SIN CELULOIDA

1. NAJAVA

Barberio se sasvim dobro osećao, i pored metka u telu. Naravno, preseklo bi ga u grudima kad bi dublje disao, a rana na bedru nije preterano lepo izgledala, ali i ranije su ga bušili no on bi to pregurao s osmehom. Ako ništa drugo, slobodan je: a to je najvažnije. Niko, zakleo se, niko njega više neće da zatvara, pre će se ucmekati nego da ga opet strpaju pod okrilje države. Ako bude baksuz i sateraju ga u ćošak, strpaće cev u usta i prosuti sebi mozak. Nema šeme da ga vrate živog u onu ćeliju.

Život je prokleto dug ako si iza brave i odbrojavaš ga u sekundama. Trebalo mu je par meseci da nauči tu lekciju. Život je dug, i mononton i zatupljujući, i ako ne budeš oprezan uskoro ćeš da razmišljaš kako bi bilo bolje da si mrtav nego da postojiš u govnima u koja su te bacili. Bolje da se okačiš o kaiš usred noći nego da čekaš na čamotinju sledećih dvadeset četiri časa, svih onih osamdeset šest hiljada četiri stotine sekundi.

Zato je odlučio da zbriše.

Prvo je kupio pucu na zatvorskoj crnoj berzi. Koštalo ga je svega što ima i pride nekoliko priznanica koje će morati napolju da isplati ako hoće da ostane živ. Zatim je odigrao najočigledniji potez iz knjige: preskočio je zid. I koji god Bog da je zadužen za sitne pljačkaše dragstora ovog sveta, te noći ga je sačuvao, i neka ga prži pakao ako ga je jedan pas onjušio kada je uhvatio maglu preko onog zida.

A pajkani? Oni se bogami kaju zbog njega još od nedelje, traže ga gde nikada nije ni prismrdeo, priveli su mu brata i snaju zbog sumnje da ga kriju, a oni ne znaju ni da je pobegao, izdali su Specijalni Bilten, sa opisom njegove prezatvorske malenkosti, deset kila teže nego sada. Sve ovo je saznao od Džeraldine, dame kojoj se udvarao u staro dobro vreme, i koja mu je umotala nogu i dodala još bocu Južnjačke Utehe, sada skoro praznu u njegovom džepu. Uzeo je piće i simpatije i nastavio put, pun vere u legendarni idiotizam zakona i u Boga koji ga je doveo ovako daleko.

Tog Boga je zvao Sing Sing. Zamišljao ga kao debelog momka sa osmehom okačenim o oba uva, delikates salamom u jednoj ruci i šoljom crne kafe u drugoj. Sing Sing je u Barberijevoj mašti mirisao kao pun stomak u Maminoj kući, u ono doba kada je Mama još bila čitava u glavi, a on njen ponos i veselje. E, pa Sing Sing je na nesreću gledao na drugu stranu kada je valjda jedini oštrooki pub u gradu provalio Barberija kako mokri u jednom budžaku, i prepoznao ga sa onog nepodnošljivog SB-a. Mlad pajkan, u vrh glave dvadesetpetogodišnjak, rođen da bude heroj. Bio je suviše glup da shvati lekciju Barberijevog hica upozorenja. Umesto da zauzme zaklon, i lepo pusti Barberija da ide s milim bogom, izazvao je ono što ga je snašlo krenuvši na njega u budžak.

Barberio nije imao izbora. Otvorio je vatru.

Pajkan je uzvratio. Sing Sing mora da se tu već umešao i pokvario pubovo ciljanje pa je metak koji je trebalo da završi u Barberijevom srcu završio u nozi, ali je uzvratni hitac usmerio pravo u pajkanov nos. Oko Sokolovo se srušio k'o da se baš tada setio da ima zakazan randevu sa zemljom, a Barberio je pobegao, psujući, krvav i uplašen. Prvi put je ubio čoveka, pa odmah žacu. Vraški uspešno ulaženje u zanat.

Sing Sing ga ipak nije napustio. Metak u nozi je boleo, ali Džeraldinino petljanje je zaustavilo krvarenje, piće se čudesno postaralo za bol, i eto ga, pola dana kasnije, urnornog ali živog, pošto je preskakutao pola grada, koji je bio tako preplavljen panduracijom žednom osvete da je bilo kao na paradi luđaka na Policijskom Balu. Sada je svog zaštitnika molio samo za mesto gde bi se malo odmorio. Ne za dugo, samo da dođe do daha i isplanira dalje kretanje. Sat ili dva sove ne bi bilo na odmet.

U stvari, brine ga taj bol u stomaku, dubok, dosadan bol koji se u poslednje vreme sve češće vraća. Možda će, kad se malo izduva, da nađe neki telefon i ponovo nazove Džeraldinu, da obrlati doktora da ga pogleda. Planirao je da do ponoći već bude van grada, ali to sad više nije izgledalo kao najprimamljivije rešenje. Moraće da se muva tuda, koliko god bilo opasno, još ove noći i možda dobar deo sledećeg dana; pokušaće da se probije na otvoreno kad malo povrati energiju i izvadi metak iz noge.

Bogo, kako taj stomak čupa. Nagađao je da ima čir, zarađen od onih prljavih splačina u kaznionici, koje su tamo nazivali hranom. Mnogi momci su unutra imali probleme sa stomakom i sranjem. Biće mu bolje posle nekoliko dana uz piće i pivo, prokleto je siguran u to.

Reč rak nije postojala u Barberijevom rečniku. Nikad nije razmišljao o nekoj fatalnoj bolesti, posebno u vezi sa sobom. To bi bilo kao kad bi goveče u klanici brinulo o uraslom papku, idući pod nož. Čovek njegove branše, okružen letalnim oruđem, najmanje očekuje da mu dođe glave tumor u stomaku. Ali njegov bol je bio baš to.

Lokal iza bioskopa Filmska Palata nekad je bio restoran, ali ga je pre tri godine progutao požar, i zemljište nikad nije raščišćeno.

Mesto nije imalo neku perspektivu za ponovnu gradnju, i niko nije pokazao bogznakakav interes da tu nešto počinje. Kraj je nekad bio vrlo bučan, ali je to bilo šezdesetih, i početkom sedamdesetih. Celu jednu dekadu tu su cvetala mesta za zabavu – restorani, barovi, bioskopi. Zatim je došlo neizbežno izduvavanje. Klinci su sve manje i manje dolazili ovamo da potroše novac: otvorena su nova mesta za obilazak, nova mesta da budeš viđen u njima. Barovi su otišli pod katanac, za njima restorani. Ostala je samo Filmska Palata, kao poslednji podsetnik na jedno nevinije vreme, u kraju koji je svake godine postajao sve mračniji i opasniji.

Džungla zamršenih i trulih trupaca koja je gušila dvorište, savršeno je odgovarala Barberiju. Noga ga je đavolski mučila, teturao se od čistog umora, a bol u stomaku se pogoršavao. Trebalo mu je mesto da odmori otežalu glavu, i to prokleto hitno. Da dokusuri Južnjačku Utehu i sanjari o Džeraldini.

Bilo je jedan i trideset posle ponoći; mesto je bilo sastajalište mačaka. Razbežale su se, uplašene, kroz korov čovekove visine kada je gurnuo u stranu nekoliko dasaka iz ograde i zamakao u senke. Njegovo utočište je zaudaralo na mokraću, ljudsku i mačju, đubre, stara zgarišta, ali je njemu izgledalo kao majčina utroba.

Tražeći oslonac na zadnjem zidu Filmske Palate, Barberio se naslonio na podlakticu i povratio pun stomak Južnjačke Utehe i kiseline. Malo dalje uz zid neki klinci su sklepali improvizovano sklonište od nosećih greda pocrnelih od vatre i zarđalog gvožđa. Idealno, pomisli on, utočište unutar utočišta. Sing Sing mu se široko smešio, sav musav od salame. Pomalo stenjući (stomak mu se baš prozlio ove noći) zateturao je duž zida prema oslonjenom skloništu, i povio se, ulazeći.

Neko je već koristio mesto da prespava: mogao je da oseti pod rukom vlažne džakove kada je seo, i negde levo od njega je boca zazveckala o ciglu. Skoro pod nosem mu je mirisalo na nešto o čemu nije hteo ni da razmišlja, kao zagušena kanalizacija. Sve u svemu štrokavo: ali ipak sigurnije nego na ulici. Smestio se leđima uz zid Filmske Palate i izbacio svoje strahove jednim dugim, sporim uzdahom.

Najviše jedan blok odatle, možda pola bloka, začu se beba-u-noći zavijanje sirene patrolnih kola, i njegovo novostečeno osećanje sigurnosti nestade bestraga. Spremali su se za odstrel, znao je. Sve vreme su se poigravali sa njim, puštali ga da misli da se izvukao, kružeći oko njega kao ajkule, meko i nečujno, dok ga ne umore toliko da više ne bude u stanju da im se odupre. Bogo moj, pa ubio je pajkana, što se njemu neće desiti ako ga uhvate. Njega će razapeti.

O.K. Sing Sing šta sad? Skidaj taj iznenađeni pogled sa lica i vadi me iz ovoga.

Za trenutak, ništa. Onda se Bog u njegovoj mašti naceri, i on tada oseti kako mu nekakve šarke žuljaju leđa.

Sranje! Vrata. Oslanjao se na vrata.

Okrenuo se, zastenjavši od bola, i prešao prstima preko spasonosnog prolaza iza leđa. Sudeći po dodiru bila je to mala rešetka za ventilaciju, ne više od metra u promeru. Možda vodi u tunel ili nečiju kuhinju – pa šta onda? Sigurnije je unutra nego napolju: prva lekcija koju šamari utuve svakom detetu.

Sirena je i dalje pevala svoje, od čega se Barberiju ježila koža. Gadan zvuk. Srce bi mu pojurilo kada bi ga čuo.

Njegovi debeli prsti tragali su duž ivice rešetke za nekakvim katancem, i on je bio tamo, neizbežan k'o sranje, hrapav od rđe kao i ostatak rešetke.

Hajde, Sing Sing, molio se, sve što tražim je još jedna provala, pusti me unutra i tvoj sam zauvek, kunem se.

Vukao je rešetku, ali je prokletinja odbijala da se tek tako preda. Ili je bila jača nego što je izgledala, ili je on bio slabiji. Možda pomalo od oba.

Kola su svakog sekunda bila sve bliža. Zavijanje je utopilo zvuk njegovog uspaničenog disanja.

Izvukao je revolver, ubicu pajkana, iz džepa jakne i upotrebio ga kao ćuskiju. Nije mogao da postigne neki naročit oslonac sa tom stvari, bila je prekratka, ali je par jakih trzaja praćenih psovkama obavilo posao. Brava popusti i lice mu zabiberi kiša čestica rđe. On samo bezvučno zazvižda od zadovoljstva.

Sada još samo da otvori rešetku, da izađe iz ovog kukavnog sveta, u tamu.

Zavukao je prste kroz otvore na rešetki i povukao. Bol, cela večnost bola mu pojuri iz utrobe kroz nogu. Otvaraj se, prokleta bila, naredio je rešetki, otvori se, Sezame.

Rešetka posluša.

Otvorila se naglo, i on pade nazad na vlažne džakove. Sledećeg trenutka je bio na nogama, zureći u tamu unutar tame koja je vladala u Filmskoj Palati.

Neka samo dođu pubovska kola, pomislio je veselo, ja sad imam svoju rupicu zaštitnicu da me greje. A da je topla, jeste: u stvari skoro vruća. Vazduh koji je dolazio iz otvora mirisao je kao da se unutra nešto poprilično dugo krčkalo.

Noga mu je bila ukočena i jebeno je bolelo dok se provlačio kroz otvor u potpunu pomrčinu iza. Još je bio na pola puta kada je sirena zašla iza ugla i zavijanje je prestalo. Zar to što je čuo nije bio topot koraka zakona na pločniku?

Nespretno se okrenuo u mraku, noga mu je bila mrtav teret, stopalo kao lubenica, i povukao je rešetkana vrata za sobom. To mu je pružilo zadovoljstvo kao da je podigao viseći most i ostavio neprijatelja sa one strane kanala, više mu uopšte nije bilo važno što mogu da otvore vrata podjednako lako kao i on, i da pođu za njim unutra. Detinjasto je verovao da ga ovde niko ne može naći. Dokle god ne vidi svoje gonioce, ne vide ni oni njega.

Ako su se pajkani i zavukli u dvorište da ga traže, ne čuju se. Možda se prevario, možda su bili za petama nekoj sitnoj propalici na ulici, a ne njemu. Pa, što se njega tiče, to je O.K. Pronašao je sebi finu malu nišu za predah, i to je em lepo em ljudski.

Čudno, unutra vazduh i nije bio tako loš. Nije to bio ustajali vazduh tunela ili nekakvog tavana, atmosfera u njegovom utočištu je bila življa. Ne svež vazduh, ne to, mirisalo je sasvim dovoljno na bajato i zatvoreno, ali je ipak bilo nekako resko. Zvonilo mu je u ušima, ježilo mu kožu kao hladan tuš, zavlačilo mu se u nos i ispunjavalo mu glavu najčudnijim stvarima. Bilo je kao da se ufiksao: tako se dobro osećao. Noga ga više nije bolela, a ako i jeste, on je bio suviše zanet prizorima u svojoj glavi. Punila se do presipanja slikama: igračice i parovi koji se ljube, rastanci na stanicama, stare mračne kuće, komičari, kauboji, podvodne avanture – scene koje ne bi mogao da doživi za milion godina , ali su ga sada prožimale kao sirovo iskustvo, živo i neosporno. Hteo je da plače na oproštajima, ali je hteo i da se smeje komičarima, da očijuka sa devojkama, da se kavži sa kaubojima.

U kakvo je to mesto upao? Zavirio je iza raskoši slika od čijeg je sjaja bio prokleto blizu da izgubi oči. Bio je u prostoru ne širem od metar i po, ali visokom i osvetljenom treperavom svetlošću koja se probijala kroz pukotine u unutrašnjem zidu. Barberio je bio suviše ošamućen da prepozna izvor svetlosti, a zbog šuma u ušima nije mogao da razazna dijalog sa ekrana sa druge strane zida. Bio je to Satirikon, drugi od dva Felinijeva filma koje je Filmska Palata prikazivala ove subote kao dvostruku predstavu.

Barberio nije gledao taj film, u stvari nije ni čuo za Felinija. Ionako bi mu se smučio (pešovanski film, italijansko sranje). Više su mu se dopadale podvodne avanture i ratni filmovi. O da, i igračice. Bilo šta sa igračicama.

Čudno, iako je bio sam u svojoj jazbini, imao je šašav osećaj da ga posmatraju. Kroz kaleidoskop Bazbi Berklijevih rutina koje su igrale unutar njegove lobanje, osećao je oči, ne nekoliko – hiljade – kako ga posmatraju. Osećaj nije bio tako loš da moraš da ga spereš pićem, ali su oči bile uvek tamo, zureći u njega kao da je on nešto vredno gledanja, ponekad mu se smejući, ponekad plačući, ali uglavnom blenući u njega gladnim očima.

Iskreno rečeno, tu ionako ništa nije mogao da preduzme. Udovi su mu odumrli; nije osećao ni šake ni stopala. Nije znao, i verovatno je bilo bolje što ne zna, da je ponovo otvorio ranu dok se uvlačio unutra, i da će potpuno da iskrvari.

Oko dva i pedeset pet noću, kada je Felinijev Satirikon došao do svog dvosmislenog kraja, Barberio je umro u prostoru između spoljnog zida zgrade i zadnjeg zida bioskopa.

Filmska Palata je nekada bila Misija, i da je podigao pogled dok je umirao, možda bi opazio ovde neprikladnu fresku Anđeoskog Domaćina, koja se još viđela ispod prljavštine, i uzdiglo bi ga sopstveno Uzdizanje. Ali on je umro gledajući igračice, i to mu je sasvim odgovaralo.

Lažni zid, onaj što je propuštao svetlost sa pozadine platna, bio je podignut kao improvizovani odeljak, koji je trebalo da pokrije Domaćinovu fresku. Činilo se da je uviđavnije da se to uradi nego da se Anđeli zauvek prefarbaju, a pored toga, čovek koji je naručio ove izmene verovao je da je posao sa bioskopom mehur koji će pući pre ili kasnije. U tom slučaju bi jednostavno srušio taj zid, i ponovo bi bio u poslu obožavanja Boga umesto Bogarta.

To se nikad nije dogodilo. Mehur, iako krhak, nikad nije pukao, i filmovi su i dalje igrali. Neverni Toma (pravo ime Hari Klivlend) je umro, i taj prostor je zaboravljen. Niko živ više nije znao da postoji. Da je pretražio grad od krovova do temelja, Barberio ne bi pronašao skrivenije mesto da umre.

Prostor, i vazduh u njemu, živeli su svojim životom već pedeset godina. Sabirali su, kao rezervoar, električne poglede hiljada očiju, desetina hiljada očiju. Pola veka su ljubitelji filmova živeli kroz ekran Filmske Palate, utiskujući svoje dopadanje, svoje strasti u treperavu iluziju; energija njihovih emocija je skupljala snagu kao stari konjak u tom skrivenom džepu vazduha. Pre ili kasnije, morao se isprazniti. Nedostajao je samo katalizator.

Sve do Barberijevog raka.

2. GLAVNA PREDSTAVA

Pošto se motala po skučenom predvorju Filmske Palate nekih dvadeset minuta, mlada devojka u haljini višnjeve i limun boje počela je da izgleda vidno uznemirena. Bilo je skoro tri ujutru, i kasne noćne projekcije su bile odavno završene.

Prošlo je osam meseci otkako je Barberio umro u tajnom budžaku bioskopa, dugih osam meseci u kojima je posao bio u najboljem slučaju sastavljanje kraja s krajem. Doduše, kasna noćna dvostruka predstava petkom i subotom još uvek je okupljala zaluđenike. Ove večeri su to bila dva Istvudova filma: špageti vesterni. Ptičici nije izgledalo da je devojka u višnjevoj haljini veliki ljubitelj vesterna; to uostalom i nije ženski žanr. Možda je došla više zbog Istvuda nego zbog nasilja, mada Ptičica nikad nije shvatala u čemu je privlačnost tog večno žmirećeg lica.

„Mogu da pomognem?“ upita Ptičica.

Devojka je nervozno pogleda.

„Čekam dečka“, reče. „Zove se Din.“

„Ne možeš da ga nađeš?“

„Otišao je u WC posle filma i još ga nema.“

„Da nije... ovaj... bolestan?“

„Ma ne“, reče brzo devojka, štiteći svog pratioca od ovog napada na njegovu trezvenost.

„Dovešću nekog da ga potraži“, reče Ptičica. Bilo je kasno, ona je bila umorna, a spid više nije delovao. Ideja da provede u ovoj buvari i minut duže nego što je neophodno nije joj bila preterano privlačna. Htela je da ide kući: da legne i da spava. Samo da spava. U svojoj tridesetčetvrtoj, odlučila je da je prerasla seks. Krevet je za spavanje, posebno za debele cure.

Gurnula je pokretna vrata i provirila u bioskopsku salu. Zapahnu je težak miris cigareta, kokica i ljudi; ovde je bilo nekoliko stepeni toplije nego u predvorju.

„Riki?“

Riki je zaključavao zadnji izlaz, na drugom kraju sale.

„Onaj miris je potpuno nestao“, doviknu joj.

„Dobro.“

Pre nekoliko meseci je pakleno smrdelo tamo kod ekrana.

„To je nešto crklo u dvorištu do nas“, reče on.

„Hoćeš li načas da mi pomogneš?“ doviknu mu ona.

„Šta treba?“

Vukao se prema njoj uz prolaz postavljen crvenim tepihom, na pojasu su mu zveckali ključevi. Na majici je imao natpis SAMO MLADI UMIRU DOBRI.

„Problem?“ upita, izduvavajući nos.

„Devojka, tamo napolju. Kaže da joj je momak nestao u klonji.“

Riki je izgledao kao da ga je nešto zabolelo.

„U klonji?“

„Tako je. Hoćeš da pogledaš? Ako ti nije teško?“

Mogla bi za početak da prekine sa mudrovanjem, pomisli on, kiselo joj se nasmešivši. Ovih dana jedva da su razmenjivali po koju reč. Suviše zajedničkih tripova: to na duže staze uvek pokvari prijateljstvo. A Ptičica je, sem toga, izrekla nekoliko ne baš slatkih (doduše tačnih) primedbi o njegovim prijateljima, i on je uzvratio paljbom iz svih oruđa. Posle toga nisu govorili više od tri nedelje. Sada je vladalo nelagodno primirje, više zbog duševnog mira nego zbog nečeg drugog. Ako se ne posmatra suviše cepidlački.

Okrenuo se, polako sišao niz prolaz i pošao kroz red E prema klozetu, usput podižući sedišta. Videla su i bolje dane, ova sedišta: negde u vreme Now Voyagera. Sada su izgledala kao da ih je neko izrešetao: vapila su za opravkom ili, još bolje, zamenom. Samo u redu E četiri sedišta su bila iskasapljena bez nade za opravku, a upravo je primetio i peto sakaćenje, počinjeno ove večeri. Neki klinac bez mozga, dosađujući se filmom i/ili svojom devojkom, suviše natreskan da bi otišao. Nekada je i sam to radio, i verovao da je to sabotaža u ime slobode a protiv kapitalista koji vode ove rupe. Nekada je radio mnoge prokleto glupe stvari.

Ptičica ga je posmatrala kako se saginje ulazeći u Muške Odaje. Ovo mora da mu ludo prija, pomisli sa pakosnim smeškom, pravo zanimanje za njega. Kad samo pomisli da se nekad ložila na njega, u ono davno vreme (pre šest godina), kada su momci tanki k'o žilet, sa Duranteovim nosinama i enciklopedijskim poznavanjem De Nirovih filmova, bili po njenom ukusu. Sada ga vidi onakvog kakav jeste: naplavina sa torpedovanog broda nade. Još uvek gutač pilula, još uvek teoretski biseksualac, još zaljubljen u rane filmove Polanskog i simbolični pacifizam. Kakav trip mu je strujao između ušiju? Isti kao tebi, naruga se, kada si mogla da pomisliš da je ta propalica seksi.

Sačekala je nekoliko sekundi, posmatrajući vrata. Pošto se nije pojavljivao, ona se vrati u predvorje, da vidi šta je sa devojkom. Ova je pušila cigaretu, kao amaterska glumičica, koja nikako da provali tu veštinu. Bila je naslonjena na ogradu, podigla je haljinu i češala butinu.

„Ovaj halter“, objasni.

„Nastojnik je otišao da potraži tvog Dina.“

“Hvala“, drapala se dalje. „Izaziva mi strašan svrab, alergična sam na njega.“

Po njenim lepim nogama su izbile mrlje, što je prilično kvarilo utisak.

„Mora da je od vrućine i sekiranja“, nagađala je, „kad god mi je vruće i živciram se, izađe mi alergija.“

„Je l'?“

„Din je verovatno zbris'o, znaš, čim sam mu načas okrenula leđa. Tako on ponekad. Boli ga k... Boli ga briga.“

Ptičica je videla da se sprema da zaplače, i smuči joj se. Nije umela sa suzama. Nadvikivanje, čak i tabaža, O.K. Suze, nema boga.

„Biće sve O.K.“, bilo je sve čime ja raspolagala protiv suza.

„Ne, neće biti“, reče devojka. „Neće biti O.K, jer je to jedno kopile. Za njega su svi đubre.“

Zgazila je napola popušenu cigaretu oštrim vrhom svoje cipelice boje višnje, pomno pazeći da ugasi svaki delić duvana koji je još goreo.

„Muškarci baš ne mare, zar ne?“ reče, gledajući Ptičicu srceparajućom neposrednošću. Pod stručno nanesenom šminkom, imala je možda sedamnaest godina, sigurno ne mnogo više. Maskara joj je bila pomalo umrljana, i pod očima je imala umorne senke.

„Ne“, odvrati Ptičica, iz gorkog iskustva. „Nimalo ne mare.“

Ptičica potišteno pomisli kako nikad nije izgledala tako privlačno kao ova umorna nimfica. Oči su joj suviše sitne, a ruke debele. (Budi poštena, curo, sve ti je debelo.) Ali ruke su joj ipak najkritičnija stavka, u to je ubeđena. Ima muškaraca, i to podosta, koji se pale na velike sifone, na pozamašno dupe, ali nije znala nijednog koji voli debele ruke. Oni bi uvek da mogu da obuhvate zglob šake svoje dragane između palca i kažiprsta, mereći tako na primitivan način svoju privrženost. Njeni zglobovi, ako bude brutalna prema sebi, su potpuno neprepoznatljivi. Njene debele šake postaju debele podlaktice, koje se pretvaraju, posle debelog intervala, u debele mišice. Muškarci ne mogu da joj obuhvate zglobove iz prostog razloga što ih nema, i to ih odbija. Pa, to je svakako jedan od razloga. Takođe je i vrlo bistra: a to je uvek minus ako želiš muškarce pod nogama. Ali ako su to mogući razlozi zašto nikad nije imala uspeha u ljubavi, ona iz sve snage navija za debele ruke kao najverovatnije objašnjenje.

A ova curica ima ruke vitke kao igračica sa Balija; zglobovi su joj prozirni kao staklo, i otprilike tako lomljivi.

Stvarno da ti se smuči. Verovatno je zauzvrat nikakav sagovornik. Bože, pa ta devojka ima sve prednosti.

„Kako se zoveš?“ upita je.

„Lindi Li“, odgovori devojka.

Moglo se očekivati.

Riki pomisli da je nešto pobrkao. Ovo ne može biti toalet, reče sebi.

Stajao je na mestu koje je izgledalo kao glavna ulica jednog od onih gradova na granici koje je gledao u bar dve stotine vesterna. Činilo mu se da besni peščana oluja, primoravajući ga da zažmiri pod naletima peckavog peska. Kroz uskovitlani oker-sivi vazduh nazirao je, valjda, Dženeral Stor, Šerifov Ured i Salun. Nalazili su se na mestu kabina toaleta. Iluzorni kotrljajući korov projuri kraj njega gonjen vrućim pustinjskim vetrom. Pod nogama mi je bio nabijeni pesak; ni traga pločicama. Ni traga bilo čemu klozetolikom po prirodi.

Riki pogleda na desno, niz ulicu. Tamo gde je trebalo da bude suprotni zid klonje, ulica se gubila u lažnoj perspektivi, prema naslikanoj daljini. Kada bi se koncentrisao sigurno bi mogao da prozre kroz iluziju kako je ostvarena: projekcije, skriveni svetlosni efekti, kulise, minijature; svi trikovi zanata. Ali iako se napregao koliko je njegovo pomalo pomućeno stanje dopuštalo, nikako mu nije uspevalo da podvuče nokte pod varku da bi je demaskirao.

Vetar je i dalje duvao, kotrljajući korov se kotrljao. Negde u oluji su lupala vrata ambara, otvarala se i opet treskala pod naletima vetra. Mogao je čak da namiriše konjski izmet. Utisak je bio tako prokleto savršen, da ga je ostavljao bez daha od divljenja.

Ali ko god da je postavio ovu izvanrednu scenu, postigao je svoje. Očarao ga je: sad je vreme da se igra završi.

Okrenu se prema vratima toaleta. Nestala su. Izbrisao ih je zid prašine, i on je odjednom bio izgubljen i sam.

Vrata ambara su treskala. Glasovi su se dozivali u sve bešnjoj oluji. Gde su Salun i Šerifov Ured? Pomrčina je progutala i njih. Riki okusi nešto čega nije bilo još od detinjstva: paniku zbog gubitka ruke vodilje. Izgubljeni roditelj je u ovom slučaju bilo njegovo duševno zdravlje.

Negde s leva odjeknu pucanj iz dubina oluje, i on začu kako mu nešto zazvižda kraj uva, zatim oseti oštar bol. Obazrivo podiže ruku do usne školjke i dotaknu bolno mesto. Bio mu je odnesen deo uva, osećao je preciznu ivicu. Nestao mu je gornji deo školjke, i bilo je krvi, prave krvi, na prstima. Neko ili je za dlaku omanuo da mu otkine glavu ili se igrao neke jebeno glupe igre.

„'Ej čoveče“, požali se u lice glupavoj maštariji, okrenuvši se na petama da vidi može li da utvrdi gde se nalazi njegov napadač. Ali nikoga nije video. Prašina ga je uskoro potpuno zarobila: nije mogao sa sigurnošću ni napred ni nazad. Strelac je mogao biti vrlo blizu, čekajući ga da pođe prema njemu.

„Ne sviđa mi se ovo“, reče glasno, nadajući se da će ga stvarnost nekako čuti, i umešati se da sačuva njegov rastrojeni um. Prekopavao je po džepovima ne bi li našao koju pilulu, bilo šta što bi popravilo situaciju, ali je instant-razvedravanje bilo potrošeno, ni najobičniji valijum da se pritaji negde u naborima džepa. Osećao se go k'o pištolj. Pravi trenutak da se izgubi usred košmara u režiji Zen Greja.

Odjeknu drugi pucanj, ali ovoga puta ništa ne zazvižda. Riki je bio siguran da to znači da je pogođen, ali pošto nije bilo ni bola ni krvi, bilo je teško biti sasvim siguran.

Zatim začu nezamenljivi zvuk pokretnih vrata saluna i stenjanje drugog ljudskog bića negde u blizini. U oluji načas nastade procep. Je li to u njemu video salun, i mladića kako tetura iz njega, ostavljajući iza sebe naslikani svet stolova, ogledala i revolveraša? Pre nego što je uspeo da se uveri, procep je bio zakrpljen peskom, i on posumnja u svoj vid. Tada se na korak od njega, šokantno iznenada, stvori mladić koga je tražio, pomodrelih usana zbog blizine smrti, padajući mu na ruke. Nije bio ništa bolje opremljen za ulogu u ovom filmu nego Riki. Njegova pilotska jakna je bila dobra kopija pedesetih, na majici je nosio nasmejano lice Mikija Mausa.

Mikijevo levo oko je bilo podliveno krvlju, i još je curilo. Metak je nepogrešivo našao mladićevo srce.

On upotrebi svoj poslednji dah da upita: „Koji se to kurac dešava?“ i izdahnu.

Pomalo bez stila, za poslednje reči, ali bar duboko proživljeno. Riki je na trenutak zurio u mladićevo ukočeno lice, a onda mu mrtvi teret u naručju postade pretežak, i bio je primoran da ga ispusti. Kada je telo udarilo o zemlju, prašina na trenutak postade veoma slična popišanim pločicama. Zatim ponovo preovlada fantazija, i kovitlala se prašina, korov se kotrljao, a on je stajao nasred glavne ulice Suve Jaruge, sa mrtvacem pod nogama.

Riki oseti nešto veoma nalik na apstinentsku krizu u svom sistemu. Mišići mu zaigraše ples Svetog Vita, i dođe mu potreba da piša, i to pod hitno. Još pola minuta, i upišao bi se u pantalone.

Negde, pomisli, negde u ovoj divljini postoji pisoar. Postoji zid išaran grafitima, sa telefonskim brojevima za seksualno ugrožene, sa OVO NIJE ATOMSKO SKLONIŠTE nažvrljanim na pločicama, i gomilom obscenih crteža. Tu su kazančići za vodu i držači za toalet papir bez papira i slomljene klozetske šolje. Tu je odurni miris mokraće i bajatih prdeža. Samo ga nađi! za ime Boga nađi tu stvar pre nego što ti mašta ozbiljno naškodi. Ako su, da se tako izrazimo, Salun i Dženeral Storove radnje klozetske kabine, pisoar mora biti iza mene, razmišljao je. Zato pođi korak nazad. Ne može da bude gore nego da stojiš tu na sred ulice dok neko na tebi vežba gađanje.

Dva koraka, dva oprezna koraka, i napipao je samo vazduh. Ali, na treći – vidi, vidi, šta to imamo ovde? – njegova ruka dodirnu hladnu površinu pločica.

„Uuufff!“ reče on. Bio je to pisoar, i to što ga je dotakao činilo mu se isto kao kad nađeš zlato u gomili đubreta.

Da li to nepodnošljivi miris dezinfekcionog sredstva isparava iz slivnika? Jeste, burazeru, jeste.

Još uvek uzdišući od olakšanja, raskopča se i poče da se oslobađa bola u bešici, zapišavajući u žurbi sopstvene noge. Ma šta ima veze: najzad je pobedio iluziju. Ako se okrene, otkriće da je fantazija raspršena, sto posto.

Saluna, ustreljenog mladića, oluje, ničega neće biti. To mora da je bio neki hemijski zajeb, neka rđava droga mu se zadržala u sistemu i izvodila neslane šale sa njegovom maštom. Kada je protresao poslednje kapi na svoje plave Šveđanke, začu glas glavnog junaka ovog filma.

„Koj ti rek'o da pišaš po mojoj ulici, dečko?“

Bio je to pljunuti glas Džona Vejna, tačan do poslednjeg progutanog sloga, i bio je tu iza njega. Riki nije ni pomišljao da se okrene. Dasa bi mu bez sumnje otkinuo glavu. Osećalo mu se u glasu, preteći spokoj koji je opominjao: ja sam spreman da potegnem, a ti izvoli pa uprskaj. Kauboj je bio naoružan, dok je Riki u ruci imao samo svog đoku, a ovaj i nije baš neki takmac revolveru, iako je bolje pripasan.

Veoma oprezno je spakovao svoje oružje i zakopčao se, zatim je podigao ruke. Ispred njega je treperava slika toaleta ponovo nestala. Oluja je zavijala; krvario je iz uva niz vrat.

„O.K, dečko, sad ima d' skineš taj opasač i spustiš ga na zemlju. Jes' čuo?“ reče Vejn.

„Jesam.“

„Samo fino em polako, i drž' te ruke da mogu da ih vidim.“

Sine, ovaj to izistinski misli.

Fino em polako, kao što mu je čovek savetovao, Riki je otkopčao kaiš, izvukao ga iz farmerki i spustio na pod. Trebalo je da ključevi zazveckaju na pločicama, svesrdno se molio da se to dogodi. Ali nije bio te sreće. Čuo se potmuli zvuk udara metala o pesak.

„O.K.“,reče Vejn. „To je već pristojnije. Šta imaš da izjaviš u svoju odbranu?“

„Da mi je žao“, reče Riki slabašno.

„Žao?“

„Što sam mokrio po ulici.“

„Ne bih rek'o da je žao dovoljno kajanje“, reče Vejn.

„Ali stvarno. Bio je nesporazum.“

„Već su nam dojadili stranci u ovim krajevima. Onomad sam zatek'o onog drugog sa smaknutim pantalonama kako balega nasred saluna. E pa ja to zovem bezobrazluk! Gde ste se bre vi kučkini sinovi učili redu? Je l' vas tome uče u onim kicoškim školama tamo na Istoku?“

„Ne znam kako da se izvinim.“

„Prokleto tačno“, razvlačio je Vejn. „Jesi l' doš'o sa onim momkom?“

„U izvesnom smislu.“

„Kakvo je to pešovansko prenemaganje?“ revolver se zabode u Rikijeva leđa: bio je to vrlo stvaran osećaj. „Jesi l' sa njim ili nisi?“

„Mislio sam...“

„Nemaš ti šta da misliš u ovim krajevima, mister, poslušaj šta ti kažem.“

Napeo je oroz, vrlo glasno.

„Što se sad ne bi okren'o, sine, da vidimo od kakvog si materijala?“

Riki je već video ovaj trik. Čovek se okrene, potegne skrivenu pucu, i Vejn ga izbuši. Nema rasprave, nema vremena da se razmotri etička strana problema, metak to obavi efikasnije nego reči.

„Rekoh da se okreneš.“

Riki se vrlo polako okrenu i suoči se sa pobednikom iz hiljade obračuna, bio je tu, on lično, ili njegova perfektna kopija. Vejn iz srednjeg perioda, pre nego što se ugojio i dobio bolestan izgled. Vejn sa Rio Grandea, prašnjav od dugog jahanja po tragu, stisnutih očiju od veka provedenog u osmatranju horizonta. Riki nikad nije mnogo mirisao vesterne. Mrzeo je nametljivi mačoizam, glorifikaciju štroke i jeftinog junaštva. Njegova generacija je gurala cveće u puščane cevi i on je jednom mislio da čine pravu stvar; u stvari, još uvek tako misli.

Ovo lice, tako cinično muževno, tako beskompromisno, bilo je otelovljenje nekoliko pogubnih laži – ideje da se slava Amerike začela na granicama, moralnosti pravde po kratkom postupku, nežnosti u srcu sirovih tipova. Riki je mrzeo to lice. Ruke su ga svrbele da raspali po njemu.

Jebi ga, ako glumac, ili ko je već, namerava da ga izrešeta, šta može da izgubi ako tom kopiletu odvali jednu? Misao pređe u čin: Riki stegnu pesnicu, razmahnu i pogodi Vejna u bradu. Glumac je bio sporiji od svog filmskog lika. Omanuo je da eskivira udarac, i Riki iskoristi priliku da mu izbije revolver iz ruke. Zatim nastavi pravim baražom udaraca u telo, baš kao što je video u filmovima. Bila je to spektakularna demonstracija.

Krupniji čovek se teturao unazad pod udarcima, a onda se spotače, zakačivši mamuzom kosu mrtvog mladića. Izgubi ravnotežu i pade u prašinu, poražen.

Hulja je na kolenima! Riki oseti nešto što nikad ranije nije okusio: ushićenje zbog fizičkog trijumfa. Bokca mu! Oborio je najvećeg kauboja na svetu. Njegove kritičke stavove nadjača radost.

Oluja se najednom pojača. Vejn je još bio na zemlji, poprskan krvlju iz slomljenog nosa i rasečene usne. Pesak ga je već prekrivao, navlačeći zavesu preko sramote poraza.

„Diž' se“, naredi Riki, pokušavajući da se okoristi situacijom dok još ima priliku.

Činilo se da se Vejn ceri dok ga je gutala oluja.

„Pa, momče“, kezio se, trljajući bradu, „još ćemo mi da napravimo čoveka od tebe...“

Tada mu se telo rasu i odnese ga prašina na vetru, i na trenutak je na njegovom mestu bilo nešto drugo, oblik koji Riki nije mogao da razazna. Oblik koji je bio i nije bio Vejn, i brzo se topio u nešto neljudsko.

Prašina je sada već divlje bombardovala, punila mu oči i uši. Riki se slepo okrete od scene borbe, gušeći se, i nekim čudom napipa zid, vrata, i pre nego što je shvatio gde se nalazi, urlajuća oluja ga ispljunu u tišinu Filmske Palate.

I tu, iako je obećao sebi da je sa tim gotovo još otkako su mu porasli prvi brkovi, on dopusti da mu se otme jecaj koga se ne bi postidela ni Fej Rej, i onesvesti se.

U predvorju je Lindi Li objašnjavala Ptičici zašto ne voli filmove.

„Mislim, Din voli kaubojce. Meni se to u stvari ništa ne dopada. Možda ne bi trebalo da ti to govorim...“

„Ma, u redu je.“

„... jer pretpostavljam da ti zaista voliš filmove. Pošto radiš ovde.“

„I volim, neke filmove. Ne sve.“

„A.“ Izgledala je iznenađeno. Uopšte se činilo da je iznenađuju mnoge stvari. „Znaš, ja volim filmove o divljini.“

„Da?“

„Znaš? Životinje... i to.“

„Aha...“

Ptičica se priseti svog nagađanja o Lindi Li: i nije neki sagovornik. Tu je potrefila iz prve.

„Pitam se što ih nema“, reče Lindi.

Vek koji je Riki proveo u peščanoj oluji nije trajao više od dva minuta u stvarnosti. Ali u filmovima je vreme elastično.

„Idem da pogledam“, premišljala se Ptičica.

„Verovatno je otiš'o bez mene“, ponovi Lindi.

„Videćemo.“

„Hvala ti.“

„Nema frke“, reče Ptičica, položivši u prolazu ruku na devojčinu tanku mišicu. „Sigurna sam da je sve O.K.“

Ona nestade kroz pokretna vrata, ostavivši Lindi Li samu u predvorju. Lindi uzdahnu. Din nije prvi dečko koji ju je ostavio, samo zato što nije htela da mu da. Lindi je imala svoju ideju kada će i kako ići do kraja sa mladićem; ovo nije taj čas a Din nije taj mladić. Suviše je klizav, suviše prevrtljiv, i kosa mu miriše na dizel gorivo. Ako joj je zbris'o ona neće isplakati jezero nad tim gubitkom. Kao što njena majka uvek kaže, ima još dosta ribe u moru.

Odsutno je buljila u plakat koji je reklamirao događaj sledeće nedelje, kada je čula nešto iza sebe, i otkrila da je to šareni zečić, punačko, preslatko pitomo malo stvorenje, koje je sedelo nasred predvorja i gledalo gore u nju.

„Zdravo“, reče ona zecu.

Zeka se umiljato obliznu.

Lindi Li je obožavala životinje; volela je Filmske Avanture iz Života gde su životinje snimane u svojim prirodnim obitavalištima uz zvuke Rosinijeve muzike, i škorpije su plesale dok su se parile, i svako meče su dražesno zvali mali obešenjak. Gutala je te stvari. Ali više od svega je volela zečeve.

Zečić načini dva skoka prema njoj. Ona kleknu da ga pomazi. Bio je topao i oči su mu bile okrugle i ružičaste.

Odskakutao je pored nje uz stepenice.

„A, mislim da ne bi smeo tamo gore“, reče ona.

Prvo, gore je bio mrak. Drugo, postojao je znak SAMO ZA OSOBLJE na zidu. Ali zeka je izgleda bio odlučan da pokuša, i mali obešenjak joj je mudro odmicao dok ga je pratila uz stepenice.

Gore na vrhu je bio mrkli mrak, i zec je nestao.

Umcsto njega u tami je sedelo nešto drugo, plamtećih očiju.

Sa Lindi Li su iluzije bile jednostavne. Nije bilo potrebe da joj dočarava kompletnu fantaziju, da bi je zaveo, kao onog momka. Ona je već sanjala. Lak ulov.

„Zdravo“, reče Lindi Li, pomalo uplašena od prisustva u tami ispred nje. Zagledala se u tminu, pokušavajući da nazre neki obris, nagoveštaj lica. Ali nije bilo ničeg. Ni daha.

Zakoračila je na niži stepenik, ali ono iznenada posegnu prema njoj i uhvati je pre nego što je mogla da se skotrlja niz stepenice, ućutkujući je brzo, bez buke.

Ova možda nije imala strasti koje bi vredelo uzeti, ali je ono ovde slutilo drugu svrhu. To nežno telo još je pupilo, njegovi otvori nisu navikli na prodiranja. Ono odnese Lindi uz nekoliko preostalih stepenica i skloni je za kasnije istraživanje.

„Riki? Oh Bože, Riki!“

Ptičica kleknu kraj Rikijevog tela i protrese ga. Još diše, to je već nešto, i iako na prvi pogled ima dosta krvi, jedina rana je u stvari obična posekotina na uvetu.

Ponovo ga je protresla, sada jače, ali nije bilo odgovora. Posle panične pretrage konačno mu je pronašla puls: bio je jak i pravilan. Očito ga je neko napao, možda Lindi Liin nestali dečko. U tom slučaju, gde je? Možda je još u klonji, naoružan i opasan. Nema šeme da bude tako jebeno glupa da ide da proverava, taj film smo suviše često gledali. Dama-u-Opasnosti: uobičajeni kliše. Zamračena soba, zver koja vreba. E, pa umesto da padne naglavačke u taj kalup, učiniće ono što je uvek smatrala da heroine treba da urade: zanemariće radoznalost i pozvati pajkane.

Ostavivši Rikija da leži, ona pođe prolazom između redova, i nađe se ponovo u predvorju.

Predvorje je bilo prazno. Lindi Li ili je potpuno digla ruke od svog momka, ili je našla nekog na ulici da je odbaci kući. Šta god da je bilo, pri izlasku je zatvorila vrata za sobom, ostavivši tek nagoveštaj Džonsonovog Bebi-Pudera u vazduhu. O.K, to svakako olakšava stvar, pomisli Ptičica, ulazeći u Biletarnicu da okrene pajkane. Bilo joj je drago što je mala imala dovoljno zdravog razuma da odustane od onog šugavca.

Podigla je slušalicu i odmah čula glas.

„Zdravo tamo“, glas je bio unjkav i nametljiv, „da nije malo kasno da se telefonira?“

Bila je sigurna da nije telefonista. Nije još ni otkucala broj.

Pored toga, zvučao je kao Piter Lori.

„Ko je to?“

„Zar me ne prepoznaješ?“ „Hoću da zovem policiju.“

„Voleo bih da ti pomognem, stvarno bih voleo.“ „Skini se sa linije, važi? Hitno je! Treba mi policija.“ „To sam već čuo“, unjkanje se nastavilo.

„Ko si bre ti?“

„To smo već odigrali.“

„Ovde imamo povređenog. Hoćeš li molim te...“

„Jadni Rik.“

Zna mu ime. Jadni Rik, rekao je, kao da su bliski prijatelji.

Osetila je kako joj po čelu izbija znoj: osetila ga je iz svake pore. Zna Rikijevo ime.

„Jadni, jadni Rik“, ponovi glas. „Ali siguran sam da ćemo imati hepi-end. Ti ne?“

„Ovde se radi o životu ili smrti“, insistirala je Ptičica, impresionirana kako joj glas zvuči sigurno.

„Znam“, reče Lori. „Zar nije uzbudljivo?“

„Proklet bio! Skidaj se sa tog telefona! Ili ću, tako mi...

„Tako ti čega? Šta može jedna debeljuca u ovakvoj situaciji, osim da brblja?“

„Ti jebeni gade.“

„Drago mi je.“

„Da li te ja poznajem?“

„Da i ne“, ton glasa je podrhtavao.

Ti si Rikijev drugar, zar ne? Jedan od onih lešinarskih narkosa sa kojima je visio. A ovo je neka vaša idiotska igra. U redu, uspela vam je šala“, reče ona, „a sad silazi sa te linije pre nego što napraviš veću štetu.“

„Iznervirana si“, reče glas, mekše. „Razumem te...“ glas se magično menjao, bio je viši za oktavu, „pokušavaš da pomogneš čoveku koga voliš...“ Glas je sad bio ženstven, promenio se akcenat, mrmljanje se pretvaralo u predenje. Odjednom je to bila Garbo.

„Siroti Ričard“, reče ona Ptičici. „Suviše se naprezao, zar ne?“ Nežno kao jagnje.

Ptičica je ostala bez reči: imitacija je bila besprekorna kao ona Lorijeva, ženstvena kao što je prethodna bila muževna.

„U redu, impresionirana sam“, reče Ptičica, „sad me pusti da razgovaram sa žacama.“

„Zar nije divno veče za šetnju, Ptičice? Samo mi devojke.“

„Znaš moje ime.“

„Naravno da ti znam ime, vrlo sam ti bliska.“

„Kako to misliš, bliska?“

Odgovor je bio smeh, divni smeh pokojne Garbo.

Ptičica to više nije mogla da podnese. Varka je bila suviše uverljiva; osećala je kako zaboravlja da je to imitacija, kao da govori lično sa zvezdom.

„Ne“, reče u telefon, „nisi me ubedio, čuješ?“ Tada joj popusti kontrola. Zavrišta: „Ti si lažnjak!“ u slušalicu, tako glasno da je osetila kako vibrira, zatim, je tresnu. Otvorila je vrata Biletarnice i pošla prema izlazu. Lindi Li nije samo zatvorila vrata. Bila su zaključana i zakatančena iznutra.

„Sranje“, reče Ptičica tiho.

Iznenada je predvorje izgledalo manje nego što ga je ranije doživljavala, a takve su bile i njene rezerve suzdržanosti. Ona se u mislima ošamari preko lica, standardno rešenje za heroinu na rubu histerije. Promisli malo, naloži ona sebi. Pod jedan: vrata su zaključana. Lindi Li to nije učinila, Riki nije mogao, ona sigurno nije. Što znači...

Dva: unutra je neki luđak. Možda isti on, ona ili ono sa telefona. A to znači...

Tri: on, ona ili ono mora da imaju pristup drugoj liniji negde u zgradi. Jedina za koju zna je ona na spratu, u skladištu. Ali nema boga da sad ide gore. Za razlog videti Heroinu-u-Opasnosti. Znači...

Četiri: moraće da otvori vrata Rikijevim ključevima.

Tako je, eto imperativa: uzeti Rikijeve ključeve.

Ušla je u salu. Svetla su iz nekog razloga treperila, ili se to panika poigravala sa njenim optičkim nervom? Ne, zaista su pomalo treperila; cela unutrašnjost sale lagano se talasala, kao da diše.

Zaboravi to: nađi ključeve.

Požurila je kroz prolaz, svesna, kao i uvek kad bi potrčala, da joj grudi poskakuju i tresu se, a i butine. Divan sam prizor, pomislila je, ako me neko sad posmatra. Riki je ječao u nesvesti. Ptičica potraži ključeve, ali je njegov opasač nestao.

„Riki...“, reče ona primakavši se njegovom licu. Jecanje se pojača.

„Riki, čuješ li me? Ptičica ovde, Rik. Ptičica.“

„Ptičica?“

„Zaključani smo, Riki. Gde su ključevi?“

... ključevi?“

„Opasač nije na tebi, Riki“, govorila je sporo, kao da se obraća idiotu, „gde su ti ključevi?“

Pitalica koju je Riki rešavao u bolnoj glavi najzad se skocka i on se izdiže u sedeći položaj. „Dečko“, reče.

„Kakav dečko?“

„U klozetu. Mrtav u klonji.“

„Mrtav? Hriste. Mrtav? Jesi li siguran?“

Riki je izgledao kao da je u transu. Nije je ni pogledao, samo je zurio u prazno, u nešto što ona nije videla.

„Gde su ključevi?“ upita ga ponovo. „Riki. Važno je.

Koncentriši se.“

„Ključevi?“

Dođe joj da ga ošamari, ali lice mu je već bilo krvavo, i to joj se učini sadistički.

„Na podu“, reče on posle nekog vremena.

„U klozetu? Na podu u klozetu?“

Riki potvrdi. Taj pokret glavom kao da je podstakao neke užasne pomisli: iznenada je izgledao kao da će da zaplače.

„Sve će biti u redu“, reče Ptičica.

Rikijeve ruke su pronašle lice, i opipavao je svoje crte, taj ritual ga je valjda umirivao.

„Jesam li ja ovde?“ tiho se pitao. Ptičica ga nije čula, već je bila pošla prema klozetu. Mora da uđe tamo, nema druge, bilo tamo telo ili ne. Ući, uzeti ključeve, ponovo izaći. I to sada.

Zakoračila je kroz vrata. Usput joj pade na pamet da nikada nije bila u muškom toaletu, i iskreno požele da ovo bude prvi i poslednji put.

Toalet je bio u skoro potpunom mraku. Svetlost je treperila na isti grčevit način kao u bioskopu, ali je bila slabija. Zastala je na vratima da joj se oči priviknu na pomrčinu, i osmotrila mesto.

Toalet je bio prazan. Nije bilo nikakvog momka na podu, živog ili mrtvog.

Ali su ključevi bili tamo. Rikijev opasač je ležao u odvodu pisoara. Nekako ga je upecala, sinusi su je boleli od odbojnog mirisa dezinfekcionog sredstva. Skidajući ključeve sa alke, izašla je iz toaleta u relativnu svežinu bioskopske sale. Sve je bilo tako jednostavno.

Riki se pridigao na jedno od sedišta i ležao je otromboljeno u njemu, izgledao je bolesnije i jadnije nego ikad. Podigao je oči kada je čuo da dolazi.

„Našla sam ključeve“, reče ona.

On zastenja. Bože, kako bolesno izgleda, pomisli ona. Njeno sažaljenje je već počelo da bledi. Mora da ima halucinacije, i to najverovatnije hemijskog porekla. E, vala sam je sebi zakuvao.

„Tamo nema nikakvog tela, Riki.“

„Šta?“

„Nema nikakvog tela u klozetu; baš nikog. Je li, šta si to uzimao?“

Riki se zagleda u svoje drhtave ruke.

„Ništa. Časna reč.“

„Prokleto glupo“, reče ona. Skoro je posumnjala da joj je on sve to zamesio, ali praktične šale nisu bile njegov stil. Riki je na svoj način bio priličan puritanac: jedna od njegovih privlačnih strana. „Treba li ti doktor?“

On mračno odmahnu glavom.

Siguran si?“

„Rek'o sam da ne treba“, odseče on.

„O.K, ponuđen k'o počašćen.“ Već je marširala uz prolaz, gunđajući nešto ispod glasa. Zastala je na vratima i doviknula mu preko sale.

„Mislim da imamo uljeza ovde. Neko je bio na pomoćnoj liniji. Hoćeš li da pripaziš kod ulaza dok ne pozovem policiju?“

„Odmah ću.“

Riki je sedeo pod treperavim svetlom i preispitivao svoj razum. Ako je Ptičica rekla da momak nije tamo, verovatno je u pravu. Najbolji način da se uveri jeste da pogleda sam. Tako će se osigurati da je imao samo manju krizu realnosti, izazvanu lošim tripom, otići će kući, leći i probuditi se sutra, izlečen. Ne valja samo što mora da ulazi u onu smrdljivu jazbinu. Šta ako je ona pogrešila, ako ona ima krizu? Zar ne postoje i takve stvari kao prividna normalnost?

Podigao se, nesigurno, proteturao se između sedišta i gurnuo vrata toaleta. Unutra je bilo dosta mračno, ali je dovoljno video da bi bio siguran da nema oluje, ili mrtvih mladića, kauboja sa rukama na revolverima, ni jednog jedinog kotrljajućeg korova. Silna stvar ovaj moj mozak, pomisli. Uspeo je sam od sebe da stvori ceo jedan imaginarni svet, tako zastrašujuće stvaran. Divan trik. Šteta samo što to ne može da se iskoristi bolje nego da se ukenjaš od straha. Jedno dobiješ, drugo izgubiš.

Tada spazi krv. Na pločicama. Mrlju krvi koja nije poticala iz njegovog uva; bilo je mnogo više. Aha! Znači da nije bilo priviđenje. Tu je krv, tragovi potpetica, svaki znak da je video ono što je video. Ali blagi Bože na nebu, šta je gore? Videti, ili ne videti? Zar ne bi bilo bolje da je pogrešio, da je večeras malo otkačio, nego da je sto puta u pravu i u rukama sile koja može doslovno da menja realnost?

Riki pođe pogledom duž krvavog traga na podu sve do kabine sa leve strane. Vrata su bila zatvorena: malopre nisu bila. Ko god bio ubica, smestio je onog dečka unutra, Riki je to znao i bez proveravanja.

„O.K.“, reče, „sad te imam.“

Gurnuo je vrata. Ona se otvoriše, i momak je bio tu, podignut na sedište klozetske šolje, raširenih nogu, opuštenih ruku.

Oči su mu bile iskopane. Ne precizno: ne hirurški čisto. Bile su istrgnute, ostavivši sluzav trag tkiva na obrazima.

Riki pokri usta šakom i reče sebi da ne sme da povrati. Stomak mu se pobuni, ali posluša, i on izjuri iz toaleta kao da će telo svakog časa da ustane i zatraži natrag novac za ulaznicu.

„Ptičice... Ptičice...“

Debela kučka se prešla, debelo prešla. Smrt je bila tu, i nešto još gore.

Riki se zalete iz klozeta u utrobu bioskopske sale.

Zidna svetla su sablasno igrala iza svojih Deko senila, trepereći kao napola ugašene sveće. Tama bi sad bila poslednja kap; definitivno bi poludeo.

Učini mu se da ima nečeg poznatog u načinu na koji je svetlost treperila, nečeg što nije mogao da odredi. Zastao je na trenutak nasred sale, beznadežno izgubljen.

Tada začu glas, i mada je slutio da je to ovoga puta smrt, on podiže pogled.

„Ćao, Riki“, reče ona, dolazeći prema njemu kroz red E. Ne Ptičica. Ne, Ptičica nikad nije nosila labuđe belu haljinu, nikad nije imala napućene usne, niti tako meku kosu, oči pune slatkih obećanja. Prema njemu je išla Monro, zgažena ruža Amerike.

„Zar mi nećeš reći zdravo?“ blago ga je pecnula.

„... ovaj...“

„Riki. Riki. Riki. Posle toliko vremena.“

Toliko vremena? Šta je time mislila: posle toliko vremena?

„Ko si ti?“

Ona mu se blistavo osmehnu.

„Kao ne znaš.“

„A, nisi ti Merilin. Merilin je mrtva.“

„Na filmu niko ne umire, Riki. Ti i ja to dobro znamo. Treba samo ponovo da premotaš celuloid...“

...pa da, na to ga je podsećalo ono treperenje, na promicanje trake ispred lampe projektora, slika za slikom, iluzija života nastala iz savršenog sleda malih smrti.

„... i eto nas opet, govorimo, pevamo.“ Ona se nasmeja: zveckanje leda u čaši. „Nikada ne zaboravljamo tekst, nikad ne ostarimo, nikad ne kasnimo...“ „Ti ne postojiš“, reče Riki.

Izgledala je pomalo iznervirana ovom primedbom, kao da je terao mak na konac.

Ali sad je bila na kraju reda i stajala je ne više od metra udaljena od njega. Iluzija je i sa ove razdaljine izgledala božanstvena i savršena kao uvek. On odjednom požele da je uzme, tu, između sedišta. Koga je briga što je to samo fantazija, i fantazija se da pojebati, ako nećeš da je ženiš.

„Želim te“, reče on, iznenađen svojom direktnošću.

„Ja želim tebe“, odgovori ona, što ga još više iznenadi.

„U stvari, potreban si mi. Veoma sam slaba.“

„Slaba?“

„Nije to lako, biti u centru pažnje, znaš. Otkriješ da ti je to potrebno, sve više i više. Želiš da te ljudi gledaju. Ceo dan, celu noć.“

„Ja gledam.“

„Jesam li lepa?“

„Ti si boginja: ko god da si.“

„Tvoja sam: eto ko sam.“

Bio je to savršen odgovor. Opisala se kroz njega. Ja sam tvoje sredstvo: načinjena za tebe od tebe. Savršena maštarija.

„Nastavi da me gledaš; gledaj me zauvek, Riki. Želim tvoje ljubavne poglede, ne mogu da živim bez njih.“

Što je više zurio u nju, njena slika je postajala potpunija. Treperenje je gotovo prestalo; na mesto se spustio mir.

„Hoćeš da me dodirneš?“

Već je pomislio da nikad neće pitati.

„Da“, reče.

„Fino.“ Nasmešila mu se ohrabrujuće, i on pruži ruku prema njoj. Ona u poslednjem trenu izmače njegovim prstima i potrča, smejući se, niz prolaz prema platnu. On pođe za njom, željno. Znači hoće da se poigra; pa lepo.

Utrčala je u ćorsokak. Iz tog dela bioskopa nije bilo izlaza, i, sudeći po pozivima koje mu je slala, znala je to.

Okrenula se i naslonila na zid, malo raširenih nogu. Bio je na par metara od nje kada joj vetrić niotkuda zaleprša haljinu iznad pojasa. Ona se nasmeja, polusklopljenih očiju, kada se svileni talas podiže i otkri je. Ispod je bila gola.

Riki posegnu za njom i ovoga puta ona nije ni pokušala da izbegne njegov dodir. Haljina zaleprša malo više i on se zagleda, skamenjen, u onaj deo Merilin koji nikad nije video, krzneni procep koji je bio san miliona.

Tamo je bilo krvi. Ne mnogo, tek par otisaka prstiju na unutrašnjem delu bedra. Besprekorni sjaj njenog mesa bio je neznatno umrljan. I dalje je zurio; ona pokrenu bokove i usne joj se malo razmakoše, i on shvati da svetlucanje njene unutrašnjosti nije vlaga tela već nešto sasvim drugo. Na pokret njenih mišića pokrenuše se i oči koje je zakopala u sebe, i zaustaviše se na njemu.

Po njegovom pogledu znala je da ih nije sakrila dovoljno duboko, ali gde bi drugo devojka čiju je nagost pokrivao samo veo tkanine sakrila plodove svog rada?

„Ti si ga ubila“, reče Riki, gledajući i dalje u usne, i u oči koje su virile između njih. Prizor je bio tako užasan, tako halucinantan, da mu još jače razgore pakao u utrobi. Odvratnost mu je na perverzan način samo pojačala požudu umesto da je ubije. Pa šta ako je ubica: ona je legenda.

„Voli me“, reče ona. „Voli me zauvek.“

On joj priđe, znajući da to znači smrt. Ali smrt je relativna pojava, zar ne? Merilin je umrla, ali je ovde, živa, u njegovoj mašti, ili u zujećoj matrici vazduha, ili u obe. I on sad može da bude sa njom.

Zagrlio je, i ona njega. Poljubiše se. Bilo je lako. Usne su joj bile mekše nego što je zamišljao, i on oseti u preponama nešto nalik na bol, tako je želeo da bude u njoj.

Vilinski vitke ruke mu se oviše oko struka, i on se nađe u krilu raskoši.

„Činiš me jakom“, reče ona. „Kad me tako gledaš. Potrebno mi je da me gledaju, bez toga umirem. To je prirodno stanje iluzija.“

Njen zagrljaj je sve više stezao: ruke na njegovim mišicama nisu više bile tako vilovite. On se malo promeškolji od nelagodnosti.

„Nema svrhe“, zagugutala mu je na uvo. „Moj si.“

Izvio je vrat da vidi šta ga to drži i, na njegovo zaprepašćenje, ruke više nisu bile ruke, već samo omča neke tvari oko njega, bez šaka i prstiju i zglobova.

„Isuse Hriste!“ reče on.

„Pogledaj me, dečko“, rekla je. Glas joj je izgubio svu suptilnost. Nije više bio u naručju Merilin: ni traga od nje. Zagrljaj se još jednom pojača, i dah mu je bio isteran iz pluća, dah koji nije mogao da povrati jer je zahvat bio sve tešnji. Kičma mu zaškripa od pritiska i telom mu projuri bol kao vatra, eksplodirajući mu u očima, u svim bojama.

„Trebalo je da napustiš grad“, reče Merilin, i kroz glatku površ njenih jagodica izroni Vejnovo lice. Izraz mu je bio podsmešljiv, ali je Riki imao samo tren da to primeti pre nego što se i ta slika istopila i u fokus došlo nešto drugo ispod fasade čuvenih lica. Poslednji put u životu, Riki upita: „Ko si ti?“

Njegov tamničar nije odgovarao. Hranio se Rikijevom fascinacijom; na njegove oči iz onog tela izbiše dva organa kao rogovi puža, možda antene, oblikujući se u pipke. Približavali su se Rikijevoj glavi.

„Trebaš mi“, reče stvar, glasom koji više nije pripadao ni Vejnu ni Merilin, hrapavim, sirovim glasom, glasom nasilnika. „Tako sam jebeno slab; iscrpljuje me to što sam živ.“

Stvar se priključivala na njega, hraneći se njegovim pogledom, do malopre punim obožavanja – sada užasnutim. Osećao je kako mu ispija život kroz oči, gosteći se pogledima iz duše koja je predosećala svoje gašenje.

Znao je da je blizu smrti, jer tako dugo nije udahnuo vazduh. Činilo mu se minutima, ali nije mogao da bude siguran.

I dok je osluškivao zvuk svog srca, rogovi mu se razdvojiše oko glave, i zavukoše mu se u uši. Osećaj je čak i u toj oduzetosti bio nepodnošljivo odvratan i dođe mu da zavapi da prestane sa tim. Ali su ti prsti prodirali u njegovu glavu, cepajući mu bubne opne, rijući kroz mozak i lobanju kao neki radoznali crvi. Bio je živ, čak i sad, zureći i dalje u svog mučitelja, i znao je da prsti traže njegove oči, i pritiskaju ih iznutra.

Oči mu se odjednom iskolačiše, i izleteše iz ležišta, prskajući iz duplji. Na trenutak je video svet iz drugog ugla dok mu je čulo vida klizilo niz obraz. Video je usnu, bradu...

Bilo je to zastrašujuće iskustvo, i milosrdno kratko. Zatim se film koji je Riki živeo trideset sedam godina prekinu u sred rolne, i on pade u naručje fantazije.

Rikijevo zavođenje i umiranje trajali su ne više od tri minuta. U međuvremenu je Ptičica isprobala svaki ključ iz Rikijevog svežnja, i nijedna prokleta stvar nije htela da otvori vrata. Da nije bila tvrdoglava, mogla je da se vrati u salu i zamoli Rikija za pomoć. Ali su mehaničke stvari, pa i brave i ključevi, uvek bile izazov za nju kao ženu. Mrzela je onu instinktivnu superiornost koju muškarci pokazuju nad njenim polom kada se radi o mašinama, sistemima i logičkim procesima, i neka bude prokleta ako se sad vrati da cmizdreći prizna Rikiju da nije mogla da otvori jedna jebena vrata.

Baš negde u vreme kada je digla ruke od ćorava posla, i Riki je. Bio je mrtav, pokojni. Sočno je opsovala ključeve, i priznala poraz. Riki ume sa tim šugavim stvarima koje ona nikada nije baš kapirala. Nek mu je sa srećom. Sve što ona ovog časa želi jeste: napolje odavde. Postajala je klaustrofobična. Nije joj se dopadalo da bude zaključana, ne znajući ko vreba gore na spratu. A da stave tačku na „i“, svetla u predvorju su trnula, gaseći se treptaj po treptaj.

Šta se kog đavola dešava ovde?

Svetla se bez upozorenja ugasiše, i bila je sigurna da čuje kretanje iza vrata bioskopske sale. Sa one strane se prosu svetlost, jača od reflektorske, pulsirajuća, višebojna.

„Riki?“ upita ona tamu. Ova kao da proguta njene reči. Ili je bilo tako ili ona sama uopšte nije verovala da je to Riki, pa je nešto upozorilo da pitanje postavi, ako baš mora, šapatom. „Riki?“

Usne pokretnih vrata nežno coknuše, sklapajući se, kad ih je nešto pritisnulo iznutra.

„...jesi l' ti?“

Vazduh je bio naelektrisan: pod nogama joj je varničilo dok je išla prema vratima, svaka dlačica na rukama je stajala uspravno. Svetlost iza vrata se pojačavala svakim korakom.

Zaustavila se, predomislivši se u vezi istraživanja. Ono nije Riki, znala je. Možda je onaj čovek ili žena sa telefona, neki luđak specijalizovan za debele žene.

Zato napravi par iskričavih koraka do Biletarnice, i posegnu ispod tezge, gde se nalazio Jebačmajke, gvozdena poluga koju je tamo čuvala još otkako su je zarobila u Biletarnici tri nazovi lopova, obrijanih glava, sa električnim bušilicama. Stravično je zavrištala i oni su se razbežali, ali se zaklela da će sledeći put radije ubiti Boga u jednom od njih (ili u svima) nego da dozvoli da je terorišu. A Jebačmajke, celom svojom dužinom od skoro metar, je bio njeno izabrano oružje.

Naoružana, okrenu se vratima.

Vrata se iznenada raskriliše s treskom i urlik bele buke joj ispuni glavu, i glas reče kroz urlik, onu Bogartovu:

„Bog te vid'o, mala.“

Vrata je ispunjavalo oko, jedno jedino neizmerno oko. Buka je zaglušivala; oko je treptalo, ogromno i vlažno i lenjo, studirajući curu ispred sebe s ohološću Jedinog Boga Istinitoga, Tvorca celuloidnog Neba i celuloidne Zemlje.

Ptičica je bila prestravljena, ništa manje od toga. Ovo nije bila ona pogledaj-iza-sebe jeza, niti slatko iščekivanje, ili prijatna zastrašenost. Ovo je bio pravi strah, iz utrobe, nimalo romantičan, ružan kao govno.

Mogla je da čuje sopstveno jecanje, da oseti kako joj klecaju kolena pod nepopustljivim pogledom oka. Uskoro će se srušiti na tepih ispred vrata, i biće to njen kraj, bez sumnje.

Tada se seti Jebačamajke. Dragi Jebačmajke, Bog blagoslovio njegovo falusno srce. Ona podiže polugu dvoručnim zahvatom i pojuri prema oku, zamahujući.

Ali pre nego što je pogodila oko, ono se sklopi, svetlost utrnu, i ponovo se nalazila u tami, mrežnjača joj je gorela od vizije.

Iz tame, stiže glas: „Riki je mrtav.“

Samo to. Bilo je još gore nego oko, gore nego svi mrtvi glasovi Holivuda, zato što je znala da je istina. Lindi Liin Din je umro baš kao što je Riki rekao, a sada je i Riki mrtav. Sva vrata su zaključana, igra se svela na dvoje. Ona i to.

Potrčala je prema stepenicama, nije bila sigurna u plan akcije, ali je znala da bi ostajanje u predvorju bilo jednako samoubistvu. Kada je stala na prvi stepenik, pokretna vrata ponovo uzdahnuše, otvarajući se iza nje, i nešto pođe za njom, brzo i treperavo. Bilo je korak ili dva iza nje dok se bez daha uspinjala, proklinjući svoju težinu. Kraj nje su šibale erupcije zaslepljujuće svetlosti iz tela te stvari kao prvi odsevi Rimske Sveće. Pripremalo je novi trik, bila je sigurna.

Stigla je do vrha stepeništa sa svojim obožavaocem još za petama. Hodnik napred, osvetljen jednom jedinom umazanom sijalicom, nije pružao veliku utehu. Prostirao se celom dužinom bioskopa, i granao se u nekoliko skladišta, nagomilanih otpadom: plakatima, 3-D naočarima, plesnjivim kotlovima. U jednom od skladišta se nalazio i pomoćni izlaz, bila je sigurna u to. Ali u kojem? Samo je jednom bila ovde gore, i to pre dve godine.

„Sranje, sranje, sranje“, ponavljala je. Pojurila je ka prvom skladištu. Vrata su bila zaključana. Udarila je šakom po njima, negodujući. Vrata ostadoše zaključana. Sledeća takođe. Treća isto tako. Čak i da se setila u kom je skladištu izlaz, vrata su bila preteška da bi se provalila. Da ima deset minuta, uz pomoć Jebačamajke možda bi i uspela. Ali Oko joj je dahtalo u potiljak: nije imala ni deset sekundi, kamoli deset minuta.

Znači da je preostalo samo suočenje. Okrenula se na petama, moleći se, prema stepeništu i goniocu. Nije bilo nikog. Zagledala se u samotni prizor mrtvih sijalica i oljuštene farbe kao da će videti nevidljivo, ali stvar uopšte nije bila ispred nje, već iza. Za leđima joj ponovo buknu bleštavilo, i Rimska Sveća ovoga puta uhvati, vatra postade svetlost, svetlost postade slika, i niz hodnik se prema njoj prosuše skoro zaboravljena čuda. Oslobođene scene iz hiljadu filmova: svaka sa svojom jedinstvenom asocijacijom. Po prvi put poče da joj sviće istina o poreklu ove retke zverke. Bio je to duh u mašini bioskopa: sin celuloida.

„Daj mi svoju dušu“, reče hiljadu zvezda.

„Ne verujem u dušu“, odgovorila je iskreno.

„Onda mi daj ono što daješ filmskom platnu, ono što svi daju. Daj mi malo ljubavi.“

Upravo zbog toga su sve te scene igrale pred njom, i reprizirale se, i ponovo igrale. Bili su to oni trenuci kada se auditorijum čudesno sjedinjavao sa ekranom, krvareći kroz njegove oči, gledajući i gledajući i gledajući. I ona je to činila, često. Videla film i osetila se tako duboko potresena da bi to bio skoro fizički bol kada bi se odvrteli svi oni natpisi koji su značili kraj filma i kada bi iluzija bila raspršena; sve se ovo dešavalo zato što je osećala da je na onom platnu ostavila deo sebe, deo svog unutrašnjeg bića izgubljen tamo gore među njenim herojima i heroinama. Možda i jeste. Možda je vazduh nosio naboj njenih želja i negde ga skladištio, praveći koktel sa nabojima drugih srca, sakupljajući ih sve u nekom zakutku, sve do...

Do ovoga. Ovog deteta njihovih kolektivnih strasti; ovog tehnikolor-zavodnika, otrcanog, bezveznog i potpuno očaravajućeg.

Svaka čast, pomisli ona, ali jedna je stvar shvatiti svoga dželata, a sasvim druga odgovoriti ga od njegovih profesionalnih namera.

Čak i sada, kada je razrešila zagonetku, gutala je slike u toj stvari: nije mogla drugačije. Bile su tako privlačne, slike iz života koje je vodila, lica koja je volela. Miki Maus u plesu sa metlom, Gišova u Rascvalim pupoljcima, Džudi Garland (i Toto kraj nje) kako posmatra pijavicu tornada na nebu Kanzasa, Aster u Top Hetu, Vels u Kejnu, Brando i Krafordova, Trejsi i Hepbernova – ljudi tako urezani u naša srca da im nisu potrebna krštena imena. I kako je bilo bolje, mnogo bolje biti izluđivan fragmentima, videti poglede pre poljupca, a ne sam poljubac; šamar, a ne pomirenje; senku, a ne čudovište; ranu, a ne smrt.

Imalo ju je u vlasti, nije bilo sumnje. Držalo joj je oči tako sigurno kao da ih ima u šaci i to okovane.

„Je li lepo?“ reče stvar.

O da bilo je lepo.

„Zašto mi se ne predaš?“

Više nije mislila, bila joj je iscpljena sposobnost analize, sve dok iz baruštine slika nije izronilo nešto što ju je vratilo sebi. Dambo. Debelo slonče. Njeno debelo slonče: ništa više, samo to, debelo slonče za koga je nekada mislila da je njeno.

Magija se raščinila. Ona odvoji pogled od te stvari. Na trenutak, krajičkom oka, spazila je nešto bolesno i puno muva ispod raskoši. Kao dete zvali su je Dambo, sva deca iz kraja. Živela je sa tim komičnim sivim užasom dvadeset godina, nemoćna da ga se oslobodi. Njegovo debelo telo je podsećalo na svoju gojaznost, njegov izgubljeni pogled na sopstvenu izdvojenost. Pomislila je na Damba, šćućurenog uz telesinu svoje majke, obeležene kao Luda Slonica, i zaželela da udara do besvesti po toj sentimentalnoj stvari.

„To je jebena laž!“ siknula je.

„Ne znam na šta misliš“, protestovalo je.

„Dobro, onda, šta je ispod oblande? Nešto vrlo gadno, rekla bih.“

Svetlost poče da treperi, parada se pokoleba. Mogla je da nazre neki drugi oblik, mali i mračan, kako vreba iza kulisa od svetlosti. I u njemu sumnju. Sumnju i strah od smrti. Bila je sigurna da može da namiriše njegov strah na deset koraka.

„Šta se to krije, tamo ispod?“ Zakoračila je prema njemu. „Šta to kriješ? A?“

Pronašlo je glas. Uplašen, ljudski glas. „Nemaš ti nikakvog posla sa mnom.“

„Pokušao si da me ubiješ.“

„Hoću da živim.“

„I ja.“

Postajalo je mračno, tu u dnu hodnika, i osećao se miris, gadan miris, truleži. Poznavala je trulež, a ova je bila životinjskog porekla. Upravo ovog proleća, kada se istopio sneg, pronašla je nešto u dvorištu iza stana. Manjeg psa, ili krupnu mačku, bilo je teško odrediti. Neku domaću životinju koja je uginula od zime za vreme iznenadnih snegova u decembru. Našla je leš pun crva, žućkastih, sivkastih, rozikastih: pastelno leglo muva sa hiljadu pokretnih delova.

Imalo je oko sebe isti zadah kao ovaj što se oseća ovde. Možda je upravo to krv i meso ove fantazije.

Skupljajući hrabrost, očiju još ranjenih vizijom Damba, krenula je na sliku koja je treperila, podigavši Jebačmajke, u slučaju da stvar pokuša još neku šalu.

Pod nogama su joj škripale podne daske, ali je ona bila suviše obuzeta svojom kampanjom da bi obratila pažnju na ova upozorenja. Bio je čas da dograbi ubicu i natera ga da ispljune istinu.

Prešli su skoro ceo hodnik, ona je napredovala, ono se povlačilo. Više nije imalo kuda.

Iznenada se daske pod njenim nogama i njenom težinom pretvoriše u prašnjave komadiće, i ona propade kroz pod u oblaku prašine. Odbacila je Jebačamajke, raširivši ruke da bi se uhvatila za nešto, ali je sve bilo crvljivo, i popustilo je pod njenim stiskom.

Pala je nezgodno i teško se prizemljila, u nešto meko. Miris raspadanja je tu bio neuporedivo jači, podizao joj je utrobu u grlo. Pružila je ruku da se orijentiše u tami, i svuda je bila sluz i hladnoća. Osećala se kao da je bačena u sanduk rasporene ribe. Iznad nje je dopiralo nešto nesigurne svetlosti, i osvetljavalo njen ležaj. Pogledala je, iako Bog zna da nije htela, i videla da leži u ostacima čoveka, rasutim od njegovih žderača preko prilične površine. Dođe joj da zaurla. Htela je da ždere sa sebe suknju i bluzu, već natopljene tom tvari, ali nije smela da ostane gola, ne u prisustvu sina celuloida.

Jer je i dalje posmatrao, odozgo.

„Sad znaš“, reče on, izgubljen.

„Ovo si ti...“

„To je telo u kome sam jednom obitavao, da. Zvao se Barberio. Kriminalac; ništa posebno. Nikad nije težio veličini.“

„Ati?“

„Njegov rak. Ja sam bio onaj deo njega koji je težio, čeznuo da bude više od obične ćelije. Ja sam bolest koja sanja. Nije čudo što volim filmove.“

Sin celuloida se cedio preko ivice urušenog poda, njegovo pravo telo bilo je izloženo pogledu jer više nije bilo razloga da održava iluziju.

Bila je to prljava stvar, tumor odebljao od pogrešnih strasti. Parazit u obliku crva, izgledom kao sirova džigerica. Na trenutak mu se u glavi otvoriše bezuba, loše oblikovana usta i on reče: „Moram da pronađem neki drugi način da ti prožderem dušu.“

Pljusnuo je u budžak pored Ptičice. Bez svog svetlucavog kaputa u tehnikoloru bio je veličine malog deteta. Uzmakla je kada je pružio pipak da je dodirne, ali je uzmak ovde bio ograničeno rešenje. Prostor je bio uzak, a malo dalje i zakrčen nečim što je izgledalo kao slomljene stolice i odbačeni molitvenici. Nije bilo izlaza osim onog kojim je tu dospela. A taj joj je bio pet metara iznad glave.

Rak joj ispitivački dotaknu nogu i njoj se smuči. Bilo je to jače od nje, iako se stidela što popušta tako primitivnom nagonu. Gadilo joj se kao nikad ranije, prizivalo joj slike nečeg abortiranog, nečeg iz odvoda.

„Idi do đavola“, poruči mu, ritajući ga u glavu, ali je ono i dalje napredovalo, njegova masa nalik na proliv prikivala joj je noge.

Njegov trup na njenom krilu bio je gotovo seksualan osećaj i ona se zapita, odsutno, zgađena svojim sledom misli, da li ta stvar možda želi seks. Nešto u navaljivanju njegovih stalno oblikujućih ticala na njenu kožu, koja su blago zalazila pod njenu bluzu, rastezala se da joj dotaknu usne, navodilo je da pomisli na požudu. Neka ga onda, pomislila je, neka dođe ako baš mora.

Dopustila mu je da je preplavi sve dok nije potpuno ležao na njoj, boreći se sa neizdržljivom željom da ga zbaci – a onda je aktivirala zamku.

Prevrnula se preko njega.

Kada se poslednji put merila imala je 110 kilograma, a sada verovatno i više. Stvor je bio ispod nje pre nego što je shvatio šta se i kako dogodilo, i iz pora mu pokulja bolesna sluz tumora.

Borio se, ali nije mogao da se izvuče ispod nje, koliko god se otimao. Ptičica zari nokte u masu i poče da kida, cele komade sunđerastog tkiva, od čega smrdljiva tečnost još obilnije poteče. Njegovi urlici besa postadoše urlici bola. Posle kraćeg vremena, bolest koja sanja prestade da se bori.

Ptičica je ležala još neko vreme. Ispod nje nije bilo pokreta.

Konačno, ona ustade. Bilo je nemoguće utvrditi da li je tumor mrtav. Nije, po bilo kom merilu kojim je raspolagala, ni živeo. Ona ga svejedno više neće dotaći. Radije bi se ponela sa samim Satanom nego da još jednom zagrli Barberijev rak.

Pogleda u hodnik iznad glave i obuze je očaj. Zar joj je suđeno da ovde umre, kao Barberio pre nje? Tada, pogledavši svoga protivnika na podu, spazi rešetku. Dotad nije bila vidljiva jer je napolju još bila noć. Sada je svitalo, i kroz otvore su proticali zraci svetlosti boje prljave vode.

Sagla se do rešetke, snažno je gurnula i dan je odjednom bio u jazbini, sa njom, svuda oko nje. Bio je pravi podvig provući se kroz uski otvor; neprestano joj se činilo da joj onaj stvor puzi preko nogu, ali je, kada se izvukla nazad u svet, mogla da se potuži samo na izgrebane grudi. Napušteni plac se nije bitno promenio od Barberijeve posete. Bio je samo još više obrastao koprivom. Stajala je tu neko vreme, udišući nalete svežeg vazduha, zatim pođe prema ogradi i ulici iza nje.

Raznosači novina i psi lutalice podjednako su zaobilazili debelu ženu izmučenog lica u smrdljivoj odeći koja se vraćala kući.

3. CENZURISANE SCENE

To nije bio kraj.

Policija je stigla u Filmsku Palatu posle pola deset. Ptičica je pošla s njima. Pretraga je otkrila iskasapljena tela Dina i Rikija, kao i ostatke 'Soni' Barberija. Na spratu, u uglu hodnika, pronašli su cipelu višnjeve boje.

Ptičica nije ništa rekla, iako je znala. Lindi Li nije otišla.

Ptičici je suđeno zbog dvostrukog ubistva iako niko nije verovao da ih je počinila, i oslobođena je zbog nedostatka dokaza. Ukazom suda određen joj je psihijatrijski nadzor za period od najmanje dve godine. Možda nije počinila ta ubistva, ali je svima bilo jasno da je razum napušta. Priče o hodajućim tumorima nikom nisu popravile ugled u društvu.

U rano leto sledeće godine Ptičica nije jela nedelju dana. Najveći deo onog što je izgubila bila je voda, ali je to bilo dovoljno da uveri njene prijatelje da je konačno spremna da načne Problem Broj Jedan.

Tog vikenda je nestala na dvadeset četiri časa.

Pronašla je Lindi Li u napuštenoj kući u Sietlu. Nije bilo teško pronaći je: sirota Lindi je u poslednje vreme imala grdne probleme da se kontroliše, da ne govorimo o zavaravanju mogućih gonilaca. Ispostavilo se da su roditelji digli ruke od nje još pre nekoliko meseci. Samo je Ptičica nastavila da traži, čak je platila detektiva da pronađe devojku, i najzad je njeno strpljenje bilo isplaćeno pogledom na njenu krhku lepotu, krhkiju nego ikad, ali još uvek lepotu, dok je sedela u toj goloj sobi. Vazduh je bio pun muva. Na sred poda je bilo govno, možda ljudsko.

Ptičica je izvukla revolver pre nego što je otvorila vrata. Lindi Li je pogledala, budeći se iz misli, možda njegovih misli, i nasmešila joj se. Pozdrav je trajao još trenutak, dok parazit u Lindi Li nije prepoznao Ptičicu, ugledao joj pištolj u ruci i shvatio zašto je došla.

„Pa“, reče, ustajući da dočeka gosta.

Lindi Li provali iz očiju, provali joj iz usta, provali iz pičke i čmara, iz ušiju i nosa, i tumor pokulja napolje u šokantnim ružičastim mlazevima. Poteče joj iz dojki bez mleka, iz posekotine na palcu, iz oderotine na bedru. Izlazilo je gde god je Lindi Li bila otvorena.

Ptičica podiže revolver, i opali, tri puta. Rak se još jednom pruži prema njoj, povuče se, zadrhta i omlitavi. Kada se potpuno smirio, Ptičica mirno izvuče iz džepa bocu sa kiselinom, odvrnu poklopac i isprazni izjedajući sadržaj preko tela i tumora, podjednako. Nije se oglasio, dok se topio, i ona ga ostavi da leži tamo, na mestu obasjanom suncem, dok se iz gomile dizao ljut dim.

Obavivši dužnost, izašla je na ulicu, i pošla svojim putem, čvrsto uverena da će živeti dugo pošto se odvrte završni natpisi ove komedije.