Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 1
Den Simons, PAD HIPERIONA
Preveo Goran Skrobonja
PRVI DEO
1.
Onog dana kada je armada krenula u rat, poslednjeg dana života koji smo dotad poznavali, bio sam pozvan na jednu zabavu. Te večeri posvuda su se održavale zabave, na više od stotinu pedeset svetova u Mreži, ali samo je ova zabava bila značajna.
Potpisao sam pristanak preko datasfere, uverio se da mi je najfiniji formalni sako čist, okupao se i obrijao, odenuo sa krajnje pomnom pažnjom i upotrebio jednokratni disključ u čipu sa pozivnicom kako bih dalekobacačem prešao sa Esperance na Tau Ceti Centar u zakazano vreme.
Na ovoj polulopti TC2 bilo je veče i prigušeno, bogato svetlo obasjavalo je brda i doline Parka jelenova, sive tornjeve Upravnog kompleksa daleko na jugu, žalosne vrbe i sjajne plamene paprati kojima su obrasle obale reke Tetis, kao i bele kolonade samog Doma Vlade. Pristizale su hiljade gostiju, ali osoblje iz bezbednosti dočekivalo je svakoga od nas, proveravalo da li nam se obrasci DNK slažu sa šiframa na pozivnici i pokazivali kako da stignemo do šanka i bifea gracioznim pokretima ruku.
"M. Džozef Severn?" primeti vodič ljubazno.
"Da", slagah ja. To mi je bilo ime, ali nikada i identitet.
"CEO Gledston i dalje želi da se sastane sa vama kasnije u toku večeri. Javićemo vam kada će biti slobodna za sastanak."
"Vrlo dobro."
"Ako poželite bilo šta od osveženja ili zabave, a što već nije izloženo, samo glasno izgovorite svoju želju i uslužni pratioci postaraće se da vam to pribave."
Klimnuh glavom, osmehnuh se i ostavih vodiča. Pre nego što sam prešao desetak stepenika, on se okrenu sledećim gostima koji su pristizali sa platforme sa terminalima.
Sa svog mesta na niskom brežuljku, mogao sam da vidim kako više hiljada gostiju mili preko nekoliko stotina jutara negovanog travnjaka, a mnogi od njih tumaraju po šumama ukrasnog rastinja. Iznad travnatog proplanka na kome sam stajao, već zasenčenog nizom stabala uz reku, prostirali su se formalni vrtovi, a iza njih uzdizala se upečatljiva grañevina Doma Vlade. U
jednom udaljenom otvorenom dvorištu svirao je orkestar, a skriveni zvučnici nosili su zvuk do najudaljenijih kutaka Parka jelenova. Neprekidni niz EMV-a spuštao se u spirali od portala dalekobacača postavljenog visoko iznad nas. Nekoliko sekundi posmatrao sam kako se njihovi nacifrani putnici iskrcavaju na platformi blizu pešačkog terminala. Opčinjavala me je raznolikost letelica; večernja svetlost blistala je ne samo na školjkama standardnih 'Vikena', 'Alkova' i
'Sumatosa', već i na rokoko palubama levitacionih barži i metalnim trupovima drevnih letača koji su bili zastareli i u doba kada je još postojala Stara Zemlja.
Otišao sam dugačkom, blagom padinom do reke Tetis, kraj dokova gde su neverovatno raznovrsna rečna plovila bljuvala putnike napolje. Tetis je bio jedina reka koja je tekla čitavom Mrežom, kroz stalne portale dalekobacača i delove više od dve stotine svetova i meseca, a ljudi koji su živeli na njenim obalama spadali su meñu najbogatije u Hegemoniji. To se moglo i videti po vozilima na reci: po velikim jahtama sa zupčastim otvorima, barkama prekrivenim platnom i baržama sa pet paluba, od kojih su mnoge pokazivale znake opremljenosti za levitaciju; po podrobno ureñenim kućama-brodovima, očigledno opremljenim sopstvenim dalekobacačima; po malim, pokretnim ostrvima uvezenim sa okeana Maui-Kovenanta; po sportskim predhedžirskim gliserima i podmornicama; po raznovrsnim, ručno rezbarenim, nautičkim EMV-ima sa Renesanse Vektor; i po nekoliko savremenih jahti za sva podneblja, obrisa skrivenih bešavnim, reflektivnim, jajastim površinama zaštitnih polja.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 2
Gosti koji su se iskrcali sa tih plovila nisu bili ništa manje kitnjasti i upečatljivi od svojih vozila: lični stilovi obuhvatali su sve, od predhedžirske konzervativne večernje odeće na telima koja Polsenovi tretmani očigledno nikada nisu ni dodirnuli, pa do ovonedeljne najviše mode sa TC2 na figurama koje su oblikovali najčuveniji ARNisti Mreže. Onda sam krenuo dalje, zastavši kraj dugačkog stola samo toliko da napunim tanjir rostbifom, salatom, fileom od nebeske sipe, karijem sa Parvatija i sveže pečenim hlebom.
Prigušeno večernje svetlo izbledelo je u sumrak dok sam ja pronašao mesto i seo blizu vrtova, a onda počeše da se pojavljuju zvezde. Svetla obližnjeg grada i Upravnog kompleksa bila su prigušena kako bi večeras mogla da se posmatra armada, a noćno nebo Tau Ceti Centra izgledalo je jasnije nego što je to prethodno bilo vekovima.
Jedna žena me pogleda i osmehnu se. "Sigurna sam da smo se negde već upoznali."
Uzvratih joj osmehom, siguran da nismo. Bila je veoma privlačna, možda dvostruko starija od mene, u poznim pedesetim, ali delovala je mlañe nego ja u svojih dvadeset šest, zahvaljujući novcu i Polsenu. Koža joj je bila toliko svetla da je izgledala gotovo providna. Frizura joj se uzdizala u pletenici, a dojke, više otkrivene nego skrivene tanušnom haljinom, imali su besprekoran oblik. Oči su joj bile surove.
"Možda i jesmo", rekoh, "mada to nije mnogo verovatno. Moje ime je Džozef Severn."
"Naravno", reče ona. "Vi ste umetnik!"
Ja nisam umetnik. Ja sam... bio sam... pesnik. Ali Severnov identitet, koji sam nastanio posle smrti i roñenja svoje stvarne ličnosti pre godinu dana, tvrdio je da sam umetnik. To je stajalo u mom fajlu u SveStvari.
"Setila sam se", nasmejala se dama. Lagala je. Pristupila je datasferi zahvaljujući svojim skupim komlog implantima.
Ja nisam imao potrebu za pristupom... to je nezgrapna, izlišna reč koju prezirem uprkos njenoj drevnosti. Mentalno sam zatvorio oči i našao se u datasferi, kliznuo pored površinskih barijera SveStvari, provukao se ispod talasa površinskih podataka i krenuo za svetlucavom pupčanom vrpcom njenog pristupa daleko u mračne dubine 'bezbednog' toka informacija.
"Moje ime je Dajana Filomel", reče ona. "Moj muž je upravnik sektora transporta na Sol Drakoni Septemu."
Klimnuh glavom i uzeh je za ruku koju mi je pružila. Nije rekla ništa o činjenici da je njen muž bio siledžija sindikata čistača plesni na Rajskoj Kapiji pre nego što je, zahvaljujući političkom patronatu, unapreñen na mesto na Sol Drakoniju... ili da je njeno ime nekada bilo Dini Sisulja, da je bila bivša dronfulja i povremena hostesa za trahejne zastupnike u Središnjoj Jalovini... ili da je dvaput hapšena zbog zloupotrebe Flešbeka i da je drugi put ozbiljno povredila kućnog medicinara... ili da je u devetoj godini otrovala svog polubrata, pošto je zapretio da će je tužiti očuhu da se viña sa rudarem Blatoravni po imenu...
"Drago mi je što smo se upoznali, M. Filomel", rekoh ja. Ruka joj je bila topla. Rukovala se sa mnom za tren predugo.
"Nije li ovo uzbudljivo?" prodahta ona.
"Šta to?"
Ona načini sveobuhvatni pokret rukom, pokazavši na noć, na svetleće kugle koje su se upravo palile, na vrtove i gomilu. "O, zabava, rat, sve", reče.
Osmehnuh se, klimnuh glavom i okusih rostbif. Bio je krvav i sasvim dobar, ali slankast ukus odavao je bačve za kloniranje sa Lususa. Činilo se da je sipa autentična. Poslužitelji naiñoše, ponudiše nam šampanjac i ja probah svoj. Bio je slabašan. Kvalitetno vino, skoč i kafa ostali su tri nezamenljiva prehrambena proizvoda posle smrti Stare Zemlje. "Smatrate li da je rat neophodan?" upitah.
"Prokletstvo, jašta da je neophodan." Dajana Filomel je otvorila usta, ali umesto nje, odgovorio je njen muž. On priñe otpozadi i zauze mesto na veštačkoj kladi gde smo večerali. Bio je to krupan muškarac, najmanje stopu i po viši od mene. Ali, opet, ja sam nizak. Pamćenje mi govori da sam jednom napisao strofu u kojoj sam ismejao samoga sebe, kao '...gos'in Džon Kits, http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 3
visok punih pet stopa', iako imam pet stopa i jedan inč, što je bilo oniže u vreme kada su živeli Napoleon i Velington i kada je prosečna visina za muškarce bila pet stopa i šest inča, a smešno nisko sada, kada je visina muškaraca sa svetova sa prosečnim 'g' imala raspon od šest do gotovo sedam stopa. Ja očigledno nisam posedovao mišićnu masu ili kosti koje bi navodile na pomisao da sam došao sa sveta s visokim 'g', pa sam u svačijim očima naprosto bio nizak. (Svoje misli sam gore naveo u jedinicama u kojima mislim... od svih mentalnih promena posle mog ponovnog roñenja u Mreži, razmišljanje u metrima daleko je najteže. Ponekad odbijam to i da pokušam.)
"Zbog čega je rat neophodan?" upitah Hermunda Filomela, Dajaninog muža.
"Zbog toga što su ti prokletnici sami to tražili", zareža krupni muškarac. Bio je od onih koji škripe zubima i razvlače mišiće na licu. Gotovo da nije imao vrat, a potkožna brada očito je prkosila depilatoru, oštrici ili aparatu za brijanje. Šake su mu bile upola veće nego moje i mnogo puta snažnije.
"Shvatam", rekoh ja.
"Ti prokletnici, Proterani, prokleto su sami to tražili", ponovi on, izloživši mi iznova svoje ključne argumente. "Zajebavali su se s nama na Bresiji, a sad se zajebavaju s nama na... u... kako ono beše..."
"Hiperionovom sistemu", reče njegova žena, ne skidajući oči sa mojih.
"Jah", reče njen gospodar i muž, "u Hiperionovom sistemu. Zajebavali su se s nama, pa sad ima da odemo tamo i da im pokažemo da Hegemonija neće to da trpi. Razumete?"
Pamćenje mi je govorilo da su me kao dečaka poslali na akademiju Džona Klarka u Enfildu i da je tamo bilo dosta ovakvih siledžija malog mozga i pesnica poput šunki. Neposredno pošto sam stigao, izbegavao sam ih ili umirivao. Posle smrti moje majke, pošto se svet izmenio, jurcao sam na njih s kamenjem u malim pesnicama i ustajao sa zemlje da ponovo zamahnem na čak i kada su mi udarcima razbijali nos ili rasklimavali zube.
"Razumem", rekoh blago. Tanjir mi je bio prazan. Podigoh poslednje ostatke svog lošeg šampanjca da bih nazdravio Dajani Filomel.
"Nacrtajte me", reče ona.
"Molim?"
"Nacrtajte me, M. Severn. Vi ste umetnik."
"Slikar", rekoh, načinivši bespomoćni pokret praznom rukom. "Bojim se da nemam olovku."
Dajana Filomel posegnu u džep muževljeve tunike i pruži mi svetlosno pero. "Nacrtajte me.
Molim vas."
Nacrtao sam je. Portret je poprimio oblik u vazduhu izmeñu nas, dok su se linije uzdizale i spuštale, okretale se natrag u sebe kao neonska vlakna u žičanoj skulpturi. Grupica ljudi okupila se da posmatra. Mlaki pljesak zamreška vazduh kada sam završio. Crtež nije bio loš. Uhvatio je damino dugačko, pohotno zakrivljenje vrata, visoki i upleteni most kose, isturene jagodice... čak i blagi, dvosmisleni sjaj u očima. Bilo je to onoliko dobro koliko sam mogao da izvedem posle RNA tretmana i lekcija koje su me pripremile za tu ličnost. Pravi Džozef Severn bio bi bolji... i radio je bolje u svoje doba. Sećam se kako me je skicirao dok sam ležao na samrti.
M. Dajana Filomel ozari se s odobravanjem. M. Hermund Filomel me pogleda mrko.
Začu se povik. "Eno ih!"
Gomila zamrmlja, uzdahnu i ućuta se. Svetleće kugle i svetla u vrtu prigušiše se, a potom i pogasiše. Hiljade gostiju podigoše oči ka nebesima. Obrisah crtež i zataknuh svetlosno pero natrag u Hermundovu tuniku.
"To je armada", reče jedan stariji čovek važnog izgleda, u crnoj uniformi SILE. On podiže piće kako bi pokazao nešto svojoj mladoj pratilji. "Upravo su otvorili portal. Najpre će proći izviñači, a potom pratnja bakljobrodova."
Vojni portal dalekobacača SILE nije se mogao videti sa našeg mesta; čak i u svemiru, pretpostavljam da bi izgledao samo kao pravougaono izobličenje zvezdanog polja. Ali fuzioni repovi izviñačkih brodova jasno su se videli - najpre kao grupa svitaca ili svetlećih leptirova, a onda kao plamteće komete, kada su brodovi palili glavne pogone i brisali kroz cislunarnu http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 4
saobraćajnu oblast Sistema Tau Cetija. Začu se još jedan zajednički uzdah kada bakljobrodovi proñoše kroz dalekobacač u postojanje, sa vatrenim repovima stotinu puta dužim od repova izviñača. Nebo TC2 bilo je od zenita do obzorja ispresecano zlatnocrvenim prugama.
Negde krenu pljesak i za nekoliko sekundi polja, travnjaci i formalni vrtovi Parka jelenova Doma Vlade bili su ispunjeni divljim aplauzom i bučnim bodrenjem lepo odevene gomile milijardera, vladinih zvaničnika i pripadnika plemenitih kuća sa stotinu svetova, koji su zaboravili na sve osim na šovinizam i ratnu pomamu probuñenu sada, posle više od jednog i po veka uspavanosti.
Ja nisam pljeskao. Zanemaren od onih oko sebe, dovršio sam svoju zdravicu - sada ne Gospi Filomel, već upornoj gluposti sopstvene rase - i sasuo poslednje ostatke šampanjca. Bio je izvetrio.
Iznad nas, važniji brodovi flotile prešli su unutar sistema. Znao sam iz ovlašnog dodira datasfere - čija je površina sada bila toliko uzburkana od naleta informacija da je podsećala na olujno more - da se glavna linija armade SILE:svemir sastoji od više od stotinu kapitalnih kovit-brodova: mat crnih napadačkih nosača koji su ličili na bačena koplja, sa priljubljenim lanserima; Tri-K komandnih brodova, divnih i nezgrapnih poput meteora sačinjenih od crnog kristala; okruglih razarača koji su ličili na predimenzionirane bakljobrodove, što su i bili; odbrambenih čuvara perimetra, koji su se sastojali više od energije nego od materije, masivnih zaštitnih polja sada postavljenih za potpuno odbijanje - poput blistavih ogledala u kojima se odražavao Tau Ceti, sa stotinom plamenih tragova unaokolo; brzih krstarica, koje su se kretale kao ajkule meñu sporijim jatima brodova; glomaznih transportera za trupe, koji su nosili na hiljade SILA:Marinaca u spremištima sa nultom gravitacijom; i gomila pratećih brodova-fregata; lovaca za brze napade; torpednih ALR-a; fetlinijskih relejnih stražara; i samih dalekobacačkih Skok-Brodova, masivnih dodekahedrona sa bajkovitim mnoštvom antena i sondi.
Svuda oko flote, na sigurnoj udaljenosti koju je održavala kontrola saobraćaja, tamo-amo letele su jahte, letelice na sunčev pogon i privatni brodovi za letove unutar sistema, sa jedrima koja su hvatala sunževu svetlost i odraz veličanstvene armade.
Gosti na imanju Doma Vlade podvriskivali su i pljeskali. Džentlmen u crnoj uniformi SILE
nemo je plakao. U blizini, skrivene kamere i širokotračni imažeri prenosili su taj trenutak svim svetovima u Mreži i - preko fetlinije - mnoštvu svetova koji u njoj još nisu bili.
Zavrteo sam glavom i ostao da sedim.
"M. Severn?" Stražarka iz bezbednosti stvorila se iznad mene.
"Da?"
Ona klimnu glavom prema kući zvaničnika. "CEO Gledston će vas sada primiti."
2.
Svako doba praćeno razmiricama i opasnošću kao da iznedri voñu namenjenog samo tom vremenu, političkog diva čije odsustvo, u retrospektivi, izgleda nezamislivo kada se piše istorija tog doba. Meina Gledston bila je upravo takav voña za naše Konačno Doba, mada tada niko nije mogao ni da sluti da baš niko osim mene neće preostati da napiše njenu istinitu istoriju i povest njenog vremena.
Gledstonovu su poredili sa klasičnom figurom Abrahama Linkolna u toj meri da sam, kada su me konačno uveli kod nje te noći zabave sa armadom, bio delom iznenañen što je ne vidim u crnom fraku i sa cilindrom na glavi. CEO Senata i voña vlade koja je služila stotinu i trideset milijardi ljudi nosila je sivo odelo od meke vune, pantalone i tuniku ukrašenu samo najdiskretnijim crvenim obrubom na šavovima i manžetnama. Nisam pomislio da izgleda kao Abraham Linkoln... niti kao Alvarez-Temp, drugi najpoznatiji junak iz drevnih vremena navoñen u štampi kao njen dvojnik. Pomislio sam da izgleda kao stara dama.
Meina Gledston bila je visoka i mršava, ali njen izgled imao je više orlovskog nego linkolnovskog, sa tupim kljunom nosa; a i njena seda kosa uzdizala se u grubo podšišanom talasu koji je zaista podsećao na perje. Ali, za mene, ono najvrednije pamćenja u pojavi Meine Gledston http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 5
bile su njene oči: krupne, smeñe i beskrajno tužne.
Nismo bili sami. Uveli su me u dugačku, blago osvetljenu prostoriju, oivičenu drvenim policama na kojima se nalazilo mnogo stotina štampanih knjiga. Dugački holoram simulirao je prozor sa pogledom na vrtove. Upravo je okončan neki sastanak i desetak muškaraca i žena stajalo je ili sedelo u nepravilnom polukrugu u čijem je središtu bio radni sto Gledstonove. CEO
se nehajno oslanjala na prednji deo stola, prekrštenih ruku. Podigla je pogled kada sam ušao.
"M. Severn?"
"Da."
"Hvala vam što ste došli." Njen glas bio mi je poznat iz hiljada debata u SveStvari, sa bojom ogrubelom od starosti i tonom glatkim poput skupog likera. Naglasak joj je bio čuven - u njemu je bila stopljena precizna sintaksa sa gotovo zaboravljenim pevušenjem predhedžirskog engleskog, koji se sada očigledno mogao čuti još samo u oblastima rečne delte na njenom rodnom svetu, Patopi. "Dame i gospodo, dozvolite da vam predstavim M. Džozefa Severna", reče ona.
Nekolicina ljudi u grupi klimnu glavama, očito nemajući pojma zbog čega sam tu.
Gledstonova nije više nikoga predstavljala, ali ja dodirnuh datasferu kako bih svakoga identifikovao: tri pripadnika kabineta, uključujući i ministra odbrane; dva načelnika štaba SILE; dva pomoćnika Gledstonove; četiri senatora, uključujući i uticajnog senatora Kolčeva; i projekciju savetnika iz TehnoSrži, poznatog kao Albedo.
"M. Severn je ovde pozvan kako bi onome što se dešava dao viñenje jednog umetnika", reče CEO Gledston.
General SILE:tle Morpurgo zafrkta od smeha. "Viñenje jednog umetnika? Sa dužnim poštovanjem, CEO, šta, kog ñavola, to znači?"
Gledstonova se osmehnu. Umesto da odgovori generalu, ona se ponovo okrenu ka meni. "Šta vi mislite o prolasku armade, M. Severn?"
"Lepo je", rekoh ja.
General Morpurgo se ponovo oglasi. " Lepo? Posmatra najveću koncentraciju vatrene moći svemirske sile u istoriji Galaksije i kaže da je to lepo? " On se okrenu ka drugom vojnom licu i zavrte glavom.
Osmeh Gledstonove i dalje je bio tu. "A o ratu?" upita me ona. "Imate li svoje mišljenje o našem pokušaju da izbavimo Hiperion od varvara Proteranih?"
"Da je glup", rekoh ja.
Prostorija postade veoma tiha. Trenutno rangiranje SveStvari u stvarnom vremenu pokazivalo je 98 procenata podrške odluci CEO Gledston da se bori umesto da Proteranima prepusti svet Hiperion. Politička budućnost Gledstonove zavisila je od pozitivnog ishoda sukoba. Muškarci i žene u prostoriji bili su od ključnog značaja za formulisanje politike, donošenje odluke o invaziji i izvršenje logistike. Tišina se rastegnu.
"Zbog čega je taj pokušaj glup?" upita Gledstonova tiho.
Načinih pokret desnom rukom. "Hegemonija nije ratovala od svog osnivanja, pre sedam vekova", rekoh. "Blesavo je oprobavati njenu osnovnu stabilnost na ovaj način."
"Nije ratovala!" dreknu general Morpurgo. On zgrabi kolena masivnim šakama. "Kako onda, kog ñavola, zovete Glenon-Hajtovu pobunu?"
"Pobunom", rekoh ja. "Oružanom pobunom. Policijskom akcijom."
Senator Kolčev pokaza zube u osmehu lišenom veselosti. On je bio sa Lususa i više je ličio na mišićnu masu nego na čoveka. "Akcije flote", reče on, "pola miliona mrtvih, dve divizije SILE
uključene u borbu duže od jedne godine. To ti je poprilična policijska akcija, sinko."
Ne rekoh ništa.
Li Hant, stariji muškarac sušičavog izgleda, za koga se pričalo da je najbliži saradnik Gledstonove, pročisti grlo. "Ali to što M. Severn kaže jeste zanimljivo. Gde vi vidite razliku izmeñu ovog... ah... sukoba i ratova sa Glenon-Hajtom, ser?"
"Glenon-Hajt je bio bivši oficir SILE", rekoh ja, svestan da tvrdim nešto očigledno. "Proterani su već vekovima nepoznanica. Snage pobunjenika bile su poznate i njihov potencijal lako se http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 6
mogao proceniti; Rojevi Proteranih nalaze se izvan Mreže još od Hedžire. Glenon-Hajt je ostao u okviru Protektorata i pljačkao je svetove koji od Mreže nisu bili udaljeniji više od dva meseca vremenskog duga; Hiperion se nalazi tri godine daleko od Parvatija, najbližeg područja koncentracije Mreže."
"Mislite da nismo o tome razmišljali?" upita general Morpurgo. "A Boj za Bresiju? Tamo smo se već borili protiv Proteranih. To nije bila... pobuna."
"Tišina, molim vas", reče Li Hant. "Nastavite, M. Severn."
Ponovo slegnuh ramenima. "Osnovna razlika je u tome što ovde imamo posla sa Hiperionom."
Senatorka Rišo, jedna od prisutnih žena, klimnu glavom, kao da sam u potpunosti objasnio svoje stanovište. "Plašite se Šrajka", reče ona. "Da li pripadate Crkvi Konačnog Ispaštanja?"
"Ne", rekoh ja. "Nisam pripadnik Kulta Šrajka."
"A šta jeste? " upita General Morpurgo.
"Umetnik", slagah ja.
Li Hant se osmehnu i okrenu se Gledstonovoj. "Slažem se da nam je potrebno i ovakvo gledište da nas otrezni, CEO", reče on, mahnuvši ka prozoru i holo slikama gomile koja je još
pljeskala, "ali iako je naš prijatelj umetnik izneo neophodna pitanja, ona su sva već razmotrena i u potpunosti procenjena."
Senator Kolčev pročisti grlo. "Ne volim da pominjem ono što je očigledno kada mi se čini da svi imamo nameru da to prenebregnemo, ali ima li ovaj... džentlmen... odgovarajući stepen bezbednosne provere kako bi prisustvovao jednoj ovakvoj raspravi?"
Gledstonova klimnu glavom i osmehnu se onim svojim osmehom koji su toliki karikaturisti pokušavali da uhvate. "M. Severn mi je dodeljen od strane Ministarstva Umetnosti kako bi u sledećih nekoliko dana ili nedelja uradio seriju mojih crteža. Teorija je, kako verujem, da će oni imati izvestan istorijski značaj i da će možda dovesti čak i do formalnog portreta. U svakom slučaju, M. Severn je dobio T-zlatni nivo bezbednosne provere i mi možemo slobodno pred njim da govorimo. Takoñe, cenim njegovu iskrenost. Možda će njegov dolazak poslužiti da nagovesti kako je naš sastanak zaključen. Pridužiću vam se u Ratnoj Sobi sutra ujutro, u 08.00, neposredno pre nego što flota preñe u Sistem Hiperiona."
Grupa se smesta raziñe. General Morpurgo mrko me je pogledao dok je odlazio. Senator Kolčev zurio je u prolazu sa izvesnom ljubopitljivošću. Savetnik Albedo izbledeo je u ništavilo.
Li Hant je bio jedini koji je ostao, osim Gledstonove i mene. On se raskomoti i prebaci jednu nogu preko rukonaslona neprocenjive predhedžirske fotelje u kojoj je bio zavaljen. "Sedite", reče Hant.
Bacih pogled na CEO. Ona je zauzela svoje mesto iza masivnog radnog stola i sada mi je klimnula glavom. Sedoh u stolicu sa pravim naslonom, koju je ranije zauzimao General Morpurgo. CEO Gledston reče: "Da li zaista mislite da je odbrana Hiperiona glupa?"
"Da."
Gledstonova skupi prste i kucnu po donjoj usni. Iza nje, kroz prozor se videlo kako se zabava sa armadom nastavlja u bešumnom uzbuñenju. "Ukoliko imate ikakve nade da se ponovo spojite sa svojim... ovaj... parnjakom", reče ona, "činilo bi se da je baš vama u interesu da izvedemo pohod na Hiperion."
Ne rekoh ništa. Pogled kroz prozor premesti se tako da prikaže noćno nebo i dalje u plamenu fuzionih tragova.
"Jeste li doneli pribor za crtanje?" upita Gledstonova.
Izvukoh olovku i mali notes za skice, za koje sam Dajani Filomel rekao da ih nemam.
"Crtajte dok razgovaramo", reče Meina Gledston.
Počeh da skiciram, ovlaš, najpre opuštenu, gotovo klonulu figuru, a onda poradih na detaljima lica. Oči su me kopkale. Bio sam neodreñeno svestan toga da Li Hant napeto zuri u mene.
"Džozef Severn", reče on. "Zanimljiv izbor imena."
Brzim, debelim linijama naglasio sam visoko čelo i snažan nos Gledstonove.
"Znate li zbog čega su ljudi nepoverljivi prema kibridima?" upita Hant.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 7
"Da", rekoh ja. "Sindrom Frankenštajnovog čudovišta. Strah od svega u ljudskom obličju što nije sasvim ljudsko. To je, prema meni, pravi razlog zbog koga su androidi stavljeni van zakona."
"Aha", saglasi se Hant. "Ali kibridi jesu sasvim ljudski, zar ne?"
"Genetski jesu", rekoh ja. Zatekoh sebe kako mislim na majku, kako se sećam vremena kada sam joj čitao dok je bila bolesna. Pomislih na svog brata, Toma. "Ali oni su ujedno i delovi Srži", rekoh, "pa tako odgovaraju opisu 'ne sasvim ljudski.'"
"Jeste li vi deo Srži?" upita Meina Gledston, okrenuvši lice u potpunosti ka meni. Započeh novu skicu.
"Ne baš", rekoh. "Mogu slobodno da putujem oblastima u koje mi dopuste pristup, ali to je pre kao kod nekoga ko pristupa datasferi nego kao sposobnost prave ličnosti iz Srži." Puno lice bilo joj je zanimljivije iz poluprofila, ali oči su joj delovale moćnije kada su gledale pravo. Radio sam na rešetkastim linijama koje su se pružale u zracima od uglova tih očiju. Meina Gledston očito se nikada nije upuštala u Polsenove tretmane.
"Kada bi bilo moguće sakriti nešto od Srži", reče Gledstonova, "bila bi ludost dozvoliti vam slobodan pristup većanju vlade. Ali kada je već ovako kako jeste..." Ona spusti ruke i uspravi se u stolici. Okrenuh novu stranu.
"Ovako kako već jeste", reče Gledstonova, "vi posedujete informacije koje su mi potrebne. Je li istina da možete da čitate um svog parnjaka, prve obnovljene ličnosti?"
"Ne", rekoh ja. Bilo je teško uhvatiti zapetljanu igru bora i mišića na uglovima njenih usta.
Skicirao sam u pokušaju da to izvedem, prešao na snažnu bradu i zasenčio deo ispod donje usne.
Hant se namršti i baci pogled na CEO. M. Gledston ponovo spoji vrške prstiju. "Objasnite", reče ona.
Podigoh pogled sa crteža. "Sanjam", rekoh. "Sadržaji sna kao da odgovaraju dogañajima oko osobe koja nosi implant prethodne Kitsove ličnosti."
"To je žena po imenu Bron Lamija", reče Li Hant.
"Da."
"Gledstonova klimnu glavom. "Znači, prvobitna Kitsova ličnost, ona za koju se misli da je ubijena na Lususu, još je u životu?"
Zastadoh. "Ona... on... još je svestan", rekoh. "Znate da je supstrat primarne ličnosti ekstrahovan iz Srži i da je to verovatno učinio sam kibrid, da bi ga implantirao u bio-priključak sa Šrenovom petljom koji nosi M. Lamija."
"Da, da", reče Li Hant. "Ali činjenica je da ste vi u kontaktu sa Kitsovom ličnošću, a kroz nju i sa hodočasnicima Šrajka."
Brzi, senoviti potezi obezbedili su tamnu pozadinu kako bi skica Gledstonove imala veću dubinu. "Nisam zaista u kontaktu", rekoh ja. "Sanjam snove o Hiperionu koje je vaše fetlinijsko emitovanje potvrdilo kao odgovarajuće dogañajima u stvarnom vremenu. Ne mogu da komuniciram sa pasivnom Kitsovom ličnošću, niti sa njegovom domaćicom ili drugim hodočasnicima."
CEO Gledston trepnu. "Otkud znate za fetlinijsko emitovanje?"
"Konzul je ispričao ostalim hodočasnicima za mogućnost da pomoću komloga emituje kroz fetlinijski primopredajnik na svom brodu. Rekao im je to neposredno pre nego što su sišli u dolinu."
Ton Gledstonove ukazivao je na godine koje je provela kao advokat pre nego što je ušla u politiku. "A kako su drugi reagovali na Konzulova priznanja?"
Vratih olovku u džep. "Znali su da je meñu njima uhoda", rekoh. "Kazali ste to svakome od njih."
Gledstonova baci pogled na svog pomoćnika. Hantov izraz bio je neutralan. "Ako ste u dodiru sa njima", reče ona, "onda svakako znate da nismo primili nikakvu poruku otkad su krenuli iz Utvrñenja Hronos kako bi se spustili do Vremenskih Grobnica."
Odmahnuh glavom. "Sinoćni san završio mi se baš dok su se približavali dolini."
Meina Gledston ustade, ode do prozora, podiže ruku i slika postade crna. "Dakle, ne znate da http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 8
li je iko od njih još u životu?"
"Ne."
"Kakav je bio njihov status poslednji put kada ste... sanjali?"
Hant me je posmatrao krajnje napeto. Meina Gledston zurila je u tamni ekran, leñima okrenuta obojici. "Svi hodočasnici bili su u životu", rekoh ja, "sa mogućim izuzetkom Heta Mastina, Istinskog Glasa Drveta."
"Je li on bio mrtav?" upita Hant.
"Nestao je iz vetrokola na Moru Trave dve noći ranije, samo nekoliko sati pošto su izviñači Proteranih uništili drvobrod Igdrasil. Ali neposredno pre nego što su se hodočasnici spustili iz Utvrñenja Hronos, ugledali su neku priliku u ogrtaču kako hoda po pesku ka Grobnicama."
"Het Mastin?" upita Gledstonova.
Podigoh ruku. "Pretpostavili su da je on. Nisu bili sigurni."
"Ispričajte mi za ostale", reče CEO.
Udahnuh duboko. Znao sam iz snova da Gledstonova poznaje najmanje dvoje ljudi iz poslednjeg Hodočašća Šrajku; otac Bron Lamije bio je njen kolega senator, a Konzul Hegemonije bio je lični predstavnik Gledstonove u tajnim pregovorima sa Proteranima. "Otac Hojt trpi veliki bol", rekoh ja. "Ispričao je priču o kruciformi. Konzul je saznao da Hojt takoñe nosi jednu... u stvari, dve, onu Oca Direa i sopstvenu." Gledstonova klimnu glavom. "Dakle, on i dalje nosi vaskrsavajućeg parazita?"
"Da."
"Da li mu sve više smeta kako se približava Šrajkovoj jazbini?"
"Mislim da je tako", rekoh ja.
"Nastavite."
"Pesnik, Silenus, najveći deo vremena proveo je pijan. Ubeñen je da njegova nedovršena poema predviña i odreñuje sled dogañaja."
"Na Hiperionu?" upita Gledstonova, i dalje okrenuta leñima.
"Svuda", rekoh ja.
Hant pogleda ženu u kojoj je bila oličena vrhovna izvršna vlast, a onda ponovo osmotri mene.
"Je li Silenus poludeo?"
Uzvratih mu pogled, ali ne rekoh ništa. Uistinu, nisam to ni znao.
"Nastavite", reče Gledstonova ponovo.
"Pukovnik Kasad i dalje ima istovetnu opsesiju da pronañe ženu po imenu Moneta i da ubije Šrajka. Svestan je toga da to dvoje mogu biti jedno isto stvorenje."
"Da li je naoružan?" Glas Gledstonove bio je veoma tih.
"Da."
"Nastavite."
"Sol Vejntraub, naučnik sa Barnardovog Sveta, nada se da će ući u grobnicu zvanu Sfinga čim..."
"Izvinite", reče Gledstonova, "ali da li je njegova kćer još sa njim?"
"Jeste."
"I koliko je Rejčel sada stara?"
"Mislim, pet dana." Zatvorih oči kako bih se setio sna od prethodne noći sa više pojedinosti.
"Da", rekoh, "pet dana."
"I dalje stari unazad kroz vreme?"
"Da."
"Nastavite, M. Severn. Molim vas, ispričajte mi za Bron Lamiju i za Konzula."
"M. Lamija ispunjava želju svoje bivše mušterije... i ljubavnika", rekoh ja. "Kitsova ličnost smatrala je da je neophodno da se suoči sa Šrajkom. M. Lamija čini to umesto njega."
"M. Severn", započe Li Hant, "govorite o 'Kitsovoj ličnosti' kao da ona nema nikakve veze sa vašom sopstvenom..."
"Kasnije, Li, molim te", reče Meina Gledston. Ona se okrenu da me pogleda. "Zanima me http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 9
Konzul. Da li je, kada je došao red na njega, ispričao zbog čega se pridružio hodočašću?"
"Da", rekoh.
Gledstonova i Hant sačekaše.
"Konzul im je ispričao o svojoj baki", rekoh ja. "O ženi po imenu Siri, koja je započela pobunu na Maui-Kovenantu pre više od pola veka. Ispričao im je o smrti sopstvene porodice za vreme Boja za Bresiju i otkrio je sve o svojim tajnim sastancima sa Proteranima."
"Je li to sve?" upita Gledstonova. Smeñe oči bile su joj veoma napete.
"Ne", rekoh ja. "Konzul im je rekao da je on bio taj koji je aktivirao napravu Proteranih što je ubrzala otvaranje Vremenskih Grobnica."
Hant se uspravi u fotelji i noga mu spade sa rukonaslona. Gledstonova uočljivo duboko udahnu. "Je li to sve?"
"Da."
"Kako su ostali reagovali na to otkriće... izdaje?" upita ona.
Zastadoh, u pokušaju da rekonstruišem slike iz sna linearnije nego što mi je to pamćenje omogućavalo. "Neki su se razbesneli", rekoh. "Ali u ovom času niko od njih ne oseća neku neodoljivu odanost prema Hegemoniji. Rešili su da nastave dalje. Verujem da svaki od hodočasnika smatra da će kaznu izvršiti Šrajk, a ne ljudski posrednik."
Hant tresnu pesnicom po rukonaslonu fotelje. "Da je Konzul ovde", odbrusi on, "vrlo brzo bi saznao da nije tako."
"Tišina, Li." Gledstonova ode natrag do stola i dodirnu tamo neke papire. Sva komunikaciona svetla nestrpljivo su gorela. Ustanovio sam da sam zapanjen činjenicom da je mogla toliko vremena da provede u razgovoru sa mnom, u jednom takvom trenutku. "Hvala vam, M. Severn", reče ona. "Želim da budete sa nama sledećih nekoliko dana. Neko će vam pokazati vaš apartman u gostinskom krilu Doma Vlade."
Ustadoh. "Vratiću se do ulaza po svoje stvari", rekoh.
"Nema potrebe", reče Gledstonova. "Doneli su ih ovamo pre nego što ste i kročili sa platforme terminala. Li će vas otpratiti."
Klimnuh glavom i krenuh za višim muškarcem ka vratima.
"O, M. Severn..." pozva me Meina Gledston.
"Da?"
CEO se osmehnu. "Dopala mi se vaša preñašnja iskrenost", reče ona. "Ali od ovog trenutka pretpostavimo da ste dvorski umetnik i samo dvorski umetnik, bez mišljenja, bez vidljivosti, bez usta. Razumeli ste?"
"Razumeo, M. Vrhovna", rekoh ja.
Gledstonova klimnu glavom, obrativši odmah pažnju na žmirkanje svetala na telefonu. "Vrlo dobro. Molim vas da ponesete svoj blok za skiciranje u ratnu Sobu u 08.00 sati."
Stražar iz bezbednosti sačeka nas u predvorju i krenu da me vodi ka lavirintu hodnika i stražarskih mesta. Hant mu doviknu da stane; prešao je preko širokog hodnika, dok su mu koraci odzvanjali na pločama. Dodirnuo mi je mišicu. "Nemojte se zavaravati", reče on. "Mi znamo...
ona zna... ko ste, šta ste i koga predstavljate."
Suočih se sa njegovim pogledom i mirno izvukoh ruku. "Baš dobro", rekoh, "zato što sam u ovom trenutku sasvim siguran da ja to ne znam."
3.
Šestoro odraslih i beba u neprijateljskom pejsažu. Njihova vatra majušna je u mraku koji se spušta. Iznad i iza njih, obronci doline uzdižu se kao zidovi, dok bliže, umotana u tamu same doline, ogromna obličja Grobnica kao da se privlače nalik na gušterske prikaze iz nekog prepotopskog doba.
Bron Lamija je umorna, sve je boli i vrlo je razdražljiva. Zvuk plača bebe Sola Vejntrauba tera je da stiska zube. Zna da su i ostali umorni; niko od njih nije spavao duže od nekoliko sati u protekle tri noći, a dan koji se upravo završava bio je ispunjen napetošću i nerazrešenom stravom.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 10
Ona stavlja poslednje parče drveta u vatru.
"Toga više nema tamo odakle je stiglo", osorno joj govori Martin Silenus. Vatra obasjava odozdo pesnikovo satirsko lice.
"Znam to", kaže Bron Lamija, suviše umorna da glas ispuni besom ili bilo kojom drugom energijom. Drva za potpalu poticala su iz spremišta koja su godinama ranije punile grupe hodočasnika. Njihova tri mala šatora postavljena su u delu koji hodočasnici po tradiciji koriste poslednje noći pre suočavanja sa Šrajkom. Ulogoreni su blizu Vremenske Grobnice zvane Sfinga i crni zamah onoga što bi moglo biti krilo zaklanja nešto neba.
"Upalićemo fenjer kada ovo dogori", kaže Konzul. Diplomata izgleda još iscrpljenije nego ostali. Treperava svetlost obasjava mu tužno lice crvenim prelivom. Odenuo je za taj dan svoju gizdavu diplomatsku odeću, ali sada ogrtač i trorogi šešir izgledaju ukaljani i uveli koliko i sam Konzul.
Pukovnik Kasad vraća se vatri i podiže noćni vizir na vrh kacige. Kasad je u punoj borbenoj opremi i u aktiviranom kameleonskom polimeru vidi mu se samo lice koje lebdi dva metra iznad tla. "Ništa", kaže on. "Nikakvo kretanje. Nikakvi tragovi toplote. Nikakav zvuk osim vetra."
Kasad naslanja višenamensku jurišnu pušku SILE na kamen i seda blizu ostalih, dok se vlakna njegovog zaštitnog oklopa deaktiviraju u mat crnu boju, ne mnogo uočljivija nego ranije.
"Mislite da će Šrajk večeras doći?" pita Otac Hojt. Sveštenik je umotan u crni plašt i izgleda kao deo noći koliko i pukovnik Kasad. Glas mršavog muškarca je napet.
Kasad se naginje napred i podstiče vatru palicom. "Nemamo načina da to utvrdimo. Za svaki slučaj, ja ću ostati na straži."
Najednom, svih šestoro podižu pogled dok se nebo osuto zvezdama grči bojama, narandžastim i crvenim pupoljcima koji se nemo otvaraju, brišući zvezdano polje.
"U poslednjih nekoliko sati nije bilo mnogo toga", kaže Sol Vejntraub, dok ljulja svoju bebu.
Rejčel je prestala da plače i sada pokušava da uhvati očevu kratku bradu. Vejntraub joj ljubi majušnu ruku.
"Ponovo isprobavaju odbranu Hegemonije", kaže Kasad. Iskre se dižu iz podstaknute vatre, žar lebdi u nebo kao da teži da se spoji sa tamošnjim jarkijim plamenovima.
"Ko je pobedio?" pita Lamija, misleći na nemu svemirsku bitku koja je nebo ispunjavala nasiljem čitave prethodne noći i skoro celog dana.
"Jebote, koga je briga?" kaže Martin Silenus. On pretražuje džepove bunde kao da bi tamo mogao da pronañe punu bocu. Ne pronalazi je. "Jebote, koga je briga", ponovo mrmlja.
"Mene je briga", kaže Konzul umorno. "Ako se Proterani probiju, mogu da unište Hiperion pre nego što pronañemo Šrajka."
Silenus se podrugljivo smeje. "O, to bi baš bilo strašno, zar ne? Da umremo pre nego što otkrijemo smrt? Da budemo ubijeni pre nego što je predviñeno? Da odemo brzo i bez bola, umesto da se večno koprcamo na Šrajkovom trnju? O, kako je to strašna pomisao."
"Umukni", kaže Bron Lamija i glas joj je ponovo lišen osećanja, ali ovaj put ne i pretnje. Ona gleda Konzula. "Pa gde je taj Šrajk? Zašto ga nismo pronašli?"
Diplomata zuri u vatru. "Ne znam. Zbog čega bi ja trebalo da znam?"
"Možda je Šrajk nestao", kaže Otac Hojt. "Možda ste ga, rušenjem antientropijskih polja, oslobodili zauvek. Možda ga je pustošenje odnelo na neko drugo mesto."
Konzul odmahuje glavom i ništa ne govori.
"Ne", kaže Sol Vejntraub. Beba mu spava na ramenu. "Biće on tu. Osećam to."
Bron Lamija klima glavom. "I ja. Čeka." Ona je izvadila nekoliko porcija iz ranca i sada povlači prstenove za podgrevanje i pruža porcije redom u krug.
"Znam da je antiklimaks osnova i potka sveta", kaže Silenus. "Ali, jebote, ovo je smešno. Svi smo se picnuli, a nema gde da umremo."
Bron Lamija gleda mrko, ali ne govori ništa, i neko vreme oni jedu u tišini. Plamenovi blede na nebu i gusto rasute zvezde se vraćaju, ali žar nastavlja da se diže kao da želi da umakne.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 11
Umotan kroz dvostruko posredovanje u snenu izmaglicu ispreturanih misli Bron Lamije, pokušavam da ponovo sklopim dogañaje od poslednjeg svog sanjanja njihovih života.
Hodočasnici su se spustili u dolinu pred zoru, pevajući, dok su pred njima stupale njihove senke zahvaljujući svetlosti bitke milijardu kilometara iznad njih. Čitav dan istraživali su Vremenske Grobnice. Svakog trena očekivali su da umru. Posle nekoliko sati, kada se sunce uzdiglo i hladnoća visoke pustinje ustupila mesto toploti, njihov strah i likovanje su izbledeli.
Dugi dan bio je tih, ako se izuzmu šuštanje peska, povremeni povici i neprekidno stenjanje vetra oko stena i grobnica gotovo ispod praga svesti. I Kasad i Konzul poneli su instrumente koji su merili intenzitet antientropijskih polja, ali Lamija je prva primetila da oni nisu potrebni, da se vremenska oseka i plima mogu osetiti kao blaga mučnina ispunjena osećajem dQja vu koji nije bledeo.
