ga iz prošlosti, jasni i svetli. Još je mogao da vidi slatke, za-laku-noć poglede svoje dece. I isti pogled, manje sladak ali takođe za laku noć, kod nasilnika koje je ubio.

Neka sećanja su ga činila tužnim, ali u njegovim ukočenim očima nije bilo suza. Pored toga, bilo je odavno prekasno za žaljenje. Kajanje je luksuz rezervisan za žive, koji još imaju vremena, daha i energije da delaju.

Za njega je to prošlo. On, mamin Mali Roni (o, kad bi sad mogla da ga vidi), bio je već tri nedelje mrtav. Više nego dockan za kajanje.

Učinio je sve što je mogao, da ispravi načinjene greške. Protegao se preko svog aršina, i dalje, kradući dragoceno vreme da zakrpi dronjke svoje rasparane egzistencije. Mamin Mali Roni je uvek bio pedantan: uzor urednosti. Bio je to jedan od razloga zašto je voleo računovodstvo. Potraga za nekoliko zagubljenih novčića, kroz stotine cifara, bila je igra u kojoj je uživao; i kakvo zadovoljstvo, na kraju dana, kada bi knjige bile u ravnoteži. Na nesreću, život nije tako popravljiv, što je sada, malo okasnelo, shvatao. Ipak, učinio je šta je mogao, i to je, kako bi rekla mama, najviše što čovek može da učini. Ostalo je samo da se ispovedi, da pođe na Sud Nebeski, čistih ruku i skrušen. Dok je sedeo, prebačen preko izlizanog sedišta ispovedaonice u crkvi Svete Marije Magdalene, strahovao je da oblik njegovog pozajmljenog tela neće izdržati dovoljno dugo da se oslobodi greha što mu je ležao na platnenom srcu. Usredsredio se, pokušavajući da održi na okupu telo i dušu sledećih nekoliko životno važnih minuta.

Uskoro će stići otac Runi. Sešće iza rešetke ispovedaonice i ponuditi reči utehe, razumevanja, oproštaja; tada će, u poslednjim minutima ukradenog postojanja, Roni Glas ispričati svoju priču.

Počeće poričući najstrašniju mrlju na svom karakteru:

optužbu da je pornograf.

Pornograf.

Apsurdna pomisao. Nije bilo ni koščice u njegovom telu koja bi pripadala pornografu. Mogu to da posvedoče svi koji su ga poznavali za njegove trideset dve godine. Bože moj, nije preterano uživao u seksu. Kakva ironija. Od svih ljudi koji bi mogli da budu optuženi da trguju gadostima, on je najmanje odgovarao opisu. Kada se činilo da svi oko njega paradiraju svojim preljubama kao trećom nogom, on je živeo bezgrešnim životom. Zabranjeni telesni život se događao, kao saobraćajne nesreće, drugim ljudima; njemu ne. Za njega je seks bio kao vožnja na vrtešci, koju čovek priušti sebi jednom godišnje ili slično. Dvaput bi se moglo podneti; treći put bi već bilo mučno. Nikakvo čudo što je za devet godina braka sa dobrom katolkinjom, ovaj dobri katolik postao otac samo dvoje dece.

Život je bio dobar, kad se sve sabere. Već je bio gotovo otkupio neupadljivu poluzabačenu kuću u šumovitom predgrađu Južnog Londona. Posedovao je malu baštu, koju je obrađivao nedeljom: bila je kao bombona. Bio je to, po njegovom prosuđivanju, uzoran život, umeren i čist.

I tako bi ostalo, da u njegovoj prirodi nije obitavao taj crv pohlepe. Pohlepa ga je, nema sumnje, upropastila.

Da nije bio gramziv, ne bi se ni osvrnuo na posao koji mu je ponudio Megvajer. Poslušao bi instinkt, osvrnuo bi se po skučenom zadimljenom ćumezu od ureda iznad mađarske poslastičarnice u Sohou, i zdimio. Ali ga je njegov svrab za zaradom oslepeo za golu istinu – da je koristio sva umeća računovođe da pribavi polituru ispravnosti operaciji koja je zaudarala na pokvareno. Naravno, znao je to, u srcu. Znao je, uprkos Megvajerovom beskrajnom naklapanju o Moralnom Naoružavanju, uprkos njegovoj privrženosti deci i opsednutosti plemenitom umetnošću bonsaija, da je tip uštva. Najgori šljam. Ali je uspešno potiskivao to saznanje, i zadovoljio se da radi svoj posao: da izravnava račune. Megvajer je bio široke ruke, i to je samo pomagalo slepilu. Čak je počeo da mu se dopada, on i njegovi kompanjoni. Navikao se da viđa telesinu Denisa „Dileje“ Luzatija, večito sa krem-kolačem negde oko debelih usana, navikao se, takođe, na malog troprstog Henrija B. Henrija, sa njegovim kartaškim trikovima i njegovim ćeretanjem, novom pričom svakog dana. Nisu bili baš najprefinjeniji sagovornici, i sigurno ne bi bili dobrodošli u Tenis klubu, ali su izgledali dovoljno bezazleno.

Utoliko je bio veći šok, strašan šok, kada se konačno uklonio veo i on video kakve su životinje Dileja, Henri i Megvajer.

Otkriće je bilo slučajno.

Jedne večeri, pošto je završio u kasne sate neki poreski posao, Roni je uzeo taksi do skladišta, sa namerom da lično odnese izveštaj Megvajeru. U stvari nikad pre toga nije bio u skladištu, iako se dovoljno često pominjalo. Megvajer je već mesecima tamo držao zalihe knjiga. Uglavnom su to bile knjige o kuvanju, iz Evrope, ili je bar tako Roniju bilo rečeno. Te večeri, poslednje večeri nevinosti, naleteo je na istinu, u svoj njenoj raskoši boja.

Megvajer je bio tamo, u jednoj od ciglom ozidanih prostorija, sedeo je na stolici okruženoj paketima i kutijama. Svetlost gole sijalice odbijala mu se od proćelave glave: sijala je ružičasto. Tamo je bio i Dileja, davio se kolačem. Henri B. je redao pasijans. Visoko nagomilani oko trojke, bili su časopisi, hiljade i hiljade njih, devičanski sjajnih korica, i nekako mesnatih.

Megvajer je podigao pogled sa proračuna.

„Stakleni“, reče on. Uvek je koristio taj nadimak.

Roni je zurio u sobu, pogađajući već izdaleka, kakvo je to nagomilano blago.

„Upadaj“, reče Henri. „Da odigramo jednu?“

„Šta si se umudrio“, smirivao ga je Megvajer, „to je samo roba.“

Neki tup užas povuče Ronija bliže jednoj hrpi časopisa, i on otvori onaj na vrhu.

Klimaks Erotika, pisalo je na koricama, pornografija u koloru samo za odrasle. Tekst na engleskom, nemačkom i francuskom. Nesposoban da se zaustavi, listao je časopis, zajapuren od sramote, jedva svestan paljbe viceva i podrugljivih upozorenja koje je sipao Megvajer. Sa stranica su vrištale beskrajne serije opscenih slika, zastrašujuće detaljnih. Nikada u životu nije video tako nešto. Svaka moguća seksualna radnja između voljnih partnera (a na neke bi pristale samo drogirane akrobate) bila je raskošno zabeležena. Izvođači ovih neopisivih radnji su se smešili, staklastih pogleda, Roniju, dok su se valjali u kaljuzi seksa, bez imalo stida ili kajanja na požudnim licima. Bio je vidljiv svaki otvor, svaka brazda, svaka izbočina i bubuljica, sve ogoljenije od nagosti. Mesnata, dahtava izopačenost prizora pretvarala je Ronijev stomak u pepeo. Zaklopio je časopis i bacio pogled na susednu hrpu. Druga lica, isto mahnito sparivanje. Svakoj uvrnutoj želji bilo je udovoljeno. Sami naslovi su svedočili o užicima sadržaja. Bizarne žene u lancima, pisalo je na jednom. Robovi u gumi, obećavao je drugi. Moj ljubavnik labrador, reklamirao je treći, sve u fokusu do poslednje dlake u krznu.

Megvajerovo lice, istrošeno od duvana, polako se izbistrilo u Ronijevom rastrojenom mozgu. Ulagivalo se, ili je bar pokušavalo; i što je najgore, rugalo se, na svoj prikriveni način, njegovoj naivnosti.

„Otkrio bi pre ili kasnije“, reče on. „Pretpostavljam da je bolje ranije, a? Nema ljutiš. Čak je pomalo komično.“ Roni snažno protrese glavom, pokušavajući da se oslobodi slika koje su mu se urezale u svesti. Već su se množile, zauzimajući teritoriju, prethodno nedirnutu takvim mogućnostima. U njegovoj mašti su vrveli labradori oklopljeni u kožu, lapćući sa tela vezanih kurveštija. Bilo je zastrašujuće kako su mu te slike navirale na oči, svaka stranica novo svetogrđe. Osećao je da bi ga ugušile ako ništa ne učini.

„Strašno“, bilo je sve što je mogao da izusti. „Strašno. Strašno. Strašno.“

Ritnuo je hrpu Bizarnih žena u lancima i one se obrušiše, umnožene slike na koricama rasuše se po prljavom podu.

„Nemoj“, reče Megvajer, vrlo tiho.

„Strašno“, reče Roni. „To je strašno.“

„Postoji ogromno tržište za njih.“

„Jok ja!“ reče on, kao da Megvajer sugeriše da bi on možda bio zainteresovan.

„U redu, znači tebi se ne dopadaju. Njemu se ne dopadaju, Dilejo.“

Dileja je brisao krem sa kratkih prstiju ušećerenom maramicom.

„Zašto ne?“

„Suviše su prljavi za njega.“ „Strašno“, ponovi Roni.

„E pa u ovome si do guše, sinko“, reče Megvajer. Bio je to glas Satane, zar ne? Samog Satane. „Sad ima da ćutiš i uživaš.“

Dileja zanjaka: „Da ćutiš i uživaš; ta ti je dobra, Mik, ta ti je dobra.“

Roni se zagleda u Megvajcra. Tip je imao četrdeset, možda pedeset godina, ali mu je lice imalo namučen, napukao izgled, stariji od njegovih godina. Privlačnost je nestala; bilo je jedva ljudsko, to lice u koje se zagledao. Taj znoj, te malje, ta napućena usta, podsećali su Ronija na isturenu zadnjicu jedne od onih raščepljenih kurvetina iz časopisa.

„Ovde smo svi poznate propalice“, govorio je taj organ, „i nemamo ništa da izgubimo ako nas ponovo uhvate.“

„Baš ništa“, reče Dileja.

„Dok si ti, sinak moj, besprekoran profesionalac. Kako ja to vidim, ako misliš da se rastoročeš okolo o ovim prljavim rabotama, ima da izgubiš reputaciju ispravnog, poštenog računovođe. U stvari, usuđujem se da prognoziram da nikad više nećeš dobiti posao. Shvataš šta 'oću da kažem?“

Roni požele da zvizne Megvajera; to je i učinio, iz sve snage. Čulo se zadovoljavajuće škljocanje kada su Megvajerove vilice tresnule jedna o drugu, i odmah mu poteče krv sa usana. Bio je to prvi put da se Roni potukao još od školskih dana, i nije bio dovoljno brz da izbegne odmazdu. Udarac kojim mu je Megvajer uzvratio posla ga, krvavog, među Bizarne žene. Pre nego što je uspeo da se uspravi, Dileja ga raspali petom po licu, mrveći mu nosnu hrskavicu. Dok je treptao da ukloni krv iz očiju, Dileja ga povuče na noge, i držao ga je kao metu za Megvajera. Šaka sa prstenom pretvori se u pesnicu, i sledećih pet minuta ga je Megvajer koristio kao vreću za boks, obrađujući ga ispod pojasa naviše.

Roni otkri da je bol čudno utešan; izgledalo je da leči njegovu nečistu savest bolje nego niz Zdravomarija. Kada se završilo premlaćivanje, i Dileja ga izbacio, izobličenog, u mrak, u njemu više nije bilo gneva, samo želja da dovrši očišćenje koje je započeo Megvajer.

Otišao je kući, Bernadeti, i slagao je da su ga opljačkali na ulici. Bila je tako saosećajna, da mu se smučilo što je obmanuo, ali nije imao izbora. Ta noć, i sledeća, bile su besane. Ležao je u postelji, jedva metar od postelje njegove privržene supruge, i pokušavao da razjasni osećanja. U kostima je osećao da će istina kad-tad izaći na videlo. Bolje da ode sam u policiju, da raščisti s tim. Ali je za to bila potrebna hrabrost, a on se nikad nije osećao nemoćnije u duši. Zato je otezao u četvrtak uveče i u petak, puštajući da požute masnice i da se slegne prašina.

A onda se, u nedelju, sve zagovnalo.

Na koricama najpetparačkijeg od nedeljnih šund izdanja pojavilo se njegovo lice sa naslovom kao zastava: „Kralj seksa Ronijald Glas.“ Unutra su bile fotografije, snimljene u bezazlenim okolnostima i upotrebljene kao dokaz. Glas sa izgledom zaverenika. Glas sa izgledom opačine. Njegova prirodna maljavost učinila ga je zaraslim u bradu; uredna frizura je sugerisala zatvorsku estetiku negovanu u bratstvu kriminalaca. Pošto je bio kratkovid, žmirio je; tako snimljen, izgledao je kao pohotni pacov.

Stajao je pred novinarnicom, zureći u sopstveno lice, i znao je da mu se primiče lični Armagedon. Čitao je, tresući se, užasne laži o sebi.

Neko, nikad nije tačno utvrdio ko, ispričao je celu priču. Pornografija, bordeli, seks-šopovi, bioskopi. Tajni svet prljavštine koji je kontrolisao Megvajer, ovde je bio ogoljen do najmanje smrdljive pojedinosti. Samo se Megvajerovo ime nigde nije pominjalo. Ni Dilejino, ni Henrijevo. Svuda je bio Glas, i samo Glas: krivica je bila jasna kao dan. Namontirali su mu, i to bez greške. Kvaritelj dece, nazivali su ga, Dečko Za Uzor koji je odebljao i postao drčan.

Bilo je prekasno da se poriče. Kada se vratio kući, Bernadeta je već otišla, pokupivši decu. Neko joj je već preneo novost, verovatno se sladeći na telefonu, uživajući u čistoj gadosti.

Stajao je u kuhinji, gde je bio postavljen sto za doručak koji porodica nije stigla da pojede, niti će ga ikad pojesti, i plakao. Ne mnogo, zalihe suza su bile strogo ograničene, ali dovoljno da oseti da je i ta dužnost obavljena. Pošto je gest žaljenja bio završen, seo je, kao svaki pošten čovek koga su duboko povredili, i počeo da planira ubistvo.

Nabavka oružja je iz mnogo razloga bila teža nego ono što je sledilo. Zahtevala je pažljivo razmatranje, nešto umilnih reči, i mnogo više tvrdog keša. Trebalo mu je dan i po da pronađe željeno oružje i da nauči da ga koristi.

A onda, osetivši se spremnim, pošao je na posao.

Prvi je umro Henri B. Roni ga je ubio u njegovoj kuhinji od tesane borovine u perspektivnom naselju Ajlingtonu. U troprstoj ruci je držao šolju tek skuvane kafe i imao skoro raznežujući izraz užasa na licu. Prvi metak ga je pogodio u bok, razderavši mu košulju, i pustivši malo krvi. Mnogo manje nego što se Roni pripremao da vidi. Tako ohrabren, pucao je ponovo.

Drugi hitac je pogodio njegovu žrtvu u vrat: taj je izgleda bio presudan. Henri B se strmeknuo napred kao komičar u nemom filmu, ne okusivši svoju kafu do trenutka kada je poljubio pod. Šolja se zavrtela u prosutoj kafi i životu, i konačno se zaustavila, zvečeći.

Roni je prekoračio telo i ispalio treći metak u Henrijev potiljak. Poslednji hitac je bio gotovo nehajan: brz i siguran. Zatim se bez teškoća izvukao na zadnji ulaz, skoro zanesen lakoćom čina. Osećao se kao da je pritesnio i ubio pacova u podrumu; neprijatna dužnost koja se morala obaviti.

Zanos je potrajao pet minuta. Onda je izrigao dušu. Ali, Henri je bio precrtan. Konačno mu je ponestalo trikova.

Dilejina smrt je bila mnogo spektakularnija. Odzvonilo mu je na trkama pasa; u stvari, upravo je pokazivao Roniju svoj pobednički listić kada je osetio kako mu se dugačko sečivo uvlači između četvrtog i petog rebra. Nije mogao da poveruje da je ubijen, izraz njegovog lica, nakljukanog kolačima, govorio je o krajnjem zaprepašćenju. Osvrtao se prema igračima koji su se vrzmali okolo kao da će svakog časa neko od njih uperiti prst i nasmejati se, i reći da je bila šala, preuranjena rođendanska smicalica.

Onda je Roni okrenuo oštricu u rani (pročitao je da je to garantovano smrtonosno) i Dileja je shvatio da to nije njegov srećan dan, bez obzira na dobitnički listić.

Njegovu tešku telesinu je nosila gomila još dobrih deset metara pre nego što se zaglavila u čeljustima prolaza. Tek tada je neko osetio vruć izliv iz Dileje, i vrisnuo.

Ali Roni je već bio daleko.

Zadovoljan, osećajući se svakog časa čistiji, vratio se kući. Bernadeta je bila tamo, pakovala je odeću i omiljene ukrase. Želeo je da joj kaže: nosi sve, više mi ne znači ništa, ali je ona nestala kao što se pojavila, duh domaćice. U kuhinji je sto još bio postavljen za poslednji nedeljni doručak. Prašina je popadala na kukuruzne pahuljice u dečjim činijama; užegli puter je počeo da kuži vazduh. Roni je presedeo celo kasno popodne, pa sumrak, sve do prvih sati sledećeg dana, i proučavao novostečenu vlast nad životom i smrću. Onda je otišao obučen u krevet, ne mareći više za red, i zaspao snom pravednika.

Megvajeru nije bilo teško da pogodi koje sredio Dileju i Henrija B. Henrija, iako mu je bilo teško da proguta ideju da se taj crv okrenuo da ujede. Mnogi iz zločinačke bratije su znali za Ronijalda Glasa, i smejali se zajedno sa Megvajerom maloj obmani koju su priredili naivčini. Ali niko nije verovao da bi on bio sposoban za ovako ekstremne postupke protiv neprijatelja. U nekim opakijim krugovima već su pozdravljali njegovu krvožednost; drugi, uključujući i Megvajera, smatrali su da je otišao predaleko da bi ga ponovo primili, kao zalutalu ovčicu, u redove. Bilo je opšte mišljenje da ga treba ukloniti, pre nego što načini veću štetu krhkoj ravnoteži moći.

I tako su Ronijevi dani bili izbrojani. Za to bi bila dovoljna tri prsta Henrija B.

Došli su po njega u subotu popodne i pokupili ga brzo, pre nego što je mogao da potegne oružje. Otpratili su ga do skladišta Salame i Kuvanog Mesa, i natakli ga na kuku u ledeno beloj sigurnosti hladnjače, i mučili ga. Bilo je dozvoljeno svakom ko se na neki način osećao ozlojeđen zbog Dileje i Henrija B, da iskali gnev na Roniju. Noževima, čekićima, acetilenskim lampama. Smrskali su mu kolena i laktove. Izbili bubne opne, spalili meso na tabanima.

Negde oko jedanaest su konačno počeli da gube interes. Klubovi su se upravo punili, kartaroški stolovi se usijavali, bilo je vreme da se izvrši pravda pa da se gube iz grada.

Tada je stigao Miki Megvajer, ubistveno elegantan. Roni je znao da je on tu negde u magli, ali su mu čula bila gotovo ugašena, i samo je nazirao pištolj koji mu je bio uperen u glavu, i jedva je osetio kako buka eksplozije odzvanja belo popločanom prostorijom.

Jedan jedini metak, besprekorno usmeren, ušao mu je u mozak posred čela. Uredno kako bi on samo poželeo; kao treće oko.

Telo mu je na trenutak zadrhtalo na kuki, i umrlo.

Megvajer je primio aplauz kao gospodin čovek, poljubio dame, zahvalio dragim prijateljima na učešću u izvršenju čina, i otišao da se kocka. Telo je izbačeno u crnoj plastičnoj vreći na ivicu Eping Foresta, u rano subotnje jutro, dok je jutarnji hor vežbao u krošnjama jasenova i javora. I tu je toj priči bio kraj. A bio je, u stvari, tek početak.

Ronijevo telo je pronašao neki rekreativac u sedam sati sledećeg ponedeljka. Za jedan dan, od uklanjanja do otkrića, već je počelo da se raspada.

Ali patolog je već video mnogo, mnogo gore stvari. Nezainteresovano je posmatrao kako dvojica tehničara mrtvačnice svlače telo, savijaju odeću i smeštaju je u označene plastične kese. Čekao je, strpljivo i sa pažnjom, kada su u prostoriju punu odjeka uveli pokojnikovu suprugu, belu u licu, očiju nadutih od teškog plača. Pogledala je muža, bez ljubavi, sasvim pribrano posmatrajući rane i tragove mučenja. Patolog je ispleo celu priču oko poslednjeg susreta Kralja seksa i njegove smirene žene. Brak bez ljubavi, svađe oko njegovog gnusnog načina života, njen očaj, njegova brutalnost, i sada, njeno olakšanje što je mučenje konačno prestalo, i sloboda da počne novi život bez njega. Patolog načini mentalnu zabelešku da potraži adresu lepe udovice. Bila je tako neodoljiva u svojoj ravnodušnosti prema sakaćenju; od te pomisli mu je polazila voda na usta.

Roni je znao da je Bernadet došla i otišla; mogao je da oseti i druga lica koja su zavirivala u mrtvačnicu da vide Kralja seksa. Bio je predmet interesovanja, čak i u smrti, i to je bio užas koji nije predvideo dok je zujao okolo u hladnim naborima mozga, kao stanar koji odbija da ga službenici isele – videti svet kako lebdi oko njega, i ne biti sposoban da bilo šta učini.

U danima posle smrti nije bilo ni nagoveštaja mogućnosti da pobegne iz ovog stanja. Bio je tu, u sopstvenoj mrtvačkoj lobanji, nemoćan da pronađe izlaz u svet živih, i nekako nevoljan da konačno odbaci život i prepusti se Nebu. U njemu je još bila živa želja da se osveti. Deo svesti, nemilostiv prema nepravdi, bio je spreman da odloži Raj da bi dovršio započeti zadatak. Račune je trebalo izravnati, i dok Miki Megvajer ne bude mrtav, Roni neće moći na počinak.

Posmatrao je, u okruglom koštanom zatvoru, kako radoznalci dolaze i odlaze, i sakupljao volju.

Patolog je obradio Ronijev leš sa istom pažnjom kao izvežban čistač ribe, grubo iskopavši metak iz lobanje, njuškajući po kaši smrskanih kostiju i hrskavice, nekadašnjim kolenima i laktovima. Roni nije mogao da ga smisli. Zurio je u Bernadet na krajnje neprofesionalan način; i sada, dok je radio svoj posao, njegova neotesanost je bila sramotna. O da mu je glasa, da mu je desnice, da mu je tela bar nakratko. Pokazao bi ovom kasapinu kako treba postupati sa telima. Ali volja nije bila dovoljna: bilo joj je potrebno uporište, i način da se oslobodi.

Patolog je dovršio svoj posao i svoje grubo ušivanje, bacio ulepljene rukavice i umazane instrumente na kolica pored gaze i alkohola, i prepustio telo pomoćnicima.

Roni je čuo kako se pokretna vrata njišu kada je otišao. Negde je tekla voda, pljuskala je u slivnik; zvuk ga je razdraživao.

Dvojica tehničara su raspravljali o cipelama, stojeći kraj stola na kome je ležao. Od svih stvari, o cipelama. Kako je to banalno, pomisli Roni, banalno da ti se život smuči.

„Znaš one nove potpetice, Leni? One što sam stavio na moje braon Šveđanke? Ništa ne valjaju. Ništa pod milim bogom.“

„Ne čudi me.“

„A kol'ko sam ih platio. Vidi ti to; vidi 'leba ti.

Po'abano za mesec dana.“

„Tanko k'o papir.“

„E to, Leni, k'o papir. Ima da ih vratim.“

„Ja bih.“

„I hoću.“

„Ja bih.“

Ovo praznoglavo naklapanje, posle svih onih sati mučenja, iznenadne smrti, posle post mortema koji je maločas istrpeo, bilo je skoro nepodnošljivo. Ronijev duh je zujao unutar mozga, kao ljuta pčela u prevrnutoj tegli za pekmez, nestrpljiva da izađe i počne da bode... Sve u krug; kao i razgovor.

„Tanke k'o posrani papir.“

„Ič me ne čudi.“

„Uvozno govno. Ovi đonovi. Napravljeni u Koreji.“

„U Koreji?“

„Zato i jesu tako jebeno tanki.“

Glupost ovih ljudi bila je neoprostivo naporna. To što im je dato da žive i delaju i budu, dok on zuji okolo zatočen, kipeći od frustracije. Gde je tu pravda?

„Lep pogodak, a, Leni?“

„Šta?“

„Mrtvac. Stari kako-ono-beše Kralj seksa. Bum u sred čela. Vidiš? I zdravo đaci.“

Lenijev ortak je, izgleda, još uvek bio zaokupljen svojim papirnim đonovima. Nije odgovorio. Leni radoznalo pomeri pokrov sa Ronijevog čela. Ivice skalpiranog i zašivenog mesa imale su grube šavove, ali je rana od metka bila savršena.

„Pogledaj.“

Drugi se nadnese nad mrtvo lice. Rana je bila očišćena, pošto ju je obradila ispitivačka pinceta. Ivice su bile bele i naborane.

„Mislio sam da obično gađaju u srce“, reče istraživač đonova.

„Ovo nije bio ulični okršaj. Smaknuće; i to nekako službeno“, reče Leni, zavlačeći mali prst u ranu. „Savršen hitac. Pravo u zvezdu. Kao da ima tri oka.“ „Aha...“

Pokrov je bio ponovo navučen preko Ronijevog lica.

Pčela je zujala dalje; sve u krug.

„Čuo si za treće oko?“

„A ti?“

„Stela mi je čitala nešto o tome kako je to središte tela.“

„To je pupak. Kako može čelo da bude središte tela?“

„Pa...“

„To ti je pupak.“

„Ne, ovo je više duhovno središte.“ Drugi se nije udostojio da odgovori.

„Otprilike gde je ova rupa od metka“, reče Leni, još zanesen divljenjem prema Ronijevom ubici.

Pčela je slušala. Rupa od metka bila je samo jedna od mnogih u njegovom životu. Rupe gde bi trebalo da budu njegova žena i deca. Rupe koje mu namiguju kao slepe oči sa stranica časopisa, ružičaste i smeđe i rascepljene. Rupe desno, rupe levo...

Da li je moguće da je konačno pronašao rupu od neke koristi? Zašto ne bi izašao kroz ranu?

Duh mu se sabra i poteče prema obrvama, strujeći kroz korteks sa pomešanom uzdrhtalošću i ushićenjem. Pred sobom je nazirao prolaz, kao svetlost na kraju dugog tunela. A iza otvora su blistale osnova i potka pokrova, kao obećana zemlja. Osećaj za pravac je bio dobar: svetlost se širila dok je napredovao, glasovi su se pojačavali. Ronijev duh bio je ispljunut bez fanfara u spoljašnji svet: neprimetan izliv duše. Čestice tečnosti koje su nosile njegovu volju i svest upile su se u pokrov kao suze u maramicu.

Njegova krv i meso su sada bili potpuno napušteni: ledena komadina dobra samo da nahrani oganj.

Roni Glas je postojao u novom svetu: svetu belog platna, tako različitom od stanja u kojima je živeo ili ih sanjao.

Roni Glas je postao sopstveni pokrov.

Da Ronijev patolog nije bio zaboravan, ne bi se baš tog trenutka vratio u mrtvačnicu, tražeći podsetnik u kome je zapisao broj telefona udove Glas; i, da se nije vratio, živeo bi. Ali ne beše tako...

„Još niste počeli sa ovim ovde?“ obrecnuo se na tehničare.

Promrmljali su nekakvo izvinjenje, ili tako nešto. U ovo doba noći uvek je bio na tri ćoška; navikli su se na njegove napade.

„Na posao“, reče on, strgnuvši pokrov sa tela i bacivši ga besno na pod, „pre nego što nas ovaj sjebani napusti iz revolta. Nećemo da naš mali hotel izađe na loš glas, je l' tako?“

„Da, gospodine. Mislim ne, gospodine.“

„Onda ne stojte tu, sredite to. Njegova udovica želi da ga što pre otpremi. A ni ja ne želim više da ga gledam.“

Roni je ležao na podu, polako šireći svoj uticaj kroz novootkrivenu zemlju. Bilo je lepo ponovo imati telo, čak i ako je sterilizovano i četvrtasto. Razvivši snagu volje za koju nije ni znao da je poseduje, Roni preuze punu kontrolu nad pokrovom.

Isprva nije hteo da oživi. Uvek je bio pasivan: takva mu je bila svrha. Nije navikao da ga opsedaju duše. Ali Roni sad nije hteo da se preda. Njegova volja bila je neodoljiva. Protiv svih pravila prirodnog ponašanja, razapinjala je i uvijala mrzovoljno platno u imitaciju života.

Pokrov se podiže.

Patolog je pronašao svoju malu crnu knjigu, i upravo je stavljao u džep kada mu se beli zastor raširi na putu, protežući se kao čovek koji se upravo probudio iz dubokog sna.

Roni pokuša da progovori; ali jedini glas koji se čuo bio je šapat tkanine u vazduhu, suviše lak, suviše nematerijalan da bi se čuo kroz uzvike prestrašenih ljudi. A prestrašeni bejahu. Uprkos patologovim pozivima u pomoć, nije je bilo. Leni i njegov drug su se prikradali vratima, blebećući molitve prvom bogu voljnom da ih sasluša.

Patolog je uzmakao uz sto za obdukciju, bez ijednog boga na umu.

„Beži od mene“, reče.

Roni ga zagrli, čvrsto.

„Pomoć“, reče patolog, najviše samom sebi. Ali pomoći nije bilo. Trčala je niz hodnike, još uvek kokodačući, okrenuvši leđa čudu koje se događalo u mrtvačnici. Patolog je ostao sam, umotan u uštirkani zagrljaj, mrmljajući, konačno, nekakva izvinjenja koja je pronašao iza svog ponosa.

„Žao mi je, ko god da si. Šta god da si. Oprosti.“

Ali u Roniju je buktao gnev koji nisu mogla da ugase kasna pokajanja; nikakva izvinjenja ili opravdanja nisu delovala. Ovo ribooko kopile, sin skalpela, seklo je i proučavalo njegovo staro telo kao govedu polutku. Roni je penio na pomisao o uštvinom samo 'ladno poimanju života, smrti i Bernadet. Hulja ima da umre, ovde, kraj njegovih ostataka, neka tu bude kraj njegovom okorelom zanimanju.

Uglovi pokrova su sada oblikovali nezgrapne ruke, vođeni Ronijevim sećanjem. Činilo mu se prirodno da obnovi stari izgled u ovom novom medijumu. Prvo je načinio šake, zatim prste, čak i rudimentarni palac. Bio je kao morbidni Adam oživeo u platnu.

Još dok su se oblikovale, ruke su stegle patologa oko vrata. Još nisu imale osećaj dodira, i bilo je teško proceniti koliko jako da pritisnu tu živu kožu, i on jednostavno upotrebi svu snagu koju je posedovao. Čovekovo lice pocrni, i jezik boje šljive iskoči iz usta kao glava koplja, oštar i ukočen. U svom zanosu, Roni mu slomi vrat. Samo je krenulo, i glava je pala unazad pod užasnim uglom. Zaludna izvinjenja su prestala mnogo ranije.

Roni ga ispusti na uglačani pod, i zagleda se u ruke koje je stvorio, očima koje su još bile tek rupice od igle na čaršavu od umrljanog platna.

Osećao se siguran u sebe u ovom telu, i, hvala Bogu, snažan; slomio je gadu šiju a da se nije ni pomučio. Nastanjen u ovom čudnom, beskrvnom obličju, dobio je novu slobodu od ograničenja ljudskosti. Odjednom je postao svestan života vazduha, osećao je kako ga puni i uzdiže. Sigurno bi mogao da leti, nošen vetrom, ili da se zaveže u pesnicu i pokori svet udarcima. Perspektive su izgledale beskrajne.

Pa ipak... osećao je da je ovaj dar u najboljem slučaju privremen. Pre ili kasnije, pokrov će zaželeti da se vrati bivšem životu nepokretnog komada platna, i ponovo će se uspostaviti njegova prava, pasivna priroda. Ovo telo mu nije poklonjeno, već samo pozajmljeno; na njemu je da na najbolji način iskoristi njegove osvetničke sposobnosti. Znao je prioritete. Prvo i prevashodno, da pronađe Mikija Megvajera i da ga rastrgne. Zatim, ako mu ostane vremena, da vidi decu. Ali ne bi bilo mudro ići okolo kao leteći pokrov. Daleko bolje bi bilo da poradi na iluziji ljudskosti, da vidi može li se poboljšati efekat.

Video je šta mogu da postignu nabori, kako stvaraju privid lica na zgužvanom jastuku, ili na sakou obešenom na vrata. Još neobičniji je bio Pokrov iz Turina, u koji se čudesno utisnuto lice i telo Isusa Hrista. Bernadet je dobila razglednicu sa slikom Pokrova, gde se videla svaka rana od koplja i klinova. Zašto ne bi i on načinio isto čudo, snagom volje? Zar nije i on vaskrsao?

Otišao je do umivaonika u mrtvačnici i otvorio česmu, zatim se zagledao u ogledalo da prati kako mu volja dobija oblik. Površina pokrova se već trzala i mreškala dok je od nje zahtevao nove oblike. U početku je postojao samo primitivni obris glave, grubo oblikovan kao kod Sneška Belića. Dve jame umesto očiju; izbočina nosa. Ali se on usredsredio, primoravajući platno da se istegne do granice elastičnosti. I gle! delovalo je, zaista je delovalo! Niti su se, bunile, ali su se povinovale zahtevima, oblikujući izuzetnu reprodukciju njegovih nozdrva, a zatim i očnih kapaka; gornju usnu, pa donju. Prizvao je iz sećanja konture izgubljenog lica kao verni ljubavnik, i do detalja ih rekonstruisao. Sada je počeo da vaja stub vrata, ispunjen vazduhom, ali na izgled čvrst. Ispod toga se pokrov nadimao u muško poprsje. Ruke su već postojale; uskoro je dobio i noge. Posao je bio dovršen. Bio je ponovo roden, u svom starom liku.

Iluzija nije bila savršena. Prvo, bio je potpuno beo, izuzev mrlja, i koža mu je imala teksturu tkanine. Crte lica su možda bile prenaglašene, delovale su gotovo kubistički, i bilo je nemoguće nagovoriti platno da podražava kosu ili nokte. Ali bio je spreman za svet kao i svaki drugi pokrov.

Bilo je vreme da izađe pred sud javnosti.

„Ti nosiš, Miki.“

Megvajer je retko gubio na pokeru. Bio je suviše bistar, a njegovo oronulo lice suviše nedokučivo; umorne, zakrvavljene oči nisu nikada ništa propuštale. Pa ipak, i pored reputacije čudesnog dobitnika, nikada nije varao. Tako se pogodio sa sobom. Pobeđivanje gubi čar ako se pri tom vara. Pretvara se u običnu kradu: a krađa je za klasu prestupnika. Oh je poslovni čovek, i ništa drugo.

Večeras je za dva i po sata stavio u džep lepu sumicu.

Život je bio dobar. Posle smrti Dileje, Henrija B. Henrija i Glasa, policija je bila suviše zaokupljena ubistvom da obrati pažnju na niže redove poroka. Pred toga, dlanovi su im bili dobro posrebreni. Inspektor Uol, dugogodišnji ortak u piću, ponudio je Megvajeru zaštitu protiv ludog ubice koji je izgleda harao okolo. Bizarnost situacije je silno zabavljala Megvajera.

Bilo je skoro tri ujutru. Vreme da nevaljale curice i dečaci idu u postelju, da sanjaju sutrašnje zločine. Megvajer ustade od stola, što je bio znak da je igra gotova. Zakopčao je sako i pažljivo popravio limun-led-voda svilenu kravatu.

„Sledeća partija iduće nedelje?“ predložio je.

Poraženi se složiše. Stalno su gubili novac protiv svog šefa, ali to nikom nije teško padalo. Možda je ovaj put bilo malo tuge: nedostajali su im Dileja i Henri B. Subotnje večeri su znale da budu tako vesele. Sada je sve nekako zamrlo.

Perlgat je prvi pošao, gaseći cigaru u prepunoj pepeljari.

„'Noć, Mik.“

„'Noć, Frenk. Poljubi klince umesto ujke Mika, važi?“ „'Ću.“

Perlgat se odvuče, za njim njegov mucavi brat.

„L-a-a-akunoć.“

„'Noć, Ernest.“

Braća odlupkaše niz stepenice.

Norton je ostao poslednji, kao i uvek.

„Sutra isporuka?“ upita.

„Sutra je nedelja“, reče Megvajer. Nikad nije radio nedeljom; bio je to porodični dan.

„Jok, danas je nedelja“, reče Norton, ne pokušavajući da bude cepidlaka, jer je to već bio po prirodi. „Sutra je ponedeljak.“

„Tako je.“

„Isporuka u ponedeljak?“

„Nadam se.“

„Bićeš u skladištu?“

„Verovatno.“

„Dobro, doći ću po tebe: možemo zajedno do tamo.“

„Fino.“

Norton je bio dobar čovek. Suvoparan, ali pouzdan.

„'Noć onda.“

„'Noć.“

Njegove potpetice od sedam centimetara bile su potkovane čelikom: odzvanjale su na stepeništu kao ženske. Dole se zalupiše vrata.

Megvajer je izbrojao zaradu, dovršio svoj Kvantro, i isključio svetlost u igračnici. Dim je već mirisao ustajalo. Sutra će morati da pošalje nekog da otvori prozor, da pusti unutra malo svežeg smrada Sohoa. Salama i pržena kafa, trgovina i šljam. Voleo je sve to, strasno kao beba sisu.

Dok je silazio stepeništem u zamračeni seks-šop, čuo je razmenu pozdrava na ulici, praćenu lupom vrata i gotovo bešumnim odlaskom skupih automobila. Prijatno veče sa dobrim drugarima; ima li šta lepše od toga?

Na trenutak je zastao na dnu stepeništa. Namigujuća svetlost uličnih reklama od preko puta je dovoljno osvetljavala dućan da nazre redove časopisa. Njihova lica, uvezana u plastiku, svetlucala su; silikonske sise i išljepkane butine izdizale su se sa korica kao prezrelo voće. Pućila su mu se nafrakana lica, nudeći svako samačko zadovoljstvo koje je papir mogao da obeća. Ali na njega to nije delovalo; davno je prošlo vreme kada su ga zanimale takve stvari. Za njega je to bila samo valuta; nije bio ni zgađen ni uzbuđen. Na kraju krajeva, on je srećno oženjen čovek, sa ženom čija se mašta jedva protezala od strane dva u Kama Sutri, i sa decom koja bi popila šamar za svaku nepristojniju reč.

U uglu prodavnice, gde je bio izložen materijal Bondaže i Dominacije, nešto se podiže sa poda. U ometajućoj svetlosti, Megvajer nije mogao da razabere šta je. Crveno, plavo. Crveno, plavo. Ali to nije bio Norton, niti neki od Perlgatovih.

Bilo je to lice koje je ipak poznavao, smešilo mu se naspram pozadine časopisa Svezane i silovane. Sada je video: bio je to Glas, glavom i bradom, i, uprkos obojenom osvetljenju, beo kao čaršav.

Nije se zaustavljao da se pita kako mrtav čovek može da zuri u njega, samo je pustio da mu padnu kaput i vilica, i potrčao.

Vrata su bila zaključana, a ključ je bio jedan od dva tuceta koje je imao na alki. O Bože, šta će mi toliki ključevi? Ključevi skladišta, ključevi staklenika, ključevi kurvarnice. I samo ovo treperavo svetlo da nađe pravi. Crveno, plavo. Crveno, plavo.

Prevrtao je ključeve i nekim čudesnim slučajem je prvi koji je probao skliznuo lako u bravu i okrenuo se k'o prst u toploj masti. Vrata su bila otvorena, ulica pred njim.

Ali je Glas bešumno kliznuo za njim, i pre nego što je uspeo da prekorači prag, prebacio mu nešto preko lica, neku vrstu platna. Mirisalo je na bolnicu, na eter i dezinfekciono sredstvo ili oboje. Megvajer pokuša da viče, ali mu se platnena pesnica zavuče u usta i niz grlo. Davila ga je, organizam mu se pobunio refleksom na povraćanje. Ubica kao odgovor samo pojača stisak.

Na drugoj strani ulice je devojka koju je Megvajer poznavao samo kao Natali („Model; traži nove položaje sa strogim vaspitačem“) posmatrala borbu na vratima dućana sa ufiksanim izrazom na otužnom licu. Već je par puta videla ubistvo; silovanja se nagledala napretek, i nije joj padalo na pamet da se meša. A bilo je i kasno, i unutrašnjost bedara joj je bridela. Okrenula se što je nehajnije mogla i pošla kroz ružičasto osvetljen hodnik, ostavljajući nasilje da ide kako ide. Megvajer zacrta u glavi da joj ovih dana izrezbare lice. Ako preživi; a to je svakog trenutka izgledalo sve manje verovatno. Crveno, plavo, crveno, plavo se sada već izjednačilo, jer mu je mozak zbog nedostatka kiseonika postao slep za boje, i iako mu se činilo da je uspeo da zgrabi napadača, stisak kao da je hlapio, ostavljajući samo platno, prazno platno, koje mu je bežalo iz znojavih ruku kao svila.

Tada neko progovori. Ne iza njega, ne glas ubice, već tamo napred. Sa ulice. Bio je to Norton. Zbog nečega se vratio, Bog ga blagoslovio, i izlazio je iz kola deset metara od njih, vičući Megvajerovo ime.

Ubičin daveći stisak popusti i gravitacija povuče Megvajera. Pao je teško kada se svet okrenuo, na pločnik, modar u licu na avetinjskoj svetlosti.

Norton potrča prema svom šefu, tražeći pištolj među koještarijama u džepu. Ubica u belom je već uzmicao niz ulicu, nespreman da se nosi sa još jednim čovekom. Izgleda, pomisli Norton, k'o pljunuti pripadnik Ku-Kluks-Klana: kapuljača, mantija, ogrtač. Norton se spusti na koleno, i uze pištolj sa obe ruke, nanišani i opali. Rezultat je bio začuđujući. Prilika kao da se razobličila, gubeći ljudski izgled, i postala gomila bele tkanine, sa utisnutim licem. Čuo se zvuk kao kad oprani čaršavi lepršaju na vetru, zvuk tako nesvojstven ovom štrokavom ćorsokaku. Zbunjenost na trenutak učini Nortona neodlučnim, i čaršavoliki se diže u vazduh, kao iluzija.

Kraj Nortonovih nogu, Megvajer je dolazio sebi, stenjući. Pokušao je da govori, ali ga je bilo teško razumeti kroz oštećeni grkljan i grlo. Norton se sagnu bliže. Mirisao je na povraćanje i strah.

„Glas“, činilo se da kaže.

Bilo je dovoljno. Norton klimnu, reče mu da ćuti. Naravno, to je bilo ono lice na čaršavu. Glas, nesmotreni računovođa. Posmatrao je kako mu peku stopala, posmatrao ceo opaki ritual: nije mu bio po ukusu, uopšte.

Vidi, vidi: Roni Glas izgleda ima prijatelje, prijatelje koji se ne gade osvete.

Norton podiže pogled, ali je vetar već podigao duha iznad krovova i dalje.

Bilo je to gadno iskustvo; prvi put je okusio poraz. Roni se još sećao očaja te noći. Spustio se, sklupčan među pacovima, u jednom uglu napuštene fabrike južno od reke, i smirivao paniku u vlaknima. Šta mu je vredeo onaj savladani trik kada je pri prvoj opasnosti izgubio kontrolu? Moraće pažljivije da planira, i da sakupi volju, toliko da skrši svaki otpor. Već je osećao kako ga napušta energija: imao je poteškoća da povrati oblik tela po drugi put. Nema dovoljno vremena za omaške iz aljkavosti.

Mora da satera tog čoveka negde gde mu neće biti spasa.

Policijska istraga u mrtvačnici je već pola dana išla u krug; sada su već zašli u noć. Inspektor Uol iz Jarda je oprobao svaku poznatu tehniku. Blage reči, stroge reči, obećanja, pretnje, zavođenje, čak i batine. Leni je i pored svega verglao istu priču, smešnu bajku za koj u se kleo da će biti potvrđena kad njegov kolega izađe iz katatoničnog stanja u koje je zapao. Ali nije bilo šanse da ga inspektor shvati ozbiljno. Pokrov koji hoda? Kako to da stavi u izveštaj? Ne, trebalo mu je nešto opipljivo, makar bila i neistina.

„Mogu da dobijem cigaretu?“ upita Leni valjda milioniti put. Uol odmahnu glavom.

„'Ej, Fresko...“ obrati se Uol svojoj desnoj ruci, Alu Kinkejdu. „Mislim da je vreme da ponovo pretreseš momka.“

Leni je znao šta podrazumeva još jedno pretresanje: eufemizam za mlaćenje. Stani uz zid, raširi noge, ruke na glavu i tras! Stomak mu se prevrnu na tu pomisao.

„Slušajte...“ počeo je da moli.

„Šta, Leni?“

„Ja to nisam učinio.“

„Naravno da jesi“, reče Uol, čačkajući nos. „Samo nas interesuje zašto. Matori zajebant ti se nije dopadao? Bezobrazno se izražavao o tvojim prijateljicama, a?

Razumem te, bio je poznat po tome.“ Al Fresko se isceri.

„Jesi ga zato zveknuo?“

„Za ime Božje“, reče Leni, „mislite da bih vam ispričao nešto tako zajebano da nisam video svojim sopstvenim jebenim očima?“

„Pazi na izražavanje“, odseče Fresko.

„Pokrovi ne lete“, reče Uol, sa razumljivim ubeđenjem.

„Pa gde je onda, a?“ rezonovao je Leni.

„Spalio si ga, pojeo, šta ja znam koji kurac si uradio s njim?“

„Pazi na izražavanje“, procedi tiho Leni.

Telefon je zazvonio pre nego što je Fresko stigao da ga udari. Podigao je slušalicu, javio se i predao je Uolu. Zatim je udario Leniju prijateljski šamar, od koga je ovaj tek neznatno prokrvario.

„Slušaj“, reče Fresko, dišući zlokobno blizu Lenija, kao da je hteo da mu isisa vazduh iz pluća. „Svi znamo da si to bio ti, znaš? Ti si bio jedini živi stvor u mrtvačnici koji je to mogao da uradi, znaš? Samo nam reci zašto. To je sve.

Samo reci zašto.“

„Fresko.“ Uol prekri slušalicu obraćajući se ubeđivaču.

„Da, gospodine.“

„Zvao je g. Megvajer.“

„Megvajer?“

„Miki Megvajer.“ Fresko klimnu glavom.

„Veoma je uznemiren.“

„Je li? A što?“

„Misli da je bio napadnut, od čoveka iz mrtvačnice.

Onog pornografa.“

„Glas“, reče Leni, „Roni Glas.“

„Ronijald Glas, baš k'o što čovek kaže“, reče Uol, cereći se Leniju.

„Smešno“, reče Fresko.

„A ja mislim da bi trebalo da izvršimo svoju dužnost prema uvaženom članu zajednice, je l' tako? Skokni do mrtvačnice, i proveri...“

Da proverim?“

„Da li je kopile još tamo...“

„A.“

Fresko izađe, zbunjen ali poslušan.

Leni ništa nije razumeo; ali ga više i nije bilo briga. Kakve to veze ima s njim? Počeo je da se igra s jajima kroz rupu u levom džepu. Uol ga je podsmešljivo posmatrao.

„Ostavi to“, reče on. „Igraćeš se sa sobom do mile volje kada te smestimo u finu toplu ćeliju.“

Leni polako zavrte glavom, i izvuče ruku iz džepa.

Danas mu baš nije dan.

Fresko se već vraćao kroz hodnik, malo zadihan.

„Tamo je“, reče, vidljivo srećan zbog jednostavnosti zadatka.

„Naravno da jeste“, reče Uol.

„Mrtav k'o dodo“, reče Fresko.

„Šta je dodo?“ upita Leni.

Fresko ga belo pogleda.

„Tako se kaže“, reče, nesigurno.

Uol iz Jarda je bio ponovo na vezi, govorio je sa Megvajerom. Čovek sa druge strane zvučao je svojski zaplašeno, i inspektorova ohrabrenja nisu mnogo pomagala.

„Ovde je, i ne mrda, Miki. Mora da si se prevario.“

Megvajerov strah je strujao kroz žicu kao blag električni udar.

„Video sam ga, proklet bio.“

„E pa ovde je, i leži sa rupom posred čela, Miki. Reci mi onda kako si mogao da ga vidiš?“ „Ne znam“, reče Megvajer.

Onda je sve u redu.“

„Slušaj... ako budeš mogao, navrati, hoćeš? Kao i obično. Mogu da ti nabacim lep poslić.“

Uol nije voleo da govori o poslu preko telefona, to ga je činilo nervoznim.

„Kasnije, Miki?“

„O.K. Zovi.“

„'Oću.“

„Obećavaš?“

„Aha.“

Uol spusti slušalicu i zagleda se u osumnjičenog. Leni se ponovo posvetio džepnom bilijaru. Prljava životinjica; očigledno je potreban novi pretres.

„Fresko“, zaguguta Uol, „molim te nauči Lenija da se ne igra sa sobom u prisustvu policijskih službenika.“

U svojoj tvrđavi u Ričmondu, Megvajer je plakao kao beba.

Video je Glasa, bio je siguran. Ma koliko Uol bio siguran da je telo u mrtvačnici, on je znao da nije tako. Glas je napolju, na ulici, slobodan k'o ptica na grani, uprkos činjenici da mu je on lično otvorio šalter na čelu.

Megvajer se bojao Boga, i verovao u život posle smrti, iako se do sada nije pitao kako to izgleda. Ovo je bio odgovor, ovaj kurvin sin praznog lica što smrdi na eter; eto kako izgleda zagrobni život. Od toga mu se plakalo, bojao se da živi, bojao se da umre.

Odavno je svanulo; mirno nedeljno jutro. Ništa mu se neće dogoditi, ovde u bezbednosti Ponderoze, usred bela dana. Ovo je njegov zamak, izgrađen znojem njegovih lopovluka. Tu je Norton, naoružan do zuba. Na svakoj kapiji psi. Niko, živ ili mrtav, ne sme da se usudi da ospori njegovu vladavinu na ovom zemljištu. Ovde, među portretima njegovih heroja: Luisa B. Majera, Dilindžera, Čerčila; u krugu porodice, u okrilju dobrog ukusa, novca, njegovih objects d'art, ovde je svoj na svome. Ako ludi računovođa pođe na njega, biće oduvan iz cipela, bio duh ili ne. Finis.

Na kraju krajeva, zar nije on Majkl Rosko Megvajer, osnivač carstva? Rođen bez ičega, uzdigao se zaslugom svog lica berzijanca i srca odmetnika. Ponekad je, možda, i samo pod veoma kontrolisanim uslovima, pokazivao svoje mračnije sklonosti; kao prilikom Glasovog smaknuća. Iskreno je uživao u svom malom scenariju; da sam zada coup de grace, da njegova bude bezgranična samilost završnog udarca. Ali nasilni život je sada iza njega. Sada je samo buržuj u svojoj bezbednoj tvrđavi.

Rakel se probudila u osam, i bila je zaposlena pripremanjem doručka.

„Hoćeš nešto da pojedeš?“ upitala je Megvajera.

On odmahnu glavom. Suviše ga je bolelo grlo.

„Kafu?“

„Može.“

„'Oćeš tu da popiješ?“

Potvrdio je. Voleo je da sedi pored prozora koji je gledao na travnjak i staklenik. Dan se razvedravao; debeli pufnasti oblaci su se propinjali na vetru, senke su im promicale iznad savršenog zelenila. Možda bi mogao da se posveti slikanju, kao Vinston. Da prenese na platno omiljene pejzaže; možda prizor bašte, ili čak Rakelin akt, ovekovečen u ulju pre no što joj se sise otegnu bez povratka.

Vratila se sa kafom, i prela mu je uz bok.

„Jesi li O.K?“ upitala je.

Kučka glupa. Naravno da nije O.K. „Sigurno“, reče on.

„Imaš posetioca.“

„Šta?“ Uspravio se u kožnoj fotelji. „Ko?“ Smešila mu se.

„Trejsi“, reče. „Hoće da se mazi.“

Zašištao je uglovima usta. Glupa, glupa kučka.

„Hoćeš da je vidiš?“

„Sigurno.“

Mala nesreća, kako je voleo da je zove, bila je na vratima, još u spavaćici.

„Ćao, tata.“

„Zdravo, srce.“

Zašuškala je preko sobe prema njemu; majčin hod u minijaturi.

„Mamica kaže da ti nije dobro.“

„Bolje mi je.“

„Drago mi je.“

„I meni.“

„'Oćemo li danas napolje?“

„Možda.“

„Na vašar?“

„Možda.“

Zavodnički se napućila, potpuno svesna utiska. Još jedan Rakelin trik. Molio se Bogu da ne izraste u glupaču kao njena majka.

„Videćemo“, reče on, želeći da nagovesti da, znajući da zapravo misli ne.

Popela mu se na koleno, i on je neko vreme zabavljao pričama o petogodišnjim nevaljalcima, zatim je oterao. Od priče ga je zabolelo grlo i uopšte se nije osećao kao dobar otac.

Ponovo sam, posmatrao je valcer senki na travnjaku.

Psi su počeli da laju posle jedanaest. Onda su, posle nekog vremena, zaćutali. Ustao je da potraži Nortona, i našao ga u kuhinji kako sastavlja slagalicu sa Trejsi.

Kolibica u dve hiljade delova. Rakelina omiljena.

„Jesi li obišao pse, Nortone?“

„Nisam, šefe.“

„Učini to, do kurca.“

Nije često psovao pred detetom; ali se osećao k'o da će da eksplodira. Norton otrča. Otvorivši sporedna vrata, Megvajer oseti miris dana. Izazivao ga je da izađe iz kuće. Ali su psi tako lajali da mu je sevalo uglavi i brideli mu dlanovi. Trejsi je zagnjurila glavu u slagalicu, sva napeta u očekivanju očevog besa. Nije rekao ništa, samo se vratio u dnevnu sobu.

Gledao je iz fotelje kako Norton ide preko travnjaka. Psi su se ućutali. Norton nestade iz vida iza staklenika. Nastade dugo čekanje. Megvajer je već počeo da se nervira, kada se Norton ponovo pojavi i pogleda prema kući, sležući ramenima prema Megvajeru i nešto govoreći. Megvajer otključa klizna vrata, otvori ih i izađe na terasu. Dočeka ga dan: bogovski.

„Šta si rekao?“ doviknu Nortonu.

„Psi su u redu“, uzvrati Norton.

Megvajer oseti kako mu se telo opušta. Naravno da su psi u redu, zašto ne bi malo lajali, zar nisu zato tu?

Zamalo da napravi budalu od sebe, skoro se upišao u gaće samo zato što su psi zalajali. Klimnuo je Nortonu i sišao sa terase na travnjak. Divan dan, pomisli. Ubrzavši korak, prešao je travnjak do staklenika, gde je raslo njegovo pažljivo odgajano bonsai drveće. Norton ga je poslušno čekao na vratima staklenika, prekopavajući džepove, u potrazi za pepermintom.

„Jesam li potreban ovde, šefe?“

„Ne.“

„Sigurno?“

„Sigurno“, reče on velikodušno, „idi igraj se sa malom.“

Norton potvrdi.

„Psi su u redu“, ponovi.

„Aha.“

„Možda ih je uznemirio vetar.“

Bilo je vetra. Toplog, ali jakog. Njihao je red bukava koje su okruživale vrt. Svetlucale su, pokazujući svetliju pozadinu lišća naspram neba, njihovo treperenje bilo je umirujuće u svojoj lakoći i spokoju.

Megvajer otključa staklenik i zađe u svoje utočište. Ovde, u ovom veštačkom Edenu, nalazile su se njegove istinske ljubavi, odgajane na đubrivu gugutki i sipa. Njegova Narednikova smreka, koja je preživela potrese brda Išicuki; njegova dunja cvetača, njegova Jedo omorika, njegov omiljeni patuljak koga je izvežbao, posle nekoliko neuspelih pokušaja, da uspeva na kamenu. Sve same lepotice: minijaturna čuda, uvijenih stabala i stepenastih iglica, vredna njegove najodanije pažnje.

Smiren, zaboravivši na neko vreme spoljašnji svet, okopavao je i zalivao svoje bilje.

Psi su se otimali oko Ronija kao da je igračka. Uhvatili su ga kad je preskakao zid i opkolili ga pre nego što je mogao da im umakne, smejući se psećim smehom dok su ga hvatali i kidali zubima, ponavljajući igru. Pobegao im je samo zato što je došao Norton, i na trenutak omeo njihovu pomamu.

Telo mu je posle napada bilo pocepano na nekoliko mesta. Pometen, pokušavajući da održi oblik, jedva je uspeo da se sakrije od Nortona.

Sada se iskrao iz skloništa. Borba ga je ostavila bez snage, i pokrov je zjapio, tako da je iluzija punoće oblika bila pokvarena. Bio mu je rasporen trbuh; leva noga skoro otkinuta. Mrlje su se umnožile; pljuvačka i pseća govna su se pridružili krvi.

Ali volja, volja je bila sve. Došao je tako blizu; nije bilo vreme da se preda i pusti da priroda uzme svoje. Postojao je u pobuni protiv prirode, to je bilo njegovo stanje, i prvi put u životu (i u smrti) osećao je ushićenje. Biti neprirodan: prkositi sistemu i zdravom razumu, zar je to toliko loše? Bio je umazan, krvav i vaskrsao u komadu prljavog platna; bio je besmislica. Pa ipak je bio. Niko to nije mogao da mu odrekne, dokle god ima volju da postoji. Misao je bila čudesna: kao novi smisao u slepom i gluvom svetu.

Video je Megvajera u stakleniku, i neko vreme ga je posmatrao. Neprijatelj je bio potpuno zanesen svojim hobijem; čak je zviždukao državnu himnu dok je negovao svoje cvetne čete. Roni priđe bliže vratima, zatim još bliže, glasajući se pretihim uzdahom lepršave tkanine.

Megvajer nije čuo šuštanje platna na prozoru, sve dok se Ronijevo lice nije priljubilo uz staklo, umrljanih i iskrivljenih crta. On ispusti Jedo omoriku. Razbila se na podu, polomljenih grana.

Megvajer pokuša da viče, ali je uspeo samo da istisne prigušeni pisak. Pojurio je prema vratima, kada je lice, ogromno u žudnji za osvetom, razbilo staklo. Megvajer nije razumeo ono što se zatim dogodilo. Način na koji su glava i telo ujedrili kroz razbijen prozor, prkoseći zakonima fizike, i ponovo se oblikovali u njegovom svetilištu, uzimajući izgled ljudskog bića.

Ne, nije bilo potpuno ljudsko. Imalo je izgled žrtve moždanog udara, desna strana bele maske i tela je visila, i vuklo je za sobom iskidanu nogu dok mu je prilazilo.

Otvorio je vrata i počeo da se povlači kroz baštu. Stvar ga je pratila, i sada je progovorila, pružajući ruke prema njemu.

„Megvajeru...“

Ime je bilo izgovoreno tako tiho da je mislio da mu se učinilo. Ali ne, čulo se ponovo.

„Prepoznaješ me, Megvajeru?“ reče to.

Naravno da ga je prepoznao, i pored iskrivljenih, talasavih crta, bio je to bez sumnje Roni Glas.

„Glas“, reče.

„Da“, reče duh.

„Ne želim...“ poče Megvajer, pa zaćuta. Šta to ne želi? Da razgovara sa ovim užasom, svakako. Da prihvati da postoji; to takođe. A pre svega, da umre. „Neću da umrem.“ „Hoćeš“, reče duh.

Megvajer oseti talas vazduha kada mu je čaršav poleteo u lice, ili je to vetar zahvatio ovo bestelesno čudovište i bacio ga na njega.

Šta god bilo, zagrljaj je zaudarao ne eter, i dezinfekciono sredstvo, i smrt. Platnene ruke se obaviše oko njega, razjapljeno lice se pritisnu uz njegovo, kao da ta stvar hoće da ga poljubi.

Megvajer instinktivno poseže iza svog napadača, i ruke mu napipaše procep u pokrovu koji su načinili psi. Prsti mu dohvatiše slobodnu ivicu tkanine, i on povuče. Sa zadovoljstvom je slušao kako se kida platno, i medveđi stisak popusti. Pokrov mu poskoči u rukama, bezoblična usta se raširiše u nemom vrisku.

Roni je bio u agoniji za koju je mislio da je nestala zajedno sa mesom i kostima. Ali je sada opet bila tu: bol, bol, bol.

Odlepršao je od svog kasapina, vrišteći koliko je mogao, dok je Megvajer posrtao preko travnjaka, izbečenih očiju. Bio je na ivici ludila, videlo se da mu je razum skoro nepovratno pomućen. Ali to nije bilo dovoljno. Mora da ubije hulju; dao je sebi to obećanje i nameravao je da ga ispuni.

Bol nije prestajao, ali se on trudio da ga ignoriše, ulažući svu energiju u poteru za Megvajerom kroz vrt, prema kući. Ali je sada bio tako slab: vetar ga je gotovo nadjačao; strujao je kroz njega, čupajući rite njegove utrobe. Izgledao je kao iskidana ratna zastava, toliko nagrđena da se jedva može prepoznati, spremna na skoru predaju.

Bilo bi tako, da nije... Megvajera.

Megvajer stiže do kuće, i zalupi vrata. Čaršav se priljubi uz prozor, groteskno lepršajući, platnene šake su grebale staklo, skoro izgubljeno lice je tražilo odmazdu.

„Pusti me unutra...“ govorilo je. „Ionako ću ući.“

Megvajer se zatetura unazad kroz sobu prema hodniku.

„Rakel...“

Gde je ta žena?

„Rakel?...“

„Rakel...“

Nije je bilo u kuhinji. Iz ostave se čulo kako Trejsi peva. Zavirio je unutra. Dete je bilo samo. Sedela je nasred poda, sa slušalicama na ušima, pevajući neku pesmu koju je volela.

„Mamica?“ upitao je mimikom.

„Gore“, odgovorila je, ne skidajući slušalice.

Gore. Dok se uspinjao na sprat, čuo je pse kako laju u bašti. Šta li sad radi? Šta sad radi taj gad?

„Rakel?...“ Glas mu je bio tako tih da ga je i sam jedva čuo. Bilo mu je kao da je i on postao pre vremena duh u sopstvenoj kući.

Na spratu se ništa nije čulo.

Upao je u smeđe popločano kupatilo i uključio svetlost. Uvek je bila varljiva, i uvek je voleo da se ogleda u njoj. Blagi sjaj je umekšavao ivice starosti. Ali ovaj put nije hteo da ga laže. Lice koje ga je posmatralo pripadalo je starom i preplašenom čoveku.

Otvorio je plakar i počeo da prekopava među peškirima. Tu je! Pištolj, ušuškan u mirišljavoj udobnosti, sklonjen za slučaj krajnje opasnosti. Od dodira mu pođe voda na usta. Zgrabio je pištolj i proverio ga. Sve je u redu. Ovo oružje je jednom oborilo Glasa, i opet će, ako bude potrebno. I opet. I opet.

Otvorio je vrata spavaće sobe.

„Rakel...“

Sedela je na ivici kreveta, a Norton joj se smestio između nogu. Oboje još obučeni; jedna Rakelina krupna dojka bila je izvan grudnjaka i pritisnuta na Nortonova razjapljena usta. Okrenula se, tupa kao uvek, ne shvatajući šta je učinila.

Pucao je, bez razmišljanja.

Metak ju je zatekao otvorenih usta, večito jeftinu, i otvorio joj priličnu rupu na vratu. Norton se iskobelja, nevoljan da postane nekrofil, i potrča prema prozoru. Nije bilo jasno šta namerava. Ljudi ne lete.

Drugi metak pogodi Nortona posred leđa, i prođe mu kroz telo, probijajući prozor.

Tek sada, kada joj je ljubavnik bio mrtav, Rakel se pruži nazad na krevet, vlažne dojke, raskrečenih nogu. Megvajer je posmatrao kako pada. Nije mu se gadila opscenost u domaćoj radinosti: bila je sasvim podnošljiva. Sise i krv i usta i izgubljena ljubav i sve; sasvim, sasvim podnošljivo. Možda postaje bezosećajan.

Ispustio je pištolj.

Psi su prestali da laju.

Izašao je iz sobe u hodnik, tiho zatvarajući vrata, da ne uznemiri dete.

Ne sme da uznemiri dete. Stigavši do vrha stepeništa, ugleda kćerkino umiljato lice kako ga posmatra iz prizemlja. „Tata.“

Zurio je začuđeno u nju.

„Neko je bio na vratima. Videla sam kako prolazi pored prozora.“

Pošao je polako niz stepenice, jednu po jednu. Samo polako, pomislio je.

„Otvorila sam vrata, ali nije bilo nikog.“

Uol. Mora da je Uol. On će znati šta da se radi.

„Visok čovek?“

„Nisam ga dobro videla, tata. Samo lice. Bio je bleđi nego ti.“

Vrata! Isuse, vrata! Ako ih je ostavila otvorena. Kasno. Stranac uđe u hodnik, i lice mu se nabra u neku vrstu osmeha, najstrašniju stvar koju je Megvajer ikada video. To nije bio Uol.

Uol je bio od krvi i mesa: ovaj posetilac je bio krpena lutka. Uol je bio sumoran čovek; ovaj se smešio. Uol je bio život i zakon i red. Ova stvar nije.

Bio je to naravno Glas.

Megvajer protrese glavom. Dete nije videlo stvar koja mu je lebdela iza leđa, i pogrešno ga shvati.

„Šta sam sad uradila?“ upita.

Roni kliznu kraj nje uz stepenice, više senka nego nešto makar maglovito slično ljudskom, sa svim onim ritama koje su vijorile za njim. Megvajer nije imao vremena da se brani, niti mu je preostalo volje da pokuša. Otvorio je usta da kaže nešto u odbranu života, i Roni gurnu preostalu ruku, smotanu u platneno uže, u njegovo grlo. Megvajer poče da se davi, ali Roni prođe njegove protestvujuće glasne žice, silom se probijajući niz jednjak u Megvajerov želudac. Ovaj to oseti, i ispunjenost, kao da se prejeo, ali mu se ovo uvijalo usred tela, kidajući mu zid želuca i grabeći postavu. Bilo je tako brzo da nije stigao da umre od gušenja. Da je mogao, verovatno bi poželeo da se to dogodilo, ma koliko bilo užasno. Umesto toga je osećao Ronijevu ruku kako mu se grči u želucu, kopajući dublje da bolje dohvati debelo i dvanaestopalačno crevo. I kada je ruka pohvatala šta je mogla, gad je izvuče.

Izlazak je bio munjevit, ali je za Megvajera taj tren bio beskrajan. Povio se kada je počelo pražnjenje, osećajući kako mu se creva penju u grlo, izvrćući ga na postavu. Život mu isteče iz guše u smesi sluzi, kafe, krvi i kiseline.

Roni je vukao utrobu i sa njom Megvajera, čiji je ispražnjen trup splašnjavao, prema vrhu stepeništa. Vođen uzicom sopstvene iznutrice, Megvajer stiže do prvog stepenika i posrnu napred. Roni ga pusti i on se strmoglavi, glave umotane crevima, do dna stepeništa, gde je mirno stajala njegova kćer.

Sudeći po izrazu lica, izgledala je neuznemirena; ali Roni je znao da se kod dece nikad ne zna.

Dovršivši posao, pošao je niz stepenice, odmotavajući ruku, i tresući glavom kao da hoće da probudi privid ljudskog izraza. Napor urodi plodom. U trenutku kad je stigao u prizemlje, bio je u stanju da joj ponudi nešto veoma nalik ljudskom dodiru. Nije reagovala, i on je mogao samo da je ostavi, i da se nada da će vremenom uspeti da zaboravi.

Čim je nestao, Trejsi ode na sprat da potraži majku. Rakel nije odgovorala na njena pitanja, kao i čovek na tepihu pored prozora. Ali je na njemu videla nešto što joj je zaokupilo pažnju. Debela crvena zmija virila mu je iz pantalona. Luckasta stvarčica ju je terala na smeh.

Devojčica se još smejala kada je stigao Uol iz Jarda, kasneći kao i obično. Sagledavši smrtni ples koji se odigrao u kući, bilo mu je drago što je zakasnio baš na ovu zabavu.

U ispovedaonici Svete Marije Magdalene, pokrov Ronija Glasa bio je sada već izmrcvaren do neprepoznavanja. Gotovo je izgubio svaki osećaj, osim želje, tako jake da je znao da neće moći dugo da joj se opire: da napusti ovo ranjeno telo. Dobro ga je služilo; nije mogao da se potuži. Ali je sada ostajao bez daha. Više nije mogao da pokreće nepokretno.

Ipak je želeo da se ispovedi. Tako silno je to želeo. Da kaže Ocu, da kaže Sinu, da kaže Svetom Duhu kakve grehe je počinio, sanjao i žudeo za njima. Postojao je samo jedan način: ako otac Runi neće njemu, mora on do Oca Runija.

Otvorio je vrata ispovedaonice. Crkva je bila gotovo pusta. Veče je, slutio je, i ko još ima vremena da pali sveću kada treba spremiti večeru, kupiti ljubav, živeti život? Samo je cvećar, Grk, koji se molio za oslobađajuću presudu za svoje sinove, video pokrov kako posrće iz ispovedaonice prema vratima parohije. Izgledao je kao neki glupavi klinac sa prljavim čaršavom preko glave. Cvećar je mrzeo takvo bezbožno ponašanje – vidi samo gde je dovelo njegovu decu – i poželeo je da malo izmlati balavca, da ga nauči da se ne zajebava u Kući Gospodnjoj.

„'Ej, ti!“ viknu, preglasno.

Pokrov se okrenu da pogleda cvećara, očima kao dve rupe utisnute u vruće testo. Lice aveti je bilo tako nesrećno da su se cvećaru reči smrzle na usnama.

Roni oproba kvaku na vratima parohije. Pokušaj ga ne odvede nikud. Bilo je zaključano.

Iznutra se javi zadihan glas:

„Ko je?“ Bio je to otac Runi.

Roni pokuša da odgovori, ali reči nisu htele da dođu. Mogao je samo da trese kvaku, kao svaki pravi duh.

„Ko je tamo?“ ponovo upita dobri Otac, pomalo nestrpljivo.

Ispovedi me, htede da kaže Roni, ispovedi me, grešio sam.

Vrata ostadoše zatvorena. Otac Runi je bio zauzet. Snimao je fotografije za ličnu zbirku; model je bila njegova omiljena dama, po imenu Natali. Kćer poroka, neko mu je rekao, ali on nije poverovao. Bila je tako poslušna, tako anđeoska, i omotavala je brojanice oko svojih prkosnih grudi kao da je tek izašla iz manastira.

Drmanje kvake je prestalo. Dobro, pomisli otac Runi. Doći će opet, ko god da je. Ništa nije tako hitno. Otac Runi se nasmeši ženi. Natali u odgovor napući usne.

U crkvi se Roni dovukao do oltara i pao na kolena.

Tri reda iza, cvećar se prenu iz molitve, uvređen ovim svetogrđem. Dečak je očigledno pijan, vidi se po tome kako se tetura, i on neće dati da ga uplaši nacrtana maska. Psujući bezbožnika na sočnom grčkom, posegao je za duhom koji je klečao pred oltarom.

Ispod čaršava nije bilo ničeg, baš ničeg.

Cvećar oseti kako mu se platno grči u ruci, kao živo, i ispusti ga uz slab uzvik. Zatim poče da uzmiče kroz prolaz između redova, neprestano se krsteći kao ćaknuta udovica. Na par metara od crkvenih vrata se okrenu i pobeže.

Pokrov je ležao tamo gde ga je ostavio cvećar. Roni, još u naborima platna, pogleda uvis iz zgužvane krpe prema raskoši oltara. Oltar je zračio, čak i u pomrčini crkve, osvetljenoj samo svećama, i dirnut tom lepotom, on konačno ostavi privid za sobom. Neispoveden, ali bez straha od presude, njegov duh tiho uzlete.

Posle otprilike sat vremena, otac Runi otključa parohiju, isprati čednu Natali iz crkve, i zaključa ulazna vrata. U povratku je zavirio u ispovedaonicu, da vidi da se slučajno tamo nisu sakrila deca. Prazna, crkva je bila prazna. Sveta Marija Magdalena bila je zaboravljena žena.

Dok je krivudao, zviždućući, nazad u parohijat, ugledao je pokrov Ronija Glasa. Ležao je na stepeništu oltara, sumorna hrpa dronjaka. Idealno, pomislio je, podižući ga. Na podu parohije su ostale neke indiskretne mrlje. Ova krpa će to da sredi.

Omirisao je platno, voleo je da njuši predmete. Mirisalo je na hiljadu stvari. Eter, znoj, psi, utroba, krv, dezinfekciono sredstvo, prazne sobe, slomljena srca, cveće i gubitak. Čarobno. U ovome je čar parohovanja u Sohou, pomislio je. Svaki dan nešto novo. Misterije na pragu, misterije na oltaru. Toliko zločina da bi bio potreban okean svete vodice da ih spere. Na svakom ćošku porok na prodaju, ako znaš gde da potražiš.

Savio je pokrov ispod ruke.

„Kladim se da imaš šta da ispričaš“, reče, gaseći zavetne sveće prstima, suviše vrelim da bi osetili plamen.