San Francisco, California 15. svibnja
To nije htjelo stati. Nikada.
Nije mogla disati. Umirala je. Uspravila se u krevetu boreći se za zrak, pokušavajući kontrolirati užas. Uključila je svjetiljku pored kreveta. Nije bilo ničega. Ne, samo sjene od kojih su kutovi bili mračni i zastrašujući. Ali, vrata su bila zatvorena. Uvijek je noću zatvarala i zaključavala vrata svoje sobe, zatim bi podmetnula stolac tako da naslon bude sigurno gurnut pod kvaku. Za svaki slučaj.
Buljila je u ta vrata. Nisu se pomakla. Nisu se čak ni zatresla u okviru. Kvaka se nije okrenula. Nitko s druge strane nije pokušavao ući.
Ne ovog puta.
Natjerala se da pogleda prema prozoru. Htjela je staviti rešetke na sve prozore kad se uselila prije sedam mjeseci, ali je u zadnji čas odlučila da bi tako od sebe zauvijek napravila zatvorenicu. Umjesto toga se preselila u stan na trećem katu.
Iznad nje su bila dva kata i nije bilo balkona. Nitko nije mogao ući kroz prozor. A nitko neće misliti da je luda jer živi na trećem katu. Bio je to dobar potez. Nikako nije mogla i dalje živjeti kod kuće, gdje je nekada živjela Belinda. Gdje je nekada živio Douglas.
U mislima su joj bile slike, uvijek blijede, uvijek mutne, ali još uvijek tu i još uvijek prijeteće - krvave, ali uvijek malo izvan njezine sposobnosti da ih stavi u fokus. Bila je u velikom tamnom prostoru, ogromnom, nije mu mogla vidjeti ni početak ni kraj. Ali gorjelo je svjetlo, usko usmjereno svjetlo, i ona je začula glas. I vriskove. Glasne, baš tu na njoj. A tu je bila i Belinda, uvijek Belinda. Još uvijek se davila u strahu. Nije htjela ustati, ali se natjerala. Morala je u kupaonicu. Hvala Bogu za kupaonicu uz sobu. Hvala Bogu da nije morala otključati vrata sobe, povući stolac od ispod kvake i otvoriti ih prema tamnom hodniku.
Upalila je svjetlo u kupaonici prije nego što je ušla u sobu, zatim je brzo zatreptala pod oštrim svjetlom. U kutu oka ugledala je pokret. Grlo joj se zgrčilo od užasa. Okrenula se oko svoje osi - to je bila tek ona u ogledalu.
Zurila je u svoj odraz. Nije prepoznala divlju ženu pred sobom. Sve što je vidjela, bio je strah - oči koje su trzale, sjaj znoja na čelu, raščupanu kosu, spa-vaćicu vlažnu od znoja.
7
Nagnula se prema ogledalu. Gledala je patetičnu ženu čije je lice još uvijek bilo napeto od straha. U tom je trenutku shvatila da će, ako ne napravi neke ozbiljne promjene, žena u ogledalu umrijeti.
Rekla je ženi koja je zurila u nju: »Prije sedam mjeseci trebala sam studirati glazbu na Berkelevju. Bila sam najbolja. Voljela sam stvarati glazbu, sve od Mozarta do Johna Lennona. Htjela sam pobijediti na natjecanju Fletcher i ići na Juilliard. Ali nisam. Sad se bojim svega, pa i mraka.«
Polako se okrenula od ogledala i vratila u sobu. Prišla je prozoru, otključala tri brave koje su ga čvrsto držale na mjestu i podigla okno. Bilo je teško. Prozor nije otvaran otkad je uselila.
Pogledala je van u noć. Sjala je četvrtina Mjeseca. Zvijezde su preplavile nebo. Zrak je bio hladan i svjež. Vidjela je Alcatraz, iza njega otok Angel. Vidjela je ono malo svjetala u Sausalitu, s druge strane zaljeva. Zgrada Transamerica bila je sjajno osvijetljena, svjetionik u centru San Francisca.
Okrenula se i otišla do vrata sobe. Stajala je tamo jako dugo.
Konačno je odmakla stolac i stavila ga tamo gdje pripada, u kut pored svjetiljke za čitanje. Otključala je vrata. »Nema više«, pomislila je, zureći u ta vrata, »nema više«.
Naglo ih je otvorila. Iskoračila je u hodnik i zastala, dok se u njoj smrzavao svaki ispupali šapat hrabrosti jer si nije mogla pomoći već da čuje zvuk škripa-ve daske ne više od pet metara udaljene od nje. Ponovo je začula taj zvuk. Ne, to nije bilo škripanje; bio je to tiši zvuk. Činilo se da dolazi iz malog foajea kod ulaznih vrata. Tko se to tako mogao igrati s njom?
Dah joj je prozviždao iz usta. Tresla se, toliko prestravljena da je osjetila bakar u ustima. Bakar? Ugrizla se za usnicu, procurila joj je krv.
Koliko je još dugo mogla ovako živjeti?
Pojurila je naprijed, uključujući svako svjetlo na putu.
Ponovo je začula taj zvuk, ovaj put kao daje nešto lagano udarilo o komad namještaja - nešto mnogo manje od nje, nešto što se nje bojalo. Zatim ga je ugledala kako je otrčkarao u kuhinju. Prasnula je u smijeh, zatim je polako potonula na pod, rukama pokrivajući lice dok je ridala.
Sedam godina kasnije Akademija FBI-ja Quantico, Virginia Uspet će se uz to uže, pa makar ju to ubilo. A možda i hoće.
Zaista je osjećala svaki pojedinačni mišić u rukama kako vuče, rasteže se, osjećala je goruću bol, grčeve koji su joj napinjali mišiće, koji samo što joj se nisu začvorali. Ako se to dogodi, strovalit će se na strunjaču ispred sebe. Mozak joj je već bio umrtvljen, ali to je bilo u redu. Nije joj se mozak penjao. On ju je samo doveo u ovaj škripac. A ovo je tek bila druga runda. Činilo joj se da se tim uzetom penje od rođenja.
Još samo pola metra. Mogla je to učiniti. Pored sebe je čula MacDouga-lovo jednoliko, nimalo užurbano disanje. U kutu oka vidjela je njegove ogromne šake kako pokrivaju uže, metodično pritežu jednom šakom iznad druge, ipak ne gutajući uže kao što je to inače činio. Ne, držao je korak s njom. Nije ju namjeravao ostaviti. Dugovala mu je. Ovo je bio važan test. Ovaj je zaista bio važan. »Vidim taj patetični pogled, Sherlock. Ti cviliš čak iako ništa ne govoriš. Natjeraj te svoje bezveznjačke ručice da rade, vuci!«
Zgrabila je konopac samo pet centimetara iznad svoje lijeve ruke i povukla svom snagom.
»Hajde, Sherlock«, rekao je MacDougal, viseći pored nje, cereći joj se, kopile jedno. »Nemoj mi se sada iskilaviti.
Radim s tobom već dva mjeseca. Radiš sa šest kila utega.
Dobro, možeš napraviti samo deset ponavljanja na bicepsima, ali zato dvadeset pet na tricepsima. Hajde sad, daj, nemoj samo visiti kao curica.«
Cvilim? Nije imala dovoljno daha da cvili. On ju je podbadao, zapravo je dobro u tome i uspijevao. Pokušala se razljutiti.
Nije bilo nijedne jedine košćice u njezinom tijelu, samo bol, duboka i goruća. Još dvadeset centimetara, ne prije dvadeset i dva. Trebat će joj dvije godine da prijeđe ta dvadeset i dva centimetra. Vidjela je svoju desnu ruku kako ispušta konopac, grabi prečku na samom vrhu začvoranog konopca, koja je sigurno bila predaleko da bi uspjela u jednom podizanju, ali njezina desna ruka zatvorila se oko prečke i ona je znala da će ili uspjeti ili neće.
»Možeš ti to, Sherlock. Sjeti se samo, prošli tjedan u Hogan's Allevju, kad te onaj frajer naljutio? Pokušao ti je staviti lisice i odvući te kao taoca? Skoro si
ga ubila. Na kraju si mu se morala ispričavati. Za to je trebalo više snage od ovoga. Misli zlo. Misli ubilačke misli.
Ubij taj konopac. Vuci!«
Nije mislila na tipa iz Hogan's Allevja - ne, mislila je na ono čudovište, usredotočila se na lice koje nikada nije vidjela, usredotočila se na jad duboko u duši koji se na nju prije sedam godina strovalio. Nije bila ni svjesna kad je podigla te zadnje centimetre.
Visjela je tamo, teško dišući, čisteći si um od tog užasnog vremena. Mac-Dougal se smijao pored nje, nije čak bio ni bez daha. Ali, to je bila samo sirova snaga, često mu je govorila; bio je rođen u gimnastičkoj dvorani pod gomilom utega.
Uspjela je.
Gospodin Petterson, njihov instruktor, stajao je ispod njih.
Bio je barem dva kata ispod njih; u to bi se bila zaklela.
Povikao je gore: »Nije loše, vas dvoje. Sad siđite. MacDougal, mogao si to i malo brže, možda za polovicu vremena koje ti je trebalo. Misliš da si na ferijama?«
MacDougal je povikao dolje Pettersonu, budući da ona nije imala ni daha u plućima. »Silazimo, gospodine!« Njoj je rekao, cereći se tako široko daje mogla vidjeti zlatnu krunu u kutnjaku. »Dobro si to obavila, Sherlock. Ojačala si. Pomoglo je i misliti zle misli. Idemo dolje, pa neka se drugo dvoje penje ovim čudom.«
Nije ju trebalo ohrabrivati. Obožavala je spuštanje. Bol je nestajala kad joj je tijelo znalo daje skoro gotovo. Spustila se skoro jednako brzo kao i MacDougal. Gospodin Petterson je mahnuo olovkom prema njima, zatim nešto načrčkao u svoj blok. Pogledao je gore i klimnuo. »To bi bilo to, Sherlock.
Uspjela si unutar vremenske granice. Što se tebe tiče, Mac, bio si puno prespor, ali rezultati kažu da prolaziš, pa prolaziš. Sljedeći!«
»Dječja igra«, rekao je MacDougal dok joj je dodavao ručnik da si otare lice. »Vidi kako si se oznojila.«
Da je imala energije, odalamila bi ga.
Bila je u Hogan's Allevju, gradu s najvišom učestalošću zločina u Sjedinjenim Državama. Poznavala je svaki centimetar svake zgrade u ovome gradu, svakako bolje od glumaca koji su bili plaćeni osam dolara po satu da igraju ne-gativce, bolje od mnogo FBI-jevaca koji su bili svjedoci i pljačkaši. Hogan's Alley je izgledao kao pravi grad; imao je gradonačelnika i poštaricu, ali oni nisu živjeli ovdje. Nitko nije zaista živio ili radio ovdje. Bio je to FBI-jev vlastiti američki grad, pun kriminalaca koje je trebalo uhvatiti, situacija koje je trebalo riješiti, po mogućnosti bez ikakvih ubojstava. Instruktori nisu voljeli kad bi se pucalo po nedužnim prolaznicima.
Danas će ona i još troje polaznika uhvatiti pljačkaša banke, nadala se. Rečeno im je da drže oči otvorene, ništa drugo.
Bio je dan kad se u Hogan's Allevju održavala parada.
Slavljenička prigoda, a to je cijelu stvar činilo još opasnijom.
Bila je tu gomila ljudi koji su pili sokove i jeli hrenovke. Neće biti lako. Najvjerojatnije će se taj tip pokušati umiješati u gomilu, pokušati izgledati nedužno kao neki običan čovjek, u to bi se kladila. Dala bi sve da su bar nakratko mogli 10
vidjeti pljačkaša, ali nisu. Bila je to kritična situacija, s mnogo nedužnih civila koji su se motali uokolo i pljačkašem koji će vjerojatno istrčati iz banke, pljačkašem koji je vjerojatno vrlo opasan. Ugledala je Buzza Alporta, noćnog konobara u kafiću za kamiondžije na autoputu 1-95.
Zviždukao je i izgledao kao da ga ništa na svijetu ne brine.
Ne, danas Buzz nije bio negativac. Predobro ga je poznavala.
Lice bi mu postalo purpurno kad je igrao negativca.
Pokušala je upamtiti svako lice, kako bi uspjela ugledati pljačkaša ako se odjednom pojavi. Polako je prolazila gomilom, mirna i staložena, onako kako je bila istrenirana.
Vidjela je postrance neke posjetitelje s Capitol Hilla kako promatraju simu-lacije agenata. Polaznici će morati biti oprezni. Neće dobro izgledati za Biro ako netko od njih ubije kongresmena u posjeti. Počelo je. Ona i Porter Forge, južnjak iz Birminghama koji je govorio divan francuski bez i najmanjeg zavlačenja, ugledali su zaposlenicu banke kako istrčava kroz vrata, vičući na sav glas, mahnito mašući prema čovjeku koji je upravo pobjegao kroz bočna vrata.
Vidjeli su ga tek na trenutak. Krenuli su za njime. Počinitelj je uronio u gomilu ljudi i nestao. Budući da su oko njih bili civili, nisu vadili pištolje iz futrola. Ako itko od njih ozlijedi civila, imat će što objašnjavati. Tri minute kasnije su ga izgubili.
Tada je ugledala Dillona Savicha, agenta FBI-ja i računalnog genija koji je ponekad predavao tu u Quanticu, kako stoji pored čovjeka kojega nikada ranije nije vidjela. Obojica su imali sunčane naočale, plava odijela i plavo-sive kravate.
Savicha bi prepoznala bilo gdje. Pitala se što on ovdje radi baš u ovom trenutku. Je li upravo održao predavanje?
Nikada nije čula da bi on bio u Hogan's Allevju. Dobro se zagledala u njega. Je li moguće da je on osumnjičeni prema kojemu je bankarska činovnica mahala kad je pojurio u gomilu? Možda. Pokušala ga je vratiti u taj kratki trenutak pamćenja. Moguće. Jedino što uopće nije izgledao bez daha, a pljačkaš je izjurio iz banke kao munja. Savich je izgledao hladnokrvan i nezainteresiran.
Ma ne, ne može biti Savich. Savich ne bi sudjelovao u vježbi, zar ne? Odjednom je ugledala kako čovjek koji je stajao nešto dalje od nje polako stavlja ruku u sako. Dragi Bože, on posiže za pištoljem. Viknula je Porteru.
Dok je prolaznicima pozornost bila zaokupljena drugim stvarima, Savich se odjednom odmakao od čovjeka s kojim je razgovarao i sagnuo se iza troje civila. Troje drugih civila, koji su bili u blizini drugog čovjeka, vikali su i gurali se, pokušavajući se maknuti s puta.
Što se tu događa?
»Sherlock! Kamo je otišao?«
Počela se smiješiti dok su se drugi agenti gurali i sudarali, očajnički pokušavajući shvatiti tko je tko. Nije gubila Savicha iz vida ni na trenutak. Skliznula je u gomilu. Trebalo joj je manje od minute da mu priđe s leđa.
Pored njega je stajala žena. Bilo je vrlo moguće da se sve pretvori u situaciju s taocima. Vidjela je kako Savich polako pruža ruku prema ženi. Nije mogla riskirati. Izvukla je pištolj, približila mu se s leđa i šapnula mu u uho kad je pritisnula cijev svoga 9-milimetarskog SIG-a u njegova križa.
»Ni makac. FBI.«
11
»Gospođica Sherlock, pretpostavljam?«
Osjetila je trenutak nesigurnosti, zatim ga zatomila. Imala je pljačkaša. On ju je samo pokušavao zbuniti. »Slušajte me, to nije dio scenarija. Vi me ne poznajete. Sad stavite ruke na leđa ili ćete biti u velikim nevoljama.«
»Ne bih rekao«, rekao je i počeo se okretati.
Žena koje je stajala pored njega ugledala je pištolj, vrisnula i povikala: »O moj Bože, pljačkaš je žena! Evo je! Ubit će čovjeka. Ima pištolj! Upomoć!«
»Ruke na leđa!« Ali, kako da mu stavi lisice? Žena je još
uvijek vikala. Drugi ljudi su ih sada gledali, ne znajući što da čine. Nije imala puno vremena.
»Ruke na leđa ili pucam.«
Krenuo je tako brzo da nije imala nikakve šanse. Izbio joj je pištolj jednim udarcem svoje desnice, umrtvivši joj cijelu ruku, zabio joj glavu u želudac, od čega je poletjela unazad boreći se za zrak, završivši na petunijama u cvjetnjaku pred poštom Hogan's Allevja.
On se smijao. Gad se smijao. Uvlačila je zrak što je jače i brže mogla. Želudac joj je gorio. Pružio joj je ruku da joj pomogne ustati.
»Uhićeni ste«, rekla je i izvukla svoj Lady Colt .38 iz futrole na gležnju. Nacerila mu se. »Ne mičite se ili garantiram da ćete to zažaliti. Kad sam se uspjela popeti uz onaj konopac, znam da sam sposobna za skoro sve.«
Smijeh mu je zamro. Pogledao je pištolj, zatim nju, koja se na laktovima pridigla među petunijama. Desetak muškaraca i žena stajalo je i gledalo ih, zadržavši dah. Povikala je:
»Držite se podalje, svi. Ovaj je čovjek opasan. Upravo je orobio banku. Nisam to ja učinila, on je. Ja sam FBI. Držite se podalje!«
»Kolt ne pripada opremi Biroa.«
»Tišina. Ni makac ili pucam.«
Učinio je vrlo mali pokret prema njoj, ali ovaj put mu nije namjeravala dopustiti da je svlada. Znao je borilačke vještine, zar ne? Znala je da gnječi petunije, ali nije to mogla izbjeći. Gospođa Shaw će je proganjati jer su cvjetne gredice bile sav njezin ponos i radost, ali ona je samo radila svoj posao. Nije mu mogla dopustiti da je ponovo nadjača.
Nastavila je uzmicati, s koltom naciljanim u njegova prsa.
Polako je ustala, zadržavajući razdaljinu. »Okrenite se i stavite ruke na leđa.«
»Ne bih rekao«, ponovio je. Nije ni vidjela njegovu nogu, ali je čula kako su mu se rasparale hlače. Kolt je poletio na pločnik.
Bila je uhvaćena nespremna. Sigurno, pljačkaš bi podvinuo repom i pobjegao, a ne bi tu stajao i gledao je. Nije se ponašao kako je trebalo. »Kako ste to učinili?«
Gdje su bili njezini partneri?
Gdje je bila gospođa Shaw, poštarica? Ona je jednom uhvatila pljačkaša banke prijeteći mu tavom.
U sljedećem je trenutku bio na njoj. Ovaj put se pokrenula brzo poput njega. Znala je da je neće ozlijediti, samo je onemogućiti, baciti je na lice i poniziti 12
je pred svima, što bi bilo beskrajno gore nego da je zaista povrijedi. Zakotrljala se na stranu, ustala, ugledala Portera Forgea iz ugla oka, uhvatila od njega SIG koji joj je dobacio, okrenula se i zapucala. Pogodila ga je u pola skoka.
Crvena boja razlila se prednjim dijelom njegove bijele košulje, konzervativne kravate i tamnoplavog odijela.
Lamatao je rukama, uspjevši održati ravnotežu. Uspravio se, pogledao dolje prema njoj, pogledao svoju košulju, progundao nešto, i pao na leđa u gredicu s cvijećem, raširenih ruku.
»Sherlock, glupačo, upravo si napucala novog trenera američkog nogometa ekipe gimnazije Hogan's Allevja!« Bio je to gradonačelnik Hogan's Allevja i nije bio sretan. Stao je nad nju, urlajući: »Zar nisi čitala novine? Nisi vidjela njegovu sliku? Živiš ovdje i ne znaš što se događa? Trener Savich je zaposlen tek prošli tjedan. Upravo si ubila nedužna čovjeka.«
»Zbog nje su mi se rasparale i hlače«, rekao je Savich, ustajući graciozno. Pretresao se, otirući prljavštinu s ruku na svoje prljave hlače.
»Pokušao me ubiti«, rekla je, polako ustajući, još uvijek ciljajući SIG prema njemu. »Osim toga, ne bi trebao govoriti.
Trebao bi se praviti da je mrtav.«
»U pravu je«, Savich se opet strovalio na leđa, raširenih ruku, zatvorenih očiju.
»Samo se branio«. Rekla je žena koja je prije toga urlala kao luda. »On je novi trener i ti si ga ubila.«
Znala je da nije u krivu.
»Ne znam baš«, rekao je Porter Forge, toliko sporo razvlačeći, da je ona mogla istu stvar reći najmanje tri puta prije nego što ju je on izgovorio. »Gospodine«, nastavio je govoriti gradonačelniku koji je stajao pored njega. »Mislim da sam vidio potjernicu za tim momkom. Pljačkao je banke diljem juga. Da, tamo sam vidio njegovu sliku, na jednom plakatu policije Atlante, gospodine. Sherlock je dobro postupila.
Maknula je stvarno lošeg momka.«
Bila je to odlična laž, koja joj je dala vremena da nešto učini, bilo što, da si spasi kožu.
Tada je shvatila što joj je zasmetalo kod njega. Odjeća mu nije dobro pristajala. Nagnula se nad Savicha, posegnula mu u džepove i izvukla svežnjeve lažnih novčanica od sto dolara.
»Mislim da ćete pronaći serijske brojeve banke na tim novčanicama, gospodine. Zar ne misliš tako, Sherlock?«
»O da, sigurno, agente Forge.«
»Vodite me, gospođice Sherlock«, rekao je Dillon Savich, ustao i ispružio ruke.
Vratila je Porteru njegov SIG. Okrenula se Savichu s rukama na bokovima i osmjehom na licu. »Zašto bih vam sada stavljala lisice, gospodine? Vi ste mrtvi. Donijet ću vreću za leševe.«
Savich se smijao kad je odšetala do vozila Prve pomoći koja su u blizini čekala.
13
Gradonačelniku Hogan's Allevja je rekao: »To je bilo dobro izvedeno. Ima nos za lopove. Nanjušila me i pošla za mnom.
Nije pokušavala preteći samu sebe. Pitao sam se ima li želudac. Ima. Žao mi je što sam vježbu na kraju pretvorio u komediju, ali taj pogled na njezinom licu, jednostavno si nisam mogao pomoći.«
»Ne krivim vas, ali sumnjam da vas možemo ponovo upotrijebiti. Imam osjećaj da će se ova priča dosta dugo prepričavati po Akademiji. Nijedan novi polaznik neće povjerovati da ste i novi trener i novi kriminalac.«
»Funkcioniralo je jednom i vidjeli smo odličan rezultat.
Smislit ću novu, sasvim drugačiju vježbu.« Savich je odšetao, nesvjestan da su njegove kraljevski plave bokserice na izložbi gomili od bar pedeset ljudi.
Gradonačelnik se počeo smijati, zatim su mu se pridružili ljudi oko njega. Uskoro se zaorio smjeh, a ljudi su pokazivali prstom. Čak i kriminalac koji je na drugom kraju grada držao taoca oko vrata s pištoljem na uhu, od iznenadne je buke podigao pogled da vidi što se događa. To je bio njegov kraj. Agent VVallace lupio ga je po glavi i on se složio.
Bio je to dobar dan za borbu protiv zločina u Hogan's Allevju.
14
Sastala se s Colinom Pettvjem, supervizorom u Personalnom odjelu, poznatom u FBI-ju pod nadimkom Ćelavi Orao. Bio je mršav, imao je guste crne brkove i vrlo sjajnu glavu. Bez okolišanja joj je rekao da je dojmila neke važne ljude, ali to je bilo u Quanticu. Nitko tko radi ovdje u Glavnom stožeru još
nije bio impresioniran. Morat će raditi kao Crnac. Klimnula je, znajući kamo je šalju. Bilo je teško, ali je uspjela izvući malo entuzijazma.
»Drago mi je što idem u terenski ured u Los Angeles«, rekla je i pomislila, »ne želim imati posla s bilo kakvim pljačkama banke.« Znala je da oni imaju posla s više pljački banaka od ijednog drugog terenskog ureda u FBI-ju. Pretpostavljala je da je to još uvijek bolje od Montane, ali tamo bi barem mogla skijati. »Koliko dugo traje uobičajeni premještaj?« Morala se nekako ovamo vratiti.
»L.A. se smatra jednim od najboljih mjesta za novog agenta koji je tek izašao iz Akademije«, rekao je gospodin Petty dok je listao njezinim osobnim dosjeom. »Isprva ste tražili Glavni stožer, vidim upravo Kriminalistički istražni odjel, ali su vas odlučili poslati u Los Angeles.« Pogledao ju je preko svojih bifokal-nih naočala. »Diplomirali ste forenzične znanosti i magistrirali na Kriminalističkoj psihologiji na Berkelevju«, nastavio je. »Čini se da vas to zaista zanima. Zašto niste tražili Istražnu jedinicu? S vašim znanjem, vjerojatno bi vas dopratili kroz vrata. Pretpostavljam da ste se predomislili?«
Znala je da o tome postoje bilješke u njezinom dosjeu. Zašto se on pravi kao da ništa ne zna? Naravno. Htio je da ona govori, da vidi njezino gledanje na stvari, čuje njezine najdublje misli. »Sretno mu bilo«, pomislila je. Bilo je točno da je ona bila kriva za to što ju šalju u Los Angeles, a nije bila tajna zašto.
Natjerala se na osmjeh i slegnula ramenima. »Jednostavno nemam želudac za to što ti ljudi rade svaki dan svoga života, a vjerojatno i u snovima. U pravu ste, pripremala sam se za tu karijeru, vjerovala sam da je to ono što želim raditi u životu, ali...« ponovo je slegnula ramenima. I progutala.
Provela je sve te godine pripremajući se i nije uspjela. »Sve se svodi na to da nemam želudac.«
»Uvijek ste se htjeli baviti izradom profila?«
»Da. Čitala sam knjigu Johna Douglasa Lovac na um i pomislila daje to ono što želim raditi. Zapravo me provođenje zakona dugo privlačilo, stoga je to moj 15
glavni predmet na koledžu i poslijediplomskom.« Bila je to laž, ali nije bilo važno. Lako ju je izgovorila, bez oklijevanja.
Skoro je u to posljednjih sedam godina i sama povjerovala.
»Htjela sam pomoći da se ta čudovišta uklone iz društva. Ali nakon predavanja ljudi iz IJ-a, nakon što sam samo tjedan dana gledala ono što oni vide svaki dan, znala sam da se neću moći uhvatiti ukoštac s užasom svega toga. Ljudi koji izrađuju profile vide neopisivu krvoločnost. Žive s njezinim rezultatima. Svako to čudovište ostavi na njima dubok trag.
A žrtve, žrtve...« Duboko je udahnula. »Znala sam da to ne mogu učiniti.« I tako će sada juriti pljačkaše banaka, a on će i dalje biti slobodan i ona je htjela zaplakati. Sve to vrijeme i predanost i nevjerojatno težak rad, a ona će juriti pljačkaše banaka. Trebala je jednostavno odustati, ali je cijela istina bila da jednostavno nije imala energije iznova definirati samu sebe, a to bi upravo to značilo.
Gospodin Pettvje samo rekao: »Ni ja ne bih mogao. Većina ljudi ne bi mogla. Učestalost slomova je nevjerojatno visoka u toj jedinici. Ni brakovi im baš nisu uspješni. Vi ste bili odlični na Akademiji. Dobro rukujete vatrenim oružjem, naročito na srednjim razdaljinama, odlični ste u samoobrani, dvije milje ste pretrčali za manje od šesnaest minuta, a procjena situacije vam je bila iznad prosječne. Ovdje je mala fusnota koja kaže da ste uspjeli svladati Dillona Savicha u vježbi u Hogan's Allevju, a to je nešto što dotad nije uspio nijedan učenik.« Pogledao je prema njoj i podigao obrve. »Je li to istina?«
Sjetila se svoga bijesa kad ju je dvaput razoružao. A onda se, također iznenada, sjetila svoga smijeha kad je on odšetao, a bokserice su mu se vidjele kroz veliki raspor na hlačama.
»Da«, rekla je. »Ali moj partner, Porter Forge mije dobacio svoj SIG pa sam uspjela pucati. Inače bih poginula na dužnosti.«
»Ali je Dillon bio taj koji je poginuo«, rekao je Petty. »Da sam to barem mogao vidjeti.« Usta su mu se raširila u najrazdraganiji smiješak koji je ikada vidjela. Nisu ga uspjeli sakriti čak ni ti njegovi čupavi brkovi. Bio je neodoljiv.
Odjednom ga je učinio vrlo čovječnim.
»Tu također piše da ste izvukli Lady Colt .38 nakon što vam je izbio SIG iz ruke. Imate li još uvijek taj pištolj?«
»Da, gospodine. Naučila sam ga koristiti kad sam imala devetnaest godina. Odgovara mi.«
»Pretpostavljam da to možemo prihvatiti. Ah, znam da svi vjerojatno komentiraju vaše ime, agentice Sherlock.«
»O, da, gospodine. Nijedna mogućnost nije neiscrpljena, da tako kažem, svih ovih godina. Već sam na to navikla.«
»Onda vam neću ponuditi lulu.«
»Hvala, gospodine.«
»Da vam kažem za vaš novi zadatak, agentice Sherlock«, rekao je Petty, a ona je pomislila, jer nemam želudac. Hvatat ću luđake koji pljačkaju banke. On je nastavio: »Kriminalac kojega ste ubili u Hogan's Allevju, odnosno Dillon Sa-vich, tražio je da vas se premjesti u njegovu jedinicu.«
Srce joj je počelo tući kao ludo. »Ovdje u Washingtonu?«
16
»Da.«
U jednoj od onih ogromnih soba punih računala? O Bože, ne.
Radije bih hvatala pljačkaše banaka. Nije se htjela igrati računalima. Bila je kompetentna u programiranju računala, ali je bila daleko od intuitivnog genija poput Savicha. Priče o tome što je on sve bio u stanju učiniti s računalom pričale su se i prepričavale po Akademiji. Bio je legenda. Nije si mogla zamisliti da radi za legendu. S druge strane, zar on ne bi imao pristup svemu? Možda... »Koja je njegova jedinica?«
»Jedinica za kriminalističku analizu, ili skraćeno JKA. Rade s Istražnom jedinicom na izrađivanju pozadina i profila, daju svoj kut gledanja, takve stvari. Osim toga rade izravno s lokalnim vlastima kad neki kriminalac krene na turneju -
drugim riječima, kad prijeđe iz jedne države u drugu. Agent Savich je razvio drugačiji pristup hvatanja kriminalaca.
Pustit ću njega da vam kaže nešto više o tome. Koristit ćete svoje akademske kvalifikacije, agentice Sherlock. Uvijek pokušavamo složiti agentove interese i područja ekspertize s premještajem. Premda biste u to možda ozbiljno posumnjali da ste bili poslani u Los Angeles.«
Htjela je preskočiti stol i zagrliti gospodina Pettvja. Jedan trenutak nije mogla govoriti. Mislila je da je samu sebe osudila na najgore nakon što je shvatila da jednostavno ne bi preživjela u Istražnoj jedinici na izradi profila. Nakon tjedan dana provedenih tamo bila je tako bolesna da je puno duže od tjedan dana ponovo proživljavala stare noćne more u blještećim, stravičnim bojama, pune istog onog straha, svježeg kao prije sedam godina. Jednostavno je znala, duboko u sebi, da se na to nikada ne bi navikla, a ljudi iz IJ-a su priznali da mnogi s tim jednostavno nikada ne mogu izaći na kraj, bez obzira na to koliko se trudili. Ne, ne bi to mogla preživjeti, ne taj užas posla kombiniran s užasom noćnih mora.
Ali sada je osjetila nevjerojatan nalet uzbuđenja. Nije znala za Savichevu jedinicu, što je čudno, jer se na Akademiji uvijek pričalo o svemu i svakome. A takva vrsta jedinice dala bi joj idealan položaj. Ako ništa drugo, imala bi pristupa svim dosjeima, svim sakupljenim podacima koje bi joj inače bilo nemoguće vidjeti. A nitko se ne bi čudio njezinoj znatiželji, barem ne ako bude oprezna, a imat će i slobodnog vremena. Sklopila je oči s olakšanjem.
Nikada ranije nije imala osjećaj da se netko brine za nju. Bilo je to zastrašujuće jer nikada nije vjerovala u mnogo što od te daleke noći prije sedam godina. Imala je cilj, ništa više, samo cilj. A sada je imala stvarnu priliku da ga ostvari.
»Sad je dva i dvadeset«, rekao je gospodin Petty. »Agent Savich želi vas vidjeti za deset minuta. Nadam se da se možete uhvatiti ukoštac s ovim poslom. To nije izrada profila, ali ne sumnjam da će ponekad biti teško, ovisno o slučaju i o tome koliko se u njega osobno unesete. Barem nećete biti šest katova pod zemljom u Quanticu i raditi u skloništu bez prozora.«
»Ljudi iz Istražne jedinice zaslužuju veliku povišicu.«
»I puno više pomoći, što i jest jedan od razloga zašto je formirana Jedinica agenta Savicha. Ali, neka vam on sve to ispriča. Tada možete odlučiti.«
Uu.j 17
1
»Smijem li upitati zašto je agent Savich tražio mene?«
Opet se pojavio onaj zločesti smiješak. »Mislim da jednostavno ne može povjerovati da ste ga pobijedili, agentice Sherlock. Zapravo, morat ćete ga to sami pitati.«
Ustao je i otpratio je do vrata svog malog ureda. »Naravno, šalim se. Jedinica se nalazi tri ugla niže niz hodnik i desno.
Skrenite lijevo četiri vrata i dvije sale za sastanke dalje.
Tamo je slijeva. Navikavate li se na zagonetnu palaču?«
»Ne gospodine. Ovo je pravi labirint.«
»Ima više od dva milijuna četvornih metara. Zbuni normalan um. Ja se još uvijek znam izgubiti, a žena mi govori da uopće nisam normalan. Dajte si još deset godina, agentice Sherlock.«
Gospodin Petty se rukovao s njom. »Dobro došli u FBI.
Nadam se da ćete uživati u svome poslu. A je li vam ikada itko spomenuo kapu od tvida?«
»Da, gospodine.«
»Oprostite, agentice Sherlock.«
Bilo joj je teško ne istrčati kroz vrata ureda. Nije se zaustavila ni u WC-u.
Savich ju je pogledao. »Pronašli ste me za deset minuta«, rekao je, pogledavši svoj sat s Mickevjem Mouseom. »To je dobro, Sherlock. Colin Petty mi je rekao da se pitate zašto sam tražio vaš premještaj u svoju jedinicu.«
Imao je na sebi bijelu košulju s rukavima zavrnutim do laktova, plavu kravatu i plave hlače. Plavi sako visio je na vješalici u kutu njegova ureda. Polako je ustao iza svoga stola dok je govorio. Bio je visok, najmanje metar osamdeset osam, taman i vrlo mišićav. Osim borilačkih vještina, bilo je očito da redovito vježba. Čula je neke polaznike kako ga zovu pravom muškarčinom. Točno je znala koliko je jak i brz, otkad ju je prebio u onoj vježbi u Hogan's Alleyu. Želudac ju je bolio tri dana nakon onog udarca glavom. Da nije znala da je agent, prepala bi ga se. Izgledao je čvrst kao čelik, osim očiju, koje su bile vrlo blage plave boje ljetnog neba.
Sanjarske oči, tako bi ih nazvala njezina majka. Njezina majka ne bi imala pravo. Oko ovog tipa ništa nije bilo blago.
Strpljivo ju je gledao. O čemu je ono bio govorio? Ah, da, zastoje htio daje se premjesti u njegovu Jedinicu.
Nasmiješila se i rekla: »Da, gospodine.«
Dillon Savich je prošao oko svoga stola i pružio joj ruku.
»Sjednite i možemo razgovarati o tome.«
Dva su stolca bila ispred njegova radnog stola, očito standardna stolca FBI-ja. Na stolu je bio FBI-jevo računalo.
Pored njega je stajao laptop koji je bio otvoren i zujao je, očito nije bio dio inventara FBI-ja. Bio je lagano okrenut prema njoj, i ona je mogla vidjeti zelena slova na crnoj pozadini, nekakvu vrstu grafikona. Je li to bilo to malo računalo o kojemu su svi govorili da ga Savich može natjerati da pleše?
»Kavu?«
Zatresla je glavom.
18
»Znate li puno o računalima, Sherlock?« Samo Sherlock, bez
»agentice« ispred toga. To joj je dobro zvučalo. S iščekivanjem ju je promatrao. Nije ga željela razočarati, ali nije imala izbora.
»Ne previše, gospodine, tek dovoljno da znam pisati izvještaje i ući u baze podataka koje će mi trebati da radim svoj posao.«
Na njezino neizrecivo olakšanje, on se nasmiješio. »Dobro, ne bih htio pravu konkurenciju u vlastitoj Jedinici. Čujem da ste htjeli izrađivati profile, ali ste na kraju osjetili da se ne možete uhvatiti ukoštac s užasima koji preplavljuju Jedinicu svakog trenutka, svakoga dana i dobrano u noć.«
»Tako je. Kako ste to znali? Otišla sam od gospodina Pettvja prije manje od petnaest minuta.«
»Nije bila telepatija.« Pokazao je prema telefonu. »Koristan je, premda mi je draži e-mail. Zapravo se slažem s vama. Ni ja to ne bih mogao raditi. Broj slomova je u Jedinici koja izrađuje profile dosta visok, sigurno ste čuli. Budući da provode toliko vremena usredotočujući se na ono najgore u ljudskoj vrsti, završe tako da im je teško imati odnose s običnim ljudima. Izgube perspektivu o normalnom životu. Ne poznaju vlastitu djecu. Brakovi im se raspadaju.«
Malo se pomakla naprijed u stolcu, zagladivši svoju plavu suknju dok je govorila. »Provela sam s njima tjedan dana.
Znam da sam vidjela tek mali djelić onoga što rade. Tada sam shvatila da nemam ono što je potrebno za to. Imala sam osjećaj da sam podbacila.«
»Ono što treba za svaki posao, Sherlock, jest čitav niz različitih talenata. Samo zato što na kraju ne izrađujete profile ne znači da niste uspjeli. Zapravo, mislim da time ostajete normalniji.«
»Dakle, htio sam da vas premjeste k meni jer se čini da s akademske strane imate ono što trebam. Vaše kvalifikacije su impresivne. Ipak sam se nešto pitao. Zašto ste uzeli godinu dana stanke između druge i treće godina fakulteta?«
»Bila sam bolesna. Mononukleoza.«
»OK, da, ovdje piše. Ne znam kako mi je to promaklo.«
Gledala ga je kako lista. Nije mu promaklo. Nije si mogla zamisliti da mu ikada išta promakne. Morat će s njim biti oprezna. Brzo je čitao. Jednom se namrštio. Podigao je pogled prema njoj. »Nisam znao da mononukleoza može onesposobiti čovjeka na čitavih godinu dana.«
»Ne znam. Jednostavno nisam bila ni za što oko devet ili deset mjeseci, smoždena, stvarno umorna.«
Pogledao je niz stranicu papira koji je s licem prema gore ležao na njegovom stolu. »Upravo ste navršili dvadeset sedam godina, vidim, i došli ste ravno u FBI nakon što ste magistrirali.«
»Da.«
»Ovo je vaš prvi posao.«
»Da.« Znala je da od nje hoće više odgovora, ali nije mu namjeravala ugoditi. Izravna pitanja, izravni odgovori; to je bilo sve što će mu dati. Čula je za
19
njegovu reputaciju. Nije bio samo pametan; jako je dobro znao pročitati ljude. Nije htjela da pročita išta o njoj što nije htjela da se pročita. Bila je navikla na to da bude oprezna.
Sada neće prestati. Nije si to mogla priuštiti.
Mrštio se gledajući je. Bacio je njezin dosje na stol. Ona je na sebi imala ozbiljni plavi poslovni kostim s bijelom bluzom.
Njezina kosa, duboke kestenjaste boje, bila je strogo povučena natrag, a na zatiljku ju je držala zlatna kopča.
Pogledao ju je na trenutak nakon što ju je gurnuo u petunije u Hogan's Allevju. Kosa joj je bila skupljena. Bila je skoro premršava, a jagodične kosti bile su joj previše ispupčene.
Ali gaje svladala, nije izgubila prisebnost, trening. Rekao je:
»Znate li što ova Jedinica radi, Sherlock?«
»Gospodin Petty je rekao da kad neki kriminalac ode na turneju, nas mnogo puta lokalna policija zove da im pomognemo da ga uhvate.«
»Da. Nemamo veze s otmicama. Drugi to sjajno rade. Ne, prvenstveno se držimo onih vrsta čudovišta koja ne prestaju ubijati dok ih mi ne zaustavimo. Dakle, kao i Istražna jedinica, radimo s lokalnim agencijama koje misle da bi oko izvana moglo vidjeti nešto što su oni propustili u lokalnom zločinu. Obično ubojstva.« Zastao je i naslonio se, jednostavno je gledajući, ponovo je vidjevši na leđima u gredici petunija. »Kao Istražna jedinica ulazimo samo kad smo pozvani. Naš je posao da budemo vrlo pametni, intuitivni, objektivni. Ne izrađujemo profile kao Istražna jedinica. Naš su temelj računala. Koristimo posebne programe koji nam pomažu da na zločine gledamo iz mnogo različitih kutova. Programi povezuju sve podatke iz dva ili više zločina za koje se čini da ih je počinila ista osoba, kako bismo doveli sve što je možda relevantno, možda važno, u fokus. Glavni program zovemo PAFJ Predviđajući analogni program.«
»Vi ste napisali programe, zar ne, gospodine? I zato ste vođa Jedinice?«
Nacerio joj se. »Da. Radio sam na prototipima dugo prije nego što je Jedinica osnovana. Volim hvatati tipove koji prijete društvu i, da budem iskren, računalo je, što se mene tiče, najbolje oruđe da ih sredim. Ali on je samo to, Sherlock, oruđe. Može pokazati uzorke, čudne korelacije, ali mi u njega moramo ubaciti podatke da bismo te uzorke dobili. Zatim, naravno, te uzorke moramo razaznati i točno ih iščitati. Sve se svodi na to kako gledamo na moguće rezultate i mogućnosti koje nam računalo pruža; ključno je kako ćemo odlučiti koje podatke treba unijeti. Vidjet ćete da PAP ima nevjerojatan broj protokola. Jedan od mojih ljudi naučit će vas program. Uz malo sreće, vaša akademska pozadina u forenzici i psihologiji omogućit će vam da smislite još
parametara, još protokola, još načina da nanjušimo važne podatke i povežemo informacije da bismo na zločine gledali na različite načine, sve s ciljem hvatanja kriminalaca.«
Htjela se isti čas potpisati na iscrtkanu liniju. Htjela je sve naučiti u sljedećih pet minuta. Htjela je, više od svega, pitati ga kad će imati pristupa svemu što on radi. Uspjela je zadržati usta zatvorenima.
»Puno putujemo, Sherlock, često bez najave. Postalo je teže, kako sve više policajaca čuje za nas i hoće vidjeti što im naša analiza može ponuditi. Kakav
20
kućni život imate? Vidim da niste udati, ali imate li dečka?
Nekoga s kim ste navikli provoditi vrijeme?«
»Ne.«
Osjećao se kao da noktima pokušava otvoriti limenku. »Biste li htjeli da vaš odvjetnik bude prisutan?«
Zatreptala je na to. »Ne razumijem, gospodine.«
»Škrti ste na riječima, Sherlock. Pravio sam se duhovit.«
»Žao mi je ako mislite da ne govorim dovoljno, gospodine.«
Htio joj je reći da će dovoljno brzo progovoriti i reći mu sve što je htio čuti. On je bio dobar. Zapravo, bio je bolji s računalom, ali je znao i razvezati jezik poput onih najboljih u FBI-ju. Ali zasada će igrati po njezinim pravilima. Ništa osim činjenica. Rekao je: »Ne živite ni s kim?«
»Ne, gospodine.«
»Gdje živite, agentice Sherlock?«
»Trenutno nigdje, gospodine. Mislila sam da me šalju u Los Angeles. Budući da ću ostati u VVashingtonu, morat ću pronaći stan.«
Tri rečenice. Postajala je stvarno čavrljava.
»Moći ćemo vam pomoći oko toga. Imate li stvari na skladištu?«
»Ne puno, gospodine.«
Začuo se tihi signal. »Samo trenutak«, rekao je Savich i pogledao monitor svoga laptopa. Protrljao sije vilicu dok je čitao. Zatim je brzo nešto utipkao, pogledao ekran, zalupkao prstima po stolu, zatim klimnuo glavom. Podigao je pogled prema njoj. Cerio se kao manijak. »E-mail. Konačno, konačno ćemo imati priliku da uhvatimo Tostera.«
21
Savich je izgledao kao da želi skočiti na stol i zaplesati. Nije se mogao prestati ceriti i trljati ruke.
»Tostera, gospodine?«
»O, da. Svuda sam pustio pipke. Ispričajte me, agentice Sherlock.« Podigao je slušalicu i počeo stiskati brojeve.
Spustio je slušalicu i potiho opsovao. »Zaboravio sam.
Ellisova žena rada; otišla je u bolnicu prije sat vremena i ne mogu ga dobiti. Ne, neću njega tražiti. On će inzistirati da dođe, ali treba biti sa ženom. To im je prvo dijete. Bit će stvarno ljut što će to propustiti. Ne, jednostavno ne mogu.
Mora biti tamo.« Pogledao je na trenutak svoje ruke, a zatim je pogledao nju. Izgledao je tek malo zabrinut. »Što mislite o vatrenom krštenju?«
Srce joj je brže zakucalo. Bila je toliko nova da je još uvijek škripala, ali on joj je ipak htio pružiti priliku. »Spremna sam, gospodine.«
Izgledala je spremna da iskoči iz stolca. Nije se sjećao da je i sam bio tako revan na svoj prvi radni dan. Ustao je. »Dobro.
Danas popodne krećemo u Chi-cago. Cijela priča: Imamo tipa koji je ubio četveročlanu obitelj u Des Moinesu. Isto je učinio u St. Louisu tri mjeseca kasnije. Nakon St. Louisa, mediji su ga prozvali Toster. Ispričat ću vam sve kad budemo u zraku. Upravo je zvao kapetan Brady iz čikaške policije, Odjel za umorstva, i on vjeruje da bismo mu mogli pomoći.
Zapravo, moli ako možemo nešto učiniti. Mediji žele šou, a on im ne može dati ni medvjeda koji pleše. Ali mi možemo.«
Pogledao je na sat. »Naći ćemo se na aerodromu Dulles za dva sata. Ne bismo trebali tamo biti više od tri dana.«
Spustio je rukave svoje bijele košulje i zgrabio sako. »Stvarno želim toga tipa, Sherlock.«
Toster. Dobro je znala za njega. Pretraživala je sve veće novine za čudovištima poput ovoga. Da, već je znala detalje, barem one koji su dospjeli do novina.
Otvorio joj je vrata ureda. Oči su joj zaista sjale, kao da je uzela drogu. »Znači, znate kako da ga uhvatite?«
»Da. Ovaj put ćemo ga uhvatiti. Kapetan Brady je rekao da ima neke tragove, ali mu svejedno mi trebamo. Vi idite i spakirajte se. Ja moram obavijestiti neke ljude u Jedinici.
Ollie Hamish je glavni kad mene nema.«
22
Letjeli su Unitedom u poslovnoj klasi. »Nisam znala da FBI daje agentima da lete bilo gdje osim u turističkoj klasi.«
Savich je gurnuo aktovku pod sjedalo pred sobom i sjeo. »Ja sam nas unaprijedio. Ne smeta vam ako ja sjedim do prolaza?«
»Vi ste šef, gospodine.«
»Da, ali sada me možete zvati Dillon ili Savich. Odazivam se na oboje. Kako vas zove većina ljudi?«
»Sherlock, gospodine. Samo Sherlock.«
»Upoznao sam vašega oca jednom prije oko pet godina, nakon što je tek imenovan sucem. Svi koji se bave provođenjem zakona bili su sretni što je imenovan jer je rijetko popuštao kriminalcima. Sjećam se da njegov izbor nije dobro prošao kod liberala u vašoj državi.«
»Ne«, rekla je, gledajući kroz prozor, dok je 767 počinjao rulati niz pistu. »Nije. Postojala su dva ozbiljna pokušaja da ga se opozove - naravno, nijedan nije uspio. Prvi je pokušaj bio nakon što je potvrdio smrtnu kaznu čovjeku koji je silovao i mučio dva mala dječaka, a zatim njihova tijela bacio u kontejner za smeće u Palo Altu. Drugi je bio kad nije odobrio jamčevinu ilegalnom meksičkom useljeniku koji je oteo i ubio lokalnog poslovnog čovjeka.«
»Teško je vjerovati da postoje ljudi koji bi stali iza takve vrste ubojica.«
»O, ima ih. Njihova argumentacija u prvom slučaju bila je da moj otac nije pokazao samilost. Na kraju krajeva, čovjekova je supruga umrla od raka, njegovog je malog sina ubio pijani vozač. Zaslužio je drugu priliku. Bio je natjeran mučiti te dječake. Pokazao je kajanje, tvrdio da je poludio od boli, ali tata je samo rekao 'sranje'« i potvrdio smrtnu kaznu. Što se tiče ilegalnog Meksikanca, tvrdili su da je tata rasist, da nema dokaza da će čovjek pobjeći iz SAD-a. Tvrdili su i da je oteo poslovnog čovjeka jer mu je ovaj odbio dati posao, prijetio je da će pozvati Useljeničku službu ako tip ne napusti njegove prostorije. Tvrdili su da s njim nije pošteno postupano i da ga se diskriminiralo. Nije bilo važno to što je i poslovni čovjek bio useljenik - legalni. Također ozbiljno sumnjam u to da je prijetio.«
»Nisu ga uspjeli opozvati.«
»Ne, ali bilo je blizu. Moglo bi se reći da je San Francisco fascinantno mjesto za odrastanje. Ako postoji bilo koji drugi mogući pogled na nešto, neka grupa lokalaca će se toga uhvatiti.«
»Što vaš otac misli o tome da ste ušli u FBI?«
Stjuardesa se oglasila preko zvučnika, govoreći im o pojasevima i maskama s kisikom. Vidio je to u njezinim očima - oprez, olakšanje da se sada može koncentrirati na plutajući jastuk umjesto na njegova pitanja. Pokazala se pravom zagonetkom. On je jako volio zagonetke. Uvijek gaje fascinirala dobra zagonetka. Opet će je uhvatiti s tim pitanjem. Možda kad bude umorna ili neoprezna.
Naslonio se u sjedalu i više nije ništa rekao. Kad su bili u zraku, otvorio je aktovku i pružio joj debeli dosje. »Nadam se da brzo čitate. Ovdje je sve o tri
23
različita zločina. Znao sam da nemate laptop, pa sam vam to ispisao. Pročitajte sve i apsorbirajte koliko možete. Ako imate pitanja, napišite ih i pitajte me kasnije.« Nježno je podigao svoj laptop na sklopivi stolić i prionuo poslu.
Čekao je dok nisu poslužili večeru prije nego što je ponovo progovorio. »Jeste li sve pročitali?«
»Da.«
»Brzi ste. Pitanja? Ideje? Išta što vam se čini da nije čisto?«
»Da.«
Ovaj put ništa nije rekao. Samo je žvakao i čekao. Gledao ju je kako reže mali komad zelene salate. Nije ga pojela, samo se igrala njime.
»Već sam čula za tog čovjeka iz novina. Ali, ovdje ima puno više.« Zvučala je ushićena, kao da je uspjela ući u zatvoreni klub. Namrštio joj se. Odjednom je pročistila grlo, a glas joj je bio skoro bezizražajan. »Čini mi se da nema puno samopoštovanja, da vjerojatno nije jako bistar, da vjerojatno radi nisko plaćene poslove, daje samotnjak i da se ne snalazi dobro s ljudima...«
Čekao je, a u tome je bio izvrstan.
»Uvijek sam se pitala zašto to ubija obitelji. Točnije, četveročlane obitelji.«
»Nazvali ste ga 'to'. To je zanimljivo.«
Nije to htjela. Vilicom je nabola list salate i dugo je žvakala.
Morala je biti opreznija. »Bila je to omaška.«
»Ne, nije, ali pustimo sad to, Sherlock. Ta stvar s obiteljima -
ljudi u Istražnoj jedinici, kao što ste pročitali u njihovom profilu, vjeruju da je živio u istoj ulici kao i prva obitelj koju je ubio u Des Moinesu, da ih je poznavao, mrzio ih, htio ih uništiti, što je i učinio. Ipak, nisu mogli pronaći nikoga na području prvih ubojstava u Des Moinesu koji bi odgovarao tom opisu. Svi su jednostavno pomislili da profil u ovom slučaju nije točan. Kad je ponovo ubio u St. Louisu, svi su bili zbunjeni. Kad sam razgovarao s kapetanom Bradvjem u Chicagu, pitao sam ga je li policija St. Louisa pročešljala područje za mogućim osumnjičenim. Jest, ali još uvijek nije pronašla nikoga tko bi izgledao obećavajuće.«
»Ali, već ste bili razgovarali s policijom u St. Louisu, zar ne?«
»O, da.«
»Puno znate, zar ne?«
»Razmišljao sam o ovom slučaju, Sherlock, razmišljao i razmišljao i rekonstruirao ga koliko sam najbolje mogao. Za razliku od policije, ja čvrsto vjerujem da je profil pogodio cilj.«
»Premda nisu pronašli nikoga u Des Moinesu ili St. Louisu tko bi odgovarao profilu?«
»Da, točno.«
»Zafrkavate me, gospodine.«
»Da, ali volio bih vidjeti što vi možete smisliti. Da vidimo jeste li brzi na mozgu kao i na tom svom Lady Coltu.«
24
Ona je raširila prste, duge tanke prste, kratkih ulaštenih noktiju. »Ipak ste mi ga izbili iz ruke. Nije bio važan.«
»Ali, vi ste dobra lovina. Nisam očekivao onaj potez od Portera.«
Nacerila mu se, na trenutak razoružana. »Vježbali smo ga. U
drugoj vježbi, on je bio odveden kao talac. Ja sam mu dobacila pištolj, ali ga nije uhvatio. Pljačkaš je bio tako ljut daje pucao u Portera. Kao što možete zamisliti, instruktori su urlali na nas jer smo improvizirali«, rekla je ponovo, i dalje se cereći. »Praksa.«
Polako je rekao, zatvarajući svoj laptop: »Mene su jednom sredili kad sam bio polaznik Akademije. Da sam barem naučio taj potez. Moj partner, James Quinlan, igrao je pljačkaša banke u vježbi u Hogan's Allevju, i FBI-ju je dojavljeno za njega. Morao sam stajati tamo i gledati kako ga odvode. Da sam mu dobacio pištolj, mogao je imati priliku.
Iako, Bog zna što bi se tada dogodilo.« Uzdahnuo je. »Quinlan me odao na ispitivanju. Mislim da je očekivao da ću mu pomoći da pobjegne iz zatvora, a kad nisam, propjevao je.
Iako nemam pojma kako je očekivao da to učinim. U svakom slučaju, uhvatili su me sat vremena kasnije dok sam odlazio iz grada u ukradenom automobilu, gradonačelnikovom plavom Buicku.«
»Quinlan?«
»Da.« Ništa više, samo taj da. Neka sada ona malo grize na prazno.
»Tko je taj Quinlan?«
»Agent i dugogodišnji prijatelj. Dakle, Sherlock, što mislite da ćemo pronaći u Chicagu?«
»Rekli ste da čikaška policija vjeruje da je blizu. Koliko blizu?«
»Pročitali ste. Jedan je očevidac rekao da je vidio čovjeka kako trči iz kuće žrtava. Imaju opis. Vidjet ćemo koliko je on točan.«
»Što znate, gospodine, što nije u izvještajima?«
»Većina su nagađanja«, rekao je. »I neke zanimljive stvari iz mog računalnog programa.« Klimnuo je stjuardesi da odnese njegovu šalicu kave. Lagano je zatvorio laptop i stavio ga u tvrdu kutiju. »Skoro smo na O'Hareu«, rekao je, naslonio se i zatvorio oči.
I ona se naslonila. Nije joj pokazao računalnu analizu slučaja. Možda je mislio da ima već dovoljno toga raditi, a možda je i imala. Nije željela pogledati fotografije s mjesta zločina, ali ih je ipak pogledala. Bilo je teško. U novinama nije bilo nikakvih slika. Stvarne slike suočile su je s užasom cijele stvari. Nije si mogla pomoći. Progovorila je naglas: »U
sva tri slučaja, otac i majka su bili u kasnim tridesetima, njihovo dvoje djece - uvijek dječak i djevojčica - imali su deset i dvanaest godina. U sva tri slučaja, otac je ustrijeljen u prsa, zatim u želudac, s tim da je drugi put ustrijeljen nakon što je već bio mrtav, tako stoji u izvještajima s autopsije. Majka je vezana na kuhinjskom stolu, lice joj je izudarano, zatim je zadavljena žicom tostera, odakle i nadimak Toster. Djeca su svezana, onesviještena, a glave su im gurnute u pećnicu. Kao Ivica i Marica. To je više 25
nego jezivo. Taj je tip nevjerojatno bolestan. Pitam se što bi bio učinio da obitelj nije imala toster.«
»Da, to sam se i ja pitao, isprva,« rekao je, ne otvarajući oči.
»Natjera vas da pomislite da je vjerojatno posjetio svaku od tih kuća prije ubojstava kako bi se uvjerio da u kuhinji postoji toster.«
»Ili to ili je sam donosio tostere.«
»Moguće, ali sumnjam. Previše upadljivo.« Podigao je naslon sjedala u ravan položaj. »Netko ga je mogao vidjeti kako nešto nosi. Još nešto, u mnogim kućama, kuhinjske su pećnice postavljene visoko i ugrađene. U takvoj situaciji, kako bi ubio djecu? Na fotografijama su to uvijek velike staromodne pećnice.«
»Morao je dosta stvari provjeriti kad je posjetio obitelji, zar ne?«
Pogledala je njegov profil. On ništa nije rekao. Polako je vratila fotografije u omotnicu, od kojih je svaka bila označena. Polako je poredala sve stranice i pažljivo ih vratila u njihove fascikle. On je o ovome puno razmišljao. S druge strane, i ona je. Još uvijek je htjela vidjeti računalnu analizu.
A onda opet, nije tražila da je vidi.
Stjuardesa je objavila da se počinju spuštati u Chicago i da svi trebaju isključiti elektronsku opremu. Savich je vezao pojas. »O da, naš je momak puno toga provjerio.«
»Kako ste uopće zapamtili moje pitanje. Prošlo je pet minuta otkad sam ga postavila.«
»Ja sam FBI. Ja sam dobar.« Ponovo je zatvorio oči.
Htjela ga je udariti. Okrenula se i pogledala kroz prozor.
Ispod njih su bila blještava i gusta svjetla. Srce joj je brže zakucalo. Njezin prvi zadatak. Htjela je sve učiniti kako treba.
»I vi ste sada FBI, Sherlock.«
Bila je to kost, kost bez puno mesa, ali ipak kost, i ona se nasmiješila, rado prihvativši tu kost.
Zatvorila je vlastiti pojas. Nije prestala gledati dolje u svjetla Chicaga. Ale-luja! Nije hvatala pljačkaše banaka.
26
Chicago je bio prekriven oblacima i imao je hladnih deset stupnjeva osamnaestog listopada. Lacey nije bila u Chicagu od svoje dvadeset prve godine, kad je slijedila trag koji nije doveo nikamo, u jednoj od mnogih policijskih postaja koje je posjetila tijekom svoje godine »mononukleoze«.
Što se tiče Savicha, on nije čak bio ni naročito svjestan činjenice da se nalazi u Chicagu. Razmišljao je o bolesnom malom gadu koji je brutalno ubio tri obitelji. Dočekao ih je policajac Alfonso Ponce i poveo do neoznačenog svijetlopla-vog Forda Crown Victoria.
»Kapetan Brady je mislio da ne biste rado da vas se do postaje otprati u policijskom automobilu. Ovaj je kapetanov.«
Nakon četrdesetpetominutne vožnje, vijugajući kroz promet, s tim da su svi u radijusu od osam kilometara trubili, iskrcao ih je pred postajom Jefferson Park, postajom za očito fino susjedstvo srednje klase. Policijska zgrada bila je škatuljasta jednokatnica na West Galeu, na raskrižju dvije velike ulice, Milvvau-kee i Higgins. Imala je podrum, rekao im je policajac Ponce, zato stoje izgrađena 1936. godine i bila je od onih socijalnih projekata. Kad je prije sedam godina bio tornado, svi su se nagurali u podrum, i zatvorenici i svi.
Jedan je luđak pokušao pobjeći. Malo se mijenjalo od sedamdesetih. Vani sprijeda je stajala mala kutija s nekoliko uvelih cvjetova i golim stijegom.
Iznutra je izgledala kao i svaka policijska postaja u kojoj je Savich ikada bio - bež linoleumski pod koji je ponovo postavljen vjerojatno u posljednjih deset godina, ali tko zna?
Još uvijek je izgledao četrdeset godina star. Osjetio je miris urina odjeven u kaput cvjetnog spreja za prostorije. Desetak se ljudi motalo uokolo ili sjedilo na dugoj klupi uza zid, budući da je bilo osam sati navečer. Barem njih polovica bili su tinejdžeri. Pitao se što su učinili. Vjerojatno nešto s drogom.
Savich je upitao dežurnog narednika gdje može pronaći kapetana Bradvja. Jedan policajac, koji je postao oprezan nakon stoje vidio njihove značke FBI-ja, otpratio ih je u policijsku prostoriju s nekoliko ureda straga sa staklenim prozorima. Soba se dijelila u modularne jedinice, novi dodatak koji nitko nije volio,
27
rekao im je policajac. U ovo doba noći nije bilo puno buke, samo rijetka zvonjava telefona. U prostoriji je bilo oko tucet ljudi, svi u civilu.
Kapetan Brady bio je Crnac star oko četrdeset pet godina s jakim južnjačkim naglaskom. Premda nije imao nijednu jedinu bijelu vlas na glavi, izgledao je stariji nego što je bio, vrlo umoran, a bore su mu bile urezane duboko oko usta.
Kad ih je ugledao, usta su mu se raširila u velik osmijeh.
Izašao je iza svog prenatrpanog stola, ispružene ruke.
»Agent Savich?«
»Da, kapetane«, njih dvojica su se rukovali.
»A ovo je agentica Lacey Sherlock.«
Kapetan Brady se rukovao s njom, nahereno joj se iscerio i rekao: »Daleko ste od Londona, zar ne?«
I ona se njemu nacerila. »Da, gospodine. Zaboravila sam kapu, ali mije lula u torbici.« Nije ni znala da joj Savich čak zna i ime.
Savich je proučavao računalo na kapetanovom radnom stolu.
Kapetan Brady im je rukom pokazao da sjednu u dva stolca koja su stajala nasuprot kauču. Stolci su bili iznenađujuće udobni. Kapetan Brady sjeo je na kauč. Nagnuo se naprijed, ruku složenih među koljenima. »Bud Hollis u St. Louisu rekao je da ste slijedili ovaj slučaj otkad je taj tip ubio prvu obitelj u Des Moinesu i da je tamošnja policija tražila od FBI-ja da izradi profil počinitelja. Rekao je da vas trebam pozvati ovamo, i zato sam vam poslao e-mail. On, ovaj, svidjele su mu se vaše ideje premda ga nisu nikamo dovele. Ali, vi to već znate. Tip je prava misterija. Ničim ga se ne može prikovati.
Kao da je duh.«
Kapetan Brady nakašljao se u ruku, tihim suhim kašljem.
»Oprostite, valjda se raspadam. Žena se na mene jutros dobro izgalamila.« Slegnuo je ramenima. »Ali, što da se radi?
Radimo prekovremeno otkad je ubio obitelj prije tri i pol dana. Ubio ih je točno u šest sati, točno u vrijeme večere, točno u isto vrijeme kad je ubio i druge dvije obitelji.
Oprostite, vi to sve već znate. Jeste li dobili sve policijske izvještaje koje sam vam jučer poslao?«
»Da«, rekao je Savich. »Nadao sam se da ćete stupiti u kontakt sa mnom.«
Kapetan je klimnuo glavom. »Bud Hollis je također rekao da imate mozga i ne jurite za slavom te da istražujete uz pomoć računala. Ja to ne razumijem, ali sam voljan probati.
»Nisam bio siguran da je dobra ideja dovesti vas ovamo do pet minuta prije nego što sam vam poslao e-mail. Hvala što ste došli tako brzo. Mislio sam da bih trebao razgovarati s vas dvoje nekoliko minuta prije nego što vas predstavim detektivima koji rade na slučaju. Oni, ovaj, nisu presretni što sam vas pozvao.«
»Nema problema«, rekao je Savich i prekrižio noge. »U pravu ste, kapetane. Ni Sherlock ni ja ne jurimo za slavom. Samo želimo ovog tipa ukloniti s ulice.«
Zapravo, Lacey ga je jako željela. Željela ga je mrtvog.
»Nažalost, nemamo ništa više od onoga što sam vam danas popodne poslao e-mailom. Iz gradonačelnikova nas ureda prilično pritišću; svi se skrivaju u WC-u 28
jer su mediji podivljali od one noći kad se to dogodilo. Ne popuštaju. Znate li da se jedna TV-postaja dokopala fotografija s mjesta zločina i pokazala ih na vijestima u deset navečer? Prokleti lešinari. Sve znaju o Des Moinesu i St.
Lou-isu i da su tamošnji mediji tipa prozvali Toster. Sve su nasmrt isprepadali. Vic u postaji je da svi bacaju svoje kućanske aparate. Pročitali ste sve dosjee svih ubojstava, zar ne?«
»Da. Svaki dosje. Bili su prilično iscrpni.«
»Mislim da je vrijeme da prijeđemo na stvar, agente Savich.
Možete li nam pomoći?«
»I agentica Sherlock i ja imamo samo nekoliko pitanja.
Možda bismo mogli upoznati vaše ljude i dobiti odgovore. Da, kapetane, ja nimalo ne sumnjam da vam možemo pomoći.«
Kapetan Brady sumnjičavo se nasmiješio Savichu, ali u njegovim je umornim očima bio tračak nade. »Primimo se posla«, rekao je, uzeo ogroman fascikl sa stola i krenuo prema vratima svoga ureda. Povikao je van: »Dubrosky!
Mason! Dođite u sobu za sastanke, trkom!« Okrenuo se prema njima i rekao: »Mrzim te modularne stvari. Ugradili su ih prošle godine. Ne možete vidjeti ni živu dušu, a velika je mogućnost da je tip kojega tražite na pisoaru.« Pogledao je prema njoj. »Ovaj, ili je cura, ovaj, policajka koju tražite u ženskom zahodu.«
Očito ni Dubrosky ni Mason nisu otišli na WC. Već su bili u sobi za sastanke, kruti i neprijateljski raspoloženi, i čekali agente FBI-ja. Kapetan Brady je imao pravo oko jedne stvari
- nisu sjali od sreće. Ovo je bio njihov teritorij, i zadnja stvar koju su htjeli jest da FBI gura nos u njihov posao. Savich je bio pristojan i konkretan. Gledali su Sherlock i mogla je vidjeti da se od nje ne nadaju puno pomoći. »Ne očekujete valjda da mi budemo vaši Watsoni, zar ne Sherlock?«, upitao je Dubroskv.
»Nipošto, detektive Dubrosky, osim ako netko od vas dvojice nije liječnik.«
To joj je donijelo škrti osmijeh.
Htjela je svima njima, uključujući i Savicha, reći da zna o tom tipu koliko i oni, možda čak i više od čikaških policajaca, i da je razmišljala o njemu dugo koliko i Savich, ali je držala usta zatvorenima. Pitala se koji adut Savich ima u rukavu. Poznavala ga je tek sedam sati, a kladila bi se u zadnji dolar da u tom svom rukavu ima puno toga. Ne bi je začudilo da je imao ubojičino ime i adresu.
Sjedili su u maloj sobi za sastanke, sa svim dosjeima i fotografijama raširenima na stolu. Kraj njezinoga lakta bila je fotografija mjesta zločina. Bila je to fotografija gospođe Lanskv, sa žicom tostera koja joj je još uvijek bila omotana oko vrata. Okrenula ju je licem prema dolje i pogledala Savicha.
Imao je ono stoje već nazivala FBI-lice. Proučavao je Dubroskvja na miran, zamišljen način. Pitala se vidi li on više od nje. Jadni Dubrosky: izgledao je tako umoran da je već prešao točku iscrpljenosti, nije se smiješio, izgledao je kao da je upravo izgubio najboljeg prijatelja. Bio je razdražljiv, vjerojatno od previše
29
kave. Nije mogao mirno sjediti. Njegovo smeđe odijelo bilo je zgužvano, a smeđa mu je kravata izgledala kao krvnikova omča. Bio je neobrijan.
Savich je stavio lakat na stol, pogledao izravno tog čovjeka i rekao: »Detektive, je li u kući obitelji Lanskv u zadnja dva mjeseca bio ikakav majstor?«
Dubroskv se naslonio, zatim se ponovo zaljuljao naprijed i lupio šakom po stolu. »Mislite da smo jebeni idioti? Jasno da smo to provjerili! Prije tri tjedna im je bio majstor za popravak telefona, ali smo razgovarali s njim i sve je bilo u redu. U svakom slučaju, tip ima najmanje pedeset godina i sedmoro djece.«
Savich je jednostavno nastavio istim mirnim glasom: »Kako znate da nije bilo drugih majstora?«
»Nije bilo zapisa ikakvih izdataka za bilo kakve popravke u čekovnoj knjižici Lanskvjevih, nikakvi računi, a nitko od susjeda nije znao ni za što što je trebalo popravljati.
Razgovarali smo s članovima obitelji; čak i s onima koji žive van grada - nitko od njih nije čuo da su Lanskvji morali išta popravljati.«
»A na tom području tjedan dana prije ubojstva nije bilo nikakvih stranaca? Na dan ubojstva?«
»Ma, jasno. Bili su dostavljači pizze, par adventista Sedmog Dana, tip koji je skupljao priloge za lokalnu političku kampanju«, rekao je Mason, mlađi čovjek, koji je bio odjeven u vrlo skupo plavo odijelo i izgledao je umoran koliko i njegov partner. Savich je zamišljao da, kad preuzimaju uloge, Mason glumi dobrog policajca, a Dubroskv gadnog policajca.
Mason je izgledao bezazlen i naivan, što vjerojatno već vrlo dugo nije bio.
Mason je poraženo uzdahnuo, raširivši ruke na stolu. »Ali, nitko nije vidio nikoga u kući Lanskvjevih osim žene i njezine kćeri koje su išle od vrata do vrata i prodavale kekse izviđačica. To je bilo dan prije ubojstava. To ne znači da oni iz UPS-a nisu stali tamo prije tjedan dana, ali nitko neće ni priznati da je to moguće. To je malo, vrlo prisno susjedstvo.
Znate, jedna od onih četvrti gdje svi brinu tuđe brige. Stara gospođa koja živi preko puta obitelji Lanskv znala je čak opisati ženu i djevojčicu koje su prodavale kekse. Ne mogu zamisliti da bi neki stranac došao tamo, a da ga stara cura ne opazi. Htio sam je pitati vodi li dnevnik svih dolazaka i odlazaka u četvrti, ali je Dubroskv rekao da možda neće biti sretna ako je to pitam i da će nam se možda sasvim zatvoriti.«
Kapetan Brady je rekao: »Znate, agente Savich, cijela ta stvar o tom tipu koji je došao u kuću, ušao lažno se predstavivši, zaista ušao u kuhinju, provjerio prije nego što je smaknuo obitelji imaju li toster i nisku veliku plinsku pećnicu nije pala na pamet nikome dok vi niste Budu Hollisu u St.
Louisu rekli da to provjeri. On nas je natjerao da razgovaramo sa svim susjedima u krugu od dva bloka. Kao što je Mason rekao, nije bilo nikakvih stranaca, čak ni dostave cvijeća u kuću Lanskvjevih. Svi su sigurni. I nitko od susjeda ne izgleda čudno. A mi smo, za svaki slučaj, tražili čudake dok smo ispitivali.«
Savich je to naravno znao, a kapetan Bradvje znao da on to zna, ali je htio da detektivi razmišljaju zajedno s njim.
Prihvatio je od Masona šalicu kave koja 30
je bila gušća od saudijske nafte. »Svi ste upoznati s profilom koji je nakon prvih ubojstava u Des Moinesu načinio FBI. U
njemu stoji da je ubojica mlad čovjek u dobi između dvadeset i trideset godina, samotnjak, da živi u susjedstvu ili bar ne predaleko, vjerojatno s roditeljima ili bratom ili sestrom. Također, gaji dugogodišnju mržnju ili ima neku staru svađu ili oboje prema obitelji u Des Moinesu, za što vrlo vjerojatno ne zna ni obitelj ni prijatelji obitelji. Nažalost, iz toga očito nije ništa ispalo.«
»Ma nemojte«, rekao je Dubrosky dok je kuckao olovkom o drveni stol. »Policajci u Des Moinesu potratili su sate i sate prateći taj trag. Dovukli su svakog muškarca u krugu od tri ulice od kuće, ali nije bilo nijednog jedinog tukca koji bi mogao odgovarati profilu. Onda se ispostavilo da Toster nije samo neki ubojica na malo, sad je serijski ubojica. Hvala Bogu da nismo gubili vrijeme tom vježbom. Vi niste nepogrješivi.« Dubroskvju se to sviđalo. Sad je izgledao veselo. »Ne, ovaj put ste zastranili tako daleko da više ni ne vidite put. Kao što je kapetan rekao, razgovarali smo sa svim susjedima. Nijedan čudak u cijeloj gomili.«
»Zapravo, u ovom slučaju, nismo uopće zastranili«, rekao je Savich. »Vjerujte mi, nevjerojatno je koliko su često profili sasvim točni.« Trenutak je bio tiho, zatim je rekao: »Dakle, svi se slažemo da je isti tip ubio sve tri obitelji. Ima smisla da je morao posjetiti svaku kuću da bi bio siguran da ima i toster i klasičnu kombinaciju štednjaka s pećnicom u punoj veličini, koja stoji na kuhinjskom podu. I ne električni štednjak, plinski. Po cijelom susjedstvu i u Des Moinesu i u St. Louisu bilo je dostavljača, ali je prava istina da nitko ni u što nije zaista siguran. Kad su krenuli po teoriji profila o ubojici koji živi u susjedstvu, više nitko nije bio siguran u ikakve popravke ili dostave. Nitko se nije sjećao da je ikoga vidio.«
»Dobar sažetak, Savich«, rekao je Dubroskv.
»Imajte strpljenja sa mnom, detektive.« Popio je još malo kave. »Ovo je jako jako. Kladim se da se razmnožava u male šaličice kave.«
Dobio je jedan mali smiješak, od Sherlock.
Savich je rekao: »Vi momci ste satima hodali i to ste učinili odmah. Dokazali ste da u blizini kuće obitelji Lanskv nije bio nikakav majstor ili prodavač ili čak i netko čiji se auto pokvario i tko je htio nazvati radionicu. Tako se vraćamo na osnovno pitanje. Kako je onda ušao u kuću Lanskvjevih?
Točnije, u kuhinju, kako bi se uvjerio da imaju sve rekvizite koji mu trebaju?«
Dubrosky je vrlo teatralno pogledao na sat. »Gledajte, Savich, na sve smo to mislili. Otkrili smo da su sve kuće bile starije, ne samo tu, nego i u Des Moinesu i St. Louisu. Meni to znači daje veoma vjerojatno da ima veliku nisku plinsku pećnicu u kuhinji. A tko k vragu nema toster? Ovo je sve glupost. Naš
ubojica je prolazni putnik. Luđak. Nijedan od psihića se ne slaže oko toga zašto je to učinio. Možda mu je Bog rekao da zadavi svaku majku žicom tostera. Možda mu je Bog rekao da su djeca zla, da je on zla vještica iz Ivice i Marice. Tko do vraga zna zašto ubija obitelji? Kao što sam rekao, tip je lud i putuje po SAD-u, vjerojatno ubija po hiru, bez ikakvog razloga.«
31
Mason je rekao: »Buck je u pravu. Ne znamo zašto ga nitko nije vidio u susjedstvu obitelji Lanskv, zašto nijedan pas nije zalajao, ali možda se prerušio u poštara ili u onu staricu koja živi preko puta Lanskvjevih. U svakom slučaju, posrećilo mu se. Ali, već ćemo ga mi naći, moramo. Naravno, s našom srećom, gad je već odavno otišao iz Chicaga. Čut ćemo ponovo za njega kad ubije nekoga u Kansasu.«
A oni zaista u to vjeruju, pomisli Sherlock. Bilo je to jasno vidljivo na njihovim licima. Vjerovali su da je tip odavno otišao iz Chicaga, i da nemaju ni prilike da ga ikada uhvate.
»Reći ću vam nešto o čaroliji računala, gospodo«, rekao je Savich i nasmiješio se. »Oni stvari obavljaju puno brže nego što možemo mi. Ali, ono što je važno, jest što stavite u njih.
To je stvar biranja pravih podataka koje stavljate u mikser prije nego što ga uključite da obavi svoj posao.« Nagnuo se naprijed, privukao svoj laptop i uključio ga. Lupkao je po tipkama, tjerao malu mašinu da napravi bip, sve u svemu, ignorirao je ostale.
»Ja moram kući, kapetane«, rekao je Dubroskv. »Napuhava me, moram se istuširati ili me žena neće ni poljubiti, a klinci su zaboravili kako izgledam.«
»Svi smo umorni, Buck. Samo budi strpljiv. Da vidimo što agent Savich ima.«
Lacey je tada shvatila da Savich samo za njih igra malu predstavu. Stranice koje im je htio pokazati već je imao u aktovci. Ali, namjeravao je otvoriti zgodne stvari na monitoru i natjerati ih sve da to pogledaju prije nego što im da kopiju.
U sljedećoj minuti, Savich je okrenuo računalo i rekao:
»Pogledajte ovo, detektivi, kapetane Brady.«
32
Trojica muškaraca nagurala su se oko malog laptopa.
Detektiv Dubroskv je odjednom rekao: »Ma, ne. Ne vjerujem.
Nema smisla.«
»Ali, ima.« Savich je svakome od njih pružio list papira.
Sherlock nije ni pogledala papir. Znala je što je na njemu. U
tom trenutku, Savich ju je pogledao. Nacerio joj se. Nije znao kako ona zna, ali je znao da je shvatila.
»Ti im reci, Sherlock.«
Sad su svi buljili u nju. On ju je stavio u neugodan položaj.
Ali, vidio je znanje u njezinim očima. Kako, nije znala. Davao joj je priliku da zablista.
Lacey je pročistila grlo. »FBI-jev profil je točan. To je tip iz susjedstva koji mrzi obitelj Lanskv. Ubio je obitelji u Des Moinesu i St. Louisu jer je htio vježbati prije nego što ubije ljude koje zaista mrzi. Htio je da sve bude savršeno kad mu bude najvažnije. I tako su obitelji u Des Moinesu i St. Louisu bile nasumce izabrane. Bez sumnje, vozio se uokolo dok nije pronašao obitelj koja je odgovarala njegovim zahtjevima.
Zatim ih je ubio.«
Kapetan Brady je zazviždao. »Bože moj, mislite daje profil točan, ali je bio namijenjen samo obitelji Lanskv?«
»Tako je«, rekao je Savich. »Druge dvije obitelji bile su mu generalna proba.« Okrenuo se Dubroskvju i Masonu. »Htio sam da budete potpuno sigurni da oko kućanstva Lanskvjevih nije bilo stranaca prije ubojstava. Jeste li obojica sigurni?«
»Da«, rekao je Mason. »Sigurni koliko uopće možemo biti.«
»Onda idemo u susjedstvo Lanskvjevih i pokupit ćemo tipa koji odgovara profilu. Zeznuo je stvar i sad ćemo ga imati.
Računalo je pronašao tri moguća počinitelja, svi žive nedaleko od kuće Lanskvjevih. Ja se kladim na Russella Benta. On odgovara profilu bolje od drugih. Budući da profil tako dobro odgovara ovom tipu i budući da nije bilo stranaca, izgledi su stvarno dobri da ovo nije bila tek još
jedna generalna proba. Osim toga, Russell Bent živi sa sestrom i njezinim mužem. Ona je točno dvije godine starija od njega.«
»Ne razumijem, agente Savich«, rekao je kapetan Brady, nagnuvši se naprijed. »Kako to mislite, dvije godine starija?«
33
»Dječak i djevojčica u sve tri obitelji«, rekla je Lacey.
»Djevojčici je bilo dvanaest, a dječaku deset godina.«
»Isuse«, rekao je kapetan Brady.
»Zašto nam niste jednostavno rekli?« Dubroskv je bio ljut.
Osjećao je da je Savich od njega napravio budalu.
»Kao što sam rekao«, rekao je Savich dok je ustajao. »Htio sam da budete sigurni da nikakav stranac nije bio blizu kuće Lanskvjevih. Uvijek je postojala mogućnost da tip održava treću generalnu probu. Ali, nije. Ovaj put je za njega to bila prava stvar. Nisam vam zaista ništa zatajio. Jednostavno sam jutros sve ubacio u računalo, čim mije kapetan Brady poslao vaše izvještaje. Bez izvještaja ne bih imao ništa. I vi biste došli do istog zaključka. Ja sam jednostavno uvijek vjerovao u profil i imao sam računalo.«
Russell Bent živio je šest kuća dalje od Lanskvja sa svojom sestrom i njezinim mužem i njihovim malim sinom. Bentu je bilo dvadeset sedam godina, nije se družio s djevojkama, nije imao puno prijatelja, bio je pristojan sa svima. Radio je na održavanju u velikom uredu na Aveniji Mih/vaukee. Jedina mu je strast bila treniranje dječje lige u baseballu.
Detektivi su već razgovarali s Russellom Bentom, njegovom sestrom i njezinim mužem kao dio pretraživanja susjedstva.
Nikada ga nisu smatrali mogućim osumnjičenim. Tražili su prolaznog putnika, serijskog ubojicu, nekog luđaka užarenih očiju, ne lokalnog čovjeka, i sigurno ne sramežljivog mladića koji je prema njima bio zaista pristojan.
»Sto dolara, Sherlock, kladim se da će ga slomiti za dvadeset minuta«, rekao je Savich, cereći se prema Lacey.
»Sigurno nitko od njih sad ne izgleda ni najmanje umoran«, rekla je. »Hoćemo li ih gledati?«
»Ne, idemo u ured kapetana Bradvja. Ne želim im ometati stil. Znaš, kladim se da bi Bent ubio još jednu obitelj, u nekoj drugoj državi, samo da sve sasvim zbuni. Nakon toga više ne bi ubijao.«
»Znate, pitala sam se zašto je morao tako ubijati djecu.«
»Pa, puno sam razmišljao o tome, razgovarao s ljudima koji su izradili profil i nekoliko psihijatara. Zašto je Bent ubio te obitelji s dvoje djece, uvijek dječakom i djevojčicom, a, u sva tri slučaja, starosna razlika između djece bila je dvije godine, ni više, ni manje? Pretpostavljam da je ubijao sebe i svoju sestru.«
Buljila je u njega, drhteći. »Ali zašto? Ne, nemojte mi reći.
Provjeravali ste gospodina Benta.«
»Jesam. Sve sam u WC-u rekao Dubroskvju i Masonu. Sad će se praviti važni pred kapetanom Bradvjem.«
»Da sam bar mogla biti tamo.«
»Pa, vjerojatno bolje ne. Mason je bio tako uzbuđen daje povratio. Nije ništa jeo cijeli dan i popio je galon te atomske kave.«
Podigla je ruku. »Ne, nemojte mi reći. Pustite me da razmislim, gospodine.«
34
Slijedila ga je niz hodnik i u ured kapetana Bradyja. On je legao na kauč. Bio je prekratak i tvrd kao kamen, ali ga u tom trenutku ne bi mijenjao ni za što na svijetu. Svladavao ga je umor. Zatvorio je oči i vidio patetičnog Russella Ben-ta.
Uhvatili su ga. Ovaj put su pobijedili. Načas ga je to natjeralo da zaboravi sva ona čudovišta koja su još uvijek ubijala, čudovišta na koja su on i njegovi ljudi potrošili sate tražeći i nisu uspjeli. Ali, ovaj put su ulovili čudovište. Pobijedili su.
»Mora da je majka nešto učinila.«
Otvorio je jedno oko. Sherlock je stajala nad njim, njezina crvena griva pala je i prekrila joj dio lica. Gledao ju je kako gura pramen kose iza uha. Lijepe kose i puno kose. Oči su joj bile zelene, lijepe boje, nekako mahovinaste i meke. Ne, kosa nije bila sasvim crvena, ali više crvena nego nešto drugo. Bilo je i nešto smeđega i mrvička boje cimeta.
Pretpostavljao je da je kestenjasta. To je pomislio kad ju je prvi put vidio. »Da«, rekao je. »Gospođa Bent je svakako nešto učinila.«
»Mislim da gospodin Bent nije ništa učinio. Trojica očeva koje je Russell Bent ustrijelio bili su čista ubojstva. Ne, čekajte, nakon što su već bili mrtvi, Bent im je pucao u želudac.
»Brza smrt vjerojatno znači da Bentu otac nije bio važan, on nije bio objekt najdublje mržnje. Hitac u trbuh vjerojatno je stoga jer je mislio da je otac slab, da je jalov, da nije muškarac.
»Što je gospođa Bent učinila Russellu i njegovoj sestri?«
»Da kazni Russella i njegovu sestru, ili vjerojatnije, samo iz zabave, gospođa Bent bi im oboma začepila usta, zavezala im ruke na leđima i zaključala ih u prtljažnik automobila ili ormar ili neko drugo užasavajuće zatvoreno mjesto. Jednom su skoro.umrli od otrovanja ugljikovim monoksidom. Majka se za njih očito nije brinula, puštala ih je da sami nekako nabavljaju hranu. Socijalna služba ih nije odvela od nje dok nisu napunili deset i dvanaest godina. Kakvo tempiranje, zar ne?«
»Kako ste tako brzo saznali sve to?«
»Telefonirao sam prije nego što smo krenuli po Russella Benta. Čak sam natjerao i Socijalnu službu da provjeri njihove dosjee. Sve je bilo unutra.«
»Znači, žica tostera je neka vrsta osvete za ono što je učinila?
To što joj je istukao lice je odmazda?«
»Da, možda. Naplata za cijelu vječnost.«
»A on je vjerojatno na kraju vjerovao, iako je njegova majka bila užasna osoba, da su on i njegova sestra ipak zaslužili smrt, samo što nisu umrli, preživjeli su, pa su morala umrijeti druga djeca poput njih?«
»To nema puno smisla, zar ne? Ali, vjerojatno ima nekakve veze s tim da se Russell Bent osjećao nevrijednim, kao da ne zaslužuje živjeti.«
»Ali, zašto je izabrao obitelj Lanskv?«
»Ne znam. Nitko nije izvijestio ni o kakvom traču o obitelji, ništa o tjelesnom zlostavljanju ili o tome da majka zapostavlja djecu. Nije bilo nikakvih
35
neobjašnjenih ozljeda, a djeca nisu završavala na Hitnoj pomoći. Ali, možeš se kladiti da je Russell Bent mislio da to dvoje djece dovoljno liči na njega i njegovu sestru da zaslužuju umrijeti. Mislio je da majka dovoljno liči na njegovu vlastitu majku da zasluži smrt. Zašto je baš morao plinom ubiti djecu? Samo Bog zna. I tvoje je objašnjenje dobro poput bilo kojeg drugoga. Brady će ipak saznati, uz pomoć psihijatara.«
»Russell Bent bio je trener bejzbolske dječje lige. Mali Lanskv je igrao u dječjoj ligi. Možda se mali Lansky zbližio s Bentom, možda je mali Lansky Rus-sellu rekao da mu je majka grozna.« Slegnula je ramenima. »To neće biti zaista važno.
Ionako znate što će učiniti, gospodine. Sve će to zamaskirati psihobrb-Ijarijama. Znate li što se dogodilo s Bentovim roditeljima?«
»Da«, rekao je. »Znam. Sherlock, zovi me bilo što drugo osim
'gospodine'. Imam samo trideset četiri godine. Tek sam prošli mjesec napunio trideset četiri, šestoga. Od te riječi 'gospodin'
se osjećam prastar.«
Trojica policajaca nahrupila su u ured. Kapetan Brady je trljao ruke. Nekako je skakutao u hodu. Za ponoć je bila zakazana konferencija za novinare. Mason i Dubrosky pljeskali su jedan drugome o podignutu ruku. Brady je morao nazvati gradonačelnika, šefa Policije - popis je bio dugačak. Morao se primiti posla.
Uredu šefa Policije je trebalo samo dva sata da dokaže da je Bent otputovao u Des Moines i St. Louis točno tjedan dana prije ubojstava koja je tamo počinio i da se vratio točno na dan ubojstava.
Nažalost, barem po Laceyjinom mišljenju, Bent je bio tako lud, da neće ni izaći na suđenje. Neće dobiti smrtnu kaznu.
Završit će u ludnici. Hoće li ikada biti pušten? Posljednja stvar koju je čula dok su napuštali policijsku postaju u Jefferson Parku bili su njegovi jecaji i tih, umirujući glas njegove sestre, koja mu je iznova govorila da će sve biti u redu, da su zajedno. Ona će se za njega brinuti. Bila je dvije godine starija i nije ga zaštitila od njihove majke. Pitala se nije li sestra zapravo imala sreće što brat nju nije ugušio plinom.
Kasnim jutarnjim letom vratili su se u Washington. Savichu nije palo na pamet, sve dok nisu bili u zraku, da Sherlock možda nema gdje stanovati.
»Stanujem u VVatergateu«, rekla je. »Udobno je. Bit ću tamo dok ne pronađem stan.« Nasmiješila mu se. »Bili ste dobri.
Uhvatili ste ga. Nije vam ni trebala Policija. Zašto niste jednostavno nazvali kapetana Bradyja i rekli mu za Benta?
Zašto ste htjeli doći u Chicago?«
»Lagao sam Bradvju. Ja jesam gladan slave - makar bila i mrvica, ja sam sretan. Volim hvalu. Tko je ne voli?«
»Ali to nije ni dio onoga zbog čega ste išli.«
»U redu, Sherlock. Htio sam biti tamo u trenutku kad bude uhvaćen. Htio sam vidjeti tog čovjeka. Da ga nisam vidio, to u mom umu nikad ne bi bilo završeno. Osim toga, ovo je bio tvoj prvi dan. Bilo je važno da vidiš kako radim, kako se odnosim prema lokalnim policajcima. OK, malo sam se pravio važan.
36
Mislim da sam to zaslužio. Ti si nova. Nisi još vidjela razočaranja, nisi proživjela beskrajnu frustraciju, pogrešna skretanja koje je naša Jedinica prepalila od prvih ubojstava u Des Moinesu. Nisi čula sve one gluposti koje smo morali slušati o tome da je profil kriv. Sve što si vidjela bio je pobjednički ples. To je bio tek treći pravi pogodak otkad je FBI osnovao našu Jedinicu.
»Ali, nikada ne mogu zaboraviti da su se dogodili Des Moines i St. Louis i da je dvanaest ljudi umrlo jer mi nismo dovoljno brzo shvatili o čemu se radi. Naravno, Chicago je bio ključ, budući da je to bio njegov fokus. Čim sam shvatio da se susjedi poznaju i da paze jedan na drugoga, i da nije bilo stranaca u kući Lanskvjevih, znao sam da naš tip ovdje živi.
Morao je. Nije bilo nikakvog drugog odgovora.«
Savich je rekao umornim glasom: »Bila si dobra, Sherlock.«
Po prvi put u mnogo godina, osjetila je nešto pozitivno, od čega je osjećala da nešto zaista dobro struji kroz nju.
»Hvala«, rekla je i protegla se u sjedištu. »A što da nisam znala odgovor kad ste me tražili da objasnim?«
»O, bilo je lako vidjeti da znaš. Samo što nisi iskočila iz vlastite kože. Izgledala si kao da si spremna poletjeti. Da, zbilja si bila dobra.«
»Hoćete li mi ispričati o svom prvom pogotku nekad? Možda i o drugom?«
Pomislila je da vjerojatno spava. Zatim je polaganim, zatežućim glasom rekao: »Zvala se Joyce Hendricks. Imala je sedamnaest godina, a ja petnaest. Nikad prije nisam vidio prave žive grudi. Bila je prava. Svi su dečki mislili da sam najveći pastuh u školi, najmanje tri dana.«
Nasmijala se. »Gdje je Joyce sada?«
»Sad je velika poreznica u New Yorku. Razmjenjujemo božične čestitke«, promumljao je, tek prije negoli je utonuo u san.
37
Lacey je tjedan dana kasnije uselila u lijepu mirnu kuću s dvije spavaće sobe u Georgetovvnu na uglu ulice Cranford i Avenije Madison. Imala je četiri čaše, dvije šalice, krevet, jedan komplet bijele posteljine, tri ručnika, sva tri različita, mikrovalnu pećnicu i pola tuceta vješalica. To je bilo sve što je donijela sa sobom iz Kalifornije. Ostatak svojih stvari dala je skloništu za beskućnike u San Franciscu. Kad je Savichu rekla da nema mnogo stvari, nije pretjerivala.
Nema veze.
Prvo što je učinila bilo je da promijeni brave i instalira zasun i lance. Zatim je objesila svoje dvije haljine, dva para traperica i dva para hlača na vješalice. Zviždala je, razmišljajući o MacDougalu i koliko će joj on nedostajati. Bio je na četvrtom katu, i radio je za Odjel nacionalne sigurnosti.
Bio je velika faca u pro-tuterorizmu. To je bio njegov cilj, rekao je, otkad je jedan njegov bliski prijatelj poginuo na sudbonosnom Pan Amovom letu 103 koji je eksplodirao iznad Lockerbieja krajem osamdesetih. Upravo je dobio svoj prvi veliki zadatak. Otići će u Saudijsku Arabiju zbog terorističkog napada u kojemu je prije tjedan dana ubijeno najmanje petnaest američkih vojnika.
»Odlazim, Sherlock«, rekao joj je, zgrabio je i čvrsto zagrlio.
»Daju mi priliku. Kao što je tebi dao Savich. Hej, stvarno si bila dobra s tim tipom u Chicagu.«
»S Tosterom.«
»Da. Kakav nadimak. Pouzdaj se u medije da će trivijalizirati ubojstvo tako što će ga učiniti smiješnim. Išta velikoga otada?«
»Ne, ali prošlo je manje od tjedan dana. Savich me natjerao da uzmem tri slobodna dana da pronađem stan. Slušaj, nikakvih impulzivnih gluposti, OK? Pazi na sebe, Mac. Nemoj pojuriti u lov samo jer si sad u FBI-ju i misliš da si nepobjediv.«
»Ovo je za mene samo trening, Sherlock. Ništa više. Hej, ti si prava dobra mlada sestra.«
»Isto smo stari.«
»Ne, s tim tvojim žgoljavim ručicama, ti si mlađa sestrica.«
38
Jedva je čekao da ode. Tapkao je nogom i premještao se s jedne noge na drugu. Još jednom ga je zagrlila. »Pošalji mi razglednicu s puno pijeska.«
Salutirao joj je i otišao, zviždeći, kao što je ona sada činila, a koraci su mu odzvanjali brzi i čvrsti niz kratak puteljak pred njezinom kućom. Odjednom se okrenuo i doviknuo joj:
»Čujem da Savich voli countrv glazbu. Čujem daje obožava pjevati, da zna sve riječi svih pjesama koje su ikad napisane.
Neće škoditi malo ulizivanja.«
»Bože dragi«, pomislila je, »country glazbu?« Znala je što je to, ali to je bilo otprilike sve. Bilo je to ono unjkanje koje se čulo na radiopostajama koje bi uvijek odmah isključila. Nikad joj to nije bilo na repertoaru - ne da je imala neki repertoar posljednjih sedam godina. Posljednji put kad je svirala klavir, bilo je to u baru u Watergateu prije tjedan i pol dana.
Pijanci su bili oduševljeni. Odsvirala je malo Gershvvina, zatim je odustala kad je zaboravila sljedeći takt.
Stajala je usred svoje prazne dnevne sobe, s rukama na bokovima, pitajući se gdje da kupi namještaj, kad se začulo zvono.
Nitko nije znao da je ovdje.
Smrznula se, mrzeći samu sebe dok je osjećala kako joj srce počinje brže udarati. U Quanticu je bila sigurna, ali ovdje, u VVashingtonu, gdje je bila sasvim sama? Njezin Lady Colt bio je u spavaćoj sobi. Ne, neće sad pojuriti tamo i uzeti ga.
Duboko je udahnula. To je sigurno prodavač novina. Netko tko prodaje pretplate.
Jedini ljudi koje je znala bilo je osam članova Jedinice za kriminalističku analizu i Savich, a njima još nije dala svoju adresu. Samo Personalu. Bi li je oni nekome rekli?
Ponovo se začulo zvono. Otišla je do ulaznih vrata, odmah se pomaknuvši da stane pored njih. Nitko neće pucati kroz vrata i pogoditi je. »Tko je?«
Nastala je stanka, zatim. »Ja sam, Lacey. Douglas.«
Na trenutak je zatvorila oči. Douglas Madigan. Nije ga vidjela četiri mjeseca, skoro pet mjeseci. Posljednji put u kući njezina oca u Pacific Heightsu noć prije nego što je otišla u Quantico. Prema njoj je bio hladan i dalek. Njezina je majka plakala, teatralno vikala na nju govoreći joj da je nezahvalna djevojčica. Douglas je rekao vrlo malo, samo je sjedio tamo na raskošnom kožnom kauču u knjižnici njezina oca i pijuckao vrlo skupi brendi iz vrlo stare VVaterford čaše. To nije bila večer koje se rado sjećala.
»Lacey? Jesi li tu, draga?«
Nazvala je svoga oca dan ranije. Douglas je vjerojatno od njega saznao gdje je ona. Gledala je svoju ruku kako otvara dva lanca. Polako je otključala zasun i otvorila vrata.
»Imam bocu šampanjca, samo za nas.« Mahnuo joj je njome pred licem.
»Nemam srebrninu.«
»Pa što? Ionako obično ne pijem šampanjac iz žlice. Jesi li nervozna što me vidiš, Lacey? Hajde, samo ti treba čašica ili dvije.«
39
»Oprosti, malo sam smotana. Nisam te očekivala, Douglas.
Da, imam nekoliko jeftinih čaša. Dođi.«
Slijedio ju je u praznu kuhinju. Izvadila je dvije čaše iz kredenca. Dok je pažljivo okretao čep šampanjca, rekao je:
»Čitao sam o tebi u Chronicleu. Tek si završila Akademiju, i već si uhvatila serijskog ubojicu.«
Pomislila je na tu bijednu olupinu, Russella Benta, koji je ubio dvanaest ljudi. Nadala se da će ga zatvorenici ubiti.
Ubio je šestoro djece, a ona je znala da zatvorenici mrze one koji zlostavljaju i ubijaju djecu. Slegnula je ramenima. »Samo sam pratila, Douglas. Moj šef, Dillon Savich, već je bio shvatio tko je taj tip prije nego što smo i krenuli. Bilo je nevjerojatno kako je Savich to obavio -neupadljivo, nije zapravo nikome ništa rekao. Htio je da lokalni policajci dođu do istog zaključka kao i on, a zatim im pripisao zasluge. On kaže da je to najbolja reklama za Jedinicu. Zapravo, čudim se da je moje ime i spomenuto.«
Nasmiješila se, sjetivši se kako je dan kasnije pomoćnik direktora Jimmy Maitland došao svima čestitati. Bila je to prava zabava. »Savich mi je rekao da sam stigla na vrijeme za pobjednički ples. Svi drugi su obavili teži dio posla. Njegov glavni čovjek na slučaju bio je sa ženom u bolnici, na porođaju, žene, naravno. I tako sam otišla umjesto njega.
Savich je bio u pravu. Nisam ništa napravila, samo sam gledala, slušala. Nikad nisam vidjela toliko sretnih ljudi.«
»Kapetan Brady iz čikaške policije zahvalio se FBI-ju na televiziji za njihovu vrijednu pomoć. Spomenuo je oba vaša imena.«
»O, Bože, kladim se da Savicha to nije usrećilo. Imala sam dojam da je tražio od kapetana Bradvja da ništa ne kaže. Ma, dobro, to je još uvijek dobra reklama za FBI. Ne znaju svi za njegovu Jedinicu.«
»Zašto k vragu vas dvoje ne biste dobili zasluge? Pa pobogu, uhvatio je serijskog ubojicu.«
»Ti to ne razumiješ. FBI je grupa, ne pojedinac. Lojalnost je prema Birou, ne prema pojedinačnoj osobi.«
»Već su ti oprali mozak. Pa, živjela ti meni, Lacey. Nadam se da će ovo ispasti onako kako ti to želiš.«
Douglas je podigao čašu i lagano je kucnuo o njezinu. Ona je samo klimnu-la glavom i srknula. Bio je odličan. »Hvala ti što si donio šampanjac.«
»Nema na čemu.«
»Žena mu je rodila oko ponoći.«
»Čija žena? A, agenta koji je obavio cijeli posao.«
»Da, mislila sam da će plakati što je to propustio, ali bio je fer oko toga. Zašto si ovdje, Douglas? Tek sam jučer ocu javila novu adresu.«
Natočio si je još šampanjca, srknuo ga, zatim rekao sliježući ramenima i smiješeći se. »Bilo je to dobro tempirano. Došao sam u Washington da se vidim s jednim klijentom i odlučio sam te staviti na prvo mjesto na svom itinereru. Sviđa mi se tvoja dnevna soba. Vjerojatno popodne ima puno sunca.
Dosta je velika. Zašto nemaš nikakvog namještaja?«
40
»Nije se isplatilo sve moje stvari voziti preko cijele zemlje.
Kupit ću nove.«
Stajali su licem u lice u praznoj dnevnoj sobi. Douglas Madigan je popio ostatak svoga šampanjca i odložio praznu čašu na hrastov pod. Uspravio se, uzeo joj čašu iz ruke i stavio je pored svoje. »Lacey«, rekao je, uzevši njezine ruke u svoje. »Nedostajala si mi. Želio sam da dođeš kući u posjet, ali nisi. Nisi mi pisala niti me zvala. Ostavila si prazninu u mome životu. Prelijepa si, znaš li to? Kladim se da ti to govore svi muškarci, ili da samo bulje u tebe, čak i kad ti je kosa ovako sva rudlava oko lica, čak i u tim vrećastim trapericama koje imaš na sebi i tom smiješnom majicom. Što to piše na leđima? Pizza kod Debelog Dana? Koji je to vrag?«
»Ništa, Douglas, samo jedan ovdašnji lokal. A čini se da nitko nije primijetio da moja ljepota oduzima dah. Ali, lijepo od tebe da to kažeš.« Zapravo, trudila se svim silama na Akademiji i sada u Glavnom stožeru da se odijeva vrlo konzervativno, čak strogo. Što se tiče kose, uvijek ju je nosila skupljenu i zakopčanu na zatiljku. Ali, danas je bila subota.
Nosila je traperice i majicu, a kosa joj je bila spuštena oko lica, budući da nije padala kiša i skoro da nije bilo vlage, Douglas očito nije znao što znači rudlava.
»Dobro izgledaš, Douglas. Ali, ti se nikada ne mijenjaš.
Možda si samo sve bolji.« Bila je to istina. Bio je visok metar i osamdeset, imao je vitko trkačko tijelo i mršavo lice s duševnim smeđim očima. Žene su ga voljele, uvijek su ga voljele. Čak ni njezina majka nikada nije rekla ni riječi protiv Douglasa. Lako je šar-mirao. I dominirao je jednako lako.
»Hvala.« Dodirnuo joj je kosu, zatim je propustio kroz prste.
»Divno. Keste-njasta je, ali ne sasvim. Možda više Tizian-crvena, ali tu je i nešto blond i nešto smeđega. Ah, znaš da nisam htio da radiš tu blesavu FBI stvar. Zašto? Zašto si me ostavila i napravila to?«
Ostavila ga? Rekla je svojim niskim, mirnim glasom, onim koji je vježbala i vježbala na Akademiji kad je išla na tečajeve iz ispitivanja: »Uvijek sam se željela baviti provođenjem zakona, znaš to. FBI je najbolji, najbolji od najboljih. On je srce cijelog sustava.«
»Srce? Sumnjam. Što se tiče toga da si se uvijek htjela baviti provođenjem zakona, toga se ne sjećam. Počela si studirati glazbu. Divno sviraš klavir. Svirala si Beethovenove sonate od svoje jedanaeste godine. Htjela si ići na Juilliard. Sjećam se da si napustila natjecanje Fletcher. Uvijek sam vjerovao da nisi baš s ovog svijeta. Činilo se da živiš samo za svoju glazbu. Naravno da smo se svi promijenili nakon Belinde.
Sad je prošlo već dugo vremena. Sedam dugih godina. Tvoj otac nije cijenio tvoj talent, nije ga razumio, budući da ga nimalo nije imao, ali svi drugi jesu. Svi su se brinuli za tebe kad si prije dosta godina prodala svoj Steinway, kad si prestala čak i svirati na zabavama. Kvragu, čak si prestala i ići na zabave.«
»To je bilo prije puno vremena, Douglas. Tata sad nije pretjerano razočaran sa mnom. Nadao se da ću konačno napraviti nešto vrijedno truda. Nadao se da je ovo moj prvi korak k odrastanju. Bio je hladan prema meni samo zato što ga
41
nisam tražila da mi pomogne da uđem. Umirao je za tim da iskoristi svoje veze, ali mu nisam dopustila.« Zapravo, ucijenila ga je. Kad su agenti FBI-ja razgovarali s njim nakon što je podnijela molbu, nije puno ispričao o Belindi ili o tome kako se Lacey promijenila. Jasno i glasno mu je rekla da nikada više s njim neće razgovarati ako to učini. Očito je sve prešutio, i to vrlo glatko. Konačno je ušla u FBI.
Još uvijek joj je nedostajao njezin klavir, ali to nedostajanje bilo je duboko zakopano, toliko duboko da je rijetko o tome uopće razmišljala. »Da, prodala sam ga. Jednostavno mi više nije izgledao važan.« Klavir nije bio ništa u usporedbi s onim što je Belinda izgubila. Ipak, još bi se uvijek uhvatila kako svira neku melodiju na rukohvatu stolca, kako svira uz glazbu u filmu ili na radiju u automobilu. Sjećala se kako je, kad joj je bilo devetnaest godina, svirala po ruci mladića s kojim je izlazila.
Douglas je rekao: »Ne sjećam se mnogo čega iz toga doba, da ti iskreno kažem. Sve je mutno, daleko, i ja sam za to zahvalan.«
»Da«, rekla je. Ali, ona se sjećala; živjela je kroz to i čuvala je to duboko i sirovo u sebi od one užasne noći. Približio joj se i ona je znala da će je poljubiti. Nije bila sigurna da to želi.
Douglas ju je uvijek fascinirao. Sedam godina. Dugo vrijeme, ali, još uvijek joj to nije izgledalo u redu.
On ju je zaista poljubio, tek lagani poljubac, dodir njegovih usta o njezine, kratko sjećanje, povratak. Usta su mu bila čvrsta i suha. Poljubac je bio tako kratak, da ga nije ni okusila, tek šapat trpkog šampanjca. Odmah je spustio ruke i koraknuo unazad.
»Nedostajala si mi. Morao sam slušati tvoga oca kako viče i psuje da si izgubila kompas i da si skrenula kad si mu rekla da mijenjaš glavni predmet u foren-zičnu znanost. »Uzimanje otisaka, Isuse bože«, rekao mi je. »Tratit će se uzimajući proklete otiske prstiju nekog ubojice s lesa!«.
»Znaš da je to puno više od toga. Dobrih je tucet specijalizacija u forenzici.«
»Da, znam. Htio je da studiraš pravo, naravno. Mislio je da još uvijek ima nade nakon što si magistrirala na kriminalističkoj psihologiji. Rekao je da će to biti od pomoći u hvatanju ološa. Tvoj tata, sudac, uvijek zaboravlja da sam ja branitelj.«
»Jednostavno sam se predomislila, to je sve.«
»To sam i ja rekao onom tipu iz FBI-ja koji je došao napraviti pozadinsku provjeru o tebi. Mislio sam, ako želiš u FBI, tad ti neću stajati na putu.«
Što li je Douglas time mislio? Da je mogao reći FBI-ju da je nestabilna, da je prije sedam godina skrenula? Da, mogao je to reći. Pitala se je li to itko rekao FBI-ju? Ne, da jest, ne bi bila primljena, zar ne?
»Znam da je otac pozitivno govorio kad su ga agenti došli ispitati.«
»Da, rekao mi je da mu nisi dala izbora. Rekao sam, sretno ti bilo, to je tvoj život i on treba zatvoriti usta ako te ikada želi ponovo vidjeti. Bio je bijesan na mene dobrih mjesec dana.«
42
»Hvala ti što si se založio za mene, Douglas.« U to je doba pretpostavila da ljudi koji su radili njezinu pozadinsku provjeru jednostavno to nisu smatrali tako jako važnim. Ali, očito jesu, i postavljali su pitanja. »Nisam imala pojma, ali sam zahvalna. Nitko nije ništa iskopao o tom vremenu. Znaš
da se nisi promijenio? Zaista dobro izgledaš.« Bilo mu je trideset osam godina. Tek je nekoliko bijelih vlasi bilo prepleteno kroz njegovu crnu kosu. Vrlo je vjerojatno bio zgodniji sada nego prije sedam godina. Sjećala se da ga je Belinda voljela više od svega. Svega. Lacey je osjetila poznatu šuplju bol i brzo je podigla bocu šampanjca. Natočila je oboma još po jednu čašu.
»Ti si se promijenila. Sada si žena, Lacey. Više nisi tiho dijete. Još uvijek imaš tucet brava na vratima, ali hej, ovo je VVashington. Ja bih vjerojatno imao šmajser pored ulaznih vrata. Što koristi FBI?«
»Heckler i Koch MP-5 automat. Jak je i može se na njega osloniti.«
»Teško mi te zamisliti pored tako nečega, a još manje kako to držiš i pucaš. Ah, to je zvučalo seksistički, zar ne? Govorila si o promjeni. Što se mene tiče, možda se nisam puno promijenio izvana, ali život čovjeka ionako mijenja, zar ne?«
»O da.« Ona je bila savršen primjer toga što život čovjeku može učiniti.
»Malo si mršava. Jesu li te jako drilali na Akademiji?«
»Da, ali me najviše drila moj kolega iz klase McDougal.
Zakleo se da će nabiti mišiće na moje žgoljave ručice.«
»Da vidim.«
Stisnuo joj je nadlakticu. »Napni.«
Napela je.
»Nije loše.«
»I moj šef vježba. Nemoj ga zamišljati kao mišićavog bildera bez vrata. Vrlo je jak i mišićav, ali bavi se i karateom, i jako je dobar. Jedanput sam izvukla deblji kraj njegove tehnike na Akademiji. Baš neki dan sam vidjela kako me odmjerava.
Mislim da mu se nije svidjelo to što vidi. Kladim se da će me dovući u dvoranu do sljedećeg utorka.«
»Šef? Misliš na onog tipa Savicha?«
»Pretpostavljam da smo svi na svoj način tipovi. Savich je genij s računalima. Jedan od njegovih programa pomogao je da uhvatimo Russella Benta. On je šef Jedinice u kojoj sam sada. Imala sam puno sreće da je mene tražio. Inače bih završila u Los Angelesu i ganjala pljačkaše banaka.«
»Pa, mogu li te pozvati na ručak da proslavimo tvoj prvi slučaj? Kako bi bilo da ručamo u jednom od sjajnih restorana u ovoj četvrti?«
Ona je klimnula glavom. »Koliko ćeš dugo biti ovdje, Douglas?«
»Nisam siguran. Možda tjedan dana. Jesam li ti nedostajao, Lacey?«
»Da. A nedostaje mi i tata. Kako je sa zdravljem?«
»Pišeš mu svaki tjedan, a sa sigurnošću znam da ti on svaki tjedan odgovara. Rekao mi je da ne voliš telefon. Zato mora pisati pisma. Znaš da je dobro.«
43
Naravno, Douglas je vrlo dobro znao zašto ona mrzi telefone.
Tako joj je rečeno za Belindu. »Uskoro ću vjerojatno cijelo vrijeme pisati e-mail. Moj šef obožava e-mail, a i svi drugi u Jedinici. Čudno je, ali uopće se ne čuje puno zvonjava telefona.«
»Napisat ću ti svoju e-mail adresu prije nego što odem.
Hajdemo jesti, La-cey.«
»Izgledaš kao princ, a ja kao seljanka. Daj da se presvučem.
Trebat će mi samo minuta. Ah, da, svi me zovu Sherlock.«
»Ne sviđa mi se to, nikada mi se nije sviđalo. I svatko mora napraviti glupu primjedbu kad te sretnu. To ti ne pristaje.
Vrlo je muškobanjasto. Znači li to biti u FBI-ju? Pretvoriti te u muškarca?«
»Nadam se da ne. Da i pokušaju, ne bih prošla na testu mišićne mase.«
Zapravo, pomislila je, dok se presvlačila u haljinu u svojoj sobi, sviđalo joj se to da je zovu Sherlock, samo Sherlock. To ju je jednostavno pomaklo korak dalje od žene koja je bila prije sedam godina.
Za ručkom joj je rekao za ženu koja je tvrdila da je s njim zatrudnjela.
44
8
Savich je u ponedjeljak ujutro zastao pored njezinog stola i rekao: »Ollie mi je upravo rekao da još uvijek nemaš nikakvih stvari u svome stanu. Mislio sam da ćeš se pobrinuti za to ovaj vikend. Što se dogodilo?«
Pogledala je Olliea Hamisha i zabacila lakat prema njemu.
On joj je mahnuo i slegnuo ramenima.
Zašto bi Savichu bilo važno spava li ona u šatoru? »Prijatelj iz Kalifornije je stigao u grad. Nisam imala prilike.«
»OK. Uzmi danas slobodno i kupuj dok ne izdahneš.« Zatim se namrštio. »Znaš gdje treba ići u kupovinu, zar ne? Slušaj, pozvat ću jednu svoju prijateljicu. Ona zna gdje se može naći sve što bi ti uopće mogla izmisliti. Zove se Sally Quinlan.«
Lacey je čula sve o Jamesu Quinlanu, mužu te žene, pretpostavljala je. Čula je za neke njegove slučajeve, ali nikakve prave detalje. Možda će, kad upozna Sally Quinlan, saznati sve zanimljive stvari.
Ispostavilo se da Sally Quinlan nije slobodna do sljedeće subote. Dogovorile su se. Lacey je provela dan učeći o PAP-u, Prognostičkom analognom programu, i svim procedurama u Jedinici.
Taj ponedjeljak navečer, Lacey je pronašla dvije lijepe, ali male grafike kod Bentrella u Georgetovvnu, koje će vjerojatno izgledati beznačajno na širokoj površini bijelog zida u njezinoj dnevnoj sobi. Kupila je nešto odjeće u jednom butiku u Georgetovvnu. Kad se vratila u svoj stan, Douglas ju je tamo već čekao. Bio je zauzet u nedjelju, nije je čak imao vremena ni nazvati. »Umirem od gladi. Idemo jesti«, rekla je.
On je klimnuo i odveo je k Antoniju, u talijanski restoran koji nije bio u trendu. Uz čašu vina i teleće medaljone, rekao je: »Sigurno želiš da ti pričam o toj ženi, ha?«
»Da, ispustio si bombu i nestao.« Među prstima je vrtila grisin. »Ako mi ne želiš reći, Douglas, u redu je.«
»Ne, ti bi trebala znati. Zove se Candice Addams. Otprilike je tvojih godina, toliko lijepa da se muškarci zaustavljaju na ulici da zure u nju, pametnija od
45
otprilike svih ljudi koje poznajem.« Uzdahnuo je i odgurnuo svoj tanjur. »Tvrdi da je sa mnom zatrudnjela i pretpostavljam da je to moguće, iako sam uvijek bio jako oprezan. Kad živiš u San Franciscu, vjerojatno si najoprezniji Amerikanac.«
»Želiš lije oženiti?« Čudno koliko je boljelo izreći te riječi, ali morale su biti izrečene. Premda nije znala što želi od Douglasa, shvatila je da ga cijeni, da je on privlači, da je zabavlja, da se zalaže za nju, barem veći dio vremena. I on je bio tu za nju kroz sve to. Bila je bliskija njemu tijekom onih užasnih mjeseci nego vlastitom ocu. Naravno, nitko nije bio stvarno blizak njezinoj majci. To je bilo nemoguće.
»Ne, naravno da ne. Ona je reporterka lokalne televizije. Ne mogu zamisliti da sada želi dijete.«
Odjednom je osjetila nestrpljenje prema njemu. »Zar nisi o svemu tome razgovarao s njom? Želi li ona dijete? Pobačaj?
Želi li se udati? Što, Douglas?«
»Da, ona kaže da se želi udati za mene.«
»Rekao si da je pametna i lijepa. Rekao si da si oduvijek htio imati djecu. Pa, oženi je.«
»Da, pretpostavljam da ću morati. Htio sam ti to reći osobno, Lacey. Ne želim je oženiti, o tome ne lažem. Nadao sam se da ćemo to jednog dana učiniti ti i ja, ali to se vjerojatno nikada ne bi dogodilo, zar ne?«
»Ne znam.« Konačno je rekla, spustivši vilicu. Teleći medaljoni izgledali su primamljivo poput bizonove balege.
»Dogodilo se toliko toga, Douglas, previše. Jako sam ti zahvalna, to znaš. Voljela bih da mogu reći da želim biti s tobom...«
»Da, znam.«
»Što ćeš učiniti?«
»Odbio bih je bez razmišljanja kad bi me ti htjela, Lacey.«
U tom se trenutku zapitala što bi on zapravo učinio kad bi rekla »da«. Nekoliko je puta posljednjih godina razmišljala o tome da mu je postala navika, netko tko mu je drag, netko koga bi zaštitio, ali ne kao ženu, ne kao suprugu. Ne, ona je bila Belindina mlađa sestra i to bi vjerojatno u njegovom umu uvijek i ostala. Uspjela mu se nasmiješiti. »Nadam se da ti nije postavila ultimatum.«
»O, ne, Candice je za tako nešto previše inteligentna.
Uhvaćen sam na udicu, ali ona uopće ne vuče konac.«
Bio je to njegov život. Morao je zaboraviti i krenuti dalje.
Prošlo je sedam godina. A što se tiče nje, pa i ona će krenuti dalje, prema cilju koji je uvijek imala, prema cilju koji će slijediti sve dok to čudovište ne bude uhvaćeno i mrtvo, ili to ne bude ona.
Čula je da si je Russell Bent pronašao vrhunskog odvjetnika koji je pričao o policijskoj brutalnosti i prisili. Tisak je nagađao o tome da će ga odvjetnik možda uspjeti osloboditi.
Ona neće dopustiti da se to dogodi njemu. Nikada.
U četvrtak, Savich je rekao: »Ne želim da mi omlohaviš, Sherlock. Ne živiš više od kilometar i pol od mene. Moja teretana je točno između. Vidimo se tamo u šest.«
46
»Da omlohavim? Izašla sam s Akademije tek prije dva tjedna.
A prehodala sam svaki četvorni centimetar Georgetowna od ponedjeljka, kupovala dok nisam izdahnula, kao što ste mi i naredili. Da omlohavim?«
»Da, ne izležavaš se, ali tvoji deltoidi gube volumen. Ja sam stručnjak. Ja te stvari vidim. U šest sati.«
Odšetao je, pjevušeći: »Kao stijena, bio sam jak koliko sam mogao. Kao stijena, ništa me nikada nije diralo...« Ušao je u ured ograđen staklom. To nije bio countrv, to je bila reklama.
Je li ono bila za Chevrolet? Nije se mogla sjetiti. Gledala ga je kako sjeda za stol i odmah se okreće svome laptopu.
Mlitavi deltoidi, ha. Nacerila se prema njegovom uredu.
Jednostavno je bio dobar šef, to je sve. Ona je bila nova u gradu, i nije htio da bude usamljena. Odmahnula je glavom i vratila se poslu. Skočila je dobrih petnaest centimetara u zrak kad je začula iza sebe ženski glas: »Nemoj ni pomišljati na to da počneš loviti.«
Lacey je zatreptala prema Hannah Paislev, agentici koja se pridružila Jedinici prije oko šest mjeseci. Bila je u FBI-ju pet godina. Bila je vrlo visoka, divno građena, i vrlo pametna.
Lacey ju je na videu vidjela kako glumi glupu plavušu sa svjedokom na Akademiji. Pustila je tipa da se osjeća kao najveći pastuh univerzuma. Zatim joj je sve ispričao. Bila je jako dobra, pa su je zbog toga posuđivali za tajne operacije.
Činilo se i da ima šesto čulo za ubojice, zbog čega se i pridružila ovoj Jedinici. Lacevjoj je zavidjela na toj sposobnosti.
Hannah je htjela Dillona Savicha? Bila je ljubomorna jer Savich misli da je Lacey mlitava? O čemu se tu zapravo radilo? »Ne jurim za njim, Hannah. Zapravo, upravo sam pomislila da je gad, jer je kritizirao moje deltoide.«
»Znam. Šalila sam se. Radiš li na slučaju Radnich?«
Lacey je klimnula glavom. Je li se Hannah šalila? Nije to mislila. Nije joj ovo trebalo. Hannah joj je klimnula i vratila se svom stolu i računalu.
Lacey je radila s Olliejem Hamishom na slučaju Radnich.
Slučaj je zbunjivao sve, uključujući i Savicha. Nije izluđivalo pitanje »tko«; pitanje je bilo »kako«. Lacey je ubacivala još
podataka koje je upravo dobila iz različitih izvještaja lokalne policije, autopsija i forenzičkih dokaza, a u dnu uma, također je pokušavala shvatiti kako je taj čudak uspio ući u četiri staračka doma - to su bile današnje brojke - i zadaviti četiri stare žene, a da nitko ništa ne vidi. Prvi starački dom bio je u Richmondu u Virginiji, prije osam mjeseci. Zatim, prije četiri mjeseca, to se ponovo dogodilo u sjevernoj Floridi, domu devedesetogo-dišnjaka. Norma Radnich bila je prva starica zadavljena u staračkom domu South Banvon u St.
Petersburgu na Floridi. Policija St. Petersburga ih je pozvala tek nakon ovog posljednjeg ubojstva. Dosad nije bilo nikakvih tragova, nikakvih naznaka, nikakvih pretpostavki koje su mogle pomoći. I izrađivači profila su sada radili na tome. Ollie se tome posvetio. Bio je glavni agent na slučaju, i Lacey je to tako htjela.
Htjela je ići kopati. Saznat će kako da dobije pristup svemu što treba. Možda će se večeras, nakon što je Dillon pusti iz teretane, vratiti ovamo i raditi. Ako
47
ne ubije sve njezine dijelove tijela, ako još uvijek bude u stanju hodati kad on bude gotov s njom.
Nitko neće znati. Bit će vrlo oprezna, obavljati svoj posao za Jedinicu tijekom dana i istraživati noću. Osjetila je kako joj je srce brže zakucalo na tu pomisao. Uhvatit će ga. Morala gaje uhvatiti. Ali, on nije od sebe davao znaka skoro sedam godina. Za tri dana će biti sedam godina. Obljetnica. Kao što je i prošlih šest godina svaka bila obljetnica. Je li umro? Je li jednostavno prestao? Nije vjerovala u to. Bio je klasični psihopat. Neće prestati dok ne umre ili dok ne bude zaključan. Ciklusi, pomislila je mnogo puta. Išao je u ciklusima, i dosad se iz nekog razloga nije aktivirao.
U dva sata bio je tjedni sastanak. U sobi za sastanke bilo je devet agenata: šestorica muškaraca, uključujući Savicha; tri žene, jedna tajnica, Claudia, baka s žvakaćom, žarko crvenom kosom i umom oštrim poput britve; i jedan činovnik, Edgar, koji bi se kladio u bilo što i koji je osvojio glavni zgoditak kladeći se u težinu Ellisove bebe kad je rođena.
Svi su predstavili što rade, status, rekli što im treba.
Obavještavanje o statusu išlo je brzo, bez gubljenja vremena.
Svi su se agenti osjećali slobodni da govore kad je neki drugi agent tražio savjet. Savich je vodio.
Kad je došao red na Ollieja, on je rekao: »Radim na slučaju Radnich sa Sherlock. Ona je potpuno u tome. Upravo smo danas dobili zadnju gomilu materijala od policajaca s Floride. Sherlock, ti si maloprije završila s ubacivanjem podataka, zar ne?« Na njezino klimanje, rekao je: »Onda ćemo danas popodne pritisnuti čarobni gumb.«
Savich se okrenuo prema njoj. »Sherlock? Imaš li što dodati?«
Ona se nagnula naprijed, sklopivši ruke. »To je kao misterija ubojstva u zaključanoj sobi. Kako taj tip može jednostavno ušetati u tri staračka doma na Floridi i onaj u Richmondu u deset sati navečer i ubiti te jadne starice, a da nitko ništa ne vidi ili ne čuje? Naravno, sve ubijene starice bile su u jednokrevetnim sobama ili apartmanima, ali to ne treba biti važno. Cijela stvar je luda. Mora postojati nešto što nam je promaklo.«
»Očito«, rekla je Hannah. »Ali, prokljuvit ćemo to, kao i obično.«
Savich je rekao: »Zapravo, Ollie i ja sutra ujutro idemo u St.
Petersburg. Upravo me ponovo nazvala kapetanica Samuels.
Dogodilo se još jedno ubojstvo. To znači da je naš tip ušao u petu brzinu. To se nimalo ne sviđa agentima koji su izradili profil. To znači da gubi kontrolu. Pet ubojstava u osam mjeseci, posljednja dva u prošlih tjedan i pol. Kapetanica Samuels zaista želi da dođemo dolje i pronjuškamo, sve pregledamo novim očima. Dakle, tamo ćemo biti preko vikenda.«
Ollie je skoro iskočio iz stolca od uzbuđenja. »Kada, šefe?«
»Osam sati. Let Uniteda s Dullesa.«
Odjednom je Ollie problijedio i podigao oči prema nebu.
»Neću se prerano veseliti. Ne, ja sam fatalist. Ako zaista želim ići, moja buduća punica reći će
48
Mariji da sam radoholičar i slab materijal za muža i Marija će mi dati nogu. Tako funkcionira moj život.«
»Ne brini, Ollie«, rekao je Savich, zatvorivši svoj fascikl.
»Nema veze. Samo ćemo otići dolje da vidimo ima li ičega što oni nisu vidjeli. Mislim daje vrijeme da iz prve ruke pregledamo situaciju. Neće biti ništa važno.«
»Znate li stvarno tko je to učinio?« upitala je Sherlock, pomaknuvši se naprijed u stolcu, ruku sklopljenih na konferencijskom stolu.
Savich je čuo taj potpuno ozbiljan glas, pogledao to previše intenzivno lice, tu gustu kovrčavu kestenjastu kosu koja se pokušavala osloboditi zlatne kopče na zatiljku. »Ovaj put ne... žao mije. Ollie, nemoj paničariti. Nema veze.«
Ipak, Ollie je izgledao sumnjičav. Lacey je čula da se već kladio s najmanje tucet agenata u to da se njegovo vjenčanje neće održati, ili zato što će terorist crkvu dići u zrak ili zato što će svećenik biti uhićen jer je krao milodare.
»Jako želim uhvatiti tog ljigavca«, rekao je Ollie.
»I ja«, rekao je Savich. »Kao i ti i Sherlock i svaki policajac na Floridi, želim saznati kako uvijek nestane poput duha.«
Ustao je. »OK. Svi kuhaju sasvim dobro. Nema velikih problema ili otkrića. Ciogan, dođi k meni na minutu. Imam jednu ideju o tim ubojstvima u Las Vegasu.«
U šest sati, Lacey je ušla u Svjetsku teretanu u ulici Juniper, odjevena u kratke hlačice, vrećastu majicu i tenisice, kose skupljene i podignute u konjski rep. Platila je svojih deset dolara i ušla u ogromnu prostoriju zidova prekrivenih ogledalima. Tu je bila uobičajena ekipa bildera koji su u ogledalima promatrali svaki pokret koji bi napravili. Voljela ih je gledati kako hodaju. Svi su bili predimenzionirani i zapravo se nisu mogli normalno kretati. Kretali su se poput glomaznih trupova.
Tu su bile i prelijepe djevojke, visoke metar i osamdeset, zaposlene žene na šleperima, koje su pogledavale na svoje satove svakih nekoliko minuta, vjerojatno razmišljajući o djeci i o tome što će kuhati za večeru i hoće li imati dovoljno vremena ako budu vježbale još samo pet minuta.
A bilo je i dosta zaposlenih muškaraca raznih dobi, koji su svi naporno vježbali. Nije vidjela nikoga da zabušava. Zatim je ugledala Savicha. Bio je odjeven u kratke hlačice, tenisice i bijelu pamučnu majicu bez rukava. Upravo je radio na spravi za leđne mišiće.
Bio je sjajan od znoja, a crna mu je kosa bila slijepljena uz glavu. Izgledao je dobro. Zapravo, izgledao je više nego dobro; izgledao je prelijepo. Zatim je vidjela kako je pogledao prema satu, još dvaput sporo spustio prečku, zatim je pustio i polako ustao. Okrenuo se, odmah je ugledao i mahnuo.
Ugledavši ga sprijeda, shvatila je da već dugo nijednog čovjeka nije vidjela kao muškarca. Dopustila si je da uživa u čistim obrisima njegovih mišića, glatkim obrisima tetiva, zatim ga je odgurnula s uma, i vratila u njegovu doličnu ulogu.
On ju je odmjerio dok se približavao. »Odlučio sam da su ti deltoidi u redu. Ono što ti treba je karate. Nije mi se svidjelo da sam te, unatoč SIG-u i tvom
49
Lady Coltu, ipak bez muke razoružao. Moraš se znati zaštititi, a pištolji su opasni. Što kažeš?«
Što je mogla reći? Bila je počela s karateom i onda je morala prestati jer je prije dvije godine slomila nogu na skijanju.
Bila je prilično dobra. Ali dvije godine su dugo vrijeme da se bude daleko od vještine poput karatea. On joj je nudio drugu priliku. Klimnula je glavom. Uslijedilo je zagrijavanje pa rastezanje, zatim najnaporniji sat njezinoga života. Savich je dovoljno brzo shvatio da je već imala nešto treninga. Bacao ju je, vitlao, razbijao i beskrajno je ohrabrivao. Nakon jednog naročito gadnog pada, ostala je ležati na leđima buljeći prema gore u njega.
»Neću ustati. Nisam takav mazohist. Vi ćete mi to jednostavno ponovo napraviti. Umorna sam od slušanja kako krasno padam i valjam se.«
On joj se nacerio. »Jako ti dobro ide. Nemoj cviliti. Već si vježbala karate, dakle to ti nije novo. Znaš da je vrlo važno naučiti padati.«
»Svejedno se ne dižem. Bilo je to prije dvije godine.«
Uzdahnuo je, zatim joj pružio ruku. »U redu. Sad si ti na redu. Ali nisam to sve učinio samo da te mučim. Ako ne znaš
pravilno pasti, možeš sve zaboraviti. Sad si ti na redu. Sad ti mene malo bacaj okolo.«
Zgrabila je njegovu ruku, poskočila na noge i zauzela položaj.
Nacerio joj se. Njezin je pogled bio intenzivan, mrk koliko je samo mogao biti. Htjela ga je ubiti. »Nemoj nikada prestati misliti, Sherlock. Nikada nemoj prestati gledati me u oči.
Pripremi mišiće, ali nemoj se napinjati. Znaš kako se to radi.
OK? Idemo.«
Pustio je da ga baci, upotrijebivši vlastiti zamah da joj pomogne. Ona je skakala i vikala kad ga je konačno uspjela baciti na strunjaču. »Nije loše«, rekao je kad je ustao. Još
pola sata ponavljali su taj isti pokret.
Konačno je zadahtala, presavila se, a prsa su joj se nadimala, bila je toliko iscrpljena da je jedva disala. »Dosta.
Skoro sam mrtva. Skoro sam iznojila obrve.«
Dobacio joj je ručnik. Bio je savršeno suh. On se čak nije ni znojio. »Sad kad si obnovila taj ukus, kako ti se čini?«.
Bacila je ručnik prema njemu. »Nikad se nisam toliko zabavljala u životu.«
Nasmijao se i ponovo joj dobacio ručnik.
»Nikad nisam toliko vježbala u životu.«
»Da, ali s druge strane, ti nadzireš situaciju, a ne pištolj.«
»Ne možete nekoga udariti sa šest metara, gospodine. Čak bih vas i ja napu-cala da mi niste bili onako blizu.«
»Točno, ali bio sam blizu, i da je to bila stvarnost, sad bi bila mrtva. Ne želim da se to dogodi. Provest ću puno vremena trenirajući te. Ne želim da te netko napuca. Postoji jedan tečaj koji bi bio sjajan za tebe. Za muškarce i žene, a tip koji ga vodi je jedan moj stari kompa. Zove se Chico i pravi je gadan tip. Možda te primi iako imaš žgoljave ručice.«
50
Nasmijala se. Bilo je nemoguće ne nasmijati se. Oboje su se istuširali i pre-svukli. Otpratio ju je do kuće, salutirao i rekao: »Ovaj vikend namjesti stan, Sherlock. Nema više isprika. Vidimo se u glavnom stožeru u ponedjeljak. Evo Chicovog broja. O, Sherlock. Možda te sutra budu malo boljeli mišići, ali neće biti strašno. Samo se dugo okupaj u vrućoj vodi. Možda i dva aspirina. Možeš prvo razmisliti i o nekoliko ledenih obloga.«
Zastao je na trenutak, gledajući je u lice, čisto od bilo kakve šminke, njezinu kovrčavu kosu, s pramenovima raspršenim oko lica. Nakrivio je glavu, zatim joj se samo nasmiješio.
»Bila si dobra, Sherlock, sasvim dobra. Namjeravam zaboraviti sve tvoje cviljenje.«
Odmjerila je pločnik, pitajući se bi li ga mogla baciti.
»Gledam tvoje oči. Vidim sve do tvog pokvarenog uma. Ne, Sherlock, nemoj me ni pokušati baciti u tu gredicu, ne večeras.« Mahnuo je i otišao.
Stajala je gledajući ga na trenutak prije nego što je ušla u kuću. Gledala ga je sve dok nije zašao za ugao, prema istoku.
»Je li to Savich?«
Toliko se prepala da se skoro srušila na leda. Dok se borila da rukama održi ravnotežu, on je izašao iza stabla. »O, Bože, to si ti, Douglas. Skoro mi je stalo srce. Nešto nije u redu?
Jesu li svi dobro?«
»Ma, da. Čekao sam te, Lacey. Došao sam nadajući se da ćemo večerati. Ali, nije te bilo.«
»Ne, bila sam u teretani. Savich me isprebijao.« Na njegovo buljenje, dodala je: »Karate. Ne znam sjećaš li se, ali počela sam uzimati lekcije iz karatea prije dvije godine, zatim sam prestala. Vraćam se tome, počevši s učenjem kako treba padati.«
»Zašto s njim?«
»Nakon večeras ići ću na lekcije k tipu po imenu Chico.
Poznavajući Savi-cha, htjet će da tamo idem svake večeri.«
»Nabacuje li ti se taj tip, Lacey?«
»Savich? Isuse, Douglas, pa on mije šef! On je šef Jedinice.
To je samo posao.«
»Da, ima najbolji način da dođe do tebe.«
Bio je ljubomoran. Bilo je nevjerojatno vidjeti tu stranu njega. Nasmiješila mu se i lagano mu položila ruku na nadlakticu. »Savich je profesionalac. Ne zanima ga nitko u njegovoj Jedinici, ne onako kako tebe brine.« Pomislila je na Hannu Paislev. Je li bilo nešto između Savicha i Hanne?
Douglas je vidio laž u njezinim očima. Zašto? Nije znao da je ikada lagala, ali s druge strane, nije je vidio pet mjeseci.
Prokleti FBI ju je držao u šakama šesnaest tjedana. Što li će joj još učiniti? Duboko je udahnuo. »Zašto ne uđemo? Možeš
se istuširati i presvući, zatim te vodim na večeru. Moram se vratiti u San Francisco ujutro.«
»To bi bilo lijepo, Douglas. Kad se vratiš kući, razgovarat ćeš
s Candice Addams, zar ne?«
51
»Da.«
Klimnula je i krenula ispred njega u svoju praznu kuću.
52
9
Nasmiješila se stražaru i otvorila mu svoj crni novčanik FBI-ja. Njezina divna zlatna zvijezda je zasjala.
»Vi ste agentica Sherlock?« Provjerio je popis koji je držao u ruci. »Vi ste nova agentica?«
»Da. Htjela bih u svoj ured, imam još posla.«
»Hej, ne smijete zapaliti svoju lulu u zgradi, Sherlock.«
»Hvala neću. Šteta, imam zaista dobar duhan.«
»Pretpostavljam da to često čujete, ha?«
Stražar je bio otprilike njezinih godina, Crnac, obrijane glave i vrlo čvrste vilice. »Ne«, rekla je, cereći mu se. »Ovo je bio prvi put.«
»A ovo: Živite li na Baker Streetu?«
»Gdje je to?«
»U redu, u redu. Ali, smislit ću nešto novo što zaista nikad niste čuli. Možete proći. Samo se ovdje potpišite. Kad budete izlazili, ponovo mi se javite. Inače, ja sam Nick.«
Mahnula je stražaru. Otišla je do dizala, a njezine su niske pete odzvanjale na mramornom podu. Ako je netko bude pitao, namjeravala je reći da je htjela još malo proučavati slučaj Radnich. Izašla je iz dizala na petom katu, prešla dugi hodnik, skrenula nadesno, zatim nalijevo, krenula niz drugi hodnik. Otključala je vrata JKA. Bilo je mračno. Nažalost, morala je uključiti svjetlo na čitavom prostoru. Bilo je drugačije noću. Odsutnost ljudi, smijeha, razgovora, pa čak i disanja, oduzela joj je čak i iluziju sigurnosti. Bila je sama u ovoj ogromnoj prostoriji. Imala je i svoj 9-milimetarski SIG u futroli.
»Ne budi bezveznjak i kilavac« - nasmijala se, sablastan zvuk u prostoriji. Mrzila je neonska svjetla.
Otvorila je izbornik na svom računalu i provjerila sve baze podataka koje su se nudile. Pronašla ga je nakon samo dvadeset minuta. Pronašla bi ga i za manje od dvije minute da je ubio još nekoga u posljednjih sedam godina. Ali nije.
53
Pročitala je profil, zatim ga pročitala ponovo, zatim opsovala.
Ona ga je mogla napisati. Pisala je na tucete profila na poslijediplomskim seminarima iz kriminalističke psihologije.
Čak je i svoj magisterij napisala o inkluzivnoj' psiho-metriji serijskog kliminalca. Navodno je znala sve sastojke psihotičnog uma, kombinirane u beskrajnim uzorcima da proizvedu čudovište. Ono »inkluzivno« bila je ideja njezinog mentora. Još uvijek je mislila da to zvuči glupo i pretenciozno, ali njezin ju je mentor potapšao po leđima i rekao joj da on zna što profesionalci poštuju. Prošla je, pa je barem valjda zvučala uvjerljivo u obrani. Zapravo, dobila je visoke ocjene za različite protokole, testove i oružja za mjerenje koje je razvila za predviđanje i prosuđivanje dubine kontaminacije u umu serijskog ubojice. Ništa od toga nije pomoglo. On je nestao.
Ali, čak ni FBI-jev profil nije pružio nikakvih smjernica o tome gdje ga se moglo pronaći. Nije bilo baš ničega što bi pružilo drugačiji kut gledanja ili perspektivu. Ničeg novoga.
Čekaj. Vratila se na početak i ponovo pročitala dvije rečenice.
»Subjekt nikada ne bi varirao u načinu izvođenja. Njegov je um zaključan u izvođenje ovog jednog repetitivnog čina uvijek iznova.«
To je imalo smisla. Koliko je ona znala, svih sedam ubojstava bilo je potpuno identično. Polako je prošla sve policijske izvještaje, uključujući i Belindin, zatim ih ispisala.
Mrzila je izvještaje s autopsije, ali kroz seminare na koje je išla, naučila se distancirati od jezovitih detalja, od kojih je većina bila uvijena u medicinski žargon. Ali fotografije su bile drugačije, okrutnije. Nije pročitala Belindin izvještaj s autopsije. Znala je da će morati, ali ne sada. Ne, ne sada, niti sutra. Sve je izvještaje ispisala, uključujući i Belindin.
Morala je prestati. Jedva je iznijela sve papire koje je već ispisala.
Nick se smješkao isturene vilice kad ju je ugledao. »Imate dosta stvari, agentice Sherlock. Sve ćete to sada odnijeti u Baker Street dva dvadeset jedan B? Upravo sam se sjetio toga s dva dvadeset jedan B.«
»Da. Sve je o Moriartvju, znate. Već ću ja uhvatiti tog zlikovca.«
»Ne znam za tog Moriartvja. Ali, jedanput sam gledao film o Sherlocku Hol-mesu i psu. Kako je taj pas bio gadan.«
»To je dobar film«, složila se dok je potpisivala popis izlazaka.
»Opet ćete raditi prekovremeno?«
»Vjerojatno. Ovdje su svi neumorni. Nikad ne popuštaju.«
Kad je došla do svog automobila, pritisnula je gumb za sigurnosni alarm prije nego što je prišla svojoj terenskoj Mazdi. Sve je radilo. U Navaju su se uključila svjetla. Nitko nije provalio.
Kad je stigla do kuće, provjerila je sve ulaze, zatim zatvorila zasune i dva lanca. Uključila je sigurnosni alarm. Ostavila je vrata od spavaće sobe otvorena.
Čitala je izvještaje do duboko u noć. Ali ne Belindin, ne još.
»Pasi oči na ovome, Sherlock.« 54
Pogledala je mapu s točkicama na njoj. Računalo je spojilo nekoliko linija. »To je Davidova zvijezda, Ollie. Pa što?«
On je trljao ruke. »Ništa se loše nije dogodilo, Sherlock.
Savich i ja smo otišli tamo i razgovarali smo sa svima. Znaš
Savicha, hladan i praktičan, i onda je to samo svima pokazao. Mislio sam da će ga kapetanica Samuels - ona je u Policiji St. Petersburga - izljubiti. Ove četiri točke su tamo gdje je ubojica već napao. Savich je samo napravio nešto ekstrapolacije i voila!«
»To bi moglo biti bilo što, Ollie. Davidova zvijezda?«
Proučavala je tri točke koje su označavale mjesta ubojstva.
Oblikovale su skoro savršen istostraničan trokut s ravnom stranom gore. Drugo ubojstvo vrlo je lako moglo biti početak preokrenutog istostraničnog trokuta, ali tko zna? »Pa, dobro, moglo bi biti, ali bi moglo biti i slučajno.«
»Uskoro ćemo vidjeti«, rekao je Ollie. »Ako se slažeš sa Savichevom teorijom, onda će tip ponovo ubiti točno ovdje.«
Pokazao je na sljedeću točku.
»To je dosta zgodno«, rekla je. »Ali, nema ideja o tome kako duh ulazi u staračke domove i izlazi neprimijećen?«
»Ne još. Ali, nadzor nad sljedećim koji je Savich predvidio bit će intenzivan. Znaš što? Mediji su te citirali. Sve novine i televizija vrište o Duhu koji ubija njihove bake.«
»Nemoguće. Kako bi mogli znati da smo to rekli?«
Ollie je pogledao svoje crne cipele. »Pa, ja sam to nekako rekao jednoj ženi s televizije koja je bila stvarno lijepa i stvarno je nešto željela.« Ollie ju je pogledao i nacerio se.
»Mislio sam da će me Savich nokautirati.«
»Bolje tebe nego mene. Već me pobacao po cijeloj toj svojoj teretani. Još uvijek me sve boli, ali se ne usuđujem ništa reći jer će me optužiti za cviljenje.«
»Ma nemoj? Uvukao te u karate?«
Klimnula je.
»Menije rekao da sam jedan od najboljih košarkaša u Birou.
Rekao je da se trebam održavati u kondiciji igrajući utakmice sa svim svojim nećakinjama i nećacima. Rekao je da te klinci tjeraju da budeš pošten i u formi iz straha od poniženja.«
»Ha. Rekao je to samo zato jer je shvatio da te ne može bacati uokolo, taj seksistički gad.«
»Ma, ne. Dobro me isprašio kad sam ga pitao za karate.
Stvarno te sravnio sa zemljom, Sherlock?«
»Više puta nego što mogu izbrojiti.«
»Što je to sa seksističkim gadom?«
I ona i Ollie okrenuli su se da vide kako iza njih stoji Savich, s laptopom u jednoj i modemom u drugoj ruci.
»Ja ne znam ništa ni o kakvom seksističkom gadu, a ti Ollie?«
»Ja? Nikad tu riječ nisam ni čuo, osim od Marije, a ona nije ni znala što to znači.«
55
Savich je zagunđao prema njima. »Što misliš o ideji s Davidovom zvijezdom, Sherlock?«
»To je toliko čudno, da bi moglo imati zrnce istine u sebi. Ali znate, ubojstva su počela u Virginiji, ne na Floridi. To bi moglo upropastiti koncepciju.«
»Slažem se. Vidjet ćemo dovoljno brzo. Lokalni policajci pokrivaju sljedeći mogući starački dom.«
Namrštila se. »Draže mi je uspoređivati sve materijalne dokaze, ali da budemo iskreni, nema ih baš puno. Zapravo, ovo s Davidovom zvijezdom, pa imam nekakav osjećaj da ste u pravu. Ali imam i osjećaj da to neće biti važno. Vjerojatno će ubiti u staračkom domu koji ste izabrali, ali ga nitko neće vidjeti.«
»Ona je rekla ono što ja osjećam«, rekao je Ollie. »To me izluđuje. Tražio sam od računala da usporedi i kontrastira sve vrste dokaza, ali nemamo ništa, baš ništa.«
»Uhvatit ćemo ga, Ollie.«
»Svakako se nadam«, rekla je Lacey. Okrenula se Ollieju. »Je li tvoja buduća punica uvjerila Mariju da si radoholičar budući da te nije bilo cijeli vikend?«
»Ne, krivnju sam svalio na šefa. Rekao sam joj da će me agent Savich izbaciti na ulicu ako ne pođem s njim. Tad bih bio na crnoj listi i do kraja života bih živio od pomoći za nezaposlene. Popustila je.«
Savich se samo nasmijao i vratio se u svoj ured. Lacey je vidjela Hannu Pais-ley kako brzo ustaje i slijedi ga. Na njezino iznenađenje, Ollie je gledao Hannu, namrštena lica.
»Što nije u redu?«
»Ma, ništa. Samo bih volio da se Hannah malo ohladi u vezi sa Savichem.«
Lacey nije rekla ni riječ; nije htjela znati ništa osobno ni o kome. Tako je bilo sigurnije. Ali, Ollie to nije primijetio, samo je zamišljeno rekao: »Čuo sam da su Savich i Hannah hodali prije nego što je ona došla u Jedinicu. Onda, kad se pridružila Jedinici, navodno je Savich prekinuo. Čuo sam ga kad je rekao da nitko u Jedinici ne bi smio umakati pero Biroa u tintu Biroa.«
»Dakle, to je sad bilo stvarno seksistički, Ollie. Znači, misliš
da je Hannah još uvijek zainteresirana?«
»O, da, samo je pogledaj. Ne može skrenuti pogled s njega.
Zašto ne poraz-govaraš s njom, Sherlock? Možda će tebe slušati. Savich nije zainteresiran ili, ako jest, još uvijek ne bi prišao ni blizu agentici u vlastitoj Jedinici.«
Lacey je samo odmahnula glavom dok je na računalu pozivala jedan od forenzičkih izvještaja. Nije je bilo briga što Savich radi sa svojim perom Biroa. »Bože dragi«, pomislila je.
Upravo je u sebi napravila vic. Davno je to zadnji put učinila.
Vidjela je Hannu kako izlazi iz Savichevog ureda nepromijenjenog izraza lica. Nije namjeravala reći ni riječi toj zastrašujućoj ženi. Iskreno je sumnjala da bi Hannah Paisley poslušala Laceyino mišljenje o tome koliko je sati. Vratila se poslu na Duhu.
56
Lacey je otvorila Boston Globe, posljednji veliki gradski list u svojoj hrpi. Bila je umorna od pregledavanja deset najvećih gradskih novina svaki dan u tjednu, ali nije mogla prestati.
Radila je to skoro sedam godina. Sve te pretplate stajale su je čitavo bogatstvo, ali je imala dovoljno novca iz svoje zaklade, tako da nikada neće morati brinuti o tome kako se nahraniti i kupiti koliko pretplata bude željela. Znala je da je on još
tamo. Nikada neće prestati.
Nije mogla vjerovati. Skoro joj je ispala šalica kave. Bilo je na trećoj stranici. Ne veliki članak, ali dovoljno velik da joj odmah privuče pozornost. Pročitala je:
»Jučer navečer u 18:30 sati, Hillarv Ramsgate (28), burzovna mešetar ka u tvrtki Hameson, Lyle & Obermever, pronađena je brutalno ubijena u napuštenom skladištu na Doku četrdeset jedan. Detektiv Ralph Bud-nack iz bostonske Policije rekao je daje bila provedena kroz bizarnu igru koja je rezultirala njezinom smrću od višestrukih ubodnih rana u prsa i abdomen. Na poruci svezanoj oko njezinog vrata stajalo je daje izgubila igru i da mora platiti. Za sada, policija slijedi tragove.«
Vratio se. U Bostonu. Ponovo je počeo. Molila se da je ova jadna žena bila tek prva žrtva ovog novog ciklusa, da joj nisu promakle ostale, ili da nije ubijao žene po malim gradovima gdje AP ne bi izvijestio o priči.
Hillarv Ramsgate. Jadna žena. Ponovo je pročitala članak, zatim ustala od kuhinjskog stola. Umrla je isto kao i Belinda i šest drugih žena u San Franciscu prije sedam godina. Sve su bile izgubile igru.
Ono čega nije bilo u novinskom članku, jest da joj je bio izvađen jezik. Policija je taj podatak zadržavala. Ali, Lacey je znala sve o tome. Bila je brutalno izbodena, a jezik joj je bio izrezan.
Kopile.
Tada je shvatila da je jučer bila sedma obljetnica posljednjeg ubojstva.
Sedam godina. Napao je prije točno sedam godina do u dan.
Čudovište se vratilo.
Lacey je šetkala naprijed i nazad ispred Savichevog ureda kad se on pojavio iza ugla. Na trenutak ju je promatrao.
Rekao je vrlo tiho, kako je ne bi prestrašio: »Sherlock, sedam je ujutro. Što radiš ovdje? Što nije u redu?«
Kad se naglo okrenula prema njemu, vidio je više boli na njezinom licu nego stoje vidio odavna. Zatim je šuplji, očajnički pogled nestao. Svladala se. Ponovo je sakrila bol. I nije ostavila baš ništa.
Što se tu događa?
»Sherlock? Što nije u redu?«
Izgladila je lice. Što je on vidio? Uspjela se čak i nasmiješiti.
»Žao mi je što vas smetam tako rano, ali moram zamoliti za uslugu. Treba mi nekoliko slobodnih dana da odem u Boston.«
57
Otključao je vrata svoga ureda i pokretom joj pokazao da uđe. »U Boston?«
»Da. Imam bolesnu tetu. Radi se o hitnom slučaju. Znam da sam u Jedinici tek nekoliko tjedana, ali nema nikog drugoga tko bi se pobrinuo za tu situaciju.«
»Tvoja teta je stara?«
»Ne baš, zapravo, pati od Alzheimera. Odjednom joj se stanje pogoršalo.«
»Nazvao te neki rođak?«
Zašto je postavljao sva ta pitanja? Zar joj nije vjerovao? »Da, nazvao me bratić. On, ovaj, ni njemu baš nije dobro, pa ostajem samo ja ovdje na istočnoj obali.«
»Razumijem«, rekao je polako, ne gledajući je izravno.
Izgledala je blijeda, uplašena i uzbuđena - čudna kombinacija, ali to je vidio na njezinom licu. Kosa joj je bila strogo povučena nazad, zakopčana istom zlatnom kopčom na potiljku. Izgledala je kao da ju je izravnala lakom za kosu.
Činilo se da ne može biti na mjestu, stezala je prstima torbicu, lupkala jednom nogom. Zaboravila se namazati.
Izgledala je vrlo mlado. Polako je rekao: »Koliko dugo misliš
da ćeš morati izbivati?«
»Ne više od tri dana, samo dovoljno dugo da se uvjerim da je sve na mjestu s njezinom njegom.«
»Idi, Sherlock. Čekaj, želim da me nazoveš večeras iz Bostona i kažeš mi što se događa, u redu?«
Zašto je htio znati što ona radi izvan VVashingtona? Još laži.
Mrzila je laži. Nije u njima bila ni baš dobra, ali je ovu vježbala cijelim putem. Sigurno joj je vjerovao, sigurno. »Da, gospodine. Nazvat ću vas večeras.«
On je načrčkao svoj telefonski broj na komadiću papira. »Ako bude kasno, nazovi me kod kuće.« Pružio joj je presavinuti papir. Nije rekao ništa dok nije došla skoro do vanjskih vrata, a onda, »Sretno. Pazi na sebe.«
Vratio se u svoj ured tek kad je izašla. Osluškivao je na trenutak zvuk njezinih brzih koraka.
To je bilo čudno.
Zašto li mu laže?
U 22:30 te večeri zazvonio je telefon. Savich je stišao utakmicu baseballa između Giantsa i Red Soxa, u kojoj su Giantsi vodili sa 7 naprama 2 u sedmom dijelu. I dalje je gledao ekran kad se javio na telefon.
»Gospodine, ovdje Sherlock.«
Nacerio se u telefon. »Što ima?«
»Moja teta je dobro. Moram se pobrinuti za još nekoliko detalja, ali ću se vratiti u četvrtak, ako je to u redu.«
Nehajno je rekao: »Imam dobrog prijatelja u bolnici Boston Memorial, specijalista za gerijatriju. Da li bi htjela njegovo ime pa da mu se javiš u vezi sa svojom tetom?«
58
»O, ne, gospodine. Sve je pod nadzorom.« »To je dobro, Sherlock. Kakvo je vrijeme u Bostonu?« »Svježe i kišno. Sve izgleda staro i umorno.«
»I ovdje je isto. Vidimo se u četvrtak. Ah da, nazovi me ponovo sutra navečer.«
Nastala je stanka, a zatim: »U redu, gospodine, ako tako želite.« »Želim. Zvučiš umorno, Sherlock. Dobro spavaj. Laku noć.« »Hvala, gospodine. I vi.«
Gledao ju je iz svoga ureda. Bilo je skoro jedan sat u četvrtak popodne. Cijelo je jutro proveo na sastancima. Ovo je bilo prvi put da ju je vidio otkad se vratila iz Bostona. Izgledala je umorno, starija nego što jest. Ne, bilo je to više od toga.
Izgledala je smoždeno, kao da je izgubila najboljeg prijatelja, kao da ju je netko pretukao, ne tjelesno, već emocionalno.
Nije time bio sasvim iznenađen.
Furiozno je tipkala po tastaturi, potpuno udubljena u posao.
Pričekao je još nekoliko minuta, a zatim odšetao do njezinog radnog prostora. Razgovarao je s njom tri večeri za redom, svake večeri u pola jedanaest, svake večeri isto kao prijašnje i sljedeće, osim u srijedu, kad nije bila sasvim ista. Volio bi bio da ju je vidio. Kad ju je pogledao, njezine su misli bile jasne kao njegove cipele kad bi ih stric Bob ulaštio svake srijede.
»Sherlock.«
Podigla je pogled, a prsti su joj se smirili na računalnoj tastaturi. »Dobar dan, gospodine. Tek ste stigli?«
»Da. Zovi me Savich. Ili Dillon.«
»Da, gospodine. Dillon.«
»Hoćeš li, molim te, doći u moj ured? Za, recimo, deset minuta?«
Klimnula je glavom, ništa više, tek poraženo klimanje koje je pokušala sakriti od njega.
Kad je ušla u njegov ured, odmah je rekao: »Ne volim laži ni lažljivce.«
Gledala je beznadno u njega.
»Sestra tvoje majke živi u San Diegu. Imaš trojicu bratića, od kojih nitko nije stariji od tridest pet godina i svi žive na zapadnoj obali. Nemaš čak ni bratića u trećem koljenu u Bostonu. Osim toga, nema ni traga Alzheimera kod bilo koga u tvojoj obitelji.«
»Ne, pretpostavljam da nema.«
»Sjedni, Sherlock.«
Sjela je.
Gledao ju je kako povlači svoju suknju do listova. Sjedila je na rubu stolca kao dijete spremno na ukor. Samo što nije bila ni približno dijete.
»Ne misliš li da je vrijeme da mi kažeš istinu?«
»Ne dok ne pozovem Chica i ne odem na tucet ili više lekcija.«
59
Njen humor. Cijenio je to. Barem je održala ravnotežu, ako ništa drugo. »Još uvijek bih tobom mogao obrisati pod. Ja sam stari lisac u karateu, kao i u drugim stvarima. Govoreći o lisicama, ušetao sam ravno u tvoju zamku kad sam te tražio za svoju Jedinicu, zar ne? Mora da si mislila da se to Bog brine za tebe kad ti je Petty rekao da ne moraš ići u Los Angeles.«
Sad više nije bilo važno. Vjerojatno je znao sve. Barem više nije trebala lagati. »Istina je da me nisu zanimali pljačkaši, banaka. Rekla sam vam to na dan kad ste prvi put razgovarali sa mnom.«
»O, ne, to je sigurno. Ono što si htjela jest prilika da uđeš u trag serijskom ubojici koji je prije sedam godina ubio tvoju sestru. Zvala se Belinda, zar ne?«
60
10
Primila je taj udarac, lagano se pognuvši kako bi apsorbirala bol, nepodnošljivu golotinju toga izgovorenog naglas. Znala je da je nepovratno prokockala svoju priliku. Sad je za nju sve bilo gotovo. Ali možda i nije. On je bio u Bostonu.
Jednostavno će dati ostavku u FBI-ju i preseliti u Boston.
Nije imala izbora.
Nije se pomakla, samo ga je gledala i rekla: »Nazvali su ga Ubojica s uzicom. Nije li to glupo ime? Uzica! Nešto tek malo deblje od konca, komadić tanke konoplje koju je koristio da muči žene, svih njih sedam - psihološki muči -a mediji su to reducirali na uzicu, da to učine zgodnim i intelektualnim.«
»Da, dobro se sjećam tog slučaja. A sada je ponovo napao, nakon sedam godina, ovaj put u Bostonu. Zapravo, nakon sedam godina točno u dan.«
Ona je samo sjedila, gledajući ga i rekla tim svojim bezizražajnim glasom, koji nije sadržavao nimalo iznenađenja. »Kako znate?«
»Ušao sam u tvoje računalo, vidio što si vadila i skidala.
Vidio sam da si upotrijebila moju lozinku da bi ušla u nekoliko specijaliziranih baza podataka. Čudno, ali nikada nisam ni pomislio da bi netko od mojih ljudi mogao ukrasti moju lozinku. Gledala si mi preko ramena jedan dan?«
Klimnula je glavom, nije ništa rekla, što je bilo pametno. Bio je jako ljut.
Duboko je udahnuo, prigušivši vlastiti bijes. »Provjerio sam sigurnosni zapisnik. Provela si ovdje tri i pol sata u ponedjeljak navečer. Novine si pročitala u utorak ujutro i isti dan otišla u Boston. Kupio sam Boston Globe. Priča je bila na trećoj strani.«
Polako je ustala, poput starice. »Očistit ću svoj stol, onda idem gospodinu Pettvju.«
»I što ćeš reći Pettvju?«
»Da sam lagala, da ste me otkrili i da sam otpuštena. Zaista mi je žao, ali nisam imala izbora.«
»Nisam te nogirao. Ako misliš da te namjeravam pustiti s lanca na bostonsku Policiju, varaš se, Sherlock. Ali, već si razgovarala s njima, zar ne? Oni su te otpilili, točno? Nema veze, nemoj mi odmah reći. Nazvat ću Ralpha Bud-nacka.«
61
Izgledala je kao da ju je udario. Zatim mu je uputila najhladniji smiješak koji je ikada vidio. Podigla joj se brada.
»Znam kako je ubojica ušao u staračke domove na Floridi da zadavi one starice.«
U tom je času shvatio da se divi njezinom umu. Je li se to ona pokušavala cjenkati s njime? Nagoditi se? Dobiti nekakvu prednost? »A tako«, rekao je neobvezatno, naslonivši se u svom stolcu, vrteći olovku među prstima. »Ja tebi dam nešto, a ti meni daš nešto zauzvrat?«
»Ne. Pretpostavljam da vam samo želim pokazati da nisam potpuna budala, da mi je stalo do nečega drugog osim do čovjeka koji je ubio moju sestru. Zaista ne želim da još neka stara gospođa umre. Samo sam to željela spomenuti prije nego što zaboravim i odem.«
»Ne bi zaboravila, kao što se nisi mogla ni natjerati da smrt svoje sestre ostaviš iza sebe i nastaviš sa svojim životom. Već sam ti rekao. Ti ne odlaziš. Vrati se za svoj stol, Sherlock, i napiši svoje ideje o Duhu. Razgovarat ćemo kasnije.«
Nije htjela razgovarati s njime. Nije bila u njegovom rangu.
Njezin prvi pokušaj prijevare i on ju je odmah uhvatio. Nije shvatila daje toliko očita. Ali, bila je. On je sve prozreo.
Njegov je bijes bio zastrašujuć, budući da nije vikao. Bio je hladan, tako jako hladan, taj njegov bijes. Zašto je nije jednostavno otpustio? Ona ga je ipak izdala.
Zašto?
Otpustit će je, i to dovoljno brzo; u to je bila sigurna. Da je na njegovom mjestu, otpustila bi samu sebe. Izvadit će sve ostalo iz baze podataka i onda će samo nestati. On će odmah saznati što je napravila, ali koga briga? Nije mogla ovdje nastaviti. On to neće dopustiti; prekršaj je bila previše velik, njezino ponašanje previše nedopustivo. Ne, neće joj dopustiti da ostane, bez obzira na to koju igru sada s njom igrao.
Tek je sjela za svoj stol kad je Hannah Paisley iza nje rekla:
»Glupa si, Sherlock, ili te on zove tvojim slatkim imenom, Lacey?«
»Nisam glupa, Hannah, samo sam jako umorna. Dobro, možda jesam glupa.«
»Zašto si umorna? Je li te Savich držao budnom cijelu noć?
Koliko te puta poševio, Sherlock?«
Lacey se lecnula na oštrinu Hannina glasa, ne na golu riječ.
Gola riječ dozivala je neke prljave, zapravo blesave fotografije isprepletenih tijela iz Playboya. Sad kad je bolje promislila, skoro nikada nisu prikazivale muškarce potpuno gole, samo žene. Stvarno gole.
»Molim te, Hannah, između nas nema apsolutno ničega.
Savichu se čak ni ne sviđam. Zapravo...« »Zapravo što?«
Lacey je samo odmahnula glavom. Ne, neka Hannah to čuje od Savicha. Bit će dovoljno brzo.
62
»Samo me pogledaj, Hannah. Žgoljava sam i vrlo neugledna.
Ti si prelijepa - to sigurno znaš. Ja ti nisam prijetnja, molim te, vjeruj mi. Osim toga, Savich mi se ne sviđa ništa više nego što se ja sviđam njemu. Možeš li barem to pokušati povjerovati?«
»Ne, shvatila sam što si ti onaj čas kad si ušetala u Jedinicu.«
»Što sam ja?«
»Ti si prepredena kučka. Vidjela si Savicha na Akademiji i zainteresirala si ga da bi te doveo u Jedinicu. Ali, slušaj me, drži se dalje od Savicha ili ću te raš-četvoriti. Znaš da to mogu. Čuješ li me?«
Ollie im je prilazio, skoro šetkajući, zviždukajući, ako se Lacey nije varala, kao da nema ni brige na svijetu, ali je vidjela njegove oči. Shvatio je što vidi i to mu se nije svidjelo.
»Hej, Hannah, što ima sa slučajem Lazarus? Zašto tip upotrebljava sve one boce Coca-Cole?«
Nije se tresla zbog onoga što je Hannah rekla - ne, Hannah i njezina smiješna ljubomora nisu joj ništa značile. Lacevje vidjela druge žene u Savichevom uredu, mlade žene, lijepe žene. »Je li Hannah napadala i sve njih?«
»Koga briga? Zaboravi Hannu.« Okrenula je leđa i Hanni i Ollieju i uključila svoje računalo, lupkajući prstima dok je čekala, zatim je utipkala Savichevu lozinku. Ništa se nije dogodilo.
Onda se odjednom pojavilo: Ne ovaj put, Sherlock.
Monitor se zacrnio. Računalo je bilo njezin neprijatelj. Sve dok Savich bude disao, računalo će ostati njezin neprijatelj.
Podigla je prste s tastature i položila ruke u krilo.
»Je li ti teta dobro?«
Bio je to Ollie. Dovukao je stolac i sjeo pored nje. »Izgledaš
užasno, Sherlock.«
»Hvala. Da, moja teta je sada sasvim dobro.«
»Izgledaš kao da samo što nisi prešla preko ruba.«
Živjela je na rubu sedam godina; nije imala razloga da sada prijeđe preko ruba. Nasmiješila mu se: »Ne baš. Samo sam umorna, a to sam rekla i Hanni. Hvala što si privukao njezinu vatru, Ollie. Kad bi bar otvorila oči i shvatila da sam joj prijetnja otprilike kao patka na nišanu lovca.«
»To je čudna usporedba, Sherlock. Savich mi je rekao da ti kažem da dođeš u sobu za sastanke. O čemu se radi?«
»Reci agentima kako Duh ulazi u staračke domove, Sherlock.« Nagnula se naprijed, sklopljenih ruku. »Duh je preodjeven u staricu, stanarku staračkog doma. Ollie mi je pokazao kako da miješam i uspoređujem podatke iz izvještaja i ubacim ih u dva preklapajuća protokola. Učinila sam to s podacima o onome što su svjedoci rekli nakon svakog ubojstva. Nitko nije pronašao ništa neobično u bilo kojem od tih izvještaja - ni svjedoci, ni policajci, ni mi. Ali, računalo jest.« Podijelila je svakome po komad papira. »Ovo su doslovni citati
63
svjedoka, samo oni važni dijelovi, naravno, samo dijelovi koji kad se jednom povezu, izvlače ubojicu iz vreće.«
Savich je na glas pročitao: »Nije bilo nikoga, poručnice. Ni žive duše. Samo nekoliko pacijenata, naravno. Bili su uplašeni, neki dezorijentirani. Sasvim normalno.« Podigao je ruku. »To je rekla noćna sestra.« Nastavio je čitati. »Ovo je od domara: »Nije bilo nikoga. Samo starci, a oni su svuda. Bili su uplašeni. Pomogao sam nekolicini da se vrate u sobe.«
Romero je skoro zacvilio od uzbuđenja kad je pročitao: »Tu je bila jedna stara gospođa kojoj je pozlilo. Odveo sam je u najbližu sobu, rekreacijsku salu. Jadna stara lutkica. Nije htjela da odem, ali morao sam.« Romero je imao dugo usko lice, pomalo nalik princu Charlesu. Imao je guste crne obrve koje su se skoro spajale između očiju, crnih očiju koje su odavale impresivnu inteligenciju. Zamahnuo je papirom prema Lacey. »Dobro obavljeno, Sherlock. Ovaj zadnji citat je bio od policajca. Policajca! Isuse, to je cijelo vrijeme bilo tu.«
Savich je sjedio naslonjen u svojem stolcu, gledajući svakog agenta posebno. »Dakle«, konačno je rekao, kad su svi gledali prema njemu. »Mislite li da je to odgovor? Naš se ubojica preobukao u staricu, pacijenticu?«
»Meni to izgleda dobro«, odgovorio je George Hanks, tridesetpetogodišnji veteran Biroa, koji je imao najstarije oči koje je Lacey ikada vidjela.
Savich se okrenuo Ollieju. »Ti vodiš ovaj slučaj. Što misliš?«
Ollie je buljio u Lacey. Izgledao je ranjen, a usta su mu bila stisnuta. »Nisam znao ništa o tome što će Sherlock napraviti.
Čini mi se prilično jasno, ovako postavljeno. Kao daje toliko očito da smo svi bili budale da to ne primijetimo. Naravno, oni su to već jednom provjerili, a i mi smo mozgali o tome, ali pretpostavljam da nitko od nas nije išao dovoljno duboko.
Prva stvar koju treba napraviti jest pozvati tog policajca i pitati ga tko je bila ta gospođa koju je odveo u rekreacijsku prostoriju.«
»Dobra ideja«, odgovorio je Savich. »Ako se policajac sjeća, to bi prilično dobro moglo zaključiti stvar.« Okrenuo se Lacey.
»Pretpostavljam da ne znaš je li ubojica Židov, Sherlock? Ili da li mrzi Židove? Možda ne stanare, budući da su samo dvije od pet dama koje su ubijene bile Židovke. Vlasnici, možda? Ili si odbacila ideju s Davidovom zvijezdom?«
»Ne znam, gospodine, ništa od toga. Slušajte, ova ideja mi je tek pala na pamet, to je sve. Čista sreća.«
»Da, pretpostavljam da je tako«, rekla je Hannah kad je ustala. »Budući da si tako nova u ovome.«
Ollie je krenuo Lacey za petama iz konferencijske sobe.
»Zašto?« rekao je, lagano joj dodirnuvši ruku.
»Iskreno rečeno, nije bilo vremena, Ollie. Ne, naravno daje bilo vremena. Samo što sam, ma kvragu, ovo zvuči smiješno, ali zaista nisam na to ni pomislila sve dok mi nije jednostavno palo na pamet. Sigurno se i tebi to događa.«
64
»Da, jasno, ali ako nešto pronađem, prva stvar koju učinim jest da to kažem partneru. Ti nisi rekla ni riječi. Samo si umarširala u konferencijsku sobu i svima pokazala kako si sjajna. To baš nije bilo lijepo, Sherlock.«
»Ne, u pravu si. Nije. Mogu samo reći da zaista nisam razmišljala o tome.« To je bila istina. Nije znala da će je Savich staviti u neugodan položaj pred cijelom Jedinicom, ali on je to učinio. Nije bilo vremena da išta kaže Ollieju. Ne, bilo je vremena. Jednostavno nije o tome razmišljala. »Slušaj, Ollie, evo što se dogodilo. U avionu na putu za Boston netko me gurnuo na jednu staricu koja je izlazila između sjedala.
Okrenula se i bombardirala me najpoganijim jezikom koji sam ikada čula. Izgledala je zla. Gledala me kao da me želi ubiti. Njoj se trebaju pripisati sve zasluge ako ovo uspije.«
»Kako je Savich znao da si nešto pronašla?«
»Ne mogu ti to reći, Ollie. Voljela bih da mogu, ali ne mogu.
Žao mi je. Molim te. Možda neću biti ovdje još jako dugo. Ne znam.«
»Što se događa?« Premda je Ollie bio fatalist, vrlo brzo je zaboravljao bijes. Položio joj je ruku na rame. »Nešto gadno, zar ne?«
»Da. Jako gadno.«
»Sherlock. U moj ured. Odmah.«
Ollie se okrenuo na zvuk Savichevog glasa. »Hoćete li mi reći što nije u redu?«
»Ne, ovo je između nas dvoje, Ollie. Prestani izgledati poput rotvajlera. Neću je zabiti u pod - barem ne sada i ne ovdje.
Hajde, Sherlock.«
Nisu otišli u njegov ured. Izveo ju je iz Hooverove zgrade u mali park koji je bio dijagonalan u odnosu na nju. »Sjedni.«
Sjela je na usku klupu. Na sreću, nije morala probuditi nekog beskućnika i zamoliti ga da ode. Bio je divan dan, nebo je bilo vedro, tek lagani svježi povjetarac. Pločnici su bili prepuni grupica jesenskih turista. Dvije obitelji s malom djecom imale su piknik na dekama. To joj je bilo potpuno strano, to s obitelji. Nije bilo tako prije puno vremena. To je bilo prije nego što se njezina majka razboljela. Barem prije nego što je Lacey shvatila koliko je teško bolesna.
»Puno sam razmišljao o ovome.«
»Tako ste me brzo otkrili, sigurna sam da ste imali puno vremena za razmišljanje.«
»Pogledaj me, Sherlock.«
Pogledala je. Tada se odjednom počela smijati. »Izgledate kao Heathcliff: Mračnih misli, prodornih očiju, i opasan. Sjećam se da sam jednom pomislila da imate Ijetnoplave oči, oči sanjara. Ali ne sada. Sada bi lako mogli ubiti.«
Htio se nasmiješiti, ali nije. Oči sanjara? Isuse, to je bilo ludo. Rekao je: »Pregledao sam sedam ubojstava koje je taj tip počinio prije sedam godina. Nazvao sam Ralpha Budnacka u Bostonu i pitao ga je li čuo za ikakva ubojstva izvršena istim modusom operandiosim onoga koje se dogodilo neki dan. Rekao je da nisu čuli za druga ubojstva, ali da su upravo shvatili da za vratom imaju serijskog 65
ubojicu, tipa koji je ubijao po San Franciscu prije sedam godina.« Zastao je na trenutak, okrećući se na nezemaljske gukanje goluba.
»Na kraju sam uspjela ući i vidjeti detektiva Budnacka«, rekla je Lacey. »Nije htio sa mnom ni razgovarati. Rekao je da sam bolesna i da im ne treba pomoć.«
»Znam. Razgovarao sam s njim čim te izbacio iz svoga ureda.«
Htjela ga je udariti. »To je bilo u utorak popodne. Niste rekli ni riječ o tome kad sam nazvala tu noć!«
»Točno. Zašto bih nešto rekao?«
»Dobro, zaista niste morali, ali ste znali. Cijelo vrijeme ste znali što pokušavam učiniti.«
»O, da. Reci mi, Sherlock, što si radila druga dva dana?«
»Ništa što bi me ikamo dovelo. Mrtvozornik nije htio razgovarati sa mnom čak ni nakon što sam lažima uspjela ući. S mojom pozadinom, to nije bilo jako teško. Ali držao je usta zatvorena, rekao je da ne voli da ljudi izvana guraju nos u njegov posao. Razgovarala sam s glavnim reporterom Boston Globea. Zove se Jeb Stuart. On nije znao puno više od onoga što je bilo u novinama. Vodila sam ga na večeru i sve je ispričao, ali nije bilo puno toga što bih mogla upotrijebiti. Zatim sam se vratila kući. K vama. Da bi me najurili jer sam bila budala.«
Savichev je pogled prešao preko parka. Nagnuo se nazad, istežući ruke na naslonu klupe. U daljini su se čule automobilske trube, sunce je rascjepkalo gust svod hrastovog lišća, jedan je otac vikao na svoje dijete.
»Bostonska Policija je tražila našu pomoć. Zašto nisi poručniku Budnacku rekla da si u FBI-ju? Bili su dobri izgledi da će surađivati.«
»Znala sam da ćete, ako to učinim, čuti za to i usmjeriti svoje računalo prema Bostonu i sve otkriti. Naravno da ste to ionako učinili. Trebala sam pokazati svoju značku. Možda bih nešto i dobila prije nego što me Budnack izbacio. Bila sam glupa. Nisam dobro promislila o svemu. Mislila sam, ako se budem pravila da sam član obitelji Ramsgate, imat ću najveće izglede da dobijem informacije.« Golub je sunuo do njezinih nogu, zatim je opet odletio. »Navikli su na to da ih se hrani«, rekla je, gledajući goluba kako seta ispred nje.
»Nadam se da osoba koja ih hrani nije mrtva.«
»Stara Šal obično sjedi ovdje. Nije ovdje danas popodne jer je otišla po svoj ček od Socijalnog. Zdravlje joj je bolje od tvoga.
Ima imena za sve golubove. Što sada namjeravaš učiniti?«
Iznenada je ustala i pogledala ga, s rukama na bokovima.
»Što želite od mene? Već sam rekla da ću dati otkaz.«
»A onda ćeš, pretpostavljam, pojuriti u Boston i sama krenuti u lov na Ubojicu s uzicom?«
»Da. Moram. Pripremila sam se. Čekala sam vrlo dugo da on ponovo napadne.«
»U redu. Čini se da nemam izbora.« Iznenada je ustao. Bio je vrlo velik. Nehotice je koraknula unazad.
66
Izgledao je nestrpljiv. »Bojiš se da ću te baciti ovdje u parku?«
Ne, bojala se da će je ubiti. Kao što je i onaj čovjek ubio Belindu. Pokušala je odbaciti tu pomisao. »Valjda sam malo nervozna. Oprostite. U čemu nemate izbora? Imate izbora u svemu.«
»Kad bi ti samo znala«, rekao je i provukao prstima kroz kosu. »Natjerao sam te da me svake večeri zoveš iz Bostona jer sam se bojao da ćeš se uvaliti u nevolje.«
»Ja sam trenirana agentica FBI-ja. Kakve nevolje? Čak i da nisam uspjela doći do svog pištolja, sasvim sigurno znam padati.«
Nacerio joj se, podigao ruku, zatim je spustio. »OK, evo što ćemo. Ti znaš više o ovome tipu nego ijedna druga živuća osoba. Bi li rekla da je to točno?«
»Da«, Srce joj je počelo tući sporim ritmom. »Pretpostavljam da znate da sam ispisala sve policijske izvještaje i izvještaje autopsija za tih sedam ubojstava u San Franciscu?«
Klimnuo je glavom, gledajući prema staroj ženi koja je vukla kolica iz samoposluživanja natrpana vrećama punim stare odjeće, kutija, praznih boca Coca-Cole. »To je Stara Šal.
Predstavit ću te, zatim se moramo vratiti.«
Stara Šal ju je samo odmjerila vrlo svjetovnim očima podlivenim krvlju. Mogla je biti bilo koje dobi između pedeset i devedeset.
»Jesi li dobila ček, Šal?«
»Da, Dillon, dobila sam ga. Jesi li nahranio moje ptičice?«
»Ne, Sherlock je htjela, ali joj nisam dao.«
Stare oči okrenule su se prema njoj. »Ti si Sherlock?«
»Da, gospođo. Drago mi je.«
»Budi dobra s ovim dečkom, čuješ li, mlada damo?«
»Ja nisam mlada dama, gospođo, ja sam agentica FBI-ja.«
Savich se nasmijao. »U pravu je, Šal. Mislim da ću se ja više brinuti o njoj.«
»Ti riješi svoj problem, srce, onda se možeš igrati s ovim mojim dečkom. Dobar je on dečko.«
»Hoću, gospođo.«
»Ne sviđa mi se to s gospođom.«
»U redu je, Šal. Mene zove gospodin, ravno u lice, kao da sam joj otac ili nešto još gore.«
»Koliko imaš godina, Sherlock?«
»Dvadeset sedam.«
»To je dobra dob. Dillonu su trideset četiri. Tek je navršio trideset četiri prije tri i pol tjedna. Napravili smo za njega ovdje malu proslavu. Moje ptičice i ja. Je li ti Sherlock ime ili prezime?«
»Prezime, Šal. Ime mi je Lacey.«
»Ha. Više mi se sviđa Sherlock. Daje ti distinkciju.«
»Slažem se.«
67
»Trebaš li nešto, Šal?«
»Ne, Dillon. Samo hoću sjediti na ovom divnom suncu, odmoriti kosti i nahraniti svoje ptičice. Kupila sam im pola kile nesoljenih kikirikija. Ne želim da im okoštaju njihove male arterijice.«
Lacey se još uvijek smješkala kad su se vratili u Hooverovu zgradu.
Nije se smješkala deset minuta kasnije.
68
11
»Znači, on te vodi u Boston. Kako si to uspjela, Sherlock?«
Hannah Paislev se naginjala prema njoj, a njezin joj je glas u uhu odzvanjao tih i bijesan.
»Ne bi trebala ići. Ti si nova, ništa ne znaš. Ne zaslužuješ ići.
To je zato što spavaš s njim, zar ne?«
Lacey se polako okrenula u stolcu, gledajući je. »Ne, Hannah.
Prestani s tim. Radi se o poslu, ničem više. Zašto mi ne vjeruješ?«
»Lažeš, prokleta bila. Vidjela sam kako ga žene gledaju. Sve ga žele.«
»Ollie mi je rekao da se Savich ne želi upuštati u vezu ni s kim iz svoje Jedinice. To uključuje sve nas, Hannah. Ako ga želiš, predlažem ti da tražiš premještaj. Slušaj, Samo želim uhvatiti to čudovište u Bostonu. Zapravo jesam lagala. Želim Savichev mozak i njegovu stručnost. Da li se to računa? Je li to požuda za mozgom?«
Konačno je Hannah otišla.
Sad je Lacey naslonila glavu na svoju novu sofu i zagrlila jedan debeli jastuk. Zatvorila je oči i pomislila na ženu koja je imala skoro sve, a htjela je više. Bilo joj je žao ako Hannah voli Savicha, ali nitko od njih tu nije mogao ništa učiniti.
Hannah je morala doći k sebi. Lacey je bila posljednja žena na svijetu koja joj je bila prijetnja. Nema veze sada. Neće više brinuti i tome. To je Savichev problem. Nagnula se naprijed i zagledala u telefon. Podigla je slušalicu, još malo zurila u nju, zatim duboko udahnula. Vrlo sporo je okrenula broj.
Telefon je zazvonio jedanput, dvaput, zatim se začulo: »Halo, ovdje sudac Sherlock.«
»Zdravo, tata.«
»Lacey?«
»Da, tata.«
»Ovo je iznenađenje. Inače obično pišeš. Nešto nije u redu?«
»Ne. Samo nisam imala vremena za pisanje. Kako si? Kako je mama?«
69
»Tvoja majka je isto kao i uvijek, a i ja. Douglas mi kaže da si u toj Specijalnoj jedinici FBI-ja i onda sam pročitao o tome kako ste ti i taj genij uhvatili ubojicu u Chicagu. Jesi li sad sretna?«
Ignorirala je sarkazam u njegovom glasu, ali je to bilo teško.
Uvijek je mrzila taj njegov užasan zajedljiv ton kojim ju je uništavao dok je odrastala. U pismima ga obično nije primjećivala, što je i bio jedan od razloga zašto mu je samo pisala pisma. Ali, sada nije imala vremena za pismo. »Tata, on je ponovo napao.«
»Što? Tko je koga napao?«
»Čudovište koje je ubilo Belindu. Napao je opet u Bostonu.
Ubio je jednu ženu točno na isti način kao što je ubio sedam žena u San Franciscu. Prošlo je točno sedam godina otkad je prestao. To je ciklus. On je u sedmogodišnjem ciklusu.«
Nije bilo ni zvuka, ni disanja, ništa.
»Tata? Ponovo je počeo. Zar me nisi razumio?«
»Da, Lacey, razumijem te.«
»Idem u Boston sutra ujutro sa svojim šefom, Dillonom Savichem, koji je vođa Jedinice za kriminalističku analizu.
Uhvatit ću to čudovište, tata. Konačno ću ga ščepati.«
Teško je disao. Na drugoj strani linije nije bilo ničega osim tišine. Duboko je udahnula. Morala se smiriti. Nije htjela zvučati kao nekakva opsjednuta luđakinja.
Ali, to je bila. To joj je čudovište sve uzelo i ostavilo joj strah koji je uspjela nadzirati, ali koji je još uvijek bio tu, duboko u njoj. Ne, nije to bilo samo zbog nje. Jednostavno je htjela to smeće maknuti s ulica. Htjela ga je sama ustrijeliti.
»Lacey? Kako to misliš, uhvatit ćeš ga? Ti nisi u tome. Ostavi to profesionalcima.«
»I ja sam profesionalka, tata.«
»Ne«, rekao je, sada već ljut. »Ne, nisi. Ti si uplašena mala djevojčica. Ja mislim da bi sada tjebala doći kući. Slušaj me.
Tvoja je sestra mrtva već sedam godina. Sedam godina, Lacey. Douglas mi je rekao što radiš, ali nisam u to htio povjerovati. Svi znamo da si se odrekla posljednjih sedam godina svoga života. Već je odavno krajnje vrijeme da to ostaviš iza sebe. Zaboravi to. Dođi kući. Ja ću se brinuti za tebe. Možeš ponovo svirati klavir. To si voljela, i to te sasvim sigurno neće ubiti. Neću reći ni riječi o Pravnom fakultetu.
Dođi kući.«
Da zaboravi? Da zaboravi što je taj krvnik učinio Belindi, i njoj? Duboko je udahnula. »Kako je mama?«
»Što? A, tvoja majka. Imala je miran dan. Njezina bolničarka, gospođica Heinz, rekla mi je za večerom da je dobro jela i gledala televiziju, Pogodite cijenu, čini mi se, a činilo se da i razumije to što gleda.«
»Ja nisam kao moja majka.«
»Ne, sasvim sigurno nisi. Ali, ovo mora prestati, Lacey.«
»Zašto?«
70
»Pusti Policiju da uhvati tog luđaka.«
»Ja sam Policija. Najviša Policija u zemlji.«
Dugo je šutio, zatim je tiho rekao: »I tvoja je majka tako počela.«
»Moram ići, tata. Nadala sam se da ćeš biti sretan što imam priliku uhvatiti to čudovište.«
Njezin otac nije ništa rekao.
Na njezin šok, na liniji se začuo tih šaputav glas: »Jesi li to ti, Lacey?«
»Zdravo, mama. Odlično zvučiš. Kako se osjećaš?«
»Gladna sam, ali mi bolničarka Heinz ništa neće donijeti iz kuhinje. Htjela bih čokoladnih kolačića. Ti si uvijek voljela čokoladne kolačiće kad si bila mala, sjećam se.«
»I ja se sjećam, mama.«
»Nemoj pokušavati uhvatiti čovjeka koji je ubio Belindu. On je previše opasan. On je lud, ubit će te, a ja to ne bih mogla podnijeti. On je...«
Linija se prekinula, začuo se poznati zvuk slobodne linije.
Odmah zatim telefon je ponovo zazvonio. »Žao mije, Lacey.
Bio sam tako uznemiren da sam ispustio telefon. Slušaj, bojim se. Ne želim da ti se išta dogodi.«
»Razumijem, ali ga moram pokušati uhvatiti. Moram.«
Čula ga je kako uzdiše. »Znam. Pazi na sebe.«
»Hoću.« Pogledala je na trenutak slušalicu, zatim ju je polako spustila na vilicu. Pogledala je lijepe slike na bijelom zidu.
Pejzaži, brda što se prostiru, krave na paši, dječak s kantom na dva kraja štapa koji nosi na leđima i balansira na ramenima. Polako je spustila lice u ruke i zaplakala. Vidjela je lice svoga oca od prije sedam godina, tiho i mirno, bez ikakvog izraza, samo grobna tišina, i on se nagnuo naprijed i prošaptao joj vrlo tiho u uho, odmah nakon Belindinog sprovoda, kad je bila toliko prazna, toliko šuplja, ali još ne sasvim prestravljena. »Gotovo je, hvala Bogu. Ti ćeš
preživjeti, Lacey. Ona je bila samo tvoja polusestra, pokušaj to zapamtiti.«
A ona je samo buljila u njega kao da je još luđi od njezine majke. Samo polusestra? I to je trebalo nešto značiti? Samo tri dana kasnije imala je prvu moru kasno u noć, a njezina se bol pretvorila u stravu.
Kad se začulo zvono, skoro je vrisnula, a sjećanja iz prošlosti preklopila su se sa sadašnjošću. Bilo je to zvono na vratima, to je sve, samo zvono. Ipak, gdje joj je pištolj? Mahnito se ogledala po dnevnoj sobi. Našla je svoju torbu. Uvijek je u njoj nosila svoj Lady Colt, osim SIG-a u futroli.
Zgrabila ga je, osjećajući njegovu glatku hladnoću kako joj miluje ruku poput ljubavnika kad je zvono po drugi put zazvonilo. Stala je pored vrata.
»Sherlock? Jesi li tu? Hajde, vidim svjetlo. Otvori ta prokleta vrata!«
Skoro je zadrhtala od olakšanja kad je skinula dva lanca, otvorila zasun i otključala vrata.
On je stajao pred njom u košulji kratkih rukava, trapericama i tenisicama. Blijedo plavi pulover bio mu je svezan u čvor oko vrata. Vidjela je manekene u
71
časopisima tako odjevene - sa zavezanim puloverom - i uvijek je mislila da je to smiješno. Na njemu nije bilo. Mrštio se.
Ušao je, još uvijek se mršteći. »Imaš pravu zbirku spravica na vratima. Ipak, netko jak bi ih jednostavno mogao srušiti.«
Nije na to pomislila. Spustila je pištolj, još uvijek ništa ne rekavši. Morat će pojačati vrata. Ne, to je apsurdno.
Zatvorio je vrata za sobom. »Htio sam vidjeti jesi li namjestila stan«, rekao je i ušao u dnevnu sobu. Pogledao je oko sebe vrlo skupo pokućstvo, zatim za-zviždao. »FBI te očito previše plaća. Kad si sve ovo kupila, Sherlock?«
Ponašao se kao da je sve u redu. Ponašao se kao da je ona normalna. Ona je i bila normalna. Lagano je spustila svoj Lady Colt na stolić sa svjetiljkom pored kauča. »Nisam baš za neku kupnju, a Sally Quinlan je morala otkazati dogovor.
Jednostavno sam nazvala dekoratera za unutarnje uređenje u Georgetovvnu i rekla mu da želim i trebam sve na mjestu prije nego što to otkrije moj šef. On se pobrinuo za to.
Stvarno brzo.«
Polako se okrenuo i pogledao je. »Kao što sam rekao, izgleda da te previše plaćamo.«
»Ne, imam zakladu. Obično je ne diram. Ne treba, ali sam htjela namjestiti stan i nisam htjela potrošiti vrijeme da sama idem u kupovinu. Znala sam da ćete me ganjati dok ne kupim barem kauč.«
»Zaklada je od tvoje bake, je li tako? Ako se točno sjećam, umrla je prije četiri godine i ostavila ti lijepu svotu.«
»Da.« Nije bila ni najmanje iznenađena. »Molim vas, recite mi da imate pametnijeg posla nego da napamet učite moju osobnu povijest.«
»Da, reći ću ti nešto o svom pametnijem poslu ako mi ti kažeš zašto si plakala.«
Ruke su joj poletjele prema licu. Već je bila zaboravila. Zurila je u njega, ravno u oči, i rekla. »Imam alergiju.«
»A tako. Ma vidi ti koliko ovdje peluda leti uokolo po zraku.
Hajde, tko te uznemirio?«
»Nije to ništa, baš ništa. Želite li šalicu kave? Čaj?«
»Čaj bi bio sjajan.«
»S natreenom?«
»Ne, samo žene koriste natreen. Ja bih bez ičega.«
»Nećete kemikalije?«
Samo joj se nacerio dok ju je slijedio u kuhinju. Čitav red sjajnih novih aparata, od sokovnika do multipraktika, bio je poredan na blijedo žutim pločicama. »Ne«, rekao je, više sebi nego njoj. »Nisu svi neiskorišteni. Vidim da si pritiska-la gumbe na mikrovalnoj, ali ništa drugo.«
»To je točno«, rekla je hladno, dok je stavljala kljun čajnika pod slavinu. »Ipak, uvijek sam vjerovala da žena može živjeti samo od mikrovalne pećnice«, dodala je, pokušavajući mu se nasmiješiti, što zaista i nije bilo tako teško.
72
Uključila je električni štednjak. »Što se tiče tostera, za njega treba kruh, a ja ga još nisam kupila.«
Preko ramena je rekla, kad je stavila čajnik na štednjak:
»Nisam se još spakirala, gospodine, ali ću biti spremna na vrijeme. Naći ćemo se sutra ujutro na aerodromu.«
»Znam«, rekao je, gledajući aparat za pravljenje kruha koji je izgledao kao usamljena bijela gromada na kraju pulta. »Znaš
kako se upotrebljava ta stvar?«
»Ne, ali uz njega sam dobila i knjigu recepata. Dekorater je rekao da ga svaka moderna kuhinja treba.«
»Zašto si plakala, Sherlock?«
Samo je odmahnula glavom, otišla do ormara i izvadila dvije šalice i tanjuriće.
»Imaš li ikakvih jeftinih šalica? Ovima se ne želim približiti ni malim prstom. Izgledaju kao da su koštale više nego što ja zaradim za tjedan dana.«
»Pretpostavljam da jesu. Tip je malo pretjerao u nekim stvarima.«
»Mislio sam da žene vole same izabrati svoje posuđe.«
»Zapravo, mislila sam da to svi vole, uključujući i muškarce.
Ali ja jednostavno nisam htjela trošiti vrijeme. Previše se toga događa što je puno važnije. Rekla sam vam.«
»Kad bolje razmislim, ja sam sam izabrao svoje posuđe.
Otporno je na mikrovalnu.«
»I moje je. To je bio moj jedini kriterij na popisu, to i da ne bude previše cifrasto.«
»Zašto si plakala?«
»Bila bih vam zahvalna kad biste to pustili na miru, gospodine.«
»Zovi me Savich i možda hoću.«
»U redu, Savich. Stara Šal te zove Dillon. Mislim da mi se to više sviđa.«
»Kako se tip zove?«
»Koji tip?«
»Onaj koji te natjerao u plač.«
Samo je odmahnula glavom. »Muškarci. Mislite da se svijet žene okreće oko vas. Kad sam bila mlađa, ponekad sam gledala sapunice. Činilo se da žena ne može sama ni postojati, sama donositi vlastite odluke, jednostavno uživati u tome što jest. Ne, uvijek se vrtjela oko muškarca. Pitam se jesu li se imalo promijenile.«
»Nisam o tome nikada tako mislio, ali da, pretpostavljam daje to točno. Kako se zove, Sherlock?«
»Nema muškarca. Kako bi bilo da ti natočim malo mlijeka u čaj? Je li to muževno?«
»Ponekad, ali ne u čaju. Bez ičega.«
Htjela ga je pljusnuti. Ali on ju je natjerao na smiješak, i to širok smiješak. Otišla je do netaknute bijele ploče na zidu i razmetljivo na njoj napisala natreen
73
plavim perivim markerom. »Evo. Sve sam napravila. Jesi li sad sretan?«
»Dovoljno sretan. Hvala. Jesi li već nazvala Chica?«
»Stvari su se malo brzo izdogađale. Nisam imala vremena.«
»Ako ne nazoveš, morat ću te vratiti u teretanu i bacati te uokolo.«
»Prvih desetak padova nije bilo tako strašno.«
»Bio sam popustljiv prema tebi.«
»Ollie mi je rekao da si ga skoro utukao u pod.«
»Ollie je barem muško, pa nije cvilio.«
Samo mu se nacerila. »Ova je šalica previše skupa da bih je bacila na tebe.«
»Dobro. Imaš li sasvim obične filter vrećice?«
»Da.«
Gledao ju je kako lijeva vrelu vodu preko filter vrećica. »Ako te nije muškarac natjerao u plač, onda što je?«
»Mogla bih na tebe baciti filter vrećicu.«
»U redu, povlačim se, ali ne volim vidjeti svoje agente uznemirene, odnosno uznemirene nečim drugim osim sa mnom i mojim velikim ustima. Sada, razgovarajmo o planu akcije u Bostonu. Zato sam ovamo i banuo večeras. Moramo puno toga srediti prije nego što navalimo na bostonsku Policiju.«
»Stvarno me nećeš otpustiti?«
»Ne još. Želim sve izvući iz tebe, a onda, ako još uvijek budem ljut što si mi lagala, nogirat ću te.«
»Žao mi je.«
»Dobila si što si htjela. Koliko ti može biti žao?«
U tome je imao pravo. Bila je licemjerka. Široko mu se nasmiješila. »Nije mi uopće žao. Osjećam toliko olakšanje, toliko sam zahvalna, da ću te pustiti da kažeš što god seksističko želiš, barem večeras.«
»Nećeš cviliti jer sutra moraš rano ustati, zar ne? Let je u pola osam.«
Zabrundala je, zatim mu nazdravila šalicom. »Hvala, gospodine... Dillon. Nećeš požaliti.«
»Nekako si to ne mogu zamisliti.«
Savich je otišao u deset sati, pjevušeći na odlasku. To mora daje bio stih iz neke countrv pjesme, ali, naravno, ona ga nikada nije čula. Nasmiješila se kad je začula njegov duboki glas kako razvlači slogove. »Stari dobri dečko sa sela, to ja želim biti, ništa više, ništa manje neće mi biti dosta. Sav lijep u čizmama i trapericama, široke kopče na pojasu, ravna trbuha...«
Zatvorila je vrata, ponovo povukla lance i zatvorila zasun. To je bio treći ili četvrti put da ga je čula da pjeva countrv pjesme. Čudno, njezine klasične sklonosti nisu bile uvrijeđene. Što može biti loše u glazbi koja te natjera na osmjeh?
Na kraju ipak nisu puno razgovarali o slučaju. Ne, samo je pogledao njezin stan i rekao joj da joj treba CD-player. Bilo je jasno kakva mu je glazba najdraža.
Pakirala se metodično. Molila se da joj on pomogne pronaći čovjeka koji joj je ubio sestru.
74
12
Savich je rekao Lacey: »Kao što sam ti jučer navečer rekao, detektiv Budnack će nas čekati u stanici. Šesti okrug u južnom Bostonu. Pronašli su Hillary Ramsgate u napuštenom skladištu u ulici Congress. Netko je anonimno nazvao, ili ubojica ili neki beskućnik, vjerojatno ovo posljednje. Ali snimili su njegov glas pa kad ga uhvatimo, možemo usporediti.
»Imat ćemo sve policijske izvještaje, autopsiju, rezultate svih drugih foren-zičnih testova koje su napravili već danas. Bio bih ti zahvalan kad bi prošla sve to. Imaš sve stvari?«
»Da«, rekla je, okrenuvši se u sjedalu prema njemu.
»Sumnjam i daje detektiv Budnack razumio igru. Zna da postoji igra, zbog bilješke na kojoj je pisalo da je Hillarv Ramsgate izgubila i da mora platiti, ali nije razumio što to znači.«
»Ne, ali to mu je prvi susret s ovim tipom. Kad stignemo tamo, on će vjerojatno već razgovarati s Policijom u San Franciscu i vjerojatno je već pročitao veći dio izvještaja. Reci mi svoju priču, Sherlock. Siguran sam da je imaš.«
Prihvatili su kavu od stjuardese, zatim se naslonili. Kava je bila užasna, ali je barem bila vruća. Prikovala je pogled za svoju kavu. Kovrča kose joj se odvojila iz kopče i visjela joj je pored lica, kovrčajući se duž njezine vilice. Gledao ju je kako je stavlja iza uha, ne podižući pogled sa svoje kave. Što se to tu događa?
Konačno je rekla: »Predstavljala sam si to u glavi godinama, dotjeravala, mijenjala tu i tamo, izradila mnogo profila o njemu, ali sada-mislim da sam shvatila točan način kako on to radi. Udari ženu po glavi i odnese je u neku napuštenu zgradu, što veću to bolju. U tri slučaja, upotrijebio je napuštene zgrade ili zgrade određene za rušenje; u jednom, upotrijebio je kuću čiji su vlasnici bili izvan grada. Dobro poznaje zgrade i kuće. Postavio je sve svoje rekvizite i aranžirao kulise. Pretvorio ih je u kuće strave, i zatim na kraju u labirinte.
»Kad žena dođe k svijesti, sama je i neozlijeđena. Nije u potpunom mraku, premda je vani kasna noć. Gori slabašno svjetlo, tek dovoljno da vidi pola metra ili metar oko sebe.
Ono što prvo učini, jest da vikne. Boji se odgovora, ali se jednako boji i mrtve tišine koja ju dočeka. Tad se ponada da ju je ostavio samu. Ponovo vikne.
75
Tad ustane i pokuša pronaći izlaz iz zgrade. Ali, izlaza nema.
Tu su vrata, ali ona su zaključana. Sad je već skoro histerična. Zna da nešto jako nije u redu. Zatim pronađe uzicu koja je ležala pored nje kad se probudila.
Ne razumije što će ta uzica, ali je uzme i počne je slijediti.
Ona je vodi kroz zamršena skretanja, preko prepreka, do ogledala koja je postavio kako bi je prepao kad odjednom ugleda vlastiti odraz. Tada uzica završava. Točno pred uskim ulazom u scenografiju koju je postavio.
Zatim se on možda nasmije, pozove je, kaže joj da neće uspjeti, a ako ne uspije, on će je morati kazniti i to joj se neće svidjeti. Da, morat će je kazniti jer će ona izgubiti igru.
Ali, ne kaže joj zašto to radi. Zašto i bi? Uživa u njezinom neznanju. Možda je čak i pozove, mami je, prije nego što ona uđe u labirint. I to je moguće. To s porukom. To je učinio samo s prvom ženom koju je ubio u San Franciscu. To je kao da je identificirao što je učinio, a sljedeći put i onaj nakon toga, to nije bilo potrebno. Svi će znati tko je on.«
Polako je rekao: »Užasno si sigurna u to što on radi, Sherlock.«
»Rekla sam ti, razmišljala sam i razmišljala o tome. Psihijatri vjeruju, kao i oni koji su u FBI-ju izradili njegov profil, da on promatra svaki pokret koji ona učini, pamti svaki izraz njezinog lica, možda je čak i snima. U to nisam posve sigurna.
Ali se mogu kladiti da joj čak i kaže da može pobijediti u igri ako potrči, ako uspije stići do-središta labirinta. Ona počne trčati, nadajući se, moleći se da on ne laže, da se zaista može spasiti, i utrči točno u labirint koji je izgradio, budući da nema kamo drugdje. U labirintu je puno slijepih ulica.
Konačno pronađe put do središta. Pobijedila je. Teško diše.
Prestravljena je, nada se, oboje istovremeno. Uspjela je. Neće biti kažnjena.
»On je tamo čeka.« Morala je prestati drhtati. Duboko je uzdahnula, srknu-la svoju sad već hladnu kavu, zatim rekla, slegnuvši ramenima: »To je bilo očito kad su stručnjaci sve rekonstruirali nakon ubojstava.«
Savich je rekao: »Znači, zatim je bode u prsa i u abdomen sve dok ona ne umre. Jesu li svi koje poznaješ sigurni da on to čini kad ona stigne u središte labirinta?«
»Da. Umjesto da pobijedi, ona gubi. On je tamo čeka s nožem. Nakon toga joj izvadi jezik. Ta činjenica nikada se nije pojavila ni u jednom objavljenom izvještaju, kako bi se eventualna priznanja mogla lako verificirati.«
»Zašto to čini?«
Nije ga gledala. »Vjerojatno da je zauvijek ušutka. Ubija samo žene. On ih mrzi.«
»Igra«, rekao je Savich polako, promatrajući svoj neravan nokat na palcu. »Igra koja vodi u sigurnu smrt. Ne razumijem zašto ona gubi ako uspije pronaći središte labirinta. Kao što si rekla, to obično znači da si pobijedio. Ali ne s ovim tipom. Imaš li ikakvih ideja o tome zašto je ubije kad stigne do središta labirinta?«
»Nemam pojma.«
76
Ali, imala je, a on nije znao kako je znala. »Sjećaš li se legende o Tezeju i Minotauru?«
»Da«, rekla je. »Sjećam se da je u središtu pećine Tezej našao Minotaura. Ali Tezej nije izgubio. On je ubio Minotaura.«
»A Arijadna ga je izvela van uz pomoć uzice.«
»Misliš da on sebe možda vidi kao Tezeja, a da su žene Minotaur? Ne znam. To mi nema puno smisla.«
»Ali znaš da njemu ima savršenog smisla. Koliko si istraživala legendu?«
»Ne baš previše«, rekla je.
»Učini to kad se vratimo kući.«
»Ali čak i ako uspijem otkriti još paralela između toga što radi ubojica i legende o Tezeju, to nam ništa neće reći o njegovom identitetu ili o tome kako da ga pronađemo. Znaš li daje upotrijebio istu napuštenu kuću za dvije svoje žrtve u San Franciscu? Bilo je to dolje u Kineskoj četvrti. Istu kuću!
Tad ju je Policija stavila pod nadzor, ali je već bilo prekasno.
Vjerojatno im se smijao, svima nama, jer smo bili bespomoćni.«
»Čudi me da nitko ništa nije vidio. Obično oko tih napuštenih kuća ima puno beskućnika. A i policajci stalno patroliraju. Da bi postavio sve rekvizite, morao bi unositi i iznositi stvari iz zgrade, a ipak nitko ništa nije vidio. Morao bi transportirati rekvizite. Kamionom? Morao bi ih sam izraditi ili ih negdje kupiti.«
»Da, ali samo jednom. Odnosio je veći dio svojih rekvizita nakon što bi ubio svaku ženu. Ostavio bi tek dovoljno da policija zna što je napravio.«
»Pa ipak nitko ništa nije vidio. To me zbunjuje.«
»Izgleda da ga je jedan starac vidio, budući da je pronađen zadavljen u blizini jedne od napuštenih kuća. Istom vrstom uzice koju je upotrijebio da pokaže put do središta labirinta.
Htio je da policajci znaju da je to učinio on.«
»Kako si to mislila da nam se svima smijao?« Imala je devetnaest godina u doba kad joj je ubijena sestra. Na koji je način bila uključena? To će saznati kasnije. Ona je samo odmahivala glavom, kad je on, vrlo tiho, rekao: »I ti si na ciklusu, Sherlock. Sedmogodišnjem ciklusu. On nije ništa učinio sedam godina, samo se bavio svojim poslom, vjerojatno pirjajući iznutra, ali ne dovoljno da proključa. Što se tebe tiče, ti si mu dala posljednjih sedam godina svoga života.«
Bila je ukočena, očiju hladnijih od leda koji se prošle zime nakupio na njegovom vjetrobranu. To joj je rekao i Douglas, to joj je rekao i njezin otac. »To nije tvoj problem.«
»Pretpostavljam da ti je tvoja obitelj rekla da to nije jako zdravo.«
»To nije tvoj problem.«
»Pretpostavljam da to nisi mogla podnijeti, da nisi mogla podnijeti da pustiš svoju sestru da ode, ne na taj način na koji je uklonjena, poput pijuna u igri koju je morala izgubiti.«
Progutala je. »Da, to je prilično blizu.«
77
»Ima još, zar ne? Puno više.«
Bila je vrlo blijeda, a prsti su joj bili ukočeni oko papirnate šalice za kavu. »Ne, nema ničega više.«
»Lažeš. Volio bih da ne lažeš, ali lažeš već jako dugo, zar ne?«
»Nema ničega više. Molim te, prestani.«
»U redu. Želiš li pucati u tog tipa kad ga zgrabimo? Želiš mu prisloniti pištolj na glavu i povući obarač? Želiš mu reći tko si prije nego što ga ubiješ? Misliš li da ćeš biti slobodna ako ga ubiješ?«
»Da. Ali, to se vjerojatno neće dogoditi. Ako gaja ne mogu ustrijeliti, želim da ode u plinsku komoru, a ne na psihijatriju kao što će otići Russell Bent. Barem mi je tako rekao moj šogor, Douglas Madigan.«
»Nitko još ne zna hoće li biti presuđeno da je Russell Bent nesposoban za suđenje. Nemoj trčati pred rudo. Doživotni zatvor bez uvjetne nije dovoljno dobar?«
»Ne. Želim ga mrtvog. Ne želim brinuti zbog toga što bi mogao pobjeći i dalje ubijati žene. Ne želim brinuti zato što bi mogao biti poslan u instituciju, zatim prevariti psihijatre i biti pušten. Ne želim da više diše nakon što je ubio sedam - ne, osam - ljudi. Ne zaslužuje disati moj zrak. Ne zaslužuje disati ničiji zrak.«
»Čuo sam mišljenje da, budući da ubijanje ubojice ne vraća žrtvu, društvo ne bi trebalo provoditi smrtnu kaznu, da nas to spušta na razinu ubojice, da to nije ništa drugo nego institucionalizirana osveta i da je destruktivno za naše vrijednosti.«
»Ne, naravno da to ne vraća žrtvu. To je smiješan argument.
Nema nikakvog smisla. Trebalo bi biti vrlo jasno: Ako uzmeš
ljudski život, ne zaslužuješ nastaviti živjeti. To je društvena kazna, to je društvena osveta nad osobom koja razdire društvena pravila, koja sama pokušava uništiti ono tko smo i što smo. Kakve to vrijednosti imamo ako život ne vrjednujemo dovoljno da iskorijenimo onoga tko ga bezrazložno uzima?«
»Mi ipak osuđujemo, zatvaramo, jednostavno ne moramo vjerovati u ubijanje ubojice.«
»Trebali bismo. To je pravda za žrtvu, kao i osveta. Oboje su potrebni da bi se društvo zaštitilo od grabežljivaca.«
»A što je s argumentom da smrtna kazna uopće ne djeluje kao sredstvo za odvraćanje od zločina, zašto je onda imamo?«
»Mene sigurno ne bi odvratila, s obzirom na to kako sada funkcionira proces žalbi. Osuđeni ubojica troši novac poreznih obveznika da bi se održao na životu još najmanje trinaest godina - naš novac, možeš li to uopće shvatiti? - ne, mene ne bi odvratila. To čudovište, Richard Allen Daviš, koji je u Kaliforniji ubio Polly Klaas i osuđen je na smrt. Možeš se kladiti da ću ja trošiti veliku lovu da ga održim na životu još
dobrih tucet godina dok se oni igraju žalbama. Netko bi ga mogao spasiti tijekom bilo koje žalbe u tim godinama. Reci mi, da znaš da
78
ćeš, ako budeš uhvaćen i osuđen za nečije ubojstvo, biti pogubljen za recimo najviše dvije godine, ne bi li te to natjeralo da misliš o posljedicama ubijanja? Ne bi li to bilo preventivno sredstvo?«
»Da. A i slažem se da je više od desetljeća žalbi apsurdno. To što mi plaćamo sve te žalbe je suludo. Ali, osveta, Sherlock, samo stara dobra osveta. Ne otupljuje li traženje osvete?«
To je htio reći cijelo vrijeme. Bila je vrlo mirna, gledajući kroz mali prozor na razbacane gradove Nove Engleske. »Ne«, rekla je konačno. »Mislim da ne. Vidiš, kad je jednom gotovo, kad je jednom učinjena pravda, može doći do konačnog zbogom žrtvi. Tada čeka život, život bez straha, život bez krivnje, život bez srama. To su stvari koje otupljuju.« Nije više ništa rekla.
Izvukao je računalni časopis iz aktovke i počeo čitati. Pitao se što joj se još dogodilo. Nešto jest, nešto loše. Pitao se je li joj se to nešto loše dogodilo oko vremena kad joj je ubijena sestra. To je imalo smisla. Ali koji je to vrag bio?
Detektiv Odjela za umorstva Ralph Budnack bio je najbolji prijatelj svakog policajca. Bio je visok, s tijelom trkača, krivim nosom koji je vidio dobrih pola tuceta tuča, inteligentan, pedantan, i nikada nije odustajao. Prednji su mu se zubi preklapali, zbog čega je izgledao vragolast kad se smiješio. Čekao ih je u postaji 6. okruga i poveo ih je da upoznaju njegovog kapetana, Johna Dougher-tyja, muškarca s vrećicama pod umornim očima, ćelavog i podebljeg, muškarca koji je izgledao kao da je jučer htio otići u mirovinu.
Prešli su preko svega što su znali, pogledali tijelo u mrtvačnici i sastali se s mrtvozornikom. Na tijelu Hillary Ramsgate bilo je dvadeset ubodnih rana: sedam u prsa, trinaest u abdomen. Nije bilo seksualnog napada. Jezik joj je bio izrezan, i to vrlo uredno, a na glavi je imala kvrgu od udarca kojim je bila onesviještena.
»Ralph mi kaže da je tip na sedmogodišnjem ciklusu i da nam se posrećilo da je slučajno bio ovdje kad je prošlo sedam godina. Takva vrsta sreće čovjeka može ubiti.«
Kapetan Doughertv žvakao je svoju nezapaljenu cigaru.
»Gradonačelnik je nazvao malo prije no što ste stigli. Sljedeći je guverner. Svakako se nadam da vi momci možete uhvatiti toga tipa.«
»Postoji mnogo značenja i različitih konteksta u vezi s brojem sedam«, rekao je Savich, podigavši pogled s izvještaja s autopsije koji je ponovo pregledavao. »Ne znam hoćemo li iz ovoga puno izvući, ali čim ubacimo sve podatke iz ubojstva gospođice Ramsgate u program, povezat ću ih sa svim pojavljivanjima broja sedam kao radnog ponašanja u numerologiji.« Pogledao je prema Lacey, koja ga je bezizražajno gledala. »Hej, vrijedi pokušati. Možda nečega bude, možda se ispostavi da našeg momka sve to zanima, možda će nam to dati neke ideje o njemu.«
»Kvragu«, rekao je kapetan Doughertv. »Upotrijebite i medija ako mislite da će pomoći. Treniranu mačku, ako je imate.«
79
Savich se nasmijao, nimalo uvrijeđen. »Znam da to zvuči čudno, ali i vi dobro znate da ljudi znaju biti šašaviji od Ludog Šeširdžije.«
»Nisam čuo vaše ime«, rekao je Ralph Budnack, zagledavši se u Lacey. »Ali već sam vas negdje vidio. Sjetio sam se. Došli ste ovamo tvrdeći da ste rođaka žrtve.« Okrenuo se Savichu, nervozno stežući vilicu. »Hoćete li mi reći koji se vrag ovdje događa?«
»Smirite se, Ralph. To se sve može objasniti. Prije sedam godina, u San Franciscu je taj isti tip ubio njezinu sestru.
Zato je tako brzo shvatila da je on opet napao. Zato je došla ovamo. Zahvaljujući njoj, znamo o kome se radi. Ne morate brinuti za nju. Ona radi za mene. Imat ću je pod nadzorom.«
Kapetan Doughertv je buljio u nju, žvačući još jače svoju nezapaljenu cigaru. »Ne želim ovdje nikakvo uzimanje zakona u vlastite ruke, agentice Sherlock. Jasno? Na prstima prijeđite granicu i uništit ću vas. Svejedno mi je jeste li FBI.
Bilo bi mi svejedno i da ste Hoover osobno. Čini mi se da bi vas i Savich razbio. Ne bih volio s njim ući u ring.«
»Razumijem, gospodine.« Zašto im je Dillon morao reći istinu? Mogla je nešto izlagati. Uhvatila je njegov pogled i shvatila da on točno zna o čemu ona razmišlja. Nije htio da više laže. Pa, svaka čast. Nisu njegovu sestru zaklali; nije on imao noćne more, dovoljno užasavajuće da te probude dok se boriš za zrak, znajući da umireš, da je netko blizu, stvarno blizu, skoro dovoljno blizu da te ubije. Htjela ga je baciti kroz prozor, premda je izgledao kao da je zatvoren bojom.
Sad će Budnack ispričati ostalim policajcima tko je ona i što je učinila i nitko neće imati povjerenja u nju ni do ugla.
»Nadam se da ćemo nešto pronaći u vezi s tih sedam godina«, rekao je Savich. »Palo mi je na pamet i da on zna graditi kulise i rekvizite. Ne samo graditi ih, već ih mora i transportirati do zgrada gdje namjerava počiniti ubojstva.
Moraju biti napravljene da se sklapaju na prilično malu veličinu kako bi stale u prtljažnik automobila ili u kombi. To znači da je vješt najmanje u osnovama gradnje.
Osim toga, sigurno bi netko primijetio kamion. I mora to učiniti usred noći kako bi smanjio prilike da bude viđen.
Možda će to s brojem sedam korelirati s gradnjom. Tko zna?«
»Poput rekvizitera u kazalištu«, rekla je Lacey polako, a u njoj se probudila nada.
»Mogao bi biti«, rekao je Savich. »Stavimo i ostatak slastica u program, pa da vidimo što će izaći.« Ustao je: »Gospodo, još
nešto?«
»Da«, rekao je Ralph Budnack. »Želim vam pomoći da ubacite podatke u taj vaš čarobni program.«
»Može«, rekao je Savich i rukovao se s njim.
Njih se troje izmjenjivalo do kasno popodne. Savich je rekao:
»Evo, to je otprilike sve. Sad ću reći MAX-u da napne mozak i vidi što nam može pronaći.
80
Skinuo sam svako pojavljivanje broja sedam koje sam mogao pronaći. Na primjer, dva ubojstva počinjena su na sedmi dan u tjednu. Jedno drugo ubojstvo počinjeno je u sedmom mjesecu u godini. Zvuči prilično nategnuto, ali vidjet ćemo.
Pravi ključ je sedmogodišnji ciklus i činjenica da je ubio sedam žena. MAX sada ima više podataka s kojima može raditi nego što je ikada imao. Dao sam MAX-u i drugu kost -
ono s gradnjom.« Njegovi prsti brzo su se kretali preko tipki.
Zatim se nacerio prema Lacey i pritisnuo ENTER.
»To računalo je vaše dijete?« upitao je Ralph Budnack.
»Lako bi se moglo pomisliti«, rekao je Savich. »Ali ne, MAK je partner, i to ni slučajno tihi partner.« Vrlo nježno potapšao je tastaturu. »Ne, imat ću ja pravu djecu jedan od ovih dana.«
»Oženjeni ste?«
»Ne. A, evo nas. MAX-ov prvi pokušaj. Ispisat ću to.«
Izašle su samo dvije stranice.
Savich im se nacerio. »Pogledajte, dečki.«
81
13
»Plejade?«
Ralph Budnack izgledao je spreman da zaplače. »Proveli smo četiri sata ubacujući podatke i dobili smo Plejade? Koji vrag su Plejade?«
»Sedam kćeri Atlanta i Pleone«, pročitala je Lacey. »To je skupina zvijezda, koje je Zeus stavio na nebo. Iza njih je Orion, koji ih lovi.«
»Ovo je ludo«, rekao je Ralph.
»Čitaj dalje«, rekao je Savich. »Samo čitaj.«
Lacey je podigla pogled, ozarena lica. »On je astronom, mora biti. Ili to ili je astrolog ili se bavi numerologijom, a astronomija mu je hobi.«
Ralph Budnack je rekao: »Možda je profesor na koledžu, predaje mitologiju. Sa strane pravi namještaj, iz hobija.«
»Barem izgleda da ima nešto u tom scenariju s brojem sedam«, rekao je Savich, spuštajući drugi list. »Imamo neke tragove. Ja imam nekoliko drugih ideja, ali Ralph, vi i vaši dečki možete početi sve ovo provjeravati. Izgledi su veliki, prema profilu, da je tip ovdje već najmanje šest mjeseci, ali manje od godine dana. Drugim riječima, dovoljno vremena da istraži sva mjesta na koja će odvesti svoje žrtve.«
»Dobar argument«, rekao je Budnack, trljajući ruke. »Drugi članovi moga tima ispituju sve koje su uspjeli pokupiti s područja ulice Congress. Povući ću ih da rade ovo.«
Kad su Lacey i Savich bili sami, ona je rekla: »Imaš problem sa svim ovim, zar ne?«
»Cijela ta stvar sa sedam sestara Plejada, čini mi se previše jednostavna, previše očita.«
»Zašto? Trebao nam je MAX da dođemo do toga. Policija San Francisca toga se nije sjetila. Nije ni FBI kad je izrađivao profil. Između ubojstava je interval od sedam godina. Ubija po sedam žena u svakom ciklusu. Dvije sedmice su priličan broj sedmica.«
Savich je ustao i protegao se, zatim si posvrbio trbuh.
»Vjerojatno si u pravu. Samo sam loše volje jer je MAK to shvatio, a mi nismo. Ali znaš, nešto me 82
svrbi u trbuhu. Kad god bi me u prošlosti tako svrbilo, postojalo je nešto što sam propustio.
Moram ići u teretanu. Vježbanje mi raščisti mozak. Hoćeš sa mnom? Ovaj put te neću uništiti. Ustvari, počet ću raditi na tvojim deltoidima.«
»Nisam ponijela stvari za vježbanje. Osim toga, namjeravam životom zaštititi svoje deltoide.«
Policajci su ušli u trag četvorici mogućih osumnjičenih u sljedeća dvadeset četiri sata - dvojica astrologa koji su došli u Boston tijekom prošle godine, dvojica numerologa. Obojica numerologa došli su tijekom godine iz južne Kaliforni-je.
Nisu uhitili nijednog od njih. Budnack, Savich i Lacey sastali su se kasnije taj dan u uredu kapetana Doughertvja.
»Nije tu ništa čudno«, rekao je Ralph Budnack, mršteći se.
»Svi luđaci dolaze iz južne Kalifornije.«
»I Julia Roberts je odande«, rekao je Savich.
»Shvatio sam«, rekao je Budnack i nacerio se. »Pa, što mislite, Savich? Jednostavno imam loš osjećaj sa svom četvoricom. Osim toga, dvojica imaju prilično dobre alibije.
Pronašli smo beskućnika, zove se gospodin Rick, koji je rekao da je vidio čovjeka kako ulazi i izlazi iz skladišta u ulici Congress. Rekao je da je bio sav zabundan i on se pitao zašto, budući da je te noći bilo stvarno toplo, rekao je da je bilo tako toplo da čak nije morao spavati u svojoj kutiji.
Rekao je da ga nikada prije nije vidio.
»Još nešto o tom čovjeku?« upitala je Lacey. »Išta o tome kako je izgledao?«
»Samo da je izgledao nekako kržljav, što je izravni citat gospodina Ricka. Štogod to značilo. Gospodin Rick je prilično krupan. Kržljav možda znači samo da je manji od metar osamdeset. Mogao bih dodati da bi samo jednog od četvorice koje smo našli mogao nazvati kržljavim, a on ima najjači alibi.«
Savich je odlutao. Šetkao je spuštene glave, činilo se da promatra lino-leumski pod.
»Razmišlja«, rekla je odgovarajući na neizgovoreno pitanje kapetana Doughertvja.
»Stvarno vam je taj tip ubio sestru?«
»Da. Prošlo je sedam godina. Ali to nikada ne zaboravite.«
»Jeste li zato ušli u FBI?«
»Nisam znala što bih drugo. Studirala sam i učila nešto o svim područjima forenzike, zatim sam se usredotočila na to kako funkcionira kriminalni um. Zapravo, namjeravala sam se baviti izradom profila, ali ne bih mogla preživjeti to što oni rade svaki dan. I tako sam ovdje. Hvala Bogu za Savichevu novu Jedinicu.«
»Učite i na uzorcima poprskane krvi?«
»Da, neki su primjeri bilo dosta jezivi. Ja nisam stručnjak, ali sam barem dovoljno naučila da znam što treba raditi, gdje da saznam više i kome da se obratim.«
83
Kapetan Doughertyje rekao :»Svi misle daje izrada profila seksi. Sjećate se one emisije na televiziji o tome?«
»Da, one s izvanosjetilnom percepcijom. To je bilo nešto, zar ne? Zašto onda uopće izrađivati profil? Gubitak vremena.
Samo se duhovno spoji s tipom i imaš ga.«
On se nacerio i ona mu je odvratila pažnju još jednim pitanjem o jednom od ljudi koje su doveli na ispitivanje.
Bila je ponoć kad je Savich sjeo u krevetu, vrlo duboko uzdahnuo i tiho rekao: »Imam te, kurvin sine.«
Radio je na računalu do tri sata ujutro. Nazvao je Ralpha Budnacka u sedam sati i rekao mu što mu treba.
»Imate nešto, Savich?«
»Možda«, rekao je polako. »Možda. S druge strane, možda ciljam u prazno. Radite i dalje to što radite.« Zatim je nazvao Lacevinu sobu.
»Trebam te«, rekao je. »Dođi k meni i nazvat ćemo poslugu u sobu.«
Faks je zujao stranicu za stranicom, Budnackovo. »Da«, rekao je Savich. »Ovo će pomoći.«
»Nećeš mi reći na što ciljaš?«
»Ne, ne dok ne budem znao da postoji barem blijeda mogućnost da sam na pravom putu.«
»Razmišljala sam do kasno u noć«, rekla je i, premda u sobi nije uopće bilo hladno, protrljala je rukama nadlaktice.
Izgledala je umorno, zgaženo. »Nisam si mogla izbiti to sa sedmicama iz glave.« Duboko je uzdahnula. »Sve smo odigrali na broj sedam, i dobili smo Plejade i sve to s numerologijom.
Ali što ako to nema nikakve veze s brojem sedam? Što ako je to jedino pojavljivanje broja sedam i naprosto vremenski razmak prije nego što je opet počeo ubijati? Što ako je ubio više od sedam žena? Osam žena ili čak devet?« Izgledala je skoro očajna, stojeći tamo, trljajući si ruke. »Nije baš neki trag. Mislim da si u pravu, to je stvarno previše uredno, i previše ograničavajuće. Ali, ako u tome nema ništa, što onda imamo?«
»Sasvim si u pravu. Imaš dobar mozak, Sherlock. Moj je mozak radio u tandemu s tvojim...«
Nasmijala se, a nešto napetosti je izašlo iz nje. »Što znači da i ti imaš dobar mozak.«
»MAK i ja zajedno imamo vrhunski mozak. U redu, reći ću ti kamo sam krenuo, a ako budeš mislila da sam pobudalio, možeš me dovući natrag. Razmišljam o tome da smo se ovdje previše zapetljali, točno ono što si i ti rekla - to je prekomplicirano. Pretpostavljamo da je naš ubojica neki dubokouman tip s gomilom ezoterične literature ili znanja o astrologiji. Da vjerojatno iz hobija još izrađuje dizajnerski namještaj. Probudio sam se u ponoć i pomislio: 'Ma daj molim te. Ovo nije ništa drugo negoli teorija za glavobolju.
Vrijeme je da se vratimo osnovama.«
84
»Tad sam znao da naš dečko nije ništa od svega toga. Mislim da odgovor možda leži u očitom. Pitao sam MAX-a da mi da rješenja ili nove opcije na temelju novih raščlanjenih podataka koje sam ubacio.« Duboko je udahnuo. »Zapamti, Sherlock, ovo nas možda nikamo ne odvede.«
»Što je očito?«
»Psihopat koji zna graditi rekvizite, napraviti ih tako da se mogu preklopiti i biti prenosivi. Znam da su to provjerili u San Franciscu - otišli su u sva kazališta, razgovarali s tucet rekvizitera i graditelja. Vratio sam se da vidim što su točno pronašli - i gdje su gledali, kakve su osumnjičene imali.
Ne previše, ispostavilo se. Tako je MAX pogledao tamo gdje oni nisu gledali. Ubacio sam skoro sve čega sam se mogao sjetiti u program, pa ima nade da će ispasti nešto što će nam pomoći.«
Ona nije ništa rekla, samo ga je gledala. Osjećala je kako u njoj raste nada, ali se bojala podržati je. Vidjela je da si on trlja vrat.
»Sto ti je?«
»Predugo sam radio noćas nakon što si otišla i onda sam proveo previše vremena zgrbljen nad MAX-om. Nije ništa strašno.«
»Ako nisi prevelika muškarčina, mogao bi razmisliti o aspirinu. S druge strane, oklijevam bilo što sada reći, budući da ste ti i MAX zajedno tako dobar tim, a MAK uvijek otkrije bit.«
»Da, bit ili byte.«
»To je bilo smiješno, Dillon. Izgledaš kao da si spreman iskočiti iz kože i još uvijek znaš biti smiješan.«
»Ti se ne smiješ.«
»Previše sam uplašena.« I to je bila istina. Bila je prestravljena da će on opet ubiti, prestravljena da će pobjeći i da nikada neće biti pravde.
Gledao ju je kako odlazi do prozora koji su gledali niz osam katova na ulicu.
»Hoćeš li mi reći što se još dogodilo prije sedam godina?«
Doslovce je trznula kao da ju je udario. Polako je ustao i prišao joj. Ispružio je ruku, pogledao je, zatim je spustio.
Samo je rekao: »Sherlock.«
Nije se okrenula, samo je zatresla glavom.
MAK je ispustio signal. Savich je pritisnuo gumb ISPIS.
Sljedeći trenutak, izvukao je jedan list papira iz pisača.
Počeo se smijati. »MAK kaže da naša osoba možda radi s materijalima za gradnju.«
Tako se naglo okrenula da je skoro pala. »Na primjer u skladištu drvene građe?«
»Da. Kaže da su velike nade da, sa svim građevnim materijalom koji je ubojica ostavio iza sebe, tipom željezarije koju je ubojica upotrijebio, tipom čavala, drva, vrstama ploča od prešanog pluta, konzola, i tako dalje, naš tip radi s drvenom građom. Naravno, policajci u San Franciscu pregledali su svaki rekvizit koji je ostavio za sobom nakon svakog ubojstva. Ispostavilo se da se nije moglo ući u trag drvu, da su sve konzole, šarniri i čavli bili obični i da se prodaju
85
svuda. Ništa nisu našli. Ipak, nisu ciljano tražili muškarce koji rade u skladištima građevnog materijala. MAX misli da bismo trebali ponovo pogledati.«
Oči su joj zaiskrile. »MAX je najveći. On je genije.«
»Vidjet ćemo. Sad, osim tipa koji radi s građevnim materijalom, imamo i psihopata koji mrzi žene i reže im jezike. Zašto? Zato što su ga unesrećile ili je vidio da unesrećuju druge muškarce?«
Rekla je polako, ne srećući njegov pogled: »Možda im reže jezike jer zna da ogovaraju muževe i puno psuju. Možda vjeruje da žene ne bi smjele psovati. Možda tako bira žene koje ubija.«
»To je znala sve vrijeme«, pomislio je, »ali kako?« Dovodilo ga je to do ludila, ali je to zasada ostavio. Znao je da je pogodio u srijedu. U želucu je osjećao daje to točno - ne, savršeno.
Rekao je bezbrižno: »To zvuči zaista moguće. Nije li neki od profila došao do tog zaključka?«
»Da, naravno da jest. Tip ne radi u kazalištu ili negdje poput toga?«
»Ne. Nazvao sam Ralpha. On će provjeriti tko je tijekom godine stigao u Boston, a radi u skladištu drva.« Sad kad je o tome bolje promislio, možda je i vidio neka nagađanja o tome u nekim od izvještaja i profila koje je pročitao. Ipak, bilo je tu puno više. Pogledao ju je. Ona je odvratila pogled. Povjerenje je čudna stvar. Treba mu vremena.
Marlin Jones bio je pomoćnik direktora u Opremi za dom i drvenoj gradi Appletree u centru Newton. Upravo je razgovarao sa svojim direktorom, Dude-om Crosbvjem, kad mu je prišla lijepa djevojka guste, kovrčave kestenjaste kose s komadom šperploče u ruci. Nešto mu je u vezi s njom bilo poznato.
Nasmiješio joj se, s pogledom na tom komadu šperploče dugom pola metra. Rekao je prije nego što je uspjela objasniti. »Problem je u tome što je šperploča previše jeftina.
Pokušali ste u nju zabiti čavao i on je rascijepao šperploču.
Ako želite poći sa mnom, pokazat ću vam neke bolje komade koji vam se neće raspasti. Jesmo li se već sreli?«
»Hvala, ovaj, gospodine Jones«, rekla je, pogledavši značku s njegovim imenom. »Ne, nismo se sreli.«
»Ne pamtim baš dobro lica, ali vi ste tako lijepi, možda sam zato pomislio da smo se već prije upoznali.« Slijedila ga je u skladište. »Što radite s tom šperpločom, gospođo?«
»Pravim kulise za školsku predstavu moga sina, i zato moram upotrijebiti šperploču, ne tvrdo drvo. Priređuju Oklahoma! i moram složiti dvije sobe koje se lako mogu rastaviti i ponovo sastaviti. Znači, trebat ću i konzole i čavle.«
»Zašto ste onda zabili čavao u drvo?«
»Samo sam eksperimentirala. Moj muž, taj jebeni kurvin sin, ne želi mi pomoći, samo pije, uopće ne sudjeluje u odgajanju sina, meni ne pokazuje nikakvu ljubav, pa, evo moram to učiniti sama.«
Marlin Jones je buljio u nju, kao daje hipnotiziran. Pročistio je grlo. »Mogu li vam pomoći s tim, gospođo...?«
86
»Mary Bramfort.« Rukovali su se. »Živim na Aveniji Commonvvealth. Morala sam doći ovamo autobusom jer taj gad od moga muža neće popraviti auto. Ne bih se čudila da uskoro nađem taj prokleti auto kako sjedi na ciglama pred kućom, a susjedi će pozvati Policiju.«
»Gospođo Bramfort, kad biste možda mogli nacrtati što morate napraviti, mogao bih vam skupiti sve što vam treba.«
»Pretpostavljam da mi nećete pomoći da to sklopim?«
»Pa, gospođo, jako sam zaposlen.«
»Ne, nema veze. To je posao one gnjide od moga muža, ili bi bar trebao biti. Nije vaš. Ali bih vam bila zahvalna za savjet.
Već sam napravila neke crteže. Evo ih.«
Polegla ih je na velik komad šperploče. Marlin Jones se nagnuo da ih pregleda. »Nije loše«, rekao je nakon nekoliko minuta. »Neće vam biti teško to napraviti. Ja ću vam ispiliti drvo i pokazati vam kako da upotrijebite konzole. Ipak, morat ćete sve moći brzo rasklopiti. Znam točno kako se to radi.«
Napustila je Opremu za dom i drvenu građu Appletree sat kasnije. Marlin Jones će joj dostaviti dvanaest ispiljenih komada šperploče u gimnastičku dvoranu osnovne škole, zajedno s konzolama i čavlima, šarnirima, kantama boje i što god još bude mislio da joj treba.
Prije nego stoje otišla, nježno je stavila ruku na njegovu podlakticu. »Hvala vam, gospodine Jones.« Gledala ga je kako promatra njezinu ruku na svojoj podlaktici. »Kladim se da vi niste lijeni kurvin sin kao moj muž. Kladim se da radite sve za svoju ženu, a da vas se ne mora moliti na koljenima.«
»Nisam oženjen, gospođo Bramfort.«
»Šteta«, rekla je i nasmiješila mu se. »Ali, hej, kladim se da vas gomila cura voli imati kraj sebe, bez obzira na to bile one udate ili ne.« Kad je odšetala od njega, besramno je njihala kukovima. »Tko zna kamo može dovesti pravljenje kulisa?«
Dobacila je preko ramena i namignula mu.
Zviždukala je sama sebi dok je hodala od parkiranog automobila do gimnastičke dvorane Osnovne škole Josephine Bentlev. Bio je to auto Ralpha Bud-nacka, Honda Accord iz 1992. godine koji je vozio kao tenk Sherman. Toby, privremeni školski domar i crni policajac Šestog odjela, otvorio joj je vrata.
Glas mu je odjekivao kad je rekao. »Skoro gotovo, gospođo Bramfort?«
»O da, skoro gotovo. Ideš kući, Toby?«
»Da, samo sam čekao da vam otvorim. Nemojte zaboraviti zaključati, gospođo Bramfort.«
»Neću.«
Bila je sama u gimnastičkoj dvorani, ogromnoj prostoriji koja je odzvanjala njezinim disanjem, svakim korakom koji je napravila, puneći prazan zrak jekom. Svi skoro gotovi rekviziti bili su uredno naslagani u kutu. Ovo je radila već dobrih pet večeri za redom. Jedan po jedan uzimala ih je s gomile i polagala ih jedan na drugi. Nije više trebala puno raditi.
87
Počela je s radom, okrećući uvijek iznova odvijač desnom rukom, bušeći nove rupe u šperploči. Neki komadi imali su oblik slova L, većina je bila ravna. Konzole su trebale samo poduprijeti dva komada šperploče. Nije uključila sva svjetla; samo je kut u kojem je radila bio osvijetljen. To nije bilo puno. Svuda oko nje bile su sve duže sjene, koje su postajale sve crnje kako su minute prolazile. Uskoro će biti devet sati.
Mrak vani. Još mračnije unutra.
Bila je to peta noć.
Nije joj ostalo još puno posla osim da boji. Upotrijebila je sve što joj je poslao. Ustala je i otresla prašinu s ruku na trapericama. Nekoliko puta je otišla vidjeti Marlina Jonesa.
Uvijek je bio pristojan, uvijek voljan da joj pomogne, činilo se da mu se sviđa kad očijuka s njim. Imao je tamne, tamne oči, skoro neprozirne, kao da iza njih nikada nije svijetlilo nikakvo svjetlo. Imao je tamne obrve, uzak nos i pune usnice. Bio je zgodan, dobro građen, premda pomalo mršav.
Nije bio jako visok, pa bi ga se možda moglo nazvati kržljavim. Svaki put kad ga je vidjela, pomislila bi da je on tek običan čovjek koji zarađuje za život pileći drvo.
»Tako«, rekla je naglas, poželjevši da se uskoro nešto dogodi, moleći se da će se dogoditi, znajući da joj se neće svidjeti udarac u glavu, ali joj je bilo svejedno. Trenutak boli iza uha, glavobolja, to nije bilo ništa u usporedbi s onim što je čekalo njega. »Gotovo. Sad da vidimo koliko lako mogu rastaviti ove stvari.«
»To je stvarno lako, Marty.«
Bio je to njegov glas, Marlinov glas. Bio je točno iza nje. Nije ga ni čula kad je ušao. Htjela je skočiti od radosti. Konačno je došao.
Srce joj je snažno zalupalo, naglo se okrenula, ispustivši uzdah. »O, Bože dragi, Marlin, preplašili ste me na smrt. O
da, usrala sam se od straha.«
»Bog, Marty. Samo sam svratio da vidim kako napredujete s rekvizitima. Znate, zaista ne biste trebali toliko psovati.
Dame ne bi trebale psovati. To jednostavno ne zvuči dobro.«
»Svi psuju, Marlin, svi. Trebali biste čuti tog govnara od moga muža kad raspali psovke. Gledajte ovo. Gotova sam.
Samo moram obojiti, ali sam zaboravila koje boje idu na koji komad pa ću morati kući po crteže.«
»Nije loše«, rekao je nakon nekoliko minuta. Prstima je prešao preko konzola, mršteći se kad nisu bile ravne, mršteći se još više kad vijci nisu bili sasvim uvijeni.
Okrenuo se prema njoj i nasmiješio se. »Kako je vaš muž?«
»Taj šupak? Ostavila sam ga kako pije pivo pred televizorom.
Ostavit ću tog gada, samo što nisam, reći ću mu da odvuče svoju mlitavu guzicu i...«
Dogodilo se tako brzo da nije imala vremena išta napraviti, čak se ni prepasti, čak se ni pripremiti na to. Svjetlo se ugasilo. Skoro isti trenutak, osjetila je šok jake boli iza lijevog uha. Htjela je vrisnuti, ali u grlu nije imala ni glasa, baš ništa, i jednostavno se srušila tamo gdje je stajala.
Shvatila je trenutak prije
88
nego stoje sve prekrila tama, da nije udarila o pod. Ne, Marlin ju je držao. Gdje je Toby? Dobro skriven, nadala se.
Molim te, ne daj mu da se uspaniči i uništi plan. Ne, neće.
Svi su znali da mora dobiti udarac. Molila je za to.
89
14
Probudila se uz tupu, pulsirajuću bol iza lijevog uha. Još
nikada je nitko nije udario u glavu. Znala je samo u teoriji što treba očekivati. U stvarnosti to nije bilo tako strašno.
Marlin je znao što radi. Nije je htio onesposobiti. Htio je da uskoro ustane, uspaničena, prestrašena i molećiva. Nije htio da puzi uokolo i povraća od mučnine.
Ostala je savršeno mirna dok bol nije popustila. Znala je da leži na podu, podu od neobrađenih greda koji je mirisao na trulo drvo, desetljeća prašine i duboko urasle prljavštine, i prastare, osušene i pljesnive leševe, vjerojatno štakora.
Trebao je biti mrkli mrak, ali nije bio. Znala je što će se dogoditi, a ipak je osjećala takvu stravu da je sumnjala da će uspjeti skupiti dovoljno sline u ustima da vrisne. Nakratko je pomislila na druge žene - na Belindu - na strah kad su se same budile, glave koja im bubnja, znajući da je nešto očajnički pogrešno, a sve je to bilo utoliko gore, jer je bilo nepoznato. Bila je preplašena do dubine duše premda je znala što će se dogoditi.
Vrlo je jako htjela ubiti Marlina Jonesa.
Činilo se da su uključene neke skrivene svjetiljke koje su davale tek dovoljno svjetla da vidi otprilike pola metra oko sebe. Znala je da se nalazi u velikoj napuštenoj zgradi. Znala je i da nije sama. Marlin Jones je tu negdje, promatra je. S
infracrvenim naočalama? Možda.
Polako je ustala, trljajući si potiljak. Imala je laganu glavobolju, zasada ništa više od toga. O da, Marlin je bio dobar u tome što je radio. Pitala se koliko će dugo biti tih.
Viknula je, njezin glas uvjerljivo drhtav, pun rastuće panike.
»Ima li koga? Molim vas, gdje sam? Što želite? Tko ste vi?«
Histerija je ključala, što joj je glas učinilo kreštavim, sirovim u tom bešum-nom zraku. »Tko je tamo? Pokaži se, gade kukavički!«
Nije bilo odgovora. Nije bilo nikakvog zvuka osim njezinog teškog disanja. Nije se ni trudila provjeriti granice zgrade.
Neka on samo bude razočaran što ona skraćuje igru, skraćuje njegovu zabavu. Pogledala je dolje i ugledala uzicu kako leži tamo gdje je ležala njezina ruka. Nestajala je u daljini. Sagnula se i
90
podigla je. Tanka, jaka uzica, koja ju je vodila u labirint. Bila je pričvršćena za nešto dosta daleko. Polako ju je počela slijediti. Dok je hodala, prigušeno svjetlo iza nje je nestalo, a tama ispred nje pretvorila se u sjenovito svjetlo. Hodala je polako, jako polako, teško dišući.
Odjednom se točno iznad njezine glave uključilo svjetlo, blještavo bijelo, koje ju je u trenutku zaslijepilo. Zatim je ugledala ženu kako bulji u nju, ženu širom otvorenih usta, ženu koja je izgledala divlje, blijeda kao smrt, kose zamršene oko lica. Vrisnula je na vlastiti odraz u ogledalu, smrznuta na trenutak u vremenu i strahu.
Polako se odmakla od ogledala, jedan kratak korak, zatim još
jedan. Vidjela je zidove, rekvizite, zapravo, neke spojene šarnire, druge konzole, ne amaterske poput onih koje je sama izradila. Ne, Marlinove kulise bile su sasvim profesionalne.
Uto se jarko svjetlo isključilo jednako iznenadno kao što se i uključilo i ponovo se našla u uskom traku prigušenog svjetla.
Tada je začula disanje. Tiho, jednakomjerno disanje, zdesna.
Okrenula se prema njemu. »Tko je tamo?«
Samo disanje, bez glasa, bez odgovora. Nekakva vrsta pojačala. Ona je za-jecala, samo za njega, zatim ponovo, ovaj put glasnije, grleći samu sebe. Zatim je ponovo počela slijediti uzicu. Odjednom je stigla do kraja uzice. Stajala je pred uskim otvorom bez vrata. Nije mogla vidjeti dalje od otvora.
»Zdravo Marty. Uđi, čekam te.«
Njegov glas. Marlin Jones.
»O Bože, Marline, jesi li to stvarno ti? Kako sam došla ovamo? Došao si me spasiti?«
»Ne bih rekao, Marty. Ne, ja sam taj koji te ovamo doveo.
Doveo sam te ovamo za sebe.«
Osjetila je kako se kroz nju bijes razlijeva. Zamislila je Belindu kako tu stoji, ne znajući što se događa niti zašto, toliko prestravljenu da jedva diše, a taj manijak razgovara s njom glasom glatkim i nježnim poput župnikovog.
»Što hoćeš, bijedni gade?«
Bio je tih. Iznenadila ga je. Očekivao je suze, molbe. Viknula je, »Pa, jebeni crvu? Što hoćeš? Bojiš se razgovarati sa mnom?«
Točno je čula kako je uvukao zrak. Konačno je rekao, glasom koji više nije bio sasvim gladak, ali ipak dovoljno miran.
»Brzo si došla ovamo. Očekivao sam da ćeš tražiti oko sebe, potražiti izlaz iz zgrade, ali nisi. Pogledala si dolje, ugledala uzicu i slijedila je.«
»Koji će vrag ta prokleta uzica? Neki neukusni vic? Ili si ti jedini neukusni vic u ovom blesavom mjestu, Marlin?«
Disanje mu se ubrzalo; čula ga je. Dah mu je svirao od bijesa. Gurni ga dalje. Htjela ga je gurnuti. Neka je Savich psuje, neka je svi psuju, nema veze. Morala ga je gurnuti do ruba, morala ga je pobijediti, i zatim ga istrti. »Pa, jebeni mali pervertitu? Što će ti to? Da uzbuđuješ svoj bolesni mali mozak?«
91
»Marty, nemoj mi odgovarati. Mrzim to kada žena ima pogani jezik. Mislio sam da si tako slatka i bespomoćna kad si prvi put došla k meni, ali si tada izgovorila prljavštine. Otvorila si svoja lijepa usta i prljavština je jednostavno nabujala iz njih.
A tvoj jadni muž. Nije ni čudo što pije - sve da pobjegne tom odvratnom jeziku. A ti ga ogovaraš, pričaš cijelom svijetu kako je grozan samo zato što je bio dovoljno nesretan da te oženi.«
»Ja možda pljujem ružne riječi, ali barem nisam jebeni psihopat kao ti. Što hoćeš, Marline? Kakva je to uzica?«
- Glas mu je sad bio tiho pjevušenje, nježan, monoton, kao da sebe vidi kao sveznajućeg Boga, a nju kao zalutale dijete, koje se treba povesti nazad. Povesti nazad u Pakao. »Sve ću ti reći kad pronađeš središte labirinta, Marty. Izradio sam kulise baš kao ti, samo što sam ja bolji jer sam to češće radio. Želim da sada uđeš, Marty. Pobijedit ćeš kad pronađeš
središte labirinta. Iako govoriš ružne stvari, ipak ćeš
pobijediti ako ga pronađeš. Mjerit ću ti vrijeme, Marty.
Vrijeme je uvijek važno. Ne možeš zaboraviti na vrijeme.
Hajde sada, moraš ući ili ću te odmah morati kazniti.
Pronađi središte, Marty, ili ti se neće svidjeti ono što ću ti napraviti.«
»Koliko imam vremena da dođem do središta labirinta pa me nećeš kazniti?«
Nježan monoton glas sad je bio obojen nestrpljenjem.
»Postavljaš previše pitanja, Marty.«
»Pronaći ću središte ako mi kažeš što će ta uzica.«
»Kako bih te inače natjerao da dođeš ovamo? Nisam htio napisati putokaze. To bi bilo previše očito. SLIJEDITE
STRJELICE. To je jeftino. Uzica je zgodna. Ona mami.1 Sad mi ponestaje strpljenja, Marty. Uđi u labirint.«
Sad je tu bio iznenadan bijes, hladan i grub. »Marty? Što to radiš?«
»Odvezala mi se tenisica. Samo sam je vezala. Ne želim se spotaknuti.«
»Meni nije izgledalo kao da vežeš tenisicu. Uđi sada ili ću morati učiniti nešto što ti se neće svidjeti.«
»Idem.« Ušla je kroz uski otvor u uski hodnik napravljen od ploča šperploče visokih oko metar osamdeset, obojan zeleno kako bi predstavljao grmove tise. Došla je do raskrižja. Četiri mogućnosti. Krenula je lijevo. To ju je dovelo u slijepu ulicu.
On se smijao. »Pogrešno si izabrala, Marty. Kad ne bi tako puno psovala, možda bi ti Bog dao da pronađeš pravi put.
Možda te, da nisi tako zla prema svome jadnom mužu, Bog te ne bi bio doveo k meni. Pokušaj ponovo. Postajem nestrpljiv.«
Ali on uopće nije bio nestrpljiv; shvatila je to u tom trenutku.
Uživao je u svakoj sekundi. Što joj je duže trebalo da stigne do središta, to je on više uživao.
»Spora si, Marty. Bolje bi bilo da požuriš. Nemoj zaboraviti na vrijeme. Rekao sam ti da je vrijeme važno.«
Čula je uzbuđenje u njegovom glasu, sada sasvim oslobođeno, osjetila us-komešanost njegova uzbuđenja u zraku oko sebe. Bilo joj je mučno od toga. Jedva je čekala da ga vidi.
92
Vratila se i skrenula u drugom smjeru. I ovaj ju je put doveo u slijepu ulicu. Pri trećem pokušaju, izabrala je pravi put.
Oko nje je bio tek mali krug svjetla, nikada varirajući, nikada sjajniji ili prigušeniji. Opet je završila u slijepoj ulici nakon pogrešnog skretanja. Čula je kako mu se ubrzava disanje; uzbuđenje mu je bilo na vrhuncu. Sad je bila blizu središta labirinta.
Stala je i povikala: »Zašto labirint, Marlin? Zašto želiš da pronađem središte labirinta?«
Glas mu je drhtao, toliko je bio uzbuđen. Nitko ga ranije to nije pitao. Jedva je čekao da joj kaže. »To je kao da pronalaziš put do svoje duše, Marty. Puno je pogrešnih skretanja i slijepih ulica, ali ako si dovoljno dobra, ako se dovoljno potrudiš, na kraju ćeš doći do središta svoje duše i tada ćeš znati istinu o tome tko si i što si.«
»To je jako poetično, Marlin, pogotovo za glupog psihopata.
Tko te pustio iz ludnice?«
»Morat ću te za to kazniti, Marty. Ja nisam tvoj muž. Nemaš
me pravo vrijeđati.«
Povikala je: »Zašto ne kvragu, ti kržljavi, bijedni mali gade?«
»Prestani! Da, šuti, bolje je. Čekam, Marty, čekam tebe.
Ponestaje ti vremena. Bolje bi ti bilo da prestaneš psovati i potrčiš.«
To je i učinila, sada bez pogrešnih skretanja, samo ravno do središta, bez ikakvog oklijevanja.
On je bio tamo, stajao je točno u središtu labirinta, s naočalama. U sljedećem trenutku, pritisnuo je gumb i svjetlo je preplavilo prostor na kojemu su stajali. Bio je odjeven u kamuflažnu odoru s crnim vojničkim čizmama, zažnira-nima do vrha. Skinuo je infracrvene naočale. U sablasnom svjetlu, izgledao je bijel poput mrtvačke maske. Sad je zaista izgledao kržljav. Široko joj se nasmiješio. »Zaista si brzo stigla ovamo kad si se potrudila, Marty. Dovoljno sam te prestrašio da si znala da ću te, ako ne požuriš, morati jako ozlijediti.«
»Preplašio me? Ti glupi imbecilu, ne bi ti preplašio ni crknuto pile. Jesam li oborila tvoj vremenski rekord, ti bezvrijedno malo govno?«
Osmjeh mu je iščezao. Izgledao je više zbunjen nego ljut.
»Zašto se ne bojiš? Zašto me ne moljakaš da te pustim? Znaš
da me izluđuje kad govoriš ružne riječi, kad...«
»Već si toliko lud, da ne moram ništa reći, ti glupa kurčino.«
»Zaveži! Mrzim čuti ženu kako psuje, mrzim to, mrzim, mrzim! Nisi stigla do središta na vrijeme, Marty. Sad te moram kazniti.«
»A kako ćeš to učiniti, ti mala gnjido?«
»Prokleta bila, zaveži!« Izvukao je lovački nož iz korica na struku. Bio je dugačak trideset centimetara - oštro, hladno srebro. Sjao je u tom mrtvom bijelom svjetlu.
»Zašto labirint, Marlin? Prije nego što me kazniš, reci mi zašto koristiš labirint?«
93
»To je samo za tebe, Marty, samo za tebe.« Sad se igrao nožem, lagano povlačeći jagodicu palca preko oštrice. »Jako je oštar, Marty, jako oštar.«
»Naravno da je oštar. To je nož, idiote jedan. Nisi samo patetičan, već si i lažac. Nisi izgradio ovaj labirint samo za mene. Tvoja igrica uopće nije naročita. Ti uopće ni nisi sposoban za originalnost. Ne, ista stvar ponovo. Svaka žena koju si ubio morala je pronaći put do središta tvoga labirinta. Zašto labirint, Marlin? Ili mi se bojiš reći?«
Prišao joj je korak bliže, zatim je stao. »Kako znaš za sve druge žene?«
»Ja sam medij, žabo jedna. Čitam te tvoje bijedne male misli i bez truda. Da, ja sam medij, što nije isto što i psihopat, što si ti. Zašto labirint, Marlin? Bojiš mi se reći? Znala sam, ti nisi ništa doli bijedna mala kukavica.«
»Prokleta bila, zaveži! Reći ću ti, a onda ću ti izrezati taj tvoj prljavi jezik i natjerati te da ga pojedeš prije nego što te razrežem kao stabljiku celera.« Dahtao je, disao je tako teško kao da je sprintao dobrih sto metara. »Moj otac je volio labirinte. Rekao je da su umjetničko djelo kad su dobro napravljeni. Naučio me graditi labirinte. Živjeli smo u pustinji pored Yume. Nije bilo nikakvih lijepih gustih grmova, pa smo morali napraviti vlastite grmove, zatim smo ih imali toliko da smo ih pretvorili u labirinte.« Zatresao je glavom i namrštio joj se. »Zbunila si me. Natjerala si me da promijenim tekst. To još nikada nisam napravio. Za to te moram kazniti, Marty.«
»Nadam se barem da ti otac nije živ. Zvuči bolestan poput tebe. Rekao si da te druge žene nisu natjerale da promijeniš
tekst. Zašto si ih kaznio? Što su ti učinile?«
»Kvragu, šuti! Da se nisi usudila pričati o mom tati! I neću ti ništa reći!«
»Ružne riječi, Marline. Ti baš nisi neki dobar uzor. Jesu li žene koje si kasapio uvijek govorile ružne riječi? Ili zato što su vrijeđale svoje muževe?«
»Kučko! Zaveži!«
Zatresla je glavom prema njemu. »Ne mogu vjerovati da si me tako nazvao, Marline. I ja mrzim pogani jezik. Izluđuje me, nisam li ti to rekla? Morat ću i ja tebe kazniti. Tko će prvi?«
On je zaurlao, pojurivši prema njoj, vitlajući nožem nad glavom.
Savich je viknuo: »Dolje!«
U istom su se trenutku uključila sva svjetla. Marlin se spotakao, zaslijepljen iznenadnim svjetlom. I ona je bila zaslijepljena, ali je ona znala što treba činiti.
Već se kotrljala kad je izvukla svoj Lady Colt iz futrole na gležnju i pridigla se na laktove.
Marlin Jones je urlao, zabijao nož, režući njime kroz zrak uvijek iznova, urlajući i urlajući. Zatim ju je ugledao kako leži s pištoljem uperenim u njega.
Glas kapetana Doughertvja začuo se iz tame. »Policija je, Marline. Baci nož i odmakni se od nje! Odmah ili si mrtav.«
»NE!«
94
»Hoću te ubiti, Marline«, prošaptala je, ciljajući pištoljem u njegov želudac. »Ali neću ako spustiš taj nož.« Njezin je prst milovao okidač. Tako ga je jako željela stisnuti da je osjetila mučninu u želucu.
Marlin je stao kao ukopan. Buljio je dolje u nju, u pištolj koji je ciljala na njega. »Tko si ti?«
»Reći ću ti na sudu, Marlin, ili ću ti brzojaviti u Pakao. Koliko si puta izbo sve te žene, Marlin? Uvijek isti broj uboda? Zar nikada ni u čemu nisi varirao? Ne, nisi. Izbo si ih i onda im izrezao jezik. Koliko puta, Marline? Isto kao i Hilla-ry Ramsgate? Dvadeset uboda? Samo mi priđi, Marline, ako želiš metak u želudac. Želim te ubiti, ali neću, osim ako me ne prisiliš.«
Tresao je glavom naprijed i natrag, a vilica mu se neobuzdano grčila kad je napravio korak nazad, zatim još
jedan. Onda, odjednom, pokretom koji je bio toliko brz da se zamutio pred njezinim očima, naciljao je nožem i bacio ga.
Čula je Savichev povik u trenutku kad se bacila udesno.
Osjetila je kako joj se nož zabio u nadlakticu. Nije pogodio kost. »Hvala, Marline«, rekla je i ispalila iz Lady Colta. Od udara je zateturao unatrag, rukama stežući trbuh.
Savich je viknuo: »Pao je! Zaustavite vatru! Ne pucajte!«
Nije bio na vrijeme. Sporadični hici opalili su iz tucet pištolja, osvijetlivši skladište mutnim točkama svjetla. Savich je ponovo povikao: »Dolje je! Prestanite!«
Pištolji tuceta policajaca koji su okruživali labirint utišali su se jedan po jedan. Buljili su u razderan truo pod.
Nevjerojatno, nisu pogodili Marlina Jonesa. Najbliži metak odbio se o jednu njegovu vojničku čizmu.
U tom je času tišina bila iznenadna i teška.
»Sherlock, prokleta bila, bacit ću te odavde do Buffala!«
Ležala je na leđima, cereći se gore prema njemu čak i kad je pored nje pao na koljena, parajući rukav vlastite košulje. Nož
je opsceno virio iz njezine nadlaktice. »Budi sad mirna i ne miči ni mišić. Ovo će možda malo boljeti.« Izvukao je nož.
Nije vrisnula sve dok ga nije vidjela u njegovoj ruci, oštrice prekrivene njezinom krvlju.
»Nemoj cmizdriti. Jedva te je i okrznuo. Budi mirna.« Omotao joj je ruku svojim rukavom. »Ne mogu vjerovati da si to učinila. Ubit ću te čim ponovo budeš dobro. Bacit ću te na strunjaču trideset puta prije nego što i razmislim o tome da te pustim. Onda ću ti tako jako vježbati deltoide da se nećeš
moći ni pomaknuti tjedan dana. Onda ću te ubiti jer si ovo učinila.«
»Je li mrtav, Dillon?«
Savich se okrenuo da pogleda Ralpha, koji je pritiskao Marlinov trbuh. »Ne, ali će biti teško. Pogodili ste ga u želudac. Hitna pomoć je blizu. Bili ste dobri, Sherlock, ali se slažem sa Savichem. Skoro ste se ubili. Kad Savich završi s vama, mislim da bih vas trebao odvesti do svoga broda u luku, malo odjedriti na ocean i utopiti vas.«
95
Nasmiješila se Savichu. »Zbilja se nadam da će otegnuti papke. Ako ne umre, dokazat će da je lud, što i jest, i ako dobije liberalnog suca i popustljive psihijatre, mogao bi biti proglašen izliječenim i pušten da to sve ponovo napravi za sedam godina, a tada će... Izvukao si nož iz mene. Sad me to jako boli. Isuse, pogledaj svu tu krv.«
Oči su joj se jednostavno zatvorile, a glava joj je klonula na stranu.
»Prokletstvo«, rekao je Savich, i jače pritisnuo ranu.
Čuo je dvojicu muškaraca ijednu ženu kako viču. »Pustite nas da prođemo. Hitna pomoć! Pustite da prođemo.«
Savich je uzeo Lady Colt iz njezinih labavih prstiju, pogledao mali pištolj koji je tako lako mogao ubiti ljudsko biće, odmahnuo glavom, i stavio ga u džep. Nije dirnuo krvavi nož.
96
15
Probudila se u kolima Hitne pomoći, ležeći na leđima, s infuzijom koja joj je kapala u ruku i dvije deke povučene do brade. Bolničarka joj je sjedila pored nogu, a Savich je sjedio pored nje, s licem na centimetar od njezinoga.
Rekao je isti čas kad su joj se otvorile oči. »U redu je, Sherlock. Gospođa Ja-meson ti je zamotala ruku, malo stisnula, i rana sad samo lagano krvari. Morat će te pregledati za eventualna arterijska oštećenja, onda ćeš dobiti par šavova kad stignemo u bolnicu, i antibiotike, ali zaslužuješ to. Reći ću doktoru da ti uopće ne da anesteziju i da upotrijebi veliku iglu. Infuzija u tvojoj ruci je samo voda i neke soli, ništa o čemu trebaš brinuti. Rekao sam ti, nož te samo okrznuo, ništa naročito.«
Ruka joj je gorila toliko vruće, da je bila lagano iznenađena što se nije zapalila. Uspjela se nasmiješiti. »Znači, ne smijem cviliti?«
»Točno.«
Gospođa Jameson je rekla: »Imate odlične vene. Kako se osjećate, agentice Sherlock?«
»Zapravo jako dobro«, rekla je i skoro zajecala.
»Laže. Užasno je boli. Slušaj me, Sherlock. Kad je Marlin na tebe bacio nož, da se već nisi odmicala, prošao bi ti točno kroz srce i nitko ga od nas ne bi mogao zaustaviti. To što si napravila stvarno me ljuti. Nisam ti trebao vjerovati, nikada.
Bio sam siguran da znaš što radiš, ali nisi znala. Okrenula si te svoje zelene oči prema meni i taj super ozbiljni FBI glas, i ja sam povjerovao sve što si mi rekla. Znao sam da ne bih trebao, ali jesam, pa je to i moja krivnja. Prokleta bila, izgubila si se s tim ubilačkim gadom i bilo ti je sasvim svejedno. Gurala si ga i gurala. Mogao je zaboraviti sve o svojoj rutini. Mogao te jednostavno ubiti, a da ne slijedi scenarij. To je bilo glupo. To me stvarno ljuti, Sherlock.«
»Boli, zar ne?« rekla je gospođa Jameson, odvlačeći Savicha.
»Ali, ne mogu vam dati lijekove za bol. Morat ćemo pustiti da o tome odluči liječnik. Krvni tlak vam je u redu. Sad se samo držite. Stići ćemo za nekoliko minuta.«
U tom trenutku, kad je pomislila da će joj se ruka zapaliti i otpasti s tijela, rekla je: »Žao mi je, Dillon, ali morala sam to učiniti.«
97
»Zašto si mu pucala u trbuh? Zašto nisi ciljala u prsa?«
Njezine su oči bile mutne, ispunjene zamagljenim sjenama, ali je znala da više nije bilo duhova da joj se isprepliću po umu, mučeći je. Ne, sada je sve bilo u redu. Njegov se glas činio puno dalje nego prije samo trenutak. Stoje ono Dil-lon htio znati? O, da. Polizala je usne i prošaptala: »Htjela sam da pati. Kroz srce bi bilo prelagano za njega.«
»Završi, Sherlock.«
»U redu, istinu. Nije nam sve rekao. Da sam uspjela sve izvući iz njega, upucala bih ga. Pa, možda. Da, moramo ga natjerati da nam sve kaže, a onda ću mu pucati u prsa, obećavam.«
Bila je potpuno ozbiljna. S druge strane, bila je slaba od boli i šoka. Polako je rekao, smješkajući joj se: »Zapravo, da ga uopće nisi ustrijelila, da ga metak nije bacio dobar metar unazad u istom trenutku, barem bi se trideset metaka zabilo u njega. Dakle, Sherlock, zapravo si čovjeku spasila život.
»Pa, kvragu«, rekla je i nasmiješila mu se.
»Ako se izvuče, možeš ga ispitati i izvući iz njega sve što želiš.
Učinit ćemo to zajedno. Nemoj sada brinuti. Unatoč činjenici da ću te baciti preko cijele tere-tane kad ti ponovo bude dobro, ipak si gada uhvatila.« Ali, bilo je blizu, puno i previše blizu, nepotrebno blizu. Uopće nije slijedila naredbe. Bila je izvan sebe. S druge strane, sumnjao je da bi ikada to učinila da to nije bio psihopat koji joj je ubio sestru. Još će je oprati kad joj opet bude dobro. Nadao se da će to biti uskoro. Mogla je tako lako umrijeti.
Rekla je: »Hvala, Dillon. Daj mi malo vremena prije nego što odemo u tere-tanu i zabiješ me u pod. Sad se ne osjećam predobro.«
Nagnula se naprijed i povratila u lavor koji joj je gospođa Jameson brzo gurnula pod lice.
»Sve će biti u redu, agentice Sherlock, Hej, imate li vi kakve veze s Muhamedom Sherlockom, onim poznatim detektivom s Bliskog istoka?«
Htjela je vrisnuti na njega zbog užasne boli od tih šest šavova u nadlaktici, ali nije namjeravala niti pisnuti. Dao joj je injekciju protiv boli prije nego što ju je i taknuo tom iglom, ali ona nije puno pomogla. Savich je sjedio na stolcu pored vrata male sobice, prekriženih nogu, ruku sklopljenih preko prsa, gledajući je, izazivajući je da počne cendrati. »To je jedan od najboljih koje sam do sada čula, dr. Ashad«, rekla je između stisnutih zuba.
Spretno je napravio čvor na koncu. »Ponosim se time da nisam previše banalan. Evo, gotovo. Sada, da nalijemo malo ovoga na vas, oprostite, ali to će stvarno peći, zatim ću vam dati još tri injekcije u stražnjicu - za tetanus, jedan antibiotik i još jedan lijek protiv bolova. Tad možete ići.
Otiđite liječniku u Wa-shingtonu za nekoliko dana. Šavovi će se resorbirati. Možete zaboraviti na njih. Veliki detektiv poput vas, pretpostavljam da ne želite ništa za bol?«
»Još uvijek imam snage da vas dobro udarim, doktore. Ako mi ne date injekciju, učinit ću to.«
98
»Bio sam siguran da će ta lokalna biti dovoljno jaka za velikog agenta FBI-ja, naročito jednoga s tako raskošnim imenom.«
»Ja sam novi agent. Još će mi malo trebati da potpuno svladam sposobnost upijanja boli, kao ovaj tip tu kojemu biste mogli razbiti glavu, a on bi još uvijek pjevao i pričao viceve.«
Savich se nasmijao. »Da, hajde, dajte joj injekciju nečega što će je onesvijestiti. Inače će biti toliko napuhana da neće zašutjeti dok joj ne začepim usta.«
Dr. Ashad, mršav, tamnoput, sa žućkastim zubima od prekomjernog pušenja, rekao je dok je pripremao tri injekcije. »Zaista ste nova agentica ili je to šala? Hajde, vi već dugo radite zajedno, zar ne?«
»Ne, nikada je u životu nisam vidio do prije mjesec dana. Sad ću je ubiti čim se oporavi, tako da će naše ukupno poznanstvo u kozmičkom kontekstu biti vrlo kratko.«
»Duhoviti ste, agente Savich.«
»Ne, nisam.«
»Spustite hlače, agentice Sherlock.«
»U ruku, molim vas, dr. Ashad.«
»Neće ići. U stražnjicu, agentice.«
»Ne dok on ne izađe iz sobe.«
Savich je stao odmah iza vrata. Sumorno se nasmiješio kad je čuo njezin urlik. Onda je opet povikala. Dvije injekcije. Još
jedan urlik. Tako, to je sve. To će je srediti. Skoro je poginula. Trebao je znati da će izgubiti kontrolu i da će učiniti ono što je vjerojatno planirala posljednjih sedam godina. Ugledao je Ralpha Budnacka i kapetana Doughertvja kako idu prema njemu.
»Kako je?«
»Sasvim dobro. Opet je zla.«
»Ta žena voli plesati na samom rubu«, rekao je kapetan Doughertv. »Morate s njom o tome razgovarati, Savich.«
Zatim se nasmiješio. »Imamo ga«, rekao je i protrljao ruke.
Večeras uopće nije izgledao star ili istrošen. Zapravo, nekako je skakutao u hodu. Što se tiče Ralpha, nije mogao biti na mjestu, samo je skakutao s jedne noge na drugu, a ruke su mu govorile brže nego što su mu se micala usta.
Začuo se još jedan štektaj.
»Četiri injekcije«, rekao je Savich. »U stražnjicu. Zaslužuje sve ubode koje će joj doktor dati. Pitam se za što je bio ovaj posljednji? Možda je to dio njezine kazne.«
Nekoliko minuta kasnije, Lacey je izašla iz male prostorije gurajući si bluzu u hlače jednom rukom, budući da joj je druga visila u tamno plavom povezu. »On je sadist«, rekla je Savichu prije nego što je primijetila dvojicu policajaca. »Nije banalan, ali je sadist. Mislim da bih ga mogla pozvati na večeru samo da bih mu mogla otrovati hranu.«
99
»Izgledate prilično u formi, agentice Sherlock«, rekao joj je kapetan Dough-erty i potapšao je po zdravom ramenu svojom mesnatom rukom. »Mislili smo da biste vas dvoje možda željeli doći gore i vidjeti kako je Marlin Jones.«
»Od ovog sam trenutka službeno otpuštena iz bolnice i ne bih to propustila«, rekla je Lacey, a zatim pogledala Savicha.
»Što je s tobom? I ti se bolje osjećaš? Nisi više onako nasilan kao prije pet minuta?«
Htio je omotati ruke oko tog njezinog mršavog vrata i stisnuti. Ali, to će morati pričekati. »Budi tako ljubazna i pusti me da preradim svoje nasilne misli bez tvojih daljnjih komentara, Sherlock. Vjeruj mi, to je za tvoje dobro.«
»Da, gospodine.«
»Nećete se srušiti ili tako nešto, zar ne, agentice Sherlock?«
»Ne, Ralph, obećavam. Dobro mi je.« Izdržala je dok nisu stigli do čekaonice kod operacijske sale. Nitko im ništa nije znao reći. Jones je još uvijek bio na operaciji. Smjestili su se, a Savich je sjeo pored Sherlock. Srušila se dvije minute kasnije.
»Mislim da je gotova«, rekao je Savich. »Čujte, odvest ću je natrag u hotel. Nazovite me sutra i recite mi kakvo je Jonesovo stanje i kad liječnici misle da ćemo moći s njim razgovarati. Sherlock će se razbjesniti što će išta propustiti, ali sumnjam da bi je sada i mrtvaci mogli podići na noge.«
Ralph Budnackje posegnuo i lagano joj prodrmao rame. Još
je niže pala na Savicha.
»Da, sasvim je gotova. Pazite na nju, Savich. Na smrt je preplašila sve policajce u tom skladištu, ali je ipak obavila posao. Smiješno je to kako mu je spasilo život upravo to što je pucala u njega. Da niste viknuli da brzo prekinu s paljbom, policajci bi ga pretvorili u jastučić za igle. Hej, nazvat ćemo sutra. O, da, dosta smo i snimili.«
Savich ju je odnio do hotela, uz jedan mlitavi prosvjed.
Barem je bilo kasno i samo je jedan starac pomislio da je Savich pervertit, zbog toga kako se naslađivao. Budući daje Savich nije htio ostaviti samu, odnio ju je u svoju sobu, izuo joj cipele i ututkao je u svoj krevet. Uključio je slabo svjetlo na stolu pored prozora. Nazvao je pomoćnika direktora Jimmvja Maitlanda da mu kaže da su uhvatili Ubojicu s uzicom. Nije još namjeravao reći svom šefu da je agentica Sherlock skoro poginula jer je izgubila razum i pretvorila se u kauboja, nešto što je Biro kategorički obeshrabrivao.
Lacey je spavala cijelu noć. Iznenada se probudila sljedeće jutro. Oči su joj poletjele da se otvore, shvatila je da joj gori ruka i zacvilila.
»Dobro jutro. Živa si, vidim.«
Namrštila mu se, pokušavajući skrpati stvari. »O, ja sam u tvojoj sobi.«
»Nitko ne treba krepati sam«, rekao je. »Izgledaš grozno.
Uglavnom, donio sam ti odjeću iz tvoje sobe. Ako misliš da možeš, okupaj se i presvući. Kad izađeš, doručak bi trebao biti ovdje. Puno proteina, puno željeza, puno soka od naranče.«
100
»Za što je sok od naranče?«
»Da ne bi dobila prehladu.«
Gledao ju je kako prebacuje noge s kreveta. Ta njena kosa se oslobodila iz kopče i razuzdano joj je padala oko lica - crvena kosa koja nije bila zaista crvene boje mrkve ili boje naranče, pa čak ni kestenjasta kao što je mislio, već mješavina svih tih boja. Imala je puno kose. Zapravo vrlo lijepu kosu.
Izgledala je sasvim drugačije. Zakoraknuo je unazad. »Čak sam stavio i neke ženske stvari u kupaonicu za tebe. Ako moraš obrijati noge, zaboravi. Imam samo jedan žilet.«
Udaljavao ju je od boli u ruci.
»O, da, Sherlock, prije nego što odskakućeš da uhvatiš
drugog ubojicu, pri-čekaj samo trenutak.« Nestao je u kupaonici, zatim je izašao nekoliko trenutaka kasnije. »Evo, uzmi dvije pilule. Liječnikovo naređenje.«
Znala je da će mala plava odnijeti tu prokletu parajuću bol.
Tad će možda moći navaliti na taj doručak o kojemu je Savich govorio.
»Gledaš te pilule kao što bi ljudožder gledao mornara u loncu.« Dodao joj je pilule i čašu vode. Brzo ih je progutala.
»Zašto ne sjedneš malo dok lijekovi ne prorade. Pozvat ću poslugu u sobu.«
Četrdeset pet minuta kasnije, umotana u ogrtač, okupana koliko je to mogla sa samo jednom rukom, Lacevje sjedila nasuprot Savichu, s viljuškom punom kajgane pred ustima.
Uzdahnula je kad je progutala.
Pustio ju je da jede tri minute, zatim je rekao: »Nisam rekao pomoćniku direktora Maitlandu da si idiot, da na svom prvom zadatku nisi slijedila naređenja, da si izazivala osumnjičenoga dok nije na tebe bacio nož, da si se skoro dala ubiti zbog te svoje proklete opsesije.«
»Hvala, gospodine.«
»Dosta s tim 'gospodine'. Brzo će saznati. Još bih te uvijek mogao izbaciti iz Biroa. To je bila najgluplja stvar koju sam ikada vidio, Sherlock.« Sve je to već rekao noć ranije, ali je možda bila previše ošamućena da sve shvati. Morao joj je to utuviti u glavu.
»Htjela sam ga dogurati do ruba. Htjela sam da mi kaže sve -
i razlog svega. Nisam sigurna da vjerujem u tu priču s labirintom koju mije ispričao o svome ocu.«
»To je činjenica koja se lako može provjeriti. Kladim se da je Ralph već nazvao Yumu u Arizoni. Reci mi, Sherlock, je li ta opsesija nestala sad kad si likvidirala čudovište? Je li osveta bila slatka?«
»Je li on još živ?«
»Da. Operirali su ga čitava tri sata. Velika je vjerojatnost da će preživjeti.«
»Još uvijek postoji mogućnost da crkne nakon što sve izvučemo iz njega. Misliš da je to moguće?«
»Ne namjeravam te pustiti da mu se približiš s oružjem.«
Naslonila se u stolcu i uzdahnula. »Taj je lijek za bol jako dobro djelovao. Doručak je bio odličan. Hoćeš li reći pomoćniku direktora Maitlandu da me treba suspendirati ili kazniti ili oduzeti od plaće, ili što?«
101
»Rekao sam ti, još razmišljam o tome, ali upravo sam se sjetio da je to bio jedini razlog zbog kojega si uopće došla u Biro, zar ne?«
Klimnula je glavom, žvačući komad tosta.
»I tvoja diploma u forenzičnim znanostima i tvoj magisterij u Kriminalističkoj psihologiji, sve je to bilo samo za ovaj jedan trenutak - za vrlo malu priliku da ćeš se moći suočiti s tim luđakom?«
»Da. Nikada nisam zaista vjerovala da ću ga uhvatiti, ne duboko u sebi, ali sam znala da, ako ne pokušam, neću moći živjeti sama sa sobom. Ne bih imala ni priliku da ga uhvatim da nije bilo tebe. Ti si mi to omogućio. Hvala, gospodine.«
»Ne sviđaš mi se pretjerano u ovom trenutku, Sherlock, zato prestani s tim sranjem s 'gospodinom'. Da sam znao što radim, ne bih to učinio. Što bih samo napravio da si otegnula papke?«
»Valjda bi trebao nazvati moga tatu. To baš ne bi bilo zabavno. Hvala na...«
»Ako mi se zahvališ još jedan jedini put što sam ti dopustio da igraš mamac, zamotat ću ti taj povez oko vrata i zadaviti te njime.«
»Što će se sada dogoditi?«
»Vraćamo se u VVashington i ja ću tamo obaviti neke stvari.«
Pretvorila se u kamen. »Ne«, rekla je konačno. »Ne, ti to ne bi napravio.« Nagnula se naprijed. »Molim te, moraš mi dopustiti da ovo dovedem do kraja. Moraš mi dopustiti da razgovaram s Marlinom Jonesom. Moram saznati zašto mije ubio sestru, zastoje ubio sve te druge žene. Rekao si mi da ću moći s njim razgovarati.«
»Bio bih lud kad bih te zadržao na ovom slučaju.«
»Molim te, budi još samo malo lud.«
Pogledao ju je s dobrim dijelom neprijateljstva. Zapravo, nije imao nikakvih namjera da je sada izvuče. Bacio je salvetu na stol i odgurnuo natrag svoj stolac. »Ma, kvragu. Zašto ne?
Sad te barem ne može ozlijediti i ti ne možeš ozlijediti njega.
Nećeš pokušati pucati u njega, zar ne, Sherlock?«
»Naravno da ne.«
»Pravi sam idiot što ti vjerujem. Slušaj. Odvest ću te u bolnicu. Vidjet ćemo možeš li se suzdržati da mu ne skočiš
za grkljan.«
»Samo želim znati. Ne, moram znati. Zašto je ubio Belindu?«
»Je li imala papren jezik?«
»Psovala je, ali ništa što bi ikoga šokiralo, osim mog oca i majku. Muž ju je jako volio. Douglasu će biti drago da je taj čovjek uhvaćen. Što se tiče moga oca, budući da je sudac, za njega je to jedan kriminalac manje na ulicama. Ali znaš, tata je nikada nije stvarno volio jer mu nije bila prava kći. Ona je moja polusestra. Kći moje majke iz prvog braka. Bila je dvanaest godina starija od mene.«
»Je li ikada ogovarala muža?«
»Ne. Zapravo, mislim da nije. Ali ne mogu biti sigurna.
Dvanaest godina je velika razlika. Udala se kad mi je bilo šesnaest godina. Kakve to ima veze?«
102
»Dakle, bila je udana tek tri godine kad je ubijena?«
»Da. Upravo je bila proslavila trideset prvi rođendan.«
»Ako nije psovala ili ogovarala muža u javnosti, onda Marlin ne bi imao razloga daje napadne. Sjećaš se da te ne bi ni pipnuo da nisi počela sa svim tim psovkama. Onda si dodala ogovaranje svog mitskog muža kao glazuru na torti. Dakle, imalo bi smisla samo da je tvoja sestra nešto učinila što ga je natjeralo da je napadne. Ili je stvarno izgubila kontrolu i ispsovala čitav repertoar kad je on to čuo, ili je pred njim omalovažavala muža. Ili jedno ili drugo, Sherlock. Što je vjerojatnije?«
»Ne znam. Zato moram razgovarati s Marlinom. On mi mora reći.«
»A ako odbije uopće s tobom razgovarati?«
Bila je tiha i zurila u vilicu punu kajgane na koju je posula previše papra. »Čudno je to. Sve druge žene, nijedna nije priznala da je ikada u životu psovala ili ogovarala muževe.
Ali, to su sigurno činile. Vidio si kako je Marlin krenuo za mnom.«
»Šokirala si me kad sam te čuo kako si se razularila na Marlina u toj želje-zariji.«
»Dobro, jer sam znala da će tebe biti najteže uvjeriti.«
»Što se tiče ostalih žena, očito su njihove obitelji i prijatelji jednostavno htjeli zaštititi dobro ime preminulih. To se uvijek događa, a to Policiji otežava stvari.«
»On mi mora reći.«
»Moraš to dovesti do kraja, Sherlock«, rekao joj je vrlo nježno.
Mrzila ga je zbog te njegove pažljivosti, njegove prijaznosti.
Nije on imao pojma. Nije mogao razumjeti. Naglo se uspravila i pogledala preko stola. Glas joj je bio hladan poput Albanvja u siječnju kad je rekla: »Želiš li još jedno pecivo?«
Naslonio se, prekriživši ruke na prsima. »Ti si žilava, Sherlock, ali još uvijek nisi u mom rangu. Ako namažeš sir na to pecivo, pojest ću ga.«
103
16
I kapetan Dougherty i Ralph Budnack stajali su pred sobom 423 kad su Savich i Lacey stigli u bolnicu Boston Memorial.
»Ne izgledate loše«, rekao je Ralph, gledajući je. »S druge strane, Savich ne izgleda predobro. Niste ga gnjavili, zar ne?«
Zakolutala je očima. »Zašto se vi muški uvijek držite zajedno? Ja sam ovdje ranjenica, ne Savich.«
»Da, ali Savich se morao pobrinuti da ne odapnete u hotelu.
Zaslužuje borbenu plaću.«
»Spavala sam sve vrijeme, nisam stenjala niti cvilila niti išta da zasmetam Njegovom Veličanstvu. Samo je morao pozvati poslugu u sobu. Što je s Marli-nom Jonesom? Možemo li ga sada vidjeti?«
Dr. Ravmond Otherton, koji je na sebi imao kirurški ogrtač
poprskan krvlju, rekao je iza nje: »Ne više od troje odjednom.
Još uvijek nije sasvim stabilan. Jeste li vi ta koja je pucala?«
Kad je klimnula glavom, rekao je: »Pa, napravili ste mu veliku rupu u želucu. Ili loše ciljate, ili ga niste htjeli ubiti.«
»Nisam ga htjela ubiti. Ne još.«
»Ako je tako, onda sad budite nježni, u redu?«
Marlin Jones je bio nezdravo bijel, a usne su mu bile plavkaste. Oči su mu bile zatvorene. Vidjela je purpurne vene ispod tanke kože pod njegovim očima. U obje ruke imao je infuziju, cijev u nosu i bio je prikopčan na monitor.
Policajac je sjedio na stolcu pored njegovog kreveta, a drugi je policajac sjedio pred bolničkom sobom.
Bio je budan. Lacey je vidjela kako su mu trepavice zadrhtale, tamne, guste trepavice.
Kapetan Doughertv pogledao je Lacey, namrštio se samo na tren, zatim tiho rekao: »Vi ste ga obradili, pošteno je da prvi razgovarate s njim. Izr.ecitirali smo mu njegova prava. Rekao je da još ne želi odvjetnika. Stvarno sam inzistirao na tome, čak sam to i snimio. Dakle, sve je legalno.«
Pogledala je Savicha. On joj je uputio dug pogled bez emocija, zatim je polako klimnuo.
104
Osjetila je krv kako joj bubnja, slastan osjećaj. Ruka joj je počela pulsirati i od toga se osjećala još bolje kad se nagnula nad njega i rekla: »Zdravo, Marline. To sam ja, Marty Bramfort.«
On je zastenjao.
»Hajde, Marline, ne budi kukavica. Otvori oči i pogledaj me.
Bit će ti drago kad vidiš da mi je lijeva ruka u povezu.
Stvarno si me kaznio, zar ne želiš to vidjeti?«
Otvorio je oči i zagledao se u povez. »Bacam noževe otkad sam dječak. Trebao ti je proći kroz srce. Prebrzo si se pomakla.«
»Da.«
»Ni ti mene nisi ubila.«
»Nisam to htjela. Mislila sam da ćeš se od pogotka u želudac osjećati jako loše, da ćeš dovoljno dugo patiti. Želim da patiš
dok ne počneš vrištati. Patiš li, Marline?«
»Da, boli kao sam vrag. Ti nisi dobra žena, Marty.«
»Možda nisam. S druge strane, ti uopće nisi dobar muškarac.
Reci mi, da li bi ubio još pet žena da si uspio ubiti mene?«
Brzo je zatreptao. »Ne znam o čemu govoriš.«
»Ubio si Hillarv Ramsgate. Da nisam policajka, bio bi ubio i mene. Da li bi ubio još pet žena i ponovo se zaustavio nakon sedam?«
Činilo se da mu se bol nakupila u očima. Skrenuo je pogled prema nečemu što nije mogla vidjeti, nečemu što nitko nije mogao vidjeti ili čak izdaleka dokučiti, očiju nježnih i nejasnih, kao da je u nekoga ili nešto gledao kroz veo. Glas mu je bio tih sa žarom obožavanja kad je konačno rekao:
»Tko zna? Boston je bogat plodovima. Puno žena se ovdje treba kazniti. Znao sam to mnogo ranije nego što sam došao ovamo. Muškarci su ih pustili nekažnjene s poganim jezikom, pustili da ih omalovažavaju, da ih vrijeđaju. Ne znam bih li ikada prestao.«
»Ali u San Franciscu si prestao ubijati nakon sedam.«
»Jesam li? Ne sjećam se. Ne sviđa mi se to što ti stojiš, a ja ne. Volim žene na koljenima, koje me preklinju, ili na leđima, kako gledaju kako se nož zabija i zabija. Trebala bi biti mrtva.« Nevjerojatno, pokušao je pljunuti na nju, ali nije imao dovoljno snage da podigne glavu. Zatvorenih očiju, glava mu je klonula na stranu.
Osjetila je Savichevu ruku na svojoj. »Pusti ga da se odmori Sherlock. Možeš ga kasnije ponovo vidjeti. Da, pustit ću te da ponovo s njim razgovaraš. Siguran sam da će se i kapetan Doughertv složiti, iako mislim da bi te volio povući za uši skoro koliko i ja.«
Nije htjela otići dok ne sazna svaki detalj, ali je samo klimnula glavom i slijedila ih van. Mali psihopat je sve vjerojatno glumio. Vjerovala je da je sposoban za to.
Marlin Jones je otvorio oči kad su se vrata zatvorila. Tko je bila ta žena? Odakle je toliko znala? Je li zaista policajka?
Ne, nije u to vjerovao. Bilo je nešto
105
više u vezi s njom. Puno više. U njoj je bilo puno dubokih crvljivih stvari. Prepoznao je tminu, osjetio je kako poseže za njim. Bol mu je gorjela u želucu. Poželio je da ima nož, poželio je daje policajac koji sjedi pored njega mrtav, poželio je da je dovoljno jak, onda bi joj izvadio utrobu. Morao je razmisliti prije nego što ponovo bude s njom razgovarao.
Znao je da će se ona vratiti. Znao je.
»Nije bilo loše za prvo ispitivanje, Sherlock.«
»Hvala, kapetane Doughertv. Ali, nije bilo dovoljno vremena.
On je glumio.«
»Mislim da ste u pravu, ali nema veze.«
»Ne«, složio se Savich. »Nema. Vratit ćemo se kasnije, Sherlock. Htio sam se danas vratiti u VVashington, ali se ne usudim riskirati i ostaviti te ovdje samu. Vjerojatno bi se smješkala kapetanu, namigivala Ralphu, izvukla svoj FBI-jev glas, i oni bi pristali na sve što želiš.«
»Nije istina«, rekao je Ralph Budnack. »Ja sam najžilaviji policajac u Bostonu. Nitko mi nikada ne namigne nekažnjen.«
Nasmijala se, zaista nasmijala, na trenutak uživala u slatkoći te činjenice, zatim ga lupila po ruci. »Neću ni pokušati, obećavam. Što se tebe tiče, mislim da stvarno ne moraš ostati osim ako to stvarno ne želiš.«
»Zaveži, Sherlock. Sutra se vraćamo kući. Ono što sada želim jest proći još jedanput izvještaje i pustiti MAX-a da poveže koliko puta je netko rekao da su ubijene žene ponekad psovale ili čak samo jednom ogovarale muževe.«
»Rekla sam ti da nitko nije. Sjećaš se onoga da se ne želi govoriti loše o mrtvima? Samo, nije moglo biti nikakvog razloga da im se izvadi jezik.«
»Da, ti si to rekla, zar ne? Ipak, netko je morao nešto reći.«
»On je analan tip, zar ne?« rekao je Ralph, a Lacey se nasmijala.
»Hvala Bogu da je psovanje upalilo«, rekao je kapetan Doughertv.
»Dobro ste ga pribili s tim, Sherlock. Moji ljudi su nam rekli da ste ga stvarno iznenadili kad ste prvi put u trgovini počeli s tim psovkama. Mislili su da će se Savich srušiti od šoka.
Pa, dobro, ne baš, ali nije vam loše išlo.«
»Hvala, valjda.«
»Stvarno mi je drago što smo pogodili da je psovanje crvena krpa za Mar-lina Jonesa. I ogovaranje muževa. Mislim da moramo zabilježiti velik pogodak za izrađivače profila.
Naravno, to je imalo smisla, budući da im je Marlin izrezao jezike.«
Znala je, shvatio je Savich, vidjevši iznenadni sjaj u njezinim očima. Znala je bez sumnje da je upravo to guralo Marlina Jonesa u nasilje. Ali kako? Još se nešto dogodilo prije sedam godina. Izluđivalo ga je što nije znao što. Ako MAX ne pronađe ništa u bilo kojem ispitivanju u vezi s drugim ubijenim ženama, znači da je Sherlock sve utemeljila na profilima, ili to, ili se dogodilo nešto drugo. Ali kako je mogla znati nešto što nitko drugi nije znao?
106
Tek je bilo prošlo vrijeme ručka u San Franciscu, kad je Lacey nazvala Dou-glasa Madigana u njegovom pravničkom uredu.
»Lacey, to si stvarno ti? Što se događa? Je li sve u redu? Na svim je jutarnjim vijestima na televiziji bilo o tome da je tip uhvaćen. I ti si sudjelovala u tome, zar ne?«
»Da, jesam, i da, dobro sam, Douglas. Imamo ga. Već sam jednom s njim razgovarala. Sve ću od njega saznati, Douglas, sve.«
»Ali, što se tu još ima saznati?«
»Želim znati zašto je ubio Belindu. Znaš da nikada nije puno psovala. Obožavala te, to si mi sam rekao, znači da te nikada ne bi ispsovala pred strancima.«
»To je točno, ali što s tim?«
Duboko je udahnula. »Razlog zastoje izabrao svaku od žena jest stoje znao da psuju i ogovaraju muža ili dečka. Ako to nije istina u Belindinom slučaju, znači da mora postojati drugi razlog. Želim znati, Douglas. Moram znati.«
»Jesi li ti bila policijski mamac?«
»Da, ali molim te nemoj to razglasiti. Ja sam bila najbolja za taj posao. Znam ga bolje od bilo koga drugoga.«
»Bože dragi, to je bilo suludo, Lacey.« Sad je on bio na redu da se smiri. Čula je kako mirnije diše. Bio je odličan odvjetnik.
»Nazvat ću tatu.«
»Ne, pusti mene, premda se mogu kladiti da već zna za to kao i da si ti bila uključena. Bit će mu lakše kad sazna da nisi ozlijeđena.«
Ruka ju je počela boljeti. Trebala joj je još jedna tableta za bol. »O, ne, ja sam dobro. Što si učinio s Candice Addams?«
»Oženio sam je prošlog vikenda. Baš čudno kako je dobila menstruaciju na našu prvu bračnu noć.«
»Nije bila trudna?«
»Rekla mi je da je pobacila dva dana ranije, ali da me toliko voli da mi se bojala reći. Vjerovala je da je ne bih oženio da sam znao da nema bebe.«
»Bi li?«
»Oženio je? Ne, naravno da ne. Ne volim je, znaš to.«
»Kakva zbrka, Douglas.« Bila je vrlo zahvalna što se u tom trenutku nalazi pet tisuća kilometara dalje. »Što ćeš učiniti?«
»Nisam još odlučio.«
»Misliš da te ona stvarno voli?«
»Tvrdi da me voli. Ne znam. Volio bih da si ovdje. Volio bih da te mogu vidjeti, dodirnuti, poljubiti te. Nedostaješ mi, Lacey.
Nedostaješ i svome ocu i svojoj dragoj majci. Oboje su se nadali da ćemo se mi vjenčati, znaš.«
»Ne, nisam znala. Nitko mi nikada nije o tome rekao ni riječi.
Ti si bio muž moje sestre, to ništa nikada ne bi moglo promijeniti.«
107
»Ne, možda ne«, uzdahnuo je. »Evo moje divne žene, stoji ovdje na vratima moga ureda.« Čula gaje kako joj kaže:
»Koliko si već dugo ovdje, Candice?«
Začula je ženski glas. Nije razaznala što je rekla, ali glas je bio visok i ljutit. Douglas se vratio na liniju. »Žao mi je, Lacey. Moram ići. Hoćeš li doći kući, sad kad si se riješila svoje noćne more?«
»Ne znam, Douglas. Zaista ne znam.«
Polako je vratila slušalicu na vilicu. Podigla je pogled i ugledala Savicha kako stoji tu sa po šalicom čaja u obje ruke. Koliko je dugo tu stajao? Isto toliko koliko je vjerojatno Candice Addams Madigan stajala u Douglasovom uredu?
Pružio joj je njezinu šalicu. »Popij čaj. Onda opet idemo u bolnicu. Želim ovo završiti, Sherlock.«
»Da, gospodine.«
»Zovi me imenom ili ću reći Chicu da ti obmota karate pojas oko vrata.«
»Da, Dillon.«
»Za hvatanje Ubojice s uzicom i to što smo te riješili sve tvoje prtljage. Treba li se tvoga šogora smatrati prtljagom?«
Popila je velik gutljaj vrućeg čaja. Bio je divan. Ipak joj je trebala još jedna tableta za bol. Konačno je rekla, slegnuvši ramenima: »To je samo Douglas. Nikada nisam shvatila kako se osjeća, sve dok nije došao u VVashington prije dva tjedna.
Ali, sad je ponovo oženjen.«
»Imala si sreće, rekao bih. Ne mogu zamisliti toga tipa kako se baš previše lako predaje.«
»Kako ti to znaš?«
»Ja sve znam. Ja sam specijalni agent.«
»Vjerojatno je i znao«, pomislila je, i ispričala se kako bi uzela još jednu tabletu.
Kiša je pljuštila o bolnički prozor. Policajac je sjedio pognut na stolcu. Lacey se nagnula nad krevet i rekla tihim glasom:
»Zdravo, Marline. Sjećaš me se? Ja sam ona koju si lupio po glavi, odvukao u svoju malu igraonicu i natjerao da prođe tvoju malu kuću užasa. Ali, ja sam pobijedila, a ti si izgubio i to gadno.«
»Kako se zoveš?«
»Lacey Sherlock.«
»Nitko se tako ne zove. To je glupo. To je iz neke blesave detektivske priče. Kako ti je pravo ime?«
»Sherlock, Marline. Nisam li te ja pronašla? Nisam li te ja uhapsila? Zar ne bi rekao da zaslužujem to ime?«
»Ne sviđaš mi se, Marty.«
»Lacey.«
»Još mi se manje sviđaš nego prije.«
108
»Bi li ti smetalo da ponovo uključim kazetofon, Marlin?«
»Ne, samo naprijed. Uključi ga. Volim slušati sebe kako govorim. Ja sam stvarno dobar govornik. Gospodin Caine, on je vlasnik Opreme za dom i drvene građe Appletreee, zamolio me da mu budem pomoćnik direktora. Znao je da mogu prodati bilo što bilo kome, i znao je da sam stručnjak za sve što ima veze s gradnjom.«
»Da, stvarno si dobar, Marlin. Ali, jedno pitanje. Reci mi zašto si odbio reći i riječi policiji. Zašto?«
»Hoću razgovarati samo s tobom, Marty. Ubit ću te jednog od ovih dana, i želim te bolje upoznati.«
»Ako se tako bolje osjećaš, samo ti vjeruj u to, Marlin. Hoćeš
pričati? Reci mi zašto si ubio Hillary Ramsgate. Nije bila udana. Sve žene koje si ubio bile su udate.«
»Poznavao sam joj momka, zapravo nisam ga baš poznavao, samo sam ga vidio dosta puta. Pričao je dečkima daje ona prava gnjavatorica i kad je jednog dana oženi, pokazat će joj njenoga Boga.«
»Gdje je to bilo, Marlin?«
»U baru Glad Rags u centru Newton. Bio je tamo dosta često.
Spavao bi s njom, pustio joj da mu govori da je gad, onda bi došao u bar i istresao se. Rekao sam mu da bi je trebao kazniti, da ona to zaslužuje.«
»Jesi li često išao u Glad Rags?«
»O da. Htio sam vidjeti tu Hillarv. Jedne večeri ju je doveo sa sobom. Baš tamo su se jako posvađali. Čak mu je bacila i pivo u lice. Ispsovala ga je uzduž i poprijeko. Čak ga je nazvala pizdom. Većina žena, čak i one loše poput tebe, ne kažu tu riječ. To je riječ za stvarno loše dečke. Pa svi drugi dečki su se smijali, ali ja nisam. Znao sam da ona mora biti kažnjena, a da on to nikada neće dobro napraviti. Ne, ako išta, samo će je malo ispljuskati. Znaš, dok ga je ona omalovažavala, tip se samo smijao, jednostavno je to prihvaćao. Ja bih je izrezao na licu mjesta.«
»Možda su se njezinom dečku stvari sviđale upravo takve kakve su bile među njima. Jesi li ikada na to pomislio?«
»Ne, to je nemoguće. Ona je bila loša. On je bio slab i glup.«
»Jesi li često išao u barove, Marlin?«
»O da, volim barove. Možeš sjediti u mraku i gledati ljude.
Nitko te ne gnjavi. Vidio sam puno žena koje treba kazniti.«
»Koliko različitih barova?«
Slegnuo je ramenima, zatim se trznuo, lagano dodirnuvši trbuh vršcima prstiju. »Oko pola tuceta, valjda. Puno više nego u San Franciscu. I tebe je trebalo izrezati, Marty. Ali, ti ne psuješ, zar ne? Ne stvarno. Kladim se da nisi ni udana. Ti si samo policajka. Ti si samo rekla sve one gadne riječi da me uhvatiš u zamku.«
»Nisam te uhvatila u zamku, Marlin. Samo sam ti dala ženu s kojom si se mogao dovesti u vezu. Ništa više, ništa manje.«
109
»Nikad ti nisam smio vjerovati. Pala si mi ravno u krilo. Još
uvijek nosiš povez. To mi se sviđa.«
»Da, ali ne ležim na leđima dok mi želudac gori kroz leđa.«
Pokušao se naglo pridići. Policajac pored kreveta ustao je u istom trenutku s pištoljem u ruci. Lacey mu se samo nasmiješila i odmahnula glavom. »Marlin sada nema nož, policajce Rambling. On je kao starac bez zuba.«
»Rado bih te ubio«, rekao je Marlin i pao na jastuk, teško dišući.
»Ne u ovom životu, Marlin. Dakle, dobro ti ide pričanje, voliš
pričati, zašto mi ne ispričaš o ženama koje si ubio u San Franciscu? Znam da su sve bile udate. Jesi li ih sve čuo kako ogovaraju muževe?«
»Zašto bih ti išta rekao? Ne voliš me. Pucala si mi u trbuh.
Još uvijek me gadno boli. Možda bih sada mogao zaželjeli odvjetnika.«
»Dobro. Imaš li novca ili da zovem javnog branitelja?«
»Mogu dobiti najbolje i ti to znaš. Tim je tipovima svejedno imam li i pare ili ne, samo žele vidjeti svoje lice na vijestima.
Da, daj mi imenik i izabrat ću najskupljeg od svih.«
»Mogu te spojiti s dnom oceana, ako želiš.«
»To je bilo smiješno, Marty. Odvjetnici se hrane na samom dnu, da, to je bilo prilično smiješno.«
»Hvala. Zovem se agentica Sherlock. Ja sam iz FBI-ja. Želiš li sada pozvati odvjetnika, Marline? Ili mi želiš odgovoriti na samo još nekoliko pitanja?«
»Kasnije ću nazvati odvjetnika, jasno, mogu odgovoriti na sve što pitaš. Uvijek to mogu povući. Čitao sam sve o Tosteru.
Izvući će se jer je lud, i to ga neće koštati ni novčića. I ja ću se izvući, vidjet ćeš, i onda ću doći po tebe, Marty.«
Osjetila je šok bijesa, ali ne i strah. Mogla ga je ubiti tamo u skladištu da bude sigurna da će biti pravde. Bila je budala stoje željela odgovore na sva svoja pitanja. Osim toga, mogao joj je lagati jednako lako kao što joj je mogao govoriti istinu.
Lice joj je bilo crveno od bijesa. Bila je budala. U tom trenutku, začula je Dillona kako tiho pjevuši pred vratima:
»Uvijek sam bio hladan kad sam bio mlad, uvijek sam plivao kad sam htio potonuti, uvijek se smijao kad sam htio plakati, uvijek sam čvrsto držao karte kad sam ih htio spustiti...«
Nije dotada rekao ni riječi. Poskočila je, zatim se okrenula da ga pogleda. Izraz mu je bio nečitljiv. Samo je pjevao te riječi.
Nisu bile baš sjajne riječi, ali su funkcionirale. Namignuo joj je. Nacerila se; nije si mogla pomoći. Pronašao je prave riječi za situaciju. Nakratko je pomislila na svoje klasično glazbeno obrazovanje. Mozart bi je izbacio iz klasičnog kluba da zna da se smješka nekoj užasnoj countrv glazbi. Bijes se otopio.
»Vidjet ćemo«, rekla je, okrenuvši se ponovo Marlinu, sasvim mirna. »Hej, izgledaš umorno, Marlin. Uskoro ćeš htjeti malo zadrijemati. Zašto mi jednostavno ne kažeš zašto si ubio sedam žena u San Franciscu - ni manje, ni više? Točno sedam, a zatim si stao.«
110
»Sedam?« Utihnuo je. Gledala gaje kako broji na prste.
Psihopat je na prste brojao žene koje je zaklao. Mogla se kladiti u sve na svijetu da se sjeća svakog imena, svakog lica. Htjela ga je ubiti isti čas.
»Ne«, rekao je Marlin. »Nisam ubio nikakvih sedam žena u San Franciscu.«
Znači, broj sedam uopće nije bio relevantan. Hvala Bogu za Savichev mozak. Dragi Bože, koliko li je još žena zaklao?
»Koliko onda?«
»Šest. Ubio sam samo šest žena. Sve su to više nego zaslužile. Onda sam se umorio. Sjećam se da sam spavao tri dana, a onda mi je rečeno da idem u Las Vegas.«
»Rečeno? Tko ti je rekao da ideš u Las Vegas?«
»Pa, glasovi, naravno. Vrag, ponekad njegovo društvo.
Ponekad crna mačka, kad bih je vidio.«
»To sada izmišljaš. Samo vježbaš na meni kako bi te sudac proglasio ludim i rekao da ne moraš na suđenje.«
»Da. Dobar sam, ne misliš? Ali, ja jesam lud, Marty, stvarno lud.«
»Samo šest žena? Jesi li siguran? Ne sedam?«
»Misliš da sam i glup, osim što sam lud?« Zatim ih je ponovo počeo brojati na prste, ovaj put s imenima. »Lauren O'Shay, Patriota Mullens, Danielle Potts, Ann Patrini, iDonna Gabrielle.«
Kad je završio, pogledao ju je i nasmiješio se.
Osjećala se kao Lotova žena: tek stup soli, nepomična.
Nije spomenuo Belindino ime.
Zašto? Jednostavno mu je promakla. Ubio je sedam žena.
Lagao je. Mali gad je lagao.
Ustala je, poželjevši ga zadaviti. On se lecnuo, vidjevši bijes u njezinim očima. »Glup si, Marline. Ne znaš čak ni točno brojati. Ili to ili si lažac. To si ti, la-žac. Kladim se u sljedeću plaću da si lažljivac.«
On je cvilio, stisnuvši se tako kruto o naslon bolničkog kreveta, da je izgledao zamrznut. »Želiš me ubiti, zar ne, Marty?«
»O da, Marline. Kad dođe vrijeme, ja bih htjela pritisnuti prekidač i gledati te kako se pržiš.«
Začula je njegov glas iza sebe, kako tiho pjeva: -»Povedi me natrag mojoj debeloj staroj mami. Više me voli od svoje pite od jabuka.«
Osjetila je njegovu ruku na svojoj zdravoj ruci, njegove meke prste kako lagano glade njezinu kožu. »Idemo, Sherlock.
Predložit ću ti nešto, možeš s njim razgovarati još jednom, zadnji put. Sutra, u redu?«
»Da, u redu. Hvala, Vidimo se magnana, Marlin. Nemoj se zadaviti tom juhom, dobro?«
»Imat ću ovdje sutra svoju odvjetničku zvijezdu, Marty. Pa da vidimo što će on reći o blesavoj policajki poput tebe. Hej, sviđa mi se taj tip s tobom. Ima stvarno dobar glas. Znate li onu pjesmu Otpjevaj me kući prije nego što umrem!«
111
17
»Da, doći ću kući za nekoliko dana, oče, kad uspijem. Vidjet ću se i s tobom i s majkom.«
»Jesi li sada zadovoljna, Lacey?« Sarkazam je bio dubok i jak u njegovom glasu. Osjetila je poznato stezanje u želucu.
Uhvatila je čovjeka koji je ubio Belindu. Zašto mu nije bilo drago?
Budi mirna, budi mirna. Akademija te to naučila. »Da, zaista nikada nisam sanjala da ću ga ikada uhvatiti. Čak sam ga dvaput i ispitala. Ali, nešto me muči.«
»Što?«
»Tvrdi da je ubio samo šest žena tu u San Franciscu.«
»On je ludi mali psihopat. Oni su lasci sve do svojih gena.
Znam, dovoljno sam ih osudio.«
»Da, slažem se. Ne znam zašto sam to spomenula, zaista. Ali, čudno je -nabrojao je imena žena koje je ubio. Izostavio je Belindu.«
»Znači da joj je zaboravio ime.«
»Moguće. Ali, zašto nije zaboravio neku od onih drugih? Znaš
da ću sada raditi svakakve provjere da budem sigurna da je zaista ubio Belindu.« Shvatila je što je upravo rekla, ali nije imala vremena za isprike. Njezin je otac rekao tihim, suzdržanim glasom: »Što to govoriš, mlada damo? Misliš da je moguće da je neki drugi čovjek ubio Belindu? Netko tko je kopirao tog Jonesa? Što, za Boga miloga?«
»Nisam to mislila, tata. Znam da ju je Marlin Jones ubio, da samo igra nekakvu perverznu igru sa mnom. Ali, kakvu igru? Zašto je izostavio baš njezino ime? Zašto ne neko drugo? To uopće nema smisla.«
»Dosta je ovoga sranja, Lacey. A to je upravo to, samo sranje.
Mogao je izostaviti bilo koje ime. Koga briga? Hoćeš li doći kući ovaj vikend?«
»Pokušat ću, ali želim razgovarati s Marlinom Jonesom barem još jedanput. Ali, tata, kad dođem kući, ostat ću samo nekoliko dana.« Duboko je udahnula i zatvorila oči, polako izdišući. »Ostat ću u FBI-ju. Želim i dalje ovo raditi. Mogu zaista učiniti nešto važno.«
112
Na drugom kraju nastala je tišina. Lacey se nije sviđala samoj sebi, ali si nije mogla pomoći. Počela se vrpoljiti.
Konačno je njezin otac rekao: »Douglas je počinio glupu pogrešku.«
Puštao je tu temu, barem za sada. »Pa, oženio se, ako si na to mislio.«
»Da, upravo sam na to mislio. Ta je žena jurila za njim, zatim je lagala da je trudna. Douglas je uvijek bio vrlo oprezan.
Pokušao sam mu reći da napravi krvni test, da dobije pozitivne dokaze da je dijete njegovo, ali on je rekao da ona nema razloga lagati. Naravno, bio je u krivu. Kučka ga je uhvatila. Rekao mi je da želi dijete, da je vrijeme. Ona nije ni bila trudna. Douglas je bio budala.«
»Nije li Douglas htio djecu s Belindom?«
Otac joj se grubo nasmijao. Nije se često smijao. Zvučalo je to čudno i hr-đavo, i nekako zastrašujuće. Prsti su joj se stisnuli oko slušalice. »Sjeti se tko joj je majka, Lacey.
Naravno da ne bi htio riskirati dijete koje je ludo kao Belindina majka.«
»Ne mogu vjerovati da ti je to rekao.«
»I nije, ali ja nisam glup.«
Mrzila je ovo. Obično je bio podmukao u uvredama vlastite žene, ali ne sada. »Ona je i moja majka.«
»Da, pa, to je drugačije. Ja sam tvoj otac. U tebi nema ničeg ludoga.«
Nije li joj on prije tek dva tjedna rekao da ga njezina opsesija podsjeća na ranu bolest njezine majke? Odmahnula je glavom, želeći poklopiti, i znajući da to neće učiniti. »Nikad nisam upoznala Belindinog oca.«
Njezin je otac hladno rekao: »To je zato što ti ga nikada nismo spomenuli, nije bilo potrebe. Zapravo, Belinda nije čak ni znala što se s njim dogodilo. Opet, nije bilo razloga da budemo okrutni oko toga.«
»Je li još živ? Tko je on?«
»Zove se Conal Francis. Ne vidim da je važno ako sada saznaš istinu. On je u San Quentinu, barem je bio posljednji put kad sam čuo.«
»U zatvoru je?« Lacey nije mogla vjerovati. Ni on ni majka nikada nisu rekli ni riječi o tome da je Belindin otac u zatvoru.
»Što je učinio?«
»Pokušao me ubiti. Umjesto toga je ubio moga prijatelja, Lucasa Bennetta. Bilo je to davno, Lacey, prije nego što si rođena, prije nego što smo se tvoja majka i ja vjenčali. Bio je veliki irski grubijan, kockar, radio je za mafiju. Sad mu mora biti najmanje šezdeset godina. Četiri godine je stariji od mene. I zato je Belinda bila ukleta. Njezini su je geni uništili.
Unatoč činjenici da sam je ja odgajao, još uvijek bi na kraju bila loša. To je već počelo prije nego što je umrla. Šteta, ali tako je.«
»Ali, Belinda je znala za njega, zar ne?«
»Znala je samo da je ostavio nju i njezinu majku kad je njoj bilo osam ili devet godina. Nikada joj nismo rekli ništa drugo.
Nije imalo smisla. Gledaj, Lacey, to je bilo davno. Uhvatila si čovjeka koji ju je ubio. Belindino ludilo je umrlo s njom. Sad će i čovjek koji ju je ubio umrijeti. Zaboravi to, zaboravi sve to.«
113
Nadala se da će se dokazati da on ima pravo. Ne, nije htjela zaboraviti Be-lindu. Ali, sad je barem Marlin Jones bio u pritvoru i taj osjećaj bespomoćnosti je nestao.
Osim činjenice da je on tvrdio da nije ubio Belindu.
»Dođi kući brzo, Lacey«, nastala je stanka, zatim. »Želiš li razgovarati s majkom?«
»O, da, molim te, tata. Kako je danas?«
»Uglavnom isto kao i uvijek. Ovdje je sa mnom u knjižnici.
Evo je.«
Prsti su joj se stisnuli oko slušalice. Njezin je otac tako govorio o njezinom prvom mužu i Belindi pred njom? Savich je ušao u sobu, ali je bilo prekasno da poklopi. »Mama? Kako si?«
»Nedostaješ mi, najdraža. Drago mi je što si uhvatila tog zlog čovjeka. Sad možeš doći kući i ostati ovdje. Uvijek si bila tako lijepa, draga, tako slatka i zgodna. A kako si samo dobro svirala klavir. Svi su mi govorili da si talentirana.
Mogla bi podučavati djecu u vrtiću, zar ne? Ti si rođena za nešto poput toga. Tvoja baka je bila pijanistica, sjećaš se?«
»Da, mama, sjećam se. Uskoro ću te doći kući posjetiti. Još
samo malo i bit ćemo zajedno nekoliko dana.«
»Ne, Lacey, želim da ostaneš ovdje, sa mnom i sa svojim ocem. Joshua Mu-eller mi ugađa tvoj klavir svakih šest mjeseci. Sjećaš se koliko si ga obožavala?«
»Gledaj, mama, sad se moram vratiti na posao. Volim te.
Molim te, pazi se.«
»Uvijek se pazim, Lacey, otkad me tvoj otac pokušao pregaziti tim svojim crnim BMW-om.«
»Što? Tata te pokušao pregaziti svojim BMW-om?«
»Lacey. Ovdje tvoj otac. Tvoja majka ima jedan od svojih napada.«
»Što je htjela reći time da si je pokušao pregaziti?«
»Nemam ni najmanje pojma.« Duboko je uzdahnuo. »Tvoja majka ima i dobrih dana. Ovo nije jedan od njih. Nikada tvojoj majci nisam naudio niti joj pokušao nauditi. Zaboravi to što je rekla, Lacey.«
Ali, kako je mogla? Buljila je u telefon kao da je zmija koja samo što je nije ugrizla. Mogla se zakleti da u pozadini čuje majku kako plače.
Savich je gledao u nju. Lice joj je bilo bijelo. Izgledala je u šoku - da, to je bilo to.
Kad joj je Savich uzeo slušalicu iz ruke, nije se opirala. Čula gaje kako kaže svojim mirnim dubokim glasom: »Sudac Sherlock? Moje ime je Dillon Savich. I ja sam iz FBI-ja. Ja sam voditelj Jedinice za kriminalističku analizu. Vaša kći radi za mene. Nadam se da nemate ništa protiv, ali Lacey je pomalo svladana svime što se dogodilo.« Zastao je, slušajući njezinoga oca. »Da, razumijem da njezinoj majci nije dobro.
Ali, morate shvatiti da su je majčine riječi duboko šokirale.«
Ona je otišla na drugi kraj sobe, trljajući si nadlaktice rukama. Čula ga je kako govori tim svojim čvrstim mirnim glasom: »Da, pobrinut ću se da pazi na sebe, gospodine. Ne, sve će biti u redu. Do viđenja.«
114
Savich se okrenuo i pogledao je - ništa više, tek jedan pogled.
Zatim je rekao vrlo polako: »Za ime Boga, što se događa s tvojom obitelji?«
Nasmijala se pomalo krhko, ali se ipak nasmijala. »Osjećam se kao Alisa u zemlji čudesa. Upravo sam upala u zečju rupu. Ne, uvijek je tako, ali ovo je prvi put da je rupa dublja nego što sam ja visoka.«
Nasmiješio se. »To je dobro, Sherlock. Vratilo ti se malo boje.
Bio bih ti zahvalan kad me više ne bi tako plašila.«
»Nisi trebao ostati u sobi.«
»Zapravo sam ti donio poruku od Marlina Jonesa. Opet želi razgovarati s tobom, uz prisutnost svoga odvjetnika. Dobio je Velikog Johna Bullocka, odvjetničku zvijezdu iz New Yorka koji je stvarno dobar sa slučajevima neuračunljivosti.
Preporučujem da ne odeš. Bez sumnje je ovo organizirao kako bi te njegov odvjetnik ponizio. Neće ti dati da s Jonesom napraviš ni prvi korak.«
Bio bi se kladio u sljedeću plaću da će ona ipak inzistirati na tome da vidi Marlina Jonesa. Na njegovo iznenađenje, rekla je: »U pravu si. Policija i tužilaštvo mogu izvući ostatak potrebnih podataka iz njega. Nemam mu više što reći.
Možemo li sada otići kući?«
Polako je klimnuo glavom. Pitao se o čemu ona razmišlja.
Taksi se zaustavio pred njezinom kućom u deset sati te večeri. Osjećala se umornije nego što se sjećala da je bila ikada u životu. Ali nije to bila mirna, dobra vrsta umora kakvu je očekivala sad kad je Belindin ubojica bio uhvaćen.
Nije Savichu puno rekla na letu iz Bostona ili tijekom vožnje taksijem od zračne luke do Georgetowna. Dopratio ju je do vrata i rekao: »Ispavaj se, Sherlock. Ne želim te vidjeti prije podneva sutra, razumiješ? Više ti se stvari izdogađalo u zadnja tri dana nego u posljednjih pet godina. Spavaj, to je za tebe sada najbolje, u redu?«
Nije imala riječi. Kako je mogao znati da joj je mozak na točki taljenja? »Bi li mi otpjevao još samo jedan užasan country stih prije nego što odeš?
Nacerio joj se, spustio kovčeg na stubu pred njezinom kućom i zapjevao blagim tenorskim zavijanjem: »Rekao sam joj da imam zemljište pored mora u Arizoni. Slatko je klimnula i rekao sam joj da ga kupi, da ću joj besplatno dodati i Golden Gate most. Zahvalila mi se, o, tako slatko, pa sam joj rekao daje volim i da ću joj uvijek biti vjeran. Slatko, slatko, poljubila me tako slatko i povjerovala mi svaku riječ.«
»Hvala, Dillon. To je bilo izvanredno. Ali, i vrlo bezdušno i cinično.«
»Kad god zaželiš, Sherlock. Dakle, ne prije podneva. Hej, to je tek blesava pjesmica, koju pjeva usamljeni muškarac koji nikamo ne ide. Sve što mu preo-staje je da sanja da je pobjednik, što nije, i on to duboko u sebi zna. Vidimo se sutra, Sherlock.«
Gledala gaje dok nije zašao za ugao. Sve je bilo kao prije.
Začula je iza sebe Douglasov glas, tih, ljutit. Još dok je govorio, nagnula se da izvuče svoj Lady 115
Colt iz futrole na gležnju. Polako se uspravila. Bila je tako umorna od Ijutitih glasova. »Volio bih da se prestaneš viđati s tim tipom, Lacey. On je takav bez-veznjak. Kakve ti je to gluposti pjevao?«
»Prepao si me, Douglas. Molim te, nemoj me više tako dočekivati. Mogla sam pucati u tebe.«
»Ti si glazbenica. Sjajno sviraš klavir. Barem si nekada svirala. Ne bi nikoga ubila. Što si radila s njim?«
Skoro je viknula na njega da više nije slaba, patetična djevojčica, da to nije već sedam dugih godina, da je prije dva dana pucala u želudac psihopatu koji joj je ubio sestru.
Uspjela se svladati. »Upravo smo se vratili iz Bostona. On me samo dovezao kući, to je sve. Sigurno ga ne bih nazvala bezveznjakom, Douglas. Zahvaljujući njemu i njegovom računalu uhvatili smo čovjeka koji je ubio tvoju ženu. Meni se čini da bi mu trebao dati medalju. Dakle, što radiš ovdje?«
»Morao sam te vidjeti. Morao sam znati što misliš o tome što sam oženio Candice. Lagala mi je, Lacey. Što da radim?« Tek je tada spazio povez na njezinoj ruci. »O Isuse, što se dogodilo? Nisi rekla ocu da si ozlijeđena. Tko je to učinio? Taj čovjek s kojim si bila?«
»Uđi u kuću i razgovarat ćemo.«
Pet minuta kasnije, stavila mu je u ruku čašu brendvja.
»Evo, od toga ćeš se bolje osjećati.«
Polako je pio, ogledavajući se po njezinoj dnevnoj sobi. »Ovo je lijepo. Konačno si uredila onako kako treba.«
»Hvala. Što mi želiš reći što ja već ne znam?«
Sjela je nasuprot njega na dvosjed prekriven blijedožutom svilom. Dok je bila u Bostonu, njezin dekorater je dao ugraditi prigušena uvučena svjetla. To je sobu činilo vrlo toplom i prisnom. Intimnom. To joj se uopće nije sviđalo.
Stisnula se o naslon dvosjeda.
»Prvo mi reci kako si ozlijeđena.«
»To je tek mala rana. Skinut ću povez za nekoliko dana.
Zaista nije ništa ozbiljno, Douglas, ne brini. Sad mi ispričaj o Candice.«
»Rastat ću se.«
»Vjenčani ste manje od tjedan dana. O čemu govoriš?«
»Prešla je granicu, Lacey. Čula nas je kako razgovaramo preko telefona, to sam ti rekao. Pa čim sam spustio slušalicu, napala me, optužila me da spavam s tobom, urlala je da sam spavao i s tobom i Belindom u isto vrijeme, da si ti drolja i da će te srediti. Ne mogu riskirati da ti naudi, Lacey.«
»Douglas, smiri se. Bila je ljuta. Ne krivim je. Bio si tek oženjen i govorio si mi stvari koje uopće nisu trebale biti izrečene. I ja bih urlala. Zaboravi to. Zar ništa nisi raspravio s njom?«
»Što se tu ima reći? Lagala mi je. Tvoj tata misli da bih se trebao rastati. I tvoja mama.«
116
I »Moja majka i otac sad više nemaju nikakve veze s tobom.
To je tvoj život, )ouglas. Napravi što ti hoćeš, a ne što netko drugi hoće.«
»Tako mudro, Lacey. Uvijek si bila tako nježna i mudra.
Sjećam se kako sam sjedio na kauču u kući tvoga oca i slušao kako sviraš Chopinove preludije. Tvoje me sviranje dirnulo, od njega sam se osjećao većim nego što sam bio.«
»Lijepo od tebe da to kažeš, Douglas. Hoćeš li još brendvja?«
Kad je klimnuo, ona se vratila u kuhinju. Čula ga je kako se kreće dnevnom sobom. Zatim nije više čula njegove korake.
Namrštila se, polako izašavši iz kuhinje. Nije bio u dnevnoj sobi. Nije bio u kupaonici. Stala je na vratima spavaće sobe i ugledala ga kako promatra uokvirene fotografije na njezinom toaletnom stoliću. Tamo su bile tri fotografije, dvije Belindine koje je ona slikala i jedna s njih dvije kako se smiješe u kameru.
»Imala si sedamnaest godina kad sam slikao tebe i Belindu u ribarskom pristaništu. Sjećaš li se toga dana? Bio je to jedan od onih rijetkih savršeno vedrih sunčanih dana i vas dvije ste me odvele do Mola trideset devet. Kupili smo nugat od oraha i jeli nekakav užasni fastfood. Mislim daje bio meksički.«
Sjećala se, nejasno. Njegovi su je detalji zapanjili.
»Sjećam se svega. Bila si predivna, Lacey, tako puna radosti, tako nedužna.«
»I Belinda je to bila, samo što je uvijek bila puno ljepša od mene. Mogla je biti vrhunski model, znaš to. Bila je vrlo blizu uspjehu kad te upoznala. Svega se odrekla jer si je ti htio samo za sebe. Dođi u dnevnu sobu, Douglas.«
»Ja ti ne mogu pomoći s tvojom ženom. Ipak, mislim da biste ti i Candice morali podrobno raspraviti stvari«, rekla je kad su ponovo sjeli.
»Ona mi je dosadna.«
Lacey je uzdahnula. Bila je iscrpljena. Htjela je da on ode, samo da ode i da se vrati u San Francisco. Bilo je to čudno, ali otkad su uhvatili Marlina Jonesa, osjećala je kako se udaljava od Douglasa. Bilo je to kao da ih je Belindino ubojstvo nekako povezivalo, ali više ne. »Znaš, jedna me stvar još uvijek smeta«, rekla je polako, lagano prelazeći prstima preko žute svile na naslonu sofe. »Pretpostavljam da ti je tata rekao da Marlin Jones niječe da je ubio Belindu.«
»Da, rekao mi je to. Što ti misliš?«
»Slažem se s ocem. On je psihopat. Vjerojatno preskoči ime jedne žene svaki put kad recitira imena. Zašto je ispustio baš
Belindino ime? Ne znam. Slučajnost? Vjerojatno to ni on ne zna. Mora biti slučajnost. Jednostavno nema drugog objašnjenja.« Nagnula se naprijed, sklopivši ruke među koljenima. »Ali, znaš ti mene, Douglas, morat ću provjeriti da budem triput sigurna da je zaista ubio Belindu.«
»Naravno da ju je ubio, Lacey. Nema apsolutno nikakvog drugog izbora.«
»U pravu si, naravno, samo...« prekinula je i prisilila se nasmiješiti vrlo finom čovjeku kojega je poznavala skoro jedanaest godina. »Žao mi je. I za tebe je to još uvijek jako bolno. Koliko dugo ostaješ u VVashingtonu?«
117
Slegnuo je ramenima i ustao kad je ona to učinila. »Pusti sad sve to, Lacey. Nemoj više tražiti. Taj luđak je ubio sve te jadne žene. Pusti ga da trune za to što je učinio«, Prišao joj je, nedokučivog osmijeha, gorljivih očiju.
Koraknula je unazad, okrenuvši se brzo iz dnevne sobe u malo predvorje. Slijedio ju je.
»Hoćeš li sada sve to zaboraviti, Lacey?«
Napravila je još jedan korak prema ulaznim vratima. »Sve je gotovo. Samo još detalji, Douglas, ništa više od nevažnih detalja. Hoćemo li sutra zajedno večerati? Možda do tada nešto odlučiš u vezi Candice.« Hoće li ponavljati istu ovu predstavu svaka dva tjedna? Hoće li on otići nakon sutra navečer? Nadala se. Nadala se da će otići zauvijek. Bila je iscrpljena.
On se na to ozario i uzeo joj ruke u svoje. »Lijepo te je opet vidjeti, Lacey. Volio bih te gledati cijelo vrijeme, ali...«
»Da, 'ali'«, složila se i koraknula nazad. »Vidimo se ovdje sutra navečer oko sedam.«
Pomoćnik direktora Jimmy Maitland klimnuo je Lacey, ali je Savichu rekao: »Čuo sam od kapetana Doughertvja da naša Sherlock nije učinila ono što joj je rečeno, daje napisala vlastiti scenarij. On je nešto od toga spomenuo, onda sam izvukao iz njega ostatak. John Dougherty i ja se dugo poznajemo. On je dobar čovjek, pošten i strog.«
Savich nije promijenio izraz lica, samo je upitno nagnuo glavu na stranu. »Obavila je posao.«
»Ne volim kad mi izbodu agente, Savich. Kojeg je vraga učinila?«
»Ja mogu na to odgovoriti, gospodine.«
Obojica su se okrenula prema njoj.
»Bolje da bude dobro, agentice Sherlock«, rekao je Jimmy Maitland i slomio olovku između dva prsta. Maitland je bio specijalni agent već dvadeset pet godina. Bio je ćelav, građen poput bika, i imao je crni pojas u karateu. Žena mu je bila visoka metar i pedeset, plava, i bubnula bi muža kad god je htjela. Imali su četiri sina, sve visoke preko metar devedeset.
I njih bi bubnula kad god je htjela.
Slegnula je ramenima. »Zaista, gospodine, počinitelj nas je malo iznenadio, to je sve, ali ništa s čim nismo mogli izaći na kraj. Pucala sam u njega praktički u istom trenutku kad je on bacio nož. Već sam bila dolje i kotrljala se kad ga je ispustio. Savich je povikao. To je tek mala rana.«
»Upravo to je rekao i Savich. Jeste li vas dvoje ovo uvježbali?«
»Ne, gospodine, naravno da nismo.«
Maitland je podigao jednu obrvu prema Savichu, zatim je brzo rekao: »U redu. OK. Možete ići, agentice Sherlock.
Savich, ostanite na trenutak, dogodilo se još jedno ubojstvo na Floridi. Nije bio starački dom na matrici Davidove zvijezde koju je stvorio MAK. Što se tiče počinitelja prerušenog u staricu, ni to više
118
ne izgleda predobro. Razgovarali su sa svakom staricom u staračkom domu. Sve su tamo već dugo. Prokletstvo! Recite MAX-u da mora bolje raditi.«
»Slažem se«, rekao je Savich. »Vratit ću Sherlock na slučaj Radnich s Olli-jem. Vidimo se kasnije.«
119
18
Molila se da će njezino sudjelovanje u slučaju Ubojice s uzicom biti držano u tajnosti, i bilo je, barem za sada. Znala je da je Savich privatno razgovarao s kapetanom Doughertvjem i Ralphom Budnackom. Ako je itko oda, to neće biti jedan od njih. Za sada nitko iz medija nije znao ništa o njezinoj vezi s jednom od žrtava Ubojice s uzicom.
Bila bi to noćna mora kad bi to itko saznao.
Do sada je FBI dobio puno dobrog publiciteta: uvijek dobrodošla činjenica za neprestano napadani Biro. Savich i njegova nova jedinica FBI-ja uhvatili su dvojicu ubojica u dva tjedna. Novinari su ga htjeli intervjuirati, ali on nije htio ni čuti. Nitko nije smio razgovarati s novinarima. Louis Freeh održao je konferenciju za novinare, pohvalivši rad nove Jedinice za kriminalističku analizu. Savich je tražio da ne prisustvuje. Freeh je htio da on bude tamo, ali nije inzistirao.
Ona je izbjegavala Hannu Paislev, radeći blisko s Olliejem da bi se vratila u slučaj Radnich. Nije se veselila večeri s Douglasom, ali tu nije bilo pomoći.
Lacey se te večeri lijepo obukla, spustila kosu, zakvačivši je natrag s dva mala zlatna češlja, stavila u uši zlatne naušnice koje joj je majka poklonila za dvadeset prvi rođendan, i odjenula lijepu crnu haljinu koja je bila dovoljno klasična da bude stara četiri godine i još uvijek prođe kao trenutni stil, i pete od sedam i pol centimetara. U svom drugačijem perju osjećala se čudno i pomalo izloženo. Ali dobro. Osjećala se zaista dobro. U zadnji čas joj je palo napamet da bi Douglas to mogao pogrešno shvatiti. Ipak, nije imala vremena da se presvuče.
Prva stvar koju je Douglas rekao kad je ušao, bila je: »Povez izgleda grozno s tom haljinom«, i nacerio joj se. »Zar nemaš
nekoliko stilova i boja da se slažu s različitom odjećom?«
Večer je bila bezbrižna i zabavna skoro sve do deserta, kad je Douglas zaboravio svoje dobro raspoloženje i rekao : »Dobila si što si htjela, Lacey. Želim da napustiš FBI i vratiš se kući.
Sigurno i ti vidiš da je to konačno gotovo, da je sada važna tvoja glazba. Uhvatila si čovjeka koji je ubio Belindu. Dođi kući. Učini ono što je učinila Belinda. Dođi i budi sa mnom.
Ja ću se brinuti za tebe.«
Pogledala ga je preko stola u svjetlu svijeća, te čiste crte i kutove njegova lica i jednostavno rekla: »Ne.«
120
On je ustuknuo kao da ga je udarila. »Namjeravam se razvesti od Candice. Bit će to učinjeno brzo, možda čak uspijem i poništiti brak. Možemo biti samo ti i ja, Lacey, kao što sam uvijek htio. Samo nam daj nešto vremena zajedno, kad se riješim Candice.«
Uvijek ju je želio? Nikada joj nije rekao ni riječi sve dok nije ušla u FBI i završila obuku. Je li ga nekako uzbudilo to što je sada bila policajka? To joj nije imalo nikakvog smisla.
Odmahivala je glavom dok je ponovo govorila: »Ne. Žao mi je, Douglas, ali ne.«
Nije više ništa rekao o tome. Kad su ponovo, sat vremena kasnije, bili u njezinoj dnevnoj sobi, ispružila mu je ruku, očajnički želeći da on ode. »Douglas, lijepo sam se provela večeras. Hoćemo li se vidjeti sutra?«
Nije ništa rekao, samo ju je naglo povukao k sebi. Poljubio ju je snažno, ozlijedivši joj ruku. Gurala je njegova prsa, ali ga nije mogla pomaknuti. »Douglas«, rekla je, usta pritisnutih uz njegova usta i osjećajući kako joj gura jezik o prednje zube.
Zazvonilo je na vratima. Još uvijek je nije puštao, samo je gurao usta u njezina. Koljeno joj je već bilo skoro u pokretu kad je uspjela dovoljno zabaciti glavu da poviče: »Tko je?«
»Pustite me da uđem, gospođice Sherlock.«
Žena. Tko bi mogao biti?
Odjednom se Douglas našao metar od nje, stajao je tamo začuđen, brišući si usta nadlanicom. »To je Candice«, rekao je bezizražajno, zatim otišao do vrata i otvorio ih.
Žena koja je tamo stajala nije bila starija od Lacey, imala je dugu medno plavu kosu, bila je visoka skoro kao Douglas, i obdarena vrlo visokim jagodicama, koje su vjerojatno bile san svakog kamermana. Ali ono što je prikovalo Lacey bile su njezine oči. Tamne, tamne oči koje su u sebi sadržavale bijes, zlobu, i još više bijesa u ovom času nego trenutak prije. Izgledala je spremna da ubije.
»Candice! Kojeg vraga radiš ovdje?«
»Slijedila sam te, Douglas. A ti si došao ovamo kao mali dresirani golub. Znala sam da ćeš otići k njoj, iako sam se molila da to ne učiniš. Proklet bio, nadala sam se da ti naš
brak nešto znači. Pogledaj samo, pustio si da te poljubi. Imaš
njezin ruž na ustima. Proklet bio, mirišeš na nju.«
»Zašto bi mi naš brak išta značio? Lagala si mi. Nisi bila trudna.«
»Imat ćemo djece, Douglas. Ja samo još nisam spremna. Tek sam krenula s karijerom. Mogla bih ući u jednu od nacionalnih postaja, ali ne ako sada odem. Za godinu dana, možemo imati tucet djece ako je to ono što želiš.«
»To se ne uklapa s onim što si mi rekla prije nego što smo se vjenčali. Tada si rekla da si imala pobačaj i da si jako uznemirena. Sad ne želiš ostati u drugom stanju. Znaš što?
Mislim da uopće nisi ni bila trudna.« Douglas se okrenuo k Lacey, mahnuvši bezvoljno rukom prema svojoj ženi. »Ovo je Candice Ad-dams.«
121
»Ja sam tvoja žena, Douglas. Ja sam Candice Madigan. Ona je sestra tvoje mrtve žene. Ne, polusestra. Ništa više. Što si radio ovdje s njom?«
On se promijenio trenutno. Njegovo čuđenje, njegova frustriranost, sve je nestalo. Stajao je tamo visok i arogantan, u stavu koji je Lacey poznavala, stavu koji mu je bio druga priroda. Sadržavao je snagu i nadzor, a vladao je i sobom i situacijom. Bio je u sudnici, pred porotom, znajući da njome može manipulirati, uvjeriti je, znajući da će pobijediti.
»Candice«, rekao je vrlo strpljivo, kao da razgovara s glupavim svjedokom. »Lacey je dio moje obitelji. Samo zato što je Belinda umrla, to je nije izbrisalo iz moga života.«
»Vidjela sam kroz prozor kako je ljubiš, Douglas.«
»Da«, rekao je prilično mirno. »Jesam. Ona je vrlo nevina. Ne ljubi se dobro i to mi se sviđa.«
To je bila još jedna prokleta zečja rupa. Samo, ovaj put nije namjeravala upasti u nju. »Ne želim da me ljubiš, Douglas.
Ja te uopće nisam ljubila.« Lacey se okrenula Candice.
»Gospođo Madigan, mislim da biste vi i Douglas trebali porazgovarati o svojim problemima. Ja u svemu ovome ne igram nikakvu ulogu. Zaista, ne igram.«
Candice joj se nasmiješila, brzo zakoračila oko Douglasa, i snažno je ošamarila, zabacivši joj glavu unazad.
Iza njih se začuo dubok glas. »Ovo izgleda jako zanimljivo, ali zaista ne mogu dopustiti da itko šamara moje agente, gospođo. Nemojte to ponovo učiniti ili ću vas morati uhititi zbog udaranja službene osobe.«
Lacey je ugledala Savicha kako stoji u otvorenim vratima.
Još joj je samo to trebalo. Zar se morao pojaviti svaki put kad njezin život leti izvan nadzora. To nije bilo pošteno.
Protrljala je lice rukom, zatim koraknula nazad kako bi se zaustavila da se ne baci na Candice. Bila je u velikom iskušenju, iako je sumnjala da bi je mogla svladati, ne s rukom u povezu. Ali htjela je pokušati.
»Gospodine«, rekla je, iako je htjela reći »Dillon«. Nema šanse da će ga nazvati imenom pred Douglasom. Bilo bi to kao da maše crvenom krpom. »Što radite ovdje? Ne, nemojte mi reći.
Moj stan je večeras izabran kao rekreacijski centar. Uđite i zatvorite vrata prije nego što neki susjed pozove Policiju.«
»Ja sam Policija, gospođo.«
»U redu. Želi li netko šalicu čaja? Partiju tombole?«
Douglas je prošao prstima kroz kosu. »Ne, ništa, Lacey.«
Okrenuo se svojoj ženi. »Moramo razgovarati, Candice.
Uzrujala si me. Uopće mi se ne sviđa tvoje ponašanje. Hajde sada.«
Lacey i Savich su ih gledali kako odlaze, povišenih glasova prije nego što su i stigli do kraja kolnog prilaza.
»Sad ću prihvatiti čaj«, rekao je Savich.
Deset minuta kasnije, ona i Savich pili su čaj u sada blaženo praznoj dnevnoj sobi.
122
»Što radiš ovdje?«
»Trčao sam kad sam prošao ovuda. Imala si težak dan. Samo sam se htio uvjeriti da si u redu. Vrata su bila otvorena i čuo sam tu ženu kako viče. Kako tvoj obraz?«
Lacey si je izmasirala vilicu. »Jaka je. Zapravo je dobro što si došao, inače bih možda skočila na nju. Onda bi me ona možda zaista istukla, s tim mojim slomljenim krilom. Nazvat ću sutra Chica.«
»Opet si me nazvala 'gospodine'.«
»Da, jesam. Namjerno. Douglas je ljubomoran na tebe. Da sam te nazvala »Dillon«, od toga bi podivljao. Možda bi se s njim morao i potući. Mogli ste mi uništiti sav moj lijepi novi namještaj.«
To ga je natjeralo da razmisli. Nacerio se, nazdravio joj svojom šalicom, zatim konačno rekao: »To je čovjek koji je bio oženjen Belindom?« Kad je ona klimnula, rekao je: »A ovo je njegova nova žena. Pričaj mi o tome, Sherlock. Obožavam obiteljske zbrke.«
»Samo ću reći da Douglas misli da bih mu se mogla malo previše sviđati. Što se tiče Candice, njegove žene, ona mu je rekla da je trudna, on ju je oženio, zatim se ispostavilo da nije trudna. On je ljut i želi se rastati. Ona okrivljuje mene.
To je sve, zapravo nije zbrka, barem ne što se mene tiče.«
Uzdahnula je. »U redu, kad sam razgovarala s Douglasom preko telefona, rekao je neke stvari koje nije trebao reći i ona ih je čula. Bila je uzrujana. Vjerojatno me želi ubiti jače nego što to želi Marlin Jones.«
»Shvaćaš li da razgovaraš sa mnom u lijepim cijelim rečenicama? Da više ne moram kliještima izvlačiti iz tebe najosnovnije stvari?«
»Valjda sam bila malo rezervirana kad sam prvi put došla k tebi. S druge strane, ti si bio kriminalac u Hogan's Allevju i izbacio si mi dva pištolja iz ruke prije nego što sam prebrodila nadmoćne i nenaklonjene uvjete i ubila te.«
»Da, bila si oprezna kao sam vrag. Ali, nije trebalo dugo da te slomim. Ti već odavno istresaš dušu. Što se tiče mog pljačkanja banke, ni tebi nije išlo tako loše, Sherlock. Ne, uopće ti nije išlo loše.« Podigao je ruku i lagano joj prstima prešao preko obraza. »Dobro te zviznula, ali nećeš imati preveliku modricu. Šminka bi to trebala srediti.«
Odjednom su mu se obrazi zacrvenili. Spustio je ruku i ustao. Imao je na sebi sive hlače.trenirku i plavu majicu na kojoj je pisalo JADNI MALI MURJAK. Izgledao je velik, snažan i uznemiren. Prsti su mu bili jako topli. Bio je dobar osjećaj imati ih na obrazu.
»Idi u krevet, Sherlock. Pokušaj izbjeći daljnje nevolje. Ne mogu uvijek jamčiti da ću svratiti kad budeš do dupeta u nevolji.«
»Zapravo nikada prije u životu nisam imala toliko problema u tako kratkom vremenu. Žao mi je. Ali znaš, ovo bih bila mogla srediti i sama.«
On je nešto progunđao u njezinom pravcu i nestao. Samo nestao, brzo.
Dodirnula je prstima lice, vidjela njegove tamne oči kako je gledaju s antagonizmom i nečim drugim, i polako otišla do ulaznih vrata. Povukla je lanac,
123
zatvorila zasun i okrenula ključ u bravi. Što bi se dogodilo da se Savich nije pojavio? Prošli su je žmarci.
Uhvatila je Belindinog ubojicu, a njezin je život izgledao zbrkaniji nego ikada. Što lije njezina majka mislila s onim »...
otkad me tvoj otac pokušao pregaziti«?
Izašla je iz liječnikove zgrade sljedeće popodne, pokušavajući otvoriti kišobran, suočena s oštrim vjetrom koji je šibao i uskovitlanom kišom - teškom, jakom kišom koja bi te smočila bez obzira što ti napravio. Bilo je hladno i svakim je trenutkom postajalo sve hladnije. Konačno je uspjela otvoriti kišobran, ali je bilo teško jer ju je ruka još uvijek jako boljela. Zakoračila je s ruba pločnika, pokušavajući se pokriti i krenula prema automobilu, parkiranom niže niz ulicu, nasuprot ulice Union.
Odjednom je začula povik, zatim vrisak. Obrnula se, vjetar ju je skoro srušio, a kišobran joj je izletjeo iz ruke. Automobil je bio točno pred njom, veliki crni auto sa zatamnjenim prozorima, kongresmenov auto, ne, vjerojatno lobis-tov auto, toliko ih je bilo u VVashingtonu. Što to ta budala radi?
Smrznula se u tom zaprepašćujućem trenutku, zatim se bacila unazad na pločnik, a njezina se ozlijeđena ruka zabila u parkirni sat.
Osjetila je nalet vrućeg zraka dok je padala napola na ulicu, a napola na pločnik. Iskrivila se i vidjela crni auto kako ubrzava i skreće za sljedeći ugao uz škripanje guma. Samo je ostala ležati, tupo buljeći za automobilom. Zašto se nije zaustavio da vidi je li joj dobro? Ne, naravno, vozač ne bi stao
- vjerojatno bi bio uhićen zbog vožnje u pijanom stanju.
Polako se podigla na noge. Čarape su joj bile uništene, kao i cipele i odjeća. Kosa joj je bila slijepljena uz glavu i preko lica. Što se tiče ruke koja je zarastala, sad je stvarno bubnjala. Počelo ju je boljeti rame, kao i lijeva noga. Barem je bila živa. Barem nije bila dalje na cesti. Da je bila, ne bi imala nikakve nade.
Uhvatila je tri slova registarske tablice »PRD«. Sad kad je bolje razmislila, to nije bila Vladina registracija.
Oko nje se stvorilo puno ljudi, koji su joj pomagali da se uspravi, držeći joj kišobrane nad glavom. Jedna sijeda žena se ustrčala oko nje, tapšući je ovdje i ondje kao da je beba.
Uspjela se nasmiješiti ženi. »Hvala vam. Dobro sam.«
»Vozač je idiot, manijak. Onaj čovjek tamo je mobitelom pozvao Policiju.«
Jedan je poslovni čovjek rekao: »Gospođice, želite li Hitnu pomoć? Isuse, taj vas je tip mogao ubiti!«
Podigla je ruke. Kiša se slijevala na nju. »Ne, bez Hitne pomoći, molim vas. Dobro sam.«
Policajci su uskoro trebali stići; nije imala puno vremena. Za manje od dvije minute bila je na telefonu i zvala je Savichev broj. Nije ga bilo. Javila se Hannah. Gdje je bila Marcy, Savicheva tajnica? Nije joj trebala Hannah, ali sada nije imala izbora.
»Hannah, moram znati gdje je Savich. Znaš li gdje je? Imaš li broj na koji ga se može dobiti?«
124
»Ne. A da ga i imam, ne bih ti rekla.«
»Hannah, slušaj me. Netko me upravo pokušao pregaziti.
Molim te, reci mi gdje mogu dobiti Savicha.«
Odjednom je na liniji bio Ollie. »Koji se vrag dogodio, Sherlock? Marcy je na ručku. Hannah i ja pokrivamo Savichev telefon. Netko te pokušao pregaziti? On ne zvoni tako često jer svi znaju da mu je draži e-mail. Koji se vrag dogodio?«
»Dobro sam, samo sam prljava i mokra. Nalazim se pred zgradom doktora Pratta. Savich zna gdje je to, budući da je to i njegov liječnik. Molim te reci Sa-vichu gdje sam. O Bože, stigla je Policija.«
Prošlo je skoro sat vremena prije nego što je Savich došetao i pokucao na prozor njezina automobila. Bio je sasvim mokar.
Izgledao je jako ljut, što nije bilo u redu. Nije imao nikakva prava da već bude ljut.
»Žao mi je«, rekla je odmah, dok je otvarala vrata putničkog sjedala. »Nisam znala koga drugog da nazovem. Policajci su otišli prije dvadesetak minuta. Auto mi nije htio krenuti.«
Sjeo je na suvozačevo mjesto. »Dobro je što je ovo koža jer bi tkanina bila mokra tjednima. Sad mi reci što se dogodilo.«
Ispričala mu je, dodavši na kraju: »Zvuči jadno. Mislim da je, tko god je vozio, vjerojatno izgubio nadzor. Možda je bio pijan. Kad je shvatio da me mogao ubiti, nije se htio zadržavati.«
»Ne sviđa mi se to.«
»Pa ni meni. Policija je sigurna da se radilo o vozaču koji je jednostavno pobjegao s mjesta nesreće. Uspjela sam vidjeti prva tri slova registarske tablice - PRD. Rekli su da će provjeriti. Smijali su se kad sam im pokazala značku FBI--ja, samo su se smijali i smijali.«
»Tko je znao da ideš k doktoru Prattu?«
»Svi u uredu. To nije bila tajna. Čak sam srela i pomoćnika direktora Mait-landa na hodniku, tri službenika i dvije tajnice. I svi oni su pitali o tome. O, ne, ne misliš da je to bilo namjerno, zar ne?«
Slegnuo je ramenima. »Ne znam ništa. Zaista mi se sviđa ovaj automobil. Drago mi je što nisi dala svom dekoraterčiću da ti kupi i auto. Isuse, on bi ti kupio jednu od onih dražesnih malih Miata. Kad si kupila ovaj auto?«
»Znala sam što hoću. Nazvala sam autosalon i oni su mi ga našli i poslali mi ga.«
»Kako tvoja ruka?«
»Dobro, gospodine. Samo sam je udarila o parkirni sat.
Otišla sam ponovo gore do dr. Pratta i on ju je pregledao.«
»Što je rekao?«
»Nije puno, samo je odmahnuo glavom i predložio da razmislim o nekom drugom zanimanju. Rekao je da je puno sigurnije biti predsjednik od ovoga što ja radim. Ponovo je stavio povez na još nekoliko dana. Zašto mi auto ne kreće?
Sasvim je nov.«
125
»Ako prestane padati, pogledat ću.« Prekrižio je ruke na prsima i naslonio se. »Kao što sam rekao, ja ništa ne znam i ništa naročito u ovom trenutku ne mislim. Ako te netko pokušao ubiti, onda znači da si me uvukla u novu zbrku. I nemoj me ponovo zvati 'gospodine' ili ću ti skinuti taj povez i zadaviti te njime.«
Sad je bila puno mirnija, disala je ravnomjerno, a umrtvljujući šok je skoro nestao. »U redu, Dillon. Nitko ne bi imao nikakvog razloga da me ozlijedi. Bila je to nezgoda, pijanac u velikom crnom autu.«
»Što je s Douglasovom ženom?«
»U redu, jesam na nju pomislila, ali to je sasvim blesavo. Bila je ljuta, ali sigurno ne dovoljno ljuta da me ubije. Da je nekoga htjela ubiti, izabrala bi Douglasa, ne mene. Policajci su me ispitivali o tome i dala sam im njezino ime, ali ne i specifične okolnosti. Primijetila sam te blijede bijele linije na jagodicama tvojih prstiju. Od čega su?«
»Rezbarim. Ponekad nož isklizne i porežeš se. Nije strašno. E, pa to je stvarno dobro. Ljubomorna žena bi ih stvarno natjerala u smijeh. Ne pada više tako jako. Da vidim što nije u redu s ovim jako lijepim novim automobilom koji ne bi smio zatajiti.«
Sve je bilo u redu. Ona ga je 'presaugala'.
»Trebala sam pomisliti na to«, rekla je, iznervirana i posramljena.
»Oprošteno ti je ovaj put.«
»Znači, bila je nezgoda. Bojala sam se da ćeš pronaći da nedostaje razvodna kapa ili da je prerezana cijev za dovod ulja.«
»Ne mora biti da se radilo o nezgodi. Moguće je da je bilo namjerno, a ako je bilo, znaš što je taj tip namjeravao, zar ne?«
»Da, likvidirati me.«
Savich je kuckao prstima o komandnu ploču. »Uvijek sam mislio da pokušati nekoga udariti automobilom nije najpametniji ni najučinkovitiji način da ubiješ svoga neprijatelja. S druge strane, to je izvrstan način da se nekoga na smrt isprepada. Da, to zvuči otprilike točno. Ako te, s druge strane, netko stvarno htio ubiti, onda se pitam zašto je auto naletio na tebe kad si tek zakoračila s nogostupa na ulicu. Zašto nije pričekao dok nisi skoro stigla do svoga automobila? Tada bi bila savršena meta. To ne zvuči previše profesionalno. Plan je na mjestu, ali izvedba je bila amaterska.« Slegnuo je ramenima. »U ovom trenutku, nemamo ni najblažeg pojma. Provući ću ta tri slova s tablice kroz MAXI-NE i vidjeti što ona može iskopati.«
»MAXINE? Zar si kupio drugo računalo?«
»Ne. MAXINE je nekada bila MAK. Otprilike svakih šest mjeseci dolazi do promjene spola. Morao sam prihvatiti činjenicu da je moj stroj transseksualac. Uskoro će još početi inzistirati na tome da prestanem psovati kad radim s njom.«
»To je ludo. Sviđa mi se.«
»Da se vratimo sada na nezgodu...«
»To je zaista bila nezgoda, Dillon. To misli i Policija.«
126
»S druge strane, oni te ne poznaju. Sada da vidimo hoće li se ovaj divan terenac s pogonom na sva četiri kotača pokrenuti.«
Okrenula je ključ i Navajo se odmah pokrenuo. »Vrati se u ured, Sherlock, i popij malo Marcvine kave. To će te srediti.
O, da, drži se podalje od Douglasa Madigana i njegove žene.
Nemoj ga ti zvati, ja ću. Gdje je odsjeo?«
Sjedila je naslonjena na jastuke u krevetu, televizor je bio uključen tiho, samo radi pozadinskih zvukova, i čitala policijske i autopsijske izvještaje o Belindi. Nije ni shvatila da plače dok joj suze nisu pale na nadlanicu. Spustila je sve stranice i pustila se da plače. Prošlo je toliko vremena; suze su bile sapete duboko u njoj, zakočene, do sada.
Konačno, suze su jenjale. Šmrcnula je, zatim se vratila izvještajima. Sutra će se posavjetovati s MAXINE da vidi ima li ikakvih razlika, bez obzira koliko sitnih, između Belindinog ubojstva i svih drugih ubojstava. Molila se svom svojom snagom da ne pronađe ni mrvicu razlike. Sad kad je proučila izvještaje, nadala se da će moći stvari vidjeti jasnije.
Na rubu sna, pitala se je li ju Candice zaista pokušala pregaziti. Baš kao što je njezin otac pokušao pregaziti njezinu majku? Ne, to je bilo smiješno. Majka joj je bolesna, i bila je bolesna već jako dugo. Ilije možda njezina majka to rekla samo zbog onoga što je njezin muž onako olako rekao o Belindi i njezinom ocu. Došlo je neočekivano. Tko zna?
Naravno da ju je Douglas nazvao, bijesan jer je dopustila da ga Savich nazove. Trebalo joj je deset minuta da ga odgovori od toga da dođe do njezine kuće. Rekao je da je razgovarao s Candice, koju je posjetila Policija. Bio je ogorčen da bi itko mogao povjerovati da je ona pokušala pregaziti Lacey. Bila je to nezgoda.
»Ne bih odlazio da nisam siguran da se radilo o nezgodi, Lacey. Želim ipak da i ti budeš sigurna da to nije bila Candice.«
»Sigurna sam, Douglas.« Rekla bi mu i da joj je jezik ljubičast samo da ga skine s telefona. »Nemoj se brinuti. Ja sam dobro. Sve je dobro. Idi kući.«
»Da, idem. Vodim i Candice kući.«
To je zvučalo zanimljivo, ali je bila preumorna da ga traži objašnjenje.
Sljedeće jutro, Veliki John Bullock, odvjetnik Marlina Jonesa, bio je na CNN-u i govorio novinaru, zgodnom da čovjeku pamet stane, koji je izgledao kao maneken iz modnog časopisa, da su FBI i bostonska Policija prisilili Marlina da prizna, da on nije znao što radi jer je imao prejake bolove. Rekao bi bio bilo što samo da dobije još
lijekova. Svaki sudac odbacit će priznanje dano pod takvim uvjetima.
»Je li Marlin kriv?« upitao je zgodan mladi komad, poklanjajući publici osvajački osmijeh dok je izricao te riječi.
Veliki John je slegnuo ramenima i rekao da nije u tome bit.
O tome treba odlučiti porota. Bit je u policijskom maltretiranju jadnog čovjeka, kojemu nije 127
bilo dobro ni mentalno ni tjelesno. Lacey je tada znala da će, ako sudac ne odbije priznanje, Veliki John ići na neuračunljivost. Dokazi su bili više nego dovoljni. Lacey je znala da, kad odvjetnik vidi sve dokaze protiv Marlina, neće imati izbora, već ići na neuračunljivost.
Lacey je samo buljila u tv-ekran, u novinara manekena, čiji je velik osmijeh bio posljednja stvar na ekranu prije reklame za zubnu pastu. Bila je budala. Trebala je pucati Marlinu ravno u srce. Uštedjela bi poreznim platišama tisuće i tisuće dolara. Bila bi to pravda i osveta za sve žene koje je zaklao.
Do sljedećeg popodneva, MAXINE nije ništa pronašla. Nije bilo nikakvih razlika između Belindinog ubojstva i ubojstava drugih žena. Samo sitne razlike, ništa što bi moglo biti iole značajno.
Osjećala se bolje. Belinda će konačno pronaći pravdu, ako taj mali psihopat ikad dođe do suđenja. Psihopat nije uvijek lud, čak ni često. Ali, tko je to još znao? Zatim si ga je zamislila s Russellom Bentom iz Chicaga, kako igraju karte u rekreacijskoj sobi neke državne mentalne institucije, smješkaju se jedan drugome, šale se na račun glupog liberalnog suca i lakovjernog psihijatra koji je vjerovao da nisu odgovorni za svoje divljaštvo jer su imali teško djetinjstvo.
Morala je prestati s tim. Nije više bilo ničega što je mogla učiniti. Otac joj je imao pravo. Douglas je imao pravo. Gotovo je. Vrijeme je da krene dalje sa svojim životom.
128
19
»To je morao biti Marlin Jones.«
»Čini se vjerojatnim, ali ne zvučiš zaista zadovoljno.«
»I nisam, ali MAX, o, zaboravila sam da je transvestit, MAXINE nije pronašla nijednu razliku u načinu kako je ubijena Belinda, u usporedbi s drugim ženama. Marlin ih je ubio sve, morao je to biti on.« Uzdahnula je. »Ali, zašto je izostavio baš Belindino ime? To nema smisla.«
»Drago mi je što nisi zadovoljna. Drago mi je što imaš svrab u želucu«, rekao je Savich polako, namjerno kuckajući olovkom o stol. »Ukucala si sve materijalne podatke i izvela bezbroj usporedbi, ali ima i drugih vidova koje moraš uzeti u obzir. Sad to moraš dovršiti.«
Ona se divlje mrštila. Dugačak, kovrčavi pramen pao joj je na lice. Gurnula ga je iza uha, čak nesvjesna toga što radi.
On se nasmiješio kad je rekao: »MAXINE i ja malo smo radili.
Po njezinom mišljenju, moramo se vratiti na rekvizite. OK, razmisli sada o tome kako je ubio žene. Razmisli o tome stoje upotrijebio da ih ubije i gdje ih je ubio.«
»Nož.«
»I što još?«
»Ubio ih je u skladištima i kućama. Očito su mu draža skladišta, gdje noću nema toliko ljudi.«
»Što je upotrijebio?«
»Izgradio je kulise.«
»Baš kao što je Marty Bramfort gradila kulise za školsku predstavu svoga djeteta u Bostonu. Razmisli o tome što si morala učiniti da izgradiš te kulise.«
Samo je buljila u njega, zatim je skočila na noge, raširivši prste na njegovom stolu, a stolac joj se skoro srušio nazad.
Lice joj je bilo obasjano uzbuđenjem. »Bože, Dillon, morao je kupiti drvo, ali Policija San Francisca je rekla da mu nije mogla ući u trag, daje previše uobičajeno. Ali, ti znaš bolje pitanje: Je li moguće saznati je li isto drvo upotrijebljeno za sva ubojstva, odnosno, je li drvo kupljeno na istom mjestu?
OK. Morao je zategnuti sve te daske, točno? Nisu mogli ući u trag svim konzolama i šarnirima i vijcima, ali postoji li način da se sazna zateže li netko vijke drugačije od nekog drugoga?
Je li kut drugačiji? Količina upotrijebljene snage? Je li to moguće? Može li se vidjeti je li neko drvo isto kao i drugo drvo iz iste trgovine? Jesu li isti vijci?«
129
Nacerio joj se. »Ne vidim zašto ne. Sad si shvatila, Sherlock.
Sad se moramo moliti da Policija San Francisca nije bacila ubojičine rekvizite iz svih ubojstava. Zapravo, mogao bih se kladiti da ih još imaju. Oni su dobri.«
»Recimo da još uvijek imaju sve. Nažalost, MAXINE nam tu ne može pomoći, čak ni najsofisticiraniji vizualni skeneri ne bi funkcionirali. Moramo dobiti ljudsku dimenziju. Znam jednog čovjeka u Los Angelesu koji je genij u tome da pogodi kako, na primjer, netko zabija čavao. Pitala si se je li to moguće. Jest. Ne zna puno ljudi kako se to radi, ali ovaj tip zna. Možeš mu pokazati pola tuceta različitih čavala u daskama i Divlji Ralph će ti moći reći koliko ih je različitih ljudi zabijalo. Sad ćemo ga testirati, ne samo što se tiče zabijanja čavala, već zavijanja konzola i šarnira. Sad idi i otkrij slaže li se to još uvijek.«
Prošla su tri dana. Bilo je teško, ali Savich se držao na udaljenosti. Dao joj je broj Ralpha Yorka »Divljeg Ralpha«, nazvanog tako prije deset godina kad ga je osumnjičeni u slučaju ubojstva pokušao ubiti jer je svjedočio, a Ralph se spasio čekićem. Neočekivano, osumnjičeni je preživio. Sada je služio doživotnu robiju u San Quentinu. Savich je čuo da još uvijek ima ulekninu u glavi.
Ne, držat će usta zatvorena, barem još jedan dan. Učiniti bilo što aktivno, bilo bi nedopustivo miješanje, a znao je da joj se to ne bi ni svidjelo. Ako bude imala pitanja, pitat će, poznavao ju je dovoljno dobro da zna da nema jak i veliki ego. Natjerao se da ne zove Divljeg Ralpha da vidi što se događa. Znao je, naravno, da Policija San Francisca nije napravila nikakve usporedbe te vrste, jednostavno zato što nikada nisu imali nikakvih sumnji o tome da je ista osoba počinila sva ubojstva. Osim toga, ova vrsta dokaza još se nije prihvaćala na sudu. Uhvatio je samo sebe kako brine. Što se tiče Sherlock, ona mu se nije približavala. Znao je iz sigurnosnih zapisnika daje radila do poslije ponoći dvije zadnje noći. Već je počinjao škrgutati zubima kad je pokucala na vrata njegovog ureda tri dana kasnije u dva popodne. Samo je stajala na vratima, ništa ne govoreći. On je podigao obrvu, spreman na čekanje. U tišini mu je pružila list papira.
Bilo je to pismo od Ralpha. Pisalo je: »Agentice Sherlock, testovi koje sam proveo su uključivali: 1) vrstu bušilice koja je upotrijebljena, 2) tehnike bušenja i zabijanja, 3) tip i stupanj tvrdoće drveta i 4) porijeklo drveta.
»Bušilica koja je upotrijebljena u svim ubojstvima u San Franciscu osim broja 4 je identična. Ipak, bušilica koja je upotrijebljena u ubojstvu br. 4 je previše bliska u detaljima da bih čak i pokušao uvjeriti javnog tužitelja da nije identična. Što se tiče tehnike bušenja i zabijanja, čudno je, ali vjerujem da je neke izvela ista osoba, a neke nije. Bile su sasvim različite. Nemam objašnjenja za to. Možda se radi o nečem tako jednostavnom kao, primjerice, da si je ubojica ozlijedio desnu ruku pa je morao koristiti lijevu, ili da je bio drugačije raspoložen, ili čak da nije dobro vidio u tom određenom trenutku. Drvo nije identično, i nije iz Drvene građe Bosman, južni San Francisco. Ponovo, to zaista ništa ne dokazuje, samo se treba primijetiti, premda se ponovo pitam zašto je samo drvo iz ubojstva br. 4 došlo iz druge trgovine drvenom građom.
130
To je bila zanimljiva usporedba. Razgovarao sam s Policijom u San Fran-ciscu. Tužitelj iz San Francisca razgovara s tužiteljem iz Bostona. Bez sumnje izradit će usporedbe rekvizita korištenih u ubojstvima u San Franciscu i rekvizita upotrijebljenih u Bostonu. Ne sumnjam da će, premda drvo ne može biti identično, tehnika biti, i stoga će možda predsjedajući sudac dopustiti da se upotrijebi kao dokaz na suđenju Marlinu Jonesu, ako i kada taj čovjek bude izveden pred sud.
Dakle, osnovni rezultati mojih testova nisu definitivni.
Postoje razlike, za-stranjenja. Moram vam reći da sam to već viđao ranije i to bez logičnog razloga.
Nadam se da vam je ovo pomoglo, ali, s obzirom na razlog vaše molbe, sumnjam da ste presretni. Pozdravite Savicha.«
Savich nije ništa rekao, samo je promatrao njezino bljedilo, krajnje razočaranje u njezinim očima, beznadnost koja se činila da je isušuje. Bio bi volio da je drugačije, ali nije bilo.
Konačno je rekao: »Ralph je sam rekao. Nedefinitivni. To ne zabija zadnji čavao u poklopac lijesa, Sherlock.«
»Znam«, rekla je i nije zvučala kao da u to vjeruje. »Nije to napisao u pismu, ali gospodin York mije na telefonu prije nekoliko minuta rekao da su svi detalji s drugih rekvizita u ubojstvima sasvim identični. Samo u ubojstvu broj četiri postoje nedosljednosti.«
»I to je nešto«, rekao je Savich. »Gledaj, Sherlock, Marlin je to ili učinio, ili nije. što se tiče Marlina koji tvrdi da je u San Franciscu ubio samo šest žena, bez Belinde, onda je to učinio netko drugi. Nisi sretna, zar ne?«
Samo je odmahnula glavom. »Htjela sam biti sigurna jednom za svagda, a to još uvijek nije dokazano, ni ovako ni onako.
Možeš li smisliti išta drugo što se može napraviti?« Ali, nije ga gledala, samo je zurila u svoje plave salonke niskih potpetica.
»Ovaj čas ne, ali razmislit ću o tome. Sad se vratimo slučaju Radnich.« Volio bi da ju je mogao pustiti da mozga o ubojstvu svoje sestre, ali bilo je previše posla u Jedinici.
Trebao ju je.
»Da. Hvala što si mi dao sve ovo vrijeme. Ollie je rekao da se dogodila nova serija ubojstava, dvojica Crnaca koji ubijaju Azijce u Alabami i Mississippiju.«
»Da. Razgovarat ćemo o tome na sastanku danas popodne.«
Gledao ju je kako odlazi iz ureda. Kuckao je olovkom po stolu. Izgubila je kile koje si nije mogla priuštiti da izgubi.
Nije mu se to sviđalo. Iako je vidio rezultate na obiteljima žrtava, ipak nije mogao ni zamisliti kakav je osjećaj izgubiti nekoga koga voliš na tako užasan način. Stresao se.
Okrenuo se k MAXINE i utipkao kratku poruku svome prijatelju Jamesu Cminlanu, zatim mu je poslao e-mailom.
Lacey je zastala pred Savichevim uredom i naslonila se na zid. Bilo je to previše, a ni izbliza dovoljno. Morala je ponovo u Boston. Morala je još jednom razgovarati s Marlinom Jonesom. Morala ga je natjerati da joj kaže istinu, morala je.
Podigla je pogled i ugledala Hannu kako zuri u nju. »Zašto si tako blijeda? Izgledaš kao da te netko udario. Zapravo, izgledaš kao da ćeš dobiti gripu.«
131
Samo je odmahnula glavom. »Dobro mi je. Radi se o slučaju na kojem radim. Stvari su nedefinitivne i mrzim to.«
Hannah je rekla: »Da, to je uvijek gadno, zar ne? Kako tvoja ruka?«
»Sto? O, ruka je dobro.«
»Čula sam da te vozač koji je pobjegao skoro pregazio neki dan. To mora da je bilo gadno.«
»Je, ali ne toliko gadno kao ovo. Mislim da se radilo samo o nezgodi, o nekom pijancu koji je vjerojatno bio toliko prestrašen time što je skoro nekoga pregazio da je jedva čekao da odjuri od mene. Policija je rekla da tri slova koja sam vidjela na tablicama nikamo ne vode. Previše mogućnosti. Moglo se to dogoditi bilo kome. Ali, ja sam bila ta sretnica.«
»Jesi li opet ozlijedila ruku?«
»Samo sam je još malo natukla, ništa strašno.«
»Savich sada nije zauzet, zar ne?«
»Ne znam.« Otišla je, razmišljajući o tome tko je imao pristup svim detaljima o zločinima u San Franciscu.
Sjedila je za svojim stolom i zurila u prazan računalni ekran.
Začula je neki zvuk i okrenula se da bi ugledala Hannu kako stoji pored aparata za hlađenje vode, mršteći joj se. Bilo je to više od mrštenja, i Lacey je osjetila kako je kroz nju prošao kratak nalet hladnoće. Natjerala se da se posveti slučaju Radnich, ali tu nije bilo ničeg novoga. Još jedno ubojstvo i njezina teorija o starici nije držala vodu. Popodnevni sastanak je otkazan jer je Savich imao hitni sastanak s pomoćnikom direktora, Jimmvjem Maitlandom. Još uvijek je mozgala o najnovijim događajima u slučajevima u Mississippiju i Alabami, kad je iza sebe začula Sa-vicha.
»Prošlo je šest. Vrijeme je da prestaneš. Idemo vježbati.«
Buljila je bezizražajno u njega. »Vježbati?«
»Da. Kladim se da se cijelo popodne nisi pomakla od toga stola. Hajde, neću te bacati uokolo jer imaš tu slabićku ispriku zbog ruke:«
Jedva je hodala. Nije mogla ni govoriti. Još uvijek je upotrebljavala sav svoj dah samo da uvuče kisika u pluća.
Nije važno jer se Hannah Paislev pojavila upravo kad su se spremali da odu. Izgledala je u formi i jaka, i svi su se muškarci u teretani zagledali u nju. Na sebi je imala žarko ružičasti triko s crnim gornjim dijelom i crnim pojasom.
Savich je salutirao Hanni dok je govorio: »Hajde, Sherlock.
Rekao sam ti da moraš poraditi na disanju. Više daha ili ćeš
mi kolabirati baš kao što sada skoro radiš.«
Odmjerila ga je i protisnuta: >/(Jbit ću te.«
»Dobro. Čitava rečenica. Dolaziš k sebi. Hoćeš se ići istuširati?«
»Utopila bih se. Pala bih, začepila odvod, i i..o bi bio moj kraj.«
»Onda idemo kući. Lijepa šetnja suši sav znoj.«
»Želim da me netko noii. Ove noge ne idu nikamo same.«
132
Hannah je stajala iza Savicha. Lagano je prstima dodirnula njegovu golu ruku. Koža mu se sjajila od znoja.
»Zdravo, Dillon, Sherlock.«
'Lacey je samo klimnula. Još uvijek je teško disala.
»Dobro izgledaš, Hannah«, rekao je Savich. Lacey je u tom trenutku shvatila koliko joj je jasno da su njih dvoje spavali zajedno. Oboje su bili veličanstveno građeni, predivni primjerci. Mogla je zamisliti kako izgledaju zajedno, goli, jedan preko drugoga. Prisilila se da se nasmiješi. Da bi izgledali tako kako izgledaju, morali su se dosta znojiti da izgrade te glatke mišiće. Lacey baš nije voljela znojenje.
Gledala je Savicha kako stiska Hannine bicepse. »Nije loše.
Pogledaj jadnu Sherlock. Samo što mi se nije onesvijestila samo zato jer si je ozlijedila ruku i morali smo više vremena provesti na njenim nogama.«
»Zaista izgleda malo na rubu. Dok se ona odmara, možeš li me trenirati koji trenutak na klupi?«
»Žao mi je, ne večeras, Hannah. Sherlock mora stići kući, a ja sam je obećao otpratiti.«
Hannah je samo klimnula, nasmiješila im se oboma i otišla, a oči svih muš karaca, osim Savichevih, bile su prikovane uz njezinu stražnjicu.
»Jako je lijepa«, rekla je Lacey, sretna što može govoriti bez upita doživljava li upravo srčani udar.
»Da, valjda«, rekao je Savich. »Idemo.«
Zaustavili su se da uzmu pizzu, pola s povrćem, pola s kobasicom kod Debelog Dana na ulici Clavton.
»Ostavila si mi samo dva komada«, rekao je Savich, brzo podigavši jedan komad. »Ti si prase, Sherlock.«
Sir joj se cijedio niz bradu. Bila je toliko gladna daje bila sretna što nije počela žvakati crveno-bijeli karirani stolnjak.
Brzo je zgrabila posljednji komad. Još uvijek je bio dovoljno vruć da joj se sir odvoji i počne kapati sa strane. Jedva je čekala da ga ugura u usta. »Naruči još jednu«, rekla je punih usta.
Naručio je, i ovu je vegetarijansku pizzu pojeo sam. Bila je toliko sita da se nije htjela pomaknuti, nije htjela čak ni podići ruku sa stola.
»Sita si?«
»Do grla.« Uzdahnula je, naslonila se i prekrižila ruke na trbuhu. »Nisam ni znala da sam toliko gladna.«
»Ako Marlin nije ubio Belindu, onda je to učinio netko drugi.
Tko, Sherlock?«
»Ne znam, zaista, ne znam.«
»Ali, puno si o tome razmišljala, od trenutka kad ti je Marlin rekao da je ni -je ubio on. Tko je imao pristup, Sherlock?
Tko?«
»Zašto ne razgovaramo radije o Floridi? Ili o Mississippiju?«
»Dobro, ali uskoro ćeš se morati s tim suočiti. Imam neke nove informacije s Floride za tebe. Posljednje ubojstvo nije bilo na projiciranoj matrici na mapi, kao što već znaš.
MAXINE pokušava smisliti nešto drugo. I mi jadni smrtnici se
133
trudimo. Ovaj put, Policija se potrudila da ispita sve. Skupili su sve stanare u rekreacijskoj sobi. Htjeli su uhvatiti prerušenu staricu. Ono što sam čuo kad sam se vratio, a što si čula i ti, jest da se nije radilo o nekome prerušenom u staricu. Ipak, saznao sam prije nego što smo krenuli danas popodne da je za dežurstva novog policajca dvama starcima pozlilo zbog ubojstva i on ih je pustio. Jedno je bila starica, drugo starac. Je li jedan od njih bio ubojica? Nitko ne zna.
Što se tiče toga da bi mladi policajac mogao identificirati dvoje staraca, možeš to zaboraviti. Svi starci mu izgledaju isto. Samo se sjeća da je jedan bio stariji muškarac i on se onesvijestio, a drugo je bila starija žena i ona je povraćala.
Možeš se kladiti da su ga oprali, vjerojatno još gore.
Dakle, još uvijek nije jasno je li tvoja teorija točna ili nije.
Znaš, najvjerojatnija osoba koja ubija ženu je muž.«
Toliko se glatko vratio na temu da su joj riječi jednostavno same izašle iz usta: »Ne, Dillon, Douglas je volio Belindu.
Čisto hipotetički, recimo da nisam u pravu i da ju je mrzio.
Jednostavno bi se bio rastao. Nije imao razloga daje ubije.
On nije glup niti je, čisto sumnjam, ubojica. Nije bilo razloga daje ubije, baš nikakvog.«
»Ne, barem ne neki za koji bi ti znala. Ali, jedna stvar, Sherlock, čini se da mu je previše stalo do tebe, njegove šogorice. Koliko te već dugo gleda, naslađuje se?«
»Sigurna sam daje to tek od nedavno. I mislim daje sad to prebrodio.« Sjetila se kako je promatrao njezine i Belindine slike u njezinoj sobi - sve ono čega se sjećao, sve što je rekao o njezinoj nedužnosti. Osjetila je čvor hladnoće kako se taloži duboko u njoj. Odmahivala je glavom dok je govorila: »Ne, ne Douglas.«
»Tvoj tata je sudac, ali nije bio sudac prije sedam godina. On nije mogao imati pristupa svemu o slučaju Ubojice s uzicom.«
Samo nakratko se zapitala odakle on to zna, ali se onda htjela nasmijati sama sebi. To je bilo lako. Zapravo, ne bi je začudilo da Savich zna o čemu će biti sljedeći Predsjednikov govor. Imala je potpunu vjeru u to da MAXINE može dobiti pristup svemu što Savich želi. »Ne, nemoguće. Nemoj mi lagati, kladim se da znaš da je moj otac zapravo imao pristup svemu. Došao je iz ureda javnog tužitelja. Znao je svakoga.
Mogao je doći do bilo čega što je htio. Ali, Dillon, kako bi čovjek mogao ubiti vlastitu kćer? I to tako brutalno?«
»To je učinjeno više puta nego što se mogu sjetiti. Tvoj tata nije baš tako otvoren tip, Sherlock, a Belinda nije bila njegova kći. Čini se da ima neku zlu crtu u sebi. Nije baš
volio Belindu, zar ne? Mislio je da je luda, kao njegova žena, koja je tvrdila da ju je pokušao pregaziti svojim BMW-om.«
Izvukla se iz separea, a stolnjak joj je zapeo o remen torbe.
Dva komada pizze koji su mu ostali skoro su skliznuli sa stola.
»Tu je zatim mama. Ima li ona mentalnih problema, Sherlock? Što je ona mislila o Belindi?«
Stajao je pred njom, vrlo blizu, i ona to nije mogla podnijeti.
»Idem kući. Ne moraš me otpratiti.«
134
»Moram. Moraš malo razmisliti. Vrlo dobro znaš da je Ralph York poslao svoje rezultate Policiji San Francisca. Oni bi možda mogli ponovo otvoriti Belin-din slučaj, a možda i neće.
Još se ne može reći. Ipak, najmanje što će se dogoditi bit će da će razgovarati o svemu o čemu mi sada razgovaramo.
Douglas bi se mogao naći u škripcu, Sherlock, bez obzira kako mi gledali na to. I tata.«
»Budući daje sve tako nedefinitivno, vrlo je moguće da Policija San Francisca neće učiniti ništa. Mislim da će, kad porazgovaraju s Bostonom, znati da je to učinio Marlin. Neće imati nikakvih sumnji. Samo će odmahnuti glavom na Ralphov izvještaj.«
»Ja mislim da će mu posvetiti pozornost. Svi smo mi predstavnici zakona. Svi mi trebamo hvatati zločeste momke, pa makar to značilo i otvoriti limenku crva.«
»Moram nazvati Douglasa, upozoriti ga. Ovo ne može biti u redu, ne može. Nikada nisam htjela da se to dogodi.«
On je okrenuo očima. »Možda ću te shvatiti za sljedećih trideset godina, Sherlock. Učini ono što moraš. Hajde.
Moram večeras još obaviti neke stvari.«
»Poput čega?«
»Moj prijatelj James Quinlan svira saksofon u klubu Bonhomie u ulici Ho-utton, čija je vlasnica gospođa Lily, jedra crna dama koja se divi njegovoj stražnjici i njegovim duševnim očima jednako koliko i njegovoj svirci. On pokušava biti tamo barem jednom ili dvaput tjedno. Sallv, njegova žena, obožava to mjesto. Marvin, izbacivač, zove je
'maca'. Kad bolje razmislim, on svaku ženu zove 'maca'. Ali Sallv je prema njemu zaista fina maca. Nikada neću zaboraviti kad im je barmen Fuzz poklonio bocu vina kao vjenčani dar. Imala je pluteni čep. Prvi put u klubu.
Nevjerojatno.«
Sve je to bilo čudno. Rekla je sporo, spremno, sretna što joj je odvučena pozornost, čak i samo na trenutak. »Znači, ideš
ga bodriti?«
Odjednom je izgledao kao da mu je neugodno. Nije sreo njezin pogled. Pročistio je grlo i rekao: »Da.«
Lagao je. Nagnula je glavu na stranu. »Možda bih ja koji put mogla poći s tobom? Ne bih imala ništa protiv da ga i ja bodrim. Osim toga, nikad nisam upoznala ni Sallv Quinlan.
Čula sam da je pomoćnica nekog senatora.«
»Da. OK, može. Možda. Vidjet ćemo.«
Nije rekla ni riječi. Bili su skoro pred njezinom kućom.
Četvrtina Mjeseca sjala je kroz gotske oblake - sasvim tanke i u čupercima, koji su plutali preko njega, stvarajući zlokobne slike. Bilo je skoro pola devet navečer, svježe s tek laganim povjetarcem. »Trebala bi ostavljati jedno svjetlo uključeno.«
»FBI me ne plaća baš tako dobro, Dillon. To bi stajalo čitavo bogatstvo.«
»Imaš li alarm?«
»Ne. Zašto? Odjednom se brineš? Još nedavno si se smijao svim mojim bravama.«
»Da, i pitao sam se zašto bi netko tko se suočio s Marlinom kao ratnik prve linije trebao više brava u kući nego što Predsjednik ima čuvara.«
135
»To su dvije vrlo različite stvari.«
»To sam i mislio. Pretpostavljam da mi nećeš pričati o tome, zar ne?«
»Nema se što pričati. No što je sve to s alarmom?«
»Netko te pokušao pregaziti. To mijenja stvari, i to debelo.«
Ponovo su se vratili na to. »To je bila nezgoda.«
»Moguće.«
»Laku noć, Dillon.«
136
20
Lacey je otključala ulazna vrata i ušla u malo predvorje.
Posegnula je za prekidačem i uključila svjetlo. Ono je zatreptalo, zatim se svjetlo pojačalo. Okrenula se da zaključa ulazna vrata - zasun, dva lanca. Iz navike, pogledala je u dnevnu sobu, kuhinju, prije nego što je otišla u spavaću sobu. Sve je bilo kako treba biti.
Odjednom je zastala. Polako je spustila tenisice koje je upravo skinula na pod. Okrenula se, sada tiha kao riba, i osluhnula. Ništa.
Gubila je smirenost. Sjetila se one davne noći u svom stanu na trećem katu, kad se probudila da sluša zvukove i skoro povratila od užasa. Onda se pribrala i izašla da vidi što ili tko je to. Bio je miš. Blesavi mali miš, toliko uplašen da nije znao kamo da trči kad ju je ugledao. I to je bila noć kad se promijenila.
Skinula je ostatak svojih gimnastičkih stvari i otišla u kupaonicu. Neposredno prije nego što je zakoračila pod tuš, zaključala je vrata, smijući se glasno sama sebi dok je to radila. »Ti si idiot«, rekla je, otključala vrata, zatim zakoračila pod tuš.
Vruća, vruća voda. Osjećala se božanski. Dillon ju je skoro ubio, ali je vruća voda sve upila. Osjećala je svoje vrišteće nožne mišiće kako stenju od olakšanja. Rekao joj je da mu vježbanje spušta razinu stresa. Davalo mu je i sjajno tijelo, ali ona mu to nije rekla. Počela se pitati radi li on to da njoj spusti stres. Cijeli sat dok su vježbali, nije posvetila nijednu jedinu misao Marlinu Jonesu ni ne-definitivnom izvještaju Divljeg Ralpha Yorka.
Konačno je, desetak minuta kasnije, iskoračila iz tuša u zamagljenu kupaonicu. Omotala je debeli ručnik od egipatskog pamuka oko glave, zatim kutom drugog ručnika obrisala ogledalo.
Točno iza sebe, ugledala je maskirano lice.
Vrisak joj je zapeo u grlu. Sledila se. Shvatila je da ne diše, da ne može disati, dok joj zrak nije prozviždao iz usta.
Muškarac je rekao tihim, niskim glasom koji joj je toplim zrakom pomilovao vrat. »Nemoj se micati, djevojčice.
Očekivao sam te kod kuće malo kasnije. Činilo se da si bila dobro skrivena u onoj pizzeriji s tim velikim tipom. Što je, nije dovoljno navaljivao da spava s tobom? Vidio sam da je to htio, samo kako
137
je gledao u tebe. Rekla si mu ne, zar ne? Da, stigla si malo ranije nego što sam očekivao, ali nema veze. Uspio sam se raskomotiti, malo te upoznati.«
Imao je crnu masku. Disanje mu je bilo tiho, njegov glas tako jako blag, nimalo uznemirujuć. Osjećala je kako je pištolj lagano pritiska u križa. Bila je gola, bez oružja, nije imala ništa osim smiješnog ručnika omotanog oko glave.
»Tako je dobro. Savršeno mirna. Bojiš se da ću te silovati?«
»Ne znam. Hoćeš li?«
»Nisam na to pomislio, ali sad kad te vidim golu golcatu, pa, lijepa si, znaš? Uzbudilo me kako si pjevala tu country pjesmu pod tušem. Što je to bilo?«
»Kralj ceste.«
»Sviđaju mi se te riječi, ali one odgovaraju meni, ne tebi. Ti si tek mala djevojčica koja se igra policajca. Kralj ceste odlazi u Maine kad je završio, je li? Možda bih i ja mogao tamo kad budem gotov s tobom.«
Polako, vrlo polako, spustila je ručnik pred sebe. »Mogu li, molim vas, zamotati ručnik oko sebe?«
»Ne, želim te gledati. Spusti ga na pod. Ostavi taj koji ti je omotan oko glave. I to mi se sviđa. Izgledaš egzotično. To me uzbuđuje.«
Spustila je ručnik. Osjećala je kako je hladan i tvrd pištolj pritiska o kralješnicu. Bila je istrenirana, ali što je mogla učiniti? Bila je gola, bez oružja, u svojoj kupaonici. Što bi uopće mogla napraviti? Razgovarati s njim; to joj je trenutno bila najbolja prilika. »Što želite?«
»Želim te nagovoriti da mu se vratiš, skroz do San Francisca.«
»Jeste li me vi pokušali pregaziti?«
Nasmijao se, zaista nasmijao. »Zar misliš da bih ja mogao učiniti tako nešto, mala djevojčice? Iako nisi baš tako mala, zar ne?« Ruka koja je držala pištolj prišla joj je sprijeda i pomilovala srebrnom cijevi bez sjaja po njezinoj desnoj dojki.
Lecnula se, naslanjajući se nazad, od čega je osjetila njega na svojim leđima, njegove prepone na svojim bedrima.
»Ovo je lijepo, zar ne?« Nastavio je pritiskati hladnim metalom o njezina prsa, zatim je krenuo niže prema njezinom trbuhu. Tresla se, nije mogla prestati, njezino je tijelo pokušavalo pobjeći od njega. Strah je sada bio potpun, i nije znala može li ostati prisebna. Izgovorila je bez daha:
»Zašto želite da odem iz VVashingtona?«
Pištolj se zaustavio. Ruka se povukla. »Tvoji mama i tata trebaju te kod kuće. Vrijeme je da se vratiš i pobrineš se za svoje odgovornosti. Ne žele da budeš ovdje, da se baviš
konspiracijama i pucaš po ljudima, kao što to FBI čini. Da, žele te kod kuće. Ja sam ovdje da te ohrabrim da pođeš.«
»Reći ću vam zašto se još ne mogu vratiti. Vidite, tu je ubojica, zove se Mar-lin Jones, i upravo je ubio jednu ženu u Bostonu. On je serijski ubojica. Još ne mogu otići. Ispričat ću vam još, ali bi moglo potrajati. Zar ne mogu nešto odjenuti? Mogli bismo otići u kuhinju i ja ću nam skuhati kavu?«
138
»Marljiva mala djevojčica, je li? Uopće ti ne smeta što moj kurac pritišće tvoju stražnjicu.«
»Smeta me.«
Koraknuo je unazad. Mahnuo je pištoljem prema spavaćoj sobi. »Idi i obuci si ogrtač. Uvijek ti ga mogu skinuti ako budem htio.«
Slijedio ju je na razdaljini, ne približavajući joj se dovoljno da bi ga mogla udariti. Nije ga gledala sve dok joj ogrtač od frotira nije bio čvrsto stegnut oko struka.
»Skini turban s glave i iščešljaj si kosu. Želim je vidjeti.«
Skinula je ručnik i počela prstima češljati kroz kosu. Je li joj se on približio? Može li ga doseći nogom? Za to će trebati brzina i morat će biti točna ili će je on ubiti.
»Upotrijebi onu četku.«
Protresla je glavu, uzela četku i četkala si kosu dok on nije konačno rekao: »Dosta je.« Pružio je ruku i dodirnuo joj vlažnu kosu. Zagroktao je.
Ostati mirna, morala je ostati mirna, ali to je bilo teško, zaista teško. Htjela mu je vidjeti lice, učiniti ga čovječnim, stvarnim i dobro mu pogledati u oči. Crna skijaška maska pretvarala ga je u čudovište, bezlično, užasavajuće. Bio je i odjeven u crno, sve do crnih tenisica na nogama. Velikim nogama. Bio je velik muškarac, velikih ruku, dugačkih, ali trbuh mu je bio mlohav. Znači, nije tako mlad. Glas mu je bio nizak, nekako hrapav, kao daje dugo vremena previše pu-šio. Nastavi ovako misliti, govorila je sama sebi dok je ulazila u kuhinju. Samo ostani mirna.
Gledala ga je iz kuta oka. Naslanjao se na pult, njegov pištolj
- malokalibarski od .22 - još uvijek uperen u nju, kao da mu je netko rekao da je dobro trenirana, da ne smije jednostavno pretpostaviti da, samo zato što je žena, nema nade protiv njega.
»Tko ste vi?«
Nasmijao se. »Zovi me Sam. Sviđa ti se to? Da, to sam ja, Sam. I tata mi se zvao Sam. Hej, ja sam Samov sin.«
»Netko vas je platio. Tko?«
»Previše pitanja, mala djevojčice. Skuhaj tu kavu. Sad ti meni pričaj o Mar-linu Jonesu. Reci mi zašto si tako važna za taj slučaj.«
Ništa što će mu ona reći o Marlinu Jonesu neće ništa promijeniti, koliko je mogla vidjeti, ali će tako dobiti na vremenu. »Ja sam bila mamac da ga se uhvati u Bostonu.
Agenti FBI-ja rade takve stvari. U tome nije bilo ničeg neobičnog. Ja sam bila mamac jer mi je on prije sedam godina u San Franciscu ubio sestru. Zvali su ga Ubojica s uzicom. Molila sam policajce da me puste da ga ja uhvatim.
Dopustili su mi i ja sam ga uhvatila, ali to još nije gotovo.
Još se ne mogu vratiti kući.«
Odgurnuo se od pulta, prišao joj i, vrlo mirno, vrlo polako, podigao ruku i oštro je udario pištoljem postrance po glavi.
Ne dovoljno jako da je onesvijesti,
139
ali dovoljno jako da je ošamuti. Preplavila ju je bol. Jauknula je, uhvatila se za glavu i zateturala o štednjak.
»Znam prepoznati laž kad je čujem«, rekao je tim svojim tihim, blagim glasom i brzo zakoračio unatrag, van njenog dosega. »Taj tip ti je zaklao sestru? Da, jasno. Hej, krvariš.
Rane na glavi krvare kao iz kabla, ali ćeš biti OK. Reci mi istinu, reci mi zašto zaista želiš ostati ovdje ili ću te ponovo udariti.«
Odjednom je začula naglasak. Ne, mozak joj je bio zbrkan, samo joj se činilo. Ne, čekaj, ono kad je rekao »krvare kao iz kabla«. Bilo je to lagano južnjački; da, to je to. A nije li i ta fraza južnjačka?
Podigao je ruku. Brzo je rekla :»Ne lažem. Belinda Madigan, četvrta žrtva Ubojice s uzicom iz San Francisca, bila je moja sestra.«
Nije ništa rekao, ali je vidjela da se pištolj koleba. Zar nije znao? Ne, da ne zna, zašto bi inače bio ovdje? Konačno je rekao: »Nastavi.«
»Marlin Jones je rekao da je nije on ubio. Zato moram ostati.
Moram saz-. nati istinu. Tada mogu kući.«
»Ali, on ju je ubio, zar ne?«
»Da, jest. Pitala sam se i pitala, zatim sam čak provela neke testove na drvenim rekvizitima korištenim u svim ubojstvima u San Franciscu, na tehnikama zabijanja i zavrtanja, takve stvari. U Los Angelesu je jedan stručnjak koji je stvarno dobar u takvim stvarima. Ali, njegovi rezultati bili su nedefinitivni. Ubio ju je Marlin Jones. Mora daje shvatio tko sam i lagao mije da me muči. Tko ste vi? Zašto vas brine?«
»Hej, ja sam novinar.« Ponovo se nasmijao. Rado se smijao, taj tip. Osjećala je kako joj s kose na lice kapa krv. Obrisala ju je s nadlanicom.
»Da, ja sam novinar i volim saznati informacije iz prve ruke.
Vi ste tako škrti na riječima da nitko od vas ne zna što se događa. Da, radim za VVashington Post. Zovem se Garfield.«
Nasmijao se. Zaista se zabavljao.
Uto se, isto tako iznenada, uspravio, i ona je znala da bi, da on ne nosi tu masku, vidjela kako su mu oči postale hladne i mrtve. »Je li to sve, djevojčice mala?«
»Da, to je sve«, rekla je, a glas joj se tresao od straha. Ne, pomislila je, to nije dovoljno. Još tresenja, još pokazivanja straha. »Ali, zašto vas brine hoću li ja otići kući ili ne? Ili ta osoba koja vas je poslala želi da odem? Zašto? Ja nikome nisam prijetnja.« Na pameti joj je bio Marlin Jones. Je li on nekako stajao iza ovoga?
Čovjek je na trenutak bio tih, i ona je znala da je proučava, da važe svoje mogućnosti. Tko je on?
Konačno je rekao, ispruživši ruku da dodirne slijepljenu grudu krvave kose: »Znaš što ja mislim? Mislim da stari Marlin možda ipak nije ubio tvoju sestru. Ti si kao mali terijer, vučeš i natežeš i guraš, ali ništa nećeš pronaći.
Mislim da je to sve što trebam znati. Reći ću ti zadnji put.
Napusti VVashington. Ostani u FBI-ju ako želiš, ali traži premještaj. Idi kući, djevojčice mala. Sada, daj da se zabavimo.«
140
Prišao joj je, pištoljem joj ciljajući točno u prsa. »Hoću da odmarširaš svojom malom guzicom u sobu. Hoću da se lijepo rastegneš na krevetu. Onda ćemo vidjeti.«
Znala je da joj molbe ništa neće donijeti. Okrenula se i izašla iz kuhinje. On će je silovati. Hoće lije zatim i ubiti?
Vjerojatno. Ali silovanje, neće podnijeti silovanje, ne može.
Morat će je ubiti prije nego što mu dopusti da je siluje. Tko ga je unajmio?
Da napravi što? On ne misli da je Marlin ubio Belindu?
Zašto ga se to ticalo? Što se tu događa?
»Molim vas, tko ste vi?«
On je samo pištoljem pokazao prema krevetu.
Sada je stajala pored kreveta, ne želeći leći, mrzeći pomisao na to da je on na njoj, da je on nadzire.
»Skini taj ogrtač.«
Ruke su joj se stisnule u šake. Podigao je pištolj. Skinula je ogrtač.
»Sad lezi i lijepo mi raširi noge.«
»Zašto mislite da Marlin nije ubio moju sestru?«
»Dosta smo o poslu. Sad je vrijeme za zabavu. Lezi, djevojčice mala, ili ću te morati jako ozlijediti.«
Nije to mogla učiniti. Nije mogla.
Koraknuo je prema njoj, podignutog pištolja. Opet će je udariti drškom, vjerojatno joj ovaj put slomiti vilicu. Morala je nešto učiniti.
Zazvonio je telefon.
Oboje su se zabuljili u njega.
Ponovo je zazvonio.
»Možda je moj šef«, rekla je, moleći se jače nego što je ikada molila u životu. »On zna da sam kod kuće. Rekao je da će možda nazvati. Htio mi je ispričati nešto o jednom zadatku.«
»Onaj veliki koji te doveo kući? To ti je šef?«
Klimnula je i ponovo zaželjela da mu vidi lice, vidi njegov izraz.
Još jednom je zazvonilo.
»Javi se. Ali pazi što govoriš ili si mrtva na mjestu.«
Podigla je slušalicu i tiho rekla: »Halo?«
»Ti si, Sherlock?«
»Da, gospodine, ja sam, gospodine.«
On je na trenutak bio tih. Ona se molila, jako.
»Samo sam ti htio reći da se Sally želi naći s tobom. Želi da dođeš u Klub Bonhomie sutra navečer. Quinlan će svirati obje večeri.«
»To lijepo zvuči, gospodine, ali znate da nikada ne miješam posao sa zadovoljstvom. To je pravilo kojega se uvijek držim, gospodine.«
On joj je usnama oblikovao riječi: »Riješi ga se!«
141
»Moram ići, gospodine. Recite Sally da mi je žao, gospodine.
Što se tiče onog zadatka o kojemu ste htjeli govoriti sa mnom, gospodine, doći ću sutra rano ujutro. Sada moram ići.«
Pištolj joj je pritiskao sljepoočnicu. Gutnula je, zatim je polako spustila slušalicu.
»Čuo sam što je tip rekao. Imaš sreće što nisi zakazala, djevojčice mala. Hajde.«
Izvukao je tanki najlonski konopac iz džepa. »Digni ruke iznad glave.«
Namjeravao ju je vezati. Tada će s njom moći činiti što god hoće.
Polako, polako, podigla je ruke. Zašto je htjela mjedeni krevet s mjedenim prečkama na naslonu? Spuštao se prema njoj; uskoro, uskoro, i ona će dobiti svoju priliku.
Nagnuo se dolje, s konopcem u jednoj ruci i pištoljem u drugoj. Činio se nesiguran što da učini s pištoljem. Spusti ga, ponavljala je u mislima dok gaje gledala. Spusti ga. Ja sam žgoljava. Možeš me svladati. Ne boj se.
Odlučio se. Odmaknuo se. »Okreni se na trbuh.«
Buljila je u njega.
»Odmah ili ćeš zažaliti.«
Nije to mogla učiniti. Jednostavno nije mogla. Bez razmišljanja, bez oklijevanja, uzvinula se i zabila mu glavu u trbuh. U isto vrijeme, izbacila je obje šake i udarila o njegove podlaktice. Čula gaje kako psuje, čula bol u njegovom glasu, i nastavila ga udarati. Brzo se bacila na pod, kotrljajući se na leđa. On je teško dahtao, sad na njoj, podignutog pištolja, i ona je udarila svom snagom, nogom mu dohvativši ruku.
Pištolj je poletio.
On se bacio na nju. Šakom joj je udario vilicu, zatim joj je podigao glavu, zgrabio punu šaku vlažne kose, i tresnuo joj glavom o pod jednom, dvaput, triput. Začula je vrisak i stenjanje. Glasovi su dolazili od nje. Pokušala je podići noge da ga udari, ali nije mogla. Osjetila je tupost, zatim parajuću bol koja joj je projurila kroz glavu. Nejasno je čula njegove psovke iznad sebe, a onda su one postale sve dalje. Pomislila je da je čula kako ponovo zvoni telefon. Pomislila je da ga čuje kako teško diše nad njom. Zatim više ništa nije znala.
Pala je u tamu.
Bio je nasmrt preplašen. Ulazna vrata bila su širom otvorena. Savich se natjerao da bude oprezan, da ide polako, ali ono što je htio jest uletjeti unutra. Bože, što se dogodilo?
Izvukao je pištolj i ušuljao se u kuću. Polako je posegnuo za prekidačem za svjetlo i uključio ga. U sljedećem je trenutku bio u čučnju, zamahujući svojim SIG-Sauerom oko sebe u širokom luku.
Nitko.
»Sherlock?«
142
Ništa.
Sada nije ni zastao. Utrčao je u dnevnu sobu, uključujući svjetla po putu. Nije bila tamo. Nije bila ni u kuhinji.
Bio je u hodniku kad je začuo stenjanje.
Ležala je na podu pored kreveta, gola. Krv joj je curila niz lice.
Bio je na koljenima pored nje, prstiju pritisnutih na bilo na njezinom vratu. Polagano i ravnomjerno. Preokrenuo ju je.
»Sherlock! Probudi se!«
Ponovo je zastenjala, tiho i duboko u grlu. Pokušala je podići ruku do glave, ali nije mogla. Ruka joj je pala. Uhvatio ju je prije nego što je pala na pod. Položio joj je ruku na trbuh.
Nagnuo se nad nju, na centimetar od njezinog lica.
»Sherlock, kvragu, probudi se. Plašiš me na smrt. Probudi se!«
Čula je njegov glas. Zvučao je nevjerojatno ljut - ne, ne ljut, već zaista zabrinut. Morala je otvoriti oči, ali je znala da će je bilo kakav pokret jako boljeti.
»Reci mi nešto. Hajde, možeš ti to. Pričaj mi.«
Uspjela je otvoriti oči. On je bio zamagljen, ali mu je glas bio nizak i dubok i izrazito zdrav. Bila je zahvalna, osjetila je veliko olakšanje. Prošaptala je usprkos boli: »Došao si. Znala sam da će te oni gospođini srediti.«
»I jesu. Prvi put kad si to rekla, htio sam ti dobro izvući uši, ali onda si to rekla ponovo. Znao sam da nešto nije u redu.
Gdje te udario?«
»U glavu, drškom pištolja.«
Nije htio pitati, ali je morao. »Je li te silovao?«
»Pokušao je, ali mu to jednostavno nisam mogla dopustiti.
Htio je da legnem na trbuh. Kad se približio, napala sam ga.
Tad me bacio s kreveta i počeo mi udarati glavom o pod. Boli me, Dillon.«
»Je li te udario negdje drugdje?«
»Samo šakom u vilicu.«
»Daj da te podignem na krevet.«
»Je li otišao? Siguran si daje otišao? Ne želim da se ušulja natrag i ozlijedi te.«
Ozlijedi njega? Krv joj je kapala niz lice, a ona se brinula za njega? »Odmah ću zaključati ulazna vrata.« Dok je govorio, provukao je obje ruke pod nju i podigao je. Nije bila teška.
Položio ju je na krevet, zatim je brzo pokrio dekom.
»Ne miči se«, rekao je, okrenuo se i otišao do ulaznih vrata.
Pogledao je vani okolo, zatim se vratio u kuću i zaključao vrata.
Kad je ponovo sjeo pored nje na krevet, tiho je rekao. »Nema nikoga. Sad ću nazvati bolničare da te odvezu u bolnicu.«
Podigla je ruku. »Ne, ne u bolnicu. U redu sam. Imam jako tvrdu glavu. Možda potres mozga, ali tu oni ništa ne mogu napraviti, samo vrijeme. Imam vremena. Molim te, ne u bolnicu. Mrzim bolnice. Dat će mi još injekcija u stražnjicu.
To je užasno.«
143
Samo ju je gledao, zatim se okrenuo prema telefonu.
Okrenuo je broj i rekao: »Savich ovdje. Oprosti što smetam, Ned, ali bi li mogao doći na ovu adresu i pregledati mi jednu agenticu? Tip koji ju je napao dosta jako ju je udario u glavu.
Ne znam treba li je šivati. Ne, ne u bolnicu. Da, hvala.«
Kad je spustio slušalicu, ona je rekla: »Liječnik koji dolazi u kućne posjete? To mora da je rjeđe od velike njorke.«
»Ned Breaker mi duguje. Spasio sam mu klinca od otmičara prošle godine. On je dobar. Sprijateljili smo se. Dosta sad o tome. Trebat će mu dobrih trideset mi-nuta da stigne ovamo.
Osjećaš li se dovoJjno dobro da mi kažeš što se dogodilo?«
»Nakon što si otišao, istuširala sam se. Kad sam izašla, stajao je iza mene kad sam obrisala paru s ogledala u kupaonici. Imao je crnu skijašku masku i jeftin malokalibarski pištolj. Htio je da odem iz grada. Zatim sam govorila o Mar-linu Jonesu, i Činilo se da ga to zanima. Ne znam je li osoba koja ga je poslala htjela da me siluje ili ne.
Možda me, kao onaj koji me udario autom i pobjegao, samo pokušavao uplašiti, u čemu je i uspio.
Ipak, osnovno je bilo da trebam otići kući svojoj obitelji. Kad sam ga upitala je li on bio taj koji me pokušao pregaziti, nije mi odgovorio. Mislim da je mogao biti. Imao je lagani naglasak, možda iz Alabame.«
»Što si mu ispričala za Marlina Jonesa?«
»Istinu. Nije bilo razloga da lažem. Mislim da ga je nekako Marlin Jones morao poslati. Pokušavao je ne biti previše zainteresiran za Marlina, ali je bio. Htio je da vjerujem da je Marlin nedužan.«
»Sigurna si u to?«
»Da, ali, opet, mislim da je njegova misija bila da me nasmrt preplaši, da me preplaši dovoljno da me natjera u bijeg.
Zatim je rekao da je posao gotov. Rekao je da me želi silovati.«
Oči su joj bile mutne, glas joj se usporavao, gutala je riječi.
Pretresao joj je ramena. »Sherlock, probudi se. Hajde, možeš
ti to.« Lagano joj je pljusnuo obraz, zatim joj u dlan prihvatio bradu. »Probudi se.«
Zatreptala je, jako se trudeći. Htjela mu je reći da je boli njegova ruka na vilici, ali sve što je rekla bilo je: »Vjerojatno samo potres mozga. Ostat ću budna, obećavam. Htio mi je vezati ruke iznad glave, za prečke kreveta, ali je znao da ću ga napasti ako spusti pištolj, pa mi je rekao da legnem na trbuh. Nisam to mogla učiniti, Dillon, jednostavno nisam mogla. Tada je...« Zastori, crni zastori njihali su joj se pred očima, pred umom. Nije ništa mogla vidjeti.
»Probudi se, Sherlock!«
»Budna sam. Nemoj vikati na mene, to boli. Neću ti krepati.
Obećavam. Ali, ništa ne vidim.«
»Oči su ti zatvorene.«
»To nije zbog toga.«
U sljedećem trenutku, bila je bez svijesti, a glava joj je pala na stranu. Nikada u životu nije tako brzo nazvao Hitnu.
144
21
Toplina je gorjela ravno u njezinu glavu. Bilo je vruće od ičega što je mogla zamisliti. Samo što se nije zapalila. Ne, to je bilo svjetlo, pravo svjetlo, ne neko čudovište koje je njezin mozak iskopao. Bilo je previše sjajno, prejako, prevruće.
Gorjelo joj je ispod kapaka. Pokušala se okrenuti od svjetla, ali ju je previše boljelo da pomakne glavu.
»Sherlock? Čuješ li me? Otvori oči.«
Naravno da ga je čula. Upotrebljavao je taj svoj duboki, poželjan glas od kojega su joj drhtali završeci živaca, ali ništa nije mogla reći, usta su joj bila previše suha. Pokušala je oblikovati riječi, ali nikakav zvuk nije izašao.
Jedna je žena rekla: »Dajte joj vode.«
Netko joj je podigao glavu. Osjetila je hladnu vodu na usnama i otvorila usta. Zagrcnula se, zatim usporila. Pila je i pila dok joj se konačno voda nije počela cijediti niz bradu.
»Možeš li sada govoriti?«
»Svjetlo«, prošaptala je. »Molim vas, svjetlo.«
Glas iste žene je rekao: »Vjerojatno joj smeta.«
U sljedećem trenutku je svjetlo nestalo i sad je bilo sjenovito i prigušeno. Odahnula je s olakšanjem. »Tako je bolje. Gdje je Dillon?«
»Tu sam. Izgubio sam godinu dana života od straha. Baš
nam je dobro išlo dok se ti nisi usudila onesvijestiti mi se.«
»Nisam htjela. Bilo je to slabo i nepotrebno od mene. Žao mi je. Pokriva li moje socijalno bolničare i Hitnu pomoć?«
»Sumnjam. Skinut će ti to s plaće. Ovdje je dr. Breaker.
Stigao je do tvoje kuće baš kad su bolničari odlazili, tvrdi da je prekoračio dopuštenu brzinu da bi došao ovamo.
Ispostavilo se da ima posebne privilegije za primanje pacijenata ovdje u VVashington Memorial bolnici.«
»Od tvoga glasa sam zadrhtala - sav taman i mekan, kao da padam u duboki, duboki bunar. Da si kriminalac, rekla bih sve što želiš samo da mi nastaviš tako pričati. To je divan glas. Poželjan, da, tako bi pisac opisao tvoj glas.«
»Hvala, mislim.«
145
»Agentice Sherlock. Ja sam dr. Breaker.«
U oči joj je uperio svjetlo na olovci, opipao joj kvrge na glavi, i rekao preko ramena Dillonu. »Ne treba je šivati, samo malo flastera. Rane na skalpu obično jako krvare.«
»Krvare kao iz kabla.«
»Da, tako je. Zanimljiv način da se to kaže.«
»To je rekao taj čovjek. I rekao je to na južnjački način.
Razvlačio je 'kabla' u tri sloga.«
Već mu je to rekla, ali je rekao: »To je dobro, Sherlock. Još
nešto?«
»Ne još, Savich. Pričekaj malo. Pusti me da je počistim, onda možeš razgovarati koliko hoćeš.« Pročistio je grlo. »Nije silovana, zar ne?«
»Ne, nisam. Nisam mrtva, dr. Breaker. Možete se obraćati meni.«
»Pa, vidite, agentice, ja Savichu dugujem sve, a vama baš
ništa. Ako on želi da mu se javljam na raport, dobit će to.«
»Ja mu se javljam na raport. Vi mu se javljate na raport.
Uskoro će mu se Predsjednik javljati na raport. Možda to nije tako loša ideja. Boli me glava.«
»Kladim se da boli. Sada mirno ležite. Kad ste došli, napravili smo CT mozga. Ne brinite, bio je normalan. Uvijek napravimo CT kad imamo ozljedu glave, da provjerimo pokazatelje krvarenja. Nije ih bilo. Što vam se dogodilo s rukom? Čemu taj povez?«
»Rana nožem«, rekao je Savich. »Skoro je već dobro. Dogodilo se prije dva tjedna.«
»Zašto ju ne pustiš da ozdravi prije nego što ju ponovo pošalješ u arenu s čudovištima?«
Nasmijala se. Nije joj preostalo ništa drugo.
Sljedeći put kad je nešto začula, bio je to nepoznati muškarac koji je govorio.
»Kad si onako izjurio iz Kluba kao lud, mislio sam da će Sally reći Marvinu da te zaustavi. Prepao si nas, Dillon. Ovo je Sherlock?«
»Da, to je ona u punom sjaju.«
»Izgleda kao mala mumija samo što joj koža nije uštavljena.«
»Hvala«, rekla je Lacey, ne otvarajući oči. Shvatila je da ima ogroman povez na posjekotini na skalpu. Podigla je ruku da ga dodirne, ali na vlastito gađenje, nije imala snage. Dr.
Breaker je bio u pravu. Nije bilo fer da se opet mora ozlijediti prije nego što je sasvim ozdravila od onog prvog. Ruka joj je pala, samo što ju je Dillon opet uhvatio i nježno je položio pored nje.
»Živa si, Sherlock?«
»Da, hvala. Umorna sam od ovoga, gospodine. Barem sam prošli put u onoj bostonskoj bolnici cijelo vrijeme sjedila.«
»Nemoj cmizdriti. Preživjet ćeš.«
»Zove te 'gospodine'? Moj Bože, Dillon, tražiš li od svih svojih ljudi da te zovu 'gospodine'?«
146
»Ne, samo od žena. Od toga se osjećam snažan.«
»Laž«, rekla je, za milimetar otvorivši oči. Na svoje olakšanje, svjetlo je u sobi bilo prigušeno. »Vodi sve žene u teretanu i zabija ih o pod. Ovo s 'gospodinom' je moja ideja. Nadam se da se od toga osjeća odgovoran, i kriv.«
»Ne osjećam se kriv. Otpratio sam te kući. Hoćeš me natjerati da povjerujem da sam te trebao uvesti unutra? Provjeriti sve tvoje ormare i pogledati pod krevet? Pa možda od sada i hoću. Ti privlačiš nevolje, Sherlock, previše nevolja.« Ali zvučao je kriv, stvarno kriv. Htjela mu je reći da ne bude smiješan, ali je brzo rekao: »Ovo je specijalni agent James Quinlan. Poznajemo se odavno.«
»Zvučiš kao da smo blizu mirovini, Dillon. Zdravo, gospođice.
Sherlock.« Uzeo je njezinu ruku u svoju.
»I vi ga zovete Dillon.« Ruka mu je bila jaka, i imao je žuljeve na palcima. Vidjela je mrežu ožiljaka na Dillonovim prstima i rukama, tanke, blijedo bijele ožiljke. Rekao joj je da rezbari.
Rezbari što?
»Da, oduvijek sam mislio da Savich zvuči previše grubo, previše macho, pa da poštedim svoju muževnost, nikada ga tako ne zovem. Osim toga, ja sam jači od njega. Hej, što znači ime?«
»On je bio s vama u onom mjestu koje se zove Zaljev?«
»Ne, on je samo ušetao u slučaj kad je veći dio zabave već završio.«
»To je laž. Spasio sam Sally.«
»Istina je, pomogao je. Malo. Dillon je uvijek tu kao podrška.«
Rekla je: »Vi ste Sallvin muž?«
»Da, ona je moja, žgoljava mala cura. Moram vam reći, agentice Sherlock, ne sviđa mi se ništa od ovoga. Vi ste meta i moramo saznati zašto.«
»Nikome se od nas to ne sviđa, Quinlan«, rekao je Savich.
»Nemoj se ponašati posjednički. Ona nije u tvojoj Jedinici. Ja ću otkriti pozadinu cijele stvari. Hej, Sherlock, izgledaš kao mumija. Hoćeš li još vode prije nego što te ponovo počnem ispitivati? Upotrijebit ću svoj specijalni glas. Ni Quinlan u tome nije loš, samo nije tako poželjan.«
Nitko od njih dvojice nije ništa rekao dok nije popila. Zatim se Quinlan nasmijao kad je Savich rekao: »Bolje je kad cuclaš na slamku nego kad se pokušavaš izbalansirati na rubu čaše. Ne sliniš toliko.«
»Samo zato što si mi pokušao uliti čitavu čašu vode niz grlo onaj prvi put -o Bože, počinjem se opet osjećati zlom.«
Quinlan je rekao: »Ne još, agentice Sherlock. Ovaj, jeste li znali da smo se Sally i ja vjenčali prije godinu dana prošli mjesec - u listopadu? Dillon nam je odredio nadnevak vjenčanja i pronašao crkvu.«
»Zašto je to učinio?«
»Pa ja sam nekako bio odsutan u to vrijeme, a Sally je bila toliko zabrinuta za mene da nije čak ni pomišljala na to da se uda za mene. Tako se Dillon morao za to pobrinuti.«
147
»Ono što želi reći je da je imao metak u srcu i nije mogao puno učiniti osim pritisnuti si još morfija u venu. Što se tiče Sally, ona je vjerojatno pristala na to da se uda za njega samo zato što ga je sažaljevala.«
Nasmiješila se na to i, na svu sreću, to je nije boljelo. »O
Bože. Jesam li započela pogrešnu karijeru?«
»Dobro ste počeli«, rekao je Quinlan. »Dvaput ranjena, a izašli ste s Akademije, kada? Prije mjesec dana? Hej, ne brinite. Ja sam dogurao do trideset četvrte, kao i Savich.«
Začuli su glasove izvana. Quinlan je podigao obrvu i rekao:
»Mislim da je vihor moje žene upravo upuhao. Stražar kojega si postavio vani nema nikakve nade, Dillon.«
»Ne, nema«, rekla je vrlo lijepa mlada žena otprilike Lacevinih godina kad je ušla u sobu. Imala je kosu prašnjavo plave boje, iza ušiju pričvršćenu kopčama, i blage i nježne plave oči koje su previše vidjele. Bila je vitka i izgledala je vrlo mala pored dvojice muškaraca. Ipak, nije izgledala kao žgoljava mala cura. »Nemojte kriviti agenta Crammera. Poznaje me.
Pomogao mi je da izroštiljam onih pola tuceta kukuruznih klipova prošli mjesec, sjećaš se, James?«
»Naša avantura u vegetarijanskom roštilju«, rekao je James Quinlan s gađenjem i podbo Savichevu ruku. »Samo za tebe sam morao roštiljati klipove kukuruza. Izgubio sam još svoje muževnosti taj dan.«
»Tvoja muževnost je u zadnje vrijeme, čini se, dosta upitna«, rekao je Savich. »Hej, Sally, ovo je Sherlock. Ona je ta kojoj je trebala tvoja pomoć u uređivanju dok to nije obavila sama.
Samo je nazvala jednog od onih skupih dekoratera i tip se razbacao da joj udovolji.«
Lacey je osjetila mekanu ruku kako joj gladi podlakticu.
»Dillona ste stvarno preplašili nasmrt. Gledala sam ga kako telefonira. Pobijelio je, bacio telefon i istrčao iz Kluba.
Gospođa. Lily je mislila da je toliko uspaljen da se ne može suzdržati ni sekundu više. Što se tiče barmena Fuzza, on je samo odmahnuo glavom i rekao da bi Savich s vremena na vrijeme trebao popiti koje pivo, da bi ga to učinilo dobroćudnijim. Marvin, izbacivač, rekao je da mu je drago što Savich ne pije. Nikada ga nije htio pokušati izbaciti.«
Lacey je rekla: »Rado bih upoznala te ljude. Dillon je rekao da ide tamo da bodri gospodina Quinlana.«
»O, jasno, ali ne samo to, on...«
»Sally«, prekinuo ju je Savich bez isprike. »Sherlock izgleda kao da će svaki čas propasti kroz rešetke. Pustimo je malo samu. Treba se odmoriti. A, evo dr. Breakera. Ned, vaša pacijentica ima malo staklast pogled.«
»Van«, rekao je dr. Breaker, ne gledajući nijednog od njih.
Kad su bili sami, tiho je rekao dok joj je opipavao bilo.
»Nisam mislio da ćete tako brzo početi tu-lumariti, agentice Sherlock. Hej, odakle vam to slatko ime?«
»Od tate. On je sudac. Mislim da odvjetnici mrze biti u njegovoj sudnici. Kažu da njihove klijente to plaši na smrt, biti pred nekim tko se zove
148
Sudac Sherlock.« Nasmiješila mu se, zatim je zatvorila oči, a glava joj je pala na stranu.
Dr. Breaker joj je nježno stavio ruku na krevet. Provjerio joj je oči. Tiho je ustao i promotrio joj lice. Zatim je klimnuo glavom. Sve je bilo u redu. Oporavit će se. Tek je jednom nogom izašao kroz vrata, a Savich mu se već unio u lice, rekavši: »Pa?«
»Nema tu nikakvog 'pa', Savich. Bit će dobro. Spava i treba spavati do jutra, s lijekovima koje smo joj dali. Gadna stvar.
Tip ju je mogao ubiti nabijajući joj tako glavom o pod, da ni ne spominjem to što joj je udario glavu drškom pištolja.«
Savich je uzdahnuo, gledajući svoje sklopljene ruke. »Hvala ponovo što si došao tako brzo. Koliko dugo će biti ovdje?«
»Još jedan dan, rekao bih. Kao što sam ti rekao, CT je bio normalan. Nema krvarenja, nijedan radiolog nije vidio nikakve abnormalnosti. Ponovo ću je pregledati ujutro. Sad idem kući u krevet.«
Kad je dr. Breaker nestao u dizalu, Quinlan je rekao: »Ovo je čudna stvar, Dillon. Hoćeš li mi sada ispričati nešto o tome?«
Savich je pogledao dvoje svojih prijatelja i polako rekao: »U
dubokim sam govnima.«
»Što to znači?« rekla je Sally, sjedajući na klupu pored njega.
Savich je samo odmahnuo glavom. »Čujte narode, hvala što ste došli. Mislim da ću ostati ovdje. Jedna od sestara ponudila mi je krevet. Osjećat ću se bolje kad budem znao daje Crammer tu vani, a ja sam unutra u njezinoj sobi. Tako će zaista biti sigurna.«
»Nemaš pojma tko je iza svega ovoga?«
»Mogao bi biti netko tko ima veze s Marlinom Jonesom, to ima najviše smisla. Ali tko? Prema onome što znamo, on je pravi samotnjak. A zašto bi Marlinu bilo važno hoće li ona otići iz grada ili neće? Osim Marlina, nema nikoga tko maše zastavom. Zapravo, postoji još netko. Vidjet ćemo. To je misterija, duboka i sve zapletenija.« Na Savichevo olakšanje, ni Sally ni Cjuinlan nisu mu postavljali više pitanja.
Sat vremena kasnije, ležao je na leđima na vrlo tvrdom ležaju, slušajući njezino disanje. Jednom je zastenjala, od čega je u trenutku skočio na noge i našao se pored nje, samo da bi vidio da još uvijek spava. Stajao je tamo, gledajući je, bijelu i zamotanu, s infuzijom u ruci. Trznula se, ruka joj se stisnula u šaku, zatim se ponovo opustila. Nije mu se sviđalo ništa od toga. Zašto je taj tip htio čuti što ona zna o Marlinu Jonesu? To nije imalo smisla. Ako je netko drugi ubio Belindu, netko iz njezine obitelji, onda bi imalo smisla kad bi je taj htio maknuti s puta. Ali zašto bi onda on ili ona unajmili čovjeka da kaže Sherlock da je Marlin nedužan?
Sigurno će, ako samo bude dovoljno razmišljao o tome, provjerio svaki mali detalj, pronaći odgovor. Ali sve o čemu je sada mogao razmišljati bilo je pozorno slušati njezino disanje. Lagano je taknuo prstima njezinu vilicu. Bila je kaki zelene boje. Koraknuo je nazad.
149
Ponovo je legao, osjećajući glatku hladnoću svoga pištolja pored ruke, i nastavio je slušati sve dok konačno, nakon onoga što se činilo beskrajno dugim vremenom, nije zaspao.
»Želim kući.«
»Agentice Sherlock, mislim da bi još jedan cijeli dan bio prava stvar za vas. Medicinsko osoblje obožava imati ovdje agente FBI-ja. Od toga se osjećaju važni. A i pomalo superiorni, budući da su oni na nogama, a vi, kao agent, niste.«
»Mora da to izmišljate. Sestra je jutros bila vrlo slatka kad me ubola iglom. I to nije bilo u stražnjicu, hvala Bogu.
Slušajte, dr. Breaker, već je četiri sata popodne. Brojala sam ovčice od devet sati ujutro. Dobro mije. Malo me boli glava, ali ništa više, čak ni posjekotina na glavi. Molim vas, dr.
Breaker, želim ići kući.«
»Porazgovarajmo još malo o tome«, rekao je, odmaknuvši se od kreveta. »O, da, možete me zvati Ned.«
Prebacila je noge s kreveta i sjela. »Trebam odjeću, Ned.«
»Samo polako. Imam odjeću za tebe, Sherlock. Ned mi je rekao da ćeš vjerojatno zahtijevati da odeš.«
Pogledala je svoju bosu nogu. »Nemam čak ni sokne, samo taj tanak bolnički ogrtač koji je otvoren straga.«
Savich joj se samo nacerio. »Pa, Ned, da ti je skinem s vrata?«
»Tvoja je, Savich. Bit će dobro. Samo se treba odmarati još
jedan dan i uzimati ove pilule za bilo kakve bolove.« Pružio je Savichu bočicu s pilulama.
»Do viđenja, agentice Lacey Sherlock. To je neobično ime. Da sam na vašem mjestu, promijenio bih ga. Kako bi bilo s Jane Sherlock?«
»To nije ,bilo smiješno, Ned«, rekao je Savich, ali se dr.
Breaker hihotao. »Nikada još nisam imao priliku to reći. To je stari vic, znaš.«
»Da«, rekla je Lacey. »Znam.«
»Čuli ste ga, ha?«
»Čula sam ih sve. Hvala vam, dr. Breaker. Dillon, daj mi moju odjeću i isprati dr. Breakera.«
»Da, gospođo.«
Savich je ostao vani dok ona nije otvorila vrata. Razgovarao je s agentom Crammerom, mladićem rumenog lica i izbočenog grudnog koša koji je imao diplomu Računovodstva sa Sveučilišta Pennsylvanije.
Odmjerila ih je pogledom. Kad je Savich podigao pogled, ugledao je njezinu opravu i nacerio se. »Nije loše, ha? Sad te neće uhititi modna policija.«
Donio joj je tamno zelenu svilenu bluzu i par traperica, plavi sako i par čizama niskih peta koje je obula samo jednom.
Sviđala joj se kombinacija, ali je nikada ne bi sama izabrala.
U njoj je izgledala previše...
»Izgledate elegantno, agentice Sherlock«, rekao je Crammer.
»Da«, dodao je Savich, »stvarno elegantno. Rekao bih i slatko.«
150
»Specijalni agent ne treba izgledati nikako drugačije osim stručno i pouzdano. Idem kući i presvući ću se.«
»S tim zavojem na glavi, nećeš završiti u Kući slavnih stručnosti. Radije se zadovolji sa slatka. Barem je to sad samo veliki flaster.«
»Želim ići kući.«
»Crammer, hvala što si držao stražu.«
Natjerali su je da siđe u kolicima.
»Spremna si?«
Buljila je u seksi crveni Porsche. »Tvoj je?«
»Da, moj.«
»Kako staneš u njega?«
Štogod je očekivao da će ona reći, to očito nije bilo to, jer se zahihotao. »Stanem«, samo je rekao i otvorio joj vrata.
Zaista je stao. »Bivanje. Douglas vozi crni Porsche 911 iz 1990. Svaki put kad sam se vozila u tom prokletom autu, dobila sam kaznu zbog brzine.«
»Učine ti to ako ne paziš. A sada, Sherlock, još ne ideš kući.«
»Moram kući. Moram zaliti biljke...«
»Quinlan će zaliti tvoje biljke. On je čaroban s biljkama.
Vjerojatno će im čak i pjevati. Sally kaže da očekuje da će one njegove afričke ljubičice pokušati s njima ući u krevet.
Ne brini za svoje biljke.«
»Kamo želiš da odem? U sigurnu kuću?«
»Ne. Ideš k meni.«
151
l
22
»Nitko nas nije slijedio, i da, vidio sam da i ti gledaš.
Zaboravi sad na zločeste dečke na trenutak. Kako ti se sviđa moj skromni dom?«
»Zaboravila sam na to da bi nas netko mogao slijediti onaj čas kad sam zakoračila ovamo. Nikada nisam vidjela nešto slično.« Podigla je lice i raširila prste pred sobom. »Ispunjeno je svjetlom.«
Bila je to jednostavna kuća na dvije otvorene etaže. Tu su bili visoki stropovi prekriveni blijedim gredama, s ogromnim krovnim prozorima. Svi su zidovi bili obojeni svijetložućkasto. Namještaj je bio bež, zlatan i tucet nijansi smeđeg. Hrastovi podovi bili su posuti perzijskim tepisima, a boje su bile meke, pastel-ne, stare. Zavojite hrastove stube prekrivene dugim perzijskim tepihom u nekoliko tonova plave vodile su na gornju etažu. Gornje okolno odmorište bilo je obrubljeno bogato izrezbarenom hrastovom ogradom.
»Dillon«, rekla je polako, okrećući se da ga pogleda prvi put otkad je ušla u ovo magično mjesto: »Moja kuća je u usporedbi s ovim kao štala u usporedbi s Versaillesom. Ovo je nevjerojatno. Nikada nisam vidjela nešto ovakvo. Ti imaš
neistražene dubine. O Bože, ne osjećam se baš dobro.«
Nije imala mučninu, hvala Bogu, ali se ipak srušila na jedan od njegovih velikih smeđih kožnih naslonjača mekih poput maslaca, zatvorila oči i nekoliko puta progutala. Stavio joj je noge na kožni podnožnik koji se slagao s naslonjačem.
»Trebaš jesti. Ne, trebaš se odmarati. Ali, prvo ću ti donijeti vode. Kako bi bilo s malo krekera? Moja teta Faye uvijek je moje trudne rođake hranila krekerima. Što misliš?«
Otvorila je jedno oko. Uzdahnula je i ponovo progutala. »Ja nisam trudna, Dillon, ali znaš, možda kreker ne bi bio loša ideja.«
Pokrio ju je bogatim prekrivačem sa zlatnim baršunastim resama, uguravši ga oko njenih nogu na kožnoj klupici, i krenuo u kuhinju. Nije vidjela kuhinju. Pitala se je li i njezin strop visok dvije etaže kao i ostatak kuće.
Nakon što je pojela kreker i popila malo vode, rekla je:
»Mislim da ti FBI previše plaća. Mogao bi ovaj stan otvoriti javnosti i naplaćivati ulaz.«
152
»Ja sam siromašan, Sherlock. Naslijedio sam ovu kuću i nešto malo sa strane od svoje bake. Ona je bila slikarica -
akvareli i akrilici.«
»Je li bila profesionalka? Kako se zvala?«
»Šarah Elliott.«
Samo je zurila u njega, jedne podignute obrve, žvačući još
jedan kreker. »Šališ se«, rekla je konačno. »Govoriš mi da je Šarah Elliott bila tvoja baka?«
»Da. Mama moje majke. Divna stara dama. Umrla je prije pet godina u osamdeset četvrtoj. Sjećam se da mije rekla daje vrijeme da ode jer joj se artritis jako pogoršao u rukama. Nije više mogla držati svoje kistove. Rekao sam joj da njezin talent nije u njezinim rukama, već u njezinom umu. Rekao sam joj da prestane tupiti i drži kistove zubima.« Zastao je na trenutak, smiješeći se prema slici tek procvale orhideje.
»Isprva sam mislio da će me odalamiti, onda se počela smijati. Imala je taj stvarno dubok, pun smijeh. Živjela je još
godinu dana, i držala kistove zubalom.« Nikada neće zaboraviti prvi put kad ju je vidio s kistom kako joj viri iz usta, smiješeći se kad ga je ugledala, skoro ispustivši kist.
To je bio jedan od najsretnijih trenutaka njegovog života.
»Jesi li bio omiljeni unuk Šarah Elliott? Zato ti je ostavila ovu divnu kuću usred Georgetowna?«
»Pa, brinula se otkad sam izabrao FBI i te računalne bijesne gliste kao karijeru.«
»Bijesne gliste? To mi se sviđa. Ali, zbog čega se točno brinula?« Povukla je pokrivač više do prsa. Iza lijevog uha polako joj se stvarala glavobolja. Mrzila je to. Čak ju je i ruka boljela tamo gdje ju je Marlin Jones ubo prije nekoliko tjedana.
»Bojala se da će to ugušiti moju umjetničku stranu, sa svim tim zahtjevima moga posla i mojim neprestanim prčkanjem po računalu.«
»A, znači ovo te mjesto inspirira? Vraća te tvojim umjetničkim genima?«
»Da. Izgledaš zeleno, Sherlock. Mislim da je vrijeme da odrijemaš. Hoćeš bljuvali?«
»Život ovdje nije dovoljno potaknuo tvoje umjetničke gene.
Bljuvotine odurna riječ. Mogu li malo ostati ovdje? Jako je udobno. Samo se osjećam malo tanašno.«
»Nije čudo«, rekao je, i gledao kako joj glava pada na stranu.
Spavala je. Naslonjač je bila ogroman, pa se nije brinuo da će se probuditi i osjećati ukočena poput pereca. Raširio je preko nje još jedan vuneni pokrivač, onaj koji je isplela njegova majka, toliko mekan da se razlijevao kroz prste. Pomilovao gaje dok ga je nježno gurkao oko njezinih ramena. Ona je kosu bila uplela u francusku pletenicu, ali nije bila dovoljno duga, pa su kestenjaste kovrče iskakale tu i tamo. Nekoliko pramenova kose palo joj je oko lica, samo se malo kovrčajući. Veliki flaster izgledao je apsurdno, nalijepljen na obrijani dio na njezinoj sljepoočnici, zapravo lagano patetičan, budući da je bila tako silno blijeda.
Sve što joj je trebalo bilo je malo odmora. Bit će dobro.
Lagano je prstima prešao preko njezinih obrva.
153
Na hrptu njezina nosa ugledao je sitne pjegice.
Nije imala pjegice nigdje drugdje. Pogledao je. Nije htio, ali je pogledao. Zaista su mu se sviđale pjegice na njezinom nosu.
Nema sumnje u to. Bio je u dubokim govnima.
Probudila se uz miris češnjaka, luka i rajčica. Počela joj je izlaziti slina na usta čak i prije nego što je njezin mozak pravo registrirao hranu. Želudac joj je zakrčao. Osjećala se sasvim dobro, nije joj više bilo mučno.
»Fino, budna si.«
»Što kuhaš?«
»Tjesteninu penne sa sušenim rajčicama, umakom pesto, lukom i češnjakom. I malo tosta s češnjakom. Ti sliniš, Sherlock. Nadam se da imaš apetita.«
»Mogla bih pojesti ovaj pokrivač.«
»Nemoj taj, molim te. To je moj najdraži. Sestre su mi rekle da nisi puno jela cijeli dan. Vrijeme je da se nakrkaš. Prvo, uzmi nekoliko pilula.«
Uzela ih je bez pitanja za što su.
»Bez vina. Kako bi bilo s malo soka od jabuke?«
Stavio je pladanj na njezine noge i gledao je kako uzima prvi zalogaj Savi-cheve tjestenine s pestom. Zatvorila je oči i polako, vrlo polako, počela žvakati, i onda je još žvakala dok više ničega nije bilo u njezinim ustima osim tinjajućeg plamsaja pesta i češnjaka. Oblizala je usne. Konačno je otvorila oči, jako dugo gledala u njega, zatim rekla: »Bit ćeš
fantastičan muž, Dillon. Nikada u životu nisam probala nešto ovako ukusno.«
»To je recept moje mame. Naučila me kako se pravi tjestenina kad mije bilo osamnaest godina i kad sam otišao na Tehnološki institut Massachusettsa. Rekla mi je da je čula da oni gore jedu samo bostonski grah. Rekla je da se dečki i grah ne miješaju dobro pa sam morao znati napraviti nešto drugo. Zaista ti se više sviđa od pizze koju si proždrla prije nekoliko večeri?«
»Isuse, to je bilo pred tek dvije večeri, zar ne? Čini se kao da je prošlo cijelo desetljeće. Zapravo, više mi se sviđa od bilo čega što sam ikada jela. Znaš praviti i pizzu?«
»Jasno. Hoćeš li je za doručak?«
»Napravi je kad god želiš, ja ću je konzumirati.« Ništa više nisu rekli dobrih sedam minuta. Savichev pladanj bio je na stoliću za kavu, dovoljno blizu da ga drži na oku. Stala je na pola i zagledala se u ostatak svoje tjestenine. Pomislila je da će zaplakati. »Tako je dobro. Ali, jednostavno više nema mjesta.«
»Ako kasnije ogladniš, možemo to jednostavno podgrijati.«
Igrala se vilicom, gradeći male kule od tjestenine, vrlo koncentrirano gledajući uzorke koji su se pojavljivali. Nije podigla pogled kad je rekla: »Nisam znala da postoje muškarci poput tebe.«
On je proučavao svoje nokte, ugledao zanokticu na palcu i namrštio se. Ni on nije podigao pogled, samo je rekao: »Što to znači?«
154
»Pa, živiš u prelijepoj kući, i ne vidim ni mrvice nereda ili prašine. Drugim riječima, nisi prasac. Ali, to je samo vanjska stvar, jasno, važna, ali ne i najvažnija. Imaš veliko srce, Dillon. I odličan si kuhar.«
»Sherlock, živim sam već pet godina. Čovjek ne može živjeti samo od pizze kod Debelog Dana. Osim toga, ne volim prljavštinu. Ima puno muškaraca poput mene. Na primjer Quinlan. Pitaj Sally, ona će reći da je njegovo srce veće od neba Montane.«
»Kako to misliš da živiš sam pet godina? Zar nisi živio sam i prije toga?«
»Tvoj trening FBI-jevca u akciji. Vrlo dobro. Nekada davno bio sam oženjen.«
»Nekako te ne mogu zamisliti oženjenoga. Izgledaš tako nezavisan. Jesi li razveden?«
»Ne, Claire se nije od mene razvela. Umrla je od leukemije.«
»Žao mi je, Dillon.«
»Prošlo je već više od pet godina. Samo mi je žao što Claire nikada nije živjela u ovoj prelijepoj kući. Umrla je tri mjeseca prije moje bake.«
»Koliko dugo ste bili zajedno?«
»Četiri godine. Imala je samo dvadeset sedam godina kad je umrla. Bilo je čudno to što se dogodilo. Upravo je bila pročitala onu staru knjigu Ericha Sega-la, Ljubavna priča.
Samo nekoliko tjedana kasnije dijagnosticirana joj je leukemija. U tome je bilo određene ironije, pretpostavljam, samo što je ja jako dugo nisam prepoznao. Gledao sam taj film nekoliko puta ovih godina. Claireina smrt nije bila mirna i bolno tragična kao smrt mlade supruge u filmu ili knjizi, vjeruj mi. Borila se sa svime što je imala u sebi. To jednostavno nije bilo dovoljno. Ništa nije bilo dovoljno.«
Isuse, nije ovoliko govorio o Claire otkad je umrla. To gaje poljuljalo. Iznenada je ustao i prišao kaminu, naslonivši ramena na okvir.
»Žao mi je.«
»Da.«
»Još uvijek ti nedostaje?«
Pogledao je prema jednoj od slika svoje bake, koju mu je dala kad je diplomirao, akrilik pognutog starca koji se cjenka na francuskoj tržnici, u malom selu pored Cannesa gdje je njegova baka šezdesetih živjela nekoliko godina. Zatim je ponovo pogledao Lacey, lagano zbunjenog izraza lica. »Čudno je, ali znaš, nekako si više ne mogu zamisliti Claireino lice u glavi. Sasvim je zamagljeno i izblijedjelo, kao vrlo stara fotografija. Znam da je bol tu, ali sada je blaga, daleka, i ne mogu je zaista pojmiti. Da, nedostaje mi. Ponekad još uvijek dignem pogled s knjige i počnem joj nešto govoriti, ili očekujem da će povikati na mene kad se naljutim zbog utakmice. Bila je klizačica. Vrlo dobra, ali nikada nije uspjela stići do Olimpijade.«
»Tako je i meni sada s Belindom. Isprva nisam htjela da bol ikada popusti, ali ona je ipak popustila, bez mog dopuštenja.
To je skoro kao da Belinda želi da je pustim. Kad sad vidim njezinu fotografiju, čini mi se kao da je ona bila netko 155
koga sam poznavala i voljela na drugom mjestu, u drugom vremenu, možda je i osoba koja ju je voljela bila neko drugo ja. Ponekad, kad sam u gomili, pomislim da je čujem kako me zove. Nje naravno nikada nema.«
On je progutao, osjećajući suze gorko slatkih sjećanja koje nije osjetio godinama. Možda su suze bile za njih oboje.
Oči su joj bile jasne i mirne kad je rekla: »Znaš, i ja bih se borila. Nikada ne bih tiho otišla u tu dugu noć, jednostavno nekako odtreptala i nije li to šteta, i nije li ona bila draga osoba? Ne, ja bih se ritala i vikala cijelim putem.«
Nasmijao se, zatim se odmah otrijeznio. Krivnja jer je govorio o Claire, a zatim se nasmijao? Odjednom, nasmijao se ponovo. »I ja bih. Hvala Sherlock.«
Samo mu se nasmiješila. »Glava me više ne boli. Jedna od tvojih čarobnih pilula?«
»Da. A sada, želiš li gledati vijesti dok ja malo počistim kuhinju?«
»Nema deserta?«
»Nisi počistila tanjur, a tražiš desert?«
»Desert je za sasvim drugi odjeljak želuca, a moj odjeljak za desert je prazan. Znam da sam namirisala kolač od sira.«
Jela je njegov njujorški kolač od sira dok je on prao posuđe.
Gledala je vijesti. Još nevolja u Bosni. Još nevolja na Bliskom istoku. Još zatiranja Kurda, samo kojih Kurda? Bili su skupina podijeljena kao i sve zemlje koje su ih okruživale.
Tada je odjednom tu bio Veliki John Bullock, odvjetnik Marlina Jonesa, pun sebe i dobro raspoložen, dobacivao je novinarima odgovore dok su ga oni ganjali od bostonske sudnice do njegove ogromne crne limuzine.
»Hoće li Marlin Jones ići na sud?«
»Bez komentara.«
»Je li Marlin lud?«
»Znate odluku Suda.« Zakolutao je očima i slegnuo svojim masivnim ramenima.
»Hoćete li tvrditi da nije kriv?«
»Bez komentara.«
»Je li istina da ste svima rekli da je imao teško djetinjstvo, majku koja ga je tukla i ujaka koji ga je seksualno zlostavljao?«
»Javni dokumenti su javni dokumenti.«
»Ali, postoji priznanje.«
»Neće biti dopušteno na Sudu. Policajci i FBI su ga natjerali da prizna.«
»Ali, što je s onom agenticom FBI-ja? Vaš klijent ju je onesvijestio i odveo u skladište da je ubije. Sve imaju na traci i na filmu.«
Veliki John eksplozivno je zamahnuo rukama. »Jasna i glasna klopka. Nije mu bilo ni nakraj pameti da je ubije.«
»Čuo sam da je čak izbo agenticu.«
Veliki John samo je odmahnuo glavom. »Dosta. Samo upamtite, to je bila klopka. Sve je to bila namještaljka. Neće biti dopušteno na Sudu, vidjet ćete.«
156
A jedna novinarka je rekla. »O, znači vi govorite, da je ubio agenticu FBI--ja, onda to ne bi bila klopka?«
Puno smijeha. I puno lica koja su pomno gledala Velikog Johna Bullocka.
»Nema više pitanja, ljudi. Razgovarat ću s vama drugi put.«
Nakon toga je došla reklama za dijetalni Budweiser.
Osjetila je Savicha iza sebe. Tiho je rekla: »Vraćam se u Boston. Moram ponovo vidjeti Marlina Jonesa.«
»Neće ti dati da ga vidiš, Sherlock.«
»Moram pokušati.« Polako se okrenula i pogledala ga.
»Razumiješ to, zar ne? Moram pokušati. Ne mogu samo sjediti i čekati da me opet napadne neki manijak. Ako im ti kažeš da me puste k njemu, pustit će me.«
»On sad nije manijak koji te proganja. Osim toga, ako ponovo odeš s njim razgovarati, moglo bi se otkriti sve o tome da ti je Belinda bila sestra.«
»Ne, ne bih mu rekla ništa o tome. Ne bih nikome rekla za to.«
»To je još uvijek rizik. Vjeruj mi na riječ. Ne možeš ni zamisliti što bi mediji učinili da saznaju da si ti sestra jedne od ubijenih žena i da si sedam godina bila opsjednuta time da pronađeš Marlina. Ti misliš da to što sam upravo rekao zvu ci grubo. Samo pričekaj da se toga dočepaju mediji.
Veliki John bi tada sigurno kriještao o klopci.
»Mislim da bi se više isplatio put u San Francisco. Zašto ne nazoveš ured u San Franciscu i pošalješ nekoliko agenata da razgovaraju s Douglasom, tvojim ocem i tvojom majkom?«
Samo je zatresla glavom.
»Što se tiče Marlina, možda, nakon što se odmoriš nekoliko dana. Gledaj, danas je nedjelja. Želim da se odmaraš do utorka. Obećavaš?«
Pogladila je pokrivač sa zlatnim resama. »Pretpostavljam da bi mi dobro došla noć sna.«
»Dva dana, Sherlock. Želim tvoje obećanje da ćeš biti mirna dva dana. Zatim ćemo razgovarati o tome.«
Bila je tiha, i on je osjetio dobru količinu bijesa.
»Ti si agentica FBI-ja, Sherlock. To znači da radiš ono što ti ja kažem. Izvršavaš zadaće koje te uputim da izvršiš. Ne ideš
surfati na svakom valu koji ti se svidi. Razumiješ?«
»Ti vičeš. Kako da ne razumijem?«
Zakoraknuo je, zatim se zaustavio. »Imam lijepu sobu za goste na katu. Spakirao sam ti i kovčeg. Još uvijek je u prtljažniku auta. Odvest ću te gore, zatim ću ga unijeti.«
Nije razmišljala o svom donjem rublju sve dok nije stajala u viktorijanskoj kupaonici s podom od orahovog drveta visokog sjaja, kadom s nožicama u obliku pandži, umivaonikom na postolju i raskošnim žutim egipatskim ručnicima s malim cvjetićima. Skinula se do grudnjaka i gaćica, okrenula se, ugledala sebe u ogledalu i ostala ukopana. On je izabrao set od najmekše svile boje breskve
157
l
koji je posjedovala. Što je mislio kad ih je izvadio iz ladice?
Bez razmišljanja, prešla je rukom preko trbuha, a svila je bila glatka i skliska na njezinom dlanu. Što li je mislio? Ne, neće razmišljati o tome.
Bili su to samo grudnjak i gaćice, bez obzira na to koliko profinjeni. Kako potencijalno seksi. On vjerojatno nije mislio ništa, samo ih je zgrabio. Obožavala je lijepo donje rublje.
Ovaj sije set kupila za svoj zadnji rođendan. Tako skup.
Mekan i tanak i zločest. Skinula je grudnjak i prešla si glatkom čipkom po obrazu. Nije ga nosila već mjesecima.
Dillon ga je izabrao.
»Sherlock.«
158
23.
Brzo je omotala ručnik oko sebe i pogledala iza vrata od kupaonice. On je stajao nasred sobe s kovčegom u ruci.
»U krevet, molim te, Dillon.«
On je pomislio da ona izgleda više nego umorna. Vjerojatno ju je trebao ostaviti u bolnici, zavezanu za bolnički krevet.
Pogledao je ponovo. Nikada prije nije shvatio kako ručnik može izgledati tako seksi omotan oko nekoga. »Treba ti nešto pomoći?«
To ju je natjeralo da se nasmiješi. »Ne, gospodine. Mogu oprati zube bez dizanja ruku.«
»Onda se vidimo ujutro. Nema razloga da se ti rano dižeš.
Samo odspavaj. Kad se probudiš, viči, i donijet ću ti doručak. Ne zaboravi, Sherlock, obećala si da ćeš biti mirna.«
Nije, ali je klimnula. »Hvala, Dillon.«
»O, još nešto. Moram sutra ujutro obaviti nekoliko stvari.
Dok me ne bude, želim da držiš vrata zaključana i da nikome ne otvaraš. Ne zanima me kako će se predstaviti. Ima dovoljno hrane, čak je ostalo i nešto pesta za tebe. Ne moraš
izlaziti. Otvori samo meni, jesi li shvatila?«
»Shvatila sam.«
»Tvoj SIG-Sauer je dolje u mom uredu. Lady Colt ti je u ladici pokraj tvoga kreveta. Sad me samo pusti da odlučim što ćemo napraviti u vezi te zbrke. Reći ću ti sutra.«
»Što moraš obaviti?«
Namrštio joj se. »Nisu tvoja posla. Neću biti vani više od dva sata.«
»Bi li mi otpjevao nekoliko stihova prije nego što odeš?«
»Hoćeš nešto 'po domaću'?«
»Da, stvarno 'po domaću'.«
Njegov bogati duboki tenor ispunio je sobu, ovaj put zvučeći zaista unjkavo. »Ona nije Rose, ali nije loša. Ona nije laka, ali zna se dati. I ja sam takav kad mi šapuće u uho. Ona nije Rose, ali Rose nije ovdje.«
159
»Tko je Rose?«
Nacerio joj se, salutirao i otišao, zatvorivši vrata sobe iza sebe.
Bila je zora kad je skočio u krevetu. Već je trčao niz hodnik kad je drugi vrisak zaparao tišinu.
Ona se borila za zrak, s rukama omotanim oko sebe.
Pokušavala se podići u krevetu.
»Sherlock? Budna si? Što je?«
Još uvijek je uvlačila zrak u pluća. Bilo je to kao da ju je netko pokušao ugušiti. Sjeo je pored nje i privukao je k sebi.
Počeo joj je trljati leđa. »Sve je sad u redu. Imala si noćnu moru?«
Polako, jako polako, disanje joj je postalo ravnomjerno, ali ju je još uvijek boljelo kad diše, kao da ju je netko udario u rebra. Još nije mogla govoriti, nije htjela govoriti. »Tako je, samo se opusti. Ja sam ovdje. Nitko ti neće nauditi, nitko.«
Lice joj je bilo zakopano u njegovo rame, ruke su joj mlitavo visjele sa strane. Onda, odjednom, stavila je ruke oko njegovih leđa i čvrsto ga stisnula.
»Da, ja sam stvaran i ja sam čvrst i ja sam zao. Nitko ti neće nauditi. U redu je.«
Osjećao je oštro disanje na svojoj koži, zatim je ona rekla,
»Da, znam. Sad sam u redu.«
Pokušao se odmaknuti od nje, ali ona ga je još uvijek čvrsto držala. Osjećao je kako ona drhti. »Stvarno je u redu, Sherlock«, rekao je ponovo. »Nikamo ne idem. Sada me možeš pustiti.«
»Mislim da to ne želim. Daj mi još nekoliko minuta.« Još gaje čvršće stisnula.
Još uvijek se tresla. »Oprosti, ali čini mi se da sam ti spakirao pogrešnu spa-vaćicu. Mora da se smrzavaš.«
»Ti si muškarac. Izabrao si je jer je seksi i prozirna, kao i moje donje rublje.«
»Pa da, pretpostavljam da bi mogla biti u pravu. Zaista je meka i lijepa. Oprosti, ali mora da su me svladali hormoni.
Slušaj sada. Pusti me, Sherlock, i lezi.«
Ako išta, ona ga je još čvršće stisnula.
On se nasmijao. »Obećavam ti da je sada sve u redu. Čuj, moraš me pustiti. Hajde sada.«
»Ne.«
Nasmijao se. »OK, ovako ćemo. I meni je hladno. Zašto oboje ne legnemo i ja ću te držati dok se oboje ne zagrijemo.«
Znao je da to nije dobra ideja, ali se brinuo za nju. Istini za volju, nije htio razmišljati o vlastitim motivima. Imao je na sebi bokserice, ništa drugo. Ne, to definitivno nije bila dobra ideja.
Ušao je pod pokrivače s njom, legao na leđa i privukao je k sebi. Ona je položila lice na njegovo rame, svoju ruku na njegova gola prsa. Povukao je pokrivače visoko do njezinih ušiju.
Bila je ukočena. »U redu je«, rekao je on, čvrsto je grleći uza se, zatim je popustio. »Hoćeš mi pričati o tome?«
160
Osjetio je kako se ona lecnula, a njezin je dah pirnuo preko njegove kože. Još uvijek se bojala. On je samo čekao. Počeo joj je gladiti leđa - dugim, ravnomjernim potezima. Konačno je rekla: »Bila je to noćna mora, glupa noćna mora.
Vjerojatno ju je opet vratilo to što smo pričali o Belindi.«
»Kako to misliš 'opet'? I prije si imala taj san?«
Vrlo dugo je bila tiha. Barem se više nije tresla. On se nadao da će nastaviti govoriti. Natjerati je da se otvori pretvorilo se u jedan od njegovih najtežih zadataka. A počinjao je i ozbiljno sumnjati u svoju strategiju da je smiri. U tišini je primijetio kako je njegovo vlastito disanje postalo nejednako.
Počeo je duboko disati. »Pričaj mi o tom snu, Sherlock.«
Bio je skoro mrak, ona je bila u čahuri od pokrivača uz njega, bila je -na sigurnom, um joj nije bio na oprezu, i tako je rekla, a njezin dah bio je topao i lagan na njegovoj koži:
»Ja sam bila ta koja je bila u skladištu, ili sam bila s Belindom, ili nekako dio nje. Ne znam. Ali u snu je to kao da sam ja tamo, ja sam ona koja je u labirintu, ona koju on treba ubiti, ne Belindu. Zatim sam prošla kroz cijelu stvar u Bostonu. Iskreno sam vjerovala da će me to dovesti do zatvaranja kruga, ali nije.«
»Ne razumijem baš sve što govoriš.«
»Nije ni čudo. Ponekad pomislim da sam luda.«
»Pričaj mi.« Poljubio joj je vrh glave. To nije bio dobar potez.
»Pričaj mi«, rekao je ponovo, a glas mu je ovaj put bio tiši, dublji, jer je bio svjestan njezinog ženskog tijela uza svoje, svjestan njezinog mirisa, njezine kose na svome ramenu, koja mu je škakljala obraz.
»Svaki put kad sam sanjala taj san u prošlosti, išao je malo dalje. On me još nije ubio, ali ovaj put sam se probudila upravo kad je podigao nož.«
On je čekao, samo je držeći, i čekao. Osjetio je kako postaje napeta, osjetio kako joj srce brže kuca. »Reci to, samo reci, Sherlock. Što je?«
»Znam, Dillon, znam da ću, kad se nož spusti, umrijeti.«
Više nije bilo mračno u sobi. Bilo je prigušeno biserno sivo, ipak dovoljno mračno da su oni još uvijek bili tek dvoje ljudi koji dijele tajne u noći. Znao je da mu ona sada mora reći sve ili mu možda nikada neće reći. Sada je bila ranjiva. Nije znao koliko dugo će to još trajati. Vjerojatno ne dugo.
»Je li taj san počeo odmah nakon što je Belinda ubijena?«
»Da. Mislila sam o tome uvijek iznova sve ove godine. Baš
kao što sam rekla, ako nisam ja ta koja je tamo, onda je kao da zaista slijedim njezin isti put, osjećajući strah koji je ona osjećala.« Njezini su prsti zgrabili dlake na njegovim prsima i on se malo lecnuo.
»Oprosti, Dillon. O Bože, ti nemaš ništa na sebi. Oprosti.
Nisam to dosada shvatila.«
»U redu je. Imam bokserice. Nemoj obraćati pozornost. Kad si zadnji put imala tu noćnu moru?«
»Prije više od godinu dana. Ovaj put prošla sam kroz to cijelim putem do središta labirinta i on je bio tamo, samo što je bilo tako mračno da ga nisam
161
mogla vidjeti, ali sam vidjela srebrni luk njegova noža. Onda sam vrisnula i to me probudilo.«
»Misliš da je ono što si učinila u Bostonu vratilo san?«
»Ne znam. Vjerojatno.«
Bio je tih na trenutak, zatim je vrlo tiho rekao: »Znači, zato si bila tako sigurna što će točno Marlin napraviti. Nisu to bili samo izvještaji o njegovom profilu, nije to bilo sve ono što si proučavala tijekom proteklih sedam godina, sve misli koje si tome posvetila. Znala si svaki korak. Zbog sna, znala si svaki potez koji treba napraviti, svaki potez koji će on napraviti.«
»Da. Ali to još uvijek nema smisla, zar ne?«
»Ne ovaj čas, ali imat će prije ili kasnije.«
»Proučavala sam ga. Profil je bio točan - on je mrzio žene koje psuju, i zato im je vadio jezik. Ono u što nisu mogli biti sigurni jest da su žene također ogovarale svoje muževe. Ali ja sam znala da je to istina. Zato sam ja morala biti mamac - ja sam točno znala kako ga natjerati da krene za mnom, znala sam koje gumbe pritisnuti. On nije morao ni na trenutak posumnjati da sam ja najbolji kandidat za kaznu.
Ali postojala je razlika koju sam upravo sada shvatila. U
mom snu, kad je ubojica podigao nož, nije to bilo na isti način kao što je Marlin podigao svoj nož u središtu labirinta u Bostonu. U snu nije bilo tako žestoko. Bilo je to kao da on...«
»Kao da što?«
»Kao da nije zaista bio ozbiljan, ali sam ja znala da jest i bila sam nasmrt preplašena. Žao mi je. To nema ni trunke smisla.«
Razmišljao je o tome na trenutak, zatim je rekao: »Ali u Bostonu si ga stavila u obrambeni položaj. Nije se suočavao s prestravljenom, bespomoćnom ženom. U tome bi mogla biti razlika.« Ponovo je čvršće stisnuo ruku oko nje. »Slušaj me.
Čak i ako se taj prokleti san zaista nastavi neku noć u budućnosti, čak i ako on zaista zabije nož u tebe, ti ne možeš
umrijeti. To je samo san. Moraš u to vjerovati. Koliko god se činilo stvarnim, ipak to nije. Nikada neće biti.«
Ona je zadrhtala, zatim je bila tiha uz njega. Njezina je ruka bila stisnuta u šaku na njegovim prsima. Uspio ju je ignorirati, ali je sada njezina ruka bila niže, skoro kod njegovog trbuha. Počeo je brže disati.
»Što misliš da sve to znači?«
Razmišljao je dugo o tome. Trebalo mu je duže nego inače jer je imao erek-ciju, srce mu je tuklo brzo i jako, i bilo mu se dosta teško koncentrirati. Njegov mozak više nije imao nikakav nadzor. Htio je povući tu predivnu mekanu spavaćicu boje breskve preko njezine glave i...
»Ne znam. To je skoro kao da imaš nekakvu vezu s Belindom.
Ne, to zvuči kao nekakva psiho-glupost. Ipak, u tome mora biti nečega. Nešto što se dogodilo, a čega se ti ne sjećaš. Ne misliš?«
Njezina je ruka sada bila šaka na njegovom trbuhu. »Ne znam. Što se moglo dogoditi? Zašto se ne bih sjećala? Tada nisam ozlijeđena. Nemam iz tog doba nikakvih trauma ili ozljeda glave bilo kakve vrste.«
162
Stavio je svoju ruku na njezinu, pritiskajući je dolje dok se njezini prsti nisu raširili na njemu, a njezin je dlan bio mekan i ravan na njegovoj koži. »Samo se opusti. Sve će biti u redu. Poznajem ženu koja bi mogla pomoći da se vratiš
onome što se stvarno dogodilo. Mora biti nečega od prije sedam godina, nečega što je ovo potaknulo, nečega što si blokirala, a što ponovo izvire na površinu. Da, ako te itko može dovesti do pozadine svega ovoga, onda je to ona. Ali nemoj više o tome sada brinuti.«
»Zaista misliš da će nam ona pomoći?«
»Zaista to mislim. Otkad je sve ovo počelo, znao sam da postoji nešto što skrivaš od mene. Obećavaš da je ovo sada sve?«
»Da.« Strah je nestao. Čak joj nije bilo ni važno što je ta žena o kojoj on govori vjerojatno psihijatar. Gledala ga je u mutnom jutarnjem svjetlu, osjećala je njegovu snagu, jake glatke mišiće, tkivo njegova mesa. Sada nije osjećala ništa ni približno slično strahu. Osjećala je nešto za što nije mislila daje ikada u životu osjetila. Osjećaj njegovog tijela ispod njezina dlana, ispod njezinih prstiju, činio ju je toliko živom da joj je tijelo bubnjalo od snage svega toga.
»Dillon?«
»Hmmmm?« Nije znao ima li još uopće riječi na raspolaganju.
Cijeli mu je mozak bio u preponama, potreba za njom je bjesnjela kroz njega, tjerala ga da se trese, i trebala mu je cijela snaga da zadrži prisebnost.
»Zaista mi je toplo, ali toplije na nekim mjestima nego na drugima. Ramena su mi hladna, ali ne i drugi dijelovi, na primjer prsa.«
Ona ga je zavodila? Ne, to nije moglo biti. Molio se da jest, zatim opsovao sam sebe. Morao je izaći odavde. Trebao bi biti natrag u svojoj sobi, s dvoja vrata zatvorena između njih.
Pročistio je grlo. »Razgovor bi pomogao, ali ako ne možeš
razgovarati, idem ponovo u svoju sobu. To bi bilo pametno, vratiti se isti ovaj trenutak u moju sobu bilo bi vrlo pametno.«
»Znam.« Duboko je uzdahnula, naslonila lice na njegovo rame, zatim ga lagano ugrizla. Zatim je polizala mjesto koje je ugrizla. »Vjerojatno si u pravu. Ali, moram ti reći, ona topla mjesta su postala još toplija. Zapravo vruća.«
»Sherlock, prestani sada. Ovo nije dobro. Znao sam da nije dobro kad sam ušao u krevet s tobom. Sad znam da je to možda jedna od najglupljih stvari koje sam već dugo napravio.« Pomislio je da će, ako se sada pomakne, imati sedam godina nesreće, jer će se raspasti na milijardu komadića, poput ogledala.
Izvukla je ruku ispod njegove. On je uvukao razočarano dah.
»Žao mi je. Ollie mi je rekao da se nikada ne upuštaš u veze s vlastitim ljudima.«
Zašto joj je Ollie to rekao? Izlazio je s Hannah prije nego što se ona pridružila Jedinici, ali je zatim prekinuo kad je stigla u momčad. Pa, da, barem je jednom Ollie bio u pravu.
Zapravo, do prije sat vremena, on bi se u to bio kladio. Do prije možda samo deset minuta, još jednom bi se bio kladio u sve što ima. »Ne, ne u veze se sa svojim ljudima. Barem nisam dosada. Čini se ipak da je to sada sve poslano kvragu.
I nemoj opet reći da ti je žao. Ako to kažeš, učinit ću nešto ne baš profinjeno.«
163
»Što?«
»Sherlock, prestajem. Neću iskoristiti noćnu moru. Ti si ranjiva i bojiš se i ja sam slučajno ovdje. Ali ja ti sada ne trebam. Ti si u redu, točno?«
Nije rekla ni riječi. Pomislio je da ga je netko udario u želudac kad je osjetio njezine suze na svojim prsima.
»O kvragu«, rekao je, povukao je na sebe i poljubio je.
Laganim, pernatim poljupcima, a između poljubaca je govorio. »Nemoj plakati. Pokušavam biti plemenit. To je bitka i ja je gubim. Moraš mi pomoći s tim. Zaista te želim, ali ovo nije način, sigurno. Zapravo, želim da ponovo budeš cijela, upravo sam to pog-rješno rekao. Ima li to tebi ikakvog smisla?«
Dlanovima je gladila njegovo bedro, prema gore. Rekla mu je uz uho. »To znači onda mora biti to.«
Nije znao o čemu ona govori. Sve o čemu je mislio je kako bi je ljubio.
»Moram prestati«, rekao je između druge runde poljubaca,
»ako ne prestanem, skočit ću na tebe i ta će spavaćica završiti na podu.«
Ona se otrgnula od njega, potpuno ga iznenadivši. »Da budem jasna u vezi s ovim,« rekla je, smiješeći mu se. Htio je zaplakati dok nije shvatio što ona radi. »Bit ću otvorena. Ne želim da imaš ikakvih sumnji o tome što ja mislim o ovome.«
Gledao ju je kako povlači spavaćicu preko glave i baca je na drugi kraj sobe. Sjedila je na njemu, gola, gledajući ga, i izgledala je nasmrt preplašena, i prkosna. Da, to je bilo to, prkosna i odlučna.
Začudo, to gaje umirilo. Htio je staviti ruke na nju, ali ne, ne još. »Što želiš da učinim, Sherlock?«
»Želim voditi ljubav s tobom, to jest, ako za mene učiniš
iznimku.«
»Za tebe činim iznimke otkad sam te bacio u grmlje u Hogan's Allevju. Zašto izgledaš nasmrt preplašena ako si tako sigurna u sve ovo?«
»Nisam preplašena. To je samo jutarnje svjetlo.«
»Da, jasno.« Ali bio je više nego voljan povjerovati u to.
Imala je divne grudi, visoke i glatke i okrugle, točno prave veličine za njegove ruke, njegova usta, bilo koji drugi dio njega koji ju je htio dirati. A on je htio. Nije se mogao sjetiti da je ikada u životu nešto tako jako želio.
Zatim se sjetio da je više od svega želio postati agent FBI-ja.
To je svakako ometalo stvari.
164
24
Ne. To je bila čista glupost.
U shemi stvari, to je bilo vrlo kratkovidno od njega. Žena koja je sjedila gola na njemu bila je, shvatio je, vjerojatno najvažnija prekretnica u njegovom životu. Ona je bila nešto stvarno, nešto potrebno, njemu potrebnije od bilo čega u životu. Želio ju je, ovdje i sada, želio ju je cijelu. Polako je podigao desnu ruku i lagano vrhovima prstiju dodirnuo njezinu dojku.
Ona se povukla, kao da je iznenađena.
Obujmio joj je dojke dlanovima. Divno, bile su savršene veličine. Ona se ponovo lecnula.
»Što je? Ne sviđa ti se što te diram?«
»Dillon, moram ti nešto reći.«
Nije joj mogao skinuti pogleda s prsa, ali je uspio spustiti ruke, barem na trenutak, premda su ga prsti svrbjeli kao ludi. Ali znao je da mora slušati. Nešto nije bilo sasvim u redu. Sad joj je gledao rebra, trbuh, glatku površinu bedra.
»Dillon?«
»Da? Samo ti pričaj. Pokušat ću se koncentrirati, ali ne mogu si pomoći, moram te gledati, Sherlock. Zaista te je jako lijepo gledati.«
Ona je duboko udahnula, zatim je izustila: »Samo sam jednom ovo učinila. Kad sam imala devetnaest godina. Na stražnjem sjedalu žutog Jaguara Bobvja VVellmana. Bilo je tijesno i uopće nije bilo zabavno. Zapravo, bilo je neuredno i užasno, ali ja sam to gledala s filozofske strane. Na kraju krajeva, radilo se o stražnjem sjedalu auta. Ali tada, nakon Belindine smrti, jednostavno nisam podnosila bilo kakve muškarce oko sebe.«
»Samo jednom? U cijelom životu? U Jaguaru? Sigurno ne u XJ6? To bi bilo praktično nemoguće.«
»To je istina, ali Billy je nekako uspio. Nije uopće bilo ugodno, kao što sam rekla, a ja nisam ni znala koliko je on koščat, sve sama koljena i laktovi, čak mu je i brada bila oštra. Da nas je netko gledao, pukao bi od smijeha. Billy je obožavao taj auto. Sjećam se da je koža bila stvarno glatka i podatna jer ju je uvijek
165
mazao uljem. Onda bi me značajno pogledao i rekao da je uzeo majčino djevičansko maslinovo ulje.«
»Kakav glupan. Sad kad bolje razmislim, i ja sam učinio nešto slično kad mi je bilo sedamnaest ili osamnaest godina.
Ali, tebi je dvadeset sedam, Sherlock.«
»Da. Kad sam imala devetnaest, nakon što je Belinda ubijena, jednostavno sam se zatvorila. Nikada se čak nisam ni zanimala za nekog muškarca od onda s Billivjem. Ni približno. Sve do tebe. Smeta li ti to?«
»Mislim da ne. Znači, nikad s Douglasom?«
»Ne. Jednom me, prije nekoliko tjedana, poljubio, ali to je bilo sve. Ne, samo ti.«
»Samo ja.« To je zvučalo nevjerojatno dobro. Zapravo, pomislio je, dok ju je spuštao na sebe, ako prije toga ne pretrpi osjetilno preopterećenje, pružit će joj zadovoljstvo pa makar ga to ubilo.
Kad joj je podigao razinu zanimanja barem na polovicu njegovoga, bio je već toliko daleko, jednostavno nije znao hoće li izdržati. Podigao ju je do svojih usta, osjetio njezino iznenađenje, njezin šok. Nakon ne više od minute ili dvije, osjetio je svaki drhtaj u njezinim nogama, duboko stezanje mišića njezina trbuha. A kad je ona povikala, a leđa su joj se divlje savila u luk, šake lupale po njegovim ramenima, vukle ga za kosu, znao je da je najsretniji čovjek na svijetu.
Htio joj je ponovo pružiti zadovoljstvo, ali je znao da to jednostavno više ne bi izdržao. »Sherlock«, rekao je. Gledajući je u oči, ušao je u nju brzo i duboko, njegove su se snažne ruke tresle od napora da se svlada, da održi svoju težinu iznad nje, dok je išao dublje i dublje, osjećajući kako se njezino meso polako ugiba da ga primi. Glava mu je bila zabačena unatrag, oči su mu bile zatvorene. A kad ju je ponovo dodirnuo prstima, znao je da je biti u najdubljim govnima najbolja stvar koja mu se ikada dogodila u životu.
Ona je ponovo svršila kad su je dodirnuli njegovi prsti, a dok je gledao njezino lice, čuo njezine jecaje zadovoljstva, osjetio kako ga vuče bliže i još bliže, pustio se.
I to je bilo dobro, sve to.
»Lacey, samo zatvori oči, tako je, i nasloni glavu. Spusti ramena. Dobro. Nemoj se ukočiti. Samo duboko diši. Dublje, pusti. Da, tako je dobro.«
Dr. Lauren Bowers, konzervativna kongresmenka iz Marvlanda i jedna od najboljih hipnotizerki koje je Savich poznavao, podigla je glavu i nacerila mu se. »U ljude poput gospođice Sherlock«, rekla je svojim normalnim tonom glasa,
»najčešće se najjednostavnije prodre. Kad se jednom prođe njezin obrambeni sustav, ona je poput otvorene knjige čije stranice lepršaju na vjetru. Taj njezin oštar mozak jednostavno te poziva da uđeš. Savich, napisao si pitanja.« '
Uzela je list papira od njega i preletjela ga. »Jesam li ti ikada rekla da si zapravo dosta dobar? Naravno da znaš da jesi, trenirali su te najbolji.«
Dr. Bovvers se okrenula mladoj ženi koja je izgledala uvenula i blijeda, kao da joj nešto duboko iznutra već predugo crpi snagu.
166
»Lacey? Čuješ li me?«
»Naravno, dr. Bowers. Nisam gluha.«
Dr. Bowers se nasmijala. »To je dobro. Sada želim da se vratiš unazad, La-cey, nazad do posljednjeg puta kad si vidjela Belindu. Sjećaš li se kad je to bilo?«
»Bio je trinaesti travnja, tri dana prije nego što je Belinda ubijena.« Lacey je odjednom posrnula naprijed, zatim pala natrag. Divljački je tresla glavom naprijed i nazad. »Ne!«
»Lacey, sve je u redu. Samo duboko diši.«
»Hoću Dillona.«
Bez stanke, on joj je lagano gladio ruku. »Tu sam, Sherlock.
Neću te ostaviti. Hajdemo unatrag zajedno, u redu? Ti ćeš mi morati nešto učiniti. Morat ćeš mi naslikati taj dan riječima, tako da ga vidim kao što ga ti vidiš. Možeš li to učiniti?«
Njezin se izraz promijenio, omekšao, i nevjerojatno, izgledala je opet poput djevojčice, poput tinejdžerke. Uzdahnula je, zatim se nasmiješila. »Bilo je vrlo sunčano, svježe i prohladno, samo niska magla koja se komešala kroz Golden Gate most. Voljela sam takve dane, gledati jedrilice u Zaljevu, vidjeti rt Marin kroz otvorene krpice u magli, blijed i pust, ali ipak zelen od svih onih zimskih kiša.«
Dr. Bovvers je klimnula Savichu da nastavi. On je rekao onim dubokim, poželjnim glasom: »Što si radila?«
»Sjedila sam na terasi dnevne sobe.«
»Jesi li bila sama?«
»Da. Moja majka je drijemala u svojoj sobi. Otac je bio u sudnici. Bio je tužitelj u velikom slučaju droge, i htio je biti siguran da se obrana drži zabrane pristupa koju je izdao predsjedavajući sudac. Rekao je da će ih, ako ne budu, oderati žive.«
»Gdje je bila Belinda?«
Usta su joj se stisnula, obrve skupile. Više se nije smiješila.
Počela je tresti glavu, naprijed i nazad.
»U redu je«, rekao je Savich lagano. »Gdje je bio Douglas?«
»Mislila sam da je na poslu.«
»Ali nije bio?«
»Ne, bio je u kući. Bio je s Belindom, gore u njihovom apartmanu. Bili su na balkonu iznad mene.«
»Što su radili?«
Na trenutak je izgledala nevjerojatno ljuta, zatim joj se lice izgladilo i glas joj je bio gladak, bezbrižan. »Vodili su ljubav.«
To nije očekivao. »Razumjela si što se događa, zar ne? To te nije izbezumilo?«
»Ne. Bilo mi je samo neugodno. Douglas je govorio svakakve prostote.«
»Što se zatim dogodilo?«
»Čula sam Belindu kako je viknula.«
167
»Imala je klimaks?«
»Mislim da nije. Čula sam je kako se otkotrljala s ležaljke na cigleni balkon. Čula sam kako plače, zatim je prestala.«
»Zašto?«
»Čula sam Douglasa kako joj je rekao da će je, ako bude dalje plakala, netko čuti, a to mu se uopće neće svidjeti.
Zapravo, ako nastavi cviliti, mogao bi je baciti s balkona.«
»Što se zatim dogodilo?«
»Ništa. Belinda je ponovo utihnula. Nakon nekoliko minuta, čula sam ih kako ponovo vode ljubav. Čula sam Douglasa kako joj kaže da bi joj bolje bilo da zastenje, jer ako ne bude stenjala, on neće vjerovati da ga ona zaista voli. Ona je tada glasno zastenjala i on joj je rekao još prostota. Stalno joj je govorio da mu je ona dužna, da mu je naveliko dužna.«
»Znaš li što je time mislio?«
Odmahnula je glavom.
»Što se dalje dogodilo?«
»Čekala sam dok Douglas nije izašao, zatim sam otišla do njihove spavaće sobe i pozvala njezino ime. Ona mije rekla da odem, ali nisam. Samo sam ušla. Ona je stajala posred sobe, gola. Zgrabila je svoje traperice i stavila ih pred sebe.
Pitala sam je li ju Douglas udario i ona je rekla da nije, da je to smiješno. Douglas ne bi nikoga udario. Ali, ja joj nisam vjerovala. Mislim da sam vidjela modricu ispod njezinih rebara kad je podigla ruku da mi odmahne da odem. Ali, nisam je ostavila. Nisam mogla.«
»Da li se to, koliko ti znaš, događalo i ranije?«
Odmahivala je glavom. »O ne. Sigurna sam. Mislila sam da se vole. Douglas je uvijek bio tako drag i mazan s njom, tako nježan. Uvijek su se smijali i grlili, ljubili kad su mislili da ih nitko ne gleda. Ali ne sada. Nije mogla ni ravno stajati. Htjela sam ga ubiti. Ali, ona je rekla ne, ako ga itko ubije, to će biti ona. Rekla mi je da odem, da me ne želi vidjeti, da sam gnjavator. Te noći je pobacila.«
»Nikada ovo nisi nikome ispričala? Ni Policiji nakon što je ubijena?«
Nije ništa rekla. Opet se mrštila. »Mora daje imala pobačaj jer ju je Douglas udario. Sasvim sam zaboravila na to.«
Odjednom su joj se oči otvorile i ona je prazno buljila ispred sebe. Izgledala je zbunjena, zatim preplašena. On joj je počeo masirati ruku, zatim je obujmio prstima. »U redu je, Sherlock. Ja sam ovdje. Ništa se loše neće dogoditi.«
Počela je plakati. Samo je buljila u njega, nije davala ni zvuka od sebe, ali suze su se slijevale niz njezine blijede obraze. Usne su joj bile ispucale.
Dr. Bowers joj je obrisala suze maramicom. »Lacey, to je dovoljno. Hoću da se sada probudiš. Brojat ću do tri. Na tri, ti ćeš se probuditi, nasmiješiti se Sa-vichu, i sjećati se svega o čemu smo govorili.«
Na tri, Lacey se, još uvijek otvorenih očiju, vratila u sadašnjost. »Zašto plačem?«
168
Protrljala je prstima oči. »O, sada se sjećam. To je...«
»U redu je«, rekao je Savich, privukao je k sebi, i počeo joj svojim velikim rukama prelaziti gore-dolje po leđima. »Ne moraš ovaj čas govoriti o tome.«
Postala je jako mirna u njegovim rukama. Srce joj je bilo uz njegovo. Osjećao je spor, ravnomjeran ritam. Poljubio joj je kosu. »Jesi OK?«
Klimnula je uz njegovo rame. »Toliko mi nedostaje Belinda.
Bila mi je više majka nego što je bila naša stvarna majka.
Naša stvarna majka je cijelo vrijeme samo bila u svojoj sobi.
Voljela je jesti čokolade Godiva. I bila je tako lijepa - i Belinda i moja majka. Ja sam bila ona neugledna, ali nijedna od njih dvije to mi nije stavljala pod nos, pa možda se Belindi nisam baš sviđala kad sam bila starija. Ne znam zašto.
»Znam da ju Douglas nikada prije nije udario, rekla mi je da nije. Pitala sam je zašto ju je udario ovaj put, zašto ju je ponizio.«
»Što je rekla?«
»Nije mi htjela reći. Samo je stajala tamo, odmahujući glavom. Rekla mi je da ne bih razumjela. Da to nema nikakve veze sa mnom, da trebam to zaboraviti.
»Ja sam bila zbunjena, zatim ljuta. Rekla sam joj da imam devetnaest godina, da više nisam dijete, da znam svirati klavir, a ona ne zna. Tome se nasmijala, ali ju je boljelo rebro kad se smijala, pa je brzo prestala. Rekla mi je da zaboravim na to, da to nije važno u cijeloj priči. Rekla mi je da odem.
Otišla sam u dolinu Napa s nekim prijateljima. Više nikada nisam vidjela Belindu.«
»Kako si znala da je Belinda pobacila?«
»Ne sjećam se. Netko mi je valjda rekao. Ali čini se da to nitko nije znab. To nije u medicinskim izvještajima niti u izvještaju s autopsije. Jednostavno se ne sjećam.«
»Ali nekako si je slijedila kroz skladište, slijedila je do njezine smrti, vidjela sve što je ona vidjela, osjetila užas, osjetila je kako umire.«
Dr. Bowers je izgledala kao da želi skočiti na Savicha, ali on je samo odmahnuo glavom. Lacey je sada bila ukočena, povukla se od njega, ali on nije više ništa rekao, samo ju je držao, lagano je ljuljajući naprijed i nazad.
»Kako sam mogla biti tamo? To nema nikakvog smisla. Bila sam u St. Heleni kad me otac nazvao. Otišla sam iz San Francisca točno onaj dan kad sam razgovarala s Belindom.«
»Što je tvoj otac rekao kad te nazvao?«
»Rekao je da je Belindu ubio Ubojica s uzicom. Rekao mi je da dođem kući. Ja sam otišla. Ništa više.«
»Je li ti otac rekao za njezin pobačaj?«
»Ne sjećam se.«
»Kad si prvi put imala onaj san?«
»Šest tjedana kasnije. On je vrebao, i ja sam znala da je on tamo, samo što tu ništa nisam mogla učiniti. Nisam mu mogla pobjeći. Vikala sam na njega:
169
'Zašto si ovdje? Što hoćeš?' On ništa nije rekao. Samo mi je prilazio sve bliže i bliže. Znala sam da će me udariti po glavi, ali to nije bilo važno. Nisam mu mogla pobjeći. Osjećala sam se bespomoćno, a to sam i bila. On je bio tu, iznad mene.
San je završio.«
»Kad si shvatila da bira žene jer psuju ili ogovaraju muževe?«
»Snovi su postajali duži, detaljniji. Kasnije mije on to rekao, uvijek mi iznova to govorio. To je počelo tri mjeseca kasnije.
Rekao mi je na uho neposredno nakon što me udario: Ti si pogana mala kučka, zar ne? Psuješ i govoriš sve te ružne stvari koje ne bi smjela govoriti i kriviš muža i nazivaš ga ružnim imenima. Moram te kazniti.'
Nikada to neću zaboraviti, nikada. Snovi su se nastavili, postajali su sve realističniji sve do jedne zadnje noći kad sam se probudila samo trenutak prije nego što me ubio. Zaista ne znam koliko je izrađivanje profila utjecalo na mene i sva moja istraživanja. Bilo je dosta jezivih stvari na tečajevima, a ja sam sve vrijeme mislila na njega, čitala listove svih velikih gradova, proučavala druge serijske ubojice. Ali ne razumijem odakle je došao taj san.«
»To je tu, Lacey. Izvući ćemo sve van. Samo će trebati još
nešto vremena.«
»Dr. Bovvers je u pravu. Sve je tu u tom tvom sjajnom mozgu, negdje. Sve ćemo otključati, ali ne danas.« Poljubio joj je vrh glave, zatim rekao svojim mirnim neužurbanim glasom: »Sjećaš li se je li to govorio Marlin Jones?«
Zadržao je dah. Bila je savršeno tiha, savršeno mirna.
Konačno, rekla je glasom prigušenim njegovom košuljom.
»Ne, ne mogu biti sigurna.«
Ili nije mogla podnijeti sjećanje. Za sada je to bilo dovoljno, više nego dovoljno. »Mislim da bismo mogli završiti za danas.
Što ti kažeš, Lauren? Jesmo li je dosta mučili?« rekao je.
»Rekla bih da da. Idite gledati Redskinse kako igraju. Jedite kokice. Zaboravite to, barem za danas. Ona se još uvijek oporavlja. Treba joj odmor. Izvući ćemo ostalo za koji dan.«
170
25
Pomoćnik direktora Jimmy Maitland grizao je neupaljenu cigaru, načrčkao dvije riječi u svoju malu crnu knjižicu, zatim ponovo pogledao agenticu Sherlock, koja je sjedila na rubu Savichevog kauča, i izgledala blijeda poput smrti.
Savich je bio nasuprot nje u svojoj omiljenoj kožnoj fotelji, nogu prekriženih na gležnjevima. Koliko je Maitland mogao vidjeti, gledao je Sherlockine ruke. Nije rekao ni riječi. Jimmy Maitland, koji je znao Savicha otkad je postao specijalni agent prije osam godina, rekao je: »Ne sviđa mi se ništa od toga, Savich. Nazvao me Crammerov nadglednik Odjela, i rekao mi da je Sherlock napadnuta i da je Crammer bio pred njezinom bolničkom sobom. Volio bih znati zašto mi se to niste potrudili ispričati.«
Sherlock je podigla pogled. Oči su joj bile jako sjajne i jako zelene. »Nedjelja je, gospodine, i mi smo namjeravali gledati utakmicu Redskinsa. Više bih voljela San Francisco 49ers, ali ovdje ih ne pokazuju osim ako ne igraju na Nogometu ponedjeljkom uvečer.«
Prije nego što je Jimmy Maitland uspio skočiti na Sherlock, Savich je rekao: »Samo sam htio da se ona danas odmori, gospodine. Namjeravao sam sutra s vama razgovarati o tome.
Ipak, ljubazno je od vas što ste se dovezli skroz ovamo.«
»Zašto je ona kvragu ovdje?«
»Napadnuta je u svojoj kući. Mislio sam da nije sigurno da ostane tamo.«
Matiland je na to zabrundao. »Pa koji se vrag ovdje događa?
To je u vezi onom malom gnjidom Marlinom Jonesom, zar ne?«
Znala je da će, ako mu kaže da nema pojma o čemu se radi, on vjerojatno dobiti srčani udar, pa je jednostavno rekla:
»Da, gospodine. Mislim da naš posao još nije sasvim završen.
Ja se vraćam u Boston kako bih ponovo s njim razgovarala.
Ima još puno otvorenih pitanja, nekih stvari koje se jednostavno ne slažu. Posljednja stvar koju želimo je nesigurnost. Sjećate se Richarda Jewella i napada bombom na Olimpijadi u Atlanti? Izgledali smo kao tajnoviti glupani koji si čuvaju stražnjicu u tom slučaju. Bili smo nespretni, govorili smo medijima sve prije nego što smo imali išta i blizu konačnog, a onda smo tipa ostavili izloženog na vjetru.
Oduzeli smo mu reputaciju, njegovo dobro ime. Čak smo mu uzeli i
171
njegovo posuđe. Pustite me da dovršim kako treba s Marlinom Jonesom. Samo ovaj tjedan, gospodine. To je sve što trebam, samo ovaj tjedan.«
Podsjećanje na fijasko s Richardom Jevvellom natjeralo je Jimmvja Maitlan-da da skoro progrize svoju cigaru. »Mislite da bismo se na ovome mogli opeci?«
»Moguće je, gospodine. Kao što sam rekla, ja ću otići tamo u utorak i sve ću srediti. Možda ću ostati do kraja tjedna.
Molim vas.«
»Tko vas je do vraga pokušao ubiti, agentice Sherlock?«
Trebala je znati da će se on okomiti na to. Gospodin Maitland je bio vrlo uporan čovjek. »Mislim da se nije radilo o pokušaju ubojstva, gospodine, više o prijetnji, ali i to je jedno od otvorenih pitanja.«
»Ne sviđa mi se da moje agente ubijaju, agentice Sherlock.«
»Ne, gospodine.« Kao potencijalnoj žrtvi, ni njoj se to nije sviđalo, ali nije mislila da će se Maitland nasmijati ako to kaže. Pomakla se još bliže rubu kauča. Boljela ju je glava.
Rame joj je bubnjalo. Osjećala se lagano ošamućena. Htjela je da je Dillon poljubi. Vidjela ga je golog iznad sebe i zagrcnula se na gutljaj vode koji je upravo ispila.
»Jesi li OK, Sherlock?« Savich je napola ustao iz svoje fotelje, zatim je na njezin pogled ponovo sjeo. Što bi ionako napravio? Zagrlio je? Da, to bi tek bila prava gozba za Maitlanda. Mogao bi dobiti udar na licu mjesta. Savich se molio da Maitland ne postavi više nikakva pitanja o njezinom napadaču. Nije još smislio nikakve uvjerljive odgovore. Nije htio uvući u to njezinu obitelj, barem ne još.
Ona je rekla: »Da, gospodine, dobro mi je.«
Bila je crvena u licu; nije ga htjela pogledati. Buljila je u crne rese na svojim Ballvjevim mokasinkama. Da njegov šef nije sjedio na dva metra od njega, mogao ju je prebaciti preko ramena i odnijeti gore. Široko se nasmiješio Jimmvju Maitlandu. »Ja ću s njom poći u Boston. Sve ćemo to srediti.«
»Marlin Jones je u zatvoru. Tko je dovraga napao agenticu Sherlock? Zašto?«
»Ne znamo još, gospodine, ali se kladimo da odgovor leži kod Marlina Jonesa.«
»Ne znate to, Savich. Moglo bi biti i sasvim nepovezano.«
Nitko nije rekao ni riječi. Jimmy Maitland je uzdahnuo i ustao. Bio je umoran. Popio je previše piva noć ranije na zabavi povodom odlaska u mirovinu Buckvja Hendricksa, starog agenta iz New Yorka koji je bio strah i trepet u svoje doba. Čak mu je i mafija poslala zlatan sat. Osim toga, htio je poći kući i gledati Redskinse. Rekao je: »Idite onda u Boston. Vidim da mi ne želite reći da zapravo nemate pojma o tome je li Marlin Jones povezan s ovim napadom na Sherlock. Ima ipak još jedna stvar, Savich. Mladi policajac koji je zabrljao i pustio dvoje staraca u onom ubojstvu u staračkom domu na Floridi - on nema pojma. Bili smo u pravu - svi stari ljudi izgledaju mu jednako. O da, dogodila se serija ubojstava u Južnoj Dakoti, točno u Elk Pointu, zatim je tip prešao granicu u Iowu. Gadna stvar. Šef policije u Sioux Citvju je izvan sebe.«
172
»Pozabavit ću se time sutra, gospodine.« Savich je ustao i otpratio Jimmvja Maitlanda do ulaznih vrata.
»Ova kuća«, rekao je Maitland, bacivši jedan zadnji sveobuhvatan pogled. »Sjećam se jedne noći kad je tvoja baka sišla niz one stube odjevena u limun žuti sifon ogrtač.
Bože, bilo joj je najmanje sedamdeset pet godina, ali je bila kraljica. Dobro si je uredio, Savich. Tvoj brat umjetnik još je ljut na tebe što je tebi ostavila kuću?«
, »Nije više previše ljut. Prebolio je to.«
»Mrzim te moderne stvari. Reci Ryanu da postane impresionist, tu ne može pogriješiti. Što se tiče onog tvog delfina kojega sam kupio, još uvijek mi se sviđa. Lijep rad. O
da, pobrini se za Sherlock.« Zastao je na tren, polako zamotao svoju neupaljenu cigaru u maramicu i spremio je u džep sakoa, zatim izašao. Spustio je glas. »Pretpostavljam da znaš što radiš.« Klimnuo je prema dnevnoj sobi gdje je Sherlock još uvijek sjedila kao kamen i proučavala svoje cipele.
»Barem se nadam, gospodine.«
»Koliko je prošlo? Pet godina otkad je Claire umrla?«
»Da, pet godina.«
»Sherlock dobiva visoke ocjene u Birou.«
»Zaslužuje ih. Drago mi je što sam bio dovoljno bistar da se uhvatim za nju čim je izašla iz Akademije. Ona je veliki plus za Jedinicu.«
»Pretpostavljam da je veliki plus i za tebe, ali to nije moja stvar. Pobrini se da ni ne bude moja stvar. Pobrini se za nju, u redu, Savich? I za sebe. I zovi kad ti zatreba pomoć.«
»Da, gospodine, hoću.« Savich je zastao na trenutak, zatim se okrenuo, nasmiješio i odšetao natrag do dnevne sobe, zviždeći.
»O kakvom je delfinu govorio gospodin Maitland?« upitala je ona odmah.
»Rekao sam ti da rezbarim. Delfin je bio komad koji je moja sestra ukrala odavde i dala na izložbu u Galeriji Lamptom.
Stalno mi je visjela za vratom da dam otkaz u FBI-ju kad je komad prodan. Nisam joj imao srca reći da ga je kupio moj šef.«
»A tako«, rekla je polako. »Imaš li možda kojim slučajem ovdje još koji izrezbareni komad?«
»Nekoliko.«
Bilo mu je očito neugodno. Samo mu se nasmiješila. »Jesi li ikada rezbario tikovinu?«
»O da, ali najviše volim javor.«
»Radiš to već dugo. Neki od ožiljaka na tvojim rukama izgledaju jako staro.«
»Otkad sam dijete.«
Nije rekla više ništa.
173
U Bostonu je bilo prohladno, nebo je bilo tmurno sivo, oblaci teški od kiše. Zgrade su izgledale stare i umorne, spremne da se uruše. Lacey je drhtala u maloj sobi za ispitivanje, čekajući da dovedu Marlina Jonesa. Dala bi skoro sve da u tom trenutku bude u San Franciscu, gdje je sve bilo najmanje dvije stotine godina novije, a bile su velike i nade da je sunčano. Zatim se sjetila zašto je u Bostonu i zatresla glavom. Gdje je Marlin Jones? Naravno, njegov odvjetnik, Veliki John Bullock, bit će s njim. Nadala se da će ga uspjeti nagovoriti daje ostavi nasamo s Marlinom. Samo pet minuta, to je bilo sve što je htjela. Dillon je bio u blizini, ispred vrata, i razgovarao je s dvojicom detektiva Odjela za umorstva koji su bili zaduženi za slučaj Marlina Jonesa. Puno ljudi gledat će i slušati iza dvosmjernog ogledala.
Čula je okove na nogama kako udaraju o pod. Podigla je pogled. Marlin je stajao na vratima. Izgledao je jak i grub, a svi su nježni rubovi bili odrezani s njega. Buljio je u nju jako dugo, ne mičući se, ne govoreći ni riječi. Zatim, konačno, užasavajuće, on se nasmiješio. Podigao je ruke u okovima i mahnuo prstima prema njoj. »Hej, Marty, kako tvoja ruka?
Sjećam se kakav je to osjećaj bio, baciti nož na tebe, gledati kako te probada, ukopava se ravno u tvoje meso. Tako je lako ušao. Još uvijek te boli od moga noža, Marty?«
»Ne, Marline, sasvim sam dobro. Kako tvoj trbuh? Možeš li već ravno stajati? Imaš li veliki ožiljak od moga metka?«
On je postao potpuno miran. Prepredeno svjetlo u njegovim očima je nestalo, ostavivši ih tamnim i neprozirnim. »Još
uvijek se praviš pametna, Marty. To nije bila gluma samo za mene. Treba ti muškarac da te nauči kako se trebaš
ponašati.«
»Tiho budi, Marlin«, rekao je Veliki John, lagano vrhovima prstiju dodirnuvši Marlinovu podlakticu. Marlin ga je otresao.
Veliki John nije prestao gledati Lacey. »Zaboravite to, agentice Sherlock. Nema teorije da vas ostavim samu s njim.« Sjeo je.
»I ti sada sjedi«, rekao je narednik, gurnuvši Marlina na stolac. »Ne miči se ili ću te okovati za rukohvate. Stojim točno iza tebe, dečko. Samo ti drži lijepo ruke na stolu.
Nemoj ni da ti kosa raste, razumiješ?«
Marlin nije rekao ni riječi. »Razumio je«, rekao je Veliki John.
»Ne brinite, narednice.«
»Ti i ja smo puno plesali kad sam posljednji put bila u Bostonu, Marlin. Sjećaš se našeg posljednjeg tanga kroz tvoj mali labirint, zar ne?«
»Mislio sam da si tako lijepa, tako slatka, ali tad si počela govoriti one ružne stvari. Ali ti ni nemaš muža, zar ne?«
»Ne, nemam muža.« Držala je svoju kemijsku olovku, lagano njome lupkajući po stolu. Rekla je: »Nikada me nisi vidio prije nego što sam ušla u onaj dućan s drvenom građom, zar ne, Marlin?«
»Ja? Tebe vidio?« Zastao je na trenutak, zatim joj se nasmiješio. »Misliš da je to možda moguće?« Zatim je slegnuo ramenima i pogledao svoje prljave nokte, ignorirajući je.
174
»Mislim da nikada ne bih izlazila s tobom, Marlin. Hoćeš
znati zašto? Iako izgledaš dosta zanimljivo izvana, iznutra izgledaš mrtvo, zaista mrtvo, kao da si mrtav već jako dugo.«
»Postavit ću vam to pitanje na klupi za svjedoke, agentice Sherlock«, rekao je Veliki John i isprepleo prste na trbuhu.
»Dobar materijal. Kad samo pomislim da sam skoro odbio dopustiti Marlinu da vam išta kaže. Samo nastavite pričati.
Nijedan porotnik neće osuditi ovog jadnog čovjeka. Tko je ono spominjao odgovornost za zločin...«
Ignorirala je Velikog Johna. Nagnula se naprijed, odložila olovku i sklopila ruke na stolu pred sobom. On je bio od ultrapasa, izguljen, umrljan. Nakratko se zapitala kad je posljednji put opran. »Jesi li me ikada ranije vidio, Marline?«
On je buljio u nju. U tom trenutku, osjetila je kako njegove mrtve oči gledaju kroz njezinu kožu do kostiju, gledaju krv kako pulsira kroz njezine vene. Na trenutak, vidjela ga je kako uranja svoje ruke u njezinu krv. Poskočila je, zatim se ponovo prisilila da bude mirna. Bio je zastrašujuć s tim svojim očima, ali ona je bila ta koja je od njega činila više nego što je on zapravo bio. Bio je čudovište, ali ona ga je pretvarala u vraga. Neka samo bulji. Nije joj mogao ništa.
Već je pokušao i ona je pobijedila. Morala se toga sjetiti. »Jesi li, Marlin? Jesi li me vidio ikada prije Bostona?«
Polako je odmahnuo glavom. »Ne. Možda, ali koga briga? Još
uvijek mi se ne sviđaš iako si zgodna. Ti si prava kučka, Marty.«
»Htjela bih da mi nešto kažeš, Marlin.«
»Ako budem htio.«
»Sjećaš se kad si bio u bolnici i ja sam tražila da nabrojiš
žene koje si ubio u San Franciscu?«
»Sjećam se.«
»Izostavio si ženu po imenu Belinda Madigan. Zašto? Zašto si izostavio njezino ime?«
»Je li psovala?«
»Ne. Ni ja nikada ne psujem, Marlin. Zašto si izostavio ime Belinde Madigan?«
On je slegnuo ramenima, a oči su mu se suzile, i ona je jasno vidjela u njegovu unutrašnjost. Znao je da se može igrati njome, znao je da on nadzire situaciju, znao je da je može vući za nos dok - dok što? Je li je ikada ranije vidio? U San Franciscu? Je li znao tko je ona? Nešto gadno nije bilo u redu. Znala je da s njom igra igrice, ali nije mogla prestati.
On se nacerio, pokazujući sve svoje prelijepe ravne bijele zube. »Ponekad imam problema sa sjećanjem, znaš?«
»Možda te moj otac tužio? Prije sedam godina bio je pomoćnik državnog tužitelja u San Franciscu. Zove se Corman Sherlock. Je li se o tome radilo, Marlin?«
»Čuo sam za tvoga tatu, čuo da je gadan kurvin sin, čuo da nikada nikome nije popustio, ali ga nikada nisam upoznao.«
»Zašto si ubio Belindu Madigan?«
175
Veliki John skočio je iz stolca, srušivši je. Narednik ga je zgrabio za ruku, i izvukao pištolj iz futrole. Vrata sobe za ispitivanje naglo su se otvorila i trojica naoružanih policajaca ujurila su u sobu.
Lacevje polako ustala. »U redu je, gospodo. Gospodin Bullock se samo malo razljutio, zar ne, gospodine?«
»Nemate mu pravo postavljati takva pitanja, agentice Sherlock. Ako to ponovo učinite, Marlin više neće reći ni riječi, razgovor će biti završen i nikada više neće biti drugoga.
Razumijete?«
»Razumijem.« Vidjela je Dillona kako stoji na vratima, nepomična izraza lica, čvrstog pogleda. Svađali su se oko ovoga, ali je on na kraju popustio, dopustivši joj da sama ispituje Marlina. Znala je da je vidio njezin očaj. Sada nije ništa rekao, samo ju je gledao. Ona se nasmiješila, lagano mu klimnula, zatim ponovo sjela. »Bit ću pažljiva sa svojim pitanjima, gospodine Bullock«, rekla je. »Molim vas, sjednite.
Ako vam opet dođe da skakućete, molim vas, nemojte. Radije ne bih da me netko slučajno ustrijeli.«
»Samo vi pripazite, mlada damo.«
»Ja sam specijalna agentica Sherlock«, rekla je blago, diveći se njegovoj taktici.
Nije bio glup. Samo je slegnuo ramenima i sjeo na svoj stolac, prekriživši ruke preko prsa.
Okrenula se Marlinu, koji se nije pomaknuo niti progovorio tijekom cijele gužve. »Jesam li ti postavila klopku, Marlin?«
»Ne znam što to znači, Marty. Samo sam znao da te moram kazniti. Bog me poslao da kaznim njegova slaba stvorenja, da ih pročistim, da ih ponovo učinim cijelima.«
»Na primjer mrtvima, Marline?«
»Nemoj na to odgovoriti, Marline. Pazite se, agentice Sherlock.«
»Zašto si izostavio ime Belinde Madigan?«
Opet joj se onako superiorno nasmiješio, ne obrativši pozornost na njezino pitanje. »Koju Belindu? Ne znam nikakvu Belindu. To je lijepo ime, staromodno. Što je ona tebi, Marty?«
»Misliš li da ličim na nju, Marlin?«
»Ne, ali mislim da si ljepša, uvijek sam...«
Usta Veliki John Bullocka su se stegla. Nije znao što se događa, ali će uskoro saznati. Nije bio glup.
Lacey se naslonila u stolcu i vrlo duboko udahnula.
Veliki John je konačno rekao: »Tko je Belinda?«
»Ona je jedna od žena koje je Marlin morao pročistiti u San Franciscu. Bilo je to prije sedam godina. Pročistio je sedam žena u San Franciscu. Bilo ih je sedam, zar ne, Marlin?«
On je odmahivao glavom. »Ne, ne sedam. Ja ne radim sa sedam. Tata mi je uvijek govorio da je sedam loš broj, da je još gori od trinaest. Uvijek bi se smijao 176
u hotelima koji nemaju trinaesti kat i govorio da su budale na četrnaestom katu zapravo na trinaestom, ali da su preglupi da to shvate. Ne, nikada nisam radio sa sedam, radio sam sa šest, kao što mi je tata rekao.«
»U redu. Šest žena koje si pročistio u San Franciscu, sve su psovale i ogovarale muževe?«
Klimnuo je glavom. Veliki John nije ništa rekao, za što je Lacey bila zahvalna.
»Jesi li izlazio s nekom od njih, Marlin? Ti si zgodan muškarac. Kladim se da ti ne bi bilo teško dobiti spoj s bilo kojom ženom, je li tako?«
Ponovo je klimnuo. »Sviđam se ženama«, rekao je, i počeo proučavati nokat na svom palcu. »Kažu mi da sam odličan ljubavnik.«
Skoro joj je došlo na povraćanje. »Jesi li izlazio s Belindom?«
»Rekao sam ti, Marty, ona nije bila jedna od žena koje sam morao pročistiti. Zašto te uopće ona tako zanima?«
»Sviđa mi se njezino ime. Neobično je.«
»Meni se ne sviđa, ali mi se sviđa tvoje, Marty. Zvuči nekako kao ime za dječaka. Bio sam blizu, znaš? Jednom sam pomislio da Bog želi da pročistim dječake, da ih ispravim ako su pogrješno krenuli, uputim ih na pravi put, ali tada sam shvatio da se ne radi o dječacima, već o djevojčicama.
Ženama koje su imale priliku da se poprave, ali to nisu učinile. Žene koje su se udale za dobre ljude i okrenule se protiv njih. Spavao sam s njima, znaš, samo da bih se uvjerio u to da su one te koje treba ukloniti. Svih njih šest varalo je muževe, govorilo mi kakve su oni budale, tako da sam bio siguran da moraju proći kroz moj labirint.«
»Marlin«, rekao je Veliki John vrlo tiho. »Šuti.«
»No dobro, znači da ih pročistim. To je to, pročistim. Volio bih da sam studirao. Mogao sam naučiti još lijepih riječi kao pročistiti.«
Ona je bila prikovana. Zamišljala je da su svi ljudi koji slušaju Marlina prikovani. Pitala se što Savich trenutno misli.
»Mene nisi pozvao na spoj kad sam došla u dućan.«
»Znam. To je bilo čudno. Spavao sam s Hillarv. Bila je dobra.
Zbilja mi je dobro popušila. Znaš da je govorila prostote dok sam je jebao?«
Odlučila mu je uzvratiti udarac. »Zašto mene nisi pokušao jebati, Marlin?«
Gledala ga je kako se lecnuo. Ništa od toga nije bila gluma.
»Nemoj, Marty. To zvuči tako ružno kad ti to kažeš. Nemoj tako govoriti, OK?«
»OK. Ali zašto nisi htio biti intiman sa mnom, Marline?«
Slegnuo je ramenima. »Bila si tako agresivna, govorila onako o svom jadnom mužu, onda taj tvoj pogani jezik. Rekla si sve one ružne riječi preda mnom.« Uzdahnuo je. »Ali, znaš, jednostavno sam se žurio. Nisam mogao naći vremena da izađem s tobom, da vidim hoćeš li spavati sa mnom.«
»Čemu žurba, Marlin?«
»Jer je Bog htio da odem u Toronto. Nisam mogao otići dok se ne pobrinem za šest žena ovdje u Bostonu. Da, žurilo mi se. Žao mi je, Marty. Jesi li željela voditi ljubav sa mnom?«
177
»Ne bih rekla, Marlin. Malo mije teško vjerovati u to što govoriš. Nitko nije izvijestio da je vidio ijednu od žena u San Franciscu s tobom. Nitko te nije vidio s Hillary ovdje u Bostonu. Zašto je to tako?«
»Znao sam da moram biti oprezan. Nakon Denvera, bio sam stvarno oprezan, jer tamo nisam mogao napraviti sve što sam htio. Samo dvije žene i onda je postalo previše opasno.
Viđen sam s obje žene. Morao sam otići. Bog me tamo spasio, ali mi je rekao da moram biti pametniji, i u San Franciscu sam i bio. Te žene su sve voljele misteriju, tajne koje sam dijelio s njima, mala tamna mjesta na koja sam ih vodio. Sve su voljele moj miris, znaš, na svježe ispiljeno drvo, stvarno svježe. Sve su mislile da sam opasan i divan. Dvije od njih nisam čak ni morao udariti po glavi. Samo sam ih pitao žele li se igrati labirinta sa mnom, i one su jedva dočekale. Objema se svidjelo. Sve do kraja. Sve dok im nisam rekao što moram napraviti. Mislim da su tada zaboravile da sam dobar ljubavnik.«
»Marline, jebemti, začepi!«
178
26
Pitala se što bi se dogodilo da povrati na tom stolu od ultrapasa? Bi li netko to uopće primijetio?
»Ali ne i Belinda? Ona nije htjela s tobom spavati, zar ne, Marlin? Mislila je da si bolestan. Mislila je da si odvratan.
Nije htjela imati posla s tobom. Samo je htjela svoga muža, nikog drugoga, samo svoga muža.«
Njegove su ruke bile šake. »Ne znam o čemu govoriš.«
Narednik se u trenutku odlijepio od zida, podignutog pištolja.
Lacey je samo odmahnula glavom. »Znaš o čemu govorim.
Bog ne bi želio da lažeš. Samo reci istinu. Belinda te nije htjela. Vjerojatno ti se smijala, rekla ti da si bijedan. Zato si je ub... pročistio, zar ne? Nije te htjela, jasno i glasno. Ona nije psovala. Nije ogovarala muža. Nije se uklapala u kalup svih drugih že-sna. Znaš da nije. Zašto, Marline, zašto si je ubio?«
»Ovo je gotovo«, rekao je Veliki John, polako ustajući sa svoga stolca, jedne mesnate ruke na Marlinovom ramenu.
»Nemoj ništa reći, Marlin, ništa više.«
»Zašto misliš da nisam imao Belindu?« upitao je Marlin tihim šaptom, nagnuvši se prema Lacey. »Zaista misliš da bi mi se neka žena mogla smijati? Odbiti me? Nema teorije, Marty.
Da, imao sam Belindu. Tebe ne želim, Marty. Ti si cinična.
Vjerojatno mrziš muškarce, vjerojatno nikada...«
»Marline, kvragu, pusti to. Slušaj, idiote, jebemti, rekao sam ti da začepiš.«
Trebalo je samo tren, samo najmanji tren, da eksplodira nasilje. Marlin je podigao svoje ruke u lancima, sklopio ih zajedno u šake i svom snagom ih sručio na lijevu sljepoočnicu Johna Bullocka. Veliki John zastenjao je vrlo tiho iz grla i strovalio se natrag na stolac, a glava mu je pala naprijed i udarila o stol od ultrapasa. Bio je bez svijesti. Trag krv izvijao mu se iz desne nosnice.
Narednik je bio na Marlinu. Vrata su se opet otvorila, i utrčala su trojica policajaca. Pitala se zašto ga nisu jednostavno ubili. To bi poreznim platišama uš-tedjelo milijune dolara. Ali nisu pucali. Htjela je vikati na njih da je on smeće, da će vjerojatno završiti u ludnici i možda izaći za dvadeset godina i početi sve iznova. Uspjela je zadržati svoj bijes u sebi.
179
»Sigurno bi me poslali u zatvor da to učinim«, rekao joj je Dillon kraj uha. »Žao mi je, ali ne mogu, Sherlock.« U tom je trenutku shvatila da je upravo pro-šaptala to što je mislila.
Hvala Bogu, čuo ju je samo Dillon. Nitko na nju nije uopće obraćao pozornost. Svi su držali Marlina, vukli ga iz sobe.
Čula je nekoga kako je povikao: »Zovite ovamo prokletu Hitnu pomoć! Tip je razbio glavu vlastitom advokatu!«
Marlin se vrlo lagano okrenuo i nasmiješio joj se. »Bila je dobra, Marry, zaista dobra. Ona njezina ništarija od muža je bio čudovište, ne ja. Menije bilo stalo do njih, stalo do njihovih duša. Ali on je bio stvarno loš. Ona me htjela, Marty, ne obrnuto, kunem se. Znaš što? Nedostaje mi Belinda.«
I nestao je, okružen policajcima, vukući noge naprijed, dok su lanci zveke-tali o linoleum hodnika.
»Koji se vrag ovdje događa?« rekao je Savich, čvrsto joj držeći ruku oko zgloba.
»Ništa nema smisla, ništa.« Izašli su iz postaje. Ostala je tiha tri ulice, zatim je stala i rekla: »Igrao se sa mnom, Dillon.
Onaj čas kad sam izgovorila Belindi-no ime, počeo je svoju igru. Čuo si sva ona pitanja koja sam mu postavila. Samo sam pokušavala saznati istinu, ali sada su stvari mutnije nego ikada.«
»Zato ti je Veliki John dopustio da nastaviš s Marlinom sa samo malo njegovog poznatog hvalisanja. Htio je zamutiti vode.«
»Uspio je. Misliš da je Marlin bio intiman s Belindom?«
Savich joj se namrštio, zatim je odmahnuo glavom.
Te večeri, u ulici Newbury, izlazeći iz restorana Fien Nang Mandarin, čije su se crvene papirnate lanterne ljuljale na večernjem povjetarcu, Savich je razgovarao sa Sherlock, podignute ruke da zaustavi neki taksi. Nije ni vidio automobil koji je došao iza ugla, kližući glasno na dvije gume, koji je išao ravno prema njima, sve dok nije bilo prekasno.
Bacio ju je na pločnik prije nego što je automobil udario njega, bacivši ga na haubu starog Buicka Riviere.
»Bez doktora, Sherlock. Bez bolnice, bez Hitne pomoći.
Zaboravi. Ne možemo si priuštiti da gubimo vrijeme. Ne, ne radi se samo o vremenu. Samo si zamisli policijske izvještaje, istragu, pitanja, predugo bi trajalo. Bez doktora.«
Bio je u pravu, ali ona se brinula. Držao si je ruku, lagano šepajući. Znala je da ga boli svaki korak. Vrata dizala otvorila su se na njihovom katu. Teško se naslonio na nju.
»Ne, nemoj ništa reći. U redu sam. Dovoljno sam se puta ozlijedio u svoje trideset četiri godine da znam kad je ozbiljno, a kad sam samo pro-tresen. Ti si sigurno OK?
Dobrano sam te bacio.«
»Samo sam malo natučena na lijevoj strani, ništa više.«
Otključala je vrata hotelske sobe. »Da sam ja bila ta koju je udario auto, što bi ti napravio?«
180
On je zastao nasred sobe. Imao je drskosti da joj se naceri.
»Bila bi zavezana za nosila i na putu u Hitnu pomoć.«
Vrlo je tiho zatvorila vrata i zaključala ih. Povukla je i lanac.
»Razumijem. Ali ti, velika muškarčina, možeš izdržati sve što ti bilo tko napravi.«
»Da, to je otprilike tako. Sad moram telefonirati.«
Izvadila je leda i zamotala ga u ručnik. On je telefonirao kad mu gaje dodala. Podigao je košulju i pritisnuo ga uz rebra.
Znači, radilo se o rebrima, ne o ruci.
»Quinlan? Trebam tvoju pomoć. Da, gadne nevolje ovdje u Bostonu. Možemo li Sheriock i ja posjetiti vikendicu tvojih roditelja na jezeru Louise Lynn na nekoliko dana? Ne, nisam trenutno u najboljoj formi. Udario me auto, ali mi treba samo nekoliko dana da dođem k sebi. Ne, ništa Maitlandu.
On ionako ništa ne očekuje. To nam daje malo manevarskog prostora. Da, u redu.«
Spustio je slušalicu i legao, zatvorivši oči. »Ovo je dobro.
Hvala ti.«
»Uzmi aspirin.« Dodala mu je tri pilule i čašu vode. Popio je pilule. »Kakva je to kuća na jezeru Louise Lynn?«
»To je lijepo jezero u Marvlandu, gdje Quinlanovi roditelji imaju malu kuću. Ti i ja sutra idemo tamo. Unajmi nam lijepi veliki udoban auto, Sheriock. Htio bih otići odavde rano ujutro.«
»Ranjena životinja vraća se u brlog?«
»Otprilike. Quinlanov brlog. Moram si i ja jedan nabaviti.
Kvragu, to boli, ali nije ozbiljno.« Otvorio je oči i vidio je kako stoji pored njegova kreveta, raširenih nogu, s rukama na bokovima. Nije izgledala sretna.
»Izgledaš prilično loše. Vidjela sam da šepaš. Jesi li iščašio gležanj?«
Pokušao joj se naceriti, ali gaje to boljelo. »Samo sam ga malo uganuo. Ništa strašno. Hej, nisam ozlijedio svoje lijepo lice, zar ne?«
»Da, malo. Samo lezi i ja ću te počistiti. Zubi su ti svi na mjestu?«
»Zubi su dobro.« Gledao ju je kako odlazi u kupaonicu. Bila je ukočena, pazeći da zadrži prisebnost. Bio je zahvalan za to. Već je doživio jedan udarac. Nije mu trebalo još. Čuo je vodu kako curi. Ona će mu donijeti hladni oblog za njegovu bolnu glavu. Led je svakako bio ugodan na rebrima.
Ona je ovo dobro podnosila. Odahnuo je s olakšanjem i ponovo zatvorio oči. Nakon što mu je počistila lice i zamotala ručnik s ledom oko gležnja, samo je stajala tamo, gledajući ga. »Nadam se da znaš što radiš. Ako ne, ozlijedit ću te.«
Dao joj je širok osmijeh. Spavao je do dva sata ujutro. Ona je već bila tamo s još tri aspirina.
U šest sati ujutro, otišli su iz hotela i petnaest minuta kasnije već su se vozili u velikom Fordu. Savichevo sjedalo bilo je nagnuto natrag koliko je išlo. Oči su mu bile zatvorene. Izgledao je natučen, iscijeđen. Lacey mu je dobacila dug pogled prije nego što je skrenula na južnu cestu 1-95. Trebat će im dobrih šest do osam sati da stignu u Marvland. Barem su imali punu kutiju aspirina i deke.
181
Jezero Louise Lynn bilo je u južnom Marvlandu. Trebalo im je devet sati da stignu do tamo. Lacey je bila tako nervozna od sve kave koju je popila, da nije mogla biti mirna. Lupkala je nogom po gasu, tapkala prstima po volanu. Bila je previše nervozna da sluša glazbu ili spikere na radiju. »Dobro se osjećaš, Dillon? Sigurno?«
»Da. Prestani se brinuti. Hoćeš da ja vozim?«
Dobacila mu je pogled. On je zatvorio oči i naslonio se natrag na sjedalo. Trideset minuta kasnije, lupkao je prstima i tražio putokaze. Rekao je: »Skreni ovdje. Da, tu smo. Iza zavoja. Stigli smo. Zaista si to dobro obavila, Sherlock.
Zgodno mjesto, ha?«
»Tu već jest netko«, rekla je. »Kvragu, morat ćemo nastaviti dalje. Ne želim riskirati, ne s tobom u takvom stanju. Ako ih je više od dvoje, možda te neću moći zaštititi.«
On je na to podigao jednu crnu obrvu. »Ja bih se mogao pobrinuti za jednoga, Sherlock, ako je mali.«
»Ne, nastavit ćemo dalje. Ostavit ću te u motelu i vratiti se i provjeriti što se ovdje događa.«
»Ne, čekaj, Sherlock, to je Quinlan.«
Ugledala je Jamesa Quinlana kako trči prema automobilu.
Spustila je prozor, široko mu se smiješeći.
»Hvala Bogu da si to ti. Već nam je za neko vrijeme dosta zločestih momaka.«
»Ne, ja sam heroj, samo pitajte moju ženu. Hej, Savich izgleda kao da je izgubio boksački meč, Sherlock. Je li bio bezobrazan s tobom? Morala si ga nokautirati?«
»Ne, udario ga je auto. Razbit ću ga kad se bude bolje osjećao. Bez doktora. On je budala. Pomozi mi da ga uvedemo unutra.«
Sally Quinlan dočekala ih je na vratima. Iza nje je stajao Crnac odjeven od glave do pete u Calvina Kleina. Bio je ogroman, ružan kao noć, i imao je frizuru mar inča.
»O, ovo je Marvin, izbacivač iz kluba Bonhomie gospođe Lily.
Mislio je da se James ne može pobrinuti za sve moguće nevolje i inzistirao je na tome da dođe. Marvine, ovo je Lacey Sherlock.«
»Je li fina maca?«
»Mislim da jest.«
»Ima čudno ime.«
»Lacey uopće nije čudno.« Odakle je došao taj pokušaj humora?
»Hej, možda ti uopće nisi loša maca. O Bože, izgledaš više nego gotov, Savich. Gospođa Lily se pitala jeste li ti i Quinlan dovoljno žilavi da ovo radite.« Marvin je u tom trenutku izašao, pojurivši niz stube na trijemu. Lacey je gledala tog diva od čovjeka, kako pomaže Dillonu da uđe u istrošenu kuću s trijemom.
»Izgledaš kao govno, dečko«, rekao je Marvin Savichu kad ga je polegao na dugi kauč. »Nemoj se sada micati. Pusti Marvina da ti pogleda ta tvoja rebra.
182
Dobro je što sam imao devetoricu braće. Zamotao sam u svoje doba dosta rebara. Ali, znaš, više ne zamatam. Pratio sam napredak medicine. Ne, oni više ništa ne naprave osim što ti kažu da se odmaraš. Nisu slomljena, Savich, ali sigurno su napukla. Moj treći brat, Tomalas, taj je dečko imao slomljena rebra. Znali smo mu pričati viceve samo da ga vidimo kako se smije i stenje u isto vrijeme.«
Savicheve oči bile su zatvorene. Nije rekao ni riječi, samo je tiho slušao Marvinov bogat, dubok glas kako razvlači riječi dok ne pomisliš da rečenica nikada neće završiti. Pretrpio je Marvina, koji je ispao iznenađujuće nježan, dok su se njegove velike crne ruke polako i stručno pomicale preko Savichevih prsa.
»Ništa nije slomljeno, Marvine. Samo sam natučen, to je sve.
Drago mi je da si ovdje. Je li gospođa Lily dobro?«
»Gospođa Lily je uvijek dobro. Jučer navečer je dobila petsto dolara na pokeru od nekog crnog pametnjakovića iz Clevelanda. Da, stvarno je sretna. Izgledaš kao da se gospođa Lily na tebe naljutila i dobro te izdevetala. Mene je jedanput ošamarila i ispružio sam se baš kao ti sada.
Trebalo mi je tri prokleta dana da dođem k sebi.«
»Gospođa Lily je vlasnica kluba Bonhomie«, rekla je Sally Lacey. »Imam tabletu protiv bolova za njega, Marvin. Što misliš?«
»Sally, daj mi što god imaš i ja ću za tebe ubijati zmajeve,«
rekao je Savich bez otvaranja očiju.
»Moj junače«, rekla je Sally Quinlan i nestala u maloj kuhinji.
»Nemoj biti tako velikodušna s time«, doviknuo je Quinlan za njom. »Ja sam tvoj najveći junak, sjećaš se?«
Lacey je gledala Marvinove velike ruke kako prelaze preko Savichevog tijela, vukući lagano tu i tamo, gnječeći, pritišćući. Konačno je ustao, prekrižio ruke preko prsa i rekao: »Preživjet ćeš, dečko, ali ovo mi se nimalo ne sviđa. Ti i Quin-lan, vas dvojica imate opasan posao. Vi ste dečki previše mekani, previše lakovjerni. Ima puno gadnih tipova tamo vani. Ja to znam, izbacujem ih iz kluba skoro svaku noć.«
»Bio je to smeđi Ford Taurus, broj tablica 429JRD, iz 1994.
godine, mislim.«
Savich je na to otvorio oči. »Sigurna si, Sherlock? Ja sam uhvatio samo RD. Hej, to je stvarno dobro. Zašto mi to prije nisi rekla?«
»Glupane, brinula sam se za tebe.«
»Odmah ću ga provjeriti«, rekao je Quinlan i otišao do telefona. Sally se vratila s pilulom i čašom vode.
Deset minuta kasnije, Savicheve oči bile su zatvorene. Sally ga je pokrila dekom. Marvin mu je skinuo cipele.
»Ima lijepa stopala«, rekla je Sally.
»Ima velika stopala«, rekao je Marvin. »Vidi ti te peraje, maco, veličina 44.«
Obje žene su podigle pogled. Marvin je prvo pogledao jednu pa drugu. »Pa, nije li to prava stvar? Nikada prije nisam imao takav problem.«
183
Sally je rekla Lacey: »Marvin svaku ženu zove maca, osim naravno gospođe Lily. Što je s tvojom majkom, Marvin?«
»Ona je Velika Maca. Nitko se ne šali s Velikom Macom, čak ni moj tata. Možeš je zvati Sally, ali ona je još uvijek maca.«
»Uopće mi ne smeta.«
»Maca Savich«, rekao je Dillon polako, uživajući u zvuku.
»Kad već pričamo o čudnim imenima. Ne znam mogu li izaći na kraj s tim. Ali znaš, to nije tako loše kao Maca Sherlock.«
»Mislili smo da spavaš. Kako se osjećaš, Dillon?« Lacey se nagnula nad njega i prošla mu vršcima prstiju kroz tamne obrve, lagano mu dodirujući modricu na obrazu.
»Živ.«
»Da, to je dobro. Nekako si ošamućen, je li, Dillon?«
»Ne, uopće ne. Još uvijek me dovoljno boli da ostanem budan.«
»Ne znaš što si upravo rekao, zar ne?«
»Da, znam što sam upravo rekao. Zvuči čudno, zar se ne slažeš?«
»Mislim«, rekla je Lacey vrlo polako, gledajući u čovjeka koji joj je postao važniji od bilo čega ili bilo koga u životu, »da bih se mogla naviknuti na to, dok me Marvin dovoljno ne upozna da me zove Sherlock.«
»Dobro«, rekao je Savich. »Nisam to stvarno htio ovdje spomenuti, u ovom trenutku. Nedostaje uglađenosti i nije dobro tempirano. Samo mije izletjelo iz usta. Kako bi bilo da pokušam ponovo kasnije, kad u nas ne bulji troje ljudi?«
»Da, mislim da bi to bila odlična ideja.«
Glava mu je pala na stranu. Ovaj put je stvarno spavao.
»Maca Sherlock Savich«, rekao je Marvin polako. »Da, to je tako smiješno, da bi se Fuzzu razvalila usta od smijanja.«
»Više mi se sviđa Sherlock Savich«, rekla je Sally. »To se ne može zaboraviti. S takvim imenom, možda te jednog dana postave za direktoricu.«
Nekoliko minuta kasnije, Quinlan je rekao s druge strane sobe, nakon što je spustio slušalicu. »Automobil je bio iznajmljen nekom Marlinu Jonesu. Plaćeno je gotovinom, ali im je pokazao kreditnu karticu sa svojim imenom i vozačku dozvolu.«
»Ovo mi se ne sviđa«, rekla je Lacey, a s lica joj je nestalo boje. »Zaista mi se ne sviđa ništa od toga. Ali, čekaj, slika nije mogla odgovarati, zar ne?«
James Quinlan je rekao: »Tip je rekao da je slika bila stvarno mutna, ali budući da je ime bilo isto, dob je bila otprilike točna, što onda? Pa, tko zna?«
»Jones. Marlin Jones? Hej, to je onaj serijski ubojica, zar ne?« upitao je Marvin izbacivač nakon što je odložio stari broj časopisa Economist na stolić za kavu. »Mislio sam da je on u zatvoru, u Bostonu.«
»I jest«, rekla je Lacey. »Razgovarala sam jučer s njim. On je u zatvoru, vjerojatno u zatvoru maksimalne sigurnosti.
Udario je šakama u sljepoočnicu
184
svoga odvjetnika. Onesvijestio ga je. Zapravo, dok smo vozili ovamo, na vijestima su rekli da je prva stvar koju je Veliki John Bullock rekao kad je došao k svijesti bila, 'oslobodit ću to malo kopile da ga mogu ubiti.' Zatim se ponovo onesvijestio. Liječnici misle da je potres mozga.«
»Tip je pravi komičar«, rekao je Quinlan.
»Mislim da nema potres mozga«, rekla je Lacey. »Znam da je Veliki John ozbiljno mislio svaku riječ.«
»Ja sam se nadala da bi to bio jedan odvjetnik manje«, rekla je Sally iz kuhinje. »James, dođi i pomozi mi. Svi trebaju nešto pojesti. Skoro je pet sati.«
»Ja idem loviti grgeče«, rekao je Marvin. »Gdje su štapovi, Quinlan?«
»Zašto je tip udario odvjetnika?« upitala je Sally Lacey, podigavši pogled s mrkve koju je naizmjence rezala i jela.
»Rekao mu je da 'jebemu začepi' jer mi je priznao da je ubio one žene u San Franciscu. Marlin je podivljao. Očito, ne voli psovke ni od muškaraca. Da su ga policajci bar ubili na licu mjesta.« Uzdahnula je, ruku sklopljenih među koljenima.
Polako je ustala. »Valjda je bolje da nazovem Jimmyja Maitlanda. Bojim se da će ga ovo stvarno uzrujati.«
Savich se oporavljao. Samo je trebao mirno ležati, ne disati duboko, držati oči ili zatvorenima ili na Sherlock, i bit će mu dobro. Sherlock Savich. To je stvarno dobro zvučalo. Jedva je čekao da je dobije nasamo i poljubi je. Tada bi je mogao ponovo pitati da se uda za njega, samo će ovaj put to biti izvedeno kako treba.
Bol u rebrima i kuku i gležnju dolazila je u valovima, ne baš
kao u velikim valovima za surfanje, samo u malim valovima koji su bili ritmični, ujednačeni i nisu prestajali.
Osjetio je njezinu ruku na obrazu. »Imam još jednu pilulu protiv bolova za tebe. Otvori.«
Otvorio je. Uskoro je bol bila samo neugodno pulsiranje koje mu čak nije ni dopiralo do uma. »Dobra stvar«, rekao je.
»Najbolja«, rekao je Quinlan. »Od mog omiljenog liječnika.«
»A dr. Ned Breaker.«
»Rekao je da ga nazovemo ako bude trebao doći ovamo i pogledati te.«
»Hajde da ga nazovemo«, rekla je Sally. »Savich, zaista ne izgledaš predobro.«
»Osjećam se bolje svakog trenutka«, rekao je Savich. »Zaista.
Nisam glup. Sve je OK.«
»Jesi li spreman nešto pojesti? Marvin je uhvatio tri grgeča, velike barabe. Ja sam ih očistio i Sally ih je ispržila.«
Savich je pomislio da će povratiti na licu mjesta. Pomisao na bilo što prženo otišla mu je ravno u želudac i postala gadna.
»Ne, ne bih rekla«, rekla je Lacey, lagano obujmivši njegov obraz rukom. »Mi ćemo pojesti ono fino, a Dillon može dobiti malo juhe. Imaš li pileće juhe, Sally?«
185
Lacey ga nije htjela ostaviti samoga. Spavala je pored kauča na tri deke, dovoljno blizu da ga čuje kako diše.
Sljedećeg jutra, Lacey je ušla u kuću da bi vidjela Dillona kako stoji pored malog bara koji je razdvajao kuhinju od dnevne sobe. Pio je šalicu kave. Trebao se obrijati.
»Nisi mrtav.«
Nacerio joj se preko ruba šalice. »Ne, ali hvala što si spavala na straži pored mene cijelu noć. Znaš što bi moglo biti zgodno, Sherlock? Skinimo se do gola i održimo natjecanje u modricama. Mislim da sam te dostigao. Kako tvoja lijeva strana?«
»Skoro uopće više ni nema modrice. Kako je Marlin Jones mogao unajmiti auto, Dillon?«
»Očito je to učinio netko drugi, koristeći njegovo ime. Ti i ja sutra idemo u Kaliforniju, OK?«
»Ne, ne dok ne vratiš punu snagu. Neću više riskirati s tobom.«
»To zvuči lijepo.«
Prišla mu je, lagano mu poljubila usta, zatim mu podigla košulju. »Bit ću objektivna. Mislim da su moja rebra više ličila na talijansku zastavu od tvojih.« Dotaknula ga je prstima, lagano, tako lagano, uopće ga ne ozlijedivši, samo prelazeći preko njegove kože, a na njegovo blaženo čuđenje, on je dobio erekciju. Nije to htio reći, ali su mu riječi jednostavno izletjele iz usta. »Misliš da bi mogla poći malo niže?«
Prsti su joj zastali. Zatim se nasmijala: »Dillon, letjet ćemo Prvom klasom, u redu?«
»Da, to je u redu. Oporavit ću se do prekosutra, kunem se.
Imat ćemo jedan dan da napravimo neke planove s Quinlanom.« Uvukao je dah i buljio u nju.
Njezini su prsti otišli niže od pojasa njegovih hlača, zamrsivši dlake na njegovim preponama. Nije bio siguran što da radi, nije znao da li da počne plakati ili vikati ili samo stenjati, i to ne od bolova u rebrima. Njezini su ga prsti dotakli, zatim je bio zatvoren u njezinom dlanu. Umrijet će, izgubiti se, preuranjeno svršiti, sve zajedno. Ali, sve je to bilo hipotetično pitanje. Marvin je ušao u kuću, pjevajući na sav glas.
»Oprosti«, rekla je Sherlock i poljubila mu uho.
On je duboko uzdahnuo. »Misliš da sam učinio nešto zaista loše u prijašnjem životu?«
»Dišeš jako teško, Dillone.«
»Hej, maco, što si to učinila našem dečku?«
»Samo sam ga pregledavala. Baš kao i ti, Marvine.«
»Sumnjam, maco. U to jako sumnjam. Zvuči više kao da si dobro izmučila jadnog čovjeka.«
186
27
Laceyje dugo zurila u zvono prije nego što gaje pritisnula.
Savich nije rekao ni riječi, samo je gledao iza dvokatne vile u stilu Art Decoa na nevjerojatan pogled na Alcatraz, most Golden Gate, pusti rt Marin u daljim. Dan je bio oštar i prohladan, tako čist i jasan da su od njega pekle oči. U
Zaljevu su bili tuceti jedrilica. Zrak je bio svjež i oštar.
Sredovječna Crnkinja, punašna, vrlo lijepa, očiju sjajnih od inteligencije, otvorila je vrata, uhvatila dah i zgrabila Lacey u ruke. »Moja beba, ti si, stvarno si ti. Hvala Bogu da si kod kuće. Već tjednima mi govoriš da ćeš doći kući i sada si ovdje. A već sam povjerovala da si nam konačno okrenula leđa.«
Lacey ju je zagrlila. Isabelle joj je bila više majka nego što je ta žena gore u svojoj elegantnoj sobi ikada bila. Bila je domaćica i kuharica Sherlockovih još prije nego što je Lacey i rođena. »Lijepo te je vidjeti, Isabelle. Ti si dobro? Djeca su dobro?«
»Sve je u redu s obitelji, ali ovdje nije predobro, Lacey, ne, uopće nije predobro. Tvoj tata je sav tih i uglavnom je sam.
Tvoja mama sad više ne izlazi iz sobe, samo je unutra i gleda one glupe kvizove, koliko ja znam. Kaže da želi napisati knjigu i poslati je Opri pa će je Oprah preporučiti i tvoja mama će postati stvarno bogata i ostaviti tvoga tatu. Hej, tko je ovaj s tobom?«
»Ovo je Dillon Savich. I on je iz FBI-ja. Dillon, ovo je Isabelle Tanner. Ona je ta koja mije na moj šesnaesti rođendan rekla kako su dečki zli. Ona je ta koja mi je rekla da se držim podalje od Jaguara Billvja Wellmana.«
»Trebala si je slušati.«
»O, Bože. Hoćeš reći da si pustila tog dečka da plazi po tebi u tom malom Jaguaru, Lacey? O Bože, ja sam mislila da sam te barem u to uvjerila.«
Savich se rukovao s njom. »Gospođo Isabelle, obećavam vam da Sherlock nije ušla ni u jedan drugi auto od tog Jaguara.
Dobro ste je naučili.«
»Zovete je Sherlock«, rekla je Isabelle, preklopivši ruke ispod svojih bujnih grudi. »To je smiješno, ali i slatko. Pa, uđite.
Donijet ću vam finog čaja i ječmene kolačiće koje sam upravo izvadila iz pećnice.«
187
»Tko je, Isabelle?«
Isabellino lice je postalo vrlo mirno. Polako se okrenula i doviknula, »To je vaša kći, gospođo Sherlock.«
»Ne, Belinda je mrtva. Nemoj mi to raditi, Isabelle. Okrutna si.«
»To je gospođica Lacey, ne Belinda.«
»Lacey? Oh. Rekla je da će se vratiti, ali joj nisam vjerovala.«
Isabelle je brzo rekla: »Nemoj tako izgledati, Lacey. Samo ima loš dan, to je sve. Osim toga, dugo te nije bilo.«
»Nije ni Belinde.«
Isabelle je samo odmahnula na njezine riječi. »Dođi u dnevnu sobu, dušo.« Krenula je stubama koje su zavijale do odmorišta na katu. »Gospođo Sherlock, hoćete li sići?«
»Naravno. Odmah ću doći. Moram prvo oprati zube.«
Kuća je izgledala kao muzej, pomislio je Savich, ogledavajući se po dnevnom boravku. Sve je bilo besprijekorno čisto, najvjerojatnije zahvaljujući Isabelle, ali ukočeno i formalno i hladnije od noći u Minnesoti. »Nitko ovdje nikada ne sjedi«, rekla mu je Lacey. »Bože, nije baš primamljivo, zar ne? I guši. Zaboravila sam kako je. Idemo radije u radnu sobu moga oca. Ja sam uvijek tamo provodila vrijeme.«
Radna soba suca Sherlocka bila je toplo muško utočište, u kojemu se vidjelo da netko živi. Bilo je prenatrpano, s gomilama časopisa i knjiga, i mekog i tvrdog uveza, na svakoj površini. Namještaj je bio ozbiljan - teška tamna smeđa koža - ali je dojam bio ublažen pokrivačima u toplim tonovima koji su svuda bili pobacani. Ispred širokog izbočenog prozora koji je gledao na Zaljev u daljini bilo je puno paprati. Tu je bio i teleskop usmjeren prema Tiburonu.
Ovo uopće nije bilo ono što je očekivao. Što je točno očekivao, u to nije bio siguran, ali ne ovu toplu, vrlo ljudsku sobu koja je očito njegovana i voljena i u kojoj se živjelo.
Savich je duboko udahnuo. »Kakva divna soba.«
»Da, jest.« Odmaknula se i otišla do prozora. »Ovo je najljepši pogled u San Franciscu.« Prekinula se da se nasmiješi Isabelle koja je nosila dobro ulašteni srebrni pladanj. »Oh, Isabelle, kolačići divno mirišu. Već predugo nisam bila ovdje.«
Savich je imao puna usta kolačića s grudicom tučenog vrhnja na vrhu kad su se otvorila vrata i jedna od najljepših žena koje je ikada u životu vidio ušla je s gracioznošću rođene princeze. Jednostavno je obarala s nogu, kao što bi njegov otac opisao lijepu ženu. Osim toga nije nimalo ličila na Sherlock. Sherlock je imala divnu kestenjastu kosu, a njezina majka je imala plavu, meku i glatku kosu, raskošnu poput blijede svile. Sherlockine oči bile su toplo zelene; oči njezine majke blještavo plave. Sherlock je bila visoka, najmanje metar i sedamdeset, dok je njezina majka bila krhka, sitne građe, i nije bila viša od metar i šezdeset.
Sherlock je nosila tamno plavo vuneno odijelo s bež
dolčevitom, vrlo poslovno. Njezina majka imala je na sebi svilenu haljinu svijetle boje breskve, njezina je 188
blistava kosa bila povučena nazad i zakopčana zlatnom kopčom na zatiljku. Nije bilo ničega vidljivo skupog u njezinom nakitu ili odjeći, ali je izgledala profinjena, bogata i naviknuta na to. Imala je vrlo malo bora na licu. Morala je biti u kasnim pedesetima, ali Savich bi joj dao četrdeset pet da nije znao daje imala kćer koja bi, da nije ubijena, sada bila u kasnim tridesetima.
»Dakle, vi ste Dillon Savich«, rekla je gospođa Sherlock, ne ulazeći u sobu. »Vi ste taj koji je govorio s njezinim ocem preko telefona nakon što sam ja Lacey rekla da me pokušao pregaziti BMW-om.«
»Da, gospođo.« Prišao joj je i pružio ruku. »Ja sam Dillon Savich. Kao i vaša kći, i ja sam u FBI-ju.«
Konačno, nakon dugo vremena, da je Lacey pomislila kako će umrijeti od nedisanja, njezina je majka konačno prihvatila Dillonovu ruku.
»Previše ste zgodni«, rekla je gospođa Sherlock, zureći užasno dugo u njega. »Nikad nisam vjerovala zgodnim muškarcima.
Njezin je otac zgodan i vidite što imamo od toga.
Pretpostavljam da ste i sjajno građeni. Spavate li s mojom kćerkom?«
Savich je rekao svojim glatkim, poželjnim glasom koji je koristio za ispitivanje: »Gospođo Sherlock, želite li šalicu čaja? Jak je, indijski, mislim. Što se tiče kolačića, siguran sam da ćete uživati u njima. Odlični su. Isabelle je divna kuharica. Sretni ste što je imate.«
»Zdravo, mama.«
»Da bar nisi došla, Lacey, ali ocu će ti biti drago.« Njezin je glas bio tugaljiv, lagano prijekoran, ali je njezino prelijepo lice bilo bezizražajno. Zar nikada nije pokazivala ljutnju, radost? Bilo što što bi joj promijenilo izgled?
»Mislila sam da si htjela da dođem kući.«
»Predomislila sam se. Ovdje stvari nisu u redu, jednostavno nisu u redu. Ali, sad kad si ovdje, pretpostavljam da ćeš
inzistirati na tome da ostaneš.«
»Samo nekoliko dana, mama. Bi li ti smetalo kad bi i Dillon bio ovdje?«
»Previše je zgodan«, rekla je gospođa Sherlock. »Ali opet pretpostavljam da nemam izbora. Gore su najmanje četiri prazne spavaće sobe. Može dobiti jednu od njih. Nadam se da ne spavaš s njim, Lacey. Toliko je bolesti, a muškarci ih sve prenose, jesi li to znala? Sad je to barem dokazano, ali ja sam to uvijek znala. Zato sam ja prestala spavati s tvojim ocem. Nisam htjela da mi prenese neku od onih užasnih bolesti.«
»Šalicu čaja, gospođo?«
Gospođa Sherlock uzela je fini porculanski tanjurić od Savicha i sjela na sam rub jedne od raskošnih smeđih kožnih fotelja njezinoga muža. Pogledala je oko sebe. »Mrzim ovu sobu«, rekla je, zatim je srknula svoj čaj. »Uvijek sam je mrzila. Ja volim dnevnu sobu. Ja sam uredila dnevnu sobu, je li vam Lacey to rekla, gospodine Savich?«
Savich se osjećao kao da je propao u zečju rupu, ali je Sherlock samo izgledala umorno. Izgledala je kao daje na ovo naviknuta. Tada mu je palo na pamet,
189
da se gospođa Sherlock ponaša slično kao njegova prateta Mirni - ukratko, skandalozno. Uvijek je stavljala do znanja da je krhka, što god to značilo, pa je mogla govoriti što god je htjela, kako bi bila u središtu pozornosti. Savich nije sumnjao da gospođa Sherlock zaista pati od neke mentalne bolesti, ali koliko je bilo stvarno, a koliko njezina vlastita tvorevina?
»Zaboravila sam mu reći, mama«, rekla je. »Ali, kakve sobe znaju biti, ova ni nije tako loša. Toliko je knjiga.«
»Ne volim nered. To je znak kaotičnog uma. Tvoj otac će prodati taj svoj BMW. Mislim da će kupiti Mercedes. Koji model, ne znam. Ako je to velik auto, morat ću zaista paziti da ne budem vani kad on vozi. Ali, znaš, ako stojiš na kolnom prilazu, od onih visokih grmova uopće se ne vidi dolazi li netko. Tako me skoro sredio prošli put.«
»Mama, kad te tata pokušao pregaziti? Je li to bilo nedavno?«
»O, ne, negdje prošlog proljeća.« Zastala je, srknula još čaja, i namrštila se na predivan perzijski tepih ispod svojih nogu.
Bilo je to mrštenje, ali nije bilo očito. Nije imala bore od mrštenja na tom savršenom čelu. Odmahnula je glatkom bijelom rukom. »Možda je bilo tek ovog ljeta. Teško mi se sjetiti. Ali kad jednom zapamtim stvari, one mi ostanu.«
»Da, mama, znam.«
»Možda će vaš muž kupiti mali Mercedes, gospođo«, rekao je Savich.
»Da, ili možda Porsche«, rekla je gospođa Sherlock, gledajući zamišljeno Savicha.
»Ja imam Porschea. Vrlo su lijepi. Nikada nisam pokušao nikoga pregaziti svojim 911. Mogao bih oštetiti auto. Uhvatili bi me. Ne, Porsche je dobar izbor.«
»Zapravo, razmišljao sam o Porscheu.«
Savich je u trenutku bio na nogama, okrenuvši se prema vrlo zgodnom sredovječnom muškarcu koji je stajao na vratima.
Imao je gustu srebrnu kosu, Sherlockine meke zelene oči, prelijepe velike sjajne oči, i bio je viši od njega i vitak poput trkača. Gledao je svoju ženu, a njegov je pogled odavao i iritaciju i zabavu, u otprilike jednakim omjerima.
»Ja sam sudac Sherlock. Zdravo, Lacey.«
I ona je bila na nogama, polako prilazeći svome ocu.
Ispružila je ruke prema njemu. »Zdravo, tata. Upravo smo stigli. Bi li ti smetalo ako ostanemo malo s vama?«
»Uopće ne. Imamo dovoljno mjesta. Bit će lijepo čuti različite glasove u kući. Draga«, rekao je dok je prilazio prelijepoj ženi koja je samo sjedila i zurila u njega, velikih i budnih očiju.
»Kako je prošao tvoj dan?«
»Želim znati spava li ona s njim, Corman, ali mi neće reći. On je previše zgodan, a ti znaš što ja mislim o tome. Pa, pogledaj samo što je Douglas napravio, samo zato što je muškarac i nema pameti. Oženio je onu drolju, a Belinda je tek polegnuta u grob.«
190
»Belinda je mrtva već sedam godina, Evelvn. Bilo je vrijeme da se Douglas ponovo oženi.« Dobacio je Savichu brz pogled iz ugla oka, pogled koji je govorio, Pogledajte, nije li blesava?
Savich se povukao.
»To je dobar argument«, rekla je Evelvn Sherlock, prelijepog bezizražajnog lica okrenutog od muža. »Ali, oni ne bi trebali biti vjenčani. Zar ne možeš natjerati Douglasa da se razvede od nje, Corman?«
»Ne, ja ne radim takve stvari, znaš to. Ili se ne sjećaš?«
»Kad nešto zapamtim, nikada to ne zaboravim. To sam govorila Lacey i gospodinu Savichu prije nego što si ušao.
Hoćeš li kupiti Porsche pa da ja budem sigurna?«
»Možda hoću, Evelvn, možda hoću. Gospodin Savich govorio je o klasičnom 911. Sviđa mi se taj auto. Lacey, mogu li dobiti šalicu čaja, molim te? Gospodine Savich, drago mi je što sam vas konačno upoznao. Čujem da ste šef moje kćeri u FBI-ju.«
»Da, gospodine. Ja vodim Jedinicu za kriminalističku analizu.«
»Mislim da je vaš pristup dobra ideja. Zašto ne koristiti tehnologiju da se predvidi što će psihopati učiniti? Zašto ste ovdje s njom u San Franciscu?«
»Radimo na slučaju Marlina Jonesa.«
»Zašto ovdje? Marlin Jones je u Bostonu.«
»To je točno, ali postoje neka otvorena pitanja. Ovdje smo da to provjerimo.«
»Razumijem.« Sudac Corman Sherlock sjeo je na divan stolac od ružina dr-veta za svojim radnim stolom od ružina drveta.
Stol je bio prekriven knjigama i časopisima. Najmanje je tucet olovaka bilo nasumce razbacano po površini. Telefon i telefaks stajali su na ormariću s kartotekom od ružina drveta pored radnog stola. To je bilo njegovo radno mjesto, shvatio je Dillon. Nije to bila soba samo za slobodno vrijeme. Čovjek je ovdje provodio sate radeći.
»Čuo sam na vijestima da je Marlin Jones udario vlastitog odvjetnika, onesvijestio ga. Bilo je na svim vijestima, svi su u sudnici govorili o tome. Ti si bila tamo, zar ne, Lacey?«
Ona je klimnula glavom. »Da, oboje smo bili. Mislim da su svi likovali jer će biti jedan odvjetnik manje...« prekinula se i nasmiješila se ocu. »Oprosti, ali nikada o tebi ne razmišljam kao o odvjetniku, budući da si sudac i bivši tužitelj. Ti zatvaraš kriminalce, ne braniš ih.«
»To je istina. Veliki John Bullock ima loš ugled. Tvoj Marlin čak bi mogao izbjeći bilo kakvu kaznu kad ode na suđenje.
Veliki John zna začarati porotu. Ako taj Marlin već nema tragično djetinjstvo koje izaziva sućut, onda će mu ga Veliki John stvoriti i porota će možda čak povjerovati sve što on kaže.«
»Ljudi nisu glupi, tata. Mogu pogledati Marlina Jonesa i vidjeti da je psihopat. Lud je, ali nije neuračunljiv. Točno zna što radi i nema kajanja, nema savjesti. Priznao je sva ubojstva. Osim toga, čak ako ga u Bostonu i oslobode, bit će poslan ovamo da mu se sudi. Priznao je daje ubio i dvije žene u Denveru. Past će. Na jednom od tih mjesta, mora pasti.«
191
»Ah, Lacey, ljudima se može upravljati, može se njima manipulirati, mogu vidjeti sivo kad zaista nema ničega osim crnog. Vidio sam to uvijek iznova. Porota će vidjeti ono što želi vidjeti - ako želi osloboditi optuženoga, bez obzira na dokaze, učinit će to - to je jednostavno, a puno puta i tragično.
Nadam se da će Marlin Jones zaista doći u Kaliforniju na suđenje. Mi barem ovdje imamo smrtnu kaznu.«
»Ako dobije smrtnu kaznu, mislim da bi električna stolica bila previše lagana i brza. Mislim da bi ga sve obitelji žena koje je ubio trebale moći ubiti, i to uvijek iznova.«
»To baš nije liberalno od tebe, Lacey.«
»Zašto? To je u sasvim redu. To je pravda.«
»To je osveta.«
»Da, jest. Što tu nije u redu?«
»Ništa. Sada, drago moje dijete, gospodin Savich se vjerojatno pita razgovaramo li ti i ja uvijek ovako. Napravimo malu stanku. Pričaj mi o tim otvorenim pitanjima na koja ti i gospodin Savich ovdje morate pronaći odgovore.«
Evelvn Sherlock se nasmiješila, ali Savichu se opet činilo da joj je lice još uvijek bezizražajno. Bilo je to kao da se istrenirala da ne pomiče nijedan mišić na licu koji bi uništio savršenu masku. Rekla je: »Vjerojatno misle da si ti ubio Belindu, Corman, nije li tako, gospodine Savich?«
To je bila prava bomba. Savich je bio na redu da ne promijeni izraz lica. Rekao je, bezbojno poput pileće juhe.
»Zapravo ne, gospođo.«
»Pa, trebali biste. Pretpostavljam da niste tako pametni kao što ste zgodni. Pokušao me pregaziti. Nema razloga zašto ne bi ubio Belindu. Nije ju volio, mrzio ju je zapravo, jer je njezin otac u San Quentinu. Rekao je da će Belinda biti luda kao njezin otac i kao ja. Užasno je tako nešto reći, zar ne, gospodine Savich?«
»To svakako nije nešto što bih ja rekao, gospođo Sherlock, ali ljudi su različiti. Dakle«, nastavio je, ponovo se okrenuvši sucu Sherlocku. »Pitam se, gospodine, biste li nam rekli jeste li ikada imali Marlina Jonesa u svojoj sudnici.«
»Ne.«
»Sasvim ste sigurni?«
»Da, naravno. Sjećam se svakog muškarca i žene koji su ikada stajali preda mnom kao optuženici. Marlin Jones nije bio jedan od njih.«
»Prije nego što ste postali sudac, jeste li ikada vodili proces protiv njega?«
»Sjećao bih se toga, gospodine Savich. Odgovor je još uvijek ne.«
Savich je otvorio svoju aktovku i izvukao crno-bijelu fotografiju 13x18. »Nikada niste vidjeli ovog čovjeka?«
Pružio je sucu Sherlocku Marlinovu fotografiju snimljenu tjedan dana ranije.
»Ne, nikada ga nisam vidio u svojoj sudnici. To je Marlin Jones, naravno. Lacey, u pravu si. Zaista izgleda kao klasični psihopat, drugim riječima, izgleda savršeno normalno.«
Savich mu je pružio drugu fotografiju.
192
»Proklet da sam. To je Marlin Jones, ali ste ovu fotografiju retuširali, zar ne?«
»Laboratoriji FBI-ja su najbolji. Tražio sam ih da mi naprave fotografije s različitim maskama koje bi netko mogao upotrijebiti.«
»To su samo brkovi, zulufi su duži, kosa je začešljana kao da tip želi prekriti ćelavi dio - nevjerojatno. Žao mi je, ali ni ovog čovjeka nisam nikada vidio.«
Savich mu je dao treću fotografiju.
Sudac Sherlock uvukao je dah. »Ne mogu vjerovati. Vodio sam proces protiv ovog čovjeka prije mnogo godina, ali ga se sjećam. Bio je nekakav hipi, optužen daje imao marihuanu.
Pogledajte tu čupavu bradu i debele naočale poput dna pepeljara. Pogrbljenih ramena, ali je ipak bio visok, visok kao ja. Sjećam se da me gledao kao da želi pljunuti na mene.
Kako se uopće zvao?«
Utihnuo je, proučavajući fotografiju, lupkajući prstima o naslon kožnog stolca. Zatim je uzdahnuo i rekao: »Morat ću provjeriti. Valjda starim. Ne, čekajte čas. Imao je čudno ime.
Erasmus. To je. Zvao se Erasmus... Ne sjećam se prezimena, ali je bilo uobičajeno. Bilo je to prije deset godina. Uspio sam ga nagovoriti da prizna i nagodi se na tri godine iako mu je to bio prvi prekršaj. On je sam bio tako uvrjedljiv da nisam ni oklijevao da ne popustim branitelju. Nije imao poštovanja.
Da, tri godine. To je Marlin Jones?«
Lacey je uzela fotografiju od svoga oca. Dillon joj nije ispričao za ovo. Zagledala se u fotografiju, zatim u svoga oca. »Znači, moguće je da je, jer si mu dao trogodišnju kaznu, htio osvetu. Moguće je da je, kad je izašao, ubio Belindu, da se osveti tebi.«
»Tu postoji jedan problem«, rekao je Savich.
I sudac Sherlock i njegova kći gledale su u njega, s lijevom obrvom podignutom na identičan način.
»Pogledajte ponovo fotografiju, suce Sherlock.«
»Da, u redu. Što?«
»Marlinu Jonesu bilo bi dvadeset osam godina prije deset godina. Ovaj čovjek je stariji, možda mu je pedeset pet ili šezdeset.«
»Pa, da, u pravu ste, jest. Teško je reći sa svom tom kosom i naočalama. Ah, shvaćam što mislite. To nije Marlin, zar ne?«
»To je njegov otac«, rekla je Lacey polako. »Ovaj čovjek, Erasmus, čovjek protiv kojega je tata vodio proces, Marlinov je otac. A ovo je jedna njegova stara fotografija, zar ne?«
»Da. FBI iz Phoenixa je uspio doći do ove njegove fotografije s jedne stare vozačke dozvole. Naši ljudi u laboratoriju su poradili na njoj. Nisam ti rekao za to, Sherlock, jer nisam mislio da će nas ikamo dovesti.«
»Je li taj čovjek još uvijek živ?«
»Koliko znamo, jest. Nije se već godinama vratio u Yumu.
Tamo je odgojio Marlina. Marlin je otišao s osamnaest godina. Erasmus se povlačio po zatvorima nekoliko godina, zatim je samo nestao. Sad bi trebao imati oko šezdeset četiri godine. Gdje je? Nitko ne zna.«
193
»Dajte da vidim tog čovjeka«, rekla je gospođa Sherlock.
Lacey je pružila fotografiju svojoj majci.
»Zapušten je. Sjećam se takvih, šezdesetih ih je San Francisco bio pun. Ali on je bio na sudu osamdesetih godina, zar ne, Corman?«
»Da, prije desetak godina.«
»Mislim da bi bio zgodan bez tih naočala i sve te kose i brade.«
»Sin mu je zgodan, majko, vrlo zgodan. Evo njegove fotografije. Ali, znaš, ima mrtve oči.«
Gospođa Sherlock je pogledala fotografiju Marlina Jonesa, širom otvorenih očiju pogledala svoga muža i srušila se u nesvijest, skliznuvši iz fotelje na tepih prije nego što ju je itko uspio uhvatiti.
194
28
»Što hoćete?« Douglas je buljio u Dillona Savicha. Odložio je papire koje je čitao i polagano ustao, raširivši prste na radnom stolu.
»U redu je, Marge. Pusti ga da uđe. On je iz FBI-ja. Ah, i ti si tu, Lacey. Zašto je on s tobom? Znaš da mi se ne sviđa. On te pokvario, promijenio te.«
»On je moj šef. Mora biti sa mnom.«
»Madigan«, rekao je Savich, tek lagano klimnuvši glavom.
Douglas nije rekao ništa. Ponovo je sjeo. Prekrižio je ruke preko trbuha.
»Kako si, Douglas?«
»Ovaj čas sam jako ljut, ali tebi to nije važno. Zašto si ovdje s njim?«
Savich je lakoćom rekao kad je sjeo na jednu od plišanih stolica za klijente preko puta velikog supermodernog radnog stola od kroma i stakla Douglasa Madigana: »Čini se daje Belinda imala vezu s Marlinom Jonesom. Jeste li znali za to?«
»Ne. Ne sviđaju mi se vaši vicevi, agente Savich.«
»Nije vic, odvjetnice Madigan. Koliko mi znamo, postoji vrlo velika mogućnost da je Belinda spavala s Marlinom Jonesom prije sedam godina.«
Lacey je promatrala njegovo lice. Nije bilo znakova boli, ljutnje, zapamćene izdaje. Ničega.
»Znači, vi kažete da znate zašto ju je ubio?«
»Ne, to mi ne kažemo. Žao mi je, Douglas«, rekla je Lacey, nagnuvši se naprijed na stolcu, pruživši ruku da lagano dodirne njegovu podlakticu. »Čini se da neke stvari o Belindi nitko od nas nije znao. Upravo smo došli od kuće. Mama je pogledala fotografiju Marlina Jonesa. Onesvijestila se. Vidjela ga je, rekla je, vidjela ga je kako ljubi Belindu. Barem je to ono što nam je rekla. Znaš mamu. Ne može se biti sasvim siguran hoće li se zastava vijoriti visoko ili će visjeti na pola koplja.«
»Ta luda stara dama je vjerojatno u pravu oko ovog. Belinda je bila pozlaćena nevjerna kučka.«
Svi su se okrenuli da ugledaju Candice Addams Madigan kako stoji na vratima, dok je iza nje usplahirena Marge mahala rukama. Douglas se nasmiješio i 195
rekao: »U redu je, Marge. Znaš što, ako još netko dođe, samo im mahni da uđu. Zdravo, Candice.«
Candice Addams Madigan je ušla u ured, visoko podignute glave, predivno odjevena u blijedoplavi vuneni kostim i Hermesov šal. »Bila je kučka i varala te.«
»Alije li to bio Marlin Jones? Sumnjam. Gdje bi njega upoznala?«
Candice je svome mužu dobacila prezriv pogled. »Belinda je imala jeftin ukus. Čula sam daje odlazila u krčme, mjesta za zaista najnižu vrstu ljudi. Tamo bi upoznala tog ubojicu. Da, kladim se daje zaista spavala s njim. Spavala je sa svima.
Zašto ne pitaš nju?« Okrenula se i dobacila Lacey zao pogled.
»Da, pitaj našu malu princezu. Vjerojatno je išla sa svojom sestrom. Kvragu, možda je i ona spavala s njim.«
Lacey se oko zakrvarilo. Srce joj je tuklo, bila je spremna ubiti. Savich ju je zgrabio za zglob i zadržao je na njezinom mjestu. »Ignoriraj je«, rekao je tiho, da ga samo ona čuje.
»Ona je jadna jer je tako ljubomorna. Pusti je. Samo ćemo slušati. Smatraj ovo lošom predstavom. Da vidimo možemo li shvatiti koja je njezina tema.«
Pokušala se odmaknuti od njega. Nije više ništa htjela trpjeti od ove bijedne žene. »O.K. onda, agentice Sherlock, ovo je naredba tvog nadređenoga. Ne miči se i budi tiho.«
Pokušala je smiriti disanje, ali je bilo teško. »To je onda nešto drugo, ali je još uvijek želim tresnuti.«
»Znam, ali kasnije. Sad ćemo samo slušati.«
»O čemu vas dvoje razgovarate?«
Savich se nasmiješio Candice Madigan. »Upravo sam govorio Sherlock da mi izgledate trudni. Ona tvrdi da niste, da izgledate previše vitko. Ali, ja vidim da vam je trbuh tu. Tko je u pravu?«
Candice je isti čas uvukla trbuh, zakoraknuvši dva koraka dalje od Savicha. Zatim je shvatila što joj je on učinio.
Spustila je ruke pored sebe, ispravila se vrlo visoka i bacila pogled svome mužu. On joj se samo nasmiješio. »Samo daj, Candice. Na kraju krajeva, nemam klijenta još dvadeset minuta. Osjećaj se slobodna govoriti o bilo čemu.«
Candice Madigan je prišla svome mužu, poljubila ga u usta, zatim se okrenula i rekla Lacey: »Nisam trudna, ali ću uskoro biti. Drži se dalje od moga muža, čuješ li me? Ne znaš što je gadno dok mene nisi vidjela gadnu.«
»Da, čujem te«, rekla je Lacey. Zatim se nasmiješila. »Ti i Douglas znači planirate bebu?«
»Uskoro hoćemo. To se tebe ne tiče. Ti si mala drolja koja hoće uhvatiti bogatog muža, baš kao i tvoja sestra. Dalje od Douglasa.«
»O, sigurno«, rekao je Savich. »Dakle, Candice, kako znate tako puno o Be-lindi? Ubijena je prije sedam godina. Vi tada ni niste bili ovdje?«
»Ja sam istražna novinarka. Sve sam provjerila. Razgovarala sam s ljudima koji su je poznavali. Prevarila je Douglasa, više puta. Sve žene u tvome društvu
196
znale su za to. S tim Marlinom Jonesom? Zašto ne? Opet, ne bi joj bio problem naletjeti na njega u nekoj od onih rupetina u koje je zalazila.«
Savich je izvukao svoju malu crnu bilježnicu i kemijsku olovku. »Možete li mi, molim vas, navesti neka imena?«
Postala je ukočenija od Lotove žene. »To sam istražila prošle godine. Ne sjećam se sada.«
»Daj gospodinu Savichu dva imena, Candice. Samo dva.«
»U redu. Lancing Corruthers i Dorothea McDowell. Obje su bogate i besposlene i znaju sve o svakome. Žive ovdje u gradu.«
Savich je zapisao imena. »Hvala, zapravo, drago mi je što ste mogli navesti i samo jedno ime. Impresioniran sam.«
»I ja«, rekao je Douglas.
»Znaju sve i o njoj«, dodala je, klimnuvši prema Lacey.
»To bi moglo biti zanimljivo«, rekao je Savich, ne puštajući Lacevin zglob. »Vidite, nadam se da će ona pristati udati se za mene, kad je konačno zaprosim kako treba.« Zastao je na trenutak, zatim je izgledao vrlo zabrinut. »Svakako se nadam da mi oni neće reći stvari koje će me natjerati da se predomislim o tome da te zaprosim. Jesi li bila raspuštena tinejdžerka, Sherlock? Hoćeš li me pokvariti ako te oženim?«
»Mislim da se Billy VVellman ne računa, a ti?«
»Tko je Billy VVellman?« upitao je Douglas.
Savich je samo odmahnuo glavom.
»Nitko neće reći ništa ni najmanje upitno o Lacey«, rekao je Douglas. »Gledaj, Candice, Lacey je imala samo devetnaest godina kad je Belinda umrla. Bila je čak malo i zaostala za svoju dob. Samo je svirala klavir. Mislim da čak nikada nije ni vidjela druge ljude. Samo je vidjela svoju glazbu. Sad, reci mi da je sve ovo vic, to da ćeš se udati za njega, Lacey.«
»Još uvijek me mora zaprositi kako treba.«
»Ne!« Douglas je ustao, nagnuo se prema Lacey i rekao, grubog i tihog glasa. »Slušaj me, Lacey. Znam te već jako dugo. Mislim da se ne bi trebala udati za ovog čovjeka. Ne možeš. To je jako loša ideja.«
»Zašto, Douglas?«
»Da, Douglas, zašto?« upitala je Candice.
»Znam ja takve. Nije mu stalo do tebe, Lacey. Ti ćeš biti samo još jedan zarez na njegovom pojasu.«
Savich je počeo zviždukati.
Svi su se okrenuli da ga pogledaju. Lacey se htjela nasmijati, ali se suzdržala.
»Sherlock Savich«, rekao je Savich polako, gledajući u strop, kotrljajući riječi preko jezika. »Dobro zvuči, zar ne?«
»Kvragu, ne, ne možeš se udati za njega, Lacey. Ne možeš.
Samo ga pogledaj, on je jedan od onih glupih nabildanih tipova iz teretane, onih koji se uvijek 197
gledaju u ogledalu. Bicepsi i prsni mišići su im napumpani, ali im je mozak veličine graška.«
Lacey je blago rekla: »Douglas, suoči se sa stvarnošću. Smiri se.«
»U redu. Zna se igrati s računalima, velika stvar. On je bezveznjak s velikim rukama. Ne možeš se udati za njega.«
»Pa ne može se udati ni za tebe, Douglas, ti si već oženjen za mene.« Can-dice je prišla korak bliže Lacey, zatim se zaustavila kad je ugledala pogled na Savichevom licu.
»Čestitam«, rekla je Candice, koraknuvši nazad. »Stvarno to mislim. Udaj se za njega.«
»Ovako nikamo nećemo stići«, rekao je Savich. »Dakle, Candice, Sherlock i ja smo ovdje da razgovaramo s Douglasom o Belindi. Želite li ostati ili ići?«
»Zašto? Belinda je mrtva već sedam godina. Njezin je ubojica u zatvoru, u Bostonu. Dala sam vam dva imena, žena koje su je znale, koje su znale kakva je. Zašto razgovarate s Douglasom? On ništa ne zna.«
»Imamo svakakvih otvorenih pitanja, gospođo«, rekao je Savich. »Evo kako ćemo, zašto se mi ne bismo vratili, nakon što se vi i vaš muž pomirite ili se međusobno ubijete ili ručate ili što već želite raditi?« Savich je ustao dok je govorio, pruživši ruku Lacey. Ona je pogledala tu veliku jaku ruku i nasmiješila se. Još uvijek je htjela isprebijati Candice.
»Ne, čekajte«, javio se Douglas, ali je Savich samo pretresao glavom i mahnuo.
»Što ćemo sada?« upitala je dok su odlazili iz Douglasovog ureda.
»Hajdemo se malo sakriti iza ugla na trenutak. Douglasova vrata su još uvijek otvorena, Marge nije za svojim stolom.
Tko zna? Možda čujemo nešto što ne bismo trebali čuti.«
Prišli su što su bliže mogli otvorenim vratima, stisnuvši se uza zid.
»Ne možeš je još uvijek željeti, Douglas. Zar nisi vidio što je imala na sebi? Bože dragi, čak žvače i palac!«
Lacevje pogledala svoje palce. I zaista, jedan je nokat bio izgrizen skoro do mesa. Kako se to dogodilo?
»Dostaje, Candice«, rekao je Douglas. Zvučao je nevjerojatno umoran. »Sad je zaista dosta. Ne bi se trebala udati za njega.
Morat ću razmisliti o ovome, zatim zapisati sve dobre i pametne razloge zašto to ne bi funkcioniralo. Ovo se ne bi smjelo događati.«
»Ne, ono što se ne bi smjelo događati je da je ti još uvijek želiš. Zar si slijep? Što se tu ima željeti? Prerasti to, Douglas.
Kupi si naočale.«
Douglas to očito nije čuo - ili to ili ju je jednostavno ignorirao. »Vratili su se zbog Belinde. Mora da se nešto događa s Marlinom Jonesom. Savich je to nazvao otvorenim pitanjima, ali ja ne vjerujem tom gadu. Bog zna. Gospođa Sherlock je tvrdila da je vidjela Marlina Jonesa kako ljubi Belindu na prilazu. Ti
198
kažeš da je vjerojatno da je Marlin spavao s Belindom, ali ti si samo ljubomorna, Candice. Ti nisi znala Belindu. Kvragu, sve je to suludo. Ne razumijem ništa, ali mislim da oni vjerojatno sumnjaju u to da je Marlin Jones ubio Belindu.
Možda misle da sam je ubio ja i zato su ovdje.«
»To je ludo, Douglas. Oni nemaju pojma. Ovdje su samo da se raspitaju. Ti samo šuti. Sad me vodi na ručak. Moram se vratiti u Postaju u dva.«
»Brišimo«, rekao je Savich. Bili su u dizalu i na putu dolje s dvadesetog kata zgrade Malcolm u roku od minute.
Večera je bila tiha; to jest, nitko nije imao puno reći o bilo čemu, što je Sa-vichu bilo olakšanje. Evelyn Sherlock jela je delikatno, bacala je Savichu poglede negodovanja, i ponovo rekla da je previše zgodan i da mu se ne smije vjerovati. Nije rekla uopće ništa svome mužu, osim nad pitom od jabuka, kad je konačno, ne gledajući ga, već gledajući svoju pitu, rekla: »Razgovarala sam s jednim od tvojih sudskih službenika - Dannvjem Elbrightom. On je rekao da mora razgovarati s tobom, ali sam mu rekla da si otišao na pumpu. Pitala sam ga mogu li mu ja pomoći i on je rekao ne, da se radi o nečem jako povjerljivom. Čak ni tvoja žena ne smije znati.«
»Vjerojatno o trenutnom slučaju«, rekao je sudac Sherlock i zagrizao još jedan komad pite. Na trenutak je zatvorio oči.
»Ovo je odlično. Moram dati Isa-belle još jednu povišicu«, rekao je.
»Ne, već ionako previše zarađuje«, rekla je Evelyn Sherlock.
»Mislim da je pitu kupila. Rijetko je ovdje osim kad zna da ću ja biti ovdje. Ne sviđa mi se ona, Corman, nikad mi se nije sviđala.«
»Kako je tvoja družica, mama?« rekla je Lacey. »Gospođa Arch, zar ne?«
»Dobro je. Nikada ništa ne govori, samo klima ili odmahuje glavom. Jako je dosadna, ali bezopasna. Mlađa je od mene, a izgleda onako kako bi izgledala moja majka da je još živa. Ne pokušava zavesti tvoga oca i to je veliko olakšanje.«
»Gospođa Arch«, rekao je sudac, »nije mlađa od tebe, Evelyn.
Sigurno ima najmanje šezdeset pet godina. Ima plavu kosu i nosi broj 46. Vjeruj mi, tvoja majka nije nikada nimalo sličila gospođi Arch.«
»Pa? Još nije mrtva«, rekla je gospođa Sherlock. »Spavao si sa ženama svih veličina i dobi. Mislio si da ne znam? Svega se sjećam kad me se podsjeti.«
»Da, draga.« Sat vremena kasnije u biblioteci suca Sherlocka Savich je konačno rekao: »Sherlock je tek nedavno shvatila daje Belinda imala spontani pobačaj. Zašto se to nije znalo?«
Sudac Sherlock je punio lulu. Miris duhana bio je divan -
bogat i taman i slastan. Nije odgovorio sve dok lula nije bila upaljena i on je povukao tri ili četiri puta. Miris je bio poput šume. Savich se uhvatio kako duboko udiše. Konačno, sudac Sherlock je rekao, »Nisam htio još više publiciteta. Kakve to veze ime? Nikakve. Kako to mislite da se Lacey nije sjećala?«
199
»Čini se da je to blokirala, iz nekog razloga koji ni ona ni ja ne možemo dokučiti. Sjetila se pod hipnozom. Znate li zašto bi to blokirala?«
»Ne, koliko ja vidim, nema razloga. To je bilo prije sedam godina. Više nije važno«, rekao je sudac Sherlock i ponovo povukao iz svoje lule. Biblioteka je bila ispunjena slasnim, jakim mirisom. Savich je srknuo svoj espresso, koji je bio jak i slastan baš kao i dim lule.
Lacey je duboko udahnula. »Znaš li je li Douglas bio otac?«
»Gledaj, Lacey, gospodine Savich, Belinda nije ni trebala biti u drugom stanju. Rekao sam ti, Lacey, daje Douglas znao kako zbog njezinih manjkavih gena nikada ne bismo trebali imati djece. Pogledaj samo njezinu majku. Otac joj je još gori.
Da, pratim ga. Izaći će ovih dana, unatoč mojim naporima da to spriječim. Ne želim da taj luđak dođe ovamo.«
»Ali, bila je u drugom stanju«, rekao je Savich.
»Da, izgleda, ali ne dugo, ne više od šest ili sedam tjedana.
Tako je rekao liječnik. Nakon autopsije, znali su, naravno, da je upravo imala pobačaj, ali budući da to nije bilo relevantno ni za što, nisu to spomenuli. Tisak se toga nikada nije dočepao, hvala Bogu. To bi samo donijelo još više boli. Je li Douglas bio otac? Nikada nisam imao razloga posumnjati u to.«
»To je moglo uzrokovati i još veći skandal«, rekla je Lacey.
»Ne, osim da su naveli javnost da misli da je pobačaj povezan s ubojstvom, a nije bio.«
Ali, Lacey nije bila tako sigurna. Zapravo, kasnije je rekla Dillonu, dok gaje pratila do gostinjske sobe u kojoj je spavao.
»Ovdje ima više nego otvorenih pitanja. Tu su pitanja na koja nema odgovora.« Uzdahnula je, gledajući svoje plave salonke.
Candice je bila u pravu. Izgledala je šlampavo i nezanimljivo.
Kako je onda istovremeno mogla biti drolja?
Savich ju je privukao k sebi, lagano pritisnuvši njezino lice o svoje rame. »Znam što hoćeš reći. To je da čovjek pobijesni. U
usporedbi sa svim što izađe iz usta tvoje majke, Alisa u zemlji čudesa izgleda kao Tehnološki institut Massachusettsa. Koliko je već dugo takva, Sherlock?«
»Koliko god se mogu sjetiti. Mislim da je sada i gore. Ali, više je ne viđam tako često.«
»Misliš da nešto od toga možda radi da pridobije pozornost tvoga oca?«
»O da. Ali, koliko toga je stvarno, a koliko je gluma? Ne znam.«
»Ne znam ni ja.«
»A moj otac?«
»Ne znam«, rekao je polako, nagnuo se i poljubio joj lijevo uho. »Jednostavno ne znam. Ona je nepouzdana, teško mi ju je pročitati. Ali, znaš, Sherlock, njemu je teško odoljeti.«
»I ja ga volim, većinu vremena«, rekla je Lacey i pogledala njegova usta. »Zaista me želiš oženiti, sad kad si vidio moju majku i oca?«
200
»Nije fer. Ali, ti još nisi upoznala moju obitelj. Oni su stvarno zastrašujuća gomila. Zapravo, bit će toliko zahvalni što ćeš
me uzeti da će se vjerojatno jako potruditi da ne budu čudni kad si ti u blizini, barem dok se ne vjenčamo. Nakon toga, nema garancije. O, Sherlock, sasvim smo sami ovdje u hodniku. Mislim da je sada došao čas. Hoćeš li se udati za mene?«
»Da. Hoću.«
Poljubio ju je. Bilo je slatko i toplo i on se jako trudio da je ne preplavi svojom potrebom, koja je strelimice rasla. Ali, ona ga je gurnula uza zid, čvrsto se pritisnuvši uz njega.
»Kako si slastan«, rekla je u njegova usta, a dah joj je bio topao i taman od espressa. »Još boljeg si okusa. Dillon, jesi li siguran da me želiš oženiti? Ne poznajemo se jako dugo. U
stresu smo otkad smo se upoznali, kod nas nema ničeg normalnog ili prirodnog.«
»Naravno da ima. Istukao sam te u Hogan's Allevju i u teretani. Što je prirodnije od toga? Skuhao sam ti svoju tjesteninu, nahranio te pizzom kod Debelog Dana. Spavala si u mojoj kući. Mislim da imamo ogromno iskustvo dok ulazimo u ovo. Osim toga, ni seks nije loš, osim što je prošlo tako dugo da se jedva sjećam svih detalja, zapravo bilo kojih detalja.«
Poljubila mu je bradu, vilicu, lagano mu ugrizla usnu resicu.
»Ne razumijem kako si uspio ostati slobodan čitavih pet godina.«
»Brzo trčim i ne ganjam baš najbolje. Zapravo, valjda sam čekao tebe. Nikog drugoga, samo tebe. Ja sam više iznenađen što tebe nitko nije zgrabio.«
»Ja sam bila tako zaključana u prošlosti, zaključana u samo jedan put, sve je bilo usredotočeno na Belindu. Što ćemo?«
Rekao je dok je lagano slijedio gumbe njezine bluze. »Imam neizbježiv osjećaj da se sve vrti oko Belinde, ne oko Marlina, ne oko Douglasa, ne oko bilo koga drugog, samo oko Belinde. Mislim da nitko nije zaista znao tko je ona. Volio bih vidjeti njezine fotografije otprilike iz vremena kad je ubijena.
Imaš li ikakve albume?«
»Da. Nadam se da ih mama nije bacila. Hoćeš li ih sada pogledati?«
»Ne. Još uvijek smo na vremenu istočne obale, pa imam osjećaj da je tri sata kasnije nego što jest. Hoću se naspavati.
Zapravo želim spavati s tobom, ali to vjerojatno ne bi bilo u redu u kući tvojih roditelja. Osim toga, tvoja majka se toliko brine o tome da spavamo zajedno, da bi noćas čak mogla krenuti u patrolu da se uvjeri da smo odvojeni.«
Ona se nasmijala. »Mama je šašava, zar ne? Nikad ne znaš
što će joj izletjeti iz usta. Ali čini se da je još više skrenula u zadnje vrijeme. Puno toga moglo bi biti tek gluma, tko zna?
Ona se neće promijeniti. Je li ju moj otac zaista pokušao ubiti? Pregaziti je svojim BMW-om?«
»Bog zna, ja ne znam. Ako je to učinio namjerno, barem zna da nam je ona to ispričala. Tvoj otac nije glup. Ako je to zaista učinio namjerno, to se više neće ponoviti.«
»Ne želim da moja majka umre, Dillon.«
201
Privukao ju je k sebi. »Neće. Sve će biti u redu. Čak ću proćaskati i s tvojim ocem, samo da se uvjerim da je potpuno shvatio.«
Puno kasnije, kad je Lacey bila na rubu sna, pomislila je: gdje si, Belinda?
202
29
Bila je zora, soba je bila mutno siva i svježa. Polako se budila. Netko ju je tresao za ruku, netko joj je govorio.
»Sherlock, imamo problem. Hajde, probudi se.«
Nježno je gladio njezine nadlaktice, zatim joj lagano tapkao lice. Ona je za-žmirkala. »Dillon? Tako mi je drago da si to ti.
Mislila sam da je netko drugi, još jedna noćna mora. Što je?
Je li te majka pokušala otjerati s imanja?«
Sjeo je pored nje i ona je posegnula za njime. Uzeo je njezine ruke u svoje i čvrsto ih uhvatio. »Ne, s tim bih izašao na kraj.
Slušaj me, Sherlock. Radi se o Marlinu Jonesu. Pripremi se, pobjegao je.«
Ona je buljila u njega, lagano okrećući glavu na jastuku. »Ne, to je jednostavno nemoguće. Danas zatvorenici ne bježe, osim u filmovima. Nema načina da je Marlin pobjegao.
Policajci su bili posvuda. Išao je čak i na WC s policajcem sa svake strane. Osim toga, ima više okova od robijaša u Alabami. Ovo mora da je neki ranojutarnji vic, zar ne, Dillon?«
»Žao mi je, Sherlock, nestao je. Sud je naredio da ga se prebaci u Državni institut Massachusettsa radi daljnjih psiholoških testova. Liječnici su tamo podivljali kad su ugledali stražare i okove - imao je pune okove na nogama.
Žalili su se da neće uspjeti iz njega izvući ništa značajno, da nikada neće dobiti istinite i točne rezultate testova ako Marlin ne bude imao povjerenja u njih, liječnike. Policajci su, naravno, odbili. Liječnici su zatim pozvali suca, koji je i bio naredio još jedno testiranje. Sudac je zatim naredio policajcima da skinu okove, čak i lisice. Policajcima je zatim naređeno da čekaju pred sobom. Ukratko - Marlin je lupio dvojicu liječnika po glavi, slomio jednom bolničaru vilicu, onesvijestio ga i izašao kroz prozor WC-a, u koji se ulazi iz ureda. Još ga nisu uhvatili. Nisu znali da je pobjegao sve dok bolničar nije došao k svijesti i isteturao da im kaže.«
Sad je bila potpuno budna, sjedila je uspravno, trljajući nadlaktice rukama. »Kako si saznao?«
»Jimmy Maitland me nazvao prije oko pola sata. Rekao je da su ga nazvali policajci, ali je bilo na televiziji i prije nego što su se potrudili telefonirati. Došao je do FBI-ja u Bostonu i uključio ih. Kako je ispričao, zvučalo je kao da je sve u potpunom metežu.«
203
»Misliš li da će kojim slučajem sudac koji je naredio da se oslobodi Marlina Jonesa sada biti ispred sudačke klupe umjesto da sjedi u njoj?«
»Bit će velikih posljedica. Nadajmo se da će se slaboumni sudac ili zakleti da je ugledao svjetlo ili da će propasti, što zaslužuje. Obuci ogrtač i idemo dolje. Isabelle nam je skuhala kavu i zagrijala pecivo.«
Deset minuta kasnije, bili su u brlogu suca Sherlocka i gledali televiziju. Upravo su uključili veliki televizor kad su počele vijesti. Velika crno-bijela fotografija Marlina Jonesa ispunila je ekran. Glas novinarke je govorio: »... Lov se proširio u svim smjerovima. FBI, državna i lokalna policija, svi zajedno pokušavaju pronaći navodnog ubojicu više od osam žena.« Slika se zatim prebacila na redakciju. Prekrasna plavuša, kojoj nije bilo više od dvadeset osam godina, široko se smiješila u kameru, govoreći svojim sretnim savršenim glasom: »Upravo smo saznali daje agentica FBI-ja, Lacey Sherlock, koja je^odigrala značajnu ulogu u uhićenju Marlina Jonesa u Bostonu, sestra jedne od žena koje je on navodno ubio u San Franciscu prije sedam godina. Nije sasvim jasno što to znači, ali John Bullock, odvjetnik Marlina Jonesa, rekao je da je FBI cijelo vrijeme postavljao klopku za njegovog klijenta.«
»Gotovo je«, rekao je Savich i uzdahnuo. »Pitam se tko im je rekao.«
»O ne.« Lacevina fotografija pojavila se na tv-ekranu, dok je novinarka govorila: »Gospođica Sherlock je u FBI-ju tek pet mjeseci. Navodno je razlog zbog kojega je ušla i bio da uhvati ubojicu svoje sestre.« Novinarka je ljudima koji su je gledali dobacila blistav osmjeh. »Čini se da je uspjela, ali zasad, nitko ne može reći što će se dogoditi kad Marlin Jones bude ponovo uhvaćen. Idemo sada do Normana Bramlocka, našeg suradnika u Bostonu. Norman?«
Gledali su u tišini dok su policajci bostonske policije stajali u ukočenoj i bijesnoj tišini. Lokalni predstavnik FBI-ja stajao je iza male grupe, ništa ne govoreći.
Ned Bramlock, koji je nosio talijanske mokasinke s resicama i imao prekrasnu gustu kestenjastu kosu, rekao je, uspjevši zabrinuto naborati čelo. »Pokušali smo razgovarati sa sucem Sedgevvickom, koji je izdao naredbu policajcima da oslobode Marlina Jonesa, ali on trenutno odbija davati komentare.«
Prebacili su na odvjetnika Američke unije za građanska prava; koji je tvrdio da je sudac postupio sasvim pravilno, budući da bi bilo kršenje građanskih prava da je odbio dopustiti navodnom ubojici privatnost za testiranje. Prebacili su se na drugog suca, ovaj put umirovljenog, koji je glatko rekao daje sudac Sedgewick idiot bez zrna razuma i pameti.
Savich je isključio televizor. Protegnuo se. »Idemo vježbati.«
Ona je ustala. »Da, idemo. Imamo Svjetsku teretanu samo dvije ulice dalje, u ulici Union. Otvaraju u šest sati. Sad je skoro pola osam.«
Kad su završili, Lacevje bila tako iscrpljena, da joj je čak i bijes donekle popustio, barem dok nije uspjela ponovo normalno disati. Hodali su kući, držeći se za ruke.
»Bit će divan dan.«
204
»U San Franciscu skoro uvijek i jest«, rekla je. »Čak i kad se magla dovalja kroz Golden Gate, oduzima dah. Magla to čini još ljepšim.« Utihnula je.
»Uhvatit će ga. Nema novca, nema prijevoza. Svi ga traže.
Njegova fotografija je stalno na televiziji. Netko će ga vidjeti i pozvati policiju. Ne brini, Sherlock.«
Dok su hodali do kuće njezinih roditelja, Lacey je razmišljala o sucu Sedge-wicku i što bi mu rado učinila. Kad su skrenuli na Broadway, ugledala je kombije tri lokalne tv-postaje i dobrih desetak ljudi opremljenih kamerama i mikrofonima koji su se ulogorili u vrtu njezinih roditelja. Čula je Isabelle kako viče: »Mi-čite se odatle, lešinari, idite! Razlaz!«
»Molim vas, gospođo, recite agentici Sherlock da smo ovdje.
Samo moramo s njom razgovarati.«
»Da, javnost ima pravo znati.«
»Hej, jeste li znali njezinu sestru, Belindu Madigan? Je li istina da je Lacey ušla u FBI samo da uhvati Marlina Jonesa?«
»Je li istina da je Jonesa uhvatila u klopku?«
Isabelle je izgledala spremna da ubije. Podigla je ruke, s dlanovima prema van. Na Lacevino iznenađenje, nemirna skupina odmah se utišala. Rekla je glasom koji se čuo do kraja ulice. »Idite i razgovarajte s tim idiotskim sucem koji je rekao policiji da se Marlinu Jonesu skinu okovi. Možda on može preuzeti ubo-jičino mjesto dok ovaj ne bude ponovo uhvaćen.«
»Prava je«, rekao je Savich.
Lacey je nazvala kuću svojih roditelja iz javne govornice ulicu i pol dalje.
»Rezidencija Sherlockovih.«
»Isabelle? Ovdje Lacey. Vidjeli smo ih na vrijeme. Bila si divna, rekla si novinarima istinu. Je li tata tamo?«
»Da, samo čas, Lacey, drago mi je što si vani. Mislim da novinari namjeravaju ovdje kampirati. Kako su znali da si ovdje?«
Hannah, pomislila je Lacey odjednom shvativši. Hannah ju je mrzila iz dna duše. Učinila bi sve da joj naudi. »Saznat ćemo, Isabelle. Daj mi tatu.«
Dvadeset minuta kasnije, pokupio ih je Danny Elbright, jedan od sudskih činovnika suca Sherlocka. Već je imao njihovu prtljagu u prtljažniku. »Isabelle je sve iznijela straga, a ja sam prošao onuda da pokupim prtljagu.«
»Sudac Sherlock je nazvao avionsku kompaniju i rezervirao vam let u deset sati. Je li to u redu?«
»Odlično«, rekao je Savich. Protegao se, naslonio glavu i zatvorio oči. »Kakav dan, a tek je devet sati ujutro. Nadam se da mediji nisu dovoljno pametni da su već nazvali avionske kompanije.«
»Ne brini za mene, Lacey«, rekao je Danny Elbright, gledajući je u retrovizoru. »Znam da bi me, ako ikada otvorim usta, tvoj tata poslao u zatvor. Neću reći ni riječi. Samo želim da uhvatite tu gnjidu. Nije li Isabelle strašna? Kladim se da će biti na svim vijestima.«
Lacey je rekla: »Hvala, Danny. Hej, možda je Marlin već uhvaćen.«
205
»Da vidimo.« Danny je uključio radio i počeo tražiti stanicu.
Do trenutka kad je njihov avion napustio San Francisco, Marlin Jones je još uvijek bio u bijegu. Bio je slobodan već pet sati i dvadeset minuta. U prvoj klasi bila su slobodna još
dva mjesta, i sudac Sherlock ih je oba uhvatio. I Dillon i Lacey osjetili su olakšanje kad ih na aerodromu nitko nije prepoznao.
»Bit ćeš kod mene«, rekao je Savich dok je uzimao čašu soka od naranče od stjuardese. »Nećemo riskirati.«
»U redu«, rekla je i pogledala dolje, gdje bi vidjela Vosemite park da su sjedili na desnoj strani aviona umjesto na lijevoj.
»Znam da si uplašena. Nemoj biti.«
»Zapravo sam bijesna, ne uplašena. Nema razloga zašto bi Marlin došao po mene. Znaš da nije lud, a morao bi biti sasvim šašav da se fiksira na to da se vrati po mene.
Ono što ne mogu vjerovati je da bi sudac - osoba koja bi trebala imati mrvicu zdravog razuma - slušao one idiotske psihijatre i njihove smiješne zahtjeve.«
»Pa kladim se da u skorije vrijeme nijedan sudac više neće učiniti sličnu glupost. Ovo je bilo zastranjenje, Sherlock, nesretan propust. Svi će dići dreku, a Američka unija za građanska prava će izgledati kao hrpa idiota jer su branili odluku suca.
»Osim toga, izgleda da jedan od liječnika možda neće preživjeti. Drugi liječnik ima težak potres mozga, rekli su na vijestima. Što se tiče bolničara, slomljena mu je vilica i ima kvrgu nad lijevim uhom, veličine hokejskog paka. Možeš se kladiti u plaću od sljedećeg tjedna da će ubuduće zatvorenici biti u okovima. Ako taj liječnik umre, Marlin je tako duboko u govnima da više nikada neće vidjeti sunce.«
Savich ju je uzeo za ruku. »Vidjet ćemo. Pitam se ipak gdje je Marlinov otac. Imam osjećaj da je još uvijek tu negdje, da se još uvijek mota ovuda. Pitam se što radi. Zna li Marlin gdje je on? Hoće li Marlin otići k njemu? Je li Erasmus bio taj koji te napao u VVashingtonu? Je li on mogao biti taj koji me udario u Bostonu? Jesu li Marlin i njegov tata mogli biti u kontaktu i jesu li možda i sada u- dosluhu?«
Ona je uvukla dah. »Ja sam razmišljala o istom. Ali što se tiče ideje o dvojcu otac i sin, ne znam je li to samo još jedan naizgled slučajan komadić zagonetke ili važan komad koji sve povezuje.«
»Mislim da puno govori o tome koliko odgovaramo jedno drugom to što točno razumijem to što si upravo rekla.«
Podigao joj je ruku i poljubio joj prste. Pogledao ju je duboko u oči. Gurnuo joj je pramen kose iza uha. Njegovi prsti lagano su joj pomilovali uho. »Hej, ljepotice, što želiš s ovog gurmanskog jelovnika za ručak?«
Marlin Jones je još uvijek bio slobodan kad su stigli u Savichevu kuću u pola osam te večeri.
206
Nisu ih čekali nikakvi novinari.
»Ako i jesu negdje, onda pred tvojom kućom. To je još jedan odličan razlog da ostaneš ovdje sa mnom.«
»Da«, rekla je i slijedila ga unutra. »Nadam se da im Hannah neće reći gdje se najvjerojatnije nalazim.«
»Nazvat ću Jimmvja Maitlanda i reći mu da smo se vratili. I Ollieja. Da, mislim da ću nazvati i Hannah. Mislim da si u pravu. Ona vjerojatno stoji iza curenja informacija. Počinjem misliti da bi ovo bio dobar trenutak da se premjesti u drugi Odjel. Bolje bi joj bilo da od sada drži usta zatvorena ili će izletjeti iz Biroa.«
»Možda nije ona progovorila.«
»Vidjet ćemo. Ti se raspakiraj i onda se opusti, Sherlock.
Večerat ćemo kod kuće. Imam odlične lasagne sa špinatom u zamrzivaču, koje sam nedavno napravio. Obožavat ćeš ih.«
»Mislim da bih radije pizzu Debelog Dana. Dostavljaju li oni?«
»Dostavit će za mene.« Namrštio joj se, zatim došetao do nje, zgrabio je i privukao čvrsto k sebi. »Sve će biti u redu. Proći ćemo kroz ovo. Marlin će biti u zatvoru do sutra ujutro, vidjet ćeš. Cijeli FBI naveliko radi na ovome. Mislim da nikada nisam vidio Jimmvja Maitlanda tako bijesnog. Ne, Marlin nema nade.«
Ali ona nije znala slaže li se s tim. Marlin Jones je bio negdje vani. Ipak je klimnula, ništa ne rekavši, i naslonila obraz na njegovo rame.
Stavila je svoju odjeću u njegov ormar, a cipele na pod pored njegovih cipela i tenisica veličine 44. Njezino donje rublje išlo je u drugu ladicu komode. A kad ju je on ljubio niz cijelo tijelo, kad su njegova usta bila uz njezina, zaboravila je sve osim njega i onoga što je zbog njega osjećala. Duboko, neobuzdano zadovoljstvo grmjelo je kroz nju i ona je viknula, svinula se prema gore i rekla mu između užurbanih uzdaha:
»Volim te, Dillon. Za svaki slučaj, ako me nisi čuo prvi put, udat ću se za tebe. Ti si najbolji.«
»Dobro. Nemoj to zaboraviti«, rekao je on, gledajući je odozgo, i uronio u nju.
Bilo je skoro jutro kad se Savich polagano probudio, svjestan da se događa nešto čudno, nešto što je vjerojatno bolje od bilo koje tjestenine s pestom koju je ikada napravio, bolje od dobivanja velike oklade protiv jednog od njegovih rođaka.
Ono nešto čudno odjednom se pojačalo i on se izvio uvis, boreći se za dah. Ona se naginjala nad njim, njezina je zamršena kosa prekrivala njegov trbuh, a usta su joj bila na njemu.
Jedino što je mogao činiti bilo je stenjati, stezati njezinu kosu dok je stenjao i trzao se i dahtao.
A kad je poljubio njezina usta, ona je rekla: »Ako si ti to mogao meni napraviti, sigurno bi se i tebi svidjelo. To ima smisla, zar ne? Nikada ovo nisam napravila. Jesam li bila OK?«
207
»Bilo je OK«, rekao je. »Da, mislim daje možda ipak bilo OK.
Zaista nije bilo loše za prvi put.« Zatim je za njega bilo gotovo.
»Jimmy Maitland poslao je predstavnika da dolje razgovara s medijima. Sherlock, ne brini, pustit će te na miru. Tako se Maitland s njima nagodio«, rekao je Ollie.
»Dobro«, rekao je Savich.
»Ali, puno se ogovara, puno se insinuira«, rekla je Hannah, lupkajući olovkom o konferencijski stol. »Odvjetnik Marlina Jonesa digao je dreku zbog toga što je Sherlock sestra jedne od ubijenih žena.«
»To je istina«, rekao je Savich. »Zna li netko kako su mediji za to saznali?«
Nitko nije rekao ni riječi.
»Hannah?« rekao je Savich, gledajući je.
Ona je pogledala ravno u Lacey. »Ne, naravno da ne. Ali ne mislim da je loše to što su mediji saznali što je učinila.
Moguće je da bi slučaj protiv Jonesa mogao biti odbačen kao klopka.« Slegnula je ramenima. »Znali ste da će ionako izići na vidjelo. Sad barem imamo vremena da mediji to prežvaču dok Marlin Jones ne bude uhvaćen.«
Lagala je, ali kako je to mogao dokazati? Savich joj se nasmiješio, smiješkom dovoljno hladnim da od vode napravi led. Rekao je tako nježnim glasom da se od njega Lacey digla kosa na vratu. »Pitam se je li palo na pamet osobi koja je tisku to rekla da Sherlock nije bila ta koja je donijela odluku? Da su i Biro i lokalni policajci raspravljali o njoj kao o mogućem mamcu za Marlina i pristali na to?«
»Kladim se da si ga ti na to nagovorila«, rekla je Hannah Lacey. Drugi agenti su se meškoljili, gledali na drugu stranu, zviždukali. Savich je znao da su bili svugdje, samo ne posjednuti ovdje za stolom.
Podigao je ruke. »U redu, dosta. Kao što većina vas zna, Sherlock je kod mene. Ni riječi o ovome bilo kome izvan ove sobe. OK, sutra ćemo održati redoviti sastanak o statusu.
Samo sam htio da svi budu obaviješteni o ovom debaklu.
Hannah, dođi u moj ured.«
Sastanak je raspušten. Ollie je zgrabio Lacey. »Prošao sam MAXINE-ine protokole pod drugačijim kutom gledanja o ubojstvima u staračkim domovima na Floridi. Dođi i vidi dokle sam stigao. Htio bih tvoje mišljenje. Osim toga, to će ti odvratiti misli s Marlina Jonesa. Izgledaš izmučeno.«
Htjela je poći za Savichem i Hannah. Uto se Hannah okrenula i pogledala je. Lacey se predomislila. Nije se Hanni htjela približiti ni unutar razdaljine za pljuvanje.
U Savichevom uredu, on je rukom pokazao na stolac pred svojim radnim stolom. »Sjedni, Hannah.«
Ona je sjela. On vrlo dugo ništa nije rekao, samo ju je gledao, glave nagnute na lijevu stranu.
208
»Htio si razgovarati sa mnom, Savich?«
»O da. Znam da si ti rekla medijima o vezi Sherlockove s jednim od ubojstava u San Franciscu. Htio bih da mi kažeš
zašto si to učinila.«
209
30
Rekla je tihim glasom koji je bio tvrd poput čelika: »Već sam ti rekla da to nisam ja učinila.«
»Lažeš. Shvati ovo, Hannah. Nije bila Sherlockina odluka da ona bude mamac. Naravno, htjela je biti, i to jako, ali to nije bila njezina odluka. Ti si zadnja osoba koja je trebala otvoriti usta. Činjenica jest da si razgovarala s tiskom samo da napraviš nevolje. To je za specijalnu agenticu neprofesionalno i neprihvatljivo ponašanje.«
»Nisam to učinila. Ne možeš dokazati da jesam. Ne zaboravi da je sudac naredio da se Marlinu Jonesu skinu okovi. Zašto i sudac ne bi ovo ispričao?«
»Zbog prokletih dokaza, eto zato. Gledaj, Hannah, ne želim ovakve stvari u Jedinici. Mislim da je vrijeme za tvoj premještaj. Ti si dobra agentica, ali ne ovdje, ne u mojoj Jedinici.«
»Ta neukusna mala gnjavatorica je tako dobra u krevetu?«
»Specijalni agenti ne govore tako o specijalnim agentima. To je seksistički. To je neprihvatljivo. Neću to dopustiti.«
Hannah je polako ustala, nagnula se preko stola prema Savichu, raširila ruke na njegovom stolu i rekla tihim glasom: »Reci mi što vidiš u njoj, samo mi reci da bih mogla shvatiti. Zakleo si mi se da si nikada nećeš dopustiti da se počneš ozbiljno zanimati za bilo koga tko radi u tvojoj Jedinici, pa ipak si ugledao malu gospođicu Neukus i već si izvan sebe.«
Ustao je i suočio se s njom. »Slušaj me, pusti to. Sherlock ti nikada ništa nije napravila. Ako želiš metu, ja sam ovdje, i to velik, točno pred tobom. Pucaj najbolje što možeš. Ostavi Sherlock na miru. I da, znam i da si nazvala medije u San Franciscu i rekla im gdje Sherlock živi.
Kompromitirala si ovaj slučaj, Hannah, zamutila si vodu zbog svoje glupe ljubomore. A sada, ako želiš ostati u Birou, bilo bi ti bolje da odsad nadalje budeš jako pažljiva. Ja ću nazvati Colina Pettvja u Personalnom. Možeš odmah s njim razgovarati o mogućnostima premještaja.«
»Reci mi zašto. Zašto ona?«
210
Sherlockino lice bilo mu je jasno pred očima. Izgledao je zamišljen kad je polako rekao: »Znaš, zaista na to ne mogu odgovoriti. Puno je stvari, pretpostavljam. Doviđenja, agentice. Odmah ću nazvati Personalno.«
Nazvala ga je govnom, ali dovoljno tiho da ju je mogao ignorirati. Barem se nadao da je govno on, a ne Sherlock.
Nikada nije htio povrijediti Hannah, nikada nije htio učiniti išta da je ohrabri. Nazvao je Colina Pettvja, zatim je rekao Hanni da ode k njemu.
Uzdahnuo je, uključio MAXINE i uskoro se našao u drugom svijetu, svijetu koji je on nadzirao, svijetu koji je odgovarao samo na njegov zov sirene, svijetu koji ga nikada nije iznevjerio. Ponovo je prešao sve o Marlinu Jonesu.
Gdje je? Skriva se? Bježi? Je li sam?
MAXINE je pronašla fotografiju iz vozačke dozvole Marlinova oca, Erasmu-sa Jonesa. Jesu li oni zajedno? Je li Erasmus odigrao ikakvu ulogu u bilo kojem od ubojstava u Denveru ili San Franciscu ili Bostonu? Je li zapravo on unajmio Ford Taurus, a ne njegov sin? Ako jest, onda su vjerojatno zajedno.
Pregledao je izvještaje, potpuno udubljen dok Jimmy Maitland nije konačno rekao s otvorenih vrata: »Maitland Savichu i MAXINE. Vrzmate li se vas dvoje u blizini?«
Savich je zatreptao, prisilivši se da podigne pogled. Ustao je.
»Dobar dan. Što mogu učiniti za vas? Jesu li uhvatili Marlina Jonesa?«
Jimmy Maitland je tužno odmahnuo glavom. »Ne, još ne, ali neće još dugo. Svi glavni koridori iz Bostona su pokriveni agentima i lokalnim policajcima. O da, Veliki John Bullock naveliko gnjavi ured Biroa u Bostonu. Želi vidjeti agenticu Sherlock. Hoće proglasiti ono što on zove pristranost. Sada, prije nego što policija opet uhvati Marlina, želi ušićariti što može. Što predlažete da napravimo?«
Savich se naslonio u svom stolcu. Jimmy Maitland se spustio na jedan od stolaca pred Savichevim stolom. »Ovo nije jednostavno, zar ne? Taj oportunistički gad, da ga je Marlin barem jače udario.«
»Prekasno. Hajde, Savich, mislite da će Veliki John napraviti kosano meso od Sherlock?«
»Ne. Osim toga, imat ćemo nekoga iz Pravosuđa s nama.
Mislim daje Sherlock ovdje sporedna. Ono što on želi, jest da se mediji bace na nju, da izgleda kriva, i da tako rasterete Marlina Jonesa, što je nemoguće. Tip piša uz vjetar.«
»A ako liječnik umre, to je više nego samo nemoguće. Možda bi ga čak mogli lansirati u svemir. Ono što sam zadnje čuo, još uvijek je kritično.«
»Ako liječnik umre, vidim Velikog Johna kako se odlučuje na ubojstvo iz nehata ili ubojstvo drugog stupnja. Bez predumišljaja, čin strasti neuračunljivog čovjeka, neprisebnog čovjeka, čovjeka prestravljenog onime što će mu se dogoditi.« Odjednom se Savich ispravio u stolcu, ruku sklopljenih ispred sebe. »Učinimo to. Mislim da se Sherlock može sasvim dobro pobrinuti za sebe. Idemo se suočiti s tim gadom. Tko zna? Možda izvučemo nešto iz njega.«
211
Jimmy Maitland je rekao vrlo sporo: »Mislite da bi možda Marlin mogao saznati da je ona u Bostonu? Da će pokušati doći do nje?«
Savich je bio vrlo miran. »Da, to je osnovno, zato mislim da bismo trebali ići.«
»Vjerojatnost je stvarno mala. To je skoro nemoguće.«
»Da, ali ako postoji i najmanja mogućnost, isplati se. Ali, ne mogu samo ja donijeti tu odluku. Razgovarat ću sa Sherlock.
Ali, znate što? Jednostavno ne mislim da bi Marlin ikada saznao daje ona otišla u Boston... osim ako to ne dojavimo medijima. Osim toga, ako i sazna, morao bi biti stvarno lud da dođe po nju.«
»Možda, ali sumnjam. Veliki John će to dojaviti medijima, na to možete računati. U pravu ste, to mora odlučiti Sherlock.
Ali, vi već znate odgovor, zar ne, Savich?«
»O da.«
»Mediji su izašli u punom sastavu, gušći od buha na jednouhom lučkom štakoru«, rekao je Jimmv Maitland, ispuhao nos, zatim ugurao maramicu natrag u džep svoje jakne. Odmaknuo se od prozora ureda Velikog John Bullocka na dvadeset trećem katu. Nije mu se sve ovo sviđalo, ali je znao da uz curenje informacija, nije bilo nikakve nade da Marlin Jones ne sazna daje Sherlock ovdje u Bostonu. Ne bi ga iznenadilo da je Sherlock nazvala medije. Stvarno je htjela Marlina Jonesa, i to jako.
Buzz O'Farrell, nadzorni specijalni agent bostonskog ureda Biroa, samo je odmahivao glavom. »Zapanjuje me zašto ne pošalju samo jednog novinara, ne, njih je četiri tuceta s osam tuceta mikrofona, dovoljno kamera da snime Drugi svjetski rat, i svi urlaju. Htio sam ubiti tog prokletog suca, ali mediji? Lijep smrtonosan virus bio bi pravi odgovor za njih.«
»Bontona se ne drže, to je sigurno«, rekao je Savich, smijuljeći se Sherlock, koja je izgledala istodobno i stoički i bijesna, što je bila zanimljiva kombinacija koju bi rado s njom i privatno istražio. Što, nažalost, to jutro nije bilo moguće.
»Veliki John je otkrio informaciju«, rekao je Jimmv Maitland,
»mi nismo. Zapravo, odlučili smo držati se po strani. I da, znamo da je on to dojavio novinarima. Još uvijek računa na to da će izaći iz svega mirišući poput ruže i zato je to napravio.«
»Da nije on, vjerojatno bih ja«, rekla je Lacey. »Oprostite, ali tako je. Bilo što, samo da dobijemo drugu priliku da uhvatimo Marlina Jonesa.«
»Pa, dobro jutro svima vama dobrim predstavnicima zakona«, rekao je Veliki John Bullock ulazeći u ogromnu sobu za sastanke obloženu orahovim drve-tom, u svojoj odvjetničkoj kancelariji. Odmah se okomio na Sherlock. »Dobro je ponovo vas vidjeti«, rekao je.
Ona mu se nasmiješila. »Moram reći da izgledate mnogo bolje nego zadnji put kad sam vas vidjela. Marlin vas je stvarno dobro pogodio u glavu, zar ne?«
»Jadan dečko, bio je lud da izađe iz te komore za mučenje.
Hoćemo li se sada primiti posla?«
212
»Što se nas tiče«, rekao je Savich, miran i hladan, tim svojim poželjnim FBI glasom.
»Recite nam što točno želite«, rekla je Georgina Simms, tužiteljica Ministarstva pravosuđa, nagnuvši se naprijed.
»Ovo je prilično neobično. Ali mi sasvim sigurno želimo surađivati koliko možemo.«
»Pa zapravo sam htio znati što agentica Sherlock ima za reći o svom neetičnom ponašanju u ovom slučaju.«
Savich je ustao. Polako je prišao Velikom Johnu i rekao, udaljen ni pet centimetara od njegova lica: »Agentica Sherlock nema što reći. A sada, ako nam ne možete reći ništa što bi nam se isplatilo čekati, mi idemo. Čuli ste gospođu Simms. Moramo uhvatiti ubojicu. Možda je vama zabavno što je najmanje osam žena brutalno ubijeno, a jedan se liječnik u ovom trenutku bori za život, ali nama nije.«
Veliki John se odmah otrijeznio, klimnuvši stenografkinji da počne, sjeo i otvorio pozamašni fascikl. »U redu, dakle.
Agentice Sherlock, evo problema koji ste stvorili državi. Vaša sestra je jedna od žena koje je navodno ubio moj klijent. Je li to istina?«
»Jest.«
»Dakle, razlog zašto ste postali agentica FBI-ja bio je ući unutra, kako biste imali bolju priliku da ga uhitite?«
»Da, isprva.«
»Je li vaša ideja, vaš plan, rezultirao uhićenjem Marlina Jonesa?«
»Bio je to plan koji su razvili lokalna bostonska policija i FBI.
Bio je to plan koji su odobrili oni. Ja sam bila tek mamac.«
»Zašto?«
»Zato što sam vrlo dobro poznavala njegov profil. Ja sam znala bolje od biio koje druge policajke ili agentice točno kako da ga navedemo, kako da ga obradimo. Ja sam bila tek mamac, gospodine Bullock. Jedino što je on trebao napraviti, bilo je ignorirati me. Nije bilo nikakve klopke.«
»To će odlučiti sudac, zar ne?«
»Sve je ovo gubljenje vremena, gospodine Bullock. Ako imate što reći, recite to sada ili mi idemo«, rekla je Georgina Simms opuštenog i sporog glasa
»Ono što želim reći je da ste točno znali kako da 'navedete'
Marlina Jonesa, agentice Sherlock?«
Nije zastala. Vidjela je Dillona kako se napeo, zatim se svjesno opustio. Bio je zabrinut. Ali, ona nije bila. O ovome je puno razmišljala. »Proučila sam sve o ubojici posljednjih sedam godina, gospodine Bullock. Osjećala sam da ga poznajem. Vadio je ženama jezike, dakle smatralo se da su, u njegovom umu, žene koje je birao da prođu kroz labirint, morale biti kažnjene. Njegova prva zamjerka bila je psovanje.
Ako je čuo neku ženu da koristi jezik koji ne pristaje ženi - a, naravno, on je sudio o tome koliko je jezik pogan - to je već bila polovica odluke. Druga je polovica bila ogovara li ona muža. Ovo je bilo riskantnije, ali opet, osjećala sam da poznajem Marlina Jonesa. Sedam godina sam ga proučavala jako pomno,
213
kao i kroz svoje studije na fakultetu i na poslijediplomskom.
Kao što znate, sada tvrdi da je spavao s većinom žena koje je ubio, premda nemamo nikakve potvrde za to. To je, zapravo, prilično jasno. To je cijela priča, gospodine Bullock.«
»Znači, vaša je sestra psovala i ogovarala muža. Je li vaša sestra i spavala sa svojim ubojicom, agentice Sherlock?«
»Budući da je mrtva već sedam godina, mnogostruko izbodena, a izvađen joj je jezik, mislim da nema mnogo nade da ćemo dobiti odgovor.«
Savich ju je skoro poljubio. Bilo je to pitanje s ciljem daje raspali, da probudi bijes i da stoga izazove nepromišljen odgovor. Ona je ostala čvrsta. Vidio je da je i Jimmy Maitland impresioniran.
»To je zvučalo dobro uvježbano, agentice Sherlock.«
Ona je jednostavno slegnula ramenima.
Veliki John je rekao: »Meni to zvuči kao da ste jako opsjednuta mlada dama, oprostite, opsjednuta mlada specijalna agentica. Mislio bih da su ispitivači FBI-ja i psiholozi to trebali primijetiti i odmah vas otpisati. To je zastrašujuće.«
»Nije, gospodine, ono što je zastrašujuće jest sudac koji Marlinu Jonesu, okrutnom ubojici, da savršenu priliku za bijeg.« Nagnula se naprijed u stolcu. »I vi ste zastrašujući, gospodine Bullock. Sve ovo činite da biste unaprijedili svoju karijeru - drugim riječima, za slavu i zaradu. Ako sam ja opsjednuta ili sam bila Opsjednuta, onda ste vi neetički odvjetnik, što je druga riječ za najobičniju gnjidu.«
Veliki John je poletio na noge. »Ne možete tako razgovarati sa mnom, agentice Sherlock.«
»Zašto ne, gospodine?«
Georgina Simms samo se nasmiješila. »To je dobro pitanje, zapravo odlično pitanje, ali ćemo to sad ostaviti. Jeste li htjeli znati išta drugo, gospodine Bullock?«
»Nijedan sudac neće prihvatiti da je ona bila tek još jedna dobro istrenirana agentica koja je radila svoj posao. Ona baca ljagu na cijeli slučaj. Ona je sudionik s vlastitim interesom, a ne objektivan prevoditelj zakona.«
»Idemo«, rekao je Savich, ustao i klimnuo Lacey. »Vidimo se na sudu, gospodine Bullock, ako policajci ne uspiju ubiti Marlina kad se bude opirao uhićenju, a vi znate da hoće.«
Lacey mu se nasmiješila preko ramena. »Možda ne biste trebali trošiti toliko vremena na Marlina Jonesa, gospodine Bullock. Znate da je agent Savich u pravu. Marlin će se opirati uhićenju. Malo je vjerojatno da ćete dobiti priliku da svojom taktikom naopačke preokrenete zakon. Meni se čini da tratite vrijeme, koje vrijedi jako puno novca, zar ne?«
Osjetila je Savichev dlan pod svojim laktom. »Idemo odavde.
Dobro si to obavila«, rekao joj je kraj uha.
»Izaći ćemo na stražnja vrata«, rekao je Jimmy Maitland u dizalu. »Već sam ih uočio.«
214
»Ovo je bilo zanimljivo, agentice Sherlock«, rekla je Georgina Simms. »Ni ja ne razumijem kako ste uopće ušli u FBI.«
»Zapravo, gospođo Simms, to je i mene iznenadilo. Nemojte me pogrješno shvatiti, pronaći Marlina Jonesa bio je velik dio moje motivacije, ali sam tada shvatila da je to ono što želim raditi u životu. Znate, prije nego što me gospodin Savich doveo u svoju novu Jedinicu, mogla sam završiti jureći pljačkaše banaka po Los Angelesu. A to je bilo ono osnovno.
Bila bih uhvatila koliko sam pljačkaša banaka mogla.«
»Nekako mi se čini da bi sudac to mogao progutati«, rekla je Georgina Simms. »Ali, kao što sam rekla, kako ste uspjeli da vas prime s tim u vašem životopisu?«
»Valjda nitko od toga nije pravio veliko pitanje.«
»Valjda nije.«
Prije nego što su se rastali u podzemnoj garaži, Jimmy Maitland je rekao Savichu: »Simms je to prihvatila jer dobro zvuči i istinito je, barem veći dio. Ipak, ono što ona ne zna, jest da se vi palite za Sherlock. Što ćete učiniti u vezi s tim?
Hoćete li se vas dvoje vjenčati, ili što?
»Da, ali, kao što se kaže, sve je u biranju pravog trenutka.«
»Ali, poenta je u tome, zašto ste je uopće tražili za Jedinicu za kriminalističku analizu?«
Savich nije oklijevao. »Jer je bila tako prokleto dobra u Hogan's Allevju. Ne, tada se nisam palio na nju, gospodine.
Samo sam mislio da bi ona mogla biti jedna od najboljih kojih se mogu dočepati. Otkrio sam daje odbila Odjel za izradu profila jer je rekla da to nije mogla probaviti, ali je imala odličan trening i poznavanje forenzičnih znanosti. Ne, u to doba, nikakva požuda nije mi pomutila mozak.«
Jimmy Maitland je zagunđao. »Pravi trenutak«, rekao je. »U
pravu ste. Sve se ovo mora jako pažljivo nadzirati. Jeste li se pobrinuli za curenje informacija iz svoje Jedinice?«
»Sređeno je«, rekao je Savich.
»Pretpostavljam da mi nećete reći ništa o tome?«
»Bio bih vam zahvalan kad ne biste pitali, budući da ne postoje čvrsti dokazi.«
215
31
Proveli su ostatak dana s lokalnim Biroom i policijom, prateći što se točno događa u potrazi. »Izgleda da se sve odvija kako treba«, rekao je Savich jednom od policajaca novooformljene borbene grupe. »A nema ni najmanjeg znaka ili informacije da se Marlin Jones mogao s nekim sastati?«
»Ni slova«, rekao je policajac Drummond. »Kvragu, bole me noge. Mislim da sam prehodao s jednog kraja zone do drugog dobrih dvanaest puta. Razgovarao sam sa svakim doušnikom koji je ikada došao u Boston ili je ovdje rođen.«
Do osam sati te večeri, Marlin Jones je još uvijek bio u bijegu.
Odlučili su ponovo jesti u kineskom restoranu u ulici Newbury i prošetali su do tamo.
»Sumnjam da će se pojaviti, Sherlock.«
»Znam. Barem mu dajemo svaku mogućnost da učini neki korak.«
»OK. I dalje ćemo svuda ići, a kad nas primijete mediji, mahat ćemo mami i široko se smiješiti. Kad smo već kod majki, misliš da je tvoja majka zaista vidjela Marlina kako ljubi Belindu na prilazu?«
»Ne. Zapravo, nemam pojma o tome što je vidjela ili je li išta vidjela. Mislim da si u pravu što se tiče privlačenja pozornosti. Moj otac je bio tamo i ona je htjela da se usredotoči na nju. Bio je to odličan način da to postigne.«
»Znači, ne vjeruješ da bi je tvoj otac ikada pokušao pregaziti?«
»Ne znam. Mislim da ga ona voli. Možda sam u krivu. To je ludo, zar ne? Možda je zaista vidjela nekoga kako razgovara s Belindom na prilazu, ali baš Marlina?«
»Misliš da je tvoj otac vodio proces protiv Erasmusa Jonesa prije deset godina?«
»O, da. Moj otac stoji čvrsto s nogama na zemlji, bez obzira na to koliko to može biti neugodno. On ne izmišlja stvari.
Ako je rekao daje Erasmus Jones bio u njegovoj sudnici, onda je tako i bilo. Pitanje je, je li moguće da Erasmus Jones ima ikakve veze s ovim?«
Savich je polako rekao: »Nevjerojatna je sličnost između oca i sina. Je li moguće da je tvoja majka možda vidjela Erasmusa s Belindom, a ne Marlina?«
216
»Nemam pojma. Ali, nije uopće reagirala na fotografiju Erasmusa Jonesa.«
»Ne, nije.«
Uz punjene ruladice i pržene savijutke, pola s mesom i pola vegetarijanske, Savich je rekao, pustivši joj ruku: »Prsti su ti hladni.«
»Cijela sam hladna.«
»Sljedeće ljeto ići ćemo na Jezero Louise Lynn s Quinlanom i Sally. Želim te vidjeti u bikiniju. Plavom. Želim ti ga kupiti.
Želim ti ga odjenuti i skinuti ga s tebe.«
Sljedeće ljeto, pomislila je: čitava vječnost od kineskog restorana u Bostonu gdje, molila se, Marlin Jones već negdje vreba, čekajući da ona izađe. Policajci su bili postavljeni na malim udaljenostima oko restorana.
Uputila je Dillonu širok smiješak. »Hvala ti«, rekla je, ustala na prste i poljubila mu usta. Zatim je ponovo sjela, stavila u usta vilicu punu svinjetine s češnjakom, i žvakala dok je Savich samo sjedio i zurio u nju, zamišljen.
Stigle su kozice i patlidžani s češnjakom. »Što misliš o Douglasu?« rekao je Savich dok je stavljao rižu na svoj tanjur.
» Trenutno zaista ne želim o njemu razmišljati. Samo želim jesti.« Uzdahnula je, dok je nabadala jednu kozicu na vilicu.
»Svi optužuju sve za Belindino ubojstvo. Idemo niz jedan hodnik, zatim niz drugi.« Mahnula je vilicom, pri čemu joj je nešto riže palo na stol. »Jedina stvar u koju sam sigurna jest da to nije učinila Isabelle. Kladila bih se na Candice, samo da je bila u blizini prije sedam godina.«
»Ja sebe pronalazim kako se još stalno vraćam na tvoju noćnu moru, na to što ti prolaziš točno ono što se dogodilo Belindi.«
»Pokušavam to više ne činiti. To je tako zastrašujuće. Znojim se od toga. Misliš da bismo nakon večere mogli ići vježbati?«
Nacerio joj se preko vilice pune patlidžana s češnjakom, koji su bili dobro spravljeni. »Moja srodna dušo«, rekao je. »Tvoji deltoidi još uvijek trebaju posla. Bedra su ti pak jako lijepa.
Od tih tvojih tricepsa dobivam erekciju.«
»Obožavam kad mi tepaš o teretani.«
Nisu letjeli natrag u Washington sve do sljedećeg popodneva.
Ni traga ni glasa Marlinu Jonesu. Još uvijek je bio u bijegu.
Na putu za zračnu luku Logan svratili su kapetanu Doughertvju u Postaju. »Meni se čini da mu netko pomaže«, rekao je Savich.
»Da«, rekao je kapetan Doughertv. »Sada svi dolaze do tog zaključka. Ne postoji nijedno ubojstvo niti pljačka koje nismo provjerili. Budući da Marlin nije imao novca, morao je doći do njega ako je ostao sam. Koliko znamo, to nije učinio.
Znači, netko mu mora pomagati. Netko ga skriva, netko tko ima dovoljno novca da ga drži podalje od javnosti. Ali tko?
Razgovarali smo s ljudima u trgovini drvenom građom gdje je radio. Oni ne znaju daje imao ikakvih bliskih prijatelja, barem nikoga jako bliskog tko bi se toliko izložio za njega.«
217
Lacey je pružila kapetanu Doughertyju fotografiju 21 x 25
cm Erasmusa Jo-nesa. »Ovo je njegov otac. Možda bi bilo dobro da podijelite ovu fotografiju.«
»Zaista si sliče. Mislite da bi njegov stari zaista mogao sudjelovati u ovome? Mislite da je on taj koji pomaže Marlinu?«
»Nemamo pojma. Ne znamo čak ni je li živ ili mrtav. To je tek ideja, nešto u što možemo zabiti zube.« Ustali su. »Vraćamo se kući, kapetane. Obavještavajte nas i sretno.«
»Douglas mi je rekao da ga netko slijedi. Kvragu, ovo mora prestati«, izgovorila je Ijutito Candice Madigan iza njih dok je Savich otključavao svoja ulazna vrata.
Lacevina ruka već je bila na Lady Coltu, Savich je već bio u čučnju. Duboko je udahnuo. »Predlažem vam da to više nikada ne učinite, gospođo. Sherlock vas je mogla ustrijeliti, a ja sam vam mogao slomiti vrat. Smijem li pitati kojeg vraga ovdje radite?«
»Čekam vas.«
»Kako ste znali da ću ja biti ovdje?« upitala je Lacey, zakoraknuvši izravno pod svjetlo nad trijemom.
Savich je otključao vrata i gurnuo ih. »Mogli bismo i ući. Prvo vi, gospođo Madigan. Radije bih da budete ispred mene.«
Rekao je preko ramena: »Nadam se da imate popust jer često letite. Koji vam je ovo put? Drugi ili treći u VVashing-tonu?«
»Naravno da imam popust«, rekla je. »Mislite da sam blesava?«
Ako je Candice i impresionirala unutrašnjost Savicheve kuće, nije to pokazala. Pogled joj nikada nije sišao s Lacey.
»Jesi li me čula, Lacev? Znam da nisu policajci San Francisca. Sudac Sherlock je nazvao i saznao to za mene.
Znači, slijedi ga FBI. To je tvoje maslo, zar ne? Ne, nemaš ti takve ovlasti.« Okrenula se Savichu. »Vi biste učinili sve za malu Miss Šećer, zar ne? Čak biste dali da mi slijede muža.
Pokušavate li okriviti Douglasa za Belindino ubojstvo?
Prestanite s tim, on će poludjeti. Neću to trpjeti.«
»Znate«, rekao je Savich lagano, pokazujući Candice da uđe u dnevnu sobu, »kad malo o tome razmislite, Douglas je imao jako dobar motiv da ubije Belin-du. Htio je van iz braka, ali ona mu nije htjela dati rastavu. Znao je da će ga, ako se bude pokušao rastati, sudac Sherlock uništiti. Bio je u zamci. Stoga je upotrijebio modus operandi Ubojice s uzicom i ubio je. Što mislite? Dobro zvuči?«
Candice se bacila na njega.
Uhvatio joj je zglobove i držao je dalje od sebe. Zamahnulaje prema njemu. Brzo se okrenuo na stranu. Zatim ju je počeo tresti, govoreći joj svojim dubokim mirnim glasom:
»Prestanite, gospođo Madigan. Za profinjenu ženu ne ponašate se baš najbolje.«
»Daj je meni«, rekla je Lacey. »Dosta mi te je, Candice. Hoćeš
se tući, dođi ovamo. Rado ću te srediti.«
218
»Uništile biste mi dnevnu sobu«, rekao je Savich, gledajući Sherlock crvenoga lica, i nasmiješio se. »Pokušajte se malo obuzdati, gospođo Madigan. Ja ću vas zaštititi od Sherlock ako se budete dobro ponašali. Može?« Polako je klim-nula glavom. Savich ju je pustio. Stajala je tamo, trljajući si zglobove. Zatim se polako okrenula prema Lacey, ali je preko ramenu rekla Savichu: »Je li vam ikada palo napamet da je ona ubila Belindu? Kad već govorite o luđacima, samo joj pogledajte obitelj. Svaki gen koji prolazi kroz nju je lud, jednostavno lud.«
Osim Candiceinog teškog disanja, nastala je mrtva tišina.
»Pa? Što imate na to reći?«
Lacey se nasmiješila, što je bilo golem pothvat, kasnije je ispričala Savichu, ali je uspjela. »Candice, zašto si ti zapravo ovdje?«
»Rekla sam ti, netko slijedi Douglasa. To mora biti FBI. Želim da to prestane. Došla sam da vas na to natjeram.«
Lacey je rekla: »Zašto nisi jednostavno nazvala? Sigurna sam da bi bilo jeftinije. Nemaš odgovora na to? Možda si ponovo htjela unajmiti onog tipa da me terorizira? Možda si me ponovo htjela pokušati pregaziti?«
»Ne znam o čemu govoriš. Što se vas tiče«, nastavila je, gledajući Savicha, »vi ste slijepi. I Douglas je bio, ali samo nakratko. Sada shvaća tko je ona.« Candice im je dobacila pobjednički smiješak i sjela na prelijep kauč. »Dakle?«
»Dakle što, gospođo Madigan?«
»Hoćete li tražiti da mi FBI prestane pratiti muža?«
Savich je uzdahnuo. »Dobro, gospođo Madigan. Stvar je ipak u tome da smo poslali jednog agenta da ga prati radi sigurnosti. Marlin Jones je još uvijek u bijegu. Moguće je da se namjerava vratiti u Kaliforniju. Moguće je da će htjeti vidjeti Douglasa, možda ga čak i ubiti. Zato je jedan agent uz njega, da ga zaštiti.«
»To je suludo«, rekla je Candice polako. »Nema razloga zašto bi Douglas bio u bilo kakvoj opasnosti od Marlina Jonesa.«
»Ma nemojte? Jeste li zaista tako sigurni u to? Zar vam Douglas nije ispričao kako je gospođa Sherlock vidjela Marlina da ljubi Belindu pred kućom? Tko zna što se ovih dana vrti po glavi Marlina Jonesa? Ali, na kraju krajeva, koga i briga? Naravno, opozvat ću FBI. Douglas može biti sam, nema problema.« Savich je smireno podigao slušalicu i okrenuo broj.
»Zaista mislite da bi mogao biti u opasnosti?«
Savich ju je ignorirao, čekajući. Zatim je rekao: »Ovdje Dillon Savich. Molim vas, spojite me s Jamesom Maitlandom.
Hvala.«
»Što ako taj gad želi njega? Što ako uspije doći u San Francisco? Douglasu treba pomoć. Ne možete ga tek tako ostaviti samog. To je nehumano.«
»Gospodine, ovdje Savich. Da, moramo opozvati zaštitu Douglasa Madiga-na u San Franciscu. Da, siguran sam. Više nema potrebe.«
»Ne, nemojte je opozivati! Što ako taj Marlin Jones krene na Douglasa? Ne, nemojte!«
»Da, tako je. Nema više potrebe. Hvala.«
219
Savich je pravovremeno spustio slušalicu da blokira Candice Madigan prije nego što ga je gurnula u kamin.
»Sad je dosta«, rekla je Lacey. Jurnula je prema Candice, zgrabila je za ruku i okrenula je. Šakom je tresnula Candiceine vilicu.
»Au! To boli, kučko jedna!«
Sherlock ju je ponovno udarila, a zatim sama zarežala od boli u zglobovima prstiju.
Candice ju je pogledala, jasno napisanim zaprepaštenjem na licu, i strovalila se na pod.
»Jesi li dobro, Dillon?«
Stajala je i trljala si zglobove na prstima, pitajući ga je li dobro. Mogao je samo odmahivati glavom. »Hvala što si me zaštitila«, rekao je, smijući se.
Pojurila je da ga zaštiti. Život sa Sherlock nikada neće biti dosadan. Nadao se da si nije ozlijedila ruku.
»Bi li mogla doći i poljubiti me, Sherlock? Malo sam potresen.«
»Nema problema«, rekla je, slatko mu se smješkajući.
Poljubila mu je bradu, prešla mu vršcima prstiju preko obrva, poljubila mu nos. »Je li bolje?«
»Samo što nije«, rekao je i nastavio je ljubiti.
Prestali su tek kad su čuli Candice kako se javila s poda:
»Ako se vas dvoje poševite preda mnom, pozvat ću policiju.
Oboje će vas uhapsiti.«
Lacey se počela smijati; nije si mogla pomoći. Savich je rekao: »Biste li popili šalicu kave prije nego što krenete, gospođo Madigan?«
»Ono što želim jest da mi FBI zaštiti muža.«
»Ali, doletjeli ste ovamo da nam kažete da prestane.«
»Gledajte, znam da nisam bila previše fina prema vama, ali Douglas, on je drugačiji. On me treba. Molim vas, ako zaista vjerujete daje u opasnosti, zaštitite ga.«
Savich je prišao telefonu, okrenuo broj i rekao: »Ponovo uvedite nadzor nad Douglasom Madiganom. Da, točno.
Hvala.« Spustio je slušalicu, zatim se okrenuo prema Candice. »Učinjeno je.«
»Hvala«, rekla je. »Zaista, hvala vam puno.« Zatim se okrenula Lacey. »Što se tebe tiče, ti samo donosiš nevolje.
Donijet ćeš nevolje ovom finom čovjeku koji te uopće ne poznaje. Dalje od Douglasa!«
S tim je riječima otišla.
Savich je stajao i gledao prema ulaznim vratima. »Stvarno čudna žena«, rekao je. »Pretpostavljam da nije htjela kavu.«
»Zaista si dao pratiti Douglasa?«
»O da.«
»Jesi li to ukinuo i ponovo zatražio?«
»Ne. Douglas je osumnjičeni. Želim ga imati na oku. Hej, ako ga to i zaštiti, još bolje.«
220
»Ona ga voli«, rekla je Lacey. »Ona ga stvarno i istinski voli.«
»Njih dvoje zaslužuju jedno drugoga. Nadam se da će biti sretni do kraja
života. A sada, ako si spremna za krevet, da vidimo tko će prije.«
Bila je toliko deprimirana, da bi bila ubila Candice, ali sada, gledajući Dillona Savicha, osjetila je kako kroz nju teče olakšanje. »Idemo.«
221
32
Marlin Jones još uvijek je bio slobodan u četvrtak u podne.
Njegova je fotografija pokazivana na posebnim tv vijestima cijeli dan i navečer. Nahrupile su stotine poziva od ljudi koji su ga navodno vidjeli od Boca Ratona do Anchoragea. Savich je pokušao raditi, pokušao se koncentrirati na ubojstva u Južnoj Dakoti i Iowi, ali bilo je teško. Sve je okupio u četvrtak popodne da objavi da je Hannah Paisley premještena. Svima će reći kamo odlazi kad to bude odlučeno. Nikome nije bilo naročito žao što je otišla.
Što se tiče Lacey, ona se osjećala kao da joj je s leđa skinuto pedeset kila. Sat vremena kasnije, riješen je slučaj ubojstava u staračkim domovima na Floridi. Savich, Ollie i Sherlock su zviždali dok su ulazili na sastanak, u zraku plješćući dlanovima petice sa svima.
Savich je, cereći se od uha do uha, trljajući ruke, rekao:
»Dobre vijesti. Odlične vijesti. Ispostavilo se da je naš ubojica starac - Benjamin Potter iz Cincin-natija, mađioničar već trideset godina - on je majstor prerušavanja, što svi znate.
Osim toga, nikada u životu nije učinio ništa loše. Lako je ulazio u staračke domove kao tek još jedan starac kojemu treba pažnja 24 sata na dan. Ponekad bi prošao kao starica, ponekad kao starac. Budući daje bio relativno dobrog zdravlja, nijedna bolničarka ga nikada nije vidjela bez odjeće, što je važno jer je tako mogao glumiti staricu. Nikada nije imao problema s bijegom nakon ubojstva, jer zapravo nije bježao. Ne, uvijek je ostajao sve dok neki 'rođak' ne bi došao da ga odvede kući obitelji. Plaćao je 'rođaku' po pedeset dolara za ovu uslugu.« Savich se okrenuo Ollieju.
Ollie je rekao: »Policajci su pronašli 'rođaka' u Atlanti. On je zanijekao ikakvo znanje o ubojstvima. Rekao je samo da je stari bio prava faca i da je to bio lako zarađen novac.«
Klimnuo je prema Lacey.
»Benjamin Potter ne bi bio uhvaćen nakon šestog ubojstva, osim što se slučajno popiknuo o upotrijebljenu injekciju na izlazu iz žrtvine sobe i dobio srčani udar. Umro je prije nego što je ikome uspio ispričati zašto je ubio šest žena.«
Ollie je preuzeo. »Da, ovo s rođakom je moj dio. Rekao je da nije imao pojma. Stari gospodin mu je uvijek izgledao sretan i dobro prilagođen. Pa sad ti misli.«
222
Svi su to pokušali shvatiti, ali nitko nije smislio ništa što bi zvučalo kao savršen odgovor. Premda je Savich rekao da MAXINE misli da je starac možda uvijek želio biti starica pa da je ubijao konkurenciju.
»Veliki pogodak«, rekao je Savich. »Svi idite u teretanu na proslavu.«
Čulo se brundanje oko cijelog stola.
Lacey je još uvijek bila u sedmom nebu kad je sredinom popodneva otišla u ženski WC, preuređeni muški WC, koji je tako i izgledao. Kad su radnici uklonili pisoare, nisu baš
dobro postavili pločice. Velika prostorija uvijek je bila vlažna i zaudarala na sredstvo za dezinfekciju.
Lacevje prala ruke kad je podigla pogled i u ogledalu ugledala Hannah kako stoji iznad nje. Nije ništa rekla, samo je gledala u njezin odraz.
»Tvoj ljubavnik nije htio riskirati da ga mlatnem tužbom zbog seksualnog zlostavljanja, pa me ne bi mogao otpustiti.«
»Mislila sam da si zanijekala da si tisku dojavila o mojoj vezi sa žrtvom ubojstva.«
»I jesam zanijekala.«
»Kako bi te Savich onda mogao otpustiti bez dokaza. Ma, dostaje, Hannah. Reci što imaš za reći i idi svojim poslom.«
»Stvarno si slatka, znaš? Reci mi, Sherlock, jesi li bacila oko na Savicha dok si još bila u Quanticu?«
»Ne.«
»Spavat će s tobom dok ne otegneš papke, ali te neće oženiti.
Je li već vodio ljubav s tobom pod tušem? On to voli.«
»Hannah, tebe se ne tiče što itko od nas dvoje radi. Molim te, zaboravi na to. Zaboravi ga. Znaš da ja u svemu ovome nisam važna. Čak i da nisam ovdje, Savich više ne bi bio s tobom.«
»Možda, možda i ne.«
»Zbogom, Hannah.«
Vani ju je čekao Ollie. Samo je rekao: »Samo nisam htio da puca u tebe.«
»Pa si čekao vani da vidiš hoće li zapucati?«
»Tako nekako.«
»Dobro sam, Ollie. Ima li išta o Marlinu Jonesu?«
»Ne, ništa. Ah da, zvao je tvoj otac i zamolio da ga nazoveš.
Rekao je da je zaista važno.«
Nije htjela podići slušalicu. Nije htjela, ali je to ipak učinila.
Osjetila je hitnost kakvu nikada dotad nije osjetila. Čak i dok je okretala broj kuće svojih roditelja, bila je prestravljena.
»Isabelle? Ovdje Lacey.«
»O Bože, Lacey, radi se o tvojoj mami. Dovest ću tvog tatu na telefon. Uhvatila si ga na vrijeme. Upravo se spremao u bolnicu.«
»U bolnicu? Što je s mamom?« Ali Isabelle je već pritisnula gumb za pre-spajanje.
223
»Tata?«
»Lacey? Dođi kući, draga moja, radi se o tvojoj majci. Imala je nesreću. U bolnici je. Ne izgleda dobro, Lacey? Možeš li dobiti slobodno?«
»Kakvu nesreću? Kakvo joj je točno stanje?«
»Izlazio sam natraške iz kolnog prilaza. Izletjela je iz grmlja uz rub ulice. Udario sam je. Bila je to nezgoda. Kunem se da je bila nezgoda. Čak je i jedan prolaznik sve vidio. Nije mrtva, Lacey, ali pukla joj je slezena i upravo joj je vade. Osjećam se užasno. Ne znam što će se dogoditi. Mislim da bi trebala doći kući.«
Prije nego što je išta uspjela reći, on je spustio slušalicu.
Zurila je u slušalicu, slušajući glasan znak slobodne linije.
Što se još može dogoditi?
U devet sati drugo jutro bila je na izravnom letu za San Francisco. Dillon je s njom autobusom otišao do terminala na aerodromu Dulles da uhvati let Uni-tedom, upotrijebivši svoju iskaznicu FBI-ja da prođe kroz izlaz za putnike.
»Nazvat ćeš me«, rekao je, poljubivši joj kosu, držeći je uza sebe, rukama joj gladeći leđa. »Sve će biti u redu. Prebrodit ćemo to. Sjećaš se iz Biblije kako je Bog stalno testirao Joba?
Pa, ovo su naši testovi. Nazovi me, OK?« I ponovo ju je poljubio. Gledao je kroz velike prozore dok joj avion nije poletio.
Nije mu se sviđalo što ona mora ići sama, ali nije mogao jednostavno otići, ne sada. Sve je polako dolazilo na svoje mjesto, znao je to. Što je još važnije, ona je to znala. Bilo je to samo pitanje vremena. Zapravo je osjećao prilično olakšanje što će ona biti skoro pet tisuća kilometara daleko, iako joj to nikada ne bi rekao. Ona bi se razbjesnila jer ju je htio zaštititi, iako je bila profesionalka i znala se brinuti za sebe.
Zakoraknuo je natrag na autobus, shvativši, dok je prazno zurio u poslovnog čovjeka s vrlo punom aktovkom, da bi bilo opravdano da ga ona pljusne, i to dobro, da joj je to rekao.
Morao je zapamtiti daje ona dobro trenirana. Premda bi mu se želudac stisnuo na samu pomisao da ona ide na teren, jednostavno se morao na to naviknuti.
Odmahnuo je glavom dok je hodao prema svom Porscheu. Je li njezin otac mogao namjerno udariti njezinu majku?
Po prvi put otkako se Lacey mogla sjetiti, majka joj je odavala šezdeset jednu godinu koje je imala. Koža joj je izgledala labava, imala je upale obraze. I silno bijela i voštana, s cijevima posvuda. Gospođa Arch, desetogodišnja pratilja njezine majke, bila je tamo, kao i Laceyin otac, i oboje su stajali pored kreveta.
»Nemoj se brinuti«, rekao je njezin otac. »Operacija je dobro prošla. Izvadili su joj slezenu i zaustavili unutarnje krvarenje. Ima puno modrica i boljet će je rebra, ali će biti dobro, Lacey.«
Pogledala je svoga oca. »Znam. Razgovarala sam s medicinskom sestrom. Gdje ste bili vi, gospođo Arch, kad se to dogodilo?«
224
»Tvoja majka me zaskočila, Lacey. Jedan čas je sjedila i gledala kviz na televiziji, u sljedećem trenutku je nestala. Ja sam samo bila otišla u kuhinju po šalicu čaja.«
Pogledala je svoga oca. Izgledao je dalek, gledajući ženu koja mu je bila supruga skoro trideset godina. O čemu li je razmišljao? Je li očekivao da će ona reći nešto protiv njega kad dođe k svijesti? »Oče, reci mi što se dogodilo.«
»Izlazio sam natraške iz prilaza da odem u sudnicu. Začuo sam glasan udarac. Udario sam tvoju majku. Uopće je nisam vidio. Prvo sam je odvezao u bolnicu, zatim sam pozvao Policiju. Narednik Dollan je pronašao jednog očevica. Zove se Murdock.«
»Što im je on ispričao?«
»Da je ona istrčala na prilaz. Rekao je da ne može shvatiti zašto je učinila nešto tako glupo.«
Morala je otići i sama porazgovarati s tim Murdockom.
»Ne vjeruješ valjda u tu ludu priču tvoje majke da sam je pokušao pregaziti, zar ne?«
»Ne. Ti nisi glup.«
Isprva je izgledao napet, ali sada se opustio. Čak se i nasmiješio. »Ne, nisam glup. Zašto je to učinila?«
»Vjerojatno da privuče tvoju pozornost.«
»To je suludo, Lacey.«
»Možda malo više tvoje pažnje ne bi škodilo.«
Pogledala je svoju majku. Bila je tako mirna. Ležala je ovdje u bolničkom krevetu sa zbrčkanim mozgom i bez slezene.
»Razmislit ću o tome što si rekla. Kamo ideš?«
»Razgovarati s gospodinom Murdockom. Ne, tata, ne sumnjam u tebe. Samo želim da mi on to ispriča. Možda će nam to oboma pomoći da je malo bolje shvatimo.«
Lacey je izašla iz bolničke sobe svoje majke i ponovo zastala kod sobe medicinskih sestara.
»Gospođa Sherlock će biti dobro«, rekla je sestra Blackburn.
»Zaista. Spavat će još tri ili četiri sata. Dođite je kasnije vidjeti, negdje oko večere.«
Lacey je nazvala policijsku postaju. Deset minuta kasnije, vozila se prema kući gospodina Murdocka, troja vrata dalje od kuće njezinih roditelja na Broad-wayju. Popodne je bilo maglovito i vrlo svježe. Hladnoća joj je ulazila do kostiju.
Nije još bilo ni blizu mraka, ali je svjetlo gorjelo u prednjim prozorima njegove kuće. Isušeni starac, presavijen skoro napola, otvorio je vrata upravo kad je bila spremna odustati.
Kraj njega je stajao ogroman buldog. Gospodin Murdock je klimnuo psu. »Šetam s njim najmanje šest puta na dan«, rekao je kao prvu stvar. »Slab mjehur«, dodao je gospodin Murdock, tapšući psa po glavi. »Treba češće na pi-pi od mene.« Nije je pozvao da uđe, a nije ni da je ona htje-225
la ući u taj mračni hodnik koji je vidjela iza njega, a koji je previše zaudarao na psa i prljave čarape.
»Vidjeli ste nesreću, gospodine Murdock? Muškarac u automobilu je udario ženu?«
»Ha? A, to. Da, vidio sam sve. Dogodilo se jučer popodne. Ta zaista lijepa žena koju već godinama znam iz viđenja, stajala je nekako nagnuta u gustom oleandru. Doviknuo sam joj nešto, znate, mislio sam da ima nekakav problem, kad je odjednom samo iskoračila na prilaz. Čuo sam kako ju je udario automobil. Bilo je to uvrnuto. Cijela stvar je bila uvrnuta. To je rekao i moj nećak kad sam ga nazvao da mu to ispričam. Što hoćeš, Butchie? Opet mjehur? Dobro. Idi po uzicu. Oprostite, gospođice, ali to je sve što ja znam. Ili je. ta žena istrčala pred auto namjerno, ili nije, znači da se radi o nesreći, jasno i jednostavno.«
Lacev je polako otišla do svog unajmljenog automobila. Zašto bi njezina majka učinila tako blesavu stvar? Zar je zaista htjela više pažnje svoga muža? To je bilo previše jednostavno, ali je to možda bilo ono od čega treba početi. Nije shvaćala svoju majku skoro cijeli svoj život. Zašto bi je sad počela shvaćati?
Njezin otac vratio se u bolnicu u devetnaest sati.
»Isto je«, rekla je Lacev.
On nije rekao ništa, samo je prišao krevetu i pogledao svoju ženu.
Rekao je: »Je li ti taj starac rekao da nisam pokušao ubiti tvoju majku?«
»Da, rekao je. Gledaj, tata, znaš da sam morala razgovarati s njim, čuti da mi on to sam ispriča.«
»Ti si moje dijete. Mogu to razumjeti. Pozvao sam novu psihijatricu da sutra dođe razgovarati s tvojom majkom.
Rekao sam joj što se dogodilo, što ti misliš. Vidjet ćemo.
Drago mije što ne misliš da sam toliko glup da pokušam tako nešto napraviti.«
»O ne.«
»Uhvatio sam samoga sebe kako se pitam bih li to mogao napraviti. Možda, da je bilo mračno i da smo u Andama gdje nema nikakvih svjedoka koji govore engleski.«
»Šališ se.«
»Da, šalim se.« Pogledao je na sat. »Moram sutra rano ujutro biti na sudu. Vidimo se za ručak, Lacev.« Zastao je na vratima. »Znaš, lako je upasti u određene načine razmišljanja, ponašanja. Znaš da bi tvoja majka iznervirala i sveca. Vidjet ćemo.«
Provela je noć u bolničkoj sobi svoje majke na ležaju koji joj je donio dežurni bolničar. Ležala je tamo, slušajući svoju majku kako diše, gledajući opet vrlo jasno povlačenje, hladnoću lica njegova oca kad mu je rekla da će tamo provesti noć. Još uvijek je bio ljut kad je otišao. Nije ga krivila. I ona bi bila ljuta da on sumnja u nju.
226
Dillon ju je nazvao skoro u jedanaest sati, odnosno u dva ujutro po njegovom vremenu. Ona ga je nazvala ranije, ali je dobila njegovu automatsku sekretaricu.
»Namjeravao sam te ostaviti na miru, barem noćas, ali nisam mogao. Kako ti je mama?«
»Preživjet će. Osobno sam razgovarala sa svjedokom koji mi je ispričao da se moja majka, čini se, skrivala u grmlju, a zatim je izletjela van kad je moj otac izlazio iz prilaza. Dugo sam razgovarala s tatom. On će sutra dovesti novu psihijatricu da je pogleda. Spomenula sam da je možda pokušavala privući njegovu pažnju. Jesam li uopće trebala otvarati usta? Što ti misliš?«
»Ja mislim da to zvuči kao da tvoja majka zaista želi nešto što ne dobiva od tvoga oca. Ti si kći. Naravno da trebaš reći ono što misliš. Znaš, ona je možda jednostavno mentalno nestabilna.«
»Kao što kaže moj tata, 'vidjet ćemo'.«
»Ti si dobro?«
»Da, ne brini za mene. Ima li išta o Marlinu Jonesu?«
»Ne. Svi ovdje lude. Kao daje nestao s lica Zemlje. O da, Hannah me nazvala prije otprilike sat vremena. Htjela je doći do mene i razgovarati. Kad sam rekao ne, ispričala mije da sije danas popodne napala u ženskom WC-u. Rekla mi je da si je optužila da me ucjenjuje kako je ne bih otpustio. Rekla je da si bila bijesna zato što sam spavao s njom.«
Posljednja stvar koja joj je u cijeloj ovoj ludnici trebala bila je Hannah. »Ne bih rekla, Dillon. Ali, valja i o tome razmisliti.
Pusti me da razmislim. Ne znam, ona je dosta jaka. Možda bi me mogla srušiti.«
On je zagunđao. »Da, vjerojatno bi. Nazovi me sutra u Biro s novostima. Sherlock?«
»Da?«
»Jako mi nedostaješ. Morao sam ići u teretanu sam. Nekad je to bilo zgodno, zapravo, volio sam ići sam, ali sam sada mogao samo jednom spustiti prečku za leđne mišiće prije nego što sam te počeo tražiti oko sebe.«
Barem se smiješila kad je nježno spustila slušalicu telefona.
Kad je zraka svjetla iz bolničkog hodnika prešla preko njezinoga lica, Lacey je bila budna u trenutku, nije se micala, smrznuta, spremna. Morala je to biti sestra, ali je znala da nije. Nanjušila je Douglasovu prepoznatljivu kolonjsku vodu, dubok miris mošusa koji je bio jako seksi.
Sjećala se tog mirisa od svoje petnaeste godine, kad je on prvi put ušao u njihove živote.
Ležala je vrlo mirno. Gledala gaje kako polako prilazi krevetu njezine majke. Stajao je tamo jako dugo u prigušenom svjetlu koje je ulazilo kroz prozor, zureći u njezinu majku.
Vidjela ga je kako se sagnuo i poljubio joj majku. Čula ga je kako tiho kaže: »Evelvn, zašto si učinila takvu glupost? Znaš
da je on gad, znaš i da će on uvijek biti gad. Što si htjela dokazati kad si istrčala pred njegov automobil?«
227
Njezina majka nije ispustila ni zvuka.
Douglas joj je lagano pomilovao lice obuhvativši ga dlanom.
Zatim se ispravio i okrenuo. Smrznuo se, zureći u Lacey.
»Bože dragi, Lacey. Što radiš tu?«
»Htjela sam ostati s majkom«, rekla je, vrlo se polako podižući na koljena, leđima uza zid. Imala je na sebi jednu od svojih omiljenih flanelskih spavaćica koja joj je dolazila visoko do vrata i prekrivala joj stopala. »Zar ti moj otac nije rekao da sam ostala s njom? Ne, valjda nije. Što ti radiš
ovdje, Douglas?«
Slegnuo je ramenima. »Bio sam zabrinut za nju. Samo sam se htio uvjeriti daje u redu. Htio sam je vidjeti kad sam znao da tvoj otac neće biti ovdje.«
»Vrijeme posjeta je davno završilo. Kako si ušao?«
»Bez problema. Poznajem sestru, Lorette. Ona me pustila.
Iznenadila si me. Nisam znao da ćeš doći. Taj gad od Marlina Jonesa je još uvijek na slobodi. Nisam mislio da ćeš ikada napustiti lov.«
»Zašto si poljubio moju majku?«
»Poznajem tvoju majku već godinama, Lacey. Ona je dobra žena, a meni je skoro kao majka.«
»Taj poljubac uopće nije izgledao sinovski.«
Ignorirao je to, rekavši: »Ne želim da joj se išta dogodi, odnosno, išta više.«
»To je teško vjerovati, Douglas. Poljubio si je kao da ti je ljubavnica.«
»Ne, Lacey, gadno si pretjerala. Zašto gledaš prema vratima?«
»Čekam da uleti Candice. Ona kao da se uvijek stvori kad si sa mnom.«
»Ostavio sam je da spava. Neće doći ovamo.« Zatim se nasmijao. »Ali će mrziti samu sebe što je propustila takvu priliku. Ti si tu u spavaćici, u istoj sobi sa mnom. Da, podivljat će.«
»Pa, ja ne namjeravam noćas učiniti ništa divlje. Siguran si da je kod kuće i spava?«
»Bože, nadam se.«
Lacey je ustala, a njezina je spavaćica bila kao šator s crvenim uzorkom. Imala je dražesnu čipku oko zglobova i vrata. »Mislim da bi sada trebao ići, Douglas. Ne želim daje netko smeta. I ja se moram naspavati. O da, moj otac joj nikada ne bi naudio. Namjerno je istrčala pred automobil.«
»To nema smisla.«
Morala se tome nasmiješiti. To je očito u zadnje vrijeme bila svačija litanija.
Zatvorila je vrata za Douglasom. Duboko je udahnula kad se ponovo našla u blagoslovljenoj tami. Čula je jednoliko disanje svoje majke. Urovala se u tri bolničke deke. Još
uvijek joj je dugo trebalo da se zgrije.
Zašto je Douglas govorio njezinoj besvjesnoj majci kao da mu je ljubavnica? Ili je ona to samo zamišljala?
Glava joj je počela bubnjati. Ništa u tom trenutku nije htjela više nego otići kući, k Dillonu.
228
33
»Nisam istrčala na prilaz. Tvoj me otac vidio kako podrezujem grmlje tise. Pozvao me, rekao mi je da hoće sa mnom o nečemu razgovarati. Kad sam zakoračila na prilaz, on je dao gas na svom BMW-u i namjerno se zaletio u mene.«
»Mama, postoji svjedok, starac koji živi malo dalje od vas. On tvrdi da si se skrivala, a zatim istrčala kako bi te otac lupio«, rekla je Lacey vrlo tiho.
»Stari Murdock«, rekla je njezina majka, a glas joj je bio dubok od bijesa. Zatim se lecnula od boli. »Taj stari lažljivac.
Htio je da imam vezu s njim, prije puno godina, kad je njegova jadna žena umrla od raka dojke. Rekla sam mu da se nosi. Dakle, ovo je njegova osveta. Taj zlobni stari imbecil.«
»Dobro je, mama. Samo se opusti. Duboko diši. Možeš
pritisnuti taj gumb ako želiš lijekove protiv bolova.«
»Kako ti znaš što se treba napraviti?«
»To su mi rekli kad sam bila ozlijeđena. Pomoglo je. Molim te, mama, po-mozi mi da shvatim o čemu se ovdje radi. Zašto te tata htio ubiti?«
»Da dođe do moga novca, naravno, kako bi mogao oženiti onu svoju fificu, sudsku službenicu.«
»Kakav novac? Kakva službenica? Danny Elbringht je njegov sudski službenik.«
»Ne znam kako se zove. Nova je, radi s Dannvjem. Zapravo me nije briga.«
Sudac Sherlock je ušao u sobu. »Ah«, rekao je s drugog kraja sobe, »budna si, Evelyn. Kako se osjećaš?«
»Što ti radiš ovdje? Uvijek si u sudnici u ovo doba jutra. Što hoćeš, Corma-ne?« upitala je Evelvn Sherlock glasom svadljive starice.
»Ovo baš i nije dan za posao kao obično. Ovdje sam da vidim kako ti je, naravno.«
»Preživjet ću, ali ne zahvaljujući tebi. Podići ću tužbu, na to možeš računati. O Bože, glava mi je nekako mekana. Što je na televiziji, Lacey? Uvijek gledam Oprah. Je li već počela?«
»Oprah je popodne«, rekao je sudac Sherlock. »Saberi se, Evelvn.«
229
»Oh, onda znači Pogodite cijenu. To je odlična emisija. Ja cijene pogađam bolje od onih glupih natjecatelja. Daj, uključi, Lacey.«
»Pada u zečju rupu«, pomislila je Lacey kad je uključila televizor i dodala majci daljinski upravljač.
»Sada možeš ići, Lacey, neću umrijeti. Tvoj otac me nije dovoljno jako udario. Valjda nije postigao dovoljnu brzinu da to obavi jednom za svagda.«
»U redu«, rekla je Lacey. Sagnula se i poljubila bijeli obraz svoje majke. »Ti se pazi, OK?«
»Što? Ah, da, jasno. Kladim se da taj gliser sa svim tim stvarima stoji točno trideset tri tisuće petsto dolara.«
Dok je Lacey izlazila iz sobe, začula je Boba Barkera kako je uskliknuo: »Trideset četiri tisuće!«
Nije bila svjesna da je njezin otac kraj nje dok nije i on ušao u dizalo.
»Pobrinut ću se da se za nju dobro brinu. Shvatio sam da je gospođa Arch jednostavno ne pazi dovoljno dobro. Nije joj smjela dopustiti da tako pobjegne. Nakon što je nova psihijatrica vidi danas popodne, nazvat ću te i reći što je rekla. Reći ću ti jednu stvar. U ovom času sasvim sigurno ne zvuči kao da želi moju pažnju. Zvuči kao da me želi objesiti za jaja.«
»Kao što si rekao, vidjet ćemo.« Pogledala je svog naočitog oca, vidjela nesigurnost i zbunjenost u njegovim očima, tu njegovu strogu vilicu. Lagano je stavila ruku na njegovu podlakticu. »Pazi na sebe, tata. Neće valjda zaista podići tužbu?«
»Vjerojatno ne. Zaboravit će na to do danas popodne. Ako ne zaboravi, policajci će s njom biti ljubazni i reći mi da se pobrinem da dobije bolju brigu.«
»Tata, ima li mama svoga novca?«
»Da, negdje oko četiri stotine tisuća. To je sigurno investirano, već godinama. Nikada to nije morala dirati.
Zašto pitaš? A, znam. Tvoja majka opet tvrdi da sam je oženio zbog novca. Malo vjerojatno, Lacey.«
Slijedeći impuls, s aerodroma je nazvala San Quentin.
Belindin otac, prvi muž njezine majke, Conal Francis, izašao je iz zatvora prošli ponedjeljak. Pritisnula je čelo o stijenku javne govornice. Gdje je Belindin otac? Je li zaista onako lud kao što je to rekao njezin otac?
Nazvala je Dillona iz aviona i dobila njegovu automatsku sekretaricu. Vjerojatno je bio u teretani. Iznenadit će ga.
Mogla ga je vidjeti kako ulazi kroz vrata sav znojan i tako lijep da će ga morati pokušati dirati u potpunosti istovremeno, što je bilo jako zabavno, ali nemoguće.
Odjednom je pred očima imala njega i Hannah pod tušem.
Iznenadio ju je vlastiti ljubomorni bijes. Teško je disala, htjela vrisnuti, ali osoba koja je sjedila pored nje u avionu to vjerojatno ne bi shvatila. To je bila prošlost. Svaka žena s kojom je imao spolni odnos bila je u prošlosti, baš kao što su Bobby VVellman i njegov žuti Jaguar bili dio njezine prošlosti. To ju je natjeralo da se nasmiješi.
U VVashingtonu je padala jaka kiša, bilo je hladno, blizu pet stupnjeva, i potpuno jadno. Jedva je čekala da stigne kući.
'Kući', pomislila je. Nije to bila
230
njezina kuća, bila je to Dillonova prelijepa kuća, s krovnim prozorima koji su gledali u nebo. Ušla je u taksi koji je bio prvi u redu i dala crnom sredovječnom vozaču uputstva.
»Gadna noć«, rekao je vozač, dobacivši joj u retrovizoru ogroman smiješak pun bijelih zubi.
»Nadam se da će noć biti bolja nego što je bio dan«, rekla je.
»Lijepa djevojka poput vas. Nadam se da je to neki vrući spoj?«
»Da, je«, rekla je, nacerivši mu se. »Zapravo, udat ću se za njega.«
»Tipu se posrećilo.«
»O da.« Naslonila se i zatvorila oči. Kad je taksi stao pred Dillonovom kućom od crvene cigle, ona je već spavala. Vozač
je izašao iz taksija i prišao prednjim vratima. Kad je Savich otvorio, vozač mu se široko nasmiješio.
»Imam sladak mali poklon za vas, ali spava na zadnjem sjedištu moga taksija. Znači, vi ste taj vrući spoj, ha? I tip za kojega će se udati?«
»To vam je ispričala? To je stvarno dobar znak.«
»Žene mi uvijek sve ispričaju«, rekao je vozač, vrativši se do taksija.
Savich je jedva čekao da je unese u kuću.
»Dillon?«
»Da, ja sam. Spavaj dalje, Sherlock. Sad si doma. Ali, neću te pustiti da spavaš jako dugo. Slažeš se?« Nagnuo se i poljubio je u nos.
»OK«, rekla je i ugrizla ga za usnu resicu.
Zahihotala se. On je pomislio daje to najslađi zvuk koji je ikada u životu čuo.
Dok ju je polagao na krevet, zazvonio je telefon.
»Ma kvragu«, rekao je i javio se. Ona je ležala na leđima i samo ga gledala, slušala njegov duboki glas, njegove vrlo kratke odgovore. Kad je spustio slušalicu, rekla je: »Jesu li ga uhvatili?«
Savich je odmahnuo glavom: »Ne, ali moglo bi biti vrlo skoro.
To je bio Jimmy Maitland. Nazvala je neka žena iz južnog Ohija koja tvrdi da je vidjela i Marlina i Erasmusa u restoranu kod naplatnih kućica. Zvuči uvjerljivo. Provjerit će.
Javit će nam kad saznaju jesu li to oni ili nisu. Sad možemo samo čekati.«
»Je li ovo prvi put da je netko javio da je vidio i Erasmusa i Marlina zajedno?«
Klimnuo je dok je povlačio plavi pulover preko glave.
Nasmiješio joj se dok je otkopčavao traperice.
Nešto kasnije, ona mu je šapnula u usta: »Molim te, pjevaj mi.«
Njegov osebujan bariton ispunio je zrak. »Tisi moj put na nebo, svezana u mašnu. Pusti me do svojih šarki, i ja ću ih nauljiti jako polako.«
Telefon je ponovo zazvonio. Čvrsto ju je držao kad se okrenuo na stranu. »Savich ovdje.«
231
»Mislimo da su to Erasmus i Marlin«, rekao je Jimmy Maitland, s više uzbuđenja u glasu nego što je Savich čuo u tri mjeseca. »Znači, izgleda da su u Ohiju. Javit ću vam se ponovo kad čujem više.«
»To je olakšanje«, rekao je Savich i polako spustio slušalicu.
Ponovo se okrenuo prema njoj, vidio da je taj zadovoljan neodređen pogled sada bio sasvim nestao, a umjesto njega sada je tu bio strah, proganjajući strah. »Ne, ne, Sher-lock, Maitland misli da su to stvarno Erasmus i Marlin. Oni su negdje u Ohiju, daleko od nas. U redu je. Uhvatit će ih.«
Ipak, strah nije napustio njezine oči. Nije više ništa rekao, samo je ponovo legao na nju. Prošli su ga žmarci kad je osjetio da se pod njim ukočila.
Nije popustio zagrljaj dok nije bio siguran da spava. Poljubio joj je sljepoočnicu. Pitao se što se dogodilo u San Franciscu.
Zatim se zapitao jesu li već uhvatili Marlina i jesu li ga poslali u Pakao.
Lacey se osjećala blaženo dok je srkala Dillonovu poznatu tamnu jaku kavu. Jutarnje sunce slijevalo se kroz kuhinjske prozore. Bila je naslonjena na hladnjak.
Dillon joj je uzeo šalicu iz ruke i ljubio je sve dok nije bila spremna skočiti na njega. Zatim joj ju je vratio. Trebalo joj je još tri gutljaja kave i metar razdaljine od njega da ponovo profunkcionira. On joj se samo nacerio.
Kad je konačno došla k sebi, ispričala mu je o svojim roditeljima, o Dougla-su. »Douglas je postupao prema mojoj majci kao da mu je ljubavnica. Poljubio ju je, pogladio joj lice, nazvao je imenom. Nisam se u tome prevarila iako je on to zanijekao, i to prilično uvjerljivo.«
On je skoro ispustio svoju žličicu. »Šališ se. Ne? Pa, valjda ne bih trebao biti iznenađen. Kad se radi o tvojoj obitelji, spreman sam povjerovati skoro u sve. Misliš da je moguće da je Douglas spavao ne samo sa svojom ženom već i s majkom svoje žene?«
Ona je zagrizla u tost, zatim dodala još jednu žlicu marmelade od jagoda. »Nemam pojma. Možda je htio sve Sherlockove žene. Na kraju krajeva, htio je spavati i sa mnom.« Uzdahnula je, protrljala si želudac i shvatila da se mora opustiti ili će dobiti čir. »To je kao da ih poznajem, ali su mi oni još uvijek stranci u najosnovnijim stvarima.
Saznala sam da je Belindin otac, prvi muž moje majke, Conal Francis, nedavno pušten iz San Quentina.«
»Zanimljivo. On je taj za kojega je tvoj otac rekao da ga je pokušao ubiti? Da je lud?«
»Da. Moj otac mi je rekao da zato Belinda nije trebala imati djecu. U sebi je imala previše ludih gena. Otac mi je također rekao da je Belinda već bila na dobrom putu da postane luda kao i njezin otac. Mislim da ću nazvati psihijatre u San Quentinu i vidjeti što oni imaju reći o tome.«
On je ustao. »Nazovi San Quentin, to je dobra ideja. Hoćeš da te povezem u grad?«
232
Ollie ju je pozdravio zagrljajem i odmah počeo pričati o seriji otmica i ubojstava u Missouriju. »Radi se o istim počiniteljima, to smo ustanovili. Otmu dijete nekog bogatog para, dobiju ogromnu otkupninu, zatim ubiju klinca.
Zapravo, vjerojatnije je da odmah ubiju dijete, zatim zavlače roditelje. Dogodile su se već tri otmice, najnovija u Hannibalu, znaš, rodnom mjestu Marka Twaina. Ti ljudi su prava čudovišta, Sherlock. Utapaju djecu u kadi, a onda kad dobiju otkupninu, nazovu roditelje i kažu im gdje da dođu po dijete.«
Osjetila je bijes duboko u sebi. Duboko je uzdahnula. Na kraju krajeva, čudovišta su njihov posao. Shvaćala je to, prihvaćala, i htjela da ih se likvidira, ili to, ili da završe u bloku osuđenika na smrt. Ali djeca. To su bila više nego čudovišta. Nakon što uhvate Marlina i Erasmusa, htjela se koncentrirati na te otmičare. Ne, to su bile ubojice, otmice zapravo nisu bile važne.
Vratila se do svoga stola i uključila računalo. Dillon je stavio lava na njezin ekran i on je zagrmio na nju iz malih zvučnika na obje strane konzole. Čula je dvojicu agenata kako viču jedan na drugoga. Čula je ženu kako se smije, vidjela konzervu Coca-Cole kako leti pored njezinog stola, čula agenta kako se zahvaljuje. Čula je brundanje fotokopirke, nekoga kako psuje telefaks, agenta kako telefonira onim dubokim, poželjnim FBI-jevim glasom. Sve se vratilo u normalni kaos. Samo što nije, ne za nju, barem ne još.
Marlin Jones još uvijek je bio slobodan. Belindin ubojica, tko god on bio, još uvijek je bio vani. Samo se molila da su i Marlin i Erasmus u Ohiju, i da im se Državna policija približava. Nadala se da će ih policajci jednostavno obojicu ubiti.
Podigla je pogled i ugledala Ollieja kako se rasteže. »Išta novo o Missouriju?«
Ollie je zatresao glavom. »Ništa, stani, nula. Ali znaš, imam neki čudan osjećaj u želucu. Jednostavno znam da ćemo uhvatiti počinitelje. Unatoč tome što je MAXINE zapela, znam da će to uskoro stići do kraja.«
Uzdahnula je: »Nadam se.« Ali, ono o čemu je razmišljala bili su dim i ogledala. Njezin život činio joj se ispunjen dimom i ogledalima. Svi su je gledali, ali njihova lica nisu bila stvarna, i ona se pitala gledaju li zaista nju ili nekoga za koga misle daje ona. Nitko nije izgledao onakav kakav je zaista bio. Osim Dillona.
»Nisi nazvala Chica radi lekcija karatea«, rekao je Dillon dok je turirao motor svoga 911 malo nakon šest sati te večeri u garaži.
»Sutra. Kunem se da ću sutra nazvati tog tvog luđaka.«
»Chico će ti se svidjeti. Žgoljav je poput guštera i može srušiti ljude koji su dvostruko veći od njega. Bit će ti to dobar trening.«
»Hej, može li srušiti i tebe?«
»Jesi luda? Naravno da ne.« Debelo joj se nasmiješio. »Chico i ja se međusobno poštujemo.«
»Hoćeš li me večeras zabiti u zemlju?«
»Jasno. Sa zadovoljstvom. Hajde da skoknemo do tebe i spakiramo ti još nekoliko stvari.« Zapravo, htio je sve njezine stvari dovesti u svoju kuću. Nije
233
htio da ona ikada ponovo preseli u svoju kuću, ali je držao jezik za zubima. Bilo je prerano.
Ipak, samo je Lacey skočila kući, jer su Dillona pozvali mobitelom. Ostavio ju je kod kuće da uzme svoj auto, zatim se vratio u glavni stožer. »Sat vremena, najduže. Tu je neki senator koji želi gurnuti nos u one otmice u Missouriju.
Moram ga informirati.«
»Što je s Olliejem?«
»Maitland ga nije uspio pronaći. Nema veze. Vidimo se u teretani za sat i pol, najviše. Pazi na sebe.« Poljubio ju je, potapšao po obrazu i gledao je kako odlazi do svoga automobila. Gledao ju je kako zaključava vrata automobila, zatim mu maše.
Noć je bila potpuno mračna, crna, nisu se vidjele zvijezde, samo iver mjeseca. Bilo je hladno. Lacevje uključila grijanje u automobilu i radio na postaju koja je svirala countrv.
Uhvatila se kako pjevuši uz Mama, ne daj da tvoja djeca izrastu u kauboje.
Morat će tražiti Dillona da joj i to otpjeva. Njezina kuća bila je u mraku. Na-mrštila se. Bila je sigurna da je ostavila uključeno svjetlo u foajeu koje je osvjetljavao prostor oko ulaznih vrata. Pa, možda i nije. Činilo joj se kao daje izbivala mnogo duže od tjedan dana. Pretpostavljala je da bi čak mogla i iznajmiti kuću, namještenu. Morat će nazvati neke posrednike za nekretnine da vidi koliku najamninu može tražiti. Zašto se Douglas naginjao nad njezinu majku, ljubio je, govorio joj kao da je njegova ljubavnica?
Znala je da je to pitanje nikada neće moći postaviti majci. A Douglas je zanijekao da je to istina. Pitala se jesu li sve obitelji čudne poput njezine. Ne, to je nemoguće. Nije u svim obiteljima ubijeno dijete.
Više nije pjevušila kad je gurnula ključ u bravu i okrenula ga. Željela je da je u teretani. Željela je da je on baca na strunjaču kad je otvorila bravu i gurnula ulazna vrata.
Napipala je prekidač za svjetlo, pritisnula ga. Ništa se nije dogodilo.
Nije ni čudo. Ta bezvrijedna žarulja je pregorjela. Bila je to jedna od onih s garancijom na sedam godina. Imala je rezervne žarulje u kuhinji. Prošla je kroz luk u dnevnu sobu i pronašla prekidač.
Ništa se nije dogodilo.
Disanje joj je zastalo. Ne, to je smiješno. Mora da se radi o osiguraču, a ormarić je u ostavi kraj kuhinje, s još onih žarulja s garancijom na sedam godina. Polako je pošla prema kuhinji, pored blagovaonice, sudarivši se s jednim stol-com na koju je zaboravila, zatim je osjetila hladne kuhinjske pločice pod nogama. Automatski je posegnula za prekidačem.
Ništa se nije dogodilo. Naravno.
Malo svjetla ušlo je kroz veliki kuhinjski prozor. Crna noć.
Rijetko je bilo tako crno.
»Tehnologija«, rekla je, prelazeći kuhinju. »Bijedna, nepouzdana tehnologija.«
234
»Da, nije li to užasno?«
Djelić sekunde bila je nepomična od užasa, dok nije shvatila da je istrenirana da se ne smrzne, da zbog smrzavanja čovjek može biti ubijen, i zavrtjela se oko svoje osi, šakama naciljavši prema čovjekovom vratu. Ali on je bio niži nego što je očekivala. Šaka joj je završila na njegovoj prsnoj kosti. On je zagroktao, zatim je udario nadlanicom, bacivši je o kuhinjski pult. Osjetila je kako joj bol raste u prsima.
Posegnula je u padu za svojim SIG-om.
»Nemoj ni misliti o tome da učiniš nešto tako glupo«, rekao je muškarac. »Ovdje je za tebe jako mračno, ali nije za mene. Ja se već dugo navikavam na mrak. Samo ti sjedi na pod i nemoj se micati ili ću ti odvaliti tu tvoju glavu i sva ta lijepa crvena kosa ulijepit će se mozgom.«
Izbio joj je SIG iz ruke. Bio je to oštar udarac, dobro naciljan udarac, istreniran udarac. Još uvijek je imala svoj Lady Colt pričvršćen za gležanj. Spustila se, polako, vrlo polako. Lopov, pljačkaš, možda silovatelj. Barem je još nije ubio.
»Dečko, uključi svjetlo.«
U sljedećem trenutku, kuća je bila ispunjena svjetlom. Zurila je u starca koji je stajao na metar od nje i držao u desnoj ruci kuhinjski nož. Bio je dobro odjeven, obrijan, čist. Bio je nizak i tanak, poput noža koji je držao u ruci.
Bio je to Erasmus Jones.
Dečko je ušao u njezino vidno polje. Bio je to Marlin.
Nisu bili u Ohiju. Obojica su bili tu, u njezinoj kuhinji.
235
34
»Bok, Marty. Kako život?«
Dillonu će početi nedostajati tek za četrdesetak minuta, možda trideset pet. Zabrinut će se. Bit će to neodređena zabrinutost, ali ipak zabrinutost. Možda će čekati još pet minuta, zatim će doći ovamo. Pogledala je s oca na sina.
Nasmiješila se, moleći se da samo ona shvaća da je to smiješak ispunjen neizgovorenim užasom. »Hej, život je dobro, Marlin. Koliko dugo ste ti i tvoj tata već divlji stanari u mojoj kući?«
Erasmus Jones odgovorio je kad je čučnuo da bi bio na istoj razini s njom. »Tri dana. Toliko nam je trebalo da stignemo iz Bostona ovamo. Morali smo biti jako oprezni, znaš?«
»Mogu zamisliti. Sva sreća da nisam bila ovdje.«
» O ne«, rekao je Marlin. »Htio sam da budeš ovdje. Htio sam te, Marty, ali ti si nestala. Jesi bila s onim policajcem? Zove se Savich, je li? Spavaš s njim?« Rekao je svome ocu: »On je velik tip, stvarno velik, pun mišića, i gadno se tuče.«
»Kladim se da nije gadan kao što je bila tvoja mama:« rekao je Erasmus i uboo vrškom noža u đon Lacevine cipele. Bio je tako oštar da joj je prošao kroz đon i zarezao stopalo.
Trgnula se, ali je ostala tiha.
»Mama je bila kučka, tata. Sjećam je se. Bila je kučka, uvijek je psovala i odgovarala ti, uvijek s bocom u ruci, mahala je njome čak i kad me udarala u lice.«
»Je, Lučile je bila gadna. Umrla je, jesam li ti to rekao?«
Još jedna zečja rupa, pomislila je Lacey. Četrdeset minuta, maksimum. Dil-lon će doći ovamo za najviše četrdeset minuta. I onda? Neće očekivati nevolje; nema razloga za to.
Erasmus i Marlin bi trebali biti u Ohiju. Dakle, mislit će da joj samo treba pomoć pri selidbi. Bit će ranjiv. Neće im dopustiti da ga ozlijede. Ne, imala je svoj Lady Colt. Učinit će nešto. Neće, ne može dopustiti da se Dillonu išta dogodi.
»Mama je mrtva?« upitao je Marlin kad je sjeo na jednu od Lacevinih kuhinjskih stolaca.
»Da.«
Otac mu je to sada govorio?
236
Marlin je rekao, »Ne, nisi mi rekao, tata. Što se dogodilo?«
»Ništa naročito. Samo sam je razrezao kao puricu na Dan zahvalnosti, onu koju mi nije ispekla.«
»O, pa, onda je u redu. Zaslužila je to. Nikada nije bila dobra žena ili majka.«
»Da, bila je kao sve te žene koje su za tebe prošetale šetnju, Marlin. Taj tvoj labirint, stvarno mi se to sviđa. To si pokupio iz one igre koju smo nekad igrali u pustinji.«
»Da, tata.«
»Pa, sad tu imamo ovu curu. Sredimo je i idemo odavde.
Ionako više nema hrane.«
»Ne«, rekao je Marlin, a glas mu je odjednom bio drugačiji -
jak i odlučan, ne kao pokoran ton kojim je razgovarao s ocem otkad je ušao. »Marty će prošetati šetnju. Mora biti kažnjena. Pucala mije u želudac. Jako je boljelo. Još uvijek boli. Imam ružan ožiljak, sav naboran i crven. Sad je na njoj red.«
»Samo je želim ubiti ovdje, sada. Nije pametno ovdje se dalje motati«, rekao je Erasmus.
»Znam. Već sam složio labirint za nju. Svidjet će joj se. Već zna kako to ide. Samo, ovaj put kad stigne do središta, dočekat će je veliko iznenađenje.«
Trideset minuta, ne više.
»Uredio si još jedno skladište, Marlin?«
»Hej, Marty, stvarno sam ga dobro uredio. Svidjet će ti se.
Imao sam puno vremena i stvarno je prva liga.«
»Zašto bih odšetala šetnju kad me odvedeš tamo, Marlin?
Znam da ćeš me čekati u središtu da me ubiješ. Bila bih glupa da uđem u taj labirint.«
»Pa, vidiš, Marty, učinit ćeš sve što budem htio. Imam ovdje malu prednost.«
Dillon. Ne, ne Dillon. Tko?
»Idem po svoj mali slatki zalogajčić«, rekao je Erasmus i polako ustao. Protegnuo je to svoje žgoljavo tijelo. Noge su mu bile lagano krive. Nosio je kauboj-ske čizme. Bez čizama bi vjerojatno bio visok metar i šezdeset, ne više. »Dobro na nju pripazi, dečko. Puna je trikova. Pogledaj joj oči - puno je trikova tu zakopano. Kladim se da ju je FBI naučio puno stvari koje može napraviti muškarcu.«
Marlin je mirno izvukao Magnum .44 iz pojasa. »Ovo mi se više sviđa od tvog FBI-jevog pištolja, Marty, iako ću ga ponijeti kao suvenir. Ova beba će ti napraviti rupu široku pola metra na leđima ako ti pucam u prsa. Mislim da to ne bi preživjela, Marty.« Uozbiljio se, trljajući bradu rukom.
»Stvarno si žilava, ali to ipak ne bi preživjela, zar ne?«
»Ne«, rekla je, proučavajući njegovo lice, njegove oči, pokušavajući prokljuviti što da radi. »Nitko ne bi.« Da ga sada pokuša razoružati?
Bilo je to hipotetičko pitanje. Erasmus je stajao na vratima.
Cerio se. »Malo je stvarala nevolje pa sam joj morao razbiti glavu.« Za kosu je dovukao Hannu Paislev. Na sebi je imala ugljeno sivu trenirku i teniske na nogama. Bila je bez svijesti.
237
»Znaš je, je li, curo? Nemoj mi lagati, čitam te k'o knjigu.«
»Da, ona je specijalna agentica. Kako si došao do nje?«
»Nema frke. Trčala je. Ukrao sam joj torbicu oko pojasa, vidio daje u FBI-ju i srušio je. Nije ni zacvilila. Baš mi je drago što je znaš, ono, osobno. To će biti važno. Ne želiš da je ubijem, je l' da?«
»Kako si znao da je poznajem?« Od deset tisuća agenata FBI-ja, morao je pronaći baš Hannu Paislev? Ne, to je bila prevelika slučajnost.
»Ma, gledao sam te kad si izlazila iz one velike ružne Hooverice. Tu je bila ova, stajala je tamo, mahala ti, ali je nisi vidjela, samo si išla dalje. Odmah sam znao da imam onu koju trebam. Da, ona te pozna.«
Hannah je zastenjala. Lacey je vidjela da su joj ruke svezane iza leđa, a i gležnjevi su joj bili čvrsto zavezani zajedno.
»Nemojte je ozlijediti. Ona vam ništa nije učinila.«
Marlin se nasmijao. »Ne, ali sam znao da nećeš surađivati ako nikoga ne dovedemo. Tata ju je slijedio. Pomislio je daje iz FBI-ja i bio je u pravu. A sada, Marty, jesi li spremna doći sa mnom u skladište i prošetati šetnju?«
Dvadeset minuta, ne više od prokletih dvadeset minuta.
Nema nade da je Dillon pronađe ako odu, nema nikakve nade. Tada je pogledala oko sebe. Isprevrtali su kuhinju, dnevnu sobu. On će ući i znati da je odvedena, ali neće znati kamo. Prvi put je osjetila miris pokvarene hrane, vidjela posuđe razbacano po pultu i stolu. Bilo je dobrih tucet praznih limenki piva, neke od njih na podu.
»Gdje je to skladište, Marline?«
»Što te briga, Marty? Neće ti to uopće biti važno kad krepaš.«
»Jasno da hoće. Reci mi. Inače, ja se zovem Lacey, ne Marty.
Belinda Madi-gan je bila moja sestra. Imaš problema s pamćenjem, Marlin?«
Disanje mu je zastalo, ruka mu je sunula uvis. Nije spustila pogled s njegova lica.
»Nemoj me ljutiti, Marty. Hoćeš znati kamo idemo? Idemo u onaj stvarno gadan dio VVashingtona između ulica Calvert i VVilliams. Kad sam tamo ulazio i izlazio, nitko me nije ni pogledao. Tamo su bili sami dileri, ovisnici i pijanci. Ne, nikoga nije bilo briga što radim. A znaš što još? Kad te pronađu, ni to nikoga neće brinuti.
»Svake noći kad sam išao tamo, morao sam izbaciti narkomane. Morat ću to napraviti još samo jedanput. Pitam se hoće li prijaviti da su te našli ili će jednostavno čekati da naiđe neki policajac. Da, izbacit ću sve te narkomane. Tamo ih ima kao žutih, crvi prljavi.«
»Moj mali nikada nije uzimao drogu«, rekao je Erasmus, gledajući Lacey. Skoro je povratila kad je vidjela da svojom kvrgavom rukom gladi Hannina prsa, dok mu je druga ruka još uvijek bila upetljana u njezinu kosu. »Marlin nije glup.
Samo voli cure, zna ih dobro iskoristiti. Ja sam ga učio. Kad god je pronašao put do središta labirinta koji sam izgradio, odvezao sam ga u Yumu i platio mu kurvu.«
Petnaest minuta.
238
»Moram na zahod, Marline.«
»Stvarno moraš piškiti, curo? Ne zajebavaš Marlina?«
»Zaista moram. Mogu li ustati? Polako?«
Marlin je klimnuo. Uspravio se, naciljavši pištolj točno u njezina prsa. »Idem s tobom, Marty. Ne, ne želim te gledati kako piškiš, ali bit ću pred vratima. Napravi bilo kakvu glupost i dat ću tati da ti izreže to tvoje lijepo lice.« »Ne, Marlin, izrezat ću lijepo lice ove cure. Prvo ću joj odrezati kosu, nožem oguliti skalp da izgleda kao biljarska kugla.
Onda ću joj napraviti sliku na licu. Jesi shvatila, curo?«
»Shvatila sam.« Deset minuta. Ugao ulice Calverta i ulice VVilliams. Ona nije poznavala taj kraj, ali Dillon hoće.
Njezina donja kupaonica bila je gnjusna. Zaudarala je na urin, na prljave ručnike, prljavo donje rublje, a ogledalo je bilo umrljano. »Je li ti itko ikada rekao da si prasac, Marline?«
Poželjela je da je držala jezik za zubima. Jako ju je udario u bubreg. Bol ju je srušila na koljena.
»Ja sam možda prasac, Marty, ali ti ćeš biti mrtva. Još samo malo i ti ćeš biti mrtva i trunuti, a moj tata i ja vozit ćemo se u Virginiju. Tamo ima lijepih planina i puno mjesta gdje se čovjek može sakriti. Obavi što imaš, Marty. Idemo odavde.
Hej, moraš piškiti jer se bojiš, je li?«
»Da, Marline.« Zatvorila je vrata pred njegovim nacerenim licem, čula ga kako se naslanja na njih, znajući da sluša.
Znala je da nema puno vremena.
On je lupio po vratima kad je povukla vodu. »Dosta je, Marty.«
Kad je izašla, on ju je ponovo gurnuo unutra. Pogledao je oko sebe. »Nisam ja prasac, nego moj tata. Nikad nije naučio kako se stvari rade, jer ga njegova mama nikada ništa nije naučila, pustila ga je da leži u vlastitom govnu kad je bio tek mala beba, tjerala ga da leži u vlastitom govnu kad je bio stariji, samo da ga kazni. Nije bila dobra, moja baka.«
»Ne zvuči kao da je dobra«, rekla je Lacey. »Zašto si došao ovamo, Marline? Zašto me želiš ubiti? Stvarno puno riskiraš.
Zašto?«
Na trenutak je izgledao zamišljen, ali pištolj se ni na trenutak nije pomaknuo sa središta njezinih leđa.
»Jednostavno sam znao da te moram ubiti«, rekao je konačno. »Nitko me ne može pobijediti i proći nekažnjen.
Mislio sam i mislio o tome kako da izađem iz kaveza u Bostonu i onda mi je sudac uručio zlatni ključ. Ti idioti od psihijatara bili su dječja igra. Glumio sam da sam uplašen, čak sam malo i plakao. Da, bilo je tako lako. Tamo je bio moj tata, poslao mi je poruku u zatvor, i znao sam gdje me čeka.
Morao sam samo doći do Brainerda i motela Glover na zapadnom kraju grada. Tamo me čekao, imao je za mene odjeću, sve, automobil s punim rezervoarom. Tad sam znao da te mogu uhvatiti, i onda ću biti slobodan. Zapravo, tata je udario onog FBI-jevca u Bostonu, skoro ga je poslao u Pakao, kamo i pripada.«
»Znam. Tvoj tata je uzeo tvoju vozačku. Imamo broj tablica.«
239
Marlin to nije očekivao. »Pa, rekao sam tati da bude pažljiv.
Bio je siguran da je lupio tog FBI-jevca odavde do vječnosti, ali nije. Stvarno je vidio tablice, ha? Nema veze. Sad je sve opet u redu. Ali, da je bar taj FBI-jevac dobio svoje.«
Hannah je zastenjala iz kuhinje.
»A sad da vidim jesi li pokušala ostaviti nekakvu poruku za tog mišićavog s kojim spavaš.«
Nije se micala, jedva da je i disala. I čekala. On je malo pronjuškao, zatim se uspravio. »Pametna si ti, Marty. Ništa nisi pokušala. To je dobro.«
Hannah je ponovo zastenjala. Čuli su Erasmusa kako joj je nešto rekao. Začuli su oštar krik. Taj gad, opet ju je udario.
»Doći ćeš, zar ne, Marty? Doći ćeš k meni u središte labirinta? Ako odbiješ, moj tata će je ubiti polako. Zvuči kao da je već počeo. Sad ti je jasno, zar ne?«
Umrijeti za Hannu Paislev, možda je u tome bila doza ironije.
Ne, ona će ionako umrijeti. Lacey je ozbiljno sumnjala u to da će Hannah ovo preživjeti. Ali, nije imala izbora, baš
nikakvog. »Doći ću.«
Deset minuta.
»Da vidim je li Hannah dobro.«
»Prava prijateljica, je li? To je divno. Znači, nikakvih sranja, Marty, ili će je tata natjerati da zažali. A onda sam ja na redu da tebe natjeram da još više zažališ.«
»Nikakvih sranja, Marlin.«
»Dame ne bi trebale izgovarati tu riječ, Marty.«
Htjela se nasmijati, shvatila da to histerija raste u njezinom grlu i zatvorila usta. Kad je ušla u kuhinju, Hannah je sjedila na podu, naslonjena na zid.
»Žao mi je, Hannah. Jesi u redu?«
Hannine oči nisu bile fokusirane, ali se trudila. Vjerojatno je imala potres mozga. »Sherlock, jesi li to ti?«
»Da.«
»Gdje smo? Tko su ove životinje?«
Erasmus ju je udario.
Hannah nije ispustila ni glasa, ali se činilo da joj se tijelo namreškalo od šoka boli.
»Ovo je moj stan. Ovo su Marlin Jones i njegov otac, Erasmus.«
Vidjela je daje u trenutku Hannah shvatila posljedice. Znala je i da će umrijeti. Obje će umrijeti. Lacey je vidjela da pokušava olabaviti čvorove na zglobovima.
»Gospodo«, rekla je Hannah, gledajući od jednog prema drugome. »Mogu li dobiti čašu vode?«
»Onda ćeš vjerojatno morati ići i piškiti, baš kao i Marty«, rekao je Marlin.
»Marty? Ona se zove Sherlock.«
Marlin je šutnuo Hannu, baš kao što je učinio njegov otac.
»Zaveži. Mrzim žene koje nemaju mozga da zavežu gubicu.
Mogao bih to napraviti jednog
240
dana. Nabaviti konac da im je zavežem. Mogao bih uzeti različit konac za svaku ženu. Nema vode. Idemo odavde. Tko zna tko će se još pojaviti?«
Pet minuta, ali sada to nije bilo bitno. Lacey je bila vezana i bila su joj za-čepljena usta, ležala je na zadnjem sjedištu vlastitog automobila, a preko nje je bila prebačena deka.
Hannah je bila iza nje u prtljažniku.
Jedan od njih je vozio ukradeni automobil koji je nakratko vidjela, sivu Hondu Civic. Zatim je čula kako se njezin Navajo pali, ali nije znala tko od njih vozi. Pretpostavljala je da će njezinu Mazdu ostaviti kod skladišta.
Lacey je zatvorila oči i molila se jače nego što je ikada molila u životu. Ako joj Marlin ostavi ruke zavezane, neće biti nikakvog načina da dođe do Lady Col-ta pričvršćenog za gležanj.
Savich je protegnuo leđa, zatim koljena. Začuo je ženski glas pred tereta-nom i upravo je htio zazvati.
Ali, to nije bila Sherlock.
Prošlo je sat vremena i dvadeset minuta. U tom trenutku, znao je da nešto gadno nije u redu. Nazvao ju je kod kuće.
Nitko se nije javio. I on i Quinlan imali su taj osjećaj u želucu. Nijedan od njih nije ga ignorirao. Odmah je sa svog mobitela nazvao Jimmvja Maitlanda.
»Upravo večeram, Savich. Bolje je da ovo bude dobro.«
»Nema ni riječi o Marlinu Jonesu, zar ne?«
»Ne, još nema. Zašto?«
»Nisam vidio Sherlock već više od sat vremena. Trebali smo se naći u tereta-ni. Nije se pojavila. Nazvao sam je kod kuće.
Nitko se ne javlja. Znam da su Marlin i njegov otac ovdje.
Znam to. Znam da su ugrabili Sherlock.«
»Kako to znate? Što se događa, Savich?«
»Moj želudac. Nikada prije niste ignorirali moj želudac.
Nemojte ga ignorirati ni sada. Ja idem do njezine kuće.
Otišla je tamo po još neke stvari. Točno smo se dogovorili oko vremena. Nije ovdje. Sherlock uvijek dolazi na vrijeme.
Nešto se dogodilo i ja jednostavno znam da su to Marlin i Erasmus. Izdajte tjeralicu za njezinim automobilom, Mazda, Navajo terenac, tablica SHER 123. Možete li dati poziv svima da je traže?«
»Nema problema.«
Savich je bio u njezinoj kući u roku od deset minuta. Bilo je mračno. Automobil joj nije bio na kolnom prilazu. Isuse, molio se da nije u pravu. Možda je već bila kod njega, možda se htjela raspakirati prije nego što ode u teretanu. Ne, ona to ne bi učinila. Prišao je ulaznim vratima i okrenuo kvaku.
Otvorila su se.
Izvukao je svoj SIG kad je širom otvorio vrata.
Pritisnuo je prekidač za svjetlo. Ugledao je isprevrtanu dnevnu sobu. Namještaj je bio preokrenut, svjetiljke bačene o zid, njezine prelijepe grafike bile su rasporene, a limenke piva, prazne kutije kineske hrane i kutije od pizze bile 241
su razbacane po podu. Komad pljesnivog sira s pizze iscurio je izvan kutije na divan tepih.
Kuhinja je izgledala kao da ju je zadesila elementarna nepogoda. Bilo je to čudno, ali osjećao je miris Sherlock preko smrada trule hrane. Bila je ovdje. Nedavno. Zatim je ugledao njezin pojas s torbicom na podu pod stolom. Otvorio ga je, ali on nije pripadao Sherlock. Pripadao je Hanni Paislev. Držali su obje žene. Kako su kvragu došli do Hannah? Kako su znali da trebaju oteti Hannah?
I zašto su je oteli?
Naravno, znao je odgovor na to. Marlin je znao da mora imati nekog aduta, nešto čime bi natjerao Sherlock da učini ono što joj kaže. A to bi bilo? Proći kroz labirint, stići do središta, gdje će je on ubiti, da mu plati zato što ga je prevarila, što je pucala u njega i pobijedila ga.
Znači, on i njegov otac odveli su dvije žene u neko obližnje skladište. Ali koje? Bilo je puno mjesta u VVashingtonu.
Znao je daje Sherlock znala da će on shvatiti što se dogodilo.
Mora da mu je nešto ostavila, ako je imala prilike. Pogledao je po kuhinji, ali nije ništa vidio.
Bio je na mobitelu i razgovarao s policajcima kad je ušao u malu kupaonicu u koju se ulazilo iz hodnika u prizemlju.
Skoro je povratio od smrada. Otvorio je ladice s rubljem ispod umivaonika. Ništa. Povukao je na stranu zastor tu-ša.
Na podu tuš kabine ležala je Sherlockina torbica, otvorena.
»Dajte mi poručnika Jacobsa, molim vas. Pretpostavljam da je kod kuće. Imate li njegov broj? Slušajte, ovdje Dillon Savich, FBI. Imam gadan problem i treba nam pomoć, brzo.«
Savich je razgovarao s Jacobsom dok se saginjao da podigne Sherlockinu torbicu. Bila je to crna kožna torbica za rame.
Zafrkavao ju je da u njoj nosi odjeću za tjedan dana i tenisice.
»Je li tamo poručnik Jacobs, molim vas?«
Oprezno je vadio svaki predmet. Kad je stigao do njezine male kozmetičke torbice, krenuo je jako polako. Otvorio je zatvarač malo po malo, držeći je uspravno.
»Jesi li to ti Lewis? Ovdje Savich. Imam ogroman problem.
Znaš sve o Mar-linu i Erasmusu Jonesu? Pa oni su ovdje u VVashingtonu i imaju dvije moje agentice - agenticu Sherlock i agenticu Paislev. Čekaj sekundu.« Savich je polako izo-krenuo kozmetičku torbicu. Tamo je olovkom za obrve bilo ispisano: Calvert & Williams, skladiš.
Kvragu, bila je dobra. »Lewis, uspjela mi je ostaviti poruku.
Postoji skladište na uglu ulica Calvert i Williams. Marlin i njegov otac imaju i agenticu Sherlock i agenticu Paislev. On će je natjerati da prođe kroz labirint, Levvis, a Marlin će biti u centru. Ubit će je. Priđite neprimjetno, u redu? Vidimo se tamo za deset minuta.«
Nije mogao vjerovati. Njegov Porsche se nije htio pokrenuti.
Pokušao je ponovo, zatim podigao poklopac motora. Nije ništa mogao vidjeti, nije bio genij s automobilima. Opsovao je, zatim šutnuo desnu prednju gumu. Zatim je istrčao 242
na ulicu. Jedan ga je vozač skoro pregazio, pritisnuo kočnice i zaokrenuo oko njega. Savich je opsovao, zatim je ostao tamo stajati, posred ulice, mašući rukama. Zaustavio se taksi. Nacereno crno lice izronilo je prema njemu: »Pa, ako to nije srećković koji će oženiti onu lijepu curu.«
243
35
Nije više bilo vremena. Nimalo vremena.
Nije htjela umrijeti, nije htjela izgubiti život zbog tog ludog gada koji joj se cerio kao luđak kakav je i bio. Ne, nije bio lud, točno je znao što radi, i znao je da je to pogrješno.
Uživao je u tome. Kajanje mu je bilo nepoznato. Biti zaista čovjek, u svoj složenosti i jednostavnosti, to mu je bilo nepoznato.
Pogledala je Hannu, koja je stajala naslonjena o jedan od Marlinovih rekvizita, spuštene glave. Isprva je pomislila da se umrtvila od straha, zatim je shvatila da nije prestravljena, što su Marlin i Erasmus vjerojatno mislili. Ne, to je bila gluma. Hannah se zbrajala, razmišljala, odvagivala.
Dobro. Neka samo misle daje slomljena. Laceyje doviknula, glasa ispunjenog lažnom brigom, za što je bila sigurna da će Hannah odmah prozreli: »Hannah, jesi li dobro?«
»Da, ali koliko dugo?« Hannah je nije pogledala, samo je i dalje duboko disala, buljeći u prljavi drveni pod.
»Pretpostavljam da nema nade da Savich stigne ovamo?«
»Ne znam.«
»Zavežite, kučke!«
»Zaista lijep jezik od tvog tate, Marlin.«
»On može govoriti što hoće, Marty. Znaš to. On je muškarac.«
»On? Muškarac?« Bila je to Hannah, a glas joj je bio hrapav jer ju je Erasmus počeo gušiti kad je bila pokušala pobjeći od njega. »On je crv, kukavički crv, koji te odgojio da budeš
bijesni ubojica.«
Hannah nije imala vremena ni da se spremi kad ju je Erasmus snažno udario u glavu drškom Lacevinog SIG-a.
Lacey je znala da je Hannah izgubila razum. Inače bi se prisilila da bude tiho.
»Uživat ću kad joj budem rezao grlo«, rekao je Erasmus, stojeći nad nesvjesnom Hannah. Bila je skvrčena u položaj fetusa. Iz nosa joj je curila krv.
»Znači, ubit ćete je«, rekla je Lacey i nasmiješila se Marlinu.
»Ne idem u tvoj labirint. Nema razloga. Ona nije adut. Ubit ćete i nju. Čuo si svog slatkog tatu.«
244
Erasmus je podigao ruku da je udari, ali ga je Marlin zgrabio za zglob. »Marty je moja. Ja ću se pobrinuti za nju. Vidi, vidi, tata, mala narkomanka. Hoćeš se pobrinuti za nju?«
Mlada crna djevojka, odjevena u prnjave prljave traperice i stari džemper VVashington Redskinsa s rupama na laktovima, čučala je skvrčena kod vrata skladišta, ogromnih očiju, svjesna da se nalazi na pogrješnom mjestu i također svjesna da tu ne može ništa učiniti. Erasmus je prišao djevojci, uhvatio je za vrat i pretresao je poput pileta. Laceyje čula kako je djevojčin vrat škljocnuo. Bilo je to nepodnošljivo. Zatvorila je oči, ali ne prije nego što je Erasmus odbacio djevojku poput otpatka.
»Idem vidjeti ima li ovdje još smeća«, rekao je Erasmus i prošao kroz uski otvor u ogromnu napuštenu zgradu. Taj je dio grada bio na kraju svijeta, pust, a svuda je vladala potpuna beznadnost. Cijelu su zgradu napustili ljudi koji su se jednostavno predali. Svi su bili u različitim stadijima ruševnosti. Naokolo su ležale stare gume, kartonske kutije pozorno naslagane da pokriju beskućnike. Bio je to glavni grad nacije, a ličio je na ostatke bosanskog grada koji je Lacey jednom vidjela na televiziji.
Marlin joj je uhvatio bradu dlanom i silom joj podigao lice.
»Pogodi što je, Marty?«
»Zovem se Lacey.«
»Ne, za mene si Marty. Tako si mi se nabacila onda u Bostonu. Tako ćeš i otići. Pogodi što sam pronašao?«
Ona je samo nijemo zurila u njega.
Izvukao je njezin Lady Colt iz džepa. »Sjetio sam se ove stvarčice. Ovo je pištolj kojim si pucala u mene u Bostonu.
Nadala si se da ću zaboraviti, zar ne? Ponovo si me htjela srediti, zar ne? Pa, ovaj put nećeš. Ja dobivam, Marty. Ja dobivam sve.«
»Nećeš ti dobiti ništa, gade jedan. Neću ući u tvoj labirint.«
»A ako ti obećam da ću je pustiti?«
Nasmijala se. »Tvoj tata će je ubiti, Marline, ne ti.«
»U redu. Imam drugu ideju.« Marlin joj je okrenuo bradu, zatim je pljus-nuo. »Idemo, Marty, tulum počinje.«
Erasmus je izašao iz skladišta, dovlačeći odrpanog starca za prljav ovratnik njegove jakne. »Samo jedan, Marlin - ovaj jadni stari gad. Otišao je na vječna lovišta. Kladim se da bi mi zahvalio što sam ga oslobodio muka da je imao daha.«
Erasmus je spustio starca na trule drvene grede pred skladištem, zatim ga gurnuo do hrpe guma. »Uzmi svoju curu, Marlin, i neka prošeta šetnju. Hoću van iz ovog prokletog grada. Nije ugodan, znaš? Pogledaj oko sebe. Ovdje ljudi nemaju ponosa. Ništa osim pustoši. Zar naša Vlada nema nikakvog ponosa prema glavnom gradu?«
Marlin se nasmiješio Lacey, podigao svoj Magnum i udario je njime po glavi. Bačena je u tamu prije nego što je dodirnula tlo.
245
»Moram ovo učiniti baš ovako«, rekao je Marlin svome ocu dok se naginjao nad Hannah. »Da, baš ovako. Jedva čekam da joj vidim lice kad konačno stigne do središta labirinta, kad konačno stigne do mene.«
Četiri automobila lokalne Policije u tišini su se približila, svi parkirani cijelu jednu ulicu dalje od skladišta. Muškarci i žene tiho su izišli iz automobila, a Lewis Jacobs ih je vodio onamo kamo je u taksiju upravo stigao Savich, kraj kojega je stajao visok sredovječan Crnac.
»Jimmy Maitland će uskoro stići s petnaestak specijalnih agenata«, rekao je Savich tiho. »Evo što ćemo.«
Lacey se polako probudila s jakom mučninom u grlu, a srce joj je lupalo. Pokušala je podići glavu, samo malo, ali ju je vrtoglavica natjerala da je ponovo spusti. Zatvorila je oči.
Marlin ju je bio udario pištoljem iznad lijevog uha, taj gad.
Ovaj put jače nego u Bostonu. Vjerojatno se smijao kad je ležala bez svijesti pred njegovim nogama. Tiho je ležala, čekajući, grčevito gutajući, moleći se da je Dillon pronašao poruku, ali znajući u želucu da se mora osloniti na sebe, a ne na nekog spasitelja. Gdje je Hannah?
U ogromnom mračnom skladištu bilo je mrtvački tiho, osim zvuka povremenog trčkaranja štakora. Zrak je bio gust i smrdio je lagano trulo, kao da su ovdje stvari umrle i jednostavno su ostavljene tamo gdje su pale. Pojačala joj se mučnina. Gutnula je, natjeravši se da ne povrati. Ispred nje je bio mali obruč svjetla, zahvaljujući Marlinu.
Tu je bilo i klupko uzice.
Misli, dovraga, misli. Imao je njezin pištolj, oba njezina pištolja. Vrlo polako je pogledala oko sebe, pitajući se mogu li je on ili Erasmus vidjeti. Nije vidjela ništa što bi mogla upotrijebiti kao oružje, baš ništa.
Osim uzice. Polako se podigla na koljena. Još uvijek je bila ošamućena, ali je mučnina bila slabija. Još samo nekoliko trenutaka. Barem joj je bio skinuo konopce s ruku i nogu.
Barem je bila slobodna.
Čula je Marlinov sablastan glas kako dolazi iz tame. »Hej, probudila si se. Dobro. Dugo ti je trebalo, ali tata je rekao da sam jednostavno previše uzbuđen da budem strpljiv. Marty, slušaj ovo.«
Hannin vrisak zaparao je tišinu.
»Imam je ovdje, Marty, u središtu labirinta. Ovo je bila samo mala demonstracija. Nemoj mi se samo uspaničiti. Samo ju je malo zaboljele. Valjda ima nizak prag boli da vrišti kad sam joj samo iskrenuo ruku. Sad da si krenula ili ću joj početi rezati prste, pa nos, pa prste na nogama. Krenut ću odatle, Marty i čut ćeš je kako vrišti svaki put kad joj prineseni nož. Neću joj do zadnjeg časa izvaditi jezik. Čut ćeš
sve što joj radim. A ako samo zagrglja kad je zarezem, to uopće neće biti zabavno.«
Ustala je, s uzicom u ruci. »Dolazim, Marline. Nemoj je ozlijediti. Obećavaš?«
246
Dočekala ju je tišina. Znala je da govori Erasmusu. Dobro, znači bili su zajedno. Nije morala brinuti da je Erasmus gleda s nekog drugog povoljnog položaja.
»Bit će joj dobro sve dok ti budeš hodala. Kreni, Marty. Tako je. Sad te vidim.«
Ali, nije ju vidio, barem ne sve vrijeme, samo na dijelovima gdje je uspio postaviti ogledala. Počela je zamatati uzicu oko ruke. Ne, to neće biti dobro. Morala je udvostručiti uzicu i zavezati je svakih nekoliko centimetara. Ponovo ju je počela zamatati dok je hodala, isprva nespretno, ali dobivajući na spretnosti i brzini kako ju je dalje vezala. Bila je tek na početku labirinta i uzice će ponestati. Molila se da je bude dovoljno.
»Stižem, Marlin. Ne diraj Hannu.«
»Sad joj ništa ne radim, Marty, samo ti dalje hodaj prema mome glasu. Tako je. Pratiš uzicu, Marty? To je dio igre, moraš slijediti uzicu.«
»Pratim uzicu.«
»Dobro. Pametna si ti mala kučka, je li?«
Duboko je udahnula, zatim je povikala. »O da, Marlin, ti jebeni mali gade. Tako sam pametna da ću te ubiti. Računaj na to. I nikome nećeš nedostajati. Svima će biti drago da si u Paklu, kamo i pripadaš.« Ušla je u labirint.
»Ne govori tako s mojim malim, curo, ili ću te i ja zviznuti kad on završi. <
Čula ih je kako razgovaraju, ali nije uspjela razaznati riječi.
Marlin je rekao: »Upravo sam rekao tati da sam bio u pravu.
Da, cijelo vrijeme sam bio u pravu. Ti imaš pogani jezik. Čuo je tu ružnu riječ koju si rekla. Zaslužuješ ti kaznu.« Nasmijao se, punim, dubokim smijehom, ali u njemu je bilo nečega što je nejasno zvučalo kao strah. Je li to zaista razaznala strah?
Jednom ga je povrijedila, to sigurno nije zaboravio, ali nije mogla zamisliti da bi je se sad i najmanje bojao. Bila je sama. Nije imala oružje. Ipak, nije imala drugih mogućnosti.
Odlučila je navaliti. »Sjećaš se kako je bilo imati metak u želucu, Marlin? Sjećaš se svih onih cijevi i igala koje su ugurali u tebe u bolnici? Jednu si imao čak i u pimpeku.
Sjećaš se? Sjećaš se kako si samo ležao i cvilio, sav siv u licu? Izgledao si bijedno. Izgledao si kao pretučeni dječak.
Pogledala sam te i bilo mi je stvarno drago što sam pucala u tebe. Nadala sam se da ćeš umrijeti, ali nisi. Ovaj put hoćeš, Marline. Ti si luđak, znaš li to?«
»Platit ćeš mi to, Marty.«
»Ti gade mali, neću ja tebi ništa platiti. Ti si kukavica, Marline, i bojiš me se. Zar ne? Čujem ti to u glasu. Drhti. Ti si bezvrijedan, Marline, ti si najobičniji gubitnik.«
»Ne!« Počeo je dahtati, čula gaje kako dašće od bijesa. »Ubit ću te, Marty, uživat ću u svakoj sekundi. Zaslužuješ smrt, više od bilo koje druge.«
»Pusti me da je dokrajčim, mali.«
»Ne! Ona je moja, i ova isto. Hoću ih obje. Znaš da ova druga stalno psuje. Da, želim ih obje. Samo ti čekaj pa ćeš vidjeti kako ću ih izrezati. Bit ćeš ponosan na mene, tata.«
247
Vikao je i molio svoga oca, oboje istovremeno. Bio je stvarno na samom rubu. »Ja sam najbolji mesar na svijetu, ne ti! Ja sam najbolji!«
Lacey je hodala vrlo tiho, zauzlane uzice omotane oko ruke.
Ovaj je labirint jako dobro izgradio. Završila je u dvije slijepe ulice i morala se vratiti istim putem.
Po vikala je: »Marline, čini se da si konačno naučio kako se radi pravi labirint. Upravo sam završila u drugoj slijepoj ulici. Baš šteta što si tako jebeno glup da te tata nije naučio kako da sagradiš stvarno dobar labirint kad si bio mali.
Dugo ti je trebalo da naučiš, je li, bijedni mali sroljo?«
»Kvragu, kučko, zaveži! Ne govori! Znam da to radiš
namjerno da me naljutiš, pa da izgubim razum, ali neću.
Znam da ne govoriš tako cijelo vrijeme. Je l' da? Kvragu, kučko, odgovori mi.«
»Tako je, pederu mali. To je sve samo za tebe, Marline, ti bijedni glupi majmune.«
»Zaveži!«
Glas mu je drhtao. Mogla si ga je zamisliti kako mu skoro pjena izlazi na usta od bijesa. Dobro.
Njezin je glas odzvanjao hladan i miran. »Koji kurac trebam raditi?«
»Sad ću te ubiti, Marty. Imam ovdje Magnum, spremanje.
Hodaj brže ili će Hannah izgubiti mali prst.«
»Stižem, Marlin. Rekla sam ti da hoću. Za razliku od tebe, ja se držim svoje riječi. Samo bi je kukavica ozlijedio, a ti mi se kuneš da nisi kukavica, je li tako?«
Sad je disao stvarno teško. Bila je dovoljno blizu da čuje njegov bijes, i skoro ga osjeti. Mirisao je slatko, bakrenasto, poput ljudske krvi. »Ne, neću je ozlijediti. Barem ne još. Ti si prva, Marty, samo ti. Želim te, onda ću možda biti zadovoljan.«
Zakoračila je u uski krug svjetla. Oprezno je držala uzicu pored sebe. »Gdje ti je tata, Marline? Vreba li iza nekog kuta labirinta? I on je kukavica. Sve si to dobio od svog divnog oca, zar ne?«
»Nigdje ja ne vrebam, curo«, povikao je Erasmus. »Samo puštam svoga maloga da radi ono što će ga usrećiti. Samo ti napravi što ti kaže i ja te neću oderati.«
»Jesi li oderao i svoju ženu, Erasmus? Nakon što si joj prerezao grkljan ili prije?«
»Što te briga. Samo ti sada dođi, čuješ? Hoću van odavde, nije udobno. Koža mi se ježi.«
»Da, čujem te.« Bio joj je s lijeve strane, oko deset metara od nje. Marlin je bio udaljen samo oko tri ili četiri metra, na oko 45 stupnjeva ulijevo. Nije mogla zamisliti da se Erasmusu od bilo čega može naježiti koža.
Bila je omotala oko šest dužina uzice oko ruke. Uzica, pomislila je. Sve što ima je ruka puna uzice s kojima treba srediti dvojicu ubojica s tri pištolja. Olabavila je uzicu, napravivši od nje dovoljno širok krug da kao omča prijeđe preko Marlinove glave. Ne, morao je biti veći. Trebalo joj je vremena.
248
Osjetila je kako joj užas navire u grlu i gutnula. Nije mogla, neće se predati dok je ne ubije. Pomislila je na Dillona. On će poludjeti ako je Marlin ubije. Već ga je ostavila jedna žena koju je volio. Nije namjeravala dopustiti Marlinu da je ubije.
249
36
Svjetlo je sad bilo mirno i postajalo je sjajnije sa svakim njezinim korakom. Dolazilo je iz uske svjetiljke koju je objesio na oko dva i pol metra iznad glave. Stigla je skoro do središta labirinta. Čula je Hannu kako stenje. Čula je Marlinovo disanje. Hannah je glasnije zastenjala. Nije stenjala od boli. Hannah joj je davala upute. Da, i ona i Marlin su bili na oko 45 stupnjeva ulijevo. Mogla si ga je zamisliti kako stoji iznad Hanne s Magnumom u ruci i velikim osmjehom na licu. Kako je čeka. Jedva je čekao. Gdje je bio Erasmus? Je li se uopće pomakao?
»Hannah? Čuješ li me? Jesi li dobro?«
»Dobro sam, Sherlock.« Zatim je ponovo zastenjala, lijepo požudno stenjanje. »Gad me opet udario.«
»Drži se, molim te, samo se drži.«
A znala je da Hannah očajnički razmišlja. Znala je da će joj, što god ona pokušala, Hannah pomoći koliko bude mogla.
Nije se čuo ni zvuk osim Marlinovog nemirnog dubokog disanja.
Je li Dillon pronašao njezinu poruku? Je li uopće već otišao do njezine kuće? Naravno da je. Gutnula je. Skoro je stigla.
Bila je već skoro kraj Marlina.
Zakoračila je pod jarko svjetlo, a dva reflektora zasjala su joj izravno u lice. Zaklonila je oči desnom rukom. U lijevoj je ruci držala uzicu, sada spremnu, samo da je on ne vidi, samo da bude imala vremena i priliku.
»Zdravo, Marty«, rekao je, skoro se zagrcnuvši od zadovoljstva. »Stigla si.«
Stajao je pored Hanne, isturenih prsa, i izgledao je vrlo ponosan na sebe. Izgledao je sretan. Oči su mu bile mrtve i caklile se. Cerio joj se.
I ona se nacerila njemu. »Bog, sroljo. Kako život? Jesi li ubio još neku ženu otkad si pobjegao iz ludnice u Bostonu?«
Zateturao je, kao da ga je udarila u želudac. »To nije bila ludnica!«
»Jasno da je. Državna ludnica.«
»Samo sam trebao tamo razgovarati s psihijatrima, ništa više. Samo sam bio u posjeti.«
250
»Da taj sudac nije bio takav idiot, sad bi sjedio u izoliranoj ćeliji. I znaš što još? Okovali bi ti noge i ti bi prošetao iz svoje izolirane ćelije ravno na električni stolac. Ispržili bi te. To će se još uvijek dogoditi, Marline. Možeš li zamisliti bol, Marline?«
»Zaveži! Šuti! Pokaži malo poštovanja prema meni. Ja sam pobijedio, prokleta bila, ja sam pobijedio! Ne ti. Ti tu stojiš, ovaj put ti ništa ne ide u korist. Ja sam veliki pobjednik. Ti si ništa, Marty, baš ništa.«
»U redu, Marline, ti si pobijedio. Iako nijedna žena nije došla do središta tvog labirinta otkad si pobjegao, ipak si uspio ubiti vrlo opasne i vrlo teško naoružane beskućnike i tinejdžere. To je stvarno veliko od tebe, Marline, Stvarno muški. Povraća mi se od tebe.«
»Ne, to je bio moj tata!«
»Ista stvar. Ti si pljunuti on.«
Već je dahtao, pokušavajući se kontrolirati, a ona je išla dalje. »Znaš što, Marline? Jednom sam mislila da si dosta zgodan. Znaš kako sada izgledaš? Izgledaš kao da će ti svaki čas iscuriti pljuvačka iz usta. Je li to istina? Hoće li ti izaći pjena na usta, Marline? Nikada u životu nisam vidjela bjedniju ispriku za muškarca.«
Pukao je. Pojurio je na nju podignuta noža. Hannah se zabacila s lijeve na desnu stranu, bacila uvis svoje svezane noge i počkaljila ga. On se raširio po podu, kližući na trbuhu skoro do Lacevinih nogu. Bila je na njemu u času, prebadv-
ši mu debelu začvoranu uzicu oko vrata. Gurnula mu je koljeno u križa, povu-kavši uzicu, podigavši mu lice s drvenog poda. Znala je da ga reže duboko u vrat.
»Hannah, gdje je pištolj?«
»Hannah ne može do njega, Marty.«
Polako se okrenula i ugledala Erasmusa kako drži Hanninu glavu unatrag pod nemogućim kutom. Njezinu je kosu obmotao oko svoje lijeve ruke. Desnom je rukom držao lovački nož dug trideset centimetara pod njezinim vratom.
»Pusti moga maloga, Marty.«
»Hoću, ako pustiš Hannu. Hajde, Erasmus.«
Polako je odmahnuo glavom. Vrh noža zarezao je Hanninu kožu. Tamo je narasla kap krvi, skliznula i nestala u gornjem dijelu njezine trenirke. Lacey nije vidjela strah na njezinom licu, ono što je vidjela bila je nekakva poruka u njezinim očima. Koja?
»Pusti ga jako polako, Marty, ili će nož ući do kraja.«
»Ako nož uđe do kraja, Erasmus, tvoj slatki mali je mrtav.«
Zavrnula je uzicu. Martin je zagrgljao. Lice mu je potamnilo.
Trznula mu je glavu unazad da ga tata vidi. Mlatarao je rukama i nogama, ali je nije mogao zbaciti.
Erasmus je vrisnuo. »Kurvo! Olabavi čvor! Daviš ga, poplavio je!«
Odjednom, Hannah je svom snagom laktom udarila Erasmusa u trbuh.
On je zaurlao, otpustio stisak, tek dovoljno da se Hannah otkotrlja od njega i tog lovačkog noža.
251
Začuo se jedan jedini pucanj, glasan i vruć u teškom tihom zraku. Erasmus je dobio metak posred čela. Zabuljio se u Lacey, a iznenađenje mu je raširilo oči čak i u smrti. Polako, jako polako, pao je naprijed. Hannah mu se otkotrljala s puta. Pao je na lice. Čuli su kako mu se slomio nos, glasno i opsceno u tišini.
»Tata! Prokleta bila, ubila si mi tatu!«
Marlin se bacio unatrag, zgrabio Lacey za zglobove i povukao je preko svoje glave. Pala je na leđa, okrenuvši se. Marlin je bio na njoj, sjeo joj na prsa, uni-jevši joj se u lice s nožem točno pod njezinim nosom.
»Sad te imam, kurvo. Ubila si mi tatu i sad ću ja ubiti tebe i onu drugu kučku.«
»Ne, nećeš me ubiti, Marlin. Prekasno je. Policija je ovdje.
Oni su ubili tvoga tatu.«
Marlin se trznuo i zamahnuo nožem.
»Sherlock, dolje!«
Pritisnula se koliko je jako mogla o pod kad je, glasno u svojim ušima, začula pucanj pištolja. Bio je to hitac kojeg je vrlo teško ispaliti, a da se pritom ne pogodi i nju. Marlin joj je bio tako blizu da su morali čekati da dobiju bolji kut.
Osjetila je Marlina kako se trza nad njom. Srušila ga je sa sebe, a on je pao na leđa. Metak ga je dohvatio u stražnju stranu vrata.
Otkotrljala se i podigla na laktove pored njega. Gledao ju je.
»Reci mi kako si uspjela.«
»Ostavila sam mu poruku. U svojoj torbici, u tuš kabini.
Napisala sam je olovkom za obrve u unutrašnjosti kozmetičke torbice.« Podigla je pogled. »Dil-lon, ne daj nikome da priđe. Moram razgovarati s njim. Samo načas.«
Unijela se Marlinu u lice: »Jesi li ubio Belindu?«
Nacerio joj se. Krv mu je tekla iz nosa i usta. Ali, nije izgledao kao da ga išta boli.
»Jesi li, Marline? Jesi li ubio Belindu?«
»Zašto bih ti išta rekao?«
»Da bih prosudila koji je od vas dvojice bolji čovjek, Marline, ti ili tvoj tata. Ne mogu znati dok mi ne kažeš za Belindu.
Jesi li je ubio?«
Skrenuo je pogled s nje, prema gore, ali strop je bio taman, nedokučiv. Što je to gledao? »Hoćeš znati što je napravila, Marty?«
»Što je napravila?«
»Ubila je moje dijete. O da, pokušala mi je reći da je to bio spontani pobačaj, ali ja znam da je ona ubila dijete jer se bojala da će biti ludo i prije nego što se rodi. Rekla mi je da joj je tata luđak. Rekla mi je da bi i ona bila luda da rodi dijete kojemu sam ja otac. Zato je ubila moje dijete. Rekla mi je da želi dijete, da joj je svejedno ako je ludo, ali je onda otišla i ubila ga.«
Oči su mu bile maglovite i širom raširene. Približila mu se:
»Slušaj me, Marline. Belinda nije abortirala tvoje dijete.
Njezin ju je muž udario i imala je spontani pobačaj. Nije ona bila kriva. Kriv je bio Douglas. Vjerojatno je otkrio da dijete nije njegovo i udario ju je.«
252
»O Bože, znao sam da sam trebao ubiti tog gada. Nije mogao biti otac djetetu, barem nije uspio s njom. Belinda mi je rekla da je imao prenizak broj sper-mija.«
»Znao si da sam Belindina sestra, zar ne, Marline?«
»Ne odmah. Prepoznao sam te kad si došla u bolnicu. Tad sam znao tko si.«
»Ali kako?«
»Tada si bila tek tinejdžerka, ali smo se zabavljali s tobom.
Odveo sam Be-lindu da vidi moj labirint, natjerao je da obeća da će vrištati i stenjati i glumiti, sve za tebe, da te kazni što si se skrivala u prtljažniku i špijunirala nas. Zbilja si naljutila Belindu.«
Zatvorio je oči i uvukao zrak. Krv mu je kapala iz usta dok je šaptao. »Od-vezli smo se do skladišta i Belinda te izvukla iz prtljažnika, rekla ti da si uhvaćena i da ćeš morati proći kroz labirint s njom. Rekla ti je da će umrijeti, umrijeti zbog tebe, ali da se moli da ćeš ti preživjeti. Ti si ridala i moljakala me, ali te Belinda uvukla u skladište i držala kod sebe. Stvarno je dobro vrištala za tebe, zatim mi je čak dala da se pravim da je ubijam nožem kad si stigla do središta labirinta, i ti si sve to vidjela. Tad si se samo srušila. Nitko te nije ni dirnuo.
Samo si se srušila. Belinda se prepala, ali sam joj ja rekao da si samo znatiželjna tinejdžerka i da ćeš to prebroditi. Kad smo se vratili u Belindinu kuću, još uvijek si bila bez svijesti.
»Belinda mi je kasnije rekla da se ničega više nisi sjećala.
Osjećala se kriva što ti je to napravila. Voljela te iako si bila tužibaba. Shvatila je da se diviš Dou-glasu i da se bojiš da će ga ostaviti radi mene. Ali, onda je ubila moje dijete. Tad sam je morao ubiti. Nisam imao izbora. Morala je umrijeti. Izdala me.«
»Bio je to spontani pobačaj. Ubio si je, a ona to nije zaslužila.
Napravio si veliku pogrješku, Marline.«
»Bio sam uvjeren da me izdala. Morao sam je ubiti, ali zapravo to nisam htio.«
»Nije te izdala.«
Ponovo je otvorio usta i iz njih je šiknuo mlaz krvi. Krv mu je tekla iz nosa.
Lacey mu je polegla glavu natrag, zatim mu se unijela u lice.
»Gotovo je, Marline. Dovoljno si uništavao. Da, Marline, sad umri.«
Pokušao je podići ruku, ali nije mogao. Prošaptao je, glasa punog vlastite krvi. »Stvarno si lijepa, Marty. Ne lijepa kao Belinda, ali ipak lijepa.«
Podigla je pogled i ugledala Dillona kako stoji pola metra dalje. Barem dvadeset drugih policajaca i specijalnih agenata stajalo je u krugu oko središta labirinta. Nitko se nije micao.
Nitko nije rekao ni riječi.
Nasmiješila mu se. »Nemam više pitanja. Nema više tajni. On je ubio Belindu. Rekao mi je to i rekao mi je zašto.« Sve to vrijeme - sedam dugih godina - ona je tjerala samu sebe, bila je izjedena krivnjom. Sve to vrijeme nije se sjećala da ju je Belinda natjerala u Marlinov labirint.
Nije mogla iskopati nijedno jedino sjećanje na tu noć, čak ni nakon što joj je rečeno što se dogodilo. Pitala se hoće li se ikada sjetiti, čak i pod hipnozom.
253
Nije bilo važno. Možda je Marlin lagao. Ne, znala je da nije lagao. Ali, sada to nije bilo važno. Belinda je bila mrtva sedam godina. Njezin je ubojica bio mrtav. Lacevin život je ponovo bio njezin vlastiti. A imala je i Dillona. Imala je budućnost.
»Da«, rekao je Dillon. »Čuli smo ga kad je priznao. Gotovo je, Sherlock.«
»Tko je pucao u Marlina?«
Sijedi stari policajac podigao je ruku. »Žao mi je što sam morao čekati tako dugo, ali morao sam imati čist hitac.«
»Savršeno ste to obavili.« Pogledala je Hannu: »Jesi li ti dobro?«
»Sad sam sasvim dobro.« Stajala je pored Dillona, naslanjajući se na njega.
Lacevju je pogledala. »Hvala ti što si podmetnula nogu Marlinu. To si stvarno dobro obavila. Nisam bila sigurna kako ću ga dobiti dovoljno nisko da mu prebacim omču preko glave. Znala sam da ćeš ti biti spremna. Najbolje da se sad ispraviš, Hannah. Neću da se više ikada nasloniš na Dillona. Jesi shvatila?«
Hannah se nasmijala, sirovim ružnim zvukom koji je zapravo bio prilično lijep. »Shvaćam, Sherlock. Jako dobro te shvaćam. Mislila sam da bih mogla biti zla kad primijetiš.
Dobro obavljeno.«
Lacey je polako ustala. Bila je prekrivena Marlinovom krvlju.
Pogledala je oko sebe u krug lica.
Bila je živa.
Svima je uputila ogroman smiješak. »Hvala vam svima što ste nam spasili živote. Gospodine Maitland, konačno ga imamo.«
»Ma nemoj, Sherlock«, rekao je Jimmy Maitland, zatim je bubnuo Lewisa Jacobsa i nasmijao se. Uskoro su se svi smijali, premda su još držali oružje u rukama. Njihovo olakšanje, njihov trijumf, natjerao ih je da viču od smijeha.
Jimmy Maitland je rekao: »Htio sam to reći otkad sam prvi put vidio vaše ime među novim polaznicima. Obožavam to.
Zna li itko odakle je taj citat?«
254
37
Dr. Lauren Bowers je rekla vrlo tiho: »Lacey, sjećaš li se da si ušla u prtljažnik Marlinovog automobila?«
Lacey je zastenjala, okrećući glavu s jedne na drugu stranu.
»U redu je. Ja sam ovdje. Dillon je ovdje. Na sigurnom si. To je bilo davno. Marlin je mrtav. Ne može ti nauditi. Ovoga se sjećaš radi sebe, Lacey. A sada, otvori um. Opusti se. Jesi li ušla u prtljažnik?«
»Da. Htjela sam se uvjeriti da Belinda vara Douglasa. Čula sam je kako razgovara s njim samo sat vremena ranije. Čula sam ih kako se dogovaraju. Slijedila sam nju i tog tipa.
Nisam znala da ona zna da sam tamo. Čula sam je kako razgovara s Marlinom, ali nisam mogla razaznati što govore.
Kad smo stigli do skladišta, izvukli su me iz prtljažnika.
Nikad se nisam tako bojala u životu. Zatim me Marlin natjerao da hodam do središta labirinta s Belindom.
Vjerovala sam da je ona prestravljena poput mene, ali nije bila, barem ne te noći. Ali, ja sam vjerovala da jest. Držala sam korak s njom. Jednom mije čak dodala uzicu. Svakih nekoliko metara, Marlin bi nas pozvao, rekao Belindi kako će je morati kazniti ako ne stigne do središta labirinta. O Bože, sjećam se da sam se jako bojala, osjećala se sasvim bespomoćno.«
»To je u redu, Lacey. Imala si samo devetnaest godina. Što se onda dogodilo?«
»Kad smo konačno stigli do središta labirinta, Marlin je bio tamo i smješkao se. Smješkao se čak i kad sam mislila da nožem ubada Belindu. Mislila sam da će mene sljedeću ubiti.
Sjećam se da sam vrištala, trčala prema tamo gdje je ležala Belinda. Užas svega toga me jednostavno ugasio. Samo se toga sjećam.«
»I jednostavno si se odbijala toga kasnije sjetiti«, rekla je dr.
Lauren Bowers Savichu. »Još nešto?«
»Je li Marlin rekao Belindi da je mora kazniti jer previše psuje? Jer ogovara muža?«
»Mislim da je. Čekaj, da, jest.«
»Mislim da znamo sve što joj treba da se oslobodi prošlosti.«
Dillon je na trenutak bio tih, zatim je rekao. »Prije nego što je vratite, pitajte je što je htjela
255
učiniti sa svojim životom prije Belindinog ubojstva. I da, recite joj da se toga kasnije ne sjeti.«
Kad se Lacey probudila, pogledala je Dillona i rekla:
»Odgovor je cijelo vrijeme bio tu, zaključan u mome mozgu.
Valjda sam zato imala te užasne noćne more, mjesece i mjesece nakon Belindinog ubojstva, zato sam bila prestravljena da će netko doći po mene i ubiti me. Zato sam imala onu noćnu moru u tvojoj kući, Dillone. Došla sam previše blizu. San mi je pomogao da to ostane tajna.«
»Tako je, Lacey. Ali, sad je gotovo.«
Savich ju je kasnije upitao, dok su hodali prema automobilu.
»Hoćeš li reći Douglasu da je Belinda zaista imala vezu s Marlinom, da je nosila njegovo dijete?«
»Mislim da on to već zna. Mislim da nije bio siguran da se radi o Marlinu, ali je sigurno morao znati da to nije njegovo dijete.
Belinda nikada ne bi abortirala. Htjela je to dijete. Da, Douglas je sigurno znao da ima prenizak broj spermija, čak je i tada to morao znati. I zato ju je udario, bio je bijesan.«
»Ipak je oženio Candice kad mu je rekla daje u drugom stanju. Valjda je htio vjerovati da je unatoč premalo spermija, imao pogodak. Tko zna? Sada možda on i Candice imaju dobre nade da uspiju. Ako on ne može napraviti dijete, a ona dijete ne želi, tada su svi problemi riješeni.
Sad kad se sjećam, vidim da je Belindin život bio izvan nadzora. Mislim da nije bila teška poput naše majke, kao što mi je rekao otac, ali je bila na rubu. A ja sam bila naporna tinejdžerka, gnjavila je, špijunirala ju.«
»Da, vjerojatno si u pravu. A to je i odgovor na sve one razlike koje je Divlji Ralph York pronašao u materijalnim usporedbama ubojstava. Marlin je ubio Be-lindu iz drugačijih razloga, a razlike se vide u tome kako je izradio rekvizite. Znaš još što, Sherlock?«
Nagnula je glavu na stranu na taj svoj jedinstveni način.
Potapšao ju je po obrazu. »Sad je sve gotovo. Svaki trag, svaki trunak. Doći će novinari, ali ti možeš s njima izaći na kraj. Jimmy Maitland će te pokušati zaštititi od lešinara koliko bude mogao. O da, postoji još jedan detalj.« Zastao je na trenutak, mršteći se prema svojim cipelama. »Hannah je unajmila gangstera, jednog od svojih doušnika da te udari automobilom, i taj isti tip je provalio u tvoju kuću. Ona tvrdi da nije slijedio naređenja. Nikada mu nije rekla da te siluje, samo da te preplaši na smrt. Kaže da joj je zaista žao, Sherlock, tvrdi da te nikada nije htjela povrijediti. Zamoljena je da napusti Biro. O tebi ovisi želiš li podići tužbu.«
»Je li ti rekla zašto je to učinila?« .
»Tvrdi daje izgubila razum. Bila je luda od ljubomore. Mislila je da te može preplašiti i natjerati da se spakiraš i vratiš u Kaliforniju.«
»Ako uhvatimo tipa kojega je platila, i ona će platiti, zar ne?«
On je klimnuo, zatim je rekao. »Da. Ako uhvate tipa, njoj će se morati suditi.«
256
»Pusti me da razmislim o tome.«
Pomogao joj je da uđe u Porsche, zatim je otišao do vozačevih vrata. Dobro je udario lijevu prednju gumu. »Prokleti auto.
Ne mogu vjerovati da se one večeri nije htio pokrenuti. Da se Luke nije pojavio, mogli smo biti u dubokim nevoljama.«
»Luke dolazi na vjenčanje?«
»O da.« Nagnuo se i poljubio je. »Zaveži pojas. Osjećam se divlje i ludo.«
»I ja se osjećam nekako divlje i ludo. Slušaj. Zašto ne pođemo kući, gledamo stare filmove i jedemo kokice?«
»Zašto ne pođemo kući i napravimo vlastite filmove? Kokice su neobvezatne.«
»Ali, ti nemaš kameru, zar ne?«
»Nazovimo to kostimiranom probom.«
Uputila mu je polagan, sladak osmjeh. »Obećavaš da ćeš od mene napraviti zvijezdu?«
Epilog
»Ne mogu vjerovati«, rekla je Lacey dok je uzimala čašu chardonnavja od barmena Fuzza.
»Nikada ti nije rekao, nikada nije odao?« upitala je Sally Quinlan, nazdravljajući joj vlastitom čašom chardonnavja.
»Ni riječi. Jasno, ponekad mi je pjevao country pjesme. Ali ovo? Nisam imala pojma. Zar ne izgleda lijepo tamo gore, u tim čizmama i s pojasom sa srebrnom kopčom?«
Dvije žene su se naslonile kad je gospođa Lily, odjevena u bijelu svilenu haljinu u kojoj je izgledala epski poput Kleopatre, rekla s male četvrtaste pozornice. »Slušajte, braćo i sestre, čak i vi grmalji koji ste ovdje večeras. Imam za vas naročitu atrakciju. Konačno smo ponovo dobili našeg Savicha. On i Quinlan su pristali da nam sviraju. Udrite, dečki.«
»Ovo će biti super«, rekao je Marvin, izbacivač, kraj Lacevinog ramena. »Nasloni se i uživaj, maco.«
Dillonov predivan bariton ispunio je zadimljeni bar, a njegova gitara bila je lagana pozadina, dok je Quinlanov saksofon pratio melodiju. Glas mu je bio dubok, bogat i seksi, i jasno se čuo u svakom tamnom kutu kluba.
što je čovjek bez ljubav?
Što je njegova noć bez strasti?
Što je njegovo jutro bez njezinog osmjeha?
Što je njegov dan bez nje u mislima?
Donesi njezinu ljubav u moje noći. Donesi njezin osmijeh u moja jutra. Donesi njezine misli da mi ispune dane. Samo je donesi natrag k meni.
Što je čovjek bez svoje žene?
Što je njegov život bez njezinog smijeha?
Što je njegova duša bez njezine radosti? Što je čovjek bez svoje žene?
Donesi njezinu ljubav u moje noći. Donesi njezin osmijeh u moja jutra. Donesi njezine misli da mi ispune dane. Samo je donesi natrag k meni.
Sherlock je plakala. Nije htjela, nije čak ni shvatila da to čini.
Bez zvuka, puštala je da joj se suze skupe i cure niz obraze.
Kad su saksofon i gitara utihnuli, u Klubu Bonhomie zavladala je apsolutna tišina. Jedna je žena uzdahnula.
Jedan je muškarac rekao: »O, sranje.«
Zatim se začuo pljesak, isprva tih i lagan, zatim je skupio zamah. Žene su pljeskale glasnije od muškaraca.
»To je zbog njegove slatke stražnjice, Sally«, rekla je gospođa Lily, naginjući se da potapša Lacey. »Zapravo, zbog slatkih stražnjica obojice. A sada, curo moja, kad se ti i moj Savich vjenčavate? Ne dopuštam da neka cura s njime živi nevjenčana. On je naivan. Ne želim da ga netko iskoristi, jesi li shvatila?«
»Dobit ćete pozivnicu sljedeći tjedan, gospođo Lily.«
»Dobro. Možda, možda će Fuzz donijeti još jednu bocu chardonnavja s pravim plutenim čepom, baš kao što je napravio za Sally i Quinlana. Tvoj Dillon je stvarno talentiran, srce. Samo ti njega pusti da ti pjeva i dovedi ga ovamo jednom tjedno. Dobro je za moju dušu kad slušam kako zavija te svoje pjesme. Osim toga, nikakvi se lopovi ne usuđuju prići ni blizu Klubu kad su ovdje dvojica supermurjaka.
»Sad te gleda i ima onaj svoj pokvareni smješak. Zamisli agenta FBI-ja koji se tako može smješkati ženi. Pa sad ti vidi, zar ne?
»Dobro, ja idem nešto zaraditi na maloj partiji pokera.
Nemojte to reći mojim dečkima, dobro? Njihovi policijski geni bi se mogli pomiješati, a ne želimo da se nađu u moralnoj dvojbi.«
Quinlan je rekao s pozornice: »Savich se ženi, baš kao što sam i ja učinio. Bilo mu je i vrijeme. Sad imamo za vas pjesmu koja slavi kratak broj momačkih dana koji su mu ostali. Zove se 'Surfanje za ljubavlju'.«
Otišao sam na sjajno plavo more.
Znao sam da će mi promjena goditi.
Dosta sam zaradio na tom hodu u prazno, Sigurno bih umro da sam nastavio tim ritmom.
Sad ležim na toplom, mekom pijesku.
Gledam djevojke koje pokazuju kako su preplanule.
Sve te djevojke - što da čovjek radi?
Želim ih sve, mislim da ću malo prosurfati kroz njih.
Idem surfati za ljubavlju, Ljubit ću ih sve Surfati za ljubavlju, Uskoro ću pasti. Surfati za ljubavlju, Tako nezajažljiv čovjek. Surfati za ljubavlju Uzimam što mi se daje.
Lacey se tako jako smijala da se, kad je na njega bacila torbicu, ona umjesto toga odbila od Quinlana.
Gospođa Lily je stajala pred otvorenim vratima svoga ureda.
Povikala je: »Ti uzimaš život u svoje ruke, Savich, a ta tvoja maca je agentica FBI-ja.«
Savich se široko smiješio Lacey. Rekao je u mikrofon, »Moja sestra je to napisala. Ja sam samo smislio glazbu.«
»Razgovarat ću s tvojom sestrom«, doviknula mu je Lacey.
»Čuo sam da si dobila ponudu za kuću.«
»Da. Vrlo dobru ponudu. Posao je sklopljen. Ovdje sam da ostanem, Dillon.«
»Dobro. Vjenčajmo se u petak.«
»To bi bilo lijepo, ali mislim da nemamo vremena da to sredimo. Kako bi bilo sljedeći mjesec? Obećala sam gospođi Lily da će dobiti pozivnicu. Zapravo, rekla sam joj da će je dobiti sljedeći tjedan. Osim toga, moj prijatelj MacDougal s Akademije upravo se vratio iz pustinje. Htjela bih da dođe.«
»Misliš, veliko vjenčanje? Cijela moja obitelj? Tvoja obitelj? I Douglas i Can-dice? Bože dragi, čak i tvoja majka i otac i BMW? Gomila ljudi? Svi s rukama punim riže?«
»Pretpostavljam da moramo. Jednom si mi rekao da je obitelj obitelj i da se tu ništa ne može učiniti. Ti si jednostavno izvukao najbolje iz toga i bavio se svojim poslom. Nadajmo se da će se mama i tata pokušati ponašati normalno barem taj jedan dan; nadajmo se. Douglas valjda neće početi urlati na Candice i onda otići i sliniti po mojoj majci. O da, tu je i Conal Francis, Belindin otac, prvi muž moje majke. Nazvao je moju majku. Tata je izvan sebe od bijesa.«
»Obitelji su sjajna stvar. Imaš li kakve ideje o tome što će se na vjenčanju dogoditi?«
»Nemam pojma, ali trebalo bi biti zabavno vidjeti kako se sve odigrava. Ipak, mislim da ga neću pozvati. Moj pokušaj da održim mir. Znaš, Sally Quinlan je rekla da je veliko vjenčanje odličan sport. Ti to ne želiš?«
»Ma, kvragu, može.« Poljubio ju je u nos, zatim njezinu bradu.
»Ne moramo brinuti za BMW. Tata je upravo kupio Porsche, vatreni crveni 911. Rekao je da čak ni mama u svoje najgore dane ne može pomisliti da bi je
htio udariti u toj ljepotici. Zatim se nasmijao. Rekao je da njezina nova psihijatrica pravi napredak. Čak je i on bio na konzultacijama kod nje. Osim toga, mama dobiva nove lijekove.«
»Obitelji. Nisu li divne?«
Poljubila mu je rame.
»O da, imam za tebe jednu dobru vijest. Uhvatili su tipove koji su ubijali onu otetu djecu u Missouriju. Ollijev osjećaj je bio točan. Dogodilo se stvarno brzo. Ispostavilo se da se radi o tri mlada muškarca, od dvadeset jedne godine, o kojima je lokalne agente FBI-ja obavijestila djevojka jednog od njih koja je bila ljuta jer ju je dečko izbacio zbog druge cure.«
Nasmijao se. »Čuo sam da su upravo uhvatili i djevojku. Bila je pobjegla pod kaucijom i otišla u Mexico City sa svim novcem.«
Ona se nasmijala s njim. »Kladim se da je Ollie zadovoljan.«
»Da, ali on je htio biti taj koji će ih uhititi. O da«, dodao je, podigavši lice nad njezino, »tvoj vjenčani poklon od mene stiže sutra. Ti si uzela slobodan dan da odeš k svojoj doktorici pa sam ja ugovorio dostavu.«
Zgrabila je njegove ruke, zagrlila ga, zatim ga protresla. »Što je to? Reci mi, Dillon, što ćeš mi pokloniti?«
»Šutit ću kao riba. Sada možeš samo čekati, ali već ću dovoljno čuti od tebe kad se vratim sutra navečer.«
»Nećeš mi dati ni natuknicu?«
»Nijednu. Hoću da toneš u iščekivanju, Sherlock.«
Uzdahnula je, zatim ga bubnula u ruku. »U redu, ali ću vjerojatno biti previše uzbuđena od iščekivanja da zaspim.
Hoćeš li mi otpjevati barem jedan stih?«
On je zatreptao, zatim je podigao glavu i zapjevao: »Ne znam ništa bolje od mamuze koja ima svoju čizmu.«
»Dobro, to nije dosta. Još.«
Poljubio joj je uho, zatim vrat. »Ne znam ništa bolje od bodlje koja ima svoju žicu.«.
Nasmijala se i bliže mu se ugnijezdila. »Još.«
»Ne znam ništa bolje od čaše pune scotcha.«
»Još.«
»Ne znam ništa bolje od žarača koji ima svoju kravu.«
»I zadnji stih?«
»Ne, ne znam ništa bolje od muškarca koji ima svoju družicu.«
»O, Dillon, to je najbolje.«
»Bože, s tobom je lako.« Poljubio joj je usta. »Ne, to nije napisala moja sestra, ja sam to napisao. Sviđa ti se? Ne zezaš me, zar ne? Cijeniš finije vidove moje glazbe?«
»O da«, rekla je. »O da.«
»Napisao sam to za tebe.«
Uputila mu je blistav osmijeh. »Upravo sam smislila još
jedan stih.«
Podigao je obrvu.
S lakoćom je zapjevala sa zapadnjačkim zavijanjem. »Ne znam ništa bolje od putišta s njegovim konjem.«
»Mi smo tim«, rekao je. »Mi smo sjajan tim. Koji je vrag putište?«
Ona mu se samo nacerila. Prešao je prstima preko njezine meke kože. Počeo ju je ljubiti i dugo nije prestao. Kad je konačno bio na rubu sna, zapitao se što će mu ona prvo odsvirati na novom koncertnom klaviru Steinway koji će joj sutra biti dostavljen.