Najbliže ulazu u dolinu nalazila se Sfinga; zatim Grobnica od žada, zidova providnih samo ujutro i u ranom sumraku; potom, na manje od stotinu metara dublje unutra, uzdizala se grobnica zvana Obelisk; staza hodočašća vodila je dalje uz sve šire korito potoka do najveće od svih grobnica, smeštene u središtu, do Kristalnog Monolita, površine lišene bilo kakvih šara ili otvora, ravnog krova u nivou sa vrhovima zidova doline; onda su nailazile Pećinske Grobnice, čiji su ulazi bili vidljivi samo zahvaljujući tome što su do njih vodile dobro utabane staze; i konačno -
gotovo kilometar dalje u dolini - ležala je takozvana Šrajkova Palata, čiji su oštri rubovi i istureni tornjevi podsećali na šiljke stvorenja za koje se govorilo da pohodi tu dolinu.
Čitav dan išli su od grobnice do grobnice, niko od njih sam, i grupa je zastajala pre ulaska u one artefakte u koje se moglo ući. Sol Vejntraub bio je gotovo zgromljen osećanjima kada je video Sfingu i ušao u nju, u istu onu grobnicu u kojoj je njegova kćer bila zaražena Merlinovom bolešću dvadeset šest godina ranije. Instrumenti koje je ostavila ekipa njenog univerziteta još su stajali na tronošcima izvan grobnice, mada niko iz grupe nije mogao da utvrdi da li i dalje dejstvuju i izvršavaju svoje osmatračke dužnosti. Prolazi u Sfingi bili su uski i slični lavirintu baš
onako kao što su na to navodili zapisi u Rejčelinom komlogu, sa nizovima svetlećih kugli i električnih svetiljki koje su za sobom ostavile razne grupe istraživača, sada tamnim i istrošenim.
Koristili su ručne baklje i Kasadov noćni vizir da bi istražili to mesto. Nije bilo nikakvog traga prostoriji u kojoj se Rejčel nalazila kada su se zidovi zatvorili i stisnuli oko nje i kada je bolest počela. Bili su to samo poslednji ostaci nekada moćnih vremenskih plima. Šrajku nije bilo ni traga.
Svaka grobnica nudila je svoj trenutak strave, iščekivanja ispunjenog nadom i strahom, samo da bi ga zamenila antiklimaksom u trajanju od sat ili duže, u prašnjavim, praznim prostorijama istim kao što su bile i za turiste i Hodočasnike Šrajka u proteklim vekovima.
Konačno, dan se okončao razočarenjem i umorom, a senke istočnog zida doline navukle su se preko Grobnica i doline kao zavesa koja se zatvara posle neuspešne pozorišne predstave. Toplina dana je nestala, a hladnoća visoke pustinje brzo se vratila, nošena vetrom koji je mirisao na sneg i na visoka prostranstva Masiva Uzde, dvadeset kilometara ka jugozapadu. Kasad je predložio da se ulogore. Konzul ih je poveo do tradicionalnog mesta gde su Hodočasnici Šrajka provodili poslednju noć pre susreta sa stvorenjem za kojim su tragali. Zaravan blizu Sfinge, sa razbacanim otpacima istraživačkih grupa kao i hodočasnika, zadovoljila je Sola Vejntrauba, koji je pretpostavljao da je tu logorovala i njegova kćer. Niko se nije usprotivio.
Sada, u potpunom mraku, dok je gorelo parče drveta, osetio sam kako se njih šestoro zbijaju bliže... ne samo ka toploti vatre, već i jedno ka drugome... privučeni krhkim, ali opipljivim nitima podeljenog iskustva, ispredenim za vreme putovanja uz reku levitacionom baržom Benares i prelaska planina do Utvrñenja Hronos. I više od toga, osetio sam jedinstvo opipljivije od emotivnih veza; bio mi je potreban tren za to, ali ubrzo sam shvatio da je grupa povezana u mikrosferi podeljenih podataka i mreže čula. Na svetu čiji su primitivni, regionalni releji podataka bili raskinuti već prvim nagoveštajem borbe, pripadnici ove grupe povezali su komloge i biomonitore kako bi podelili informacije i meñusobno se čuvali što su bolje mogli.
Iako su barijere za ulazak bile očigledne i čvrste, nisam imao nikakvih problema da kliznem http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 12
kraj, kroz i ispod njih, hvatajući ograničeni, ali veliki broj nagoveštaja - puls, temperaturu kože, aktivnost kortikalnih talasa, zahteve za pristupom, inventar podataka - što mi je omogućilo izvestan uvid u to šta svako od hodočasnika misli, oseća i radi. Kasad, Hojt i Lamija imali su implante i tok njihovih misli bilo je najlakše osetiti. U toj sekundi, Bron Lamija se pitala nije li potraga za Šrajkom bila greška; nešto ju je grizlo, neposredno ispod površine, ali nepokolebljivo u svom zahtevu da bude saslušano. Osećala je da prenebregava neki strašno važan trag u kome bi moglo da se nalazi razrešenje za... šta?
Bron Lamija je oduvek prezirala misterije; to je bio jedan od razloga koji su je naterali da napusti život izvesne udobnosti i zadovoljstva kako bi postala privatna detektivka. Ali kakva misterija? Gotovo je razrešila ubistvo svoje kibridne mušterije... i ljubavnika... i došla je na Hiperion da ispuni njegovu poslednju želju. A opet, osećala je da ta sumnja koja je grize ima malo veze sa Šrajkom. Šta je to bilo?
Lamija odmahnu glavom i prodžara vatru koja je gasnula. Telo joj je bilo snažno, odgojeno tako da odoleva Lususovoj gravitaciji od 1,3 standardne i uvežbano da bude još snažnije, ali ona već nekoliko dana nije spavala i bila je veoma, veoma umorna. Postala je neodreñeno svesna toga da neko govori.
"...samo da se istuširamo i uzmemo nešto hrane", kaže Martin Silenus. "Možda da upotrebimo vašu komunikacionu jedinicu i fetlinijsku vezu i vidimo ko pobeñuje u ratu."
Konzul odmahuje glavom. "Još ne. Brod je samo za slučaj krajnje nužde."
Silenus uzmahuje ka noći, Sfingi i sve jačem vetru. "Mislite da ovo nije krajnja nužda?"
Bron Lamija shvata da govore o tome da Konzul dovede svoju svemirsku letelicu ovamo iz grada Kitsa. "Jesi li siguran da ne misliš na krajnju nuždu koja se ogleda u odsustvu alkohola?"
pita ona.
Silenus zuri u nju. "Zar bi smetalo ako bismo štogod popili?"
"Ne", kaže Konzul. On trlja oči i Lamija se priseća da je i on alkoholičar. Ali njegov odgovor na dovoñenje broda ovamo bio je odričan. "Sačekaćemo sve dok ne budemo morali to da učinimo."
"A šta je sa fetlinijskim predajnikom?" kaže Kasad.
Konzul klima glavom i vadi drevni komlog iz malog ranca. Instrument je pripadao njegovoj baki Siri, a pre nje njenim dedovima. Konzul dodiruje disključ. "Ovim mogu da emitujem, ali ne i da primam."
Sol Vejntraub je spustio usnulo dete u otvor najbližeg šatora. Sada se okreće ka vatri. "A poslednji put ste poslali poruku kada smo stigli u Utvrñenje?"
"Da."
Ton Martina Silenusa je sarkastičan. "I treba da poverujemo... kada nam to kaže dokazani izdajnik?"
"Da." Konzulov glas je destilisani, čisti premor.
Kasadovo suvonjavo lice lebdi u tami. Njegovo telo, noge i ruke mogu se razaznati samo kao crnilo naspram ionako tamne pozadine. "Ali poslužiće da pozovemo brod ako nam zatreba?"
"Da."
Otac Hojt prikuplja plašt oko sebe, kako ovaj ne bi lepršao na sve jačem vetru. Pesak škripi po vuni i tkanini šatora. "Zar se ne plašite da će lučke vlasti ili SILA premestiti brod kako bi čačkali po njemu?" pita on Konzula.
"Ne." Konzulova glava jedva se pomera, kao da je suviše umoran da u potpunosti odmahne njome. "Našu dozvolu za sletanje izdala je sama Gledstonova. Takoñe, Guverner-General mi je prijatelj... bio mi je prijatelj."
Ostali su upoznali nedavno postavljenog guvernera Hegemonije neposredno po sletanju; za Bron Lamiju, Teo Lejn izgledao je kao čovek katapultiran u dogañaje prekrupne za njegove sposobnosti.
"Vetar je sve jači", kaže Sol Vejntraub. On okreće telo tako da zaštiti bebu od letećeg peska. I http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 13
dalje žmirkajući u oluju, naučnik kaže: "Pitam se je li Het Mastin tamo napolju?"
"Sve smo pretražili", kaže Otac Hojt. Glas mu je prigušen pošto je pognuo glavu u prevoje plašta.
Martin Silenus se smeje. "Izvini, pope", kaže on, "ali neviñeno sereš." Pesnik ustaje i odlazi do ruba svetlosti vatre. Vetar mu nabira krzno bunde i otkida mu reči u noć. "U zidovima litica postoji hiljadu mesta za skrivanje. Kristalni Monolit krije svoj ulaz pred nama... ali pred jednim Templarom? A osim toga, videli ste stepenište koje vodi do lavirinta iz najdublje sobe Grobnice od žada."
Hojt diže pogled, stisnuvši oči zbog bockanja peska u vetru. "Mislite da je tamo? U lavirintu?"
Silenus se smeje i diže ruke. Svila njegove komotne bluze nabire se i nadima. "Jebote, kako ja to mogu da znam, Padre? Sve što znam jeste da je Het Mastin sada možda tamo, možda nas posmatra i čeka da se vrati i zatraži svoj prtljag." Pesnik pokazuje na Mebijusovu kocku u središtu male gomile opreme. "Ili je možda već mrtav. Ili možda nešto još gore."
"Još gore?" kaže Hojt. Sveštenikovo lice ostarilo je u poslednjih nekoliko sati. Oči su mu upala ogledala bola, a osmeh mu je grč.
Martin Silenus vraća se dugim koracima do zamiruće vatre. "Još gore", kaže on. "Možda se koprsca na Šrajkovom čeličnom drvetu. Gde ćemo se i mi naći za nekoliko..."
Bron Lamija iznenada ustaje i hvata pesnika za košulju. Podiže ga sa tla, trese i spušta sve dok mu se lice ne nañe na istoj visini kao i njeno. "Još jednom", kaže ona tiho, "i uradiću ti neke jako bolne stvari. Neću te ubiti, ali poželećeš da sam to učinila."
Pesnik se smeši svojim osmehom satira. Lamija ga ispušta i okreće leña. Kasad kaže: "Umorni smo. Lezite svi i spavajte. Ja ću ostati na straži."
Moji snovi o Lamiji mešaju se sa Lamijinim snovima. Nije neprijatno deliti snove i misli s jednom ženom, makar to bila i žena od koje me razdvaja ponor vremena i kulture daleko veći od bilo kog zamišljenog jaza meñu polovima. Na čudan način, neobično sličan odrazu u ogledalu, ona sanja o svom mrtvom ljubavniku, Džoniju, o njegovom premalenom nosu i previše tvrdoglavoj vilici, o predugačkoj kosi koja mu u uvojcima pada na okovratnik i očima - tim izražajnim, prekomerno otvorenim očima koje odveć slobodno animiraju lice što bi moglo, da nije tih očiju, da pripada bilo kom od hiljadu seljaka roñenih na dan jahanja od Londona.
Lice o kome je sanjala bilo je moje. Glas koji je čula u tom snu bio je moj. Ali voñenje ljubavi koje je sanjala - a sada ga se i sećala - nije bilo nešto što sam ja iskusio. Tražio sam način da umaknem iz njenog sna, makar pronašao samo sopstveni. Ako je već trebalo da budem voajer, onda je bolje bilo da to budem u ispreturanim veštačkim sećanjima koja su mi zamenjivala snove.
Ali nije mi bilo dopušteno da sanjam sopstvene snove. Još ne. Sumnjam da sam roñen - i ponovo roñen na svojoj samrtnoj postelji - naprosto samo da bih sanjao snove o svom mrtvom i dalekom blizancu.
Prepustio sam se, prestao sa borbom da se probudim, i nastavio da sanjam.
Bron Lamija se budi brzo, s trzajem, izbačena iz prijatnog sna nekim zvukom ili pokretom.
Jedan dugi sekund rastrojena je; mrak je, čuje se buka - ne mehanička - snažnija od većine zvukova u Košnici Lususa u kojoj živi; opijena je umorom, ali zna da se probudila posle vrlo malo sna; sama je u malom, zatvorenom prostoru, u nečemu što podseća na predimenzioniranu vreću za spavanje.
Podignuta na svetu gde je zatvoreni prostor značio bezbednost od surovog vazduha, vetra i životinja, gde su mnogi ljudi patili od agorafobije suočeni sa retkim otvorenim mestima, ali je malo njih uopšte znalo za značenje reči klaustrofobija, Bron Lamija svejedno reaguje kao klaustrofob: maše rukama kroz vazduh, odguruje sa sebe prekrivač i šatorsko krilo u paničnoj žurbi da pobegne iz male čaure od fiberplastike, puzi, provlači se pomoću šaka, podlaktica i laktova, sve dok se ne nañe napolju, sa peskom pod rukama i nebom iznad sebe.
Nije to nebo, shvata ona i najednom vidi i priseća se gde se nalazi. Pesak. Razduvani, jarosni http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 14
kovitlac peščane oluje pune čestica, bocka joj lice poput čioda. Logorska vatra je ugašena i prekrivena peskom. Pesak se nataložio na stranama sva tri šatora izloženim vetru i njihova krila lepeću, pucaju poput praskova puške na vetru, a dine novonanesenog peska narasle oko logora ostavljaju pruge, brazde i hrbate tamo gde se nalaze šatori i oprema. Niko se ni ne pomera u drugim šatorima. Šator koji je delila sa Ocem Hojtom napola se srušio, gotovo zatrpan sve višim dinama.
Hojt.
Njegovo odsustvo bilo je ono što ju je probudilo. Čak i u snovima, neki deo njene svesti bio je svestan tihog disanja i gotovo nerazaznatljivog stenjanja usnulog sveštenika dok se ovaj hrvao sa bolom. Negde u proteklih pola sata, on je otišao. Verovatno pre samo nekoliko minuta; Bron Lamija je znala da je, čak i dok je sanjala Džonija, bila svesna zvuka šuštanja i klizanja bučnijeg od škripe peska i urlika vetra.
Lamija ustaje i zaklanja oči pred peščanom olujom. Veoma je mračno, zvezde su zaklonjene visokim oblakom i površinskom olujom, ali slabo, gotovo električno zračenje ispunjava vazduh i odbija se od površine stenja i dina. Lamija shvata da njegovo poreklo i jeste električno, da je vazduh ispunjen statikom od koje uvojci njene kose skaču i koprcaju se u krug, kao kod Meduze.
Statički naboji puze uz rukave njene tunike i lebde iznad površine šatora kao vatra svetog Elma.
Dok joj se oči prilagoñavaju, Lamija shvata da su nestalne dine obasjane bledom vatrom.
Četrdeset metara istočno, grobnica zvana Sfinga pucketa i pulsira svojim obrisima u noći. Talasi struje prelaze preko izbočenih dodataka koje često zovu krilima.
Bron Lamija gleda oko sebe, ne vidi ni traga Ocu Hojtu, pa pomišlja da pozove upomoć.
Shvata da joj se glas neće čuti od rike vetra. Pita se na sekund nije li sveštenik naprosto otišao u jedan od preostalih šatora ili u grubi klozet dvadeset metara zapadno, ali nešto joj govori da nije tako. Ona gleda Sfingu i - za najkraći mogući tren - kao da vidi obličje muškarca, čiji crni plašt leprša kao oboreni barjak na ramenima pogurenim protiv vetra, ocrtano naspram statičkog sjaja grobnice.
Neka ruka spušta joj se na rame.
Bron Lamija se izvija, pada u borbeni čučanj, isturivši levu pesnicu, ukrutivši desnu ruku.
Prepoznaje Kasada koji stoji tamo. Pukovnik je upola viši od Lamije - i upola vitkiji - i minijaturna munja seva i obasjava njegovo mršavo telo dok se naginje da joj vikne u uvo.
"Onamo je otišao!" Dugačka, crna ruka strašila opruža se prema Sfingi.
Lamija klima glavom i viče, mada i sama gotovo ne čuje sopstveni glas od rike. "Hoćemo li povesti i ostale?" Zaboravila je da je Kasad na straži. Zar taj čovek nikada ne spava?
Fedman Kasad odmahuje glavom. Viziri su mu podignuti, a kaciga rastavljena tako da obrazuje kapuljaču na zadnjoj strani njegovog borbenog oklopnog kombinezona. Kasadovo lice izgleda veoma bledo zbog svetlucanja njegove odeće. On pokazuje na Sfingu. Višenamenska puška SILE ugneždena mu je u prevoju leve ruke. Ručne bombe, kutija za dvogled i tajanstveniji predmeti vise mu o kukicama i mrežastim pojasevima sa oklopa. On ponovo pokazuje na Sfingu.
Lamija se naginje napred i viče. "Da li ga je uzeo Šrajk?"
Kasad odmahuje glavom.
"Možete li da ga vidite?" Ona pokazuje na njegov noćni vizir i dvogled.
"Ne", kaže Kasad. "Oluja. Smeta svetlosnim otiscima."
Bron Lamija okreće leña vetru, oseća kako joj čestice udaraju o vrat kao iglice iz flešetnog pištolja. Ispituje svoj komlog, ali ovaj joj saopštava samo to da je Hojt živ i da se kreće; ništa drugo ne prenosi se na opštoj frekvenciji. Ona se pomera sve dok ne doñe do Kasada, tako da im leña obrazuju zid pred olujom. "Hoćemo li krenuti za njim?" viče.
Kasad odmahuje glavom. "Ne smemo ostaviti perimetar bez straže. Ostavio sam indikatore, ali..." On pokazuje na oluju.
Bron Lamija se saginje natrag u šator, navlači čizme i izlazi sa ogrtačem za sve vremenske uslove i očevim automatskim pištoljem. Konvencionalnije oružje, Gir-ošamućivač, nalazi joj se u grudnom džepu ogrtača. "Idem, onda, ja", kaže.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 15
Isprva misli da je pukovnik nije čuo, ali onda vidi nešto u njegovim bledim očima i zna da jeste. On kucka po vojnom komlogu na ručnom zglobu.
Lamija klima glavom i proverava da li su njen implant i komlog postavljeni na najširu frekvenciju. "Vratiću se", kaže ona i gaca uz sve veću dinu. Nogavice pantalona svetlucaju joj od statičkog pražnjenja, a pesak izgleda kao da je živ zbog srebrnastobelih pulseva struje koja hita po njegovoj išaranoj površini.
Dvadeset metara od logora, ona više ne može uopšte da ga vidi. Još deset metara dalje i Sfinga se uzdiže iznad nje. Ocu Hojtu nema ni traga; otisci stopala u oluji ne potraju ni deset sekundi.
Široki ulaz u Sfingu otvoren je, kao što je bio otvoren otkad je čovečanstvo saznalo za to mesto. Sada je on crni pravougaonik u zidu slabog sjaja. Logika je navodila na pomisao da je Hojt otišao tamo - ako ništa drugo, ono da se skloni od oluje, ali nešto potpuno izvan logike govori joj da to nije sveštenikovo odredište.
Bron Lamija s naporom hoda pored Sfinge, odmara se nekoliko trenutaka u zavetrini i briše pesak s lica kako bi ponovo mogla slobodno da diše, a onda kreće dalje, prateći slabo vidljivu, utabanu stazu izmeñu dina. Ispred nje, Grobnica od žada svetluca mlečnozelena u noći, glatkih oblina i vrhova masnih od zlokobnog sjaja.
Stisnuvši oči, Lamija ponovo gleda i vidi kako se neko ili nešto ocrtava naspram tog sjaja za najkraći mogući tren. Onda prilika ili nestaje u unutrašnjosti grobnice ili ponovo ostaje nevidljiva naspram crnog polukruga njenog ulaza.
Lamija spušta glavu i kreće napred, dok je vetar gura i naleće na nju kao da je požuruje prema nečemu važnom.
4.
Vojni brifing jednolično se nastavljao ka sredini prepodneva. Pretpostavljam da su takvi sastanci delili iste osobine - sažeti, monotoni govor koji se nastavljao kao zujanje u pozadini, ustajali ukus prevelikih količina kafe, koprena dima u vazduhu, gomile odštampanih stvari i iznad svega kortikalna vrtoglavica od pristupa kroz implante - već mnogo vekova. Pretpostavljam da je, u vreme kada sam bio dečak, to bilo jednostavnije; Velington bi okupio svoje ljude, one koje je hladno i precizno nazivao 'zemaljskim kalom', ne bi im rekao ništa i poslao bi ih u smrt.
Ponovo usmerih pažnju na grupu. Nalazili smo se u velikoj prostoriji sivih zidova, oživljenoj belim pravougaonicima svetla, sivim tepihom, potkovičastim stolom sivim kao čelik sa crnim disključevima i ponekom bocom vode. CEO Meina Gledston sedela je u središtu luka stola, sa hijerarhijski poreñanim senatorima i ministrima kabineta kraj sebe, kao i vojnim oficirima i ostalim drugorazrednim donosiocima odluka dalje niz zakrivljenje. Iza svih njih, ali ne za stolom, sedeo je neizbežni grozd añutanata (niko iz SILE nije imao čin niži od pukovnika), a iza njih - u foteljama koje su izgledale manje udobno - añutanti añutanata.
Ja nisam imao fotelju. Sa grozdom ostalog pozvanog, ali očito nepotrebnog osoblja, sedeo sam na stoličici u zadnjem uglu sobe, dvadeset metara od CEO i još dalje od oficira koji je držao brifing, mladog pukovnika sa pokazivačem u ruci i glasom u kome nije bilo ni trunke oklevanja.
Iza pukovnika nalazila se zelenosiva ploča pozivnih šablona, a ispred njega malo uzdignuta omnisfera nalik na one koje se mogu naći u svakoj holojami. S vremena na vreme, šablon bi se zamaglio i oživeo; ponekad se u vazduhu javljala izmaglica složenih holoa. Minijature tih dijagrama svetlucale su na svakoj pločici disključa i lebdele iznad nekoliko komlogova.
Sedeo sam na svojoj stoličici, posmatrao Gledstonovu i crtao poneku skicu.
Pošto sam se tog jutra probudio u gostinskoj sobi Doma Vlade, sa jarkom svetlošću Tau Cetijevog sunca koja je nadirala izmeñu zavesa boje breskve, automatski razvučenih u 06.30, kada je trebalo da se probudim, na sekund sam bio izgubljen, izmešten, i dalje u poteri za Lenarom Hojtom i u strahu od Šrajka i Heta Mastina. A onda, kao da je neka sila udovoljila mojoj želji da me ostavi da sanjam sopstvene snove, zbunjenost se zakratko povećala i ja sam seo uz nagli uzdah, ogledajući se pometeno, očekujući da tepih boje limuna i svetlost boje breskve izblede kao grozničavi san da bi ostavili samo bol, šlajm i strašna krvarenja, krv na čaršavima, http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 16
dok se soba ispunjena svetlom rastače u senke tamnog stana na 'Piazza di Spagna', a iznad svega se nadnosi senzitivno lice Džozefa Severna koji se naginje napred, posmatra i čeka da umrem.
Dvaput sam se istuširao, najpre vodom, a potom zvukom, odenuo novo sivo odelo koje me je čekalo na upravo nameštenom krevetu kada sam izišao iz kupatila i krenuo da pronañem istočno dvorište gde se - kako me je obavestila poruka ostavljena kraj moje nove odeće - služio doručak gostima Doma Vlade.
Sok od pomorandže bio je sveže isceñen. Slanina je bila reš pečena i prava. U novinama je stajalo da će se CEO Gledston obratiti Mreži preko SveStvari i medija u 10.30 po standardnom vremenu Mreže. Stranice su bile pune vesti o ratu. Ravne fotografije armade sijale su u punoj boji. General Morpurgo smrknuto je zurio sa treće strane; novine su ga nazivale 'herojem Druge Hajtove pobune.' Dajana Filomel okrznula me je pogledom sa obližnjeg stola, gde je doručkovala sa svojim mužem Neandertalcem. Haljina joj je tog jutra bila formalnija, tamnoplava i daleko je manje otkrivala, ali šlic sa strane pružao je makar naznaku sinoćne predstave. Nije skidala oči sa mene dok je podizala režanj slanine lakiranim noktima i oprezno zagrizala. Hermund Filomel zaroktao je kada je pročitao nešto što mu je odgovaralo na presavijenim finansijskim stranama.
"Migracioni grozd Proteranih... opštepoznat kao Roj... otkrila je oprema za praćenje Hokingove distorzije u Kamovom Sistemu pre manje od tri standardne godine", govorio je mladi oficir koji je držao brifing. "Odmah po otkrivanju, udarna jedinica SILE broj 42 izvršila je prethodnu konfiguraciju za evakuaciju Hiperionovog sistema, prešla kovitom u status C-plus sa Parvatija sa zapečaćenim nareñenjima da omogući postavljanje dalekobacača u portalnom dometu Hiperiona. Istovremeno, udarna jedinica 87,2 odaslana je iz pripremne oblasti Solkov-Tikate oko Kama III, sa nareñenjima da se susretne sa evakuacionim snagama u Hiperionovom sistemu, da pronañe migracioni grozd Proteranih i da se upusti u borbu i uništi njihove vojne komponente..." Slike armade pojaviše se na pozivnom šablonu ispred mladog pukovnika. On mahnu pokazivačem i linija rubinske svetlosti proseče veći holo kako bi osvetlila jedan od Tri-K
brodova u formaciji. "Udarna jedinica 87,2 nalazi se pod komandom admirala Našite, koji je na palubi HS Hebrida..."
"Da, da", progunña general Morpurgo, "sve to znamo, Jani. Ubrzaj malo."
Mladi pukovnik prisili se na osmeh, neprimetno klimnu glavom generalu i CEO Gledston, pa nastavi glasom za trunku manje sigurnim. "Šifrovane fetlinijske poruke UJ 42 u poslednja sedamdeset dva standardna sata opisuju bitke izmeñu izvidnica evakuacione udarne jedinice i spoljnih elemenata migracionog grozda Proteranih..."
"Roja", prekinu ga Li Hant.
"Da", reče Jani. On se okrenu prema šablonu i pet metara zamagljenog stakla buknu i ožive.
Za mene je displej bio nerazumljivi lavirint tajanstvenih simbola obojenih vektorskih linija, suptratnih šifara i akronima SILE koji su samo doprinosili opštem haosu. Možda sve to nije značilo ništa ni najvišim oficirima i starijim političarima u prostoriji, ali niko nije stavio do znanja da je tako. Započeo sam novi crtež Gledstonove, sa Morpurgovim profilom buldoga u pozadini.
"Iako su prvi izveštaji nagoveštavali prateće Hokingove talase od otprilike četiri hiljade pogona, taj broj može da zavede", nastavio je pukovnik po imenu Jani. Zapitao sam se da li mu je to ime ili prezime. "Kao što znate, groz... ovaj... Rojevi Proteranih mogu se sastojati i od deset hiljada zasebnih pogonskih jedinica, ali ogromna većina otpada na male jedinice koje su ili nenaoružane ili imaju zanemarljivi vojni značaj. Procene mikrotalasnih, fetlinijskih i drugih emisija navode na pomisao da..."
"Izvinite", reče Meina Gledston, čiji je vremešni glas bio u oštroj suprotnosti sa sladunjavim i tečnim glasom oficira za brifing, "ali, možete li nam reći koliko brodova Proteranih ima vojni značaj?"
"Ah..." reče pukovnik, bacivši pogled ka pretpostavljenima.
General Morpurgo pročisti grlo. "Mi mislimo oko šest... možda najviše sedam stotina", reče http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 17
on. "Ništa zbog čega bi se trebalo zabrinuti."
CEO Gledston podiže obrvu. "A kolike su naše borbene grupe?"
Morpurgo klimnu glavom ka mladom pukovniku da stane na mestu voljno. Morpurgo odgovori. "Udarna jedinica 42 sastoji se od oko šezdeset brodova, CEO. Udarna jedinica..."
"Udarna jedinica 42 je grupa za evakuaciju?" reče Gledstonova.
General Morpurgo klimnu glavom i ja pomislih da sam ugledao naznaku snishodljivosti u njegovom osmehu. "Da, gospo. Udarna jedinica 87,2, borbena grupa koja je prešla unutar sistema pre oko jedan sat..."
"Da li je šezdeset brodova bilo dovoljno za sukob sa šest ili sedam stotina njihovih?" upita Gledstonova.
Morpurgo baci pogled na jednog od svojih kolega oficira, kao da moli za strpljenje. "Da", reče on, "više nego dovoljno. Morate razumeti, CEO, da šest stotina Hokingovih pogona možda zvuči kao mnoštvo, ali o njima ne treba uopšte brinuti kada se nalaze u brodovima za jednu osobu, izviñačkim brodovima ili u jednoj od onih jurišnih letelica za pet osoba, koje nazivaju kopljanicima. Udarna jedinica 42 sastojala se od preko dvadeset kovit-brodova glavne linije, uključujući i nosače Olimpova senka i Stanica Neptun. Svaki od njih može da lansira više od stotinu lovaca ili ALR-a." Morpurgo zapetlja po džepu, izvuče dimni štapić veličine cigare, onda kao da se seti da Gledstonova mrko gleda na to, pa ga strpa natrag u sako, namrštivši se. "Kada Udarna jedinica 87,2 završi sa svojim borbenim rasporeñivanjem, imaćemo više nego dovoljno vatrene moći da se pozabavimo i sa desetak Rojeva." I dalje namršten, on klimnu glavom Janiju da nastavi.
Pukovnik pročisti grlo i uperi pokazivač u pozivni displej. "Kao što možete da vidite, udarna jedinica 42 bez po muke je raščistila neophodni prostor za početak izgradnje dalekobacača. Ta izgradnja započela je pre šest nedelja, po standardnom vremenu Mreže, i dovršena je juče u 16.24. Početni napadi Proteranih odbijeni su bez gubitaka UJ 42 i u proteklih četrdeset osam sati zapodenuta je velika bitka izmeñu isturenih formacija udarne jedinice i glavnine snaga Proteranih. Žiža tog okršaja nalazila se ovde" - Jani ponovo pokaza i deo displeja zapulsira plavim svetlom ispod vrha njegovog pokazivača - "dvadeset devet stepeni iznad ravni ekliptike, trideset AJ Astronomskih jedinica - prim. prev. do Hiperionovog sunca, približno 0,35 AJ od hipotetičkog oboda Ortovog oblaka sistema."
"Gubici?" reče Li Hant.
"Sasvim u okviru prihvatljivih granica za jednu ovako dugotrajnu bitku", reče mladi pukovnik, koji je izgledao kao da nikada nije bio ni svetlosnu godinu blizu neprijateljske vatre. Plava kosa bila mu je pažljivo začešljana u stranu i blistala je pod snažnim sjajem tačaka. "Dvadeset šest lovaca Hegemonije za brze napade uništeno je ili nestalo, dvanaest torpednih ALR-a, tri bakljobroda, transport goriva Ponos Askvita i krstarica Drakoni III."
"Koliko je izgubljeno ljudi?" upita CEO Gledston. Glas joj je bio veoma tih.
Jani brzo pogleda Morpurga, ali sam odgovori na postavljeno pitanje. "Oko dve hiljade trista", reče on. "Ali trenutno su u toku operacije spasavanja i ima nade da će se pronaći neki od preživelih sa Drakonija." On ispravi tuniku i brzo nastavi. "To bi trebalo odvagnuti naspram potvrñenog uništenja stotinu pedeset ratnih brodova Proteranih. Naši upadi u migracioni gr... Roj imali su za ishod uništenje dodatnih trideset do šezdeset letelica, uključujući i farme kometa, brodove za preradu rude i najmanje jedan komandni grozd."
Meina Gledston protrlja čvornovate prste. "Da li je procena gubitaka - naših gubitaka -
obuhvatila i putnike i posadu uništenog drvobroda Igdrasil, koji smo odredili za evakuaciju?"
"Ne, gospo", odgovori Jani kratko. "Iako je u to vreme bio u toku napad Proteranih, naše analize pokazuju da Igdrasil nije uništen u neprijateljskoj akciji."
Gledstonova ponovo podiže obrvu. "Nego kako?"
"Sabotažom, koliko u ovom trenutku možemo da ustanovimo", odvrati pukovnik. On izbaci novi dijagram Hiperionovog Sistema na displeju.
General Morpurgo baci pogled na svoj komlog i reče: "A-a, preñi na odbranu na tlu, Jani. CEO
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 18
mora da održi govor za trideset minuta."
Dovršio sam skicu Gledstonove i Morpurga, protegnuo se i potražio oko sebe novu temu. Li Hant je izgledao kao izazov, sa tim neupadljivim, gotovo zgrčenim licem. Kada sam ponovo podigao pogled, holo Hiperionovog globusa prestao je da se okreće i razvio se u niz pljosnatih projekcija: kosi ekvipravougaonici, Boneove ortografske rozete, sinusoidne azimutne ekvidistance, polikonusni hiperkorigovani Kuvaci, kompjuterski ešerovani, Brizmajsterove, Bakminsterove i Milerove cilindrične ravni, multikoligrafske i 'satplot' standardne, pre nego što su se razvile u uobičajenu Robinson-Beirdovu mapu Hiperiona.
Osmehnuo sam se. Bilo je to nešto najlepše što sam video otkad je započeo brifing. Nekoliko ljudi Gledstonove pomeralo se nestrpljivo. Želeli su da dobiju makar deset minuta sa CEO pre početka emitovanja.
"Kao što znate", započe pukovnik, "Hiperion je devet zarez osamdeset devet standarda Stare Zemlje na Turon-Lomijeovoj Skali..."
"O, zaboga", zareža Morpurgo, "preñi na raspored trupa i završi više s tim."
"Da, ser." Jani proguta knedlu i podiže pokazivač. Glas mu više nije bio siguran. "Kao što znate... hoću da kažem..." On pokaza na najseverniji kontinent, koji je lebdeo kao loše izvedena skica konjske glave i vrata, završavajući se nazubljeno tamo gde bi kod životinje počeli grudni i leñni mišići. "Ovo je Ekvus. Zvanično se zove drugačije, ali svako ga tako zove otkad... to je Ekvus. Lanac ostrva koji se pruža jugoistočno... ovde i ovde... zovu Mačkom sa Devet Repova. U
stvari, to je arhipelag sa više od stotinu... u svakom slučaju, drugi po veličini kontinent nazivaju Akvila, a možda i možete da uočite kako mu oblik podseća na orla sa Stare Zemlje, sa ovim kljunom ovde... na severozapadnoj obali... i kandžama isturenim ovde, na jugozapadu... i najmanje jednim podignutim krilom ovde, tako da se pruža do severoistočne obale. Ovaj deo je takozvana Visoravan Pinion i gotovo je nepristupačan zahvaljujući plamenim šumama, ali ovde...
i ovde... jugozapadno, nalaze se glavne plantaže fiberplastike..."
" Raspored trupa", zareža Morpurgo.
Skicirao sam Janija. Ustanovio sam da je grafitom nemoguće dočarati preznojavanje.
"Da, ser. Treći kontinent je Ursus... pomalo liči na medveda... ali nijedna od trupa SILE nije se tamo spustila zato što je on kod južnog pola i gotovo je nenastanjiv, iako teritorijalne snage Hiperiona tamo drže stanicu za osluškivanje..." Jani kao da je osetio da blebeće. Pribrao se, obrisao gornju usnu nadlanicom i nastavio staloženijim tonom. "Primarni raspored SILE:tle nalazi se ovde... ovde... i ovde." Njegov pokazivač obasja oblasti blizu prestonice Kitsa, visoko na vratu Ekvusa. "Jedinice SILE:svemir obezbedile su primarnu svemirsku luku u prestonici, kao i sekundarna polja ovde... i ovde." On dodirnu gradove Endiminion i Port Romens, oba na kontinentu Akvila. "Jedinice SILE:tle pripremile su odbrambene instalacije ovde..." Žmirnu dvadesetak crvenih svetala; većina na delovima vrata i grive Ekvusa, ali nekoliko i na Akvilinom Kljunu i u regionima Port Romensa. "To obuhvata i elemente Marinaca, kao i kopnenu odbranu i komponente zemlja-vazduh i zemlja-svemir. Vrhovna Komanda očekuje da, za razliku od Bresije, na samoj planeti neće doći do borbi, ali ukoliko pokušaju sa invazijom, bićemo spremni za to."
Meina Gledston pogleda na svoj komlog. Do njenog emitovanja uživo ostalo je još
sedamnaest minuta. "Šta je sa planovima za evakuaciju?"
Janijeva obnovljena pribranost namah se raspade. On pogleda sa izvesnim očajanjem ka svojim pretpostavljenim oficirima.
"Nema nikakve evakuacije", reče admiral Sing. "Bila je to finta, mamac za Proterane."
Gledstonova poče da lupka vrhovima prstiju. "Na Hiperionu se nalazi nekoliko miliona ljudi, admirale."
"Da", reče Sing, "i mi ćemo ih zaštititi, ali evakuacija makar i šezdesetak hiljada grañana Hegemonije ne dolazi u obzir. Nastao bi haos kada bismo dopustili da sva tri miliona navale u Mrežu. Osim toga, iz bezbednosnih razloga, to nije moguće."
"Šrajk?" zapita Li Hant.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 19
"Bezbednosni razlozi", ponovi general Morpurgo. "Proterani su se povukli do središta Roja, oko šezdeset AJ od Hiperiona. U pogledu bilo kakvih namera i ciljeva, sistem je bezbedan.
Hiperion je bezbedan. Čekamo na protivnapad, ali znamo da možemo da ga izdržimo. Ponovo, u pogledu bilo kakvih namera i ciljeva, Hiperion je sada deo Mreže. Pitanja?"
Nije ih bilo. Gledstonova iziñe sa Li Hantom, čoporom senatora i svojih añutanata. Vojna lica okupiše se u gomile, očigledno onako kako im je to nalagao čin. Añutanti se raštrkaše. Nekoliko izveštača kojima je bilo dopušteno da uñu u prostoriju otrča do svojih ekipa sa imažerima koje su ih čekale napolju. Mladi pukovnik, Jani, ostade u stavu na mestu voljno, zagledan u prazno, veoma bledog lica.
Sedeo sam još trenutak, zureći u prizvanu mapu Hiperiona. Sličnost kontinenta Ekvusa sa konjem bila je veća sa ove udaljenosti. Sa mesta na kom sam sedeo, mogao sam taman da razlučim planine Masiva Uzde i narandžastožutu boju visoke pustinje ispod konjskog 'oka.'
Nikakvi odbrambeni položaji SILE nisu bili označeni severoistočno od planina, nikakvi simboli osim majušnog crvenog sjaja koji je mogao predstavljati mrtvi Grad Pesnika. Vremenske Grobnice uopšte nisu bile označene. Kao da Grobnice nisu imale nikakav vojni značaj, nikakvu ulogu u onome što će se dogoditi tokom dana. Ali ja sam nekako znao da nije tako. Nekako sam pretpostavljao da čitav rat, pokreti hiljada, sudbina miliona - možda i milijardi - zavise od postupaka šestoro ljudi u tom neoznačenom potezu narandžaste i žute boje.
Zatvorio sam blok za skiciranje, strpao olovke u džepove, potražio izlaz, pronašao ga i upotrebio.
Li Hant mi priñe u jednom od dugačkih hodnika koji su vodili ka glavnom ulazu. "Odlazite?"
Udahnuh. "Zar mi to nije dopušteno?"
Hant se osmehnu, ako se to izvijanje tankih usana uopšte može nazvati osmehom. "Naravno da jeste, M. Severn. Ali CEO Gledston me je zamolila da vam kažem da bi ponovo želela da porazgovara sa vama danas po podne."
"Kada?"
Hant slegnu ramenima. "U bilo koje doba posle njenog govora. Kad vama to bude odgovaralo."
Klimnuh glavom. Bukvalno milioni lobista, lovaca na posao, potencijalnih biografa, poslovnih ljudi, obožavalaca CEO i mogućih atentatora dali bi gotovo sve samo da mogu da provedu jedan minut sa najistaknutijim voñom Hegemonije, nekoliko sekundi sa CEO Gledston, a ja sam mogao da se sastanem sa njom 'kad mi to bude odgovaralo.' Ko je ikada rekao da vasiona nije luda?
Progurah se pored Lija Hanta i krenuh ka prednjim vratima.
Zahvaljujući dugoj tradiciji, Dom Vlade nije imao javne dalekobacačke portale unutar svojih zidova. Kratka staza vodila je kraj bezbednosnih pregrada na glavnom ulazu i kroz vrt ka niskoj, beloj zgradi koja je služila kao štab izveštača i terminal. Izveštači su se okupili oko centralne jame za posmatranje, gde su poznato lice i glas Luelina Drejka, 'glasa SveStvari', objašnjavali da je nastupajući govor CEO Gledston 'od životne važnosti za Hegemoniju.' Klimnuh glavom ka njemu, pronañoh slobodni portal, pokazah svoju univerzalnu karticu i krenuh u potragu za nekom kafanom.
Veliko Predvorje bilo je, kad jednom stignete tamo, jedino mesto u Mreži gde ste mogli besplatno da koristite dalekobacač. Svaki svet u Mreži nudio je najmanje jedan svoj najfiniji urbani blok - TC2 je obezbedio dvadeset tri takva bloka - za kupovinu, zabavu, fine restorane i kafane. Naročito kafane.
Kao i reka Tetis, Veliko Predvorje teklo je izmeñu vojnički velikih dalekobacačkih portala, visine dve stotine metara. Sa omotačem, dobijao se efekt beskrajne glavne ulice, torusa materijalnih zadovoljstava dugačkog stotinu kilometara. Čovek je mogao, poput mene tog jutra, da stoji pod blistavim suncem Tau Cetija i da gleda niz Predvorje u noćni centar Deneba Drei, http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 20
pun neona i holoa, kao i da ugleda Glavnu Tržnicu Lususa sa stotinu spratova, znajući da iza nje leže zasenčeni butici Božjeg Gaja sa sopstvenim predvorjem od opeka i liftovima za Krošnje, gde se najskuplje ručavalo u Mreži.
Nije me bilo ni najmanje briga za to. Želeo sam samo da pronañem neku mirnu kafanu.
Kafane na TC2 bile su previše ispunjene birokratama, izveštačima i raznim poslovnim tipovima, pa sam uzeo jedan od šatlova Predvorja i sišao na glavni bulevar Sol Drakoni Septema.
Gravitacija je mnoge obeshrabrivala - obeshrabrivala je i mene - ali to je značilo da su kafane praznije i da su oni koji se u njima nalaze došli tamo zbog pića.
Mesto koje sam odabrao bila je kafana na nivou tla, gotovo skrivena pod potpornim stubovima i servisnim toboganima glavnog tržnog centra, tako da je unutrašnjost bila mračna: tamni zidovi, tamno drvo, tamne mušterije - kože crne onoliko koliko je moja bila bleda. Bilo je to dobro mesto za piće i ja ga i poručih, započevši duplim skočem, sve ozbiljniji kako je vreme odmicalo.
Čak se ni tamo nisam mogao osloboditi Gledstonove. Daleko na drugom kraju prostorije, TV
ravnog ekrana prikazivao je CEO-ino lice sa plavozlatnom pozadinom koju je koristila za državno emitovanje. Nekolicina drugih mušterija okupila se da posmatra. Čuo sam delove govora: "...kako bismo osigurali bezbednost grañana Hegemonije i... ne sme im se dopustiti da ugrožavaju bezbednost Mreže ili naših saveznika u... te sam zato odobrila puni vojni odgovor na..."
"Utišajte tu prokletu stvar!" Zapanjio sam se kada sam shvatio da to ja vičem. Mušterije su me mrko pogledale preko ramena, ali su utišale ton. Posmatrao sam za trenutak kako Gledstonova pomera usne, a onda mahnuo šankeru da mi da još jedan dupli.
Nešto kasnije, možda i satima posle toga, podigao sam pogled i shvatio da neko sedi preko puta mene u mračnom separeu. Bio mi je potreban sekund da trepćući shvatim ko je to u mutnom osvetljenju. U jednom trenu srce mi je jurnulo kada sam pomislio: Fani, ali onda sam ponovo trepnuo i rekao: "Gospo Filomel."
Još je nosila tamnoplavu haljinu u kojoj sam je video za doručkom. Nekako mi se sada činilo da je dubje sečena. Lice i ramena kao da su joj svetlucali u pomrčini. "M. Severn", reče ona, glasom koji je bio gotovo šapat. "Došla sam zbog vašeg obećanja."
"Obećanja?" Mahnuh šankeru da doñe, ali on nije reagovao. Namrštih se i zagledah u Dajanu Filomel. "Kakvog obećanja?"
"Da me nacrtate, naravno. Zar ste zaboravili šta ste mi obećali na zabavi?"
Pucnuh prstima, ali drski šanker ponovo se nije udostojio da pogleda ka meni. "Ja vas jesam nacrtao", rekoh ja.
"Da", reče Gospa Filomel, "ali ne celu."
Uzdahnuh i iskapih poslednje ostatke skoča. "Pijem", rekoh.
Gospa Filomel se osmehnu. "Vidim."
Krenuh da ustanem i poñem po šankera, pa se predomislih i polako sedoh natrag na vremešno drvo klupice. "Armagedon", rekoh. "Igraju se Armagedonom." Pažljivo pogledah ženu, zažmirivši malo kako bi mi došla u žižu. "Znate li za tu reč, moja gospo?"
"Ne verujem da će vam on više dati imalo alkohola", reče ona. "Imam piće kod kuće. Možete da cugnete dok budete crtali."
Ponovo stisnuh oči, sada prepredeno. Možda sam i popio koji skoč previše, ali to mi nije uticalo na svest. "Muž", rekoh.
Dajana Filomel se ponovo osmehnu, isuviše srdačno. "Provešće nekoliko dana u Domu Vlade", reče ona, sada zaista šapatom. "Ne sme da se udaljava od izvora moći u tako važnim trenucima. Hodi, moje vozilo je odmah tu, napolju."
Ne sećam se da sam platio, ali pretpostavljam da jesam. Ili je platila Gospa Filomel. Ne sećam se da mi je pomogla da iziñem, ali pretpostavljam da neko jeste. Možda vozač. Sećam se muškarca u sivoj tunici i pantalonama, sećam se da sam se oslanjao na njega.
EMV je imao vrh u obliku mehura, polarizovan spolja, ali potpuno providan sa mesta na kome smo sedeli u dubokim jastucima i gledali napolje. Izbrojao sam jedan, dva portala, a onda smo se http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 21
udaljili od Predvorja i počeli da se uspinjemo iznad plavih polja pod žutim nebom. Pažljivo izgrañene kuće, od nekog drveta sličnog abonosu, nalazile su se na vrhovima brda okruženim poljima maka i bronzanim jezerima. Renesansa Vektor? Bila je to u tom trenutku preteška zagonetka za rešavanje, pa sam oslonio glavu o mehur i odlučio da počinem na tren ili dva.
Morao sam biti odmoran za portret Gospe Filomel... he, he.
Ispod nas prolazili su seoski pejsaži.
5.
Pukovnik Fedman Kasad prati Bron Lamiju i Oca Hojta kroz prašinu oluje ka Grobnici od žada. Slagao je Lamiju; njegov noćni vizir i senzori radili su dobro uprkos električnim pražnjenjima koja su treperila svuda oko njih. Praćenje njih dvoje činilo mu se kao najbolja prilika da pronañe Šrajka. Kasad se seti lova na kamene lavove na Hebronu - čovek priveže jare i čeka.
Podaci indikatora koje je postavio oko logorišta trepere na Kasadovom taktičkom displeju i šapuću mu kroz implant. To što je ostavio Vejntrauba i njegovu kćer, Martina Silenusa i Konzula da tamo spavaju, nezaštićeni osim automatike i alarma, bio je sračunati rizik. Ali opet, Kasad ionako ozbiljno sumnja da je u stanju da zaustavi Šrajka. Svi su oni jarići, privezani, ostavljeni da čekaju. Kasad je rešen da pronañe ženu, fantoma po imenu Moneta, pre nego što umre.
Vetar je nastavio da jača i sada vrišti oko Kasada, smanjuje mu normalnu vidljivost na nulu i dumbara mu po oklopu. Dine svetlucaju od pražnjenja, a minijaturne munje pucketaju mu oko čizama i nogu dok korača kako bi mu Lamijin toplotni otisak ostao jasno u vidokrugu.
Informacije se ulivaju iz njenog otvorenog komloga. Hojtovi zatvoreni kanali otkrivaju samo to da je živ i da se kreće.
Kasad prolazi ispod ispruženog krila Sfinge i oseća nevidljivu težinu nad sobom, kako visi tamo kao potpetica neke ogromne čizme. Onda skreće dublje u dolinu, vidi Grobnicu od žada kao odsustvo toplote u infracrvenom polju, hladne obrise. Hojt upravo ulazi u otvor u obliku polulopte; Lamija je dvadeset metara iza njega. Ništa se drugo ne pomera u dolini. Indikatori iz logora, skriveni u noći i oluji iza Kasada, otkrivaju da Sol i beba spavaju, da Konzul leži budan, ali se ne pomera, i ništa drugo unutar perimetra.
Kasad otkočuje oružje i brzo se kreće napred, grabeći dugačkim nogama velike korake. Dao bi sve u toj sekundi da ima pristup špijunskom satelitu, sa kompletnim taktičkim kanalima, umesto da mora da ima posla sa ovom delimičnom slikom fragmentarne situacije. Sleže ramenima pod oklopom i nastavlja dalje.
Bron Lamija umalo da ne uspe da prevali poslednjih petnaest metara koliko je deli od Grobnice od žada. Vetar je narastao do snage oluje, pa i više od toga, i gura je tako da ona dvaput gubi oslonac pod nogama i pada naglavce u pesak. Munje su sada stvarne, cepaju nebo u snažnim pražnjenjima i osvetljavaju grobnicu koja svetluca pred njom. Dvaput pokušava da pozove Hojta, Kasada ili ostale, sigurna da niko nije u stanju da ovo prespava tamo, u logoru, ali komlog i implant daju joj samo statiku, na širokim frekvencijama koje registruju besmislice. Posle drugog pada, Lamija se uspravlja na kolena i gleda napred; Hojtu nije bilo ni traga još od tog kratkog pogleda na nekoga ko se kreće ka ulazu.
Lamija grabi očev automatski pištolj i ustaje, dopušta vetru da je ponese preko poslednjih nekoliko metara. Zastaje pred ulaznom poluloptom.
Bilo zbog oluje i električne predstave, bilo zbog nečeg drugog, Grobnica od žada svetluca jarkom, žučnozelenom bojom koja obasjava dine i zbog koje koža na njenim šakama i zglobovima izgleda kao nešto iz groba. Lamija poslednji put pokušava da dozove nekoga preko komloga, a onda ulazi u grobnicu.
Otac Lenar Hojt iz hiljadu dvestogodišnjeg Društva Isusovog, stanovnik Novog Vatikama na Pacemu i odani sluga njegove Svetosti Pape Urbana XVI, vrišti opscenosti.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 22
Hojt je izgubljen i trpi veliki bol. Široke prostorije blizu ulaza u Grobnicu od žada sužavale su se, a hodnik se kružno vraćao sam u sebe već toliko puta da je Otac Hojt sada izgubljen u nizu katakombi i luta izmeñu zidova koji zrače zelenkastim sjajem, u lavirintu koga se ne seća posle istraživanja izvršenih tokom dana ili iz mapa koje je ostavio za sobom. Bol - bol koji je bio godinama sa njim, bol koji mu je saputnik još otkad mu je pleme Bikura usadilo dve kruciforme, njegovu sopstvenu i kruciformu Pola Direa - sada preti da ga otera u ludilo svojom novom silinom.
Hodnik se ponovo sužava. Lenar Hojt vrišti, više nije svestan da to čini, više nije svestan reči koje izvikuje - reči koje nije koristio još od detinjstva. Želi osloboñenje. Osloboñenje od bola.
Osloboñenje od tereta nošenja DNK i ličnosti Oca Direa... Direove duše... u parazitu u obliku krsta na leñima. I od nošenja strašne kletve sopstvenog gnusnog vaskrsnuća u kruciformi na grudima.
Ali i dok vrišti, Hojt zna da ga nisu sada mrtve Bikure osudile na takav bol; izgubljeno pleme kolonista, vaskrsavanih sopstvenim kruciformama već toliko puta da su postali idioti, puka vozila za sopstvenu DNK i DNK svojih parazita, takoñe je bilo pleme sveštenika... sveštenika Šrajka.
Otac Hojt iz Društva Isusovog poneo je bočicu svete vodice koju je blagoslovila njegova Svetost, euharistiju posvećenu u Svečanoj Misi i primerak Crkvinog drevnog obreda egzorcizma.
Te stvari sada su zaboravljene, zapečaćene u mehuru od 'Perspeksa', u džepu njegovog plašta.
Hojt naleće na zid i ponovo vrišti. Bol je sada sila koja se ne može opisati, a puna ampula ultramorfa koju je ubrizgao sebi pre samo petnaest minuta nemoćna je pred njim. Otac Hojt vrišti i kida odeću, cepa teški plašt, crnu tuniku i rimski okovratnik, pantalone, košulju i donji veš, sve dok ne ostane nag, drhteći od studeni i hladnoće u svetlucavim hodnicima Grobnice od žada, vrišteći opscenosti u noć.
On ponovo posrće napred, pronalazi otvor i ulazi u sobu veću od svega što je zapamtio posle celodnevne pretrage. Goli, prozirni zidovi uzdižu se trideset metara sa obe strane praznog prostora. Hojt se sapliće i pada na ruke i kolena, spušta pogled i shvata da je pod postao gotovo providan. On zuri u okomiti šaht ispod tanke membrane poda; šaht koji se spušta kilometar ili više u plamenove. Sobu ispunjava crveno i narandžasto pulsiranje sjaja vatre tako duboko ispod nje.
Hojt se prevaljuje na bok sa smehom. Ako je ovo neki prizor pakla prizvan njega radi, onda je zakazao. Hojtov pogled na pakao je taktilan; bol je ono što se kreće u njemu poput bodljikave žice provučene kroz njegove žile i creva. Pakao je takoñe sećanje na izgladnelu decu u sirotinjskim četvrtima Armagasta i na osmeh političara koji šalju dečake da ginu u kolonijalnim ratovima. Pakao je pomisao na Crkvu koja umire za njegovog života, za Direovog života, sa poslednjom šačicom vernika, staraca i starica koji mogu da ispune samo nekoliko redova u ogromnim katedralama Pacema. Pakao je licemerje izgovaranja jutarnje mise sa zlom kruciforme koja mu toplo, opsceno pulsira iznad srca.
Oseća se nalet vrelog vazduha i Hojt posmatra kako deo poda klizi pozadi i otvara šaht. Soba se puni zadahom sumpora. Hojt se smeje tom klišeu, ali posle samo nekoliko sekundi, smeh se pretvara u jecaje. Sada je na kolenima i okrvavljenim noktima grebe po kruciformama na leñima i prsima. Masnice u obliku krsta kao da sijaju na crvenom svetlu. Hojt može da čuje plamenove odozdo.
"Hojte!"
I dalje u jecajima, okreće se i vidi ženu - Lamiju - uokvirenu vratima. Ona gleda pored njega, iza njega, i podiže drevni pištolj. Oči su joj razrogačene.
Otac Hojt oseća vrelinu iza sebe, čuje riku udaljene peći, ali iznad toga iznenada čuje škripu metala po kamenu. Korake. Dok i dalje grebe raskrvavljenu masnicu na prsima, Hojt se okreće, kolena odranih na podu.
Najpre vidi senku: deset metara oštrih uglova, trnja, sečiva... noge poput čeličnih cevi sa rozetom sečiva sablji oko kolena i članaka. A onda, kroz pulsiranje vrele svetlosti i crne senke, Hojt vidi oči. Stotinu površina... hiljadu... crveni sjaj, laser propušten kroz istovetne rubine, iznad http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 23
okovratnika od čeličnog trnja i prsa od žive u kojima se vidi odraz plamena i senke...
Bron Lamija puca iz očevog pištolja. Prasak pucnjeva visoko i ravno odjekuje iznad tutnjave peći.
Otac Lenar Hojt obrće se ka njoj, podiže ruku. "Ne, nemojte!" vrišti. "Udovoljava jednoj želji!
Moram da poželim..."
Šrajk, koji je bio tamo - pet metara dalje - najednom je tu, na rukohvat od Hojta. Lamija prestaje da puca. Hojt podiže pogled, vidi sopstveni odraz u vatrom izglačanom hromu bodljastog oklopa tog stvorenja... vidi u tom trenu nešto drugo u Šrajkovim očima... a onda toga više nema, nema ni Šrajka i Hojt polako podiže ruku, gotovo zbunjeno dodiruje grlo, zuri na sekund u kaskadu crvenila koje mu prekriva šaku, prsa, kruciformu, trbuh...
Okreće se ka vratima i vidi kako Lamija i dalje zuri u stravi i šoku, sada ne u Šrajka, već u njega, u Oca Lenara Hojta iz Društva Isusovog, i u tom trenu on shvata da je bol nestao, otvara usta da progovori, ali još, samo još crvenila izlazi napolje, kao crveni gejzir. Hojt ponovo spušta pogled, prvi put primećuje da je nag, vidi kako mu sa brade i grudi kaplje krv, kaplje i kulja ka sada tamnom podu, vidi kako krv kulja kao da je neko prevrnuo kofu punu crvene boje, a onda više ne vidi ništa dok pada licem ka podu tako duboko... silno duboko... pod njim.
6.
Telo Dajane Filomel bilo je onoliko savršeno koliko su nauka i umešnost ARNista mogli da ga učine takvim. Ležao sam u krevetu nekoliko minuta posle buñenja i divio se njenom telu: bila mi je okrenuta leñima i klasično zakrivljenje guzova, kukova i bedara nudilo je geometriju divniju i moćniju od svega što je Euklid ikada otkrio, sa dve jamice vidljive ispod krsta, odmah iznad mlečno bele zadnjice koja se širila tako da je od toga zastajalo srce, sa ukrštanjem mekih uglova, a zadnji delovi punih butina nekako su bili senzualniji i čvršći nego što bi se ijedan vid muške anatomije ikada mogao ponadati da će biti.
Gospa Dajana je spavala ili se pravila da spava. Naša odeća ležala je razbacana po širokom, zelenom tepihu. Gusta svetlost, obojena u magentu i plavo, preplavila je široke prozore, kroz koje su se mogle videti sive i zlatne krošnje. Veliki listovi papira za crtanje bili su razbacani unaokolo, ispod i preko naše odbačene odeće. Nagnuo sam se na levu stranu, podigao list papira i ugledao žurno nažvrljane dojke, butine, mišicu prerañenu u žurbi i lice bez crta. Izvoñenje životne studije u stanju pijanstva i postupku prepuštanja zavoñenju nikada nije formula za kvalitetnu umetnost.
Zastenjah, prevrnuh se na leña i proučih izvajani svitak na tavanici dvanaest stopa iznad nas.
Da je žena kraj mene bila Fani, možda nikada ne bih poželeo ni da se pomerim. Ali ovako, kliznuo sam ispod prekrivača, pronašao svoj komlog, primetio da je na Tau Ceti Centru rano jutro - četrnaest sati posle mog sastanka sa CEO - i otapkao do kupatila u potrazi za pilulom protiv mamurluka.
U ormariću za lekove gospe Dajane moglo se odabrati nekoliko vrsta medikamenata. Pored uobičajenih aspirina i endorfina, ugledao sam stimulatore, sedative, cevčice za Flešbek, derme za orgazam, premaze za utičnice, udisnike za kanabis, nepreporučljive cigarete od duvana i na stotinu manje prepoznatljivih droga. Pronašao sam čašu i na silu popio dve pilule 'Dan posle', osetivši kako mi mučnina i glavobolja nestaju posle samo nekoliko sekundi.
Gospa Dajana bila je budna i sedela je na krevetu, i dalje naga, kada sam izišao. Htedoh da se osmehnem, ali tada videh dva muškarca kraj istočnih vrata. Nijedan od njih nije bio njen muž, iako su obojica bila podjednako krupna, negujući isti stil nedostatka vrata, pesnica veličine šunki i tamnog podbratka koji je Hermund Filomel usavršio.
U dugoj procesiji ljudske istorije, siguran sam da je postojao neki muškarac koji je mogao da stoji, iznenañen i nag, pred dvojicom sasvim obučenih i potencijalno neprijateljski nastrojenih stranaca, muškaraca-takmaca, a da ne ustukne, da ne oseti poriv da prekrije genitalije i presamiti se i da se ne oseća potpuno ranjivo i hendikepirano... ali ja taj muškarac nisam.
Presamitio sam se, prekrio prepone, uzmakao ka kupatilu i rekao: "Šta... ko...?" Pogledao sam ka Dajani Filomel kako bih joj se obratio za pomoć i spazio tamo osmeh... osmeh sasvim u http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 24
skladu sa surovošću koju sam joj prvi put video u očima.
"Hvatajte ga. Brzo! " zatraži moja donedavna ljubavnica.
Stigoh do kupatila i posegnuh za manuelnim prekidačem kako bih zatvorio vrata, kada me dohvati bliži od one dvojice, zgrabi me, gurnu natrag u spavaću sobu i baci me ka svom pajtašu.
Obojica su bila sa Lususa, ili nekog sveta sa podjednako visokom gravitacijom, ili su jeli samo steroide i Samsonove ćelije, pošto su me bez ikakvog napora bacakali tamo-amo. Nije bilo važno koliko su bili krupni. Pored moje kratke karijere borca u školskom dvorištu, moj život...
uspomene na moj život... nudio mi je vrlo malo trenutaka nasilja, a još manje onih u kojima sam izlazio kao pobednik iz gužve. Jedan pogled na dvojicu muškaraca koji su se zabavljali na moj račun bio je dovoljan da znam da su to tipovi o kakvima čovek čita, ali nikad u njih sasvim ne poveruje - osobe koje mogu da polome kosti, spljeskaju nos ili razbiju čašicu kolena sa isto onoliko griže savesti sa koliko bih ja bacio neispravnu olovku.
" Brzo", prošišta Dajana ponovo.
Pretražih datasferu, memoriju kuće, Dajaninu pupčanu vrpcu komloga, krhku vezu dvojice siledžija sa vasionom inforamcija... i mada sam sada znao gde sam: na seoskom imanju Filomelovih, šest stotina kilometara od prestonice Pir, u poljoprivrednom pojasu teraformirane Renesanse Minor... kao i ko su tačno siledžije: Debin Farus i Hemit Gorma, iz fabričkog obezbeñenja sindikata čistača plesni sa Rajske Kapije... nisam imao pojma zbog čega jedan sedi na meni, sa kolenom na mojim krstima, dok mi drugi mrvi komlog pod petom i navlači mi osmotsku manžetu uz ručni zglob, mišicu...
Začuh šištanje i klonuh.
"Ko i ti?"
"Džozef Severn."
"Da li je to tvoje pravo ime?"
"Ne." Osetih učinak seruma istine i shvatih da bih mogao da ga prevladam naprosto tako što bih otišao, kročio natrag u datasferu ili se u potpunosti povukao u Srž. Ali to bi značilo ostavljanje mog tela na milost i nemilost onoga ko je postavljao pitanja. Ostadoh tu. Oči su mi bile zatvorene, ali prepoznao sam novi glas.
"Ko jesi?" upita Dajana Filomel.
Uzdahnuh. Na to pitanje bilo je teško odgovoriti iskreno. "Džon Kits", rekoh konačno. Njihov muk saopšti mi da im to ime ništa ne znači. Zbog č ega i bi? upitah sebe. Jednom sam predvideo da će to ime biti 'napisano u vodi.' Iako nisam mogao ni da se pomerim ili otvorim oči, nisam imao nikakvih problema oko pretraživanja datasfere i praćenja njihovih pristupnih vektora.
Pesnikovo ime nalazilo se meñu stotinama Džona Kitsova na spisku koji im je ponudio javni fajl, ali izgleda da nisu bili naročito zainteresovani za nekoga ko je bio mrtav već devet stotina godina.
"Za koga radiš?" Bio je to glas Hermunda Filomela. Iz nekog razloga, bio sam blago iznenañen.
"Ni za koga."
Slabi Dopler glasova izmeni se dok su razgovarali meñusobno. "Da li može da se opire drogi?"
"Niko ne može da joj se opire", reče Dajana. "Ljudi mogu da umru kada im je ubrizgaš, ali ne mogu da se opiru."
"Šta se onda dešava?" upita Hermund. "Zašto bi Gledstonova dovela nekog nikogovića u Savet, u samo predvečerje rata?"
"On može da te čuje, znaš", reče glas drugog muškarca - jednoga od siledžija.
"Nije važno", reče Dajana. "Ionako neće ostati živ posle ispitivanja." Njen glas ponovo se začu, ovaj put upućen direktno meni. "Zašto te je CEO pozvala u Savet... Džone?"
"Nisam siguran. Verovatno da bi čula šta rade hodočasnici."
"Koji hodočasnici, Džone?"
"Hodočasnici Šrajka."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 25
Neko drugi se oglasi. "Tiše", reče Dajana Filomel. Meni reče: "Da li su ti Hodočasnici Šrajka na Hiperionu, Džone?"
"Da."
"Hodočašće je u toku?"
"Da."
"A zašto Gledstonova tebe pita za njih, Džone?"
"Ja ih sanjam."
Začu se zgañeni zvuk. Hermund reče: "Ovaj je lud. Čak i pod serumom istine ne zna ko je, a sad nam trabunja ovo. Daj da svršimo s tim i..."
"Umukni", reče Gospa Dajana. "Gledstonova nije luda. Pozvala ga je, sećaš se? Džone, kako to misliš da ih sanjaš?"
"Sanjam utiske prve Kitsove obnovljene ličnosti", rekoh ja. Glas mi je bio nejasan, kao da govorim u snu. "On se hardverski povezao sa jednim od hodočasnika kada su mu ubili telo i sada luta po njihovoj mikrosferi. Njegova opažanja su nekako moji snovi. Možda su moji postupci njegovi snovi, ne znam."
"Ludilo", reče Hermund.
"Ne, ne", reče Gospa Dajana. Glas joj je bio napet, gotovo šokiran. "Džone, jesi li ti kibrid?"
"Jesam."
"O, Hriste i Alahu", reče Gospa Dajana.
"Šta je to kibrid?" upita jedan od siledžija. Imao je visok, gotovo ženski glas.
Za trenutak nastade tišina, a onda Dajana progovori. "Idiote. Kibridi su ljudi koje je stvorila i kojima na daljinu upravlja Srž. Bilo ih je nekoliko u Savetodavnom Veću sve do prošlog veka, kada su stavljeni van zakona."
"Kao android, ili tako nešto?" reče siledžija.
"Umukni", reče Hermund.
"Ne", odgovori Dajana. "Kibridi su bili genetski savršeni, izgrañeni iz DNK čije je poreklo još
sa Stare Zemlje. Bila je dovoljna kost... komadić dlake... Džone, možeš li da me čuješ? Džone?"
"Da."
"Džone, ti si kibrid... da li znaš ko je bila tvoja ličnost-šablon?"
"Džon Kits."
Čuo sam kako duboko uvlači vazduh. "Ko je... ko je bio... Džon Kits?"
"Pesnik."
"Kada je živeo, Džone?"
"Od 1795. do 1821", rekoh ja.
"Po kom to kalendaru, Džone?"
"Po zemaljskom računanju vremena", rekoh ja. "Pre Hedžire. Moderno doba..."
Ubaci se Hermundov glas, uzbuñen. "Džone, da li si... da li si i sada u kontaktu sa TehnoSrži?"
"Da."
"Možeš li... jesi li u stanju slobodno da komuniciraš uprkos serumu istine?"
"Da."
""O, jebi ga", reče siledžija sa visokim glasom.
"Moramo da se gubimo odavde", odbrusi Hermund.
"Samo još minut", reče Dajana. "Moramo da znamo..."
"Možemo li ga povesti sa sobom?" upita siledžija dubokog glasa.
"Idiote", reče Hermund. "Ako je živ i u dodiru sa datasferom i Srži... do ñavola, on živi u Srži, njegov um je tamo... onda može da javi Gledstonovoj, Izvršnoj Bezbednosti, SILI, bilo kome!"
"Umukni", reče Gospa Dajana. "Ubićemo ga čim završim. Još malo pitanja, Džone?"
"Da."
"Zašto Gledstonova mora da zna šta se dešava sa Hodočasnicima Šrajka? Ima li to nekakve veze sa ratom s Proteranima?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 26
"Nisam siguran."
"Sranje", šapnu Hermud. " Hajdemo. "
"Tiše. Džone, odakle si?"
"Poslednjih deset meseci živeo sam na Esperanci."
"A pre toga?"
"Pre toga na Zemlji."
"Na kojoj Zemlji?" upita Hermund. "Novoj Zemlji? Zemlji Dva? Zemljogradu? Na kojoj?"
"Na Zemlji", rekoh ja. Onda se setih. "Na Staroj Zemlji."
"Na Staroj Zemlji? " reče jedan od siledžija. "Ovo je skroz sjebano. Čistim se ja odavde."
Začu se crvčanje laserskog oružja, nalik na prženje slanine. Osetih miris nečeg slañeg od pržene slanine i začu se teški, tupi udarac. Dajana Filomel reče: "Džone, da li to govoriš o životu tvoje ličnosti-šablona na Staroj Zemlji?"
"Ne."
" Ti - kao kibrid - bio si na Staroj Zemlji?"
"Da", rekoh ja. "Tamo sam se probudio iz smrti. U istoj sobi na 'Piazza di Spagna' u kojoj sam umro. Severn nije bio tamo, ali dr Klark i još neki drugi jesu..."
"On jeste lud", reče Hermund. "Stara Zemlja je uništena pre više od četiri veka... osim ako kibridi ne mogu da žive duže od četiri stotine godina...?"
"Ne", odbrusi Gospa Dajana. "Umukni i dozvoli mi da završim s ovim. Džone, zašto te je Srž... dovela natrag?"
"Ne znam sa sigurnošću."
"Ima li to nekakve veze sa grañanskim ratom meñu AI?"
"Možda", rekoh. "Verovatno." Postavljala je zanimljiva pitanja.
"Koja te je grupa stvorila? Ultimativci, Stabilni ili Prevrtljivi?"
"Ne znam."
Začu se uzdisaj očajanja. "Džone, da li si ikoga obavestio o tome gde si ili šta ti se dogaña?"
"Ne", rekoh ja. To što je gospa toliko dugo čekala da postavi ovo pitanje bilo je samo znak njene manje nego upečatljive pameti.
Hermund takoñe ispusti vazduh. "Sjajno", reče on. "Hajde da se gubimo do sto ñavola odavde, pre nego što..."
"Džone", reče Dajana, "da li znaš zbog čega je Gledstonova izazvala ovaj rat sa Proteranima?"
"Ne", rekoh ja. "Ili, bolje, može da postoji mnoštvo razloga. Najverovatniji razlog je dobijanje pozicije za cenkanje sa Srži."
"Zašto?"
"Neki elementi u ROM voñstvu Srži plaše se Hiperiona", rekoh ja. "Hiperion je nepoznata varijabla u Galaksiji gde je svaka varijabla već kvantifikovana."
" Ko se plaši, Džone? Ultimativci, Stabilni ili Prevrtljivi? Koja se to AI grupa plaši Hiperiona?"
"Sve tri", rekoh ja.
"Sranje", šapnu Hermund. "Slušaj... Džone... imaju li Vremenske Grobnice i Šrajk ikakve veze sa svim tim?"
"Da, imaju mnogo veze sa tim."
"Kako to?" upita Dajana.
"Ne znam. Niko ne zna."
Hermund, ili neko drugi, udari me oštro, bolno u prsa. "Hoćeš da kažeš da jebeno Savetodavno Veće Srži nije predvidelo ishod ovog rata, ovih dogañaja?" zareža Hermund.
"Očekuješ da poverujem da su se Gledstonova i Senat upustili u rat bez predviñanja verovatnoće?"
"Ne", rekoh ja. "To je predviñeno pre više vekova."
Dajana Filomel ispusti zvuk deteta suočenog sa velikom gomilom slatkiša. " Šta je predviñeno, Džone? Ispričaj nam sve."
Usta su mi bila suva. Serum istine sasušio mi je svu pljuvačku. "Predviñen je rat", rekoh.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 27
"Identitet hodočasnika u Hodočašću Šrajka. Izdaja Konzula Hegemonije u aktiviranju sprave koja će otvoriti - koja je otvorila - Vremenske Grobnice. Pomaljanje Šrajkove napasti. Ishod rata i Pustošenja..."
"Kakav je ishod, Džone?" šapnu žena sa kojom sam pre nekoliko sati vodio ljubav.
"Kraj Hegemonije", rekoh ja. "Uništenje Mreže svetova." Pokušah da se obliznem, ali jezik mi je bio suv. "Kraj ljudske rase."
"O, Isuse i Alahu", šapnu Dajana. "Postoje li ikakvi izgledi da je predviñanje pogrešno?"
"Ne", rekoh ja. "Ili, bolje, samo u učinku Hiperiona na ishod. Sve ostale varijable su uračunate."
"Ubij ga", viknu Hermund Filomel. "Ubij to... kako bismo mogli da iziñemo odavde i obavestimo Harbrita i ostale."
"U redu", reče Gospa Dajana. A onda, sekund kasnije: "Ne, ne laserom, idiote. Ubrizgaćemo mu smrtonosnu dozu alkohola kao što smo i planirali. Evo, pridrži osmotsku manžetu kako bih pričvrstila ovaj špric."
Osetih pritisak na desnoj mišici. Sekund kasnije začuše se eksplozije, udarci, povik.
Namirisah dim i jonizovani vazduh. Neka žena vrisnu.
"Skinite mu tu manžetu", reče Li Hant. Mogao sam da ga vidim kako stoji tamo, i dalje u konzervativnom sivom odelu, okružen komandosima Izvršne Bezbednosti u punim borbenim oklopima i kameleonskim polimerima. Komandos dvaput viši od Hanta klimnu glavom, okači svoj ñavolji bič o rame i pohita da učini ono što je Hant zatražio.
Na jednom od taktičkih kanala, na onom koji sam već neko vreme pratio, mogao sam da vidim prenos slike samog sebe... nagog, raširenih ruku i nogu na krevetu, sa osmotskom manžetom na ruci i sve uočljivijom modricom na grudnom košu. Dajana Filomel, njen muž i jedan od siledžija ležali su u nesvesti, ali živi, u iverju i srči na podu sobe. Drugi snagator ležao je do pola u vratima, a gornji deo tela ličio mu je po boji i teksturi na pregoreli biftek.
"Da li ste dobro, M. Severn?" upita Li Hant dok mi je podizao glavu i stavljao mi preko nosa i usta masku sa kiseonikom tanku poput opne.
"Hrrmmmmggh", rekoh ja. "Dombmro." Isplivao sam na površinu sopstvenih čula kao ronilac koji prebrzo izranja iz dubine. Glava me je bolela. Rebra su mi ñavolski bridela. Oči me još nisu savršeno služile, ali preko taktičkog kanala mogao sam da vidim kako se Liju Hantu trzaju tanke usne u grimasi koja je kod njega važila kao osmeh.
"Pomoći ćemo vam da se obučete", reče Hant. "Daćemo vam i malo kafe dok budemo leteli natrag. A onda ćete ponovo u Dom Vlade, M. Severn. Kasnite na sastanak sa CEO."
7.
Svemirske bitke u filmovima i holićima uvek su mi bile dosadne, ali u posmatranju prave stvari bilo je nečeg opčinjavajućeg: kao kada gledate reportažu sa lica mesta neke saobraćajne nesreće. U stvari, produkcioni standardi za stvarnost - kao što je nesumnjivo bilo vekovima - bili su mnogo niži nego za neku skromnobudžetsku holodramu. Čak i sa tolikim energijama, preovlañujuća reakcija na pravu bitku u svemiru bila je uviñanje da je svemir tako velik, dok su flote, brodovi, drednoti i druge koještarije čovečanstva tako male.
Ili sam tako mislio dok sam sedeo u Taktičkom Informativnom Centru, takozvanoj Ratnoj Sobi sa Gledstonovom i njenim vojnim glupanima i posmatrao kako zidovi postaju dvadesetometarske rupe koje vode u beskraj, dok nas četiri masivna holorama okružuju dubinskim prizorima, a zvučnici ispunjavaju sobu fetlinijskim transmisijama: meñusobno radio-brbljanje lovaca, taktički komandni kanali koji zveče, poruke jednog broda drugom preko široke frekvencije, laserski kanali i obezbeñena fetlinija, sva ona dreka, vrištanje, povici i opscenosti bitke koje prethode u svim medijima izuzev u vazduhu kroz koji se prenosi ljudski glas.
Bila je to dramatizacija potpunog haosa, delotvorna definicija zbrke, nekoreografisani ples tužnog nasilja. Bio je to rat.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 28
Gledstonova je sedela sa šačicom svojih ljudi usred sve te buke i svetlosti, dok je Ratna Soba lebdela kao pravougaonik postavljen sivim tepihom usred zvezda i eksplozija, sa planetnim rubom Hiperiona koji je blistavom bojom lapis-lazulija ispunjavao polovinu severnog holozida, kao i sa kricima umirućih muškaraca i žena na svakom kanalu i u svakom uhu. Ja sam bio jedan od te šačice ljudi Gledstonove, sa povlasticom i kletvom da tome prisustvuju.
CEO se okrenu u svojoj fotelji sa visokim naslonom, kucnu po donjoj usni spojenim prstima i okrenu se vojnoj grupi. "Šta mislite?"
Sedam muškaraca sa ordenjem načas se zgledaše, a onda njih šestorica pogledaše generala Morpurga. On je žvakao nepripaljenu cigaru. "Ne valja", reče on. "Držimo ih dalje od mesta dalekobacača... naša odbrana se tamo dobro drži... ali gurnuli su nas isuviše duboko u sistem."
"Admirale?" upita Gledstonova, nakrivivši malčice glavu ka visokom, mršavom muškarcu u crnoj uniformi SILE:svemir.
Admiral Sing dodirnu dobro potkresanu bradu. "General Morpurgo je u pravu. Pohod se ne odvija kao što je planirano." On klimnu glavom ka četvrtom zidu, gde su dijagrami - mahom elipsoidi, ovali i lukovi - bili superponirani na statički snimak Hiperionovog sistema. Neki lukovi rasli su dok smo ih posmatrali. Svetloplave linije predstavljale su trajektorije Hegemonije. Crveni tragovi bili su Proterani. Bilo je daleko više crvenih linija nego plavih.
"Oba napadačka nosača dodeljena udarnoj jedinici 42 izbačena su iz akcije", reče admiral Sing. " Olimpova senka je uništena zajedno sa čitavom posadom, dok je Stanica Neptun ozbiljno oštećena, ali se vraća u cislunarnu oblast za pristajanje sa pet bakljobrodova u pratnji."
CEO Gledston polako klimnu glavom, spustivši usnu tako da joj dodirne vrhove spojenih prstiju. "Koliko je ljudi bilo na palubi Olimpove senke, admirale?"
Singove smeñe oči bile su krupne kao i CEO-ine, ali nisu nagoveštavale podjednako duboku tugu. Izdržao je njen pogled nekoliko sekundi. "Četiri hiljade dve stotine", reče on. "Ne računajući marince, kojih je bilo šest stotina. Neki od njih bili su iskrcani na Dalekobacačku stanicu Hiperion, tako da nemamo tačan podatak o tome koliko ih je ostalo na brodu."
Gledstonova klimnu glavom. Ona ponovo pogleda generala Morpurga. "Otkud te iznenadne poteškoće, generale?"
Morpurgovo lice bilo je mirno, ali on samo što nije progrizao cigaru stisnutu meñu zubima.
"Više borbenih jedinica nego što smo očekivali, CEO", reče on. "Plus njihovi kopljanici... letelice za pet osoba - u stvari, minijaturni bakljobrodovi, brži i teže naoružani od naših lovaca velikog dometa... oni su smrtonosni mali obadi. Možete da ih uništavate na stotine, ali dovoljno je da samo jedan uspe da proñe da bi izazvao procep u odbrani flote i napravio pustoš." Morpurgo slegnu ramenima. "Prošlo ih je više od jednog."
Senator Kolčev sedeo je s druge strane stola sa osam kolega. Kolčev se okrenu tako da može da vidi taktičku mapu. "Izgleda da samo što nisu došli do Hiperiona", reče on. Njegov čuveni glas bio je promukao.
Sing progovori. "Setite se razmere, senatore. Istina je da još držimo najveći deo sistema. Sve na deset AJ od Hiperionove zvezde pripada nama. Bitka se vodila izvan Ortovog oblaka, a mi smo se u meñuvremenu pregrupisali."
"A ti crveni... mehurovi... iznad ravni ekliptike?" upita senatorka Rišo. I sama je nosila crveno; bio je to jedan od njenih zaštitnih znakova u Senatu.
Sing klimnu glavom. "Zanimljiva ratna varka", reče on. "Roj je lansirao napad od približno tri hiljade kopljanika kako bi dovršio opkoljavanje perimetra udarne jedinice 87,2. To je neutralisano, ali čovek ne može da se ne zadivi zbog pameti..."
"Tri hiljade kopljanika? upade Gledstonova tiho.
"Da, gospo."
Gledstonova se osmehnu. Prekinuh sa skiciranjem i pomislih da mi je drago što taj osmeh nije upućen meni.
"Zar nam nije juče rečeno, na brifingu, da će Proterani u bitku poslati šest... možda najviše sedam stotina borbenih jedinica?" Reči su bile upućene Morpurgu. CEO Gledston se obrnu kako http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 29
bi pogledala generala u lice. Njena desna obrva se izvi.
General Morpurgo izvadi cigaru, namršti se na nju i iskopa još parčence izmeñu zuba donje vilice. "Tako su rekli naši obaveštajci. Pogrešili su."
Gledstonova klimnu glavom. "Da li je Savetodavno Veće AI imalo veze sa tim obaveštajnim podatkom?"
Sve oči okrenuše se ka Savetniku Albedu. Bila je to savršena projekcija; on je sedeo na svojoj stolici meñu ostalima, a šake su mu bile opušteno sklopljene na rukonaslonima; nije bilo nikakve zamućenosti ili providnosti uobičajene za pokretne projekcije. Lice mu je bilo izduženo, sa visokim jagodicama i pokretnim ustima koja su nagoveštavala sardonični osmeh čak i u najozbiljnijim trenucima. Ovaj trenutak bio je ozbiljan.
"Ne, CEO", reče Savetnik Albedo, "od Savetodavne Grupe nije zatraženo da proceni snagu Proteranih."
Gledstonova klimnu glavom. "Pretpostavljala sam", reče, i dalje se obraćajući Morpurgu, "da izveštaji obaveštajaca SILE po pristizanju obuhvataju i projekcije Veća."
General SILE:tle zurio je u Albeda. "Ne, gospo", reče on. "Pošto Srž ne priznaje nikakav kontakt sa Proteranima, mislili smo da njihove projekcije neće biti ništa bolje od naših. Koristili smo MIT:ŠKO agregatnu AI mrežu kako bismo izvršili sopstvene procene." On gurnu skraćenu cigaru natrag u usta. Brada mu se isturi. Kada je progovorio, učinio je to oko cigare. "Zar bi Veće imalo više uspeha?"
Gledstonova pogleda Albeda.
Savetnik mrdnu dugačkim prstima desne šake. "Naše procene... za ovaj Roj... nagoveštavale su od četiri do šest hiljada borbenih jedinica."
"Vi..." započe Morpurgo, crven u licu.
"Niste to pomenuli za vreme brifinga", reče CEO Gledston. "Ni za vreme naših ranijih donošenja odluka."
Savetnik Albedo slegnu ramenima. "General je u pravu", reče on. "Mi nemamo nikakav kontakt s Proteranima. Naše procene nisu nimalo pouzdanije od procena SILE, samo su...
zasnovane na različitim premisama. Mreža istorije taktike škole komande Olimp izvrsno obavlja svoj posao. Da su AI koji se tamo nalaze za samo jedan red umne oštrine viši na Turnig-Demlerovoj skali, uveli bismo ih u Srž." On ponovo graciozno pomeri ruku. "Ovako, premise Veća mogu biti od koristi za buduće planiranje. Mi ćemo, naravno, sve projekcije predati ovoj grupi u svako doba."
Gledstonova klimnu glavom. "Učinite to smesta."
Ona se ponovo okrenu ka ekranu, a i ostali učiniše isto. Osetivši tišinu, sobni monitori ponovo pojačaše zvuk i još jednom se začuše povici pobede, vrištanje upomoć i mirno recitovanje pozicija, pravaca za kontrolu vatre i komandi.
Najbliži zid bio je napajan u stvarnom vremenu sa bakljobroda HS N'Džamena koji je tragao za preživelima u uzvitlanim ostacima Borbene Grupe B.5. Oštećeni bakljobrod kome se približavao, uveličan hiljadu puta, izgledao je kao rasprsnuti nar, sa semenom i crvenom ljuskom koji su usporeno isticali, premećući se u oblaku čestica, gasova, zamrznutih isparenja, nebrojenih mikroelektronika iskidanih iz ležišta, skladišta hrane, zapetljane opreme i - prepoznatljivog tu i tamo po marionetskom premetanju ruku i nogu - mnoštva, nepreglednog mnoštva tela. Reflektor N'Džamene, deset metara širok posle koherentnog skoka od dvadeset hiljada milja, obasjavao je zamrznutu olupinu u svetlosti zvezda i dovodio u žižu pojedine predmete, površine i lica. Na neki strašni način, bilo je to predivno. U odbijenoj svetlosti, lice Gledstonove izgledalo je mnogo starije.
"Admirale", reče ona, "da li je bitno to što je Roj sačekao da se udarna jedinica 87,2 prevede u sistem?"
Sing dodirnu bradu. "Pitate li vi to, CEO, da li je ovo bila zamka?"
"Da."
Admiral baci pogled na kolege, a onda ponovo na Gledstonovu. "Mislim da nije. Mi http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 30
verujemo... ja verujem... da su Proterani, kada su videli silovitost naše reakcije, odgovorili na sličan način. To, meñutim, znači da su potpuno rešeni da zauzmu Hiperionov sistem."
"Mogu li to da izvedu?" upita Gledstonova, ne skidajući oči sa olupine koja se premetala iznad nje. Telo nekog mladića, napola u svemirskom odelu, napola izvan njega, obrtalo se dok se približavalo kameri. Lako su se mogle razabrati rasprsnute oči i pluća.
"Ne", reče admiral Sing. "Mogu da nas raskrvare. Mogu da nas potisnu natrag do krajnje defanzivnog perimetra oko samog Hiperiona. Ali ne mogu da nas poraze, niti da nas isteraju."
"Niti da unište dalekobacač?" Glas senatorke Rišo bio je napet.
"Niti da unište dalekobacač", reče Sing.
"U pravu je", reče general Morpurgo. "Kladio bih se u svoju profesionalnu karijeru da je tako."
Gledstonova se osmehnu i ustade. Ostali, uključujući i mene, pohitaše da takoñe ustanu. "Već jeste", reče Gledstonova tiho Morpurgu. "Već jeste." Ona pogleda oko sebe. "Sastaćemo se kada dogañaji to budu zahtevali. M. Hant će biti moja veza sa vama. U meñuvremenu, gospodo i dame, vlada će nastaviti sa svojim poslom. Do viñenja."
Dok su ostali odlazili, ja se vratih na svoje mesto i ostadoh poslednji u sobi. Zvučnici ponovo grunuše svom snagom. Na jednoj frekvenciji, neki muškarac je plakao. Manijakalni smeh prodirao je kroz statiku. Iznad mene, iza mene, sa obe strane, zvezdana polja sporo su se pomerala na tamnoj podlozi, a svetlost zvezda hladno je blistala na ostacima i olupinama.
Dom Vlade bio je izgrañen u obliku Davidove zvezde, a u središtu zvezde, zaklonjen niskim zidovima i strateški posañenim drvećem, nalazio se vrt: manji od formalnih jutara cveća u Parku jelenova, ali ne manje lep. Hodao sam tuda dok se spuštalo veče i blistava, plavobela boja Tau Cetija bledela u zlatne nijanse, kada mi je prišla Meina Gledston.
Neko vreme hodali smo zajedno u tišini. Primetio sam da je odelo zamenila dugačkom haljinom kakve su nosile velike gospe na Patopi; haljina je bila široka i lepršala je, sa zamršenim tamnoplavim i zlatnim šarama koje gotovo da su se slagale sa sve mračnijim nebom. Ruke Gledstonove nisu se videle u skrivenim džepovima; široki rukavi mreškali su se na lahoru; rub se vukao po mlečnobelom kamenju staze.
"Dopustili ste da me ispitaju", rekoh. "Zanima me zašto."
Glas Gledstonove bio je umoran. "Nisu emitovali. Nije postojala nikakva opasnost da informacije budu prenete dalje."
Osmehnuh se. "Svejedno, dopustili ste im da mi sve to urade."
"Bezbednost je želela da zna o njima sve što su bili spremni da otkriju."
"Po cenu svake... neugodnosti... po mene", rekoh ja.
"Da."
"I zna li Bezbednost za koga rade?"
"Muškarac je pomenuo ime Harbrit", reče CEO. "Bezbednost je prilično sigurna da su mislili na Emlem Harbrit."
"Na brokera za berzansku robu sa Askvita?"
"Da. Ona i Dajana Filomel imaju veze sa starim rojalističkim klikama Glenon-Hajt."
"Oni su bili amateri", rekoh, pomislivši na to da je Hermund pomenuo ime Harbritove, na zbrkani redosled Dajaninog ispitivanja.
"Naravno."
"Da li su rojalisti povezani sa bilo kojom ozbiljnom grupom?"
"Samo sa crkvom Šrajka", reče Gledstonova. Ona zastade tamo gde je staza preskakala potočić kamenim mostom. CEO skupi haljinu oko sebe i sede na klupu od kovanog gvožña. "Znate, još
nijedan biskup nije izišao iz skrovišta."
"Sa svim ovim pobunama i jakom reakcijom, ne krivim ih", rekoh ja. Ostao sam da stojim. Na vidiku nije bilo nikakvih telohranitelja ili pratilaca, ali znao sam da bih se, načinim li samo jedan preteći pokret prema Gledstonovoj, probudio u pritvoru Izvršne Bezbednosti. Iznad nas, oblaci su http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 31
izgubili poslednji preliv zlata i zasvetlucali odbijenim srebrnim svetlom bezbrojnih gradova-tornjeva na TC2. "Šta je Bezbednost učinila sa Dajanom i njenim mužem?"
"Iscrpno su ispitani. Nalaze se u... pritvoru."
Klimnuh glavom. Iscrpno ispitivanje značilo je da im mozgovi već plutaju u rezervoarima sa punim rasponom priključaka. Tela će im držati u kriogenskom skladištu sve dok tajno suñenje ne donese presudu o tome da li su njihovi postupci bili izdajnički. Posle suñenja, tela će biti uništena, a Dajana i Hermund ostaće u 'pritvoru' sa isključenim svim senzornim i komunikacionim kanalima. Hegemonija nije koristila smrtnu kaznu već vekovima, ali alternative nisu bile baš prijatne. Sedoh na dugačku klupu, šest stopa od Gledstonove.
"Da li još pišete poeziju?"
Njeno pitanje me je iznenadilo. Pogledao sam niz stazu vrta gde su se upravo palili japanski fenjeri i svetleće kugle. "Ne, zaista", rekoh. "Ponekad sanjam u stihu. Ili sam sanjao..."
Meina Gledston sklopi ruke u krilu i zagleda se u njih. "Ako biste pisali o dogañajima koji se sada odigravaju", reče ona, "kakvu biste pesmu sačinili?"
Nasmejah se. "Već sam to pokušao i dvaput odustao... ili bolje, on je to učinio. Pesma je govorila o smrti bogova i njihovim poteškoćama da prihvate svoju zamenu. Govorila je o preobražaju i trpljenju nepravde. I govorila je o pesniku... za koga je on mislio da trpi najveću nepravdu."
Gledstonova me pogleda. Lice joj je bilo masa bora i senki u sve slabijem svetlu. "A koji to bogovi bivaju zamenjeni ovaj put, M. Severn? Čovečanstvo ili lažni bogovi koje smo stvorili da nas svrgnu?"
"Do ñavola, kako bih ja to mogao znati?" odbrusih i okrenuh se da posmatram potok.
"Vi ste deo oba sveta, zar ne? I čovečanstva i TehnoSrži?"
Ponovo se nasmejah. "Nisam ja deo nijednog sveta. Ovde kibridno čudovište, tamo istraživački projekt."
"Da, ali za čije istraživanje? I u kom cilju?"
Slegnuh ramenima.
Gledstonova ustade i ja krenuh za njom. Prešli smo preko potoka osluškujući kako voda teče po kamenju. Staza je vijugala izmeñu visokih stena prekrivenih nežnim lišajem koji je svetlucao na svetlosti fenjera.
Gledstonova zastade na vrhu kratkog kamenog stepeništa. "Da li smatrate da će Ultimativni u Srži uspeti da sačine svoju Ultimativnu Inteligenciju, M. Severn?"
"Da li će napraviti Boga?" rekoh ja. "Postoje oni AI koji ne žele da prave Boga. Iz ljudskog iskustva naučili su da je stvaranje sledećeg koraka u svesti poziv na ropstvo, ako ne i na potpuno istrebljenje."
"Ali da li bi pravi Bog istrebio svoja stvorenja?"
"U slučaju Srži i hipotetičke UI", rekoh ja, "Bog je stvor, a ne tvorac. Možda Bog mora da stvori niža bića u kontaktu sa njim kako bi za njih mogao da oseća bilo kakvu odgovornost."
"A opet, čini se da je Srž preuzela na sebe odgovornost za ljudska bića u vekovima posle Secesije AI", reče Gledstonova. Napeto je zurila u mene, kao da meri nešto prema izrazu mog lica.
Pogledah u vrt. Staza je belo, gotovo jezivo svetlucala u mraku. "Srž deluje kako bi ostvarila sopstvene ciljeve", rekoh, znajući u istom trenu da ne postoji ljudsko biće koje zna tu činjenicu bolje od CEO Meine Gledston.
"A vi smarate da čovečanstvo više nije sredstvo za postizanje tih ciljeva?"
Odmahnuh nestrpljivo rukom. "Ja sam stvorenje koje ne pripada nijednoj kulturi", rekoh ponovo. "Niti sam blažen prostodušnošću slučajnih tvoraca, niti proklet strašnom svešću njihovih stvorova."
"Genetski, vi ste u potpunosti ljudsko biće", reče Gledstonova.
To nije bilo pitanje. Nisam odgovorio.
"I za Isusa Hrista se govorilo da je u potpunosti ljudsko biće", reče ona. "A isto tako i potpuno http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 32
božansko. Presek ljudskog i božanskog."
Bio sam zapanjen njenom referencom na tu staru religiju. Hrišćanstvo je našlo zamenu najpre u Zen Hrišćanstvu, zatim u Zen Gnosticizmu, a potom i stotinu vitalnijih teologija i filozofija.
Rodni svet Gledstonove nije bio grobnica odbačenih verovanja, pa sam pretpostavljao - i nadao se - da to nije bila ni CEO. "Ako je on bio u potpunosti čovek i u potpunosti Bog", rekoh ja, "onda sam ja njegova slika u antimateriji."
"Ne", reče Gledstonova. "Mislim da je to upravo Šrajk, sa kojim se suočavaju vaši prijatelji hodočasnici."
Zurio sam. Bilo je to prvi put da mi je pomenula Šrajka, uprkos činjenici da sam znao - i da je ona znala da znam - da je njen plan naveo Konzula da otvori Vremenske Grobnice i oslobodi tu stvar.
"Možda je trebalo i vi da budete na tom hodočašću, M. Severn", reče CEO.
"Na neki način", rekoh ja, "i jesam."
Gledstonova mahnu i pojaviše se vrata njenih privatnih odaja. "Da, na neki način jeste", reče ona. "Ali ako žena koja nosi vašeg parnjaka bude raspeta na legendarnom Šrajkovom drvetu trnja, da li ćete vi čitavu večnost propatiti u snovima?"
Nisam imao odgovor, pa sam stajao tamo bez reči.
"Razgovaraćemo ujutro posle konferencije", reče Meina Gledston. "Laku noć, M. Severn.
Želim vam prijatne snove."
8.
Martin Silenus, Sol Vejntraub i Konzul posrću uz dine prema Sfingi, dok se Bron Lamija i Fedman Kasad vraćaju sa telom Oca Hojta. Vejntraub drži ogrtač uz sebe, pokušavajući da zaštiti bebu od jarosti peska u vetru i pucketave svetlosti. On gleda dok Kasad silazi niz dinu, crnih i karikaturnih dugačkih nogu naspram elektrificiranog peska, dok Hojtu vise i ruke i noge, pomerane blago sa svakim klizanjem i korakom.
Silenus viče, ali vetar nosi reči kao bič. Bron Lamija maše ka jedinom šatoru koji još stoji; oluja je srušila ili otrgla ostale. Ulaze u mali Silenusov šator, a pukovnik Kasad stiže poslednji i blago im dodaje telo. Unutra mogu da čuju sopstvenu viku iznad puckanja platna od fiberplastike i papirnog cepanja groma.
"Mrtav?" viče Konzul i razmotava plašt koji je Kasad obavio oko Hojtovog nagog tela.
Kruciforme svetlucaju ružičastim sjajem.
Pukovnik pokazuje na indikatore koji trepere na površini medicinskog paketa SILE
pričvršćenog za sveštenikova prsa. Svetla žmirkaju crveno, osim žutog namigivanja vlakana i pipaka za održanje sistema. Hojtova glava je zabačena i Vejntraub sada može da vidi dugački šav koji drži neravne rubove preklanog vrata jedan uz drugi.
Sol Vejntraub pokušava rukom da opipa puls; ne pronalazi ga. Naginje se napred, spušta uvo svešteniku na prsa. Nema otkucaja srca, ali masnica kruciforme koja se tamo nalazi vrela je na Solovom obrazu. On gleda Bron Lamiju. "Šrajk?"
"Da... mislim... ne znam." Ona pokazuje na drevni pištolj koji još drži. "Ispraznila sam magacin. Dvanaest hitaca u... šta god to bilo."
"Jeste li ga videli?" pita Konzul Kasada.
"Ne. Ja sam ušao u prostoriju deset sekundi posle Bron, ali nisam video ništa."
"A vaše jebene vojničke spravice?" kaže Martin Silenus. On je potisnut u zadnji kraj šatora, sklupčan u gotovo fetalni položaj. "Zar sva ta govna SILE nisu ništa pokazala?"
"Ne."
Oglašava se mali alarm iz medpaka i Kasad vadi novi plazma-uložak iz opasača, ubacuje ga u spremište paketa i seda na pete, spustivši vizir kako bi osmatrao ulaz u šator. Glas mu je izobličen u zvučniku kacige. "Izgubio je više krvi nego što možemo ovde da mu nadoknadimo. Da li je iko poneo pribor za prvu pomoć?"
Vejntraub poretura po rancu. "Imam osnovni komplet. Ipak, to nije dovoljno za ovo. Šta god http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 33
da ga je preklalo, proseklo je sve što je moglo."
"Šrajk", šapuće Martin Silenus.
"Nije važno", kaže Lamija, uhvativši se za mišice kako bi sprečila drhtanje tela. "Moramo mu pomoći." Ona pogleda Konzula.
"Mrtav je", kaže Konzul. "Ne bi mu pomogla čak ni operacija na brodu."
"Moramo da pokušamo!" viče Lamija dok se naginje da zgrabi Konzula za tuniku. "Ne možemo ga ostaviti tim... stvarima..." Ona pokazuje na kruciformu koja svetluca pod kožom na prsima mrtvaca.
Konzul trlja oči. "Možemo uništiti telo. Tom pukovnikovom puškom..."
" Mi ćemo pomreti ako se ne sklonimo s ove jebene oluje!" uzvikuje Silenus. Šator vibrira, fiberplastika udara pesnika po glavi i leñima sa svakim naletom. Zvuk peska na tkanini liči na raketu koja upravo poleće negde napolju. "Pozovite taj prokleti brod! Pozovite ga!"
Konzul privlači svoj ranac bliže, kao da čuva drevni komlog u njemu. Znoj mu blista na obrazima i čelu.
"Mogli bismo da sačekamo da oluja proñe u nekoj od Grobnica", kaže Sol Vejntraub. "Možda u Sfingi."
"Jebeš to", kaže Martin Silenus.
Naučnik se premešta u skučenom prostoru i zuri u pesnika. "Došli ste čak ovamo da biste pronašli Šrajka. Hoćete da nam kažete da ste se predomislili sad kada se čini da se pojavio?"
Silenusove oči sijaju ispod nabijene beretke. "Neću da vam kažem ništa osim da hoću da se taj njegov prokleti brod nalazi ovde, i to odmah."
"Možda je to i dobra zamisao", kaže pukovnik Kasad.
Konzul ga gleda.
"Ako postoje izgledi da spasemo Hojtov život, treba da pokušamo."
Konzul se i sam muči. "Ne smemo otići", kaže. "Ne smemo sada otići."
"Ne", slaže se Kasad. "Nećemo upotrebiti brod za odlazak. Ali operacija bi Hojtu možda mogla da pomogne. A unutra možemo sačekati i da proñe oluja."
"I možda saznati šta se dešava tamo gore", kaže Bron Lamija, pokazujući palcem ka tavanici šatora.
Beba, Rejčel, kreštavo plače. Vejntraub je ljulja, drži joj glavu širokom šakom. "Ja se slažem", kaže on. "Ako Šrajk želi da nas nañe, može da nas pronañe u brodu podjednako lako kao i ovde.
Postaraćemo se da niko ne ode." On dodiruje Hojtova prsa. "Koliko god užasno zvučalo, informacije koje bude mogla da nam da operacija o tome kako deluje ovaj parazit mogle bi da budu neprocenjive za Mrežu."
"U redu", kaže Konzul. On izvlači drevni komlog iz ranca, spušta šaku na disključ i šapuće nekoliko rečenica.
"Dolazi li?" pita Martin Silenus.
"Potvrdio je komandu. Moraćemo da izvučemo opremu zbog transfera. Rekao sam mu da se spusti neposredno iznad ulaza u dolinu."
Lamija je iznenañena kada shvata da plače. Briše obraze i osmehuje se.
"Šta je smešno?" pita Konzul.
"Sve ovo", kaže ona, zabadajući brid šake u obraze, "a sve na šta mogu da pomislim jeste koliko bi lepo bilo jedno tuširanje."
"Piće", kaže Silenus.
"Sklonište od oluje", kaže Vejntraub. Beba sisa mleko iz dojilice.
Kasad se naginje napred, glava i ramena su mu izvan šatora. Podiže oružje i prebacuje ga tako da bude otkočeno. "Indikatori", kaže on. "Nešto se kreće odmah iza dine." Vizir se okreće ka njima i u njemu se vidi odraz blede i zgurene grupe, okupljene oko još bleñeg tela Lenara Hojta.
"Proveriću šta je to", kaže on. "Sačekajte ovde dok brod ne stigne."
"Ne idi", kaže Silenus. "Ovo je kao u nekom od onih jebenih, drevnih, horor holića gde odlaze jedan po jedan... hej!" Pesnik prestaje da govori. Ulaz u šator je trougao svetlosti i buke.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 34
Fedmana Kasada više nema.
Šator počinje da se ruši, kočići i žičani tegovi popuštaju dok se pesak pomera oko njih.
Zgureni jedni uz druge, vičući da bi se čuli od rike vetra, Konzul i Lamija umotavaju Hojtovo telo u plašt. Medpak i dalje žmirka i očitava crveno. Krv je prestala da teče iz grubog šava.
Sol Vejntraub stavlja svoje četiri dana staro dete u nosiljku na grudima, obavija ga ogrtačem i čuči na ulazu. "Pukovniku ni traga!" viče. Dok posmatra, grom udara u opruženo krilo Sfinge.
Bron Lamija se premešta do ulaza i podiže sveštenikovo telo. Zapanjena je njegovom lakoćom. "Odnesimo Oca Hojta na brod, da bi bio operisan. Onda će se neki od nas vratiti da potraže Kasada."
Konzul nabija nisko svoj trorogi šešir i podiže okovratnik. "Brod ima jaki radar i senzore kretanja. Tako ćemo znati gde je pukovnik otišao."
"Šrajk takoñe", kaže Silenus. "Ne smemo zaboraviti svog domaćina."
"Hajdemo", kaže Lamija i ustaje. Mora da se poguri na vetru kako bi uopšte napredovala.
Slobodni krajevi Hojtovog plašta lepršaju i puckaju oko nje, dok joj plašt vijori pozadi.
Pronašavši stazu pri naizmeničnim bleskovima munje, ona odlazi ka ulazu u dolinu, osvrćući se samo da bi videla da li je ostali prate.
Martin Silenus iskoračuje iz šatora, podiže Mebijusovu kocku Heta Mastina, a vetar mu odnosi pururnu beretku i baca je visoko. Silenus stoji i na sva usta psuje, sve dok mu se ona ne napune peskom.
"Hajde", viče Vejntraub, sa rukom na pesnikovom ramenu. Sol oseća kako mu pesak udara o lice, prlja mu kratku bradu. Drugom rukom pokriva grudi kao da čuva nešto beskrajno dragoceno.
"Izgubićemo Bron iz vidokruga ako ne požurimo." Njih dvojica pomažu jedan drugome da se kreću protiv vetra. Silenusova bunda divlje se mreška dok on skreće da uzme beretku sa mesta u zavetrini dine na kome je pala.
Konzul kreće poslednji i nosi svoj i Kasadov ranac. Minut pošto napusti malo sklonište, kočići popuštaju, tkanina se cepa, a šator odleće u noć, okružen oreolom statičkog elektriciteta. On posrće tri stotine metara uz stazu, povremeno opaža dva muškarca pred sobom, često gubi stazu i mora da hoda u krug sve dok ponovo ne naiñe na nju. Vremenske Grobnice vide se iza njega kada peščana oluja malo popusti, a munje sevaju jedna za drugom u brzom nizu. Konzul vidi Sfingu koja još sija od uzastopnih električnih udara, Grobnicu od žada iza nje, prozirnih zidova, a iza njih Obelisk koji ne sija, okomiti potez čistog crnila spram zidova litice. Onda Kristalni monolit.
Kasadu nema ni traga, iako se zbog nestalnih dina, peska u vetru i iznenadnih bleskova čini da se mnoge stvari kreću.
Konzul diže pogled, sada vidi široki ulaz u dolinu i oblake koji nisko jure iznad njega, upola očekujući da ugleda plavi sjaj fuzije dok se brod spušta kroz njih. Oluja je strašna, ali njegova svemirska letelica spuštala se i pod gorim uslovima. On se pita da li se već spustila i da li ostali čekaju u njenom podnožju da stigne i on.
Ali pošto stigne do sedla izmeñu zidova litice i otvora doline, vetar ga iznova napada i on vidi ostalih četvoro zgurene na početku široke ravnice, ali broda nema.
"Zar nije trebalo već da stigne?" viče Lamija dok se Konzul približava grupi.
On klima glavom i spušta se u čučanj kako bi izvukao komlog iz ranca. Vejntraub i Silenus stoje iza njega, pognuti tako da ga malo zaklone od peska u vetru. Konzul vadi komlog i zastaje, gledajući okolo. Zbog oluje čini se kao da se nalaze u nekoj ludačkoj sobi čiji se zidovi i tavanica menjaju iz trena u tren, u jednom sekundu blizu njih, na samo nekoliko metara, sledećeg sekunda izgubljeni daleko, dok tavanica lebdi naviše, kao u sceni kada se soba i Božićna jelka šire pred Klarom u Krcku Orašč ić u Čajkovskog.
Konzul pritiska disključ dlanom, naginje se napred i šapuće u kvadrat za glas. Drevni instrument uzvraća mu šapatom i reči jedva da se čuju od šuštanja peska. On se uspravlja i okreće prema ostalima. "Brodu nije bilo dopušteno da poleti."
Povici protesta. "Kako to mislite 'nije mu bilo dopušteno'?" pita Lamija kada ostali zaćute.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 35
Konzul sleže ramenima i gleda u nebo kao da bi plavi rep plamena još mogao da najavi dolazak broda. "Nije dobio dozvolu u svemirskoj luci u Kitsu."
"Zar niste rekli da imate dozvolu od jebene kraljice?" viče Martin Silenus. "Od same Matore Gledstonke?"
"Signal sa dozvolom Gledstonove nalazio se u memoriji broda", kaže Konzul. "To su znali i SILA i lučke vlasti."
"Šta se onda, kog ñavola, dogodilo?" Lamija briše lice. Suze koje je isplakala u šatoru ostavile su joj majušne tragove blata u sloju peska na obrazima.
Konzul sleže ramenima. "Gledstonova je poništila prvobitni signal. Ovde se nalazi poruka od nje. Želite li da je čujete?"
Jedan minut niko ne odgovara. Posle nedelju dana putovanja, pomisao na to da imaju kontakt sa nekim izvan grupe toliko je neprilična da ne mogu smesta da je prihvate; kao da je svet izvan hodočašća prestao da postoji, izuzev eksplozija na noćnom nebu. "Da", kaže Sol Vejntraub, "da čujemo." U iznenadnom zatišju oluje reči mu zvuče veoma glasno.
Okupljaju se i čuče blizu starog komloga, sa Ocem Hojtom u središtu kruga. Tokom jednog minuta koliko nisu obraćali pažnju na njega, oko njegovog tela počela je da se obrazuje mala dina. Svi indikatori sada su crveni osim monitora za krajnje mere koji svetlucaju ćilibarskim sjajem. Lamija stavlja novi plazma-uložak na mesto i uverava se da je osmotska maska sigurna na Hojtovim ustima i nosu, da filtrira čisti kiseonik i da zadržava pesak napolju. "U redu", kaže ona.
Konzul pritika disključ.
Poruka je fetlinijski mlaz, koji je brod snimio nekih deset minuta ranije. Vazduh se magli od kolona sa podacima i koloida sferične slike osobenog za komlogove iz vremena Hedžire. Lik Gledstonove treperi, lice joj se bizarno, a onda se gotovo komično krivi dok milioni čestica peska u vetru probijaju sliku. Čak i pri punoj jačini tona, glas jedva da joj se čuje od oluje.
"Žao mi je", kaže poznati lik, "ali još ne mogu da dopustim da se vaša svemirska letelica približi Grobnicama. Iskušenje da odete bilo bi preveliko, a važnost vašeg zadatka mora da prevaziñe sve druge činioce. Molim vas da shvatite da od vas možda zavisi sudbina čitavih svetova. Molim vas da budete uvereni da su moja nadanja i moje molitve uz vas. Gledston, kraj."
Lik se sklapa u sebe i bledi. Konzul, Vejntraub i Lamija i dalje zure u tišini. Martin Silenus ustaje, baca pregršt peska u prazan vazduh gde je pre samo nekoliko sekundi bilo lice Gledstonove i vrišti: "Prokleta bila, da joj oca jebem, ta seratorka od političarke, moralna paraplegičarka i usrane kučka!" On šutira pesak u vazduh. Ostali sada zure u njega.
"Pa, to nam je stvarno pomoglo", kaže Bron Lamija tiho.
Silenus maše rukama u gañenju i udaljava se, i dalje šutirajući dine.
"Ima li još nešto?" pita Vejntraub Konzula.
"Ne."
Bron Lamija prekršta ruke i mršti se na komlog. "Zaboravila sam kako ste ono rekli da ta stvar dejstvuje. Kako se probijate kroz interferenciju?"
"Uskim snopom do džepnog komunikacionog satelita koji sam posadio na orbitu dok smo se spuštali sa Igdrasila", kaže Konzul.
Lamija klima glavom. "Dakle, kada se javite, samo pošaljete kratku poruku brodu, a ovaj pošalje fetlinijski mlaz Gledstonovoj... i vašim kontaktima meñu Proteranima."
"Da."
"Može li brod da uzleti bez dozvole?" pita Vejntraub. Stariji muškarac sedi, kolena su mu podignuta, a ruke spuštene na njih u klasičnoj pozi čistog umora. I glas mu je umoran. "Da naprosto premostite zabranu Gledstonove?"
"Ne", kaže Konzul. "Kada je Gledstonova rekla ne, SILA je postavila zaštitno polje klase tri iznad jame u kojoj smo parkirali brod."
"Stupite u vezu s njom", kaže Bron Lamija. "Objasnite joj."
"Pokušao sam." Konzul drži komlog u rukama, a onda ga vraća natrag u ranac. "Bez odgovora.
Takoñe, u prvobitnom mlazu pomenuo sam da je Hojt ozbiljno povreñen i da nam je potrebna http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 36
medicinska pomoć. Želeo sam da brodska operaciona sala bude spremna za njega.
"Povreñen", ponavlja Martin Silenus dok hoda krupnim koracima natrag ka mestu gde sede zgureni. "Sranje. Naš drugar padre mrtav je koliko i Glenon-Hajtovo kuče." On pokazuje palcem na telo umotano u plašt; svi pokazivači na monitoru su crveni.
Bron Lamija se saginje bliže i dodiruje Hojtov obraz. Hladan je. Oba njegova komlog biomonitora i medpak počinju da cvrkuću upozorenje o moždanoj smrti. Osmotska maska i dalje mu na silu uduvava O2 u pluća, a stimulatori medpaka i dalje mu rade na plućima i srcu, ali cvrkut raste u vrisak, a onda se spušta u ravan, strašan ton.
"Izgubio je isuviše krvi", kaže Sol Vejntraub. On dodiruje lice mrtvog sveštenika, i sam zatvorenih očiju, pognute glave.
"Sjajno", kaže Silenus. "Jebote, sjajno. A kako je sam rekao, Hojt ima da se raspadne i ponovo sastavi, zahvaljujući toj prokletoj kruciformi... dve proklete stvari, taj tip ima bogato osiguranje za vaskrs... a onda će da se vrati posrćući kao neka verzija duha Hamletovog ćaće s oštećenjem mozga. Šta ćemo onda?"
"Umukni", kaže Bron Lamija. Ona umotava Hojtovo telo u sloj cerade koju je donela iz šatora.
"Umukni ti", vrišti Silenus. "Okolo se muva čudovište. Matori Grendel, lično, nalazi se tamo negde i oštri kandže za sledeći obrok i zar zaista hoćeš da se Hojtov zombi pridruži našoj srećnoj ekipi? Sećaš se kako je opisao Bikure? Puštali su da kruciforme vraćaju njih vekovima, a razgovor sa jednim od njih bio je kao razgovor sa pokretnim sunñerom. Zar zaista hoćeš da Hojtov leš hoda sa nama?"
"Dva", kaže Konzul.
"Šta?" Martin Silenus se obrće oko ose, gubi oslonac i pada na kolena blizu tela. Naginje se ka starom naučniku. "Šta rekoste?"
"Dve kruciforme", kaže Konzul. "Njegova i Oca Pola Direa. Ako je njegova priča o Bikurama bila tačna, onda će obojica biti... vaskrsnuti."
"O, mili Bože", kaže Silenus i seda u pesak.
Bron Lamija je završila sa umotavanjem sveštenikovog tela. Ona ga posmatra. "Sećam se toga iz priče Oca Direa o Bikuri po imenu Alfa", kaže. "Ali i dalje ne razumem. Tu negde mora da se ubaci i zakon o održanju mase."
"Biće to kratki zombiji", kaže Martin Silenus. On privlači bundu uz sebe i udara pesnicom po pesku.
"Ima toliko toga što bismo saznali da je brod stigao", kaže Konzul. "Autodijagnostici bi mogli..." On zastaje i odmahuje rukom. "Gledajte. U vazduhu ima manje peska. Možda je oluja..."
Munja seva i počinje kiša, zasipa im lica ledenim projektilima sa više besa nego peščana oluja.
Martin Silenus počinje da se smeje. "Jebote, pa ovo je pustinja!" viče ka nebu. "Verovatno ćemo se udaviti u poplavi."
"Treba da se sklonimo odavde", kaže Sol Vejntraub. Lice njegove bebe vidi se kroz otvore u njegovom plaštu. Rejčel plače; lice joj je veoma crveno. Izgleda kao novoroñenče.
"Utvrñenje Hronos?" kaže Lamija. "Trebalo bi nam par sati..."
"Predaleko", kaže Konzul. "Ulogorimo se u jednoj od Grobnica." Silenus se ponovo smeje. On kaže:
Ko su ovi što prilaze žrtvi?
I kakvom zelenom oltaru, o, tajnoviti pope,
Doveo si tu junicu što spušta se nebom
U svilu i vence zaodenuta boka?
"Da li to znači 'da'?" pita Lamija.
"To znači jebeno 'zašto ne?'" smeje se Silenus. "Zašto terati našu hladnu muzu da se muči tražeći nas? Možemo da gledamo kako nam se drugar raspada dok čekamo. Koliko je, ono, po http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 37
Direovoj priči trebalo da proñe pre nego što se neki od Bikura ne vrati svom stadu posle smrti koja mu je prekinula ispašu?"
"Tri dana", kaže Konzul.
Martin Silenus se pljeska po čelu rubom dlana. "Naravno. Kako sam samo mogao da zaboravim? Kako se to predivno uklapa, kao u Novom Zavetu. U meñuvremenu, možda će naš
vuk Šrajk odneti još koju ovčicu iz ovog stada. Mislite da bi mi padre zamerio kada bih pozajmio od njega jednu kruciformu, čisto onako, za svaki slučaj? Hoću reći, ima višak..."
"Hajdemo", kaže Konzul. Kiša mu curi sa trorogog šešira u jakom mlazu. "Ostaćemo do jutra u Sfingi. Ja ću poneti višak Kasadove opreme i Mebijusovu kocku. Bron, vi ponesite Hojtove stvari i Solov ranac. Sol, vi se starajte da bebi bude toplo i da je na suvom."
"A padre?" pita pesnik, pokazujući palcem na telo.
"Ti ćeš da nosiš Oca Hojta", kaže Bron Lamija tiho dok se okreće.
Martin Silenus otvara usta, vidi pištolj u Lamijinoj ruci, sleže ramenima i saginje se da podigne telo na rame. "Ko će da nosi Kasada kad ga budemo pronašli?" pita. "Naravno, možda će biti u dovoljno komada da možemo svi..."
"Umukni, molim te", kaže Bron Lamija umorno. "Ako budem morala da te ubijem, imaćemo samo još jednu stvar više za nošenje. Samo hodaj."
Sa Konzulom na čelu, Vejntraubom odmah iza njega, Martinom Silenusom koji se tetura nekoliko metara pozadi i Bron Lamijom na začelju, grupa još jednom silazi niskim klancem u Dolinu Grobnica.
9.
Raspored CEO Gledston za to jutro bio je ispunjen. Tau Ceti Centar imao je dan od dvadeset tri sata, zbog čega je vladi zgodno da radi po Standardnom vremenu Hegemonije, a da u potpunosti ne uništi dnevne ritmove. U 05.45 sati, Gledstonova se sastala sa svojim vojnim savetnicima. U 06.30 doručkovala je sa dvadesetak najvažnijih senatora i sa predstavnicima SveStvari i TehnoSrži. U 07.15, CEO je prešla dalekobacačem na Renesansu Vektor, gde je bilo veče, kako bi zvanično otvorila Medicinski Centar Hermes u Kadui. U 07.40 'bacila se natrag u Dom Vlade, kako bi proradila govor koji je trebalo da održi u Senatu i SveStvari u 10.00 sati. U
08.30 Gledstonova se ponovo sastala sa generalom Morpurgom i admiralom Singom kako bi dopunila informacije o situaciji u Hiperionovom sistemu. U 08.45 sati, sastala se sa mnom.
"Dobro jutro, M. Severn", reče CEO. Nalazila se za svojim stolom u kancelariji u kojoj sam je prvi put sreo pre tri noći. Mahnula je rukom ka bifeu kraj zida, gde su vrčevi od najčistijeg srebra bili puni vrele kafe, čaja i kafe.
Odmahnuo sam glavom i seo. Tri holografska prozora pokazivala su belu svetlost, ali onaj koji mi se nalazio sleva, nudio mi je trodimenzionu mapu Hiperionovog sistema koju sam pokušao da dešifrujem u Ratnoj sobi. Učinilo mi se da je sada crvenilo Proteranih prekrilo sve i probilo se u sistem kao boja koja se rastvara i taloži u plavom rastvoru.
"Hoću da čujem šta ste sanjali", reče CEO Gledston.
"Ja hoću da čujem zbog čega ste ih ostavili", rekoh ja, ravnim glasom. "Zašto ste pustili Oca Hojta da umre."
Gledstonova svakako nije navikla da joj se obraćaju takvim tonom, ne posle četrdeset osam godina u Senatu i decenije i po provedene kao CEO, ali jedina njena reakcija bila je u tome što je uzdigla jednu obrvu za delić inča. "Dakle, vi zaista sanjate stvarne dogañaje."
"Zar ste sumnjali?"
Ona spusti radnu beležnicu koju je još držala, isključi je i odmahnu glavom. "Ne zaista, ali svejedno me šokira kada čujem nešto za šta niko drugi u Mreži ne zna."
"Zašto ste im uskratili korišćenje Konzulovog broda?"
Gledstonova se okrenu tako da pogleda na prozor gde se taktički displej pomerao i menjao sa pristizanjem dopuna koje su preinačavale tok crvene boje, povlačenje plave, kretanje planeta i meseca, ali ako je vojna situacija trebalo da bude deo njenog objašnjenja, odustala je od takvog http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 38
pristupa. Ona se okrenu natrag. "Zašto bih vama morala da objašnjavam bilo koju izvršnu odluku, M. Severn? Koja je vaša izborna jedinica? Koga vi predstavljate?"
"Predstavljam petoro ljudi i jednu bebu koje ste ostavili nasukane na Hiperionu", rekoh ja.
"Hojt se mogao spasti."
Gledstonova stisnu pesnicu i kucnu donju usnu savijenim kažiprstom. "Možda", reče ona. "A možda je već i bio mrtav. Ali nije u tome stvar, zar ne?"
Zavalih se u stolicu. Nisam se potrudio da ponesem blok za skiciranje i prsti su me boleli od želje da nešto drže. "Šta onda, dakle?"
"Sećate li se priče Oca Hojta... priče koju je ispričao za vreme njihovog putovanja do Grobnica?" upita Gledstonova.
"Da."
"Svaki od hodočasnika sme da zamoli Šrajka za jednu uslugu. Tradicija veli da stvorenje udovolji jednoj želji, dok druge odbije i pobije one koje je odbio. Sećate li se šta je želeo Otac Hojt?"
Oklevao sam. Prisećanje dogañaja iz prošlosti hodočasnika bilo je nalik na pokušaje da se prisetim pojedinosti iz prošlonedeljnih snova. "Želeo je da mu se uklone kruciforme", rekoh.
"Želeo je slobodu, za... dušu, DNK, šta god... kako Oca Direa, tako i svoju."
"Ne baš", reče Gledstonova. "Otac Hojt je želeo da umre."
Ustadoh, umalo ne preturivši stolicu, i priñoh krupnim koracima pulsirajućoj mapi. "To je čisto sranje", rekoh. "Čak i da jeste, ostali su imali obavezu da ga spasu... a vi isto tako. Pustili ste ga da umre."
"Da."
"Baš kao što ćete pustiti i ostale da umru?"
"Ne obavezno", reče CEO Meina Gledston. "To je njihova volja... i Šrajkova, ako takvo stvorenje zaista postoji. Sve što u ovom trenutku znam jeste da je njihovo hodočašće isuviše važno da bi im se dopustilo sredstvo... povlačenja... u trenucima odluke."
"Čije odluke? Njihove? Kako mogu životi šestoro ili sedmoro ljudi... i jedne bebe... uticati na ishod društva od stotinu pedeset milijardi?" Naravno, znao sam odgovor na to. Savetodavno Veće AI, kao i manje svesni prediktivci Hegemonije veoma su pažljivo odabrali hodočasnike. Ali za šta? Za nepredvidljivost. Oni su bili šifre koje su se poklapale sa krajnjom zagonetkom čitave Hiperionove jednačine. Da li je Gledstonova to znala ili je znala samo ono što su joj govorili Savetnik Albedo i njene uhode? Uzdahnuh i vratih se stolici.
"Da li vam je san saopštio kakva je sudbina pukovnika Kasada?" upita CEO.
"Ne. Probudio sam se pre nego što su se vratili u Sfingu da se sklone sa oluje."
Gledstonova se blago osmehnu. "Shvatate, M. Severn, da bi za naše ciljeve bilo zgodnije da ste pod sedativima, podstaknuti istim serumom istine koji su koristili i vaši prijatelji Filomeli, i povezani sa subrazglasom radi stalnijeg izveštavanja o dogañajima na Hiperionu."
Uzvratih joj osmehom. "Da", rekoh, "to bi bilo zgodnije. Ali bilo bi vam manje zgodno kada bih kliznuo u Srž preko datasfere i ostavio telo za sobom. Što ću neumitno i učiniti ako ikada ponovo budem podvrgnut prinudi."
"Naravno", reče Gledstonova. "To je upravo ono što bih ja uradila kada bih se našla u takvim okolnostima. Recite mi, M. Severn, kako izgleda biti u Srži? Kako izgleda to daleko mesto gde zaista obitava vaša svest?"
"Užurbano", rekoh ja. "Da li ste danas hteli da me vidite još zbog nečega?"
Gledstonova se ponovo osmehnu i ja osetih da je taj osmeh iskren, a ne oružje jednog političara koje je ona tako dobro koristila. "Da", reče CEO, "imala sam još nešto na umu. Da li biste želeli da poñete na Hiperion? Na pravi Hiperion?"
"Na pravi Hiperion?" ponovih glupavo, kao odjek. Osećao sam da me peckaju prsti na rukama i nogama dok me je obuzimalo čudno uzbuñenje. Moja svest možda zaista obitava u Srži, ali moje telo i mozak isuviše su ljudski, isuviše podložni adrenalinu i drugim nasumičnim hemikalijama.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 39
Gledstonova klimnu glavom. "Milioni ljudi žele da odu tamo. Da preñu dalekobacačem na neko novo mesto. Da posmatraju rat izbliza." Ona uzdahnu i pomeri radnu beležnicu. "Idioti."
Ona podiže pogled ka meni; smeñe oči bile su joj ozbiljne. "Ali ja želim da neko ode tamo i da me izveštava lično. Li ovog jutra koristi jedan od novih vojnih dalekobacačkih terminala, pa sam pomislila da biste mu se možda pridružili. Možda neće biti dovoljno vremena da se sleti na sam Hiperion, ali bili biste unutar sistema."
Pomislih na nekoliko pitanja i postideh se prvog koje se pojavilo. "Hoće li to biti opasno?"
Gledstonova nije izmenila ni izraz ni ton. "Moguće. Iako ćete biti daleko iza borbenih linija, a Li ima izričita uputstva da ne izlaže sebe... niti vas... bilo kakvom očiglednom riziku."
Oč iglednom riziku, pomislih. Ali koliko je bilo manje nego očiglednih rizika u ratnoj zoni, blizu sveta gde je stvorenje poput Šrajka slobodno haralo? "Da", rekoh, "poći ću. Ali ima jedna stvar..."
"Da?"
"Treba da znam zbog čega želite da poñem. Izgleda da se, ukoliko me želite samo zbog veze sa hodočasnicima, izlažete nepotrebnom riziku šaljući me tamo."
Gledstonova klimnu glavom. "M. Severn, tačno je da je vaša povezanost sa hodočasnicima...
iako pomalo krhka... za mene zanimljiva. Ali takoñe je tačno da me zanimaju i vaša zapažanja i procene. Vaša zapažanja."
"Ali ja za vas ništa ne značim", rekoh. "Ne znate koga još možda izveštavam, namerno ili ne.
Ja sam stvorenje TehnoSrži."
"Da", reče Gledstonova, "ali vi ste u ovom trenutku i osoba sa možda najmanje veza na Tau Ceti Centru, možda u čitavoj Mreži. Takoñe, vaša zapažanja biće zapažanja obučenog pesnika, čoveka čiji genije poštujem."
Prasnuh u smeh. " On je bio genije", rekoh. "Ja sam simulakrum. Kopija. Karikatura."
"Jeste li baš sigurni u to?" upita Meina Gledston.
Podigoh prazne ruke. "Nisam napisao niti jedan stih u proteklih deset meseci koliko sam živ i svestan u ovom čudnom životu posle života", rekoh ja. "Ne razmišljam kroz poeziju. Zar to nije dovoljan dokaz da je sa ovim projektom obnavljanja ličnosti Srž doživela neuspeh? Čak je i moje lažno ime uvreda za čoveka beskrajno nadarenijeg nego što ću ja ikada biti... Džozef Severn bio je senka u poreñenju sa pravim Kitsom, ali ja kaljam njegovo ime time što ga koristim."
"To je možda tačno", reče Gledstonova. "A možda i nije. U svakom slučaju, zatražila sam da krenete sa M. Hantom na ovaj kratak put do Hiperiona." Ona zastade. "Nemate nikakvu...
obavezu... da poñete. U više značenja te reči, vi čak niste ni grañanin Hegemonije. Ali ja bih cenila vaš pristanak da poñete."
"Poći ću", rekoh ponovo, a roñeni glas kao da mi je dopirao sa velike udaljenosti.
"Vrlo dobro. Biće vam potrebna topla odeća. Nemojte nositi ništa što se može izvući ili izazvati vam neprijatnosti u bestežinskom stanju, iako je malo verovatno da ćete naići na to.
Sastaćete se sa M. Hantom u primarnom dalekobacačkom neksusu Doma Vlade za..." - na baci pogled na komlog - "...dvanaest minuta."
Klimnuh glavom i okrenuh se da poñem.
"Oh, M. Severn..."
Zastadoh na vratima. Starica za stolom najednom je izgledala prilično mala i veoma umorna.
"Hvala vam, M. Severn", reče ona.
Bilo je tačno da su milioni želeli da preñu dalekobacačem u ratnu zonu. U SveStvari su kreštale molbe, argumenti za dopuštenje da civili preñu dalekobacačem na Hiperion, zahtevi linijskih krstarica da im se dopuste kratke ekskurzije i planetnih političara i predstavnika Hegemonije da im se dopusti da proñu sistemom u 'misiji pronalaženja činjenica'. Svi takvi zahtevi bili su odbijeni. Grañani Mreže - naročito moćni i uticajni grañani Mreže - nisu navikli da im se uskraćuju nova iskustva, a za Hegemoniju, totalni rat ostao je jedno od retkih još
neoprobanih iskustava.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 40
Ali kancelarija CEO i zvaničnici SILE bili su nepopustljivi: nikakvo civilno ili neodobreno prelaženje dalekobacačem u Hiperionov sistem, nikakvo necenzurisano izveštavanje. U eri kada nije postojala nedostupna informacija ili zabranjeno putovanje, takvo isključenje bilo je izluñujuće i nečuveno.
Sastao sam se sa M. Hantom u neksusu izvršnog dalekobacača pošto sam pokazao svoju zvezdicu sa ovlašćenjem ravno desetini pripadnika obezbeñenja. Hant je bio odeven u crnu vunu, bez oznaka čina, ali sličnu uniformama SILE prisutnim svuda u ovom delu Doma Vlade. Ja sam imao malo vremena za presvlačenje i vratio sam se u svoj stan samo da bih zgrabio udobnu jaknu sa mnoštvom džepova u koje je mogao da stane materijal za crtanje i imažer od 35 mm.
"Spremni?" reče Hant. Lice psa baseta nije izgledalo zadovoljno što me vidi. Nosio je običnu crnu tašnu.
Klimnuh glavom.
Hant mahnu transportnom tehničaru SILE i pojavi se treperavi jednokratni portal. Znao sam da je podešen za potpise naših DNK i da neće primiti nikog drugog. Hant udahnu i kroči kroz portal.
Posmatrao sam kako se živina površina portala mreška posle njegovog prolaska kao rečica koja se ponovo smiruje posle najblažeg mogućeg lahora, a onda kročih i sam.
Govorkalo se da prvobitni prototipovi dalekobacača nisu omogućavali da se oseti bilo šta za vreme prelaska i da su AI i ljudski dizajneri izmenili mašineriju tako da se doda neodreñeno peckanje, dejstvo ozonskog naboja, kako bi putnik osetio da je uopšte putovao. Bilo to tačno ili ne, koža mi je još bila ispunjena tenzijom kada sam kročio dalje od portala, zastao i pogledao oko sebe.
Čudno je, ali istinito, da se ratna svemirska letelica opisivala u prozi, na filmu, u holićima i stimsimovima već više od osam stotina godina; i pre nego što je čovečanstvo napustilo Staru Zemlju u bilo čemu što nisu bili preureñeni avioni, njihovi ravni filmovi prikazivali su epske svemirske bitke, ogromne meñuzvezdane drednote sa neverovatnim naoružanjem kako tumaraju svemirom kao gradovi na mlazni pogon. Čak je i bujica skorih ratnih holića posle Boja za Bresiju prikazivala bitke velikih flota na udaljenostima koje bi i za dva vojnika na tlu bile klaustrofobične, brodove koji se zabadaju jedni u druge i gore kao grčke trireme nagomilane u Artemizijskom moreuzu.
Nije ni čudo što mi je srce lupalo, a dlanovi bili pomalo vlažni, kada sam stupio na brod-stegonošu flote, očekujući da se pojavim na širokom mostu ratnog broda iz holića, gde ogromni ekrani prikazuju neprijateljske brodove, gde se oglašavaju sirene, namrgoñeni zapovednici stoje pognuti iznad taktičkih komandnih ploča dok brod trza najpre ulevo, potom udesno.
Hant i ja stajali smo u nečemu što je mogao biti uski hodnik elektrane. Cevi označene bojama izvijale su se na sve strane, povremeni rukohvati i hermetički kapci na pravilinim razmacima stavljali su do znanja su da smo zaista na svemirskoj letelici, a najsavremeniji disključevi i interaktivni paneli ukazivali su na to da hodnik nema samo svrhu da pruži pristup nekom drugom mestu, ali preovlañivao je utisak klaustrofobije i primitivne tehnologije. Upola sam očekivao da vidim žice kako izlaze iz čvorišta kola. Okomiti šaht ukrštao se s našim hodnikom; drugi uski, pretrpani prolazi videli su se kroz druge kapke.
Hant me pogleda i blago slegnu ramenima. Zapitao sam se da li je moguće da smo dalekobacačem prešli na pogrešno odredište.
Pre nego što je ijedan od nas išta rekao, mladi poručnik korvete SILE:svemir u crnoj borbenoj odeći pojavi se iz jednog od bočnih hodnika, salutira Hantu i reče: "Dobro došli na HS Hebrid, gospodo. Admiral Našita zamolio me je da vam prenesem njegove pozdrave i da vas pozovem u borbeni kontrolni centar. Ako biste pošli za mnom, molim vas." Na to se mladi poručnik korvete obrnu, posegnu za prečkom i povuče se naviše u skučeni okomiti šaht.
Pratili smo ga što smo bolje mogli, Hant boreći se da ne ispusti tašnu, a ja pokušavajući da izbegnem da mi šake budu zgnječene pod Hantovim petama dok smo se peli. Posle samo nekoliko jardi, shvatio sam da je ovde gravitacija prilično ispod jedne standardne, da, u stvari, uopšte nije gravitacija, već pre mnoštvo malih, ali istrajnih ruku koje me potiskuju 'naniže'. Znao http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 41
sam da svemirska letelica koristi zaštitno polje klase jedan kroz čitavi brod kako bi simulirala gravitaciju, ali ovo je bilo prvi put da sam to neposredno iskusio. To baš i nije bio prijatan osećaj; stalni pritisak ličio je na pogureno hodanje protiv vetra, a učinak je pojačavao klaustrofobičnost uskih hodnika, malih kapaka i pregradnih zidova ispunjenih opremom.
Hebrid je bio Tri-K brod, Komunikacioni-Kontrolni-Komandni, a borbeni kontrolni centar bio mu je i srce i mozak - ali to srce i taj mozak nisu bili naročito upečatljivi. Mladi poručnik korvete proveo nas je kroz tri hermetička kapka, poveo poslednjim hodnikom pored straže Marinaca, salutirao i ostavio nas u prostoriji od možda dvadeset kvadratnih jardi, ali tako punoj buke, osoblja i opreme da je prvo što je čovek nagonski želeo da učini bilo da iziñe kroz kapak i nadiše se vazduha.
Nije bilo džinovskih ekrana, ali desetak mladih oficira SILE:svemir bilo je pogureno iznad tajanstvenih displeja, sedelo uključeno u aparaturu stimsima ili stajalo pred pulsirajućim, prizvanim slikama koje kao da su dolazile sa svih šest pregradnih zidova. Muškarci i žene bili su vezani u stolicama i senzornim kolevkama, sa izuzetkom nekoliko oficira - a većina ih je izgledala pre kao iznurene birokrate nego kao namrgoñeni ratnici - koji su tumarali po uskim prolazima, tapšali podreñene po leñima, odsečno zahtevali još informacija i uključivali se svojim implantiranim priključcima u konzole. Jedan od tih muškaraca doñe žurno do nas, pogleda obojicu, salutira meni i reče: "M. Hant?"
Klimnuh glavom ka svom saputniku.
"M. Hant", reče mladi gojazni zapovednik, "admiral Našita će vas odmah primiti."
Zapovednik svih snaga Hegemonije u Hiperionovom sistemu bio je niski muškarac sa kratkom, sedom kosom, kožom daleko glañom nego što su to njegove godine nagoveštavale i namrštenim, gotovo isklesanim licem. Admiral Našita nosio je crnu uniformu sa visokim okovratnikom, bez oznaka čina, osim jednog jedinog sunca crvenog patuljka na okovratniku.
Ruke su mu bile zdepaste i izgledale su baš moćno, ali nokti su mu nedavno bili manikirani.
Admiral je sedeo na malom podijumu okružen opremom i displejima u stanju mirovanja. Gužva i delotvorno ludilo kao da su tekli oko njega poput brze struje oko neosetljivog kamena.
"Vi ste vesnik Gledstonove", reče on Hantu. "Ko je ovaj?"
"Moj añutant", reče Li Hant.
Odupreh se porivu da podignem obrvu.
"Šta želite?" upita Našita. "Kao što vidite, u poslu smo."
Li Hant klimnu glavom i pogleda okolo. "Imam nešto materijala za vas, admirale. Postoji li neko mesto gde možemo privatno razgovarati?"
Admiral Našita zagunña, preñe dlanom preko reosensa i vazduh se iza mene zgusnu i sabi u polučvrstu izmaglicu dok se uspostavljalo zaštitno polje. Buka borbenog kontrolnog centra nestade. Nas trojica nalazili smo se u malom iglou tišine.
"Požurite sa tim", reče admiral Našita.
Hant otključa tašnu i izvadi mali koverat sa simbolom Doma Vlade na poleñini. "Privatna poruka od Vrhovne Izvršne", reče Hant. "Da je pročitate kada vam bude odgovaralo, admirale."
Našita zagunña i odloži koverat u stranu.
Hant stavi veći koverat na sto. "A ovo je napismeni primerak odluke Senata o izvoñenju ove...
ovaj... vojne akcije. Kao što znate, volja Senata je da ovo bude brzo ispoljavanje sile za postizanje ograničenih ciljeva, sa što je manje moguće izgubljenih života, uz standardnu ponudu pomoći i zaštite našem novom... kolonijalnom imanju."
Našitino smrknuto lice malo se trže. Nije načinio nikakav pokret kako bi dodirnuo ili pročitao poruku u kojoj se nalazila volja Senata. "Je li to sve?"
Hant nije žurio sa odgovorom. "To je sve, osim ako vi ne želite da prenesete preko mene ličnu poruku za CEO, admirale."
Našita je zurio u njega. U njegovim malim, crnim očima nije bilo aktivnog neprijateljstva, samo nestrpljenja koje, pretpostavio sam, neće biti umireno sve dok te oči ne zamagli smrt.
"Imam privatni fetlinijski pristup do Vrhovne Izvršne", reče admiral. "Mnogo vam hvala, M.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 42
Hant. U ovom trenutku nema uzvratnih poruka. A sad vas ljubazno molim da se vratite do središnjeg dalekobacačkog neksusa i da me pustite da nastavim da izvodim ovu vojnu akciju."
Zaštitno polje spade oko nas i buka poteče unutra kao voda preko istopljene ledene brane.
"Postoji još jedna stvar", reče Li Hant, čiji se tihi glas gotovo izgubio u tehnobuci borbenog centra.
Admiral Našita obrnu stolicu i sačeka.
"Želimo da se spustimo na planetu", reče Hant. "Na Hiperion."
Admiralovo mrštenje kao da se produbilo. "Ljudi CEO Gledston nisu rekli ništa o pripremanju padobroda."
Hant ne trepnu. "Guverner-General Lejn zna da ćemo možda doći."
Našita baci pogled na jedan od svojih displeja, pucnu prstima i zalaja nešto na majora Marinaca koji požuri ka nama. "Moraćete da požurite", reče admiral Hantu. "Jedan kurir upravo je spreman da krene sa porta dvadeset. Major Invernes pokazaće vam put. Bićete vraćeni na primarni Skok-brod. Hebrid odlazi sa ovog položaja za dvadeset tri minuta."
Hant klimnu glavom i okrenu se da poñe za majorom. Ja im se priključih. Zaustavi nas admiralov glas.
"M. Hant", doviknu on, "molim vas da kažete CEO Gledston da će brod stegonoša od ovog trenutka biti previše zauzet za primanje novih političkih poseta." Našita se okrenu ka treperavim displejima i redu potčinjenih koji su ga čekali.
Krenuh za Hantom i majorom natrag u lavirint.
"Trebalo bi da postoje prozori."
"Šta?" Razmišljao sam o nečemu i nisam obraćao pažnju.
Li Hant okrenu glavu ka meni. "Nikada nisam bio u padobrodu bez prozora ili ekrana sa spoljnom slikom. Baš je čudno."
Klimnuh glavom i pogledah okolo, primetivši prvi put skučenu i pretrpanu unutrašnjost. Tačno je da su tu bili samo prazni pregradni zidovi i gomile namirnica, a sa nama se u putničkom odeljku padobroda nalazio jedan mladi poručnik. To kao da je odgovaralo klaustrofobičnom ambijentu komandnog broda.
Odvratih pogled, vrativši se mislima koje su me zaokupile pošto smo otišli od Našite. Dok sam pratio drugu dvojicu do kapije dvadeset, najednom mi je palo na pamet da ne propuštam nešto što sam oč ekivao da propustim. Deo moje napetosti zbog ovog putovanja ležao je i u pomisli o napuštanju datasfere; bio sam kao riba koja razmišlja o napuštanju mora. Deo moje svesti ležao je uronjen negde u tom moru, u okeanu podataka i komunikacionih veza dve stotine svetova sa Srži, povezanih nevidljivim medijem nekada zvanim datumravan, a sada poznatim samo kao megasfera.
Dok smo odlazili od Našite, shvatio sam da još mogu da čujem bilo tog mora - udaljeno ali stalno, kao zvuk talasa na pola milje od obale - i pokušavao sam sve to da razumem dok smo žurili ka padobrodu, vezivali se i odvajali, a onda hitali u cislunarnom sprintu ka rubovima Hiperionove atmosfere.
SILA se ponosila time što je koristila sopstvene veštačke inteligencije, sopstvene datasfere i računarske izvore. Tobožnji razlog ležao je u potrebi da se operiše u velikim prostorima izmeñu svetova Mreže, na tamnim i tihim mestima izmeñu zvezda i izvan megasfere Mreže, ali dobar deo stvarnog razloga ležao je u žestokoj potrebi za nezavisnošću koju je SILA vekovima pokazivala prema TehnoSrži. A opet, na brodu SILE, u središtu armade SILE, u sistemu koji nije bio ni u Mreži, ni u Protektoratu, uključio sam se u istu ugodnu podlogu brbljanja podataka i energije koju bih pronašao bilo gde u Mreži. Zanimljivo.
Pomislio sam na veze koje je dalekobacač doneo Hiperionovom sistemu: ne samo na Skok-brod i na zaštitnu sferu dalekobacača koja je lebdela na Hiperionovoj tački L3 kao blistavi novi mesec, već i na gigakanalski kabl od optičkog vlakna koji je vijugao kroz stalne dalekobacačke portale Skok-broda, mikrotalasne repetitore koji su se pomerali nekoliko inča kako bi ponavljali http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 43
svoje poruke u gotovo stvarnom vremenu, pitome AI komandnog broda koji su zahtevali - i dobijali - nove veze sa Vrhovnom Komandom Olimpa na Marsu i drugde. Negde se uvukla datasfera, možda bez znanja mašina SILE i njihovih operatera i saveznika. AI iz Srži znali su sve što se dešavalo ovde, u Hiperionovom sistemu. Da je moje telo sada moralo da umre, imao bih isto pribežište kao i uvek i umakao bih niz pulsirajuće veze koje su vodile kao tajni prolazi izvan Mreže, izvan svakog ostatka datumravni kakvu je čovečanstvo poznavalo, niz tunele dataveza do same TehnoSrži. Ne zaista do Srži, pomislio sam, jer Srž okružuje, obavija ostalo, kao okean koji drži razdvojene struje, velike struje koje o sebi misle kao o zasebnim morima.
"Samo bih voleo da postoji neki prozor", šapnu Li Hant.
"Da", rekoh ja. "Ja takoñe."
Padobrod je poskakivao i vibrirao dok smo ulazili u gornji sloj Hiperionove atmosfere.
Hiperion, pomislih. Šrajk. Teška košulja i jakna bile su mi lepljive i prianjale su mi uz kožu.
Slabo šuštanje spolja govorilo je da letimo, da sukljamo preko nebesa boje lapisa nekoliko puta brži od zvuka.
Mladi poručnik nagnu se preko prolaza. "Spuštate se prvi put, gospodo?"
Hant klimnu glavom.
Poručnik je žvakao gumu i pokazivao koliko je opušten. "Vi ste ona dva civilna tehničara sa Hebrida?"
"Upravo smo odatle došli, da", reče Hant.
"Tako sam i mislio", isceri se poručnik. "Ja nosim kurirsku poštu dole u bazu Marinaca blizu Kitsa. Ovo mi je peto putovanje."
Blago se trgoh kada me to podseti na ime prestonice; Hiperion su ponovo naselili Tužni Kralj Bili i njegova kolonija pesnika, umetnika i drugih otpadnika koji su bežali od invazije Horasa Glenon-Hajta na svoje rodne svetove - od invazije do koje nikada nije ni došlo. Pesnik koji se trenutno nalazio na Hodočašću Šrajku, Martin Silenus, savetovao je Kralju Biliju pre gotovo dva veka kako da nazove prestonicu. Kits. Lokalci su stari deo grada zvali Džektaun.
"Nećete poverovati kako izgleda ovo mesto", reče poručnik. "To vam je pravi pravcati šupak nedoñije. Hoću da kažem, nema datasfere, nema EMV-a, nema dalekobacača, nema stimsim barova, nema nič ega. Nije ni čudo što se na hiljade domorodaca ulogorilo oko svemirske luke i što pokušavaju da sruše ogradu kako bi otišli na neki drugi svet."
"Da li zaista napadaju svemirsku luku?" upita Hant.
"Ne", reče poručnik uz pucanj balona od žvake. "Ali spremni su za to, ako znate šta hoću da kažem. Zato je Drugi Bataljon Marinaca postavio tamo perimetar i obezbedio put do grada. Osim toga, ti seljoberi misle da ćemo danas-sutra postaviti dalekobacače i pustiti ih da se izbave iz govana u koja su sami upali."
" Oni su u njih upali?" rekoh ja.
Poručnik slegnu ramenima. "Mora da su uradili nešto zbog čega su Proterani popizdeli, je l'
tako? Mi smo ovde samo da umesto njih izvlačimo ostrige iz vatre."
"Kestenje", reče Li Hant.
Žvaka puče. "Šta god."
Šum vetra narastao je do vriska koji se jasno čuo kroz oplatu. Padobrod poskoči dvaput, a onda glatko - zlokobno glatko - kliznu, kao da je naišao na ledeni tobogan deset milja iznad tla.
"Voleo bih da nam je makar jedan prozor", šapnu Li Hant.
U padobrodu je bilo toplo i zagušljivo. Poskakivanje me je čudnovato opuštalo, slično kao maloj jedrilici koja se uzdiže i spušta na sporim talasima. Zatvorih oči na nekoliko minuta.
10.
Sol, Bron, Martin Silenus i Konzul nose opremu, Mebijusovu kocku Heta Mastina i telo Lenara Hojta niz dugački nagib ka ulazu u Sfingu. Sada veje sneg, izvija se po već uskomešanim površinama dina u složenom plesu čestica nošenih vetrom. Uprkos tvrdnji njihovih komlogova da se noć bliži kraju, na istoku nema nikakve naznake osvita. Uzastopni pozivi preko radija komloga http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 44
ne uspevaju da izazovu odgovor pukovnika Kasada.
Sol Vejntraub zastaje pred ulazom u Vremensku Grobnicu zvanu Sfinga. Oseća prisustvo svoje kćeri kao toplinu na prsima pod plaštom i bebine tople udisaje i izdisaje uz grlo. Podiže ruku, dodiruje mali zamotuljak i pokušava da zamisli Rejčel kao mladu ženu od dvadeset šest godina, istraživačicu koja zastaje na istom ovom ulazu pre nego što uñe da testira antientropijske tajne Vremenske Grobnice. Sol odmahuje glavom. Prošlo je dvadeset šest dugih godina i čitav jedan život od tog trenutka. Za četiri dana biće roñendan njegove kćeri. Ukoliko Sol nešto ne preduzme, ako ne pronañe Šrajka i ne nagodi se nekako sa tim stvorenjem, ukoliko nešto ne uč ini, Rejčel će umreti za četiri dana.
"Idete li, Sol?" dovikuje Bron Lamija. Ostali su ostavili opremu u prvoj prostoriji, pet-šest metara niz uski hodnik kroz kamen.
"Stižem", dovikuje on i ulazi u grobnicu. Svetleće kugle i električna svetla pružaju se tunelom, ali mrtva su i prekrivena prašinom. Samo Solova baterijska svetiljka i sjaj jednog od Kasadovih malih fenjera obasjavaju put.
Prva prostorija je mala, ne veća od četiri sa šest metara. Preostalih troje hodočasnika ostavili su prtljag kraj zadnjeg zida i raširili ceradu i prostirke na središtu hladnog poda. Dva fenjera šište i bacaju hladnu svetlost. Sol se zaustavlja i gleda oko sebe.
"Telo Oca Hojta nalazi se u susednoj prostoriji", kaže Bron Lamija, odgovarajući na njegovo neizgovoreno pitanje. "Tamo je još hladnije."
Sol zauzima svoje mesto blizu ostalih. Čak i ovako duboko unutra, može da čuje škripu peska i sneg nošen vetrom na kamenu.
"Konzul će kasnije ponovo pokušati da upotrebi komlog", kaže Bron. "Da opiše situaciju Gledstonovoj."
Martin Silenus se smeje. "Ne vredi. Jebote, uopšte to ne vredi. Zna ta šta radi, neće ta nikad da nas pusti odavde."
"Pokušaću odmah posle osvita", kaže Konzul. Glas mu je veoma umoran.
"Ja ću ostati na straži", kaže Sol. Rejčel se meškolji i slabašno plače. "Ionako moram da nahranim bebu."
Ostali izgledaju previše umorno da bi odgovorili. Bron se naslanja na ranac, zatvara oči i diše duboko posle samo nekoliko sekundi. Konzul nabija trorogi šešir duboko na oči. Martin Silenus prekršta ruke i zuri u ulaz, sa iščekivanjem.
Sol Vejntraub petlja oko kompleta za hranjenje i ima poteškoća da hladnim, artritičnim prstima povuče uzicu za zagrevanje. Gleda u torbu i shvata da ima još samo deset kompleta i nekoliko pelena.
Beba sisa, a Solu pada glava, samo što nije zaspao, kada ih zvuk budi sve.
"Šta?" viče Bron, petljajući oko očevog pištolja.
"Šššš!" ućutkuje je pesnik, sa rukom ispruženom u gestu kojim zahteva tišinu.
Odnekud izvan grobnice ponovo dopire zvuk. Ravan je i konačan, proseca buku vetra i škripu peska.
"Kasadova puška", kaže Bron Lamija.
"Ili puška nekog drugog", šapuće Martin Silenus.
Sede u tišini i upinju se da čuju. Jedan dugi trenutak ne čuje se nikakav zvuk. A onda, u trenu, noć eruptira bukom... bukom od koje se svako od njih skuplja i prekriva uši. Rejčel vrišti prestravljena, ali njena vriska ne može se čuti od eksplozija i prolamanja izvan grobnice.
11.
Probudio sam se baš dok je padobrod sletao. Hiperion, pomislio sam, još razdvajajući misli od ostataka sna.
Mladi poručnik požele nam sreću i iziñe prvi kada su se vrata otvorila kao dužica oka i kada je redak vazduh zamenio gustu atmosferu kabine pod pritiskom. Poñoh za Hantom napolje i niz standardnu rampu za pristajanje, kroz zaštitni zid, na betonsku ploču.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 45
Bila je noć i nisam imao pojma koliko je sati po lokalnom vremenu, da li je terminator upravo prošao preko ove tačke planete ili se tek približavao, ali mirisalo je i odavalo opšti utisak da je kasno. Padala je blaga kiša, lako rominjanje začinjeno slanim mirisom mora i svežom naznakom vlažnog rastinja. Svetlosti polja bleštala su oko udaljenog perimetra, a grupa osvetljenih tornjeva bacala je oreole ka niskim oblacima. Pet-šest mladih muškaraca u poljskim uniformama Marinaca brzo je istovarivalo padobrod i video sam kako naš mladi poručnik odsečno razgovara sa nekim oficirom trideset jardi desno od nas. Mala svemirska luka ličila je na nešto iz istorijske knjige, na kolonijalnu luku iz najranijih dana Hedžire. Primitivne jame za paljenje i kvadrati za sletanje pružali su se milju ili više ka tamnom obličju brda na severu, portalni kranovi i servisni tornjevi opsluživali su grupu vojnih šatlova i malih ratnih letelica oko nas, a oblasti za sletanje bile su okružene prstenom vojnih zgrada sa mnoštvom antena, ljubičastim zaštitnim poljima i gomilom letača i vazdušnih vozila.
Pogledah tamo gde je zurio Hant i primetih letača koji se kretao ka nama. Plavi i zlatni geodezijski simbol Hegemonije na jednom od zakrilaca bio je obasjan njegovim signalnim svetlima; kiša je isprugala prednje mehurove, odbacivana elisama u silovitom zastoru izmaglice.
Letač se spusti, mehur od 'perspeksa' se rascepi i sklopi, a napolje istupi neki muškarac i požuri preko betonske ploče ka nama.
On pruži ruku Hanru. "M. Hant? Ja sam Teo Lejn."
Hant se rukova s njim, pa klimnu glavom ka meni. "Drago mi je što smo se upoznali, Guverneru-Generale. Ovo je Džozef Severn."
Rukovah se sa Lejnom, uz šok prepoznavanja koji je izazvao taj dodir. Sećao sam se Tea Lejna kroz izmaglice deaja vu Konzulovih sećanja, prisećao se godina kada je taj mladi čovek bio Vice-Konzul; takoñe sam se spominjao kratkog sastanka nedelju dana pre toga, kada je dočekao sve hodočasnike pre nego što su krenuli uzvodno levitacionom baržom Benares. Izgledao je stariji nego samo šest dana ranije. Ali neobuzdani pramen kose na njegovom čelu bio je isti, kao i arhaične naočari koje je nosio, odnosno žustro, čvrsto rukovanje.
"Drago mi je što ste imali toliko vremena da se spustite na planetu", reče Guverner-General Hantu. "Moram nekoliko stvari da prenesem CEO."
"Zbog toga i jesmo ovde", reče Hant. On začkilji u kišu. "Imamo oko jedan sat. Postoji li neko mesto gde bismo mogli da se osušimo?"
Guverner-General nam uputi mladalački osmeh. "Ovde je prava ludnica, čak i u 05.20 sati, a konzulat je pod opsadom. Ali znam jedno mesto." On pokaza na letača.
Dok smo uzletali, primetio sam da dva letača Marinaca održavaju rastojanje iza nas, ali svejedno sam bio iznenañen što Guverner-General sveta pod protektoratom upravlja sopstvenim vozilom i nema stalne telohranitelje. Onda se setih šta je Konzul ispričao ostalim hodočasnicima o Teu Lejnu - o delotvornosti i samopožrtvovanju mladog čoveka - i shvatih da je takav povučeni pristup u skladu sa stilom diplomate.
Sunce se pomaljalo dok smo uzletali iz svemirske luke i skretali ka gradu. Niski oblaci blistali su kao da su osvetljeni odozdo, brda na severu svetlucala su svetlozelenom bojom, ljubičastom i žućkastomrkom, a pruga neba ispod oblaka na istoku imala je onu zelenu boju lapisa od koje je srce zastajkivalo i koje sam se sećao iz snova. Hiperion, pomislih i osetih duboku napetost i uzbuñenje u grlu.
Naslonio sam glavu na oplatu kabine ispruganu od kiše i shvatio da vrtoglavica i zbunjenost koje sam osećao delimično potiču i od sve slabijeg pozadinskog kontakta sa datasferom. Veza je još bila tu, prenošena prvenstveno mikrotalasnim i fetlinijskim kanalima, ali krhkija nego što sam to ikada iskusio - da je datasfera bila more u kom sam plivao, sada bih se nalazio u veoma plitkoj vodi, možda bi barica posle oseke bila bolja metafora, a voda je postajala sve plića dok smo napuštali omotač svemirske luke i njenu grubu mikrosferu. Prisilih sebe da obratim pažnju na ono o čemu su razgovarali Hant i Guverner-General Lejn.
"Možete da vidite straćare i kućice", reče Lejn, skrenuvši malo kako bismo imali bolji pogled na brda i doline koje su razdvajale svemirsku luku od predgraña prestonice.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 46
Straćare i kućice bile su isuviše učtiv termin za jadnu zbirku panela od fiberplastike, parčića platna, gomila sanduka za pakovanje i krhotina stiropora, koja je prekrivala brda i duboke kanjone. Ono što je nekada očigledno bila vožnja od sedam-osam milja sa razgledanjem živopisnih pejsaža od grada do svemirske luke kroz šumovita brda, sada je otkrivalo zemlju na kojoj je sve drveće bilo raskrčeno, zbog potpale ili izgradnje skloništa, dolove utabane u jalove ravnice blata pritiskom stopala, kao i grad od sedam ili osam stotina hiljada izbeglica koje su zaposele svako ravno parče tla na vidiku. Dim hiljada vatri na kojima se pripremao doručak lebdeo je ka oblacima i svuda sam mogao da vidim kretanje, decu koja trče bosonoga, žene koje nose vodu sa sigurno strašno zagañenih potoka, muškarce koji čuče na otvorenim poljima i čekaju u redu pred priručnim klozetima. Primetio sam da su sa obe strane auto-puta postavljene ograde od bodljikave žice i ljubičaste barijere zaštitnih polja, a na svakih pola milje bile su vidljive vojne kontrole. Dugački redovi kamufliranih kopnenih vozila i letača SILE kretali su se u oba smera po auto-putu i niskim letačkim trasama.
"...većina su izbeglice i domoroci", govorio je Guverner-General Lejn, "iako su tu i hiljade izbeglih zemljoposednika iz južnih gradova i sa velikih plantaža fiberplastike na Akvili."
"Da li su ovde zato što smatraju da će Proterani izvršiti invaziju?" upita Hant.
Teo Lejn baci pogled na añutanta Gledstonove. "Prvobitno je to bilo zbog panike na pomisao o otvaranju Vremenskih Grobnica", reče on. "Ljudi su bili ubeñeni da Šrajk dolazi po njih."
"Da li je tako i bilo?" upitah ja.
Mladi čovek se pomeri na sedištu kako bi se osvrnuo ka meni. "Treća Legija teritorijalnih snaga otišla je pre nekoliko meseci na sever", reče on. "Nije se vratila."
"Rekoste da su isprva bežali od Šrajka", reče Hant. "Zašto su došli ostali?"
"Oni čekaju na evakuaciju", reče Lejn. "Svi znaju šta su Proterani... i trupe Hegemonije...
učinili od Bresije. Ne žele da budu ovde kada se to dogodi Hiperionu."
"Svesni ste da SILA smatra evakuaciju krajnje poslednjim pribežištem?"
"Da. Ali to ne objavljujemo izbeglicama. Već je došlo do strašnih nereda. Hram Šrajka je uništen... gomila je organizovala opsadu, a neko je upotrebio oblikovane naboje plazme ukradene iz rudnika na Ursusu. Prošle nedelje došlo je do napada na konzulat i svemirsku luku, kao i do nereda zbog hrane u Džektaunu."
Hant klimnu glavom i zagleda se u grad koji se približavao. Zgrade su bile niske, samo nekoliko ih je imalo više od pet spratova, a njihovi beli i pastelni zidovi bogato su sijali na kosim zracima jutarnjeg svetla. Pogledah preko Hantovog ramena i videh nisku planinu sa isklesanim licem Tužnog Kralja Bilija namrštenim iznad doline. Reka Huli vijugala je kroz središte starog grada, ispravljala se pre nego što će krenuti severozapadno prema nevidljivom Masivu Uzde, izvijala se van vidokruga u močvarama vrše na jugoistoku, gde sam znao da se širila u deltu duž
Visoke Grive. Grad je izgledao neprenaseljen i miran posle tužne zbrke sirotinjskih staništa izbeglica, ali već kada smo počeli da se spuštamo ka reci, primetio sam vojni saobraćaj, tenkove, APC-e i GAV-e na raskrsnicama i smeštene u parkove, sa kamuflažnim polimerom namerno isključenim, kako bi mašine izgledale više preteće. Tada videh izbeglice u gradu: priručne šatore na trgovima i u sokacima, hiljade usnulih obličja duž ivičnjaka, nalik na mnoštvo neuglednih zavežljaja veša koji čekaju da ih neko pokupi.
"Kits je pre dve godine imao dve stotine hiljada stanovnika", reče Guverner-General Lejn.
"Sada, uključujući i naselja straćara, blizu smo tri i po miliona."
"Mislio sam da na celoj planeti ima manje od pet miliona ljudi", reče Hant. "Uključujući i domoroce."
"To je tačno", reče Lejn. "Shvatate zbog čega sve propada. U druga dva velika grada, Port Romensu i Endimionu, nalazi se najveći deo preostalih izbeglica. Plantaže fiberplastike na Akvili prazne su i ponovo ih osvaja džungla i plamene šume, a poljoprivredni pojas duž Grive i Devet Repova ne proizvodi ništa - a ako i proizvodi, ne može da dostavi hranu tržištu zbog sloma civilnog sistema prevoza."
Hant je gledao kako se reka približava. "Šta radi vlada?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 47
Teo Lejn se osmehnu. "Mislite, šta ja radim? Pa, kriza se krčka već skoro tri godine. Prvi korak bio je raspuštanje Zakonodavnog Veća i formalno dovoñenje Hiperiona pod Protektorat.
Kada sam dobio izvršnu vlast, nacionalizovao sam preostale tranzitne kompanije i linije dirižablova - sada se ovde letačima prevozi samo vojska - i raspustio teritorijalne snage."
"Raspustili ste ih?" reče Hant. "Mislio sam da ste želeli da ih iskoristite."
Guverner-General odmahnu glavom, a zatim dodirnu lako, sigurno, omnikontrolu i letač poče da se spušta u spirali ka središtu starog Kitsa. "Ne samo da su bili beskorisni", reče on, "bili su opasni. Nisam se mnogo uznemirio kada se 'Borbena treća legija' zaputila na sever i nestala. Čim su se spustile trupe SILE:tle i Marinaca, razoružao sam preostale teritorijalne bitange. Oni su najviše pljačkali. Ovde ćemo nešto doručkovati i porazgovarati."
Letač propade nisko iznad reke, napravi poslednji krug i lako se spusti u dvorište drevne grañevine sazdane od kamena, drveta i maštovito oblikovanih prozora: bio je to 'Ciceron.' I pre nego što je Lejn rekao Liju Hantu kako se to mesto zove, ja sam ga prepoznao zbog prolaska hodočasnika - stari restoran/pab/gostionica ležao je u srcu Džektauna i širio se u četiri zgrade na devet nivoa, sa balkonima, dokovima i potamnelim nogostupima od vrše, isturenim iznad sporog Hulija s jedne strane, i uskih ulica i sokaka Džektauna s druge. 'Ciceron' je bio stariji od kamenog lica Tužnog Kralja Bilija i njegovi sumračni odeljci i duboki vinski podrumi bili su pravi Konzulov dom tokom godina izgnanstva koje je proveo ovde.
Sten Leveski sačekao nas je na vratima dvorišta. Visok i masivan, lica podjednako potamnelog i ispucalog od starosti kao i kameni zidovi njegove gostionice, Leveski je bio 'Ciceron', kao i njegov otac, deda i pradeda.
"Proklet da sam!" izjavi div, pljesnuvši Guvernera-Generala, zapravo diktatora ovog sveta po ramenima dovoljno snažno da natera Tea da se zatetura. "Za promenu ste ustali rano, a? Doveli prijatelje na doručak? Dobro došli kod 'Cicerona'!" Ogromna šaka Stena Leveskog proguta Hantovu, a onda i moju, u dobrodošlici posle koje sam proverio da li su mi prsti i zglavci povreñeni ili ne. "Ili je za vas kasnije - po vremenu Mreže?" zabrunda on. "Možda ste za piće ili večeru!"
Li Hant začkilji u vlasnika paba. "Kako ste znali da smo iz Mreže?"
Leveski se grohotom nasmeja, tako da su se vetrokazi na rubu krova zavrteli. "Ha! Teško je to ustanoviti, zar ne? Dolazite ovamo ujutro sa Teom - zar mislite da on ovde svakoga vozi? - a nosite i vunenu odeću, iako mi ovde nemamo ovaca. Niste iz SILE, a niste ni budže sa plantaža fiberplastike... njih sve poznajem! Prema tome - dabome, došli ste dalekobacačem iz Mreže na brodove, a onda se spustili ovamo zbog dobre klope. E sad, hoćete li doručak, ili puno pića?"
Teo Lejn uzdahnu. "Daj nam neki tihi kutak, Stene. Slanina, jaja i sleñ u turšiji za mene.
Gospodo?"
"Samo kafu", reče Hant.
"Da", rekoh ja. Sada smo išli za vlasnikom kroz hodnike, uz kratko stepenište i niz rampe od kovanog gvožña, pa onda kroz još hodnika. Ovo mesto bilo je niže, mračnije, zadimljenije i čudesnije nego što sam ga se sećao iz sna. Nekoliko redovnih gostiju podiže pogled ka nama dok smo prolazili, ali bilo je tu mnogo manje ljudi nego što sam se sećao. Lejn je očito poslao trupe da izbace poslednje varvare-teritorijalce koji su zauzeli celo mesto. Prošli smo kraj visokog, uskog prozora i jedan pogled na APV SILE:tle parkiran u uličici kao i na trupe koje su se muvale tamo-amo sa oružjem očito na gotovs, potvrdio je tu hipotezu.
"Evo", reče Leveski i mahnu nam da stupimo na malu verandu koja je visila nad Hulijem i gledala na kose krovove i kamene tornjeve Džektauna. "Za dva minuta stižu vam doručak i kafe."
On nestade brzo... za jednog džina.
Hant baci pogled na komlog. "Imamo oko četrdeset pet minuta pre nego što padobrod krene sa nama natrag. Porazgovarajmo."
Lejn klimnu glavom, skinu naočari i protrlja oči. Shvatio sam da je cele noći bio na nogama...
možda i svih nekoliko noći. "Fino", reče on, vrativši naočari na mesto. "Šta to CEO Gledston želi da zna?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 48
Hant zastade dok nam je veoma nizak muškarac kože bele kao pergament i žutih očiju donosio kafu u dubokim, debelim vrčevima i spuštao poslužavnik sa Lejnovom hranom. "CEO
želi da zna šta smatrate svojim prioritetima", reče Hant. "I mora da zna možete li ovde da izdržite ukoliko se borbe produže."
Lejn je jeo nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio. Otpio je dugi gutljaj kafe i pomno se zagledao u Hanta. Po ukusu bi se reklo da je to bila prava kafa, bolja od većine koje se gaje u Mreži. "Prvo pitanje na kraju", reče Lejn. "Definišete produženje borbi."
"Nedelje."
"Nedelje, možda. Meseci, nipošto." Guverner-General proba sleña u turšiji. "Vidite u kakvom nam je stanju privreda. Da nije zaliha koje nam spušta SILA, imali bismo nerede zbog hrane svakodnevno umesto jednom nedeljno. Zbog karantina nema izvoza. Polovina izbeglica želi da pronañe sveštenike iz Hrama Šrajka i da ih pobije, a druga polovina želi da promeni veru pre nego što Šrajk pronañe njih."
"Da li ste pronašli sveštenike?" upita Hant.
"Ne. Sigurni smo da su pobegli pre bombardovanja hrama, ali vlasti ne mogu da ih lociraju.
Govorka se da su otišli na sever, u Utvrñenje Hronos, u kameni zamak iznad visoke stepe gde se nalaze Vremenske Grobnice."
Ja sam znao da nije tako. Bar sam znao da hodočasnici nisu videli nijednog sveštenika Hrama Šrajka za vreme svog kratkog boravka u Utvrñenju. Ali tamo je bilo tragova klanice.
"Što se prioriteta tiče", govorio je Teo Lejn, "prvi je evakuacija. Drugi je eliminacija pretnje Proteranih. Treći je pomoć oko panike zbog Šrajka."
Li Hant se zavali uz nauljeno drvo. Para se uzdizala iz teškog vrča u njegovim rukama.
"Evakuacija u ovom trenutku nije moguća..."
"Zašto?" Lejn je ispalio to pitanje kao hitac iz paklenog biča.
"CEO Gledston nema dovoljno političke moći... u ovom trenutku... da ubedi Senat i SveStvar da Mreža može da primi pet miliona izbeglica..."
"Sranje", reče Guverner-General. "Najmanje dvaput toliko turista preplavilo je Maui-Kovenant u prvoj godini Protektorata. A to je uništilo jedinstvenu planetnu ekologiju. Smestite nas na Armagast ili na neki pustinjski svet dok ne proñe ratna opasnost."
Hant odmahnu glavom. Njegove oči baseta izgledale su tužnije nego obično. "Nije to samo pitanje logistike", reče on. "Ili politike. To je..."
"Šrajk", reče Lejn. On prelomi parče slanine. "Šrajk je pravi razlog.
"Da. Kao i naša strahovanja od infiltracije Proteranih u Mrežu."
Guverner-General se nasmeja. "Dakle, plašite se da će se, ako postavite ovde dalekobacačke portale kako biste nas izbavili, gomila Proteranih trometraša spustiti i stati u red, a da to niko ne primeti?"
Hant srknu kafu. "Ne", reče, "ali postoje realni izgledi za invaziju. Svaki dalekobacački portal ujedno je i otvor koji vodi u Mrežu. Savetodavno Veće upozorava nas na to."
"U redu", reče mlañi čovek, polupunim ustima. "Onda obavite našu evakuaciju brodovima. Zar nije upravo to bilo razlog dolaska prvobitne udarne jedinice?"
"To je bio tobožnji razlog. Naš pravi cilj sada je da porazimo Proterane, a onda da u potpunosti uključimo Hiperion u Mrežu."
"A šta je sa pretnjom Šrajka?"
"On će biti... neutralisan", reče Hant, zastavši dok je grupica muškaraca i žena prolazila kraj naše verande.
Podigoh pogled, počeh ponovo da usmeravam pažnju na sto, a onda naglo okrenuh glavu.
Grupa je prošla hodnikom i nestala iz vidokruga. "Zar to nije bio Melio Arundez?" rekoh, prekinuvši Guvernera-Generala.
"Šta? O, dr Arundez. Da. Zar ga poznajete, M. Severn?"
Li Hant je zurio u mene, ali ja sam to prenebregao. "Da", rekoh Lejnu, iako Arundeza nikada zaista nisam sreo. "Šta on traži na Hiperionu?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 49
"Njegova ekipa spustila se pre više od šest lokalnih meseci sa predlogom projekta od Rajhs Univerziteta sa Friholma da obavi dodatna istraživanja Vremenskih Grobnica."
"Ali Grobnice su bile zatvorene za istraživanja i za turiste", rekoh ja.
"Da. Ali njihovi instrumenti - dozvolili smo da im se podaci jednom nedeljno šalju preko fetlinijskog predajnika u konzulatu - već su pokazali promene u antientropijskim poljima oko Grobnica. Rajhs Univerzitet je znao da se Grobnice otvaraju... ako promena zaista to znači... pa je poslao vrhunske istraživače Mreže da to prouče."
"Ali vi im niste dali dozvolu", rekoh ja.
Teo Lejn se hladno osmehnu. "CEO Gledston im nije dala dozvolu. Zatvaranje Grobnica direktno je nareñenje sa TC2. Da je od mene zavisilo, ja bih hodočasnicima zabranio prolaz, a ekipi dr Arundeza dozvolio prioritetni pristup." On se ponovo okrenu Hantu.
"Izvinite", rekoh i izvukoh se iz separea.
Pronašao sam Arundeza i njegove tri žene i četiri muškarca, sa odećom i fizičkim stilovima koji su nagoveštavali različite svetove Mreže - dve verande dalje. Bili su pognuti nad doručkom i naučnim komlogovima i prepirali su se u tehničkim terminima toliko nerazumljivim da bi im svaki izučavalac Talmuda pozavideo.
"Dr Arundez?" rekoh.
"Da?" On podiže pogled. Bio je dve decenije stariji nego što sam ga se sećao, ulazio je u srednje doba u svojim ranim šezdesetim, ali upečatljiv i lep profil bio je isti, sa istom bronzanom kožom, čvrstom vilicom, talasastom crnom kosom koja je tek malo sedela kod slepoočnica i prodornim očima boje lešnika. Shvatio sam kako je jedna mlada diplomka mogla tako brzo da se zaljubi u njega.
"Zovem se Džozef Severn", rekoh ja. "Vi me ne poznajete, ali ja sam poznavao jednu vašu prijateljicu... Rejčel Vejntraub."
Arundez se za sekund nañe na nogama, izvini se ostalima i povede me za lakat sve dok ne pronañosmo prazan separe u odeljku ispod okruglog prozora koji je gledao na krovove sa crvenim crepom. On mi pusti lakat i pažljivo me osmotri, obrativši pažnju na odeću iz Mreže.
Okrenu mi ručne zglobove, u potrazi za izdajničkim plavetnilom Polsenovih tretmana. "Premladi ste", reče on. "Osim ako Rejčel niste poznavali kao dete."
"U stvari, najbolje poznajem njenog oca", rekoh ja.
Dr Arundez ispusti vazduh i klimnu glavom. "Naravno", reče. " Gde je Sol? Mesecima pokušavam da ga pronañem preko konzulata. Vlasti na Hebronu samo kažu da se odselio."
Ponovo se procenjivački zagledao u mene. "Znali ste za Rejčelinu... bolest?"
"Da", rekoh ja. Za Merlinovu bolest koja je izazvala njeno starenje unazad, gubljenje sećanja sa svakim proteklim danom i satom. Melio Arundez je bio jedno od tih sećanja. "Znam da ste pre oko petnaest standardnih godina otišli da je posetite na Barnardovom Svetu."
Arundez iskrivi lice. "To je bila greška", reče on. "Mislio sam da ću razgovarati sa Solom i Sarai. Kada sam je video..." On odmahnu glavom. "Ko ste vi? Da li znate gde su sada Sol i Rejčel? Za tri dana biće joj roñendan."
Klimnuh glavom. "Njen prvi i poslednji roñendan." Obazreh se. Hodnik je bio tih izuzev dalekog mrmljanja smeha sa nižeg nivoa. "Ovde sam radi prikupljanja podataka, a poslala me je CEO", rekoh ja. "Imam informaciju da su Sol Vejntraub i njegova kćer otputovali do Vremenskih Grobnica."
Arundez je izgledao kao da sam ga tresnuo u solarni pleksus. " Ovde? Na Hiperionu?" Za trenutak je zurio u krovove. "Trebalo je da shvatim... iako je Sol uvek odbijao da se vrati ovamo... ali pošto Sarai više nema..." On me pogleda. "Jeste li u vezi s njim? Da li je ona... da li su oni dobro?"
Odmahnuh glavom. "Trenutno ne postoji nikakva veza sa njima putem radija ili datasfere", rekoh. "Znam da su bezbedno doputovali. Pitanje je - šta vi znate? Vaša ekipa? Podaci o onome što se dešava u Vremenskim Grobnicama mogu da budu veoma bitni za njihov opstanak."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 50
Melio Arundez proñe rukom kroz kosu. "Da su nam samo dozvolili da odemo tamo! Ta prokleta, glupa, birokratska kratkovidost... Kažete da vas šalje Gledstonova. Možete li joj objasniti zbog čega nam je toliko važno da stignemo tamo?"
"Ja sam samo glasnik", rekoh. "Ali recite mi zbog čega je to tako važno, pa ću pokušati nekome da prenesem tu informaciju."
Arundezove krupne šake obaviše se u vazduhu oko nevidljivog obličja. Njegova napetost i gnev bili su opipljivi. "Tri godine, podaci su stizali putem telemetrije u mlazevima koje je konzulat želeo da dozvoli jednom nedeljno, preko svog dragocenog fetlinijskog predajnika. Oni su pokazivali sporu, ali neumoljivu degradaciju antientropijskog omotača - vremenskih plima - u Grobnicama i oko njih. Bila je neredovna, nelogična, ali stalna. Naša ekipa ovlašćena je da doputuje ubrzo posle početka te degradacije. Stigli smo pre oko šest meseci, videli podatke koji su ukazivali na to da se Grobnice otvaraju... da dolaze u fazu sa sadašnjicom... ali četiri dana posle našeg dolaska, instrumenti su prestali da odašilju. Svi do jednog. Molili smo tog gada Lejna da nam dozvoli samo da odemo i da ih ponovo podesimo, da postavimo nove senzore ako nam već ne dozvoljava da lično istražujemo.
I ništa. Nikakva dozvola za prevoz. Nikakva komunikacija sa univerzitetom... čak i sa dolaskom brodova SILE koji su to olakšali. Pokušali smo sami da krenemo uzvodno, bez dozvole, ali neke Lejnove kabadahije od Marinaca presrele su nas kod Prevodnice Karla i vratile nas u lisicama. Proveo sam četiri nedelje u zatvoru. Sada nam je dopuštemo da lunjamo po Kitsu, ali zatvoriće nas na neodreñeno vreme ako ponovo odemo iz grada." Arundez se nagnu napred.
" Možete li da pomognete?"
"Ne znam", rekoh ja. "Želim da pomognem Vejntraubovima. Možda bi najbolje bilo ako biste mogli da odvedete ekipu na lice mesta. Da li znate kada će se Grobnice otvoriti?"
Fizičar vremena ljutito mahnu rukom. "Da su nam samo novi podaci!" On uzdahnu. "Ne, ne znamo. Možda su se već otvorile, a možda će do tada proteći još šest meseci."
"Kada kažete 'otvorile', mislite li na fizičko otvaranje?"
"Naravno da ne. Vremenske Grobnice su fizički otvorene za ispitivanje još otkad su otkrivene, pre četiri standardna veka. Mislim na otvaranje u smislu spadanja vremenskih zastora koji skrivaju njihove delove i dovoñenja čitavog kompleksa u fazu sa lokalnim protekom vremena."
"Pod 'lokalnim' mislite na..."
"Mislim na vreme u ovoj vasioni, naravno."
"I sigurni ste da se Grobnice kreću unazad kroz vreme... iz naše budućnosti?" upitah ja.
"Unazad kroz vreme, da", reče Arundez. "Ali ne možemo da utvrdimo da li iz naše budućnosti.
Nismo čak ni sigurni šta 'budućnost' znači u vremensko/fizičkom smislu. Mogao bi to da bude niz sinusnih talasa verovatnoća ili megavasiona grananja odluka, pa čak i..."
"Ali šta god da je", rekoh ja, "Vremenske Grobnice i Šrajk dolaze odatle?"
"Vremenske Grobnice sigurno", reče fizičar. "Za Šrajka ne znam. Lično nagañam da je to mit pothranjen istom glañu za sujevernim istinama koja podstiče i druge vere."
"Čak i posle onoga što se desilo sa Rejčel?" rekoh ja. "Još ne verujete u Šrajka?"
Melio Arenduz se namršti. "Rejčel je zaražena Merlinovom bolešću", reče on. "To je antientropijska bolest starenja, a ne ujed mitskog čudovišta."
"Ujed vremena nikada nije bio mitski", rekoh ja, iznenadivši samog sebe tako jevtinom i zbrzanom filozofijom. "Pitanje je - hoće li Šrajk, ili ona sila koja nastanjuje Vremenske Grobnice, vratiti Rejčel u 'lokalni' protok vremena?"
Arundez klimnu glavom i skrenu pogled ka krovovima. Sunce je zašlo za oblake i jutro je bilo bezbojno, a crvene pločice kao da su bile isprane. Ponovo je počela kiša.
"I pitanje je", rekoh ja, iznenadivši ponovo samoga sebe, "da li je vi još volite?"
Fizičar polako okrenu glavu i zagleda se u mene ljutito. Osetih kako u njemu narasta, dostiže vrhunac, a onda splašnjava želja za uzvraćanjem - možda i fizičkim. On posegnu u džep sakoa i pokaza mi holo snimak privlačne žene prosede kose i dvoje dece u poznim tinejdžerskim godinama. "Moja žena i deca", reče Melio Arundez. "Čekaju na Renesansi Vektor." On uperi http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 51
zdepasti prst u mene. "Kada bi Rejčel bila... danas izlečena, ja bih imao osamdeset dve standardne godine pre nego što ona ponovo doñe u godine kada smo se prvi put sreli." On spusti prst i vrati holo u džep. "I, da", reče, "još je volim."
"Spremni?" Glas prekinu tišinu samo tren kasnije. Podigoh pogled i videh Hanta i Tea Lejna na vratima. "Padobrod uzleće za deset minuta", reče Hant.
Ustadoh i rukovah se sa Meliom Arundezom. "Pokušaću", rekoh.
Guverner-General Lejn naredio je da nas jedan od njegovih pratećih letača vrati do svemirske luke, a sam se vratio u konzulat. Vojni letač nije bio ništa udobniji od njegove mašine iz konzulata, ali bio je brži. Već smo bili vezani i smešteni u svoja mrežna sedišta na palubi padobroda, kada Hant reče: "Šta je to bilo sa tim fizičarem?"
"Samo sam obnavljao stare veze sa jednim strancem", rekoh ja.
Hant se namršti. "Šta ste mu to obećali da ćete pokušati?"
Osetih kako padobrod grmi, trza se, a onda skače dok nas rešetka za katapultiranje lansira ka nebu. "Rekao sam mu da ću pokušati da mu omogućim da poseti bolesnu prijateljicu", rekoh.
Hant nastavi da se mršti, ali ja izvukoh blok za skiciranje da škrabam slike iz 'Cicerona' sve dok nismo petnaest minuta kasnije pristali uz Skok-brod.
Iskorak kroz dalekobacački portal u izvršni neksus Doma Vlade predstavljao je pravi šok.
Novi korak odveo nas je u galeriju Senata, gde je Meina Gledston još govorila pred punom kućom. Imažeri i mikrofoni prenosili su njen govor SveStvari i stotinama milijardi grañana u iščekivanju.
Bacih pogled na svoj hronometar. Bilo je 10.38 sati. Nije nas bilo samo devedeset minuta.
12.
Zgrada u kojoj je bio smešten Senat Hegemonije Čoveka više se ugledala na zgradu Senata Sjedinjenih Država od pre osam vekova nego na imperijalnije grañevine Severnoameričke Republike ili Prvog Svetskog Veća. Glavna skupštinska prostorija bila je velika, okružena galerijama i dovoljno prostrana za više od tri stotine senatora sa svetova Mreže i više od sedamdeset predstavnika kolonija pod Protektoratom, bez prava glasa. Tepisi su imali bogatu crvenu boju vina i pružali su se u zracima od središnjeg podijuma gde su sedeli Predsedavajući, Govornik SveStvari i, danas, Vrhovni Izvršni Službenik Hegemonije. Stolovi senatora bili su sačinjeni od mjuirovine, dara Templara sa Božjeg Gaja, za koje su takvi proizvodi bili sveti; sjaj i miris uglačanog drveta ispunjavali su prostoriju čak i kada je bila prepuna kao danas.
Li Hant i ja ušli smo baš kada je Gledstonova dovršavala govor. Uključio sam komlog, zatraživši brzo listanje. Kao i većina njenih govora, i ovaj je bio kratak, srazmerno jednostavan, bez snishodljivosti ili bombastike, a opet začinjen izvesnom melodičnošću originalnih fraza i mašte koja je imala veliku moć. Gledstonova je opisala incidente i sukobe koji su doveli do trenutnog stanja zaraćenosti sa Proteranima, proklamovala starostavnu želju za mirom koja je još
bila najviša svrha politike Hegeomonije i pozvala na jedinstvo unutar Mreže i Protektorata sve dok ova trenutna kriza ne proñe. Saslušao sam njen zaključak.
"...i tako je došlo do toga, sugrañani, da smo posle više od jednog veka mira ponovo uključeni u borbu da održimo ona prava kojima je naše društvo bilo odano još pre smrti Majke Zemlje.
Posle više od veka mira, sada moramo podići - koliko god nerado, koliko god sa gnušanjem - štit i mač, koji su oduvek čuvali naše pravo stečeno roñenjem i jemčili našu zajedničku dobrobit, kako bi mir ponovo prevagnuo.
Ne smemo... i nećemo... biti zavedeni jekom truba ili naletom osećanja sličnog radosti koje poziv na oružje neumitno izaziva. Oni koji prenebregavaju nauke iz istorije o krajnjoj ludosti rata bivaju prisiljeni ne samo da ih ponovo prožive... nego možda i da zbog njih izginu. Pred svima nama možda leže velike žrtve. Neke od nas čeka veliki jad. Ali do kakvog god uspeha ili neuspeha neumitno bude došlo, kažem vam sada da moramo imati na umu ove dve stvari iznad svega: prvo, da se borimo za mir i da znamo da rat nikada ne sme biti stanje već, radije, privremeno pustošenje koje trpimo kao dete koje boluje od groznice, znajući da zdravlje sledi http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 52
posle duge noći bola i da je to zdravlje mir. Drugo, da se nikada nećemo predati... nikada se nećemo predati, pokleknuti ili povinovati nižim glasovima ili ugodnijim porivima... nikada nećemo posustati sve dok pobeda ne bude naša, dok agresija ne bude okončana i dok mir ne pobedi. Zahvaljujem."
Li Hant se nagnuo napred da napeto posmatra kako većina senatora ustaje uz ovacije Gledstonovoj, koje su se odbijale natrag od visoke tavanice kao rika i naletele u talasima na nas u galeriji. Već ina senatora. Video sam da Hant prebrojava one koji su ostali da sede, neki prekrštenih ruku, mnogi vidljivo namršteni. Rat nije još trajao ni dva dana, a već se gradila opozicija... najpre iz kolonijalnih svetova zaplašenih zbog sopstvene bezbednosti dok je SILA zaokupirana Hiperionom, a onda kod protivnika Gledstonove - kojih je bilo mnogo, jer niko ne ostaje na vlasti tako dugo kao ona, a da ne stvori neprijatelje, i konačno kod članova njene sopstvene koalicije koji su na rat gledali kao na uludo poništavanje prosperiteta kome nije bilo presedana.
Gledao sam je kako napušta podijum, rukuje se sa starim Predsedavajućim i mladim Govornikom, a onda izlazi središnjim prolazom - dodirujući mnoge i razgovarajući s njima, osmehujući se poznatim osmehom. Imažeri SveStvari pratili su je i mogao sam da osetim pritisak nadimanja debatne mreže dok su milijarde izražavale svoje mišljenje na interaktivnim nivoima megasfere.
"Moram odmah da se sastanem sa njom", reče Hant. "Jeste li svesni da ste večeras pozvani na državnu večeru u Krošnjama?"
"Da."
Hant jedva primetno zavrte glavom, kao da nije bio u stanju da shvati zašto CEO želi moje prisustvo. "Trajaće do kasno, a posle toga uslediće sastanak sa SILOM:komanda. Ona želi da prisustvujete i jednom i drugom."
"Biću na raspolaganju", rekoh ja.
Hant zastade na vratima. "Imate li nešto da obavite u Domu Vlade pre večere?"
Osmehnuh mu se. "Radiću na svojim skicama za portret", rekoh. "Onda ću se verovatno prošetati kroz Park jelenova. Posle toga... ne znam... možda ću odremati."
Hant ponovo zavrte glavom i žurno ode.
13.
Prvi hitac promašuje Fedmana Kasada za manje od metar i cepa stenu kraj koje prolazi, a on je u pokretu pre nego što udar stigne do njega; kotrlja se u potrazi za zaklonom, kamuflažni polimer u potpunosti mu je aktiviran, oklop napet, jurišna puška spremna, vizir u punom modu za odabir mete. Kasad leži tamo jedan dugi trenutak, oseća kako mu srce lupa i pretražuje brda, dolinu i Grobnice u potrazi za najmanjom naznakom toplote ili pokreta. Ništa. Počinje da se ceri iza crnog ogledala vizira.
Ko god ga je gañao, nameravao je da ga promaši, u to je siguran. Koristio je standardni pulsirajući zrak, potpaljen osamnaest milimetarskim punjenjem, i ako se strelac nije nalazio na većoj udaljenosti od deset kilometara... nije imao nikakvih izgleda da promaši.
Kasad ustaje i juri ka skloništu, a drugi hitac pogaña ga u grudi i baca natrag.
Ovaj put on stenje i kotrlja se u stranu, baulja ka ulazu Grobnice od žada sa svim aktivnim senzorima. Drugi hitac bio je tane iz puške. Ko god da se igra sa njim, koristi višenamensko jurišno oružje SILE slično njegovom. Nagaña da napadač zna da je on u telesnom oklopu, da zna da metak ne bi imao učinka ni sa koje udaljenosti. Ali višenamensko oružje ima i druge stvari i ako na sledećem nivou igre bude upotrebljen laser za ubijanje, Kasad je mrtav. On se baca ka ulazu u grobnicu.
I dalje na senzorima nema nikakve toplote ili kretanja, sa izuzetkom crvenožutih slika stopa njegovih kolega hodočasnika, koje se brzo hlade, tamo gde su pre nekoliko minuta ušli u Sfingu.
Kasad koristi svoje taktičke implante da prebaci displej i brzo pretražuje VHF i optičke komunikacione kanale. Ništa. On uveličava dolinu za stotinu puta, uračunava vetar i pesak i http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 53
aktivira pokazivač pokretnih meta. Ne kreće se ništa krupnije od insekta. Šalje radarske, sonarne i lorfo pulseve, izazivajući snajpera da njih gaña. Ništa. Priziva taktički displej prva dva pucnja; naglo se pojavljuju plavi balistički tragovi.
Prvi hitac došao je iz Grada Pesnika, sa manje od četiri klika jugozapadno. Drugi hitac, ni deset sekundi kasnije, došao je sa Kristalnog Monolita, gotovo puni klik severoistočno niz dolinu.
Logika nalaže da postoje dva snajpera. Kasad je siguran da postoji samo jedan. On podešava skalu displeja. Drugi pucanj došao je sa mesta visoko na Monolitu, najmanje trideset metara uz njegovu strmu površinu.
Kasad se kotrlja napolje, pojačava uvećanje i zuri kroz noć i poslednje ostatke peščane i snežne oluje ka ogromnoj grañevini. Ništa. Nikakvi prozori, nikakvi prorezi, nikakvi otvori.
Samo milijarde koloidalnih čestica preostalih u vazduhu posle oluje omogućavaju da laser bude vidljiv u deliću sekunde. Kasad vidi zeleni zrak tek pošto ga ovaj udara u grudi. Kotrlja se natrag u ulaz Grobnice od žada, pitajući se da li će zeleni zidovi pomoći skretanju zelenog svetlosnog koplja, dok superprovodnici u njegovom borbenom oklopu zrače toplotom na sve strane, a taktički vizir mu saopštava ono što već zna: hitac je došao visoko sa Kristalnog Monolita.
Kasad oseća žiganje u grudima i spušta pogled na vreme da vidi kako sa kruga neranjivog oklopa prečnika pet centimetara na pod kaplju istopljena vlakna. Spasao ga je samo poslednji sloj. Ovako, po telu mu lije znoj unutar odela i on može da vidi kako zidovi grobnice bukvalno sijaju od toplote koju je njegovo odelo odbacilo. Biomonitori buče tražeći da na njih obrati pažnju, ali ne javljaju ništa ozbiljno, senzori njegovog odela izveštavaju o nešto oštećenja u kolima, ali ne opisuju ništa nezamenljivo, a oružje mu je još puno, nabijeno i operativno.
Kasad razmišlja o tome. Sve Grobnice su neprocenjiva arheološka blaga, čuvana vekovima kao dar za buduća pokolenja, iako se zaista kreću natrag kroz vreme. Bio bi meñuplanetni zločin kada bi pukovnik Fedman Kasad sopstveni život stavio iznad očuvanja tako neprocenjivih artefakata.
"O, jebeš ga", šapuće Kasad i kotrlja se u položaj za gañanje.
Zaliva laserskom vatrom lice Monolita sve dok se kristal ne pretvori u šljaku i dok ne pocuri.
Ispumpava visokoeksplozivne pulsirajuće naboje u tu stvar na razmacima od po deset metara, počevši od gornjih nivoa. Hiljade krhotina materijala sličnog ogledalu lete u noć, premeću se usporeno ka dnu doline, ostavljaju procepe u licu grañevine ružne poput zuba koji nedostaju.
Kasad prebacuje ponovo na široki zrak koherentne svetlosti i zasipa unutrašnjost kroz procepe, isceren iza vizira, kada nešto bukne u plamen na nekoliko spratova. Kasad ispaljuje 'zvee' - zrake visokoenergetskih elektrona - koji čupaju Monolit i riju savršeno cilindrične tunele širine četrnaest centimetara pola kilometra kroz zid doline. Ispaljuje kanister-granate, koje eksplodiraju u desetinama hiljada igličastih projektila posle prolaska kroz kristalno lice Monolita. Nasumce kosi pulsirajućim laserom, tako da zaslepi sve što gleda ka njemu sa grañevine. Ispaljuje strelice koje traže telesnu toplotu u svaki otvor koji mu nudi razorena grañevina.
Kasad se kotrlja natrag u ulaz Grobnice od žada i podiže vizir. Plamenovi sa zapaljene kule odražavaju se u hiljadama kristalnih krhotina razbacanih gore-dole po dolini. Dim se naglo uzdiže u noć, bez vetra. Dine boje cinobera svetlucaju od plamenova. Vazduh je najednom ispunjen zvukom zvončića na vetru dok se još komada kristala lomi i pada, a neki vise na dugačkim nitima istopljenog stakla.
Kasad izbacuje istrošeni energetski uložak i magacine s municijom, menja ih onima sa opasača, pa se kotrlja na leña, udišući svežiji vazduh koji dopire kroz otvoreni ulaz. Nema nikakvih iluzija da je ubio snajpera.
"Moneta", šapuće Fedman Kasad. Zatvara oči sekund pre nego što nastavi.
Moneta je Kasadu prvi put došla kod Aginkorta, jednog poznog oktobarskog jutra 1415. nove ere. Polja su bila puna mrtvih Francuza i Engleza, šuma ispunjena pretnjom usamljenog neprijatelja, ali taj neprijatelj izišao bi kao pobednik da nije bilo pomoći koju je Kasadu pružila http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 54
visoka žena kratke kose, sa očima koje nikada neće zaboraviti. Posle zajedničke pobede, dok su još bili obliveni krvlju poraženog viteza, Kasad i žena vodili su ljubav u šumi.
Mreža Istorije Taktike Škole Komande Olimp bila je iskustvo stimulacije i simulacije, bliže stvarnosti od svega što će civili ikada iskusiti, ali fantomska ljubavnica po imenu Moneta nije bila artefakt stimsima. Tokom godina, dok je Kasad bio kadet u Školi Komande SILE Olimp i kasnije, u postkatarzičnim snovima drogiranim od iscrpljenosti, koji su neumitno pratili stvarnu borbu, ona mu je dolazila.
Fedman Kasad i sen po imenu Moneta vodili su ljubav na tihim rubovima bojnih polja od Antietama do Kom-Rijada. Neznana za sve ostale, nevidljiva za druge stimsim kadete, Moneta mu je dolazila u tropskim noćima na straži i u ledenim danima pod opsadom u ruskim stepama.
Šaputali su u Kasadovim snovima jedno drugome svoju strast posle noći prave pobede na ostrvskim bojištima Maui-Kovenanta i za vreme agonije fizičke rekonstrukcije posle njegove gotovo potpune smrti u Južnoj Bresiji. I uvek je Moneta bila njegova jedina ljubav -
preovlañujuća strast pomešana sa zadahom krvi i baruta, ukusom napalma, mekih usana i jonizovanog mesa.
A onda je došao Hiperion.
Bolnički brod pukovnika Fedmana Kasada napali su bakljobrodovi Proteranih dok se vraćao iz Bresijinog sistema. Preživeo je samo Kasad, tako što je ukrao šatl Proteranih i prisilno se spustio na Hiperion. Na kontinent Ekvus. U visoke pustinje i jalove pustare izolovanih zemalja iza Masiva Uzde. U dolinu Vremenskih Grobnica. U carstvo Šrajka.
A Moneta ga je čekala. Vodili su ljubav... a kada su se Proterani u punoj sili spustili da ga zarobe, Kasad, Moneta i polunaslućeno prisustvo Šrajka razorili su brodove Proteranih, uništili njihove grupe koje su sletele i poklali im vojnike. Zakratko, pukovnik Fedman Kasad iz sirotinjskih četvrti Tarzisa, dete, unuk i praunuk izbeglica, grañanin Marsa u svakom smislu te reči, dokučio je čistu ekstazu korišćenja vremena kao oružja, nevidljivog kretanja meñu neprijateljima, poput boga uništenja, na način o kome smrtni ratnici nisu ni sanjali.
Ali tada, još dok su vodili ljubav posle klanice bitke, Moneta se izmenila. Postala je čudovište.
Ili ju je zamenio Šrajk. Kasad nije mogao da se seti pojedinosti; ne bi ni hteo da ih se seti, da nije morao kako bi preživeo.
Ali znao je da se vratio da bi pronašao Šrajka i ubio ga. Da bi pronašao Monetu i ubio je. Ubio je? To nije znao. Pukovnik Fedman Kasad znao je samo da su ga sve velike strasti jednog strasnog života dovele do ovog mesta i ovog trena - i ako ga ovde čeka smrt, onda neka tako i bude. A ako ga čekaju ljubav, slava i pobeda od koje će se i Valhala uzdrmati, onda neka tako i bude.
Kasad udarcem spušta vizir, ustaje i juriša iz Grobnice od žada, s vriskom. Njegovo oružje lansira dimne granate i blokatore radara ka Monolitu, ali oni nude slabi zaklon za razdaljinu koju mora da prevali. Neko je još živ i još puca sa kule; meci i pulsirajući naboji eksplodiraju mu na putu dok se on izmiče i baca se od dine do dine, od jedne gomile krša do druge.
Sitni projektili udaraju mu po kacigi i nogama. Vizir mu puca, a upozoravajući indikatori žmirkaju. Kasad treptajem uklanja taktički displej i ostavlja samo pomoćni noćni vid. Čvrsta tanad velike brzine udaraju ga u rame i koleno. Kasad pada, prisiljen je da padne. Oklop se kruti, opušta i on ponovo ustaje i trči, dok oseća kako se duboke modrice već obrazuju. Njegov kameleonski polimer očajnički pokušava da pruži odraz u ogledalu ničije zemlje preko koje prelazi: noć, plamen, pesak, istopljeni kristal i zapaljeni kamen.
Pedeset metara od Monolita, i trake svetlosti zabadaju se levo i desno od njega, pretvaraju jednim dodirom pesak u staklo, dosežu ga brzinom kojoj niko i ništa ne može da izmakne. Laseri za ubijanje prestaju da se poigravaju sa njim i zabadaju se na pravo mesto, kao koplja, u kacigu, srce i prepone, praćeni toplotom zvezda. Njegov oklop postaje kao ogledalo, menja frekvencije u mikorosekundama kako bi se uskladio sa promenljivim bojama napada. Okružuje ga nimbus superzagrejanog vazduha. Mikrokola krešte od preopterećenja i više od toga dok otpuštaju toplotu http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 55
i muče se da načine mikrometarski tanko polje sile kako bi od nje spasla meso i kosti.
Kasad se bori da preñe poslednjih dvadeset metara, koristi energetsku pomoć za preskakanje barijera stopljenog kristala. Eksplozije eruptiraju sa svih strana, bacaju ga na tle, a onda ponovo podižu. Odelo je potpuno kruto; on je lutka koju jedna drugoj dobacuju plamene šake.
Bombardovanje prestaje. Kasad se pridiže na kolena, a onda ustaje. Gleda uz lice Kristalnog Monolita i vidi plamenove, raspukline i malo šta drugo. Vizir mu je polomljen i mrtav. Kasad ga diže, udiše dim i jonizovani vazduh i ulazi u grobnicu.
Njegovi implanti saopštavaju mu da ga ostali hodočasnici dozivaju preko svih komunikacionih kanala. Isključuje ih. Kasad skida kacigu i ulazi u tamu.
To je jedna jedina prostorija, velika, četvrtasta i mračna. U središtu se otvorio šaht i on diže pogled stotinu metara uz razoreni svetlarnik. Na desetom nivou, šezdeset metara iznad njega, ocrtana plamenovima, čeka jedna prilika.
Kasad kači oružje o rame, stavlja kacigu pod pazuho, pronalazi veliko zavojito stepenište u središtu šahta i počinje da se penje.
14.
"Jeste li odremali?" upita me Hant dok smo istupali u prijemni dalekobacački deo Krošnji.
"Da."
"Prijatno ste sanjali, nadam se?" reče Hant, ne potrudivši se da prikrije ni sarkazam ni svoje mišljenje o onima koji spavaju dok je u državi sve postavljeno naglavce.
"Ne baš", rekoh ja i pogledah okolo dok smo se peli širokim stepeništem ka nivoima za obedovanje.
U Mreži, gde svaki grad u svakoj provinciji svake zemlje na svakom kontinentu kao da se razmeće restoranom sa četiri zvezdice, gde pravih gurmana ima na desetine miliona i gde se nepca upoznaju sa egzotičnim ukusima sa dve stotine svetova, čak i u Mreži tako oguglaloj na kulinarske trijumfe i restoranske uspehe, Krošnje su bile jedinstvene.
Smeštene na desetak najviših stabala na svetu šumskih divova, Krošnje su zauzimale nekoliko jutara gornjih grana na pola milje iznad tla. Stepenište kojim smo se Hant i ja popeli, ovde široko četiri metra, gubilo se u neizmernom mnoštvu grana širokih poput avenija, lišća veličine jedara, i kraj glavnog debla - osvetljenog reflektorima i jedva naslućenog kroz procepe u rastinju -
uspravnijeg i masivnijeg od većine planinskih litica. Krošnje su imale dvadesetak platformi za obedovanje u gornjim brajdama i one su se uzdizale u skladu sa činom, povlasticama, bogatstvom i vlašću. Naročito vlašću. U društvu gde su milijarderi bili gotovo uobičajena stvar, gde je ručak na Krošnjama mogao da košta hiljadu maraka i da bude dostupan milionima, konačni sud o mestu i povlastici donosila je vlast - valuta koja nikada nije izišla iz mode.
Večernje okupljanje trebalo je da se održi na najvišoj palubi, širokoj, zakrivljenoj platformi od vrše (pošto se na mjuirovinu nije smelo stupati), sa pogledom na sve mračnije nebo boje limuna, na beskraj nižih krošnji koje su se protezale ka dalekom obzorju, i na blaga narandžasta svetla templarskih drvokuća i hramova koja su sjala kroz udaljeno zelenilo, umbru i ćilibarske zidove blago zanjihanog rastinja. Na večeri je bilo šezdesetak ljudi; prepoznao sam senatora Kolčeva, čija je seda kosa sijala pod japanskim fenjerima, kao i Savetnika Albeda, generala Morpurga, admirala Singa, Predsedavajućeg Denzela-Hajat-Amina, Govornika SveStvari Gibonsa, još
desetak senatora sa tako moćnih svetova kao što su Sol Drakoni Septem, Deneb Drei, Nordholm, Fudži, obe Renesanse, Metaksas, Maui-Kovenant, Hebron, Nova Zemlja i Iksion, kao i grupu političara nižeg ranga. Tu je bio i Spenser Rejnolds, umetnik akcije, gizdav u somotskoj formalnoj tunici boje kestena, ali druge umetnike nisam primetio. Video sam Tajrenu Vingrin-Fajf s druge strane prepune palube; urednica koja je postala filantrop još se isticala u gomili svojom haljinom sačinjenom od hiljada kožnih latica tankih poput svile i plavocrnom kosom koja se uzdizala visoko u izvajanom talasu, ali haljina je bila original Tedekaj, šminka je bila dramatična, ali ne i interaktivna, a pojava joj je bila daleko umerenija nego što bi bila pre samo pet ili šest decenija. Krenuh ka njoj kroz gužvu dok su gosti mileli okolo po pretposlednjoj http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 56
palubi, u pohodu na brojne barove i iščekivanju poziva na obed.
"Džozefe, dragi", povika Vingrin-Fajfova, dok sam prelazio poslednjih nekoliko jardi, "kako si, za ime sveta, i ti bio pozvan na ovako groznu funkciju?"
Osmehnuh se i ponudih joj čašu šampanjca. Carica-majka književne mode poznala me je samo zahvaljujući svojoj poseti umetničkom festivalu na Esperanci u trajanju od nedelju dana, prethodne godine, i mom prijateljstvu sa takvim imenima Mrežne klase kao što su Salmud Brevi III, Milon De Avr i Ritmet Korber. Tajrena je bila dinosaurus koji je odbijao da izumre - njeni ručni zglobovi, dlanovi i vrat sijali bi plavom bojom od ponovljenih Polsena da nije bilo šminke, a provodila je decenije na meñuzvezdanim krstarenjima kratkog skoka ili u neverovatno skupom kriogenskom snu u banjama suviše ekskluzivnim da imaju nazive; a najvažnije je bilo to da je Tajrena Vingrin-Fajf držala društvenu scenu u gvozdenom stisku više od tri veka i nije pokazivala nikakve znakove da će zahvat popustiti. Sa svakim dvadesetogodišnjim snom, njeno bogatstvo je raslo, a legenda se širila.
"Da li još živiš na toj groznoj planetici koju sam posetila lane?" upita ona.
"Na Esperanci", rekoh ja, znajući da ona tačno zna gde koji važan umetnik živi na tom nevažnom svetu. "Ne, izgleda da sam se trenutno preselio na TC2."
M. Vingrin-Fajf iskrivi lice. Bio sam neodreñeno svestan toga da nas pomno posmatra grupa od osam ili deset muvala koja se pitaju ko je taj drski mladić koji je ušao u njenu unutrašnju orbitu. "Baš strašno za tebe", reče Tajrena, "što moraš da boraviš na svetu poslovnih ljudi i državnih birokrata. Nadam se da će ti uskoro dopustiti da pobegneš!"
Podigoh čašu da joj nazdravim. "Hteo sam da te pitam", rekoh, "zar nisi ti bila urednica Martinu Silenusu?"
Carica-majka spusti čašu i zagleda se hladno u mene. Na sekund zamislih Meinu Gledston i ovu ženu u borbi volja; stresoh se i sačekah odgovor. "Dragi moj dečače", reče ona, "to je tako drevna istorija. Zašto bi gnjavio svoju lepu, mladu glavicu takvim praistorijskim tričavostima?"
"Zanima me Silenus", rekoh ja. "Njegova poezija. Samo me je interesovalo da li si još u kontaktu sa njim."
"Džozefe, Džozefe, Džozefe", zatrubi M. Vingrin-Fajf, "niko već decenijama nije ništa čuo o jadnom Martinu. Pa taj jadnik sada bi bio tako mator!"
Nisam rekao Tajreni da je, dok je ona Silenusu bila urednica, pesnik bio mnogo mlañi od nje.
"Čudo da ga pominješ", nastavi ona. "Moja stara firma, Translinija, rekla je nedavno da razmišlja o objavljivanju nekih Martinovih dela. Ne znam da li su stupili u vezu sa njegovim zastupnicima."
"Njegove knjige o Umiruć oj Zemlji?" rekoh ja, pomislivši na tomove ispunjene nostalgijom za Starom Zemljom, koji su se davno tako dobro prodavali.
"Ne, zamisli. Mislim da su nameravali da štampaju njegov Spev", reče Tajrena. Ona se nasmeja i pruži štapić kanabisa u dugačkoj muštikli od abonosa. Jedan iz njene svite požuri da joj ga pripali. "Tako č udnovat izbor", reče ona, "ako se ima u vidu da niko nije čitao Spev dok je jadni Martin bio živ. Pa, uvek velim da ništa ne pomaže toliko karijeri umetnika kao malo smrti i opskurnosti." Ona se nasmeja - oštrim, kratkim zvucima nalik na metal koji odvaljuje kamen.
Pet-šest ljudi u njenom krugu nasmeja se sa njom.
"Bolje da proveriš da li je Silenus zaista mrtav", rekoh ja. " Spev bi se mnogo bolje čitao kao dovršeno delo."
Tajrena Vingrin-Fajf me pogleda čudno, oglasiše se zvončići za večeru kroz lišće u pokretu, Spenser Dejvis ponudi ruku velikoj gospi dok su ljudi počinjali da se penju polednjim stepeništem ka zvezdama, a ja dovrših piće, ostavih praznu čašu na ogradi i popeh se da se pridružim krdu.
CEO i njena svita stigli su nedugo pošto smo mi seli i Gledstonova je održala kratak govor, verovatno dvadeseti tog dana, ne uzimajući u obzir jutarnji govor Senatu i Mreži. Prvobitni razlog za ovu večeru bilo je priznanje napora za prikupljanje sredstava koji je uložio Fond za pomoć sa http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 57
Armagasta, ali govor Gledstonove ubrzo se okrenuo ratu i neophodnosti da se on žustro i delotvorno vodi dok voñe iz svih delova Mreže izražavaju puno jedinstvo.
Zurio sam preko ograde dok je govorila. Nebo boje limuna rastvorilo se u prigušeni šafran, a onda brzo izbledelo u tropski suton tako bogat da se činilo kao da je debela, plava zavesa navučena preko neba. Božji Gaj imao je šest malih meseca, od kojih se sa ove geografske širine moglo videti pet, a četiri su se utrkivala nebom dok sam ja posmatrao kako se pojavljuju zvezde.
Vazduh je ovde bio bogat kiseonikom, gotovo opojan, i nosio je težak miris vlažnog rastinja koje me je podsećalo na jutarnju posetu Hiperionu. Ali nikakvi EMV-i, letači ili leteće mašine nisu bili dopušteni na Božjem Gaju - petrohemijske emisije ili talasi fuzionih ćelija nikada nisu zagadili ova nebesa - a zbog odsustva gradova, autostrada i električkog osvetljenja zvezde su izgledale dovoljno jarke da se takmiče sa japanskim fenjerima i svetlećim kuglama koje su visile sa grana i podupirača.
Lahor je ponovo dunuo posle sutona i sada se čitavo drvo malo njihalo, široka platforma pomerala se blago poput broda na mirnom moru, a direci i podupirači od vrše i mjuira tiho su škripali od blagog ljuljanja. Video sam kako sijaju svetla kroz daleke krošnje i znao sam da su mnoga od njih poticala iz 'soba' - nekoliko od hiljada onih koje su Templari izdavali - koje je čovek mogao da doda svom višesvetskom stanu povezanom dalekobacačima, pod uslovom da ima milion maraka, što je bila početna cena za takvu ekstravaganciju.
Templari se nisu upuštali u svakodnevno upravljanje Krošnjama ili agencijama za izdavanje, već su samo postavljali stroge, nepovredive ekološke uslove za svaki takav poduhvat, ali imali su udeo u stotinama miliona maraka koje su takva preduzeća zarañivala. Pomislio sam na njihovu meñuzvezdanu krstaricu, Igdrasil, kilometar dugačko Drvo iz najsvetije šume planete, terano generatorima singularnosti Hokingovog pogona i zaštićeno najsloženijim mogućim zaštitnim poljima i poljima sila Erga koja su se mogla nositi. Zbog nečeg neobjašnjivog, Templari su pristali da pošalju Igdrasil na zadatak evakuacije koji je bio puka maska za invazionu udarnu jedinicu SILE.
I kao što obično biva kada se neprocenjivi predmeti nañu u blizini opasnosti, Igdrasil je uništen dok se nalazio na orbiti oko Hiperiona i nije se još znalo da li su to učinili Proterani ili neka druga sila. Kako su Templari reagovali? Koji bi zamislivi razlog mogao da ih natera da rizikuju jedan od četiri postojeća Drvobroda? I zašto je kapetan njihovog Drvobroda - Het Mastin
- bio odabran kao jedan od sedam hodočasnika Šrajka, a onda nestao pre nego što su vetrokola stigla do Masiva Uzde na obalama Mora Trave?
Bilo je tu isuviše prokletih pitanja, a rat je trajao tek nekoliko dana.
Meina Gledston završila je sa svojim primedbama i podstakla nas sve da uživamo u finoj večeri. Učtivo sam joj zapljeskao i mahnuo stjuardu da mi napuni čašu. Prvo jelo bila je klasična salata a la period carstva, i ja sam poletno prionuo na nju. Shvatio sam da tog dana od doručka nisam ništa okusio. Poštedevši mladicu potočarke, setio sam se da je Guverner-General Teo Lejn jeo jaja sa slaninom i sleñom, dok je kiša blago padala sa Hiperionovog neba boje lapis-lazulija.
Da li je to bio san?
"Šta mislite o ratu, M. Severn?" upita Rejnolds, umetnik akcije. On je sedeo nekoliko mesta dalje i na suprotnoj strani širokog stola, ali glas mu se vrlo dobro čuo. Video sam da Tajrena diže obrvu ka meni tamo gde je sedela, tri mesta desno od mene.
"Šta može čovek da misli o ratu?" rekoh ja, okusivši ponovo vino. Bilo je sasvim dobro, iako ništa u Mreži nije moglo da se uporedi sa mojim sećanjima na francuski bordo. "Rat ne traži procenu", rekoh, "samo preživljavanje."
"Naprotiv", reče Rejnolds, "poput tolikog mnoštva drugih stvari koje je čovečanstvo ponovo definisalo posle Hedžire, ratovanje je na pragu toga da postane umetnički oblik."
"Umetnički oblik", uzdahnu žena kratko podšišane, kestenjaste kose. Datasfera mi reče da je to M. Sudet Kjer, žena senatora Fjodora Kolčeva, i sama nezavisna, moćna politička sila. M. Kjer je nosila haljinu od plavog i zlatnog lamea, kao i izraz ushićenog zanimanja na licu. "Rat kao umetnički oblik, M. Rejnolds! Kako opčinjavajuća zamisao!"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 58
Spenser Rejnolds bio je nešto niži od prosečne visine u Mreži, ali daleko zgodniji od proseka.
Kosa mu je bila kovrdžava, ali kratko podšišana, koža kao da mu je poprimila bronzanu boju zahvaljujući blagonaklonom suncu, pomalo pozlaćena tananom bojom za telo, odeća i ARNarije bili su mu skupoceno gizdavi, ali ne i outrQ, a ponašanje mu je izražavalo opuštenu sigurnost o kojoj svi muškarci sanjaju, ali je samo nekolicina postiže. Njegova mudrost bila je očita, njegova pažnja usmerena ka drugima iskrena, a duhovitost poslovična.
Smesta sam ustanovio da mi se taj kučkin sin ne sviña.
" Sve je umetnički oblik, M. Kjer, M. Severn." Rejnolds se osmehnu. "Ili mora to da postane.
Prešli smo tačku u kojoj ratovanje može da bude samo vulgarno nametanje politike drugim sredstvima."
"Diplomatije", reče general Morpurgo, s Rejnoldsove leve strane.
"Izvinite, generale?"
"Diplomatije", reče on. "I ne 'nametanje', već 'produžetak.'"
Spenser Rejnolds se nakloni i načini kratki, kružni pokret rukom. Sudet Kjer i Tajrena nasmejaše se tiho. Slika savetnika Albeda nagnu se napred s moje leve strane i reče: "Fon Klauzevic, ako se ne varam."
Bacih pogled na savetnika. Prenosiva projektorska jedinica, ne mnogo veća od sjajnih leptirova koji su leteli tamo-amo kroz granje, lebdela je dva metra iznad i iza njega. Opsena nije bila tako savršena kao u Domu Vlade, ali bila je daleko bolja od bilo kog privatnog holoa koji sam ikada video.
General Morpurgo klimnu glavom ka predstavniku Srži.
"Šta god", reče Kjerova. " Zamisao o ratovanju kao o umetničkom obliku ono je što je blistavo."
Dovrših salatu i ljudski kelner ugrabi mi činiju, zamenivši je tamnosivom supom koju nisam prepoznao. Bila je zadimljena, sa malčice mirisa cimeta i mora, i izvrsna.
"Ratovanje je savršeni medij za jednog umetnika", započe Rejnolds, sa podignutim priborom za salatu kao palicom. "I to ne samo za one... zanatlije koji su izučavali takozvanu nauku o ratu."
On se osmehnu Morpurgu i drugom oficiru SILE s generalove desne strane, isključivši ih obojicu iz razmatranja. "Samo neko voljan da pogleda iza birokratskih granica taktike i strategije i zastarele volje za 'pobedom' zaista može da pristupi dodirom jednog umetnika mediju tako teškom kao što je ratovanje u moderno doba."
" Zastarele volje za pobedom?" reče oficir SILE. Satasfera mi došapnu da je to komandant Vilijam Ahunta Li, pomorski heroj iz sukoba na Maui-Kovenantu. Izgledao je mlad - možda u srednjim pedesetim - a njegov čin stavljao je do znanja da mladost duguje pre meñuzvezdanim putovanjima nego Polsenu.
"Naravno zastarele", nasmeja se Rejnolds. "Zar mislite da vajar želi da porazi glinu? Da li slikar napada platno? Kad smo već kod toga, da li orao ili Tomasov soko kidišu na nebo?"
"Orlovi su izumrli", progunña Morpurgo. "Možda je trebalo da kidišu na nebo. Ono ih je izdalo."
Rejnolds se ponovo okrenu meni. Kelneri ukloniše njegovu zanemarenu salatu i donesoše supu koju sam ja dovršavao. "M. Severn, vi ste umetnik... ako ništa drugo, ilustrator", reče on.
"Pomozite mi da objasnim ovim ljudima ono na šta mislim."
"Ne znam na šta to mislite." Dok sam čekao na sledeće jelo, kucnuo sam po vinskoj čaši. Bila je smesta napunjena. Sa čela stola, trideset stopa dalje, čuo sam kako se Gledstonova, Hant i nekoliko predsednika fonda smeju.
Spenser Rejnolds nije izgledao iznenañen zbog mog neznanja. "Da bi naša rasa postigla pravi satori, da bismo prešli na taj sledeći nivo svesti i evolucije koju proklamuju mnoge naše filozofije, sva ispoljavanja ljudskih poduhvata moraju postati svesna stremljenja ka umetnosti."
General Morpurgo otpi dugi gutljaj i progunña: "Uključujući i takve telesne funkcije kao što su ishrana, reprodukcija i uklanjanje otpadaka, pretpostavljam."
" Naroč ito takve funkcije!" uzviknu Rejnolds. On raširi ruke, ponudivši čitav dugački sto i http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 59
mnoštvo zadovoljstava na njemu. "Ovo što vidite ovde jeste životinjska potreba za pretvaranjem mrtvih organskih sastojaka u energiju, bazični čin proždiranja drugog života, ali Krošnje su to pretvorile u umetnost! Reprodukcija je odavno zamenila svoje grubo životinjsko poreklo suštinom plesa za civilizovana ljudska bića. Uklanjanje mora postati čista poezija!"
"Setiću se toga kad sledeći put odem da se iskenjam", reče Morpurgo.
Tajrena Vingrin-Fajf nasmeja se i okrenu ka čoveku u crvenom i crnom, koji joj je sedeo s desne strane. "Monsinjor, vaša crkva... katolička, ranohrišćanska, zar ne?... zar vi nemate neko izvrsno staro učenje o postizanju uzvišenijeg evolutivnog statusa čovečanstva?"
Svi se okrenusmo da pogledamo malog, tihog čoveka u crnoj odori i sa čudnom kapicom.
Monsinjor Eduar, predstavnik gotovo zaboravljene ranohrišćanske sekte sada ograničene na svet Pacem i nekoliko kolonijalnih planeta, bio je na listi gostiju zbog angažmana u projektu pomoći Armagastu, i do sada je tiho jeo svoju supu. On podiže pogled sa pomalo iznenañenim izrazom lica izboranog od decenija izlaganja vremenskim uslovima i brigama. "Oh, da", reče on, "učenja svetog Tejara sagledavaju evoluciju prema Tački Omega."
"A Tačka Omega slična je našoj zen-gnostičkoj zamisli o praktičnom satoriju?" upita Sudet Kjer.
Monsinjor Eduar pogleda čežnjivo svoju supu, kao da mu je u tom trenutku ona važnija od razgovora. "Ne baš preterano slična", reče on. "Sveto Tejar smatrao je da je sav život, svaki nivo organske svesti, deo planirane evolucije prema konačnom spajanju sa Božjim." On se malo namršti. "Tejarovo stanovište preinačeno je u proteklih osam vekova, ali zajednička nit bila je to što mi smatramo da je Isus Hrist bio otelovljeni primer toga kako bi mogla da izgleda krajnja svest na ljudskoj ravni."
Pročistih grlo. "Nije li jezuit Pol Dire naširoko pisao o Tejarovoj hipotezi?"
Monsinjor Eduar nagnu se napred kako bi video još nešto osim Tajrene, pa pogleda pravo u mene. Na tom zanimljivom licu videlo se iznenañenje. "Oh, da", reče on, "ali ja sam zapanjen što je vama poznato delo Oca Direa."
Uzvratih pogled čoveku koji je bio Direov prijatelj čak i kada je proterivao ovog jezuitu na Hiperion zbog apostazije. Pomislih na još jednog izbeglicu iz Novog Vatikana, mladog Lenara Hojta, koji leži mrtav u Vremenskoj Grobnici dok paraziti kruciforme sa mutiranom DNK Direa i njega samog ispunjavauju svoj mračni zadatak vaskrsavanja. Kako se grozota kruciforme uklapala u Tejarov i Direov pogled na neizbežnu, blagonaklonu evoluciju prema Božjem?
Spenser Rejnolds je očito smatrao da je razgovor isuviše dugo bio van njegovog terena. "Stvar je u tome", reče on, prigušivši svojim dubokim glasom sav drugi razgovor do polovine stola, "da ratovanje, kao i religija ili bilo koji drugi ljudski poduhvat koji crpi i organizuje ljudske energije na takvoj skali, mora napustiti svoju detinjastu zaokupljenost bukvalnošću, Ding an sich - obično izraženu ropskom opčinjenošću 'ciljevima' - i uživati u umetničkoj dimenziji sopstvenog dela. E
sad, moj najnoviji projekt..."
"A kakva je svrha vašeg kulta, Monsinjor Eduar?" upita Tajrena Vingrin-Fajf, otimajući konverzacijsku loptu od Rejnoldsa bez podizanja glasa ili pomeranja pogleda sa sveštenika.
"Da pomogne čovečanstvu da dokuči Boga i služi mu", reče on i dovrši supu bučnim srkanjem.
Arhaični svešteničić pogleda niz sto ka projekciji savetnika Albeda. "Čuo sam govorkanja, savetniče, da TehnoSrž želi da ostvari čudnovato sličnu svrhu. Je li istina da vi pokušavate da sačinite sopstvenog Boga?"
Albedov osmeh bio je savršeno proračunat tako da bude prijateljski bez ikakve snishodljivosti.
"Nije tajna da elementi Srži vekovima rade na tome da stvore bar teorijski model takozvane veštačke inteligencije daleko iznad našeg jadnog intelekta." On omalovažavajuće mahnu rukom.
"To teško da je pokušaj da se sačini Bog, Monsinjore. Više je to istraživački projekt koji ispituje mogućnosti čiji su pioniri bili vaši Sveti Tejar i Otac Dire."
"Ali verujete da je moguće orkestrirati vašu evoluciju do takve više svesti?" upita zapovednik Li, pomorski heroj, koji je pažljivo slušao. "Načiniti ultimativnu inteligenciju onako kako smo mi načinili vaše grube pretke od silikona i mikročipova?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 60
Albedo se nasmeja. "Ništa tako jednostavno ili grandiozno, plašim se. A kada kažete 'vi', komandante, molim vas da se setite da sam ja samo jedna ličnost u mnoštvu inteligencija ne manje raznolikih od ljudskih bića na ovoj planeti... u stvari, i u samoj Mreži. Srž nije nikakav monolit. Postoje mnogi tabori filozofija, verovanja, hipoteza - religija, ako hoćete - baš kao i u svakoj drugoj raznovrsnoj zajednici." On sklopi ruke, kao da uživa u nekoj internoj šali. "Mada ja više volim da razmišljam o potrazi za Ultimativnom Inteligencijom pre kao o hobiju nego kao o religiji. Poput pravljenja brodova u boci, komandante, ili rasprava o tome koliko anñela može da stane na glavu čiode, Monsinjore."
Grupa se učtivo nasmeja, sa izuzetkom Rejnoldsa koji se nenamerno mrštio, nesumnjivo mozgajući kako da povrati kontrolu nad razgovorom.
"A šta je sa glasinama da je Srž stvorila savršenu repliku Stare Zemlje u potrazi za Ultimativnom Inteligencijom?" upitah ja, zapanjivši tim pitanjem i sebe samog.
Albedov osmeh nije se izgubio, prijateljski pogled nije zadrhtao, ali postojala je nanoseknuda neč ega što je projekcija prenela. Čega? Šoka? Besa? Podsmešljivosti? Nisam imao pojma. Za vreme tog večnog sekunda mogao je privatno da komunicira sa mnom, prenoseći ogromne količine podataka preko moje pupčane vrpce sa Srži ili nevidljivim hodnicima koje smo rezervisali za sebe u lavirintu datasfere za koju je čovečanstvo smatralo da je tako lako sazdana.
Ili je mogao da me ubije, u dogovoru sa bogovima Srži koji su kontrolisali okruženje za svesti poput moje - bilo bi to jednostavno, kao kada direktor instituta zove odozgo da naredi tehničarima da zauvek uspavaju odvratnog laboratorijskog miša.
Razgovor se prekinu sa obe strane stola. Čak i Meina Gledston i njen grozd ultraVIP-ovaca pogledaše ka nama.
Savetnik Albedo osmehnu se još više. "Predivno čudnovata glasina! Recite mi, M. Severn, da li iko... naročito organizam poput Srži, koji su vaši komentatori zvali 'bestelesnom gomilom mozgova, odbeglim programima koji su umakli iz svojih kola, pa najveći deo vremena provode čupkajući intelektualnu prljavštinu iz svojih nepostojećih pupaka'... kako bilo ko može da stvori
'savršenu repliku Stare Zemlje'?"
Pogledah u projekciju, kroz projekciju, shvativši prvi put da su Albedovo posuñe i večera takoñe projektovani; jeo je dok je govorio.
"I", nastavi on, očito silno se zabavljajući, "da li je tvorcima te glasine palo na pamet da bi
'savršena replika Stare Zemlje', što se svrha i namera tiče, bila Stara Zemlja? Kakve bi koristi takav napor doneo u istraživanju teorijskih mogućnosti pojačanog matriksa veštačke inteligencije?"
Pošto ništa nisam odgovorio, nelagodna tišina spusti se na čitav srednji deo stola.
Monsinjor Eduar pročisti grlo. "Čini se", reče on, "da nijedno... ovaj... društvo kadro da proizvede tačnu repliku bilo kog sveta - ali naročito sveta uništenog već četiri veka - ne bi imalo nikakvu potrebu da traga za Bogom; ono bi bilo Bog."
"Baš tako!" nasmeja se savetnik Albedo. "To je luda glasina, ali predivna... potpuno predivna!"
Smeh pun olakšanja ispuni rupu tišine. Spenser Rejnolds poče da priča o svom sledećem projektu - pokušaju da natera samoubice da koordiniraju svoje skokove sa mostova na dvadesetak svetova dok SveStvar to posmatra - a Tajrena Vingrin-Fajf ote od njega pažnju svih ostalih tako što je obgrlila Monsinjora Eduara i pozvala ga na žurku sa golim plivanjem posle večere, koja će se održati na njenom plutajućem imanju na Mare Infinitusu.
Video sam da savetnik Albedo zuri u mene, okrenuo sam se na vreme da primetim upitan pogled Lija Hanta i CEO, a onda se obrnuo na drugu stranu da posmatram kako kelneri donose predjela na srebrnim poslužavnicima.
Večera je bila odlična.
15.
Nisam otišao na Tajreninu žurku sa golim plivanjem. Nije ni Spenser Rejnolds, koji je http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 61
poslednji put kada sam ga video ozbiljno razgovarao sa Sudet Kjer. Ne znam da li je Monsinjor Eduar popustio pred Tajreninim zavoñenjem.
Večera još nije bila gotova, ljudi iz predsedništva fonda držali su kratke govore i većina važnijih senatora počela je već da se vrpolji, kada mi je Li Hant šapnuo da je grupa sa CEO
spremna da krene i da se zahteva i moje prisustvo.
Bilo je gotovo 23.00 po standardnom vremenu Mreže i ja sam pretpostavljao da će se grupa vratiti u Dom Vlade, ali kada sam kročio kroz jednokratni portal - bio sam poslednji u grupi koji je to učinio sa izuzetkom pretorskih telohranitelja koji su čuvali začelje - šokirao me je pogled niz hodnik naizmeničnih kamenih zidova i dugačkih prozora kroz koje se video osvit na Marsu.
Tehnički, Mars nije u Mreži; najstarija vanzemaljska kolonija čovečanstva namerno je sačinjena tako da je do nje teško doći. Hodočasnici Zen Gnostici koji putuju do Gospodareve Stene u Basenu Helas moraju da se 'bace do Stanice Matičnog Sistema i šatlovima da se spuste sa Ganimeda ili Evrope na Mars. To je neugodnost od samo nekoliko sati, ali za društvo u kome je sve bukvalno udaljeno deset koraka daje osećaj žrtvovanja i pustolovine. Osim za istoričare i stručnjake za poljoprivredu rakijskog kaktusa, postoji vrlo malo stručnih razloga koji bi čoveka privukli na Mars. Sa postepenim opadanjem Zen Gnosticizma tokom proteklog veka, ovde je čak i promet hodočasnika postao reñi. Nikoga nije briga za Mars.
Osim SILE. Iako su administrativne kancelarije SILE na TC2, a baze širom Mreže i Protektorata, Mars je ostao istinski dom vojne organizacije, čije je srce Škola Komande Olimp.
Grupica vojnih VIP-ovaca čekala je da pozdravi grupicu političkih VIP-ovaca, i dok su se ova dva grozda kovitlala kao Galaksije u sudaru, ja sam prišao prozoru i zagledao se napolje.
Hodnik je bio deo kompleksa uklesanog u gornji rub Mons Olimpusa, a sa mesta gde smo stajali, na nekih deset milja visine, činilo se da čovek može jednim pogledom da obuhvati pola planete. Sa ove tačke svet je bio drevni vulkanski štit, a trik udaljenosti svodio je prilazne puteve, stari grad uz zidove litice i sirotinjske četvrti, kao i šume visoravni Tarzis na obično migoljenje u crvenom pejsažu koji je izgledao neizmenjen od vremena kada je prvi čovek stupio na taj svet, proglasio ga vlasništvom nacije po imenu Japan i okinuo fotografiju.
Gledao sam kako se raña malo sunce, uz pomisao: To je ono sunce, uživao u neverovatnoj igri svetlosti na oblacima koji su puzali iz tame uz bok beskrajne planine, kada mi je prišao Li Hant.
"CEO će vas primiti posle konferencije." On mi dodade dva bloka za skiciranje koja je jedan od añutanata doneo iz Doma Vlade. "Shvatate da je sve što budete čuli i videli na ovoj konferenciji vrhunska tajna?"
Nisam shvatio tu tvrdnju kao pitanje.
Široka, bronzana vrata otvorila su se u kamenim zidovima i popalila su se svetla-vodiči, obasjavši rampu i stepenište prekriveno tepihom, kojima se stizalo do stola Ratne Sobe u središtu široke, crne prostorije koja je mogla da bude masivni auditorijum utonuo u potpunu tamu s izuzetkom jednog jedinog, malog ostrva osvetljenja. Añutanti pohitaše da nam pokažu put, izvuku stolice i stope se ponovo sa senkama. Nerado okrenuh leña osvitu i krenuh za našom grupom u jamu.
General Morpurgo i trojica ostalih šefova SILE lično su vodili ovaj brifing. Grafikoni su bili svetlosnim godinama daleko od grubih displeja i holoa brifinga u Domu Vlade; bili smo u ogromnom prostoru, dovoljno prostranom da primi svih osam hiljada kadeta i osoblje kada je to bilo potrebno, ali sada je najveći deo crnila iznad nas bio ispunjen holoima omega-kvaliteta i dijagramima veličine fudbalskih igrališta. Bilo je to na izvestan način zastrašujuće.
Baš kao i sadržina brifinga.
"Gubimo bitku u Hiperionovom sistemu", zaključio je Morpurgo. "U najboljem slučaju, možemo da izvučemo nerešeno, zadržavajući Roj Proteranih iza perimetra nekih petnaest AJ od sfere singularnosti dalekobacača, sa iscrpljujućim naletima njihovih malih brodova kao stalnim izvorom uznemiravanja. U najgorem slučaju, moraćemo da se povučemo na odbrambene položaje dok budemo evakuisali flotu i grañane Hegemonije, a onda da dopustimo da Hiperion padne u http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 62
ruke Proteranih."
"Šta bi sa odlučnim udarom koji nam je obećan?" upita senator Kolčev sa svog mesta blizu čela stola u obliku dijamanta. "Sa odlučujućim napadom na Roj?"
Morpurgo pročisti grlo, ali baci pogled na admirala Našitu, koji ustade. Crna uniforma zapovednika SILE:svemir ostavljala je utisak da samo njegovo namršteno lice lebdi u tami.
Pomislivši na tu sliku, osetih da me obuzima dQja vu, ali onda ponovo pogledah Meinu Gledston, sada osvetljenu ratnim kartama i bojama koje su lebdele iznad nas kao holospektrum-verzija čuvenog Damoklovog mača, pa se vratih crtanju. Odložio sam papirni blok za skiciranje i crtao svetlosnom olovkom po fleksibilnom listu displeja.
"Kao prvo, naša obaveštenja o Rojevima bila su nužno ograničena", započe Našita. Grafikoni se izmeniše iznad nas. "Izviñačke sonde i dalekometne izvidnice nisu mogle da nas obaveste o punoj prirodi svake jedinice u migracionoj floti Proteranih. Ishod toga bilo je očito i ozbiljno potcenjivanje stvarne borbene snage u ovom Roju. Naši napori da prodremo kroz odbrane Roja, korišćenjem samo dalekometnih lovaca i bakljobrodova, nisu bili uspešni onoliko koliko smo se nadali.
Kao drugo, potrebe obezbeñenja sigurnog odbrambenog perimetra takve veličine u Hiperionovom sistemu postavile su pred naše dve operativne udarne jedinice takve zahteve da je do sada bilo nemoguće odvojiti dovoljan broj brodova za napad."
Kolčev ga prekinu. "Admirale, ono što čujem jeste da imate premalo brodova da biste izveli misiju uništenja ili odbijanja ovog napada Proteranih na Hiperionov sistem. Je li tako?"
Našita se zagleda u senatora i ja se prisetih slika samuraja u sekundi pred izvlačenje ubilačkog mača iz korica. "Tako je, senatore Kolčev."
"A opet, na brifinzima našeg ratnog kabineta koliko pre samo standardnih nedelju dana, uveravali ste nas da će dve udarne jedinice biti dovoljne da zaštite Hiperion od invazije ili uništenja, kao i da zadaju odlučujući udarac ovom Roju Proteranih. Šta se to dogodilo, admirale?"
Našita se uspravi do svoje pune visine - koja je bila veća od Morpurgove, ali i dalje ispod proseka Mreže - i skrenu pogled ka Gledstonovoj. "M. Vrhovna, objasnio sam varijable koje zahtevaju izmenu našeg borbenog plana. Treba li ponovo da počnem sa tim brifingom?"
Lakat Meine Gledston bio je na stolu, a desna šaka pridržavala joj je glavu sa dva prsta uz obraz, dva pod bradom i palcem duž linije vilice u stavu umorne pažnje. "Admirale", reče ona tiho, "iako verujem da je pitanje senatora Kolčeva veoma značajno, mislim da situacija koju ste ocrtali na ovom brifingu i onima koji su mu danas prethodili odgovara na njega." Ona se okrenu Kolčevu. "Gabrijele, zakazali smo u nagañanju. Sa ovakvim angažovanjem SILE, u najboljem slučaju izvući ćemo pat. Proterani su opakiji, tvrñi i brojniji nego što smo mislili." Ona ponovo pogleda Našitu. "Admirale, koliko će vam još biti potrebno brodova?"
Našita udahnu, očito izbačen iz koloseka postavljanjem tog pitanja već na početku brifinga.
On baci pogled na Morpurga i druge načelnike štabova, pa sklopi ruke ispred prepona kao pogrebnik. "Dve stotine ratnih brodova", reče. " Najmanje dve stotine. To je minimalni broj."
U prostoriji nastade komešanje. Podigoh pogled sa crteža. Svi su šaputali ili menjali mesta izuzev Gledstonove. Trebao mi je sekund da bih to shvatio.
Čitava flota SILE:svemir imala je manje od šest stotina ratnih brodova. Naravno, svaki je bio užasno skup - malo je planetnih ekonomija moglo da priušti izgradnju jednog ili dva kapitalna meñuzvezdana broda, a čak i šačica bakljobrodova opremljenih Hokingovim pogonom mogla je da otera jedan kolonijalni svet u bankrot. A svaki je bio grozno moćan: jurišni nosač mogao je da uništi čitav jedan svet, a formacija krstarica i kovit-razarača mogla je da uništi sunce. Bilo je blizu pameti da brodovi Hegemonije već nagomilani u Hiperionovom sistemu mogu - ukoliko su vektorisani kroz veliki tranzitni dalekobacački matriks SILE - da unište većinu zvezdanih sistema u Mreži. Trebalo je manje od pedeset brodova istog tipa koji je Našita zahtevao da se uništi Glenon-Hajtova flota vek ranije i da se uguši Pobuna jednom za svagda.
Ali stvarni problem oko Našitinog zahteva bilo je istvoremeno angažovanje dve treć ine flote Hegemonije u Hiperionovom sistemu. Osećao sam kako napetost u političarima i tvorcima http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 63
politike teče poput električne struje.
Senatorka Rišo sa Renesanse Vektor pročisti grlo. "Admirale, nikada ranije nismo tako usredsredili snage flote, zar ne?"
Našitina glava obrnu se glatko kao da počiva na kugličnim ležajima. I dalje se mrštio. "Nikada ranije nismo se upustili u akciju flote od ovakve važnosti za budućnost Hegemonije, senatorko Rišo."
"Da, to razumem", reče Rišoova. "Ali moje pitanje postavljeno je sa namerom da ustanovim kakav bi to udar značilo za odbranu Mreže na drugim mestima. Nije li to strašno kockanje?"
Našita progunña nešto i grafikoni u ogromnom prostoru iza njega zavrteše se, zamagliše i zgusnuše u zapanjujući pogled na Mlečni Put viñen visoko iznad ravni ekliptike; ugao se menjao i činilo se kao da jurimo vrtoglavom brzinom ka jednoj spirali sve dok nije postala vidljiva isprepletana plava mreža dalekobacača, Hegeomonija, nepravilni zlatni nukleus sa tornjevima i preudopodima koji su se širili u zeleni nimbus Protektorata. Mreža je izgledala nasumično sastavljena, patuljasta naspram gole veličine Galaksije... a oba ova utiska tačno su odražavala stvar.
Najednom se grafički prikaz pomeri i Mreža i kolonijalni svetovi postaše vasiona, sa izuzetkom nekoliko raštrkanih stotina zvezda, radi perspektive.
"Ovo predstavlja položaj elemenata naše flote u ovom trenutku", reče admiral Našita. Unutar i izvan zlatne i zelene boje pojavi se nekoliko stotina jarkonarandžastih tačkica; najveća usredsreñenost bila je oko jedne daleke zvezde Protektorata koju sam zakasnelo prepoznao kao Hiperionovu.
"A ovo su Rojevi Proteranih, prema njihovom najskorijem rasporedu." Pojavi se desetak crvenih linija, vektorskih znakova i plavih, nestalnih repova koji su pokazivali smer putovanja.
Čak i u ovoj razmeri, činilo se da nijedan od vektora Rojeva ne proseca svemir Hegemonije izuzev Roja - velikog Roja - koji kao da je skretao u Hiperionov sistem.
Primetih da razmeštaj SILE:svemir često odražava vektore Rojeva, izuzev grozdova blizu baza i problematičnih svetova poput Maui-Kovenanta, Bresije i Kom-Rijada.
"Admirale", reče Gledstonova, preduhitrivši bilo kakvo opisivanje tih razmeštaja,
"pretpostavljam da ste uzeli u obzir vreme reakcije flote za slučaj da doñe do pretnje nekoj drugoj tački naše granice."
Našitino mrgoñenje trznu se u nešto što je moglo biti i osmeh. U glasu mu se naslućivala snishodljivost. "Da, CEO. Primetićete da su najbliži Rojevi, osim onog kod Hiperiona..." Pogled mi se približi crvenim vektorima iznad zlatnog oblaka, koji je obuhvatao zvezdane sisteme za koje sam bio prilično siguran da ih prepoznajem, uključujući Rajsku Kapiju, Božji Gaj i Mare Infinitus. U ovoj razmeri, pretnja Proteranih činila se zaista veoma daleka.
"Predviñamo smer migracija Rojeva prema tragovima Hokingovog pogona koje hvataju naši osluškivači unutar i izvan Mreže. Pored toga, naše dalekometne sonde učestalo verifikuju veličinu Roja i pravac kretanja."
"Koliko učestalo, admirale?" upita senator Kolčev.
"Najmanje jednom u par godina", odbrusi admiral. "Morate shvatiti da putovanje traje mnogo meseci, čak i pri brzinama kovit-brodova, a vremenski dug s naše tačke gledanja može iznositi i dvanaest godina za jedan takav tranzit."
"Sa razmacima od više godina izmeñu direktnih posmatranja", bio je uporan senator, "kako znate gde su Rojevi u svakom datom trenutku?"
"Hokingovi pogoni ne lažu, senatore." Našitin glas bio je krajnje ravan. "Nemoguće je simulirati trag Hokingove distorzije. Ono što sada gledamo jeste stvarnovremenska lokacija stotina... ili u slučaju većih Rojeva, hiljada... pogona singularnosti u radu. Kao i kod fetlinijskog emitovanja, ne postoji vremenski dug za transmisiju Hokingovog efekta."
"Da", reče Kolčev, glasom ravnim i smrtonosnim poput admiralovog, "ali šta ako Rojevi putuju brzinama manjim od brzine kovit-broda?"
Našita se zaista osmehnu. " Ispod brzine hipersvetlosti, senatore?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 64
"Da."
Video sam kako Morpurgo i još nekoliko vojnih lica odmahuju glavama ili kriju osmehe.
Samo se mladi zapovednik SILE:more, Vilijam Ahunta Li, nagnuo napred s pažnjom i ozbiljnim izrazom lica.
"Pri brzinama manjim od svetlosne", nastavi bezizražajno admiral Našita, "naši čukununuci morali bi da brinu o tome kako da upozore svoje unuke na invaziju."
Kolčev nije odustajao. On ustade i pokaza ka mestu gde se najbliži Roj izvijao dalje od Hegemonije, iznad Rajske Kapije. "Šta ako bi se ovaj Roj približavao bez Hokingovog pogona?"
Našita uzdahnu, očito ozlojeñen činjenicom da je suština sastanka potisnuta nevažnim stvarima. "Senatore, uveravam vas da bi, ukoliko bi Roj isključio svoje pogone sada, odnosno skrenuo prema Mreži sada, prošlo" - Našitine oči trepnuše dok je konsultovao svoje implante i komunikacione veze - "prošlo dve stotine trideset standardnih godina pre nego što bi se približio našim granicama. To nije činilac u donošenju ove odluke, senatore."
Meina Gledston se nagnu napred i sve oči okrenuše se ka njoj. Sačuvah svoju prethodnu skicu u displeju i započeh novu.
"Admirale, čini mi se da je glavni razlog za brigu ovde priroda usredsreñenosti sila blizu Hiperiona, koja je bez presedana, kao i činjenica da sva svoja jaja stavljamo u istu kotaricu."
Začu se uveseljeno mrmljanje oko stola. Gledstonova je bila čuvena po svojim aforizmima, pričama i klišeima tako starim i zaboravljenim da su delovali kao potpuno novi. Ovo je mogao biti jedan od njih.
" Da li stavljamo sva jaja u istu kotaricu?" nastavi ona.
Našita kroči napred i spusti ruke na sto, ispruženih i raširenih prstiju koji su snažno pritiskali naniže. Ta snaga odgovarala je moći čovečuljkove ličnosti; on je bio jedan od onih retkih pojedinaca koji su bez ikakvog napora zapovedali pažnjom i poslušnošću drugih. "Ne, CEO, ne stavljamo." Ne okrećući se, on mahnu ka displeju iznad i iza sebe. "Najbliži Rojevi ne bi mogli da priñu svemiru Hegemonije bez vremena upozorenja od dva meseca pod Hokingovim pogonom... a to je tri godine našeg vremena. Jedinicama naše flote kod Hiperiona - čak i pod pretpostavkom da su razmeštene i duboko upletene u borbene operacije - trebalo bi manje od pet sati da se vrate i prebace bilo gde u Mrežu."
"To ne uključuje jedinice flote izvan Mreže", reče senatorka Rišo. "Kolonije se ne mogu ostaviti nebranjene."
Našita ponovo mahnu. "Dve stotine ratnih brodova koje ćemo pozvati da donesu odluku u pohodu na Hiperion jesu oni koji se već nalaze u Mreži ili imaju dalekobacačke mogućnosti Skok-brodova. To neće uticati ni na jednu nezavisnu jedinicu flote dodeljenu kolonijama."
Gledstonova klimnu glavom. "Ali šta ako Hiperionov portal bude oštećen ili ga osvoje Proterani?"
Po pomeranju, klimanju glava i izdisajima civila oko stola, pretpostavio sam da je pogodila šta je glavna briga.
Našita klimnu glavom i ode natrag do malog podijuma kao da je to pitanje očekivao i bio zadovoljan što je nevažnim stvarima došao kraj. "Odlično pitanje", reče on. "Pomenuto je i u prethodnim brifinzima, ali ja ću podrobno pokriti tu mogućnost.
Kao prvo, imamo isuviše dalekobacača, sa najmanje dva Skok-broda u sistemu u ovom trenutku, a planiramo još tri kada stigne pojačanje udarnim jedinicama. Izgledi da svih pet ovih brodova budu uništeni jesu veoma, veoma mali... gotovo beznačajni kada se pomisli na naše defanzivne sposobnosti uvećane pojačanjem udarnih jedinica.
Kao drugo, izgledi da Proterani zauzmu nedirnuti vojni dalekobacač i upotrebe ga kako bi izvršili invaziju na Mrežu sasvim su ništavni. Svaki brod... svaki pojedinac... koji prolazi kroz portal SILE mora biti identifikovan od strane sigurnih, šifrovanih transpondera, koji se dnevno ažuriraju..."
"Zar Proterani ne bi mogli da provale te šifre... da ubace svoje?" upita senator Kolčev.
"Nemoguće." Našita je koračao napred-nazad na malom podijumu, sa rukama na leñima.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 65
"Ažuriranje šifara vrši se dnevno preko fetlinijskih jednokratnih poruka iz štaba SILE unutar Mreže..."
"Izvinite", rekoh ja, zapanjen što tu čujem sopstveni glas, "ali ja sam jutros bio u kratkoj poseti Hiperionu i nisam bio svestan nikakvih šifara."
Glave se okrenuše. Admiral Našita ponovo izvede svoju upečatljivo oponašanje sove koja okreće glavu na kugličnim ležajima bez trenja. "Svejedno, M. Severn", reče on, "vi i M. Hant bili ste šifrovani - bezbolno i neprimetno, infracrvenim laserima, na oba kraja dalekobacačkog tranzita."
Klimnuh glavom, zapanjen na sekund što se admiral setio mog imena, a onda shvatih da i on ima implante.
"Kao treće", nastavi Našita, kao da ja nisam ni progovorio, "ako bi se i desilo nemoguće i ako bi snage Proteranih savladale našu odbranu, zarobile naš dalekobacač nedirnut, premostile nepremostive sisteme tranzitnih šifara i aktivirale tehnologiju koja im je nepoznata i koju smo im mi uskraćivali više od četiri veka... onda bi opet sav njihov trud bio uzaludan, jer se sav vojni saobraćaj do Hiperiona odvija preko baze na Madhiji."
"Gde?" začu se hor glasova.
Čuo sam za Madhiju samo zahvaljujući priči Bron Lamije o smrti njenog klijenta. I ona i Našita izgovarali su to ime kao 'mad-ji'.
"Na Madhiji", ponovi admiral Našita, sada sa širokim osmehom. Bio je to čudnovato dečački osmeh. "Ne pitajte svoje komlogove, gospodo i dame. Madhija je 'crni' sistem i ne može se naći ni u jednom inventaru civilnih dalekobacačkih karti. Nju rezervišemo upravo za takvu svrhu. Sa samo jednom nastanjivom planetom, pogodnom samo za rudnike i naše baze, Madhija je poslednje uporište za povlačenje. Ukoliko brodovi Proteranih učine nemoguće i probiju našu odbranu i portale kod Hiperiona, jedino mesto na koje mogu da odu jeste Madhija, gde je značajna automatizovana vatrena moć upravljena pravo ka svemu onome što može tamo da proñe. Ukoliko se dogodi i ono sasvim nemoguće, da njihova flota preživi tranzit do sistema Madhije, izlazne dalekobacačke veze automatski bi uništile same sebe i njihovi brodovi našli bi se nasukani godinama daleko od Mreže."
"Da", reče senatorka Rišo, "ali i naši bi. Dve trećine naše flote ostalo bi u Hiperionovom sistemu."
Našita zauze paradni stav na mestu voljno. "To je tačno", reče on, "i svakako da smo načelnici štabova i ja odvagnuli posledice ovako neverovatnog... moram reći statistički nemogućeg...
dogañaja mnogo puta. Smatramo da su rizici prihvatljivi. Ukoliko se i dogodi nemoguće, još
imamo više od dve stotine ratnih brodova za odbranu Mreže. U najgorem slučaju, izgubili bismo Hiperionov sistem posle zadavanja strašnog udarca Proteranima... udarca koji bi, sam po sebi, gotovo sigurno sprečio svaku dalju agresiju.
Ali to nije ishod koji oč ekujemo. Sa dve stotine uskoro premeštenih ratnih brodova - u roku od sledećih osam standardnih sati - naši prediktivci i prediktivci Savetodavnog Veća AI... vide verovatnoću od 99 odsto za potpunu pobedu nad agresivnim Rojem Proteranih, sa beznačajnim gubicima naših snaga."
Meina Gledston se okrenu ka savetniku Albedu. Na slabom svetlu projekcija je bila savršena.
"Savetniče, nisam znala da je Savetodavnoj Grupi postavljeno ovakvo pitanje. Da li je vrednost od 99 odsto pouzdana?"
Albedo se osmehnu. "Sasvim pouzdana, CEO. A činilac verovatnoće iznosi 99,962794 odsto."
Osmeh mu se raširi. "Sasvim ohrabrujuće, tako da zakratko mogu da se stave sva jaja u istu kotaricu."
Gledstonova se ne osmehnu. "Admirale, koliko smatrate da će još trajati borbe pošto dobijete pojačanja?"
"Jednu standardnu nedelju, CEO. Najduže."
Gledstonova blago podiže obrvu. "Tako kratko?"
"Da, CEO."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 66
"Generale Morpurgo? Šta misli SILA:tle?"
"Mi se slažemo, CEO. Pojačanje je neophodno, i to smesta. Transporti će poneti blizu stotinu hiljada Marinaca i kopnenih trupa za čišćenje ostataka Roja."
"Za sedam standardnih dana ili manje?"
"Da, CEO."
"Admirale Sing?"
"Krajnje neophodno, CEO."
"Generale Van Zajdt?"
Gledstonova zatraži mišljenje od svakog načelnika štaba i prisutnog oficira najvišeg ranga ponaosob, zapitavši čak i zapovednika Škole Komande Olimp, koji se naduo od ponosa što ga ona konsultuje. I od svakog ponaosob dobi istovetni savet da se pojačanje izvrši.
"Zapovedniče Li?"
Svi pogledi uperiše se u mladog pomorskog oficira. Primetih krutost u stavu i mrke poglede starijih vojnih lica i najednom shvatih da se Li tu nalazi zahvaljujući pozivu CEO, a ne blagonaklonosti njegovih pretpostavljenih. Setih se da su naveli Gledstonovu kada je rekla da zapovednik Li pokazuje inicijativu i inetligenciju kakva ponekad nedostaje SILI. Pretpostavljao sam da će na karijeru tog čoveka biti stavljena tačka zbog prisustva na ovom sastanku.
Zapovednik Vilijam Ahunta Li nelagodno se promeškolji u svojoj udobnoj stolici. "Sa svim dužnim poštovanjem, CEO, ja sam samo mlañi pomorski oficir i nisam kvalifikovan da dajem mišljenje o stvarima takve strateške važnosti."
Gledstonova se ne osmehnu. Jedva primetno klimnu glavom. "Cenim to, zapovedniče. Sigurna sam da to podjednako cene i vaši pretpostavljeni ovde. Meñutim, u ovom slučaju, pitam se da li biste mi udovoljili i prokomentarisali pitanje o kome se odlučuje."
Li se uspravi na stolici. Za trenutak, u očima je imao kako ubeñenost, tako i očajanje uhvaćene zverčice. "U redu, onda, CEO, ako već moram da komentarišem, prisiljen sam da kažem da bi me moji instinkti - a to su samo instinkti: nemam ni najmanjeg pojma o meñuzvezdanoj taktici -
savetovali protiv takvog pojačanja." Li udahnu. "To je čisto vojnička tvrdnja, CEO. Ja ne znam ništa o političkim implikacijama odbrane Hiperionovog sistema."
Gledstonova se nagnu napred. "Onda, na čisto vojničkoj osnovi, zapovedniče, zbog čega se vi protivite pojačanju?"
Tamo gde sam sedeo, pola stola dalje, mogao sam da osetim silinu pogleda načelnika SILE
kao jedan od onih laserskih hitaca od stotinu miliona džula, kakvi su se koristili za paljenje deuterijum-tritijumskih sfera u nekom od drevnih inercionih fuzionih reaktora. Bio sam zapanjen što se Li nije srušio, implodirao, zapalio i istopio pred našim očima.
"Na vojničkoj osnovi", reče Li, bez nade u očima, ali staloženog glasa, "dva najveća greha koja neko može da počini jesu da podeli snage i da... kako ste vi to rekli, CEO... stavi sva jaja u jednu jedinu kotaricu. A u ovom slučaju, tu kotaricu čak nismo ni sami napravili."
Gledstonova klimnu glavom i zavali se natrag, spojivši prste ispod donje usne.
" Zapovednič e, " reče General Morpurgo, i ja otkrih da se reč zaista može ispljunuti, "pošto smo sada imali to zadovoljstvo da čujemo vaš... savet... da li bih smeo da vas pitam jeste li ikada učestvovali u svemirskoj borbi?"
"Ne, ser."
"Jeste li ikada bili obuč avani za svemirsku borbu, zapovedniče?"
"Ako se izuzme minimum neophodan u ŠKO, što se svodi na nekoliko kurseva iz istorije, ne, ser, nisam."
"Da li ste ikada učestvovali u bilo kakvom strateškom planiranju iznad nivoa... sa koliko ste pomorskih površinskih brodova komandovali na Maui-Kovenantu, zapovedniče?"
"Komandovao sam jednim, ser."
"Jednim", prodahta Morpurgo. "Je li to bio veliki brod, zapovedniče?"
"Nije, ser."
"Da li vam je dato zapovedništvo nad tim brodom, zapovedniče? Da li ste ga zaslužili? Ili http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 67
vam je dopalo zahvaljujući zloj ratnoj sreći?"
"Naš kapetan je poginuo, ser. Ja sam preuzeo dužnost kao prvi sledeći po činu. Bila je to poslednja pomorska akcija u pohodu na Maui-Kovenantu i..."
"To bi bilo sve, zapovednič e. " Morpurgo okrenu leña ratnom heroju i obrati se CEO. "Da li ponovo želite naše mišljenje, gospo?"
Gledstonova odmahnu glavom.
Senator Kolčev pročisti grlo. "Možda bi trebalo da održimo zatvoreni sastanak kabineta u Domu Vlade."
"Nema potrebe", reče Meina Gledston. "Donela sam odluku. Admirale Sing, ovlašćeni ste da rasporedite onoliko jedinica flote u Hiperionovom sistemu koliko vi i načelnici štabova smatrate da je potrebno."
"Da, CEO."
"Admirale Našita, očekujem uspešno okončanje neprijateljstava u roku od jedne standardne nedelje od trenutka kada dobijete prikladna pojačanja." Ona pogleda oko stola. "Dame i gospodo, ne mogu dovoljno da vam iskažem od kolike je važnosti naše posedovanje Hiperiona i okončavanje jednom za svagda pretnje Proteranih." Ona ustade i ode do podnožja rampe koja je vodila naviše i napolje u tamu. "Laku noć, gospodo, dame."
Bilo je gotovo 04.00 po vremenu Mreže i Tau Ceti Centra kada mi je Hant pokucao na vrata.
Borio sam se sa snom tri sata otkad smo se 'bacili natrag. Upravo sam zaključio da je Gledstonova zaboravila na mene i zadremao, kada se začulo kucanje.
"Vrt", reče Li Hant, "i za ime Božje, uvucite tu košulju u pantalone."
Moje čizme pravile su meke zvuke na finom šljunku staze dok sam tumarao tamnim alejama.
Fenjeri i svetleće kugle jedva da su odašiljale svetlost. Zvezde su bile nevidljive iznad dvorišta zbog sjaja beskrajnih gradova na TC2, ali signalna svetla orbitalnih staništa kretala su se nebom kao beskrajni prsten svitaca.
Gledstonova je sedela na gvozdenoj klupi blizu mosta.
"M. Severn", reče ona tihim glasom, "hvala vam što ste mi se pridružili. Izvinjavam se što je do toga došlo ovako kasno. Upravo je prekinut sastanak kabineta."
Ne rekoh ništa i ostadoh da stojim.
"Želela sam da vas pitam o vašoj jutrošnjoj poseti Hiperionu." Ona se zakikota u mraku. "Juče ujutro. Nosite li ikakve utiske odande?"
Zapitah se na šta to misli. Pretpostavljao sam da ta žena ima neutaživi apetit za podacima, bez obzira na to koliko su oni naizgled nevažni. "Sreo sam nekoga", rekoh ja.
"Oh?"
"Da, dr Melija Arundeza. On je bio... jeste..."
"...prijatelj kćeri M. Vejntrauba", dovrši Gledstonova. "Deteta koje stari unazad. Imate li ažurirane podatke o njenom stanju?"
"Ne baš", rekoh ja. "Danas sam nakratko zadremao, ali snovi su bili fragmentarni."
"A šta je doneo sastanak sa dr Arundezom?"
Protrljah bradu najednom hladnim prstima. "Njegova istraživačka ekipa čekala je mesecima u prestonici", rekoh ja. "Oni su možda naša jedina nada da shvatimo šta se to dešava sa Grobnicama. A Šrajk..."
"Naši prediktivci kažu da je važno da hodočasnici ostanu sami sve dok ne odigraju svoju ulogu", začu se glas Gledstonove iz tame. Činilo se da gleda u stranu, ka rečici.
Osetih kako me prožima iznenadni, neobjašnjivi, neumoljivi gnev. "Otac Hojt je već 'odigrao svoju ulogu'", rekoh oštrije nego što sam nameravao. "Mogli su da ga spasu da je brodu bilo dopušteno da se sastane sa hodočasnicima. Arundez i njegovi možda bi bili u stanju da spasu bebu - Rejčel - iako je za to preostalo samo nekoliko dana."
"Manje od tri dana", reče Gledstonova. "Da li se dogodilo još nešto? Ima li kakvih utisaka o planeti ili o komandnom brodu admirala Našite koje biste smatrali... zanimljivim?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 68
Šake mi se stegoše u pesnice, a onda opustiše. "Nećete dozvoliti Arundezu da odleti do Grobnica?"
"Ne sad, ne."
"A šta je sa evakuacijom civila sa Hiperiona? Bar grañana Hegemonije?"
"To je u ovom trenutku nemoguće."
Zaustih da kažem nešto, pa se obuzdah. Zagledah se ka zvuku vode ispod mosta.
"Nikakvi drugi utisci, M. Severn?"
"Ne."
"Pa, želim vam laku noć i prijatne snove. Sutra će dan možda biti veoma buran, ali želim da porazgovaram sa vama u nekom trenutku o tim snovima."
"Laku noć", rekoh ja i okrenuh se na peti, pa se brzo vratih u svoje krilo Doma Vlade.
U tami sobe, prizvao sam Mocartovu sonatu i uzeo tri trisekobarbitala. Oni će me najverovatnije oboriti u opijeni san bez snova, gde duh mrtvog Džona Kitsa i njegovi - duhovima još sličniji - hodočasnici neće moći da me pronañu. To je značilo da ću razočarati Meinu Gledston, ali to me ni najmanje nije užasnulo.
Pomislih na Sviftovog mornara, Gulivera, i na njegovo gañenje nad čovečanstvom posle povratka iz zemlje inteligentnog konja - Hojnmnsa - gañenje nad sopstvenom vrstom koje je naraslo do te tačke da je morao da spava u štalama sa konjima, samo da bi ga ohrabrio njihov miris i prisustvo.
Moja poslednja pomisao pre sna bila je: Do ñ avola s Meinom Gledston, do ñ avola s ratom i do ñ avola s Mrežom.
I do ñ avola sa snovima.
DRUGI DEO
16.
Bron Lamija utonula je u nemiran san neposredno pred zoru i snovi su joj bili ispunjeni slikama i zvucima koji nisu poticali odatle - polusaslušanim i gotovo nerazumljivim razgovorima sa Meinom Gledston, prostorijom koja kao da je lebdela u svemiru, kretanjem muškaraca i žena hodnicima čiji su zidovi šaputali kao slabo podešeni fetlinijski prijemnik - a ispod tih grozničavih snova i nasumičnih slika počivao je izluñujući osećaj da je Džoni - njen Džoni - tako blizu, tako blizu. Lamija uzviknu u snu, ali taj zvuk se izgubi u nasumičnim odjecima meñu zidovima Sfinge, koji su se hladili, i u buci pomeranja peska.
Lamija se naglo probudi, potpuno svesna poput nekog upravo uključenog električnog instrumenta. Sol Vejntraub je trebalo da stražari, ali on je sada spavao kraj niskih vrata prostorije u koju se grupa sklonila. Njegova beba, Rejčel, spavala je meñu prekrivačima na podu kraj njega; zadnjica joj je bila uzdignuta, lice uprto u prekrivač, a na usnama je imala mehurić pljuvačke.
Lamija pogleda okolo. U mutnom osvetljenju slabe svetleće kugle i bledom svetlu dana koje se odbijalo duž četiri metra hodnika, video se samo još jedan od njenih saputnika, hodočasnika, kao tamna hrpa na kamenom podu. Tamo je ležao i hrkao Martin Silenus. Lamija oseti nalet straha, kao da je, dok je spavala, bila napuštena. Silenus, Sol, beba... ona shvati da nedostaje samo Konzul. Osipanje je načelo grupu od sedam odraslih hodočasnika i jedne bebe: Het Mastin, nestao na vetrokolima pri prelasku preko Mora Trave; Lenar Hojt ubijen prethodne noći...
Konzul... gde je Konzul?
Bron Lamija ponovo pogleda okolo, zadovolji se potvrdom da se u tamnoj prostoriji ne nalazi ništa osim paketa, uvezanih prekrivača, usnulog pesnika, naučnika i deteta, onda ustade, pronañe očev automatski pištolj meñu zgužvanim prekrivačima, opipa ranac u potrazi za nervnim ošamućivačem, pa kliznu kraj Vejntrauba i bebe u hodnik iza njih.
Bilo je jutro, toliko blistavo da je Lamija morala da zakloni oči rukom dok je silazila sa kamenih stepenica Sfinge na utabanu stazu koja je vodila dalje niz dolinu. Oluja je prošla.
Hiperionovo nebo imalo je duboku, kristalnu boju lapis-lazulija prošaranu zelenom, sa http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 69
Hiperionovom zvezdom, blistavobelom tačkom koja se upravo uzdizala iznad istočnog zida litice. Senke stena stapale su se sa razbacanim obrisima Vremenskih Grobnica u dolini. Grobnica od žada je svetlucala. Lamija vide sveže nanose i dine koje je premestila oluja, pesak beo i boje cinobera stopljen u senzualnim oblinama i brazdama oko kamena. Od njihovog sinoćnjeg logorišta nije bilo ni traga. Konzul je sedeo na kamenu deset metara niz brdo. Zurio je u dolinu, a dim mu se u spirali uzdizao iz lule. Lamija ubaci pištolj u džep gde joj se nalazio i ošamućivač, pa krenu ka njemu.
"Nema nikakvog traga pukovniku Kasadu", reče Konzul dok mu je prilazila. Nije se ni okrenuo.
Lamija pogleda niz dolinu ka mestu gde je stajao Kristalni Monolit. Njegova nekad sjajna površina bila je izrovašena i izbušena, gornjih dvadeset ili trideset metara kao da je nedostajalo, a otpaci su mu se još pušili u podnožju. Oko pola kilometra tla izmeñu Sfinge i Monolita bilo je sprženo i puno kratera. "Izgleda da nije otišao bez borbe", reče ona.
Konzul progunña nešto. Lamija oseti glad od mirisa dima iz lule. "Tražio sam ga čak do Šrajkove Palate, dva klika niz dolinu", reče Konzul. "Poprište pucnjave izgleda da je bio Monolit.
Još nema nikakvog traga otvoru te stvari na nivou tla, ali sada gore ima dovoljno rupa da može da se vidi saće čije je postojanje dubinski radar oduvek pokazivao."
"Ali Kasadu ni traga?"
"Ne."
"Krv? Spržene kosti? Poruka da će se vratiti pošto odnese veš na pranje?"
"Ništa."
Bron Lamija uzdahnu i sede na stenu blizu Konzulovog kamena. Sunce joj je zagrevalo kožu.
Ona žmirnu ka otvoru doline. "Pa, nek ide do ñavola", reče. "Šta ćemo sad?"
Konzul izvadi lulu iz usta, namršti se na nju i odmahnu glavom. "Jutros sam ponovo isprobao relej komloga, ali brod je i dalje zarobljen." On istrese pepeo napolje. "Pokušao sam i na frekvencijama za slučaj opasnosti, ali očito se ne probijamo. Ili brod ne prenosi ili ljudi imaju nareñenje da ne odgovaraju."
"Zar biste zaista otišli?"
Konzul slegnu ramenima. Presvukao je finu diplomatsku odeću od prethodnog dana i sada je na sebi imao grubi vuneni pulover, sive somotske pantalone i visoke čizme. "Da je brod ovde, mi bismo - vi biste - imali opciju odlaska. Voleo bih da i ostali razmisle o odlasku. Najzad, Mastin je nestao, Hojta i Kasada nema... Nisam siguran šta treba sledeće učiniti."
Duboki glas reče: "Mogli bismo da probamo sa doručkom."
Lamija se okrenu i vide kako Sol silazi stazom. Rejčel se nalazila u nosiljci za bebu na naučnikovim grudima. Sunčeva svetlost blistala je na proćelavoj starčevoj glavi. "Nije to loša zamisao", reče ona. "Da li nam je ostalo dovoljno namirnica?"
"Dovoljno za doručak", reče Vejntraub. "A onda još nekoliko obroka hladne konzervisane hrane iz pukovnikove torbe sa viškom namirnica. Potom ćemo jesti stonoge, a onda jedni druge."
Konzul pokuša da se osmehne i vrati lulu u džep tunike. "Ja predlažem da se vratimo u Utvrñenje Hronos pre nego što stignemo dotle. Upotrebili smo svu zaleñenu i sušenu hranu sa Benaresa, ali i u Utvrñenju je bilo spremišta."
"Biće mi drago da..." započe Lamija, ali je prekinu povik iz unutrašnjosti Sfinge.
Stigla je prva do Sfinge i automatski pištolj našao joj se u ruci pre nego što je prošla kroz ulaz.
Hodnik je bio mračan, prostorija za spavanje još mračnija, pa joj je trebao sekund da shvati da tu nikoga nema. Bron Lamija čučnu, zamahnuvši pištoljem ka mračnom zakrivljenju hodnika baš
kada Silenusov glas ponovo viknu: "Hej! Doñite ovamo!" odnekud van vidokruga.
Ona se osvrnu dok je Konzul prolazio kroz ulaz.
"Sačekajte tu!" reče Lamija oštro i krenu brzo hodnikom, držeći se zida i ispruživši otkočeni pištolj sa aktiviranim propulzivnim nabojem. Ona zastade u čučnju na otvorenom ulazu u malu prostoriju gde je ležalo Hojtovo telo i okrenu se u luku tražeći oružjem metu.
Martin Silenus podiže pogled dok je čučao kraj leša. Prekrivač od fiberplastike kojim su http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 70
prekrili sveštenikovo telo ležao je zgužvan i pridignut u Silenusovoj ruci. On se izbulji u Lamiju, pogleda u pištolj sa zanimanjem, a onda se ponovo zagleda u telo. "Možeš li da poveruješ u ovo?"
upita on tiho.
Lamija spusti pištolj i priñe bliže. Iza njih, Konzul proviri unutra. Bron je mogla da čuje Sola Vejntrauba u hodniku; beba je plakala.
"Bože moj", reče Bron Lamija i čučnu do tela Oca Lenara Hojta. Crte lica mladog sveštenika, opustošene bolom, bile su preoblikovane u lice muškarca u poznim šezdesetim godinama: visoka čela, dugačkog aristokratskog nosa, tankih usana koje su se prijatno izvijale naviše u uglovima, oštrih jagodica, oštrih ušiju ispod ruba sede kose, krupnih očiju pod kapcima bledim i tankim poput pergamenta.
Konzul čučnu kraj njih. "Video sam holoe. Ovo je Otac Pol Dire."
"Gledajte", reče Martin Silenus. On još malo spusti prekrivač, zastade, a onda prevrnu leš na bok. Dve male kruciforme na prsima ovog čoveka pulsirale su ružičastom bojom, baš kao i Hojtova, ali leña su mu bila gola.
Sol stade kraj vrata, umirujući Rejčelin plač nežnim pocupkivanjem i šaputanjem jednosložnih reči. Kada je beba utihnula, on reče: "Zar Bikurama nije trebalo tri dana da se... regenerišu?"
Martin Silenus uzdahnu. "Paraziti kruciforme vaskrsavale su Bikure duže od dva standardna veka. Možda je prvi put lakše."
"Je li..." započe Lamija.
"Živ?" Silenus je uze za ruku. "Pipni."
Čovekova prsa su se jedva primetno uzdizala i spuštala. Koža mu je bila topla na dodir.
Vrelina kruciformi pod kožom bila je opipljiva. Bron Lamija trže ruku natrag.
Stvar koja je pre samo šest sati bila leš Oca Lenara Hojta otvori oči.
"Otac Dire?" reče Sol, kročivši napred.
Čovek okrenu glavu. Žmirnu kao da mu mutna svetlost vreña oči, a onda načini nerazumljiv zvuk.
"Vode", reče Konzul i posegnu u džep tunike kako bi odatle uzeo malu plastičnu bocu. Martin Silenus pridrža čoveka dok mu je Konzul pomagao da pije.
Sol priñe bliže, kleknu na jedno koleno i dodirnu čoveku podlakticu. Čak su i Rejčeline tamne oči izgledale pomalo radoznale. Sol reče: "Ako ne možete da govorite, žmirnite dvaput za 'da', jedno za 'ne.' Jeste li vi Dire?"
Čovek okrenu glavu ka naučniku. "Da", reče tiho, dubokim glasom, kultivisanim tonom, "ja sam Otac Pol Dire."
Doručak se sastojao od poslednjih ostataka kafe, parčića mesa isprženih iznad nerasklopljene jedinice za zagrevanje, žitne kaše sa rehidriranim mlekom i okrajka njihove poslednje vekne hleba razdeljenog na pet komada. Za Lamiju, doručak je bio izvrstan.
Sedeli su na rubu senke pod ispruženim krilom Sfinge, sa niskom stenom ravnog vrha umesto stola. Sunce se uspinjalo ka prepodnevu, a nebo je i dalje bilo bez oblaka. Nije se čuo nikakav zvuk osim povremenog odzvanjanja viljuške ili kašike i tihih tonova njihovog razgovora.
"Sećate se onoga što je bilo... pre?" upita Sol. Sveštenik je nosio rezervni komplet Konzulove brodske odeće, sivi kombinezon sa pečatom Hegemonije na levoj strani grudi. Uniforma mu je bila malo tesna.
Dire je držao šoljicu sa kafom obema rukama, kao da se sprema da je podigne radi posvećenja. Digao je pogled i oči su mu nagoveštavale podjednako duboku inteligenciju i tugu.
"Pre nego što sam umro?" reče Dire. Patricijske usne izviše se u osmeh. "Da, sećam se. Sećam se izgona, Bikura..." On spusti pogled. "Čak i tesla drveta."
"Hojt nam je ispričao o drvetu", reče Bron Lamija. Sveštenik je prikovao sebe za aktivno tesla drvo u plamenoj šumi, trpeći godinama agoniju, smrt, vaskrs i ponovo smrt, radije nego da se preda lakoj simbiozi života pod kruciformom.
Dire odmahnu glavom. "Mislio sam... u tim poslednjim sekundima... da sam je pobedio."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 71
"I jeste", reče Konzul. "Pronašli su vas Otac Hojt i ostali. Isterali ste tu stvar iz vašeg tela.
Onda su Bikure usadile vašu kruciformu Lenaru Hojtu."
Dire klimnu glavom. "I tom momku nema ni traga?"
Martin Silenus pokaza na njegova prsa. "Očito da ta jebena stvar ne može da prkosi zakonima koji vladaju očuvanjem mase. Hojtov bol bio je tako veliki tako dugo - nije hteo da se vrati tamo gde ga je ta stvar terala - da nikada nije postigao težinu za... do ñavola, kako biste to nazvali?
Dvostruki vaskrs."
"Nije važno", reče Dire. Osmeh mu je bio tužan. "DNK parazit u kruciformi beskrajno je strpljiv. Ponovo će obrazovati jednog domaćina, pokolenjima ako treba. Ranije ili kasnije, oba parazita imaće dom."
"Sećate li se ičega posle tesla drveta?" upita Sol tiho.
Dire srknu poslednje ostatke kafe. "Smrti? Raja ili pakla?" Osmeh mu je bio iskren. "Ne, gospodo i damo, voleo bih da mogu da kažem da se sećam. Sećam se bola... večnosti bola... a onda osloboñenja od njega. Potom tame. A zatim buñenja ovde. Koliko kažete da je prošlo godina?"
"Skoro dvanaest", reče Konzul. "Ali samo polovina od toga za Oca Hojta. On je vreme proveo u tranzitu."
Otac Dire ustade, protegnu se i ushoda tamo-amo. Bio je to visoki muškarac, mršav, ali tako da ostavlja utisak snage, i Bron Lamija shvati da je impresionirana njegovim prisustvom, tom čudnom, neobjašnjivom harizmom ličnosti koja je uz kletvu davala i moć retkim pojedincima od osvita vremena. Morala je da podseti sebe na to da je, kao prvo, on bio sveštenik kulta koji je zahtevao celibat od svojih sveštenih lica i, kao drugo, da je do pre samo jedan sat bio leš. Lamija je posmatrala kako stariji muškarac hoda gore-dole, pokretima elegantnim i opuštenim poput mačjih, i shvatila da su oba zapažanja bila tačna, ali nijedno od njih nije mogla da se suprotstavi ličnom magnetizmu koji je sveštenik zračio. Pitala se da li to osećaju i muškarci.
Dire sede na stenu, protegnu noge pravo ispred sebe i protrlja butine kao da pokušava da se otarasi grča. "Rekli ste mi nešto o tome ko ste... zbog čega ste ovde", reče on. "Možete li mi reći više?"
Hodočasnici se zgledaše.
Dire klimnu glavom. "Mislite li da sam ja čudovište? Nekakav izaslanik Šrajka? Ne bih vas krivio da je tako."
"Ne mislimo to", reče Bron Lamija. "Šrajku nisu potrebni izaslanici da radi ono što hoće.
Osim toga, poznajemo vas iz priče Oca Hojta i iz vaših dnevnika." Ona baci pogled na ostale.
"Bilo nam je... teško... da pričamo svoje priče o razlozima za dolazak na Hiperion. Bilo bi nam gotovo nemoguće da ih ponovimo."
"Ja sam sačinio beleške u komlogu", reče Konzul. "Veoma su sažete, ali trebalo bi da razaberete bar nešto o našem ličnom istorijatu... i istorijatu protekle decenije Hegemonije. Zbog čega je Mreža u ratu s Proteranima. Takve stvari. Možete slobodno da im pristupite, ako hoćete.
Ne bi trebalo da traje duže od jedan sat."
"Rado", reče Otac Dire i krenu za Konzulom natrag u Sfingu.
Bron Lamija, Sol i Silenus odoše do ulaza u dolinu. Sa sedla izmeñu niskih litica mogli su da vide kako se dine i pustare protežu ka planinama Masiva Uzde, manje od deset klika ka jugozapadu. Izlomljene kugle, blagi minareti i razorene galerije Grada Pesnika bile su vidljive samo dva ili tri klika desno od njih, duž širokog grebena koji je pustinja nemo osvajala.
"Vratiću se u Utvrñenje da pronañem malo namirnica", reče Lamija.
"Ne bih voleo da nam se grupa razdvaja", reče Sol. "Mogli bismo da se vratimo svi."
Martin Silenus prekrsti ruke. "Neko bi trebalo da ostane ovde za slučaj da se pukovnik vrati."
"Pre nego što bilo ko ode", reče Sol, "mislim da treba da pretražimo ostatak doline. Konzul jutros nije proveravao daleko iza Monolita."
"Slažem se", reče Lamija. "Učinimo to pre nego što bude prekasno. Hoću da uzmem namirnice u Utvrñenju i da se vratim pre noći."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 72
Spuštali su se ka Sfingi kada se pojaviše Dire i Konzul. Sveštenik je u jednoj ruci držao Konzulov rezervni komlog. Lamija objasni plan potrage i dva muškarca se saglasiše da im se pridruže.
Još jednom su prošli hodnicima Sfinge, dok su zraci njihovih ručnih svetiljki osvetljavali oznojeni kamen i bizarne uglove. Kada su izišli na svetlost podneva, prepešačili su tri stotine metara do Grobnice od žada. Lamija shvati da drhti dok su ulazili u prostoriju u kojoj se prethodne noći pojavio Šrajk. Hojtova krv ostavila je mrlju smeñu poput rñe na zelenom keramičkom podu. Ispod njega nije bilo nikakvog traga providnom otvoru ka lavirintu. Nije bilo nikakvog traga Šrajku.
U Obelisku nije bilo nikakvih prostorija, već samo centralni šaht u kome se spiralna rampa, suviše strma da bi odgovarala ljudima, izvijala naviše izmeñu zidova od abonosa. Ovde je čak i šapat odjekivao i grupa je razgovarala što je manje mogla. Nije bilo nikakvih prozora, nikakvog vidikovca na vrhu rampe, pedeset metara iznad kamenog poda, a njihove svetiljke osvetljavale su samo crnilo dok im se krov zakrivljavao nad glavama. Pričvršćeni konopci i lanci preostali posle dva veka turizma omogućili su im da se spuste bez nepotrebnog straha od toga da će se okliznuti i pasti u smrt. Kada su zastali na ulazu, Martin Silenus je poslednji put pozvao Kasada i odjeci su ih ispratili na sunčevu svetlost.
Proveli su nešto više od pola sata ispitujući oštećenja u blizini Kristalnog Monolita. Lokve peska pretvorenog u staklo, prečnika od pet do deset metara, prelamale su podnevnu svetlost i odbijale im toplotu u lica. Izlomljeno lice Monolita, rošavo od rupa i još obešenih niti istopljenog kristala, izgledalo je kao meta čina bezumnog vandalizma, ali svi su oni znali da Kasad mora da se borio za život. Nisu postojala vrata, niti bilo kakav otvor u lavirint saća koji se nalazio unutra.
Instrumenti su im saopštili da je unutrašnjost prazna i nepovezana kao što je oduvek i bila. Otišli su odatle s oklevanjem i popeli se strmim stazama ka podnožju severnih litica gde su Pećinske Grobnice ležale meñusobno udaljene manje od stotinu metara.
"Rani arheolozi smatrali su da su ovo najstarije Grobnice zbog njihove grube izrade", reče Sol kada su ušli u prvu pećinu i obasjali zracima iz svetiljki kamen isklesan u hiljadu nerazaznatljivih šara. Nijedna pećina nije bila dublja od trideset ili četrdeset metara. Svaka se završavala kamenim zidom kome nikakvo radarsko slikanje ili sondaža nisu mogli da otkriju produžetak.
Po izlasku iz treće Pećinske Grobnice, grupa je sela u ono malo hladovine koju je mogla da pronañe i podelila vodu i proteinske kekse iz viška Kasadovih poljskih porcija. Vetar je narastao i sada je uzdisao i šaputao kroz izdubljeni kamen visoko iznad njih.
"Nećemo ga pronaći", reče Martin Silenus. "Odneo ga je jebeni Šrajk."
Sol je hranio bebu iz jednog od poslednjih pakovanja za hranjenje. Teme joj je porumenelo od sunca uprkos Solovom trudu da je zaklanja dok su hodali napolju. "Možda se nalazi u nekoj od Grobnica u kojima smo bili", reče on, "ukoliko postoje odeljci koji nisu sa nama u istoj vremenskoj fazi. To je Arundezova teorija. On vidi Grobnice kao četvorodimenzione konstrukte sa složenim prevojima kroz prostor-vreme."
"Sjajno", reče Lamija. "Znači, čak i da je Fedman Kasad tu, mi ne možemo da ga vidimo."
"Pa", reče Konzul, osovivši se na noge s umornim uzdahom, "hajde bar da to mehanički odradimo. Ostala je još jedna grobnica."
Šrajkova Palata nalazila se kilometar dalje niz dolinu, niže od ostalih i skrivena svijenim zidom litice. Grañevina nije bila velika; bila je manja od Grobnice od žada, ali imala je složenu konstrukciju - obode, minarete, potporne lukove i lučne potporne stubove u kontrolisanom haosu
- zbog koje je izgledala veća nego što jeste.
Unutrašnjost Palate Šrajka bila je odjekujuća prostorija nepravilnog poda sačinjenog od hiljada zakrivljenih, zglobnih segmenata koji su Lamiju podsećali na rebra i kičmene pršljenove nekog fosilnog stvorenja. Petnaest metara iznad njih, kupola je bila izukrštana desetinama hromiranih 'sečiva' koja su se nastavljala kroz zidove i jedno kroz drugo kako bi izranjala kao trnje čeličnih vrhova iznad grañevine. Materijal same kupole bio je blago zamućen i odavao je bogati, mlečni sjaj u zatvoreni prostor.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 73
Lamija, Silenus, Konzul, Vejntraub i Dire - svi zajedno počeše da dozivaju Kasada, dok su im glasovi odjekivali u uzaludnim rezonancama.
"Ni traga ni glasa Kasadu ili Hetu Mastinu", reče Konzul kada su izišli napolje. "Možda će ovakav biti obrazac... svi ćemo nestajati, sve dok ne ostane samo jedno od nas."
"A da li će tome jednome biti ispunjena želja kao što proriče Legenda o Šrajku?" upita Bron Lamija. Ona sede na kamenito ognjište Šrajkove Palate, tako da su joj kratke noge visile u vazduhu.
Pol Dire podiže lice ka nebu. "Ne mogu da verujem da je Otac Hojt poželeo da umre kako bih ja ponovo živeo."
Martin Silenus začkilji u sveštenika. "Kakva bi onda bila vaša želja, Padre?"
Dire nije oklevao. "Poželeo bih... pomolio bih se... da Bog ukloni pustošenje tih opscenih blizanaca - rata i Šrajka - iz blizine čovečanstva jednom za svagda."
Nastade tišina koju vetar ranog popodneva ispuni udaljenim stenjanjem i uzdasima. "U
meñuvremenu", reče Bron Lamija, "moramo naći nešto hrane ili naučiti kako da živimo od vazduha."
Dire klimnu glavom. "Zašto ste poneli tako malo toga?"
Martin Silenus se nasmeja i reče glasno:
Briga njega beše za špricer il' vino,
I briga ga beše za ribu, meso, il' živinu,
Sosovi mu nisu bili ništa fino;
Prezir'o je gulaš, sočnu svinjetinu,
Ni s huljama nije delio užinu,
Ni s Droljama nije sprdao se, znaj
Al' posle vode s potoka, Hodočasnik taj
Mučio se, sa vazduhom šumskim kao hranom
Mada bi se katkad pogostio cvećem sa elanom.
Dire se osmehnu, očito i dalje zbunjen.
"Svi smo očekivali da likujemo ili umremo još prve noći", reče Konzul. "Nismo verovali da ćemo ovde duže boraviti."
Bron Lamija ustade i obrisa pantalone. "Idem", reče. "Trebalo bi da mogu da donesem natrag porcija za četiri ili pet dana ukoliko se to uopšte nalazi u onim poljskim sledovanjima ili pakovanjima koje smo videli."
"Idem i ja", reče Martin Silenus.
Nastade tišina. Za nedelju dana hodočašća, pesnik i Lamija su pet-šest puta došli umalo do toga da se potuku. Jednom mu je čak zapretila da će ga ubiti. Gledala ga je jedan dugi trenutak.
"U redu", reče ona konačno. "Svratimo prvo do Sfinge da pokupimo rančeve i boce za vodu."
Grupa krenu dolinom dok su senke polako rasle sa zapadnih zidova.
17.
Dvanaest sati ranije, pukovnik Fedman Kasad stupio je sa zavojitog stepeništa na najviši preostali nivo Kristalnog Monolita. Plamenovi su se uzdizali sa svih strana. Kroz procepe koje je probio u kristalnoj površini grañevine, Kasad je mogao da vidi tamu. Oluja je nosila prašinu boje cinobera kroz pukotine sve dok nije ispunila vazduh kao krv u prahu. Kasad stavi kacigu na glavu.
Deset koraka ispred njega, čekala je Moneta.
Bila je naga pod energetskim odelom koje joj je prianjalo uz kožu, a posledica toga bio je izgled sličan živi prosutoj pravo na njenu put. Kasad je video odraz plamenova u oblinama njenih dojki i butina, zakrivljenje svetlosti u udubljenju grla i pupka. Vrat joj je bio dugačak, lice kao hrom isklesan u savršenu glatkoću. U očima su joj bili istovetni odrazi visoke senke Fedmana http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 74
Kasada.
Kasad podiže jurišnu pušku i ručno škljocnu podešivačem na vatru punog spektra. Unutar aktiviranog oklopa, telo mu se zgrči u iščekivanju napada.
Moneta pomeri ruku i zaštitno odelo joj izblede od temena do vrata. Sada je bila ranjiva.
Kasad pomisli da poznaje svaku površinu tog lica, svaku poru i boricu. Smeña kosa bila joj je kratko podšišana i meko joj je padala ulevo. Oči su joj bile iste, krupne, radoznale, zapanjujuće zbog svojih zelenih dubina. Mala usta sa punom donjom usnom još su oklevala na rubu osmeha.
On primeti pomalo upitno povijene obrve, male uši koje je ljubio i u koje je šaputao toliko puta.
Meko grlo gde je naslanjao obraz kako bi joj osluškivao bilo.
Kasad podiže pušku i uperi je u nju.
"Ko si ti?" upita ona. Glas joj je bio mek i senzualan, baš kao što ga se sećao, a blagi naglasak podjednako je izmicao prepoznavanju.
Sa prstom na obaraču, Kasad zastade. Toliko puta su vodili ljubav, poznavali su se godinama u njegovim snovima i njihovom ljubavnom pejsažu vojnih simulacija. Ali ako se ona zaista kretala natrag kroz vreme...
"Znam", reče ona, mirnim glasom, naizgled nesvesna pritiska kojim je on već počeo da povlači obarač, "ti si onaj koga je obećao Bog Bola."
Kasad je teško disao. Kada je progovorio, glas mu je bio hrapav i veoma napet. "Ne sećaš me se?"
"Ne." Ona nakrivi glavu da ga pogleda ispitivački. "Ali Bog Bola je obećao ratnika. Bilo nam je suñeno da se sretnemo."
"Sreli smo se davno", uspe da izgovori Kasad. Puška bi automatski nišanila ka licu, menjala talasne dužine i frekvencije u svakoj mikrosekundi sve dok odbrane zaštitnog odela ne bi bile poražene. Uz ñavolji bič i laserske zrake, trenutak kasnije bili bi ispaljeni flešetni i pulsirajući naboji.
"Ne sećam se šta je to bilo davno", reče ona. "Mi se krećemo suprotnim smerovima duž opšteg vremenskog toka. Pod kojim me imenom poznaješ u mojoj budućnosti, svojoj prošlosti?"
"Moneta", prodahta Kasad, primoravajući šaku i prst da pucaju.
Ona se osmehnu, klimnu glavom. "Moneta. Dete Sećanja. Tu ima grube ironije."
Kasad se seti njene izdaje, promene dok su vodili ljubav taj poslednji put na pesku iznad mrtvog Grada Pesnika. Ili je postala Šrajk ili je dopustila Šrajku da zauzme njeno mesto. To je ljubavni čin pretvorilo u čin opscenosti.
Pukovnik Kasad povuče obarač.
Moneta trepnu. "Ovde to neće dejstvovati. Ne unutar Kristalnog Monolita. Zbog čega želiš da me ubiješ?"
Kasad zareža, zavitla beskorisno oružje preko platforme, usmeri energiju u rukavice i jurnu.
Moneta nije ni pokušavala da pobegne. Posmatrala je kako juriša deset koraka; glava mu je bila pognuta, oklop mu je stenjao dok je menjao kristalni poredak polimera, a Kasad je vrištao.
Ona spusti ruke da dočeka juriš.
Kasadova brzina i masa oboriše Monetu i oboje se otkotrljaše, Kasad u pokušaju da joj šakama u rukavicama stegne vrat, Moneta držeći ga za ručne zglobove snažno kao mengelama, dok su se kotrljali preko platforme, sve do njenog ruba. Kasad se obrnu tako da bude na njoj, u pokušaju da dopusti sili teže da doprinese silini njegovog napada, ispruženih ruku, ukrućenih rukavica, prstiju skupljenih u ubilački šiljak. Leva noga visila mu je iznad tamnog poda šezdeset metara niže.
"Zbog čega želiš da me ubiješ?" šapnu Moneta i skotrlja ga na bok, preturivši oboje sa platforme.
Kasad vrisnu i spusti vizir trzajem glave. Prevrtali su se kroz prostor, obavivši noge jedno oko drugog čvrsto poput makaza, dok su Kasadove ruke bile bezopasne u snažnom zahvatu na njegovim ručnim zglobovima. Vreme kao da se usporavalo dok su padali kao na usporenom filmu, dok se vazduh kretao preko Kasada kao prekrivač koji mu se polako navlači na lice. Onda http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 75
vreme ubrza, postade normalno: padali su kroz poslednjih deset metara. Kasad viknu i vizuelizova odgovarajući simbol kako bi mu se oklop ukrutio; začu se strašan prasak.
Sa udaljenosti crvene kao krv, Fedman Kasad se izbori da izroni na površinu svesti, znajući da je prošao samo sekund ili dva otkad su udarili o tle. On se zatetura i ustade. Moneta je takoñe sporo ustajala, sa jednom nogom savijenom u kolenu, zureći u tle gde je keramički pod bio razoren njihovim padom.
Kasad posla energiju servomehanizmima noge njegovog odela i šutnu je iz sve snage u glavu.
Moneta izbeže udarac, uhvati mu nogu, izvi je i baci ga na kristalni kvadrat od tri metra u osnovici, koji puče s treskom, a on prolete napolje na pesak i u noć. Moneta dodirnu leña, po licu joj poteče živa, pa iskorači napolje za njim.
Kasad podiže razbijeni vizir, skinu kacigu. Vetar mu namreška kratku, crnu kosu, a pesak mu zagreba po obrazima. On kleknu, pa ustade. Indikatori na displeju njegovog okovratnika žmirkali su crvenom bojom, objavljujući presahnuće poslednjih rezervoara energije. Kasad je prenebregao alarme; ostalo je dovoljno za sledećih nekoliko sekundi... a to je jedino bilo važno.
"Šta god da se desilo u mojoj budućnosti... tvojoj prošlosti", reče Moneta, "nisam ja bila ta koja se izmenila. Ja nisam Bog Bola. On..."
Kasad preskoči tri metra koji su ih razdvajali, dočeka se iza Monete i zamahnu ubilačkom rukavicom na desnoj šaci u luku koji probi zvučni zid, sa bridom dlana krutim i oštrim onoliko koliko su mu to omogućavala ugljenična piezoelektrična vlakna.
Moneta se ne sagnu, niti pokuša da blokira napad. Kasadova rukavica dohvati je po podnožju vrata udarcem koji bi presekao drvo ili bi se usekao u pola metra kamena. Na Bresiji, u borbi prsa u prsa u prestonici Bakminsteru, Kasad je ubio pukovnika Proteranih tako brzo - rukavica mu je prosekla oklop, kacigu, lično zaštitno polje, meso i kosti bez ikakve pauze - da je čovekova glava žmirkala u sopstveno telo dvadeset sekundi pre nego što je smrt nastupila.
Kasadov udarac pogodi valjano, ali zaustavi se na površini zaštitnog odela od žive. Moneta nije ni posrnula niti reagovala. Kasad oseti kako energija u njegovom odelu nestaje istog trena kada mu je ruka utrnula, a mišići ramena zgrčili se u agoniji. On se zatetura natrag, sa desnom rukom mrtvom i opruženom niz bok, dok je energija odela isticala kao krv iz ranjenog čoveka.
"Ne slušaš", reče Moneta. Ona kroči napred, zgrabi Kasada za prednju stranu borbenog odela i zavitla ga dvadeset metara ka Grobnici od žada.
On teško pade i oklop mu se ukruti da apsorbuje samo deo sudara pošto rezervi energije više nije bilo. Levom rukom zaštitio je lice i vrat, ali onda mu se oklop ukočio, tako da mu je ruka ostala beskorisno savijena pod telom.
Moneta preskoči dvadeset metara, čučnu kraj njega, podiže ga u vazduh jednom rukom, zgrabi pregršt oklopna drugom rukom i rascepa mu borbeno odelo spreda, rasparavši dve stotine slojeva mikrovlakana i polimera od omega-tkanine. Ošamari ga blago, gotovo mlitavo. Kasadova glava polete ukrug i on umalo da ne izgubi svest. Vetar i pesak bockali su mu golu put na prsima i stomaku.
Moneta mu strgnu ostatak odela, počupavši biosenzore i uzvratne tipsove. Ona podiže nagog muškarca, uhvativši ga za nadlaktice, pa ga protrese. Kasad okusi krv i crvene tačke zaplivaše mu u vidnom polju.
"Nismo morali da budemo neprijatelji", reče ona blago.
"Pucala... si... na mene."
"Da bih ti oprobala reakcije, a ne da bih te ubila." Usta su joj se normalno pomerala pod opnom od žive. Ona ga ponovo ošamari i Kasad odlete dva metra u vazduh, pa se sruši na dinu i skotrlja nizbrdo u hladan pesak. Vazduh je bio ispunjen milionima čestica - snegom, prašinom, čigrama obojenog svetla. Kasad se prevrnu, s mukom kleknu, zgrabi nestalni pesak dine prstima pretvorenim u utrnule kandže.
"Kasade", šapnu Moneta.
On se preturi na leña, u iščekivanju.
Deaktivirala je zaštitno odelo. Meso joj je izgledalo toplo i ranjivo, koža tako bleda da je bila http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 76
gotovo providna. Na vrhovima savršenih dojki bile su joj vidljive blage, plavičaste vene. Noge su joj izgledale snažno, pažljivo izvajane, butine blago razmaknute tamo gde su se spajale sa telom.
Oči su joj bile tamnozelene.
"Ti voliš rat, Kasade", šapnu Moneta dok se spuštala ka njemu.
On poče da se otima, pokuša da se izvije u stranu, podiže ruke da je udari. Moneta mu jednom šakom prikova ruke iznad glave. Telo joj je zračilo toplotom dok mu je trljala dojkama napred-nazad po prsima, spuštala se meñu njegove raširene noge. Kasad oseti blagu oblinu njenog stomaka uz svoj donji trbuh.
On tada shvati da je to silovanje, da može da se bori jednostavno tako što neće reagovati, što će je odbiti. Nije delovalo. Vazduh kao da je bio tečan oko njih, vetar oluje dalek, a pesak je visio u vazduhu poput čipkane zavese nošene upornim lahorom.
Moneta se pomerala napred-nazad iznad njega, uz njega. Kasad oseti sporo meškoljenje sopstvenog uzbuñenja, poput kretanja kazaljke na satu. Borio se protiv toga, borio se protiv nje, hrvao i ritao, otimao se da oslobodi ruke. Ona je bila mnogo jača. Desnim kolenom odgurnula mu je nogu u stranu. Njene bradavice trljale su mu prsa kao topli kamičci; toplina njenog stomaka i prepona terala mu je meso da reaguje poput cveta koji se izvija prema svetlosti.
"Ne!" vrisnu Fedman Kasad, ali ućuta kada Moneta spusti svoje usne na njegove. Levom šakom i dalje mu je prikivala ruke iznad glave, a desnom je posegnula izmeñu njih, pronašla ga, povela ga.
Kasad je ujede za usnu dok ga je obavijala toplota. Njegovo otimanje samo ga je još više približilo njoj, uteralo ga dublje u nju. On pokuša da se opusti, a ona se spusti na njega tako da su mu leña bila utisnuta u pesak. On se seti kako su ranije vodili ljubav i pronalazili razum u meñusobnoj toplini dok je rat besneo izvan kruga njihove strasti.
Kasad zatvori oči, izvi leña kako bi odložio agoniju zadovoljstva koja ga je oblivala kao talas.
Osećao je ukus krvi na usnama, ali nije znao čije, njene ili svoje.
Minut kasnije, dok su se njih dvoje još pomerali zajedno, Kasad shvati da mu je oslobodila ruke. Bez oklevanja, on spusti obe ruke oko nje, stavi joj prste na leña i grubo je pritisnu bliže sebi, jednom rukom kliznu naviše da joj obavije potiljak blagim pritiskom.
Vetar ponovo nalete, zvuk se vrati, pesak polete sa ruba dine u kovrdžama nanosa u kovitlacu.
Kasad i Moneta skliznuše niže po blago zaobljenom peščanom nasipu, skotrljaše se zajedno niz topli talas do mesta gde će se on razbiti, zaboravivši noć, oluju, već zaboravljenu bitku i sve ostalo osim tog trenutka i njih dvoje.
Kasnije, dok su zajedno hodali kroz razorenu lepotu Kristalnog Monolita, ona ga jednom dodirnu zlatnom ferulom, a onda još jednom plavim torusom. Posmatrao je u krhotini kristalnog panela kako mu odraz postaje skica muškarca izvedena u živi, savršena sve do pojedinosti njegovog pola i linija gde su mu se videla rebra na vitkom trupu.
- Šta sad? upita Kasad preko medija koji nije bio ni telepatija ni zvuk.
- Bog Bola č eka.
- Ti si njegov sluga?
- Nikada. Ja sam njegova saputnica i smrtni neprijatelj. Njegov č uvar.
- Došla si sa njim iz buduć nosti?
- Ne. Uzeta sam iz svog vremena kako bih putovala natrag kroz vreme sa njim.
- Onda, ko si bila pre nego...
Kasadovo pitanje prekinu iznenadna pojava... Ne, pomisli on, iznenadno prisustvo, ne pojava... Šrajka.
Stvorenje je bilo onakvo kakvog ga se sećao posle prvog susreta koji se zbio pre više godina.
Kasad primeti da je ta stvar glatka poput žive koja teče po hromu i toliko sličan njihovim zaštitnim odelima, ali intuitivno je znao da ispod tog nazubljenog oklopa nije puko meso i kost.
Bilo je visoko najmanje tri metra, četiri ruke izgledale su normalno na elegantnom trupu, a telo je bilo izvajana masa trnja, šiljaka, zglobova i slojeva bodljikave žice oštre kao brijač. Oči sa hiljadu http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 77
površina buktale su svetlom koje kao da je stvarao rubinski laser. Dugačka vilica i slojevi zuba kao da su poticali iz noćnih mora.
Kasad je stajao spreman. Ako mu je zaštitno odelo davalo istu snagu i pokretljivost koju je omogućavalo Moneti, možda će moći bar da umre u borbi.
Nije bilo vremena za to. U jednom trenutku, Bog Bola stajao je pet metara dalje na crnim pločama, a već u sledećem našao se kraj Kasada i ščepao pukovnika za nadlakticu mengelama sa čeličnim sečivima koja su prosekla polje zaštitnog odela i raskrvarila mu biceps.
Kasad se ukoči, očekujući udarac, odlučan da uzvrati na njega makar to značilo nabosti se na sečiva, trnje i žicu oštru kao brijač.
Šrajk podiže desnu šaku i pojavi se pravougaoni portal od četiri metra. Bio je sličan dalekobacačkom portalu, ako se izuzme ljubičasti sjaj koji je ispunio unutrašnjost Monolita gustim svetlom.
Moneta mu klimnu glavom i kroči kroz portal. Šrajk kroči napred, dok su sečiva njegovih prstiju samo blago zasecala Kasadovu nadlakticu.
Kasad razmisli o tome da se povuče, shvati da je radoznalost u njemu jača od poriva da umre, pa kroči kroz portal zajedno sa Šrajkom.
18.
CEO Meina Gledston nije mogla da zaspi. Ustala je, brzo se obukla u tami svog apartmana duboko u Domu Vlade i učinila ono što je često činila kada joj san nije dolazio - krenula je u šetnju svetovima.
Njen privatni portal dalekobacača zapulsira u postojanje. Gledstonova ostavi svoju ljudsku stražu da sedi u predvorju i povede sa sobom samo jednog mikrodaljinca. Ne bi povela nijednog da su to dopuštali zakoni Hegemonije i vlasti TehnoSrži. Ali nisu.
Na TC2 prošla je ponoć, ali ona je znala da će na mnogim svetovima biti dan, pa je nosila dugački ogrtač sa okovratnikom za privatnost sa Renesanse. Njene pantalone i čizme nisu odavale ni pol ni klasu, iako je sam kvalitet ogrtača mogao da je oda na nekim mestima.
CEO Gledston kroči kroz jednokratni portal, osetivši pre nego videvši ili čuvši mikrodaljinca koji je prozujao za njom, uspinjući se u visinu i nevidljivost dok je ona stupala na Trg svetog Petra u Novom Vatikanu na Pacemu. Na sekund, nije znala zašto je ubacila šifru tog odredišta u implant - zbog prisustva onog starog monsinjora na večeri na Božjem Gaju? - ali onda shvati da je razmišljala o hodočasnicima dok je ležala budna, razmišljala o njih sedmoro koji su krenuli pre tri godine da se sretnu sa sudbinom na Hiperionu. Pacem je bio dom Oca Lenara Hojta... i onog drugog popa pre njega, Direa.
Gledstonova slegnu ramenima pod ogrtačem i preñe preko trga. Poseta rodnim svetovima hodočasnika bila je dovoljno dobra shema za njenu šetnju koliko i svaka druga; u većini besanih noći šetala je mnoštvom svetova, vraćajući se neposredno pred zoru, pre prvih sastanaka na Tau Ceti Centru. Ovo će bar biti samo sedam svetova.
Ovde je bilo rano. Nebesa Pacema bila su žuta, sa zelenim oblacima i mirisom amonijaka koji joj je napao sinuse i naterao joj suze na oči. U vazduhu je počivao redak, gadan hemijski smrad sveta koji nije ni potpuno teraformiran, ni sasvim negostoljubiv za čoveka. Gledstonova zastade da se obazre.
Sveti Petar nalazio se na vrhu brda i trg je grlio polukrug stubova, sa velikom bazilikom u središtu. S njene desne strane, tamo gde su se stubovi otvarali ka stepeništu koje se spuštalo kilometar ili više ka jugu, video se gradić čije su se grube kuće zgurile pod koštano belim drvećem koje je podsećalo na kosture odavno uginulih kržljavih stvorenja.
Moglo se videti samo nekoliko ljudi, koji su žurili trgom ili hitali uz stepenice kao da kasne na službu. Negde pod velikom kupolom katedrale zazvoniše zvona, ali redak vazduh oduzimao je tom zvuku svaki autoritet.
Gledstonova prošeta krugom stubova, pognute glave, prenebregavajući radoznale poglede sveštenika i ekipe za čišćenje ulica, koja je jahala na zveri sličnoj ježu od pola tone. U Mreži je http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 78
postojalo mnoštvo marginalnih svetova poput Pacema, a još više u Protektoratu i u obližnjoj Zabačenosti - isuviše siromašnih da bi bili privlačni beskrajno pokretljivom grañanstvu, isuviše sličnih Zemlji da bi se prenebregli u mračnim danima Hedžire. Pacem je odgovarao maloj grupi poput katolika koji su tu došli u potrazi za obnavljanjem vere. Tada ih je bilo na milione, znala je Gledstonova. Sada ih nije moglo biti više od nekoliko desetina hiljada. Ona zatvori oči i prizva holoe dosjea Oca Pola Direa.
Gledstonova je volela Mrežu. Volela je ljudska bića u njoj; pored sve njihove plitkosti, sebičnosti i nesposobnosti da se menjaju, oni su činili čovečanstvo. Gledstonova je volela Mrežu.
Volela ju je dovoljno da zna da mora da pomogne njenom uništenju.
Ona se vrati do malog terminala sa tri portala, prizva sopstveni dalekobacački neksus jednostavnom komandom premošćavanja koju je dala datasferi, pa kroči u svetlost sunca i miris mora.
Maui-Kovenant. Gledstonova je tačno znala gde se nalazi. Stajala je na brdu iznad Prvenca gde je Sirina grobnica još označavala tačku sa koje je započela kratkotrajna pobuna gotovo čitav vek ranije. U to vreme, Prvenac je bio selo od nekoliko hiljada stanovnika i u svakoj Svetkovinskoj Nedelji frulaši su dočekivali sa dobrodošlicom pokretna ostrva na putu ka severu, gde su im se nalazila pasišta, u Polutarnom Arhipelagu. Sada se Prvenac protezao van vidokruga oko ostrva, sa lučnim gradovima i stambenim košnicama uzdignutim pola kilometra u svim pravcima, iznad brda koje je nekada imalo neprikosnoveno najbolji pogled na morski svet Maui-Kovenant.
Ali grobnica je ostala. Telo Konzulove bake više nije bilo tamo... nikada zaista i nije bilo tamo... ali poput toliko simboličnih stvari sa ovog sveta, prazna kripta zahtevala je klanjanje, gotovo strahopoštovanje.
Gledstonova pogleda izmeñu kula, dalje od starog mola gde su plave lagune postale smeñe, dalje od platformi za bušenje i turističkih barži, tamo gde je počinjalo more. Sada više nije bilo pokretnih ostrva. Više se nisu kretala u velikim krdima preko okeana sa drvojedrima punim južnih vetrova i delfinskim pastirima koji seku vodu, praćeni belim tragovima pene.
Ostrva su bila pripitomljena i sada su ih nastanjivali grañani Mreže. Delfini su bili mrtvi - neki pobijeni u velikim bitkama sa SILOM, ali većina ih je izvršila samoubistvo u neobjašnjivom Masovnom Samoubistvu Južnog Mora, poslednjoj tajni rase zaodenute tajnama.
Gledstonova sede na nisku klupu blizu ruba litice i pronañe vlat trave koju je mogla da iščupa i gricka. Šta se desi sa svetom koji postane, od doma za stotinu hiljada ljudi, u tananoj ravnoteži sa tananom ekologijom, igralište za više od stotinu miliona u prvoj standardnoj deceniji grañanskog statusa u Hegemoniji?
Odgovor: svet umre. Ili umre njegova duša, bez obzira na to što je ekosfera nastavila nekako da dejstvuje. Planetni ekolozi i stručnjaci za teraformiranje održavali su ljušturu u životu, sprečavali da se mora potpuno zaguše neizbežnim ñubretom, otpadnim vodama i izlivanjem nafte, radili su na tome da dovedu do minimuma ili prikriju zagañenje bukom i hiljadama drugih stvari koje je doneo napredak. Ali Maui-Kovenant, koji je Konzul poznavao kao dete pre manje od jednog veka, dok se peo ovim istim brdom na sahranu svoje bake, nestao je zauvek.
Iznad nje prolete formacija hoking-prostirki, dok su se turisti na njima smejali i vikali. Visoko iznad njih, masivni izletnički EMV natren zakloni sunce. U iznenadnoj senci, Gledstonova baci svoju vlat trave i osloni podlaktice o kolena. Razmišljala je o Konzulovom izdajstvu. Rač unala je na Konzulovo izdajstvo, uložila je sve da bi se taj čovek, odgajan na Maui-Kovenantu, Sirin potomak, pridružio Proteranima u neizbežnoj borbi za Hiperion. Nije to bio samo njen plan; Li Hant je bio veoma važan u decenijama planiranja, u tananoj hirurgiji uspostavljanja kontakta tačno odreñenog pojedinca sa Proteranima, u položaju u kome on može da izda obe strane aktiviranjem sprave Proteranih za izazivanje kolapsa vremenskih oseka i plima na Hiperionu.
A ovaj je to i učinio. Konzul, čovek koji je četiri decenije života, kao i ženu i dete, dao službi Hegemoniji, konačno je eksplodirao u osveti kao bomba uspavana pola veka.
Gledstonova nije osećala nikakvo zadovoljstvo zbog tog izdajstva. Konzul je prodao dušu i za http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 79
to će platiti strašnu cenu - u istoriji, u sopstvenoj glavi - ali njegovo izdajstvo nije bilo ništa u poreñenju sa izdajstvom zbog koga je Gledstonova bila spremna da trpi. Kao CEO Hegemonije, ona je bila simbolični voña za stotinu pedeset milijardi ljudskih duša. Bila je spremna da ih izda sve, kako bi spasla čovečanstvo.
Ona ustade, oseti starost i reumu u kostima, pa polako ode do terminala. Zastade na tren kraj portala koji je blago zujao i osvrnu se da poslednji put baci pogled na Maui-Kovenant. Lahor je duvao sa mora, ali nosio je ravni zadah izlivene nafte i gasova rafinerija, pa Gledstonova okrenu glavu.
Težina Lususa pade joj na zaogrnuta ramena poput gvozdenih beočuga. U Predvorju je bilo vreme najveće gužve i hiljade putnika, kupaca i turista zagušile su sve nivoe prolaza, ispunile kilometar dugačke pokretne stepenice živopisnom ljudskošću i dale vazduhu težinu od izdisaja koji su se mešali sa zadahom ulja i ozona osobenog za hermetički zatvoren sistem. Gledstonova je prenebregla skupe nivoe za kupovinu i prevalila je pešačkim prevoznim diskputem deset klika do glavnog Hrama Šrajka.
Tamo se nalazila policijska zapreka i zaštitna polja koja su svetlucala ljubičasto i zeleno iza podnožja širokog stepeništa. Sam hram bio je zatvoren i mračan; mnogi visoki, tanki prozori sa obojenim staklom okrenuti ka Predvorju bili su porazbijani. Gledstonova se seti izveštaja o neredima pre više meseci; znala je da je Biskup pobegao sa svojim akolitima.
Ona priñe bliže polju zaprečavanja, zagledana kroz nestalnu ljubičastu izmaglicu u stepenište kojim je Bron Lamija nosila svog umirućeg klijenta i ljubavnika, prvobitnog Kitsovog kibrida, ka sveštenicima Šrajka koji su ih čekali. Gledstonova je dobro poznavala Broninog oca; zajedno su proveli prve godine u Senatu. Senator Bajron Lamija bio je blistavi čovek - u jednom trenutku, davno pre nego što se Bronina majka pojavila na društvenoj sceni iz svoje zabačene provincije, Friholma, Gledstonova je razmišljala o tome da se uda za njega - a kada je on umro, deo mladosti Gledstonove bio je pokopan sa njim. Bajron Lamija bio je opsednut TehnoSrži, potpuno posvećen zadatku oslobañanja čovečanstva od okova kojima su ga AI sputavali preko pet vekova i na prostoru od hiljadu svetlosnih godina. Otac Bron Lamije bio je taj koji je naterao Gledstonovu da postane svesna opasnosti i doveo je do ove posvećenosti koja će za ishod imati najstrašniju izdaju u ljudskoj istoriji.
A 'samoubistvo' senatora Bajrona Lamije bilo je ono što ju je obučilo za decenije opreza.
Gledstonova nije znala da li su agenti Srži orkestrirali senatorovu smrt, možda su to bili i elementi hijerarhije Hegemonije koji su štitili sopstvene interese, ali znala je da Bajron Lamija nikada sebi ne bi oduzeo život, nikada ne bi napustio svoju bespomoćnu ženu i tvrdoglavu kćer na takav način. Poslednji senatski akt senatora Lamije bio je da učestvuje kao kopredlagač
statusa Protektorata za Hiperion, što je bio potez koji bi taj svet uveo u Mrežu dvadeset godina pre dogañaja što su se sada odigravali. Posle njegove smrti, preživela kosponzorka - odnedavno uticajna Meina Gledston - povukla je predlog.
Gledstonova pronañe šaht za propadanje i skoči u pad kraj nivoa za kupovinu i stambenih nivoa, nivoa za proizvodnju i servisiranje, nivoa za uklanjanje otpada i reaktorskih nivoa. Njen komlog i zvučnik šahta za propadanje počeše istovremeno da je upozoravaju da ulazi u nedozvoljene i nesigurne oblasti ispod Košnice. Program šahta za propadanje pokuša da zaustavi njeno spuštanje. Ona premosti tu komandu i utiša upozorenja. Nastavi da pada, sada kraj nivoa bez panela ili svetiljki, spuštajući se kroz šumu optičkih špageti-vlakana, kanale za grejanje i hlañenje i goli kamen. Konačno se zaustavi.
Gledstonova iziñe u hodnik osvetljen samo udaljenim svetlećim kuglama i masnom svitac-farbom. Voda je kapala iz hiljadu pukotina u tavanici i zidovima i skupljala se u toksične lokve.
Para je lebdela iz otvora u zidu koji su mogli biti drugi hodnici, lični odeljci ili naprosto rupe.
Negde u daljini začu se ultrazvučni vrisak metala koji seče metal; bliže, elektronsko kreštanje nihil-muzike. Negde neki muškarac vrisnu, a neka žena se nasmeja i glas joj odjeknu niz šahtove i kanale. Začu se zvuk kašlja flešetne puške.
Košnica Ološa. Gledstonova doñe do raskrsnice pećinskih hodnika i zastade da pogleda okolo.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 80
Njen mikrodaljinac sada se obruši i poče da kruži bliže, istrajan poput ljutitog insekta. Zvao je bezbednosno pojačanje. Samo zahvaljujući upornom premošćavanju Gledstonove, njegovi pozivi nisu se čuli.
Košnica Ološa. Tu su se skrivali Bron Lamija i njen kibridni ljubavnik tih poslednjih nekoliko sati pre pokušaja da stignu do Hrama Šrajka. Bilo je to jedno od bezbroj podzemlja Mreže, gde je crna berza mogla da obezbedi sve, od 'Flešbeka' do oružja kakvo je koristila SILA, od ilegalnih androida do piratskih Polsenovih tretmana koji su sa podjednakom verovatnoćom čoveka mogli da ubiju ili da mu podare još dvadeset godina mladosti. Gledstonova krenu desno, najmračnijim hodnikom.
Nešto veličine pacova, ali sa mnoštvom nogu, utrča u razbijenu ventilacionu cev. Gledstonova oseti smrad kanalizacije, znoja, ozona prenapregnutih paluba datumravni, slatki miris potisnika ručnih pištolja, povraćanja i zadah nižih feromona mutiranih u toksine. Hodala je hodnicima, mislila o nedeljama i mesecima koji će nastupiti, o strašnoj ceni koju će svetovi morati da plate zbog njenih odluka, njenih opsednutosti.
Pet mladića, koje su neovlašćeni ARNisti skrojili tako da su bili više životinje nego ljudi, istupiše u hodnik ispred Gledstonove. Ona zastade.
Mikrodaljinac se spusti ispred nje i neutralizova svoje kamuflažne polimere. Stvorenja pred njom nasmejaše se kada ugledaše samo mašinu veličinu ose koja je poskakivala i letela tamo-amo kroz vazduh. Bilo je sasvim moguće da su toliko odmakli u prekrajanju RNK da uopšte nisu mogli da prepoznaju tu spravu. Dvojica trzajem ruku otvoriše vibrooštrice. Jedan isturi čelične kandže dugačke deset centimetara. Jedan škljocnu flešetnim pištoljem sa burencetom.
Gledstonova nije želela borbu. Znala je, čak i ako ove tupadžije iz Košnice Ološa to nisu, da mikro može da je odbrani od ove petorice i još od stotinu njih. Ali ona nije želela da neko pogine samo zato što je odabrala Ološku za šetnju.
"Odlazite", reče ona.
Mladići se upiljiše, žutim očima, iskolačenim crnim očima, maskiranim prorezima i fotoreceptivnim trbušnim trakama. Skladno, ali raširivši se u polukrug, oni načiniše dva koraka prema njoj.
Meina Gledston se uspravi, prikupi ogrtač oko sebe i spusti okovratnik za privatnost dovoljno da mogu da joj vide oči. "Odlazite", reče ona ponovo.
Mladići zastaše. Perje i krljušti vibrirali su na nevidljivom lahoru. Na dvojici, drhtale su antene i pulsirale hiljade senzornih dlačica.
Oni odoše. Odlazak im je bio nem i brz kao i dolazak. Za sekund nije se čuo nikakav zvuk osim kapanja vode i dalekog smeha.
Gledstonova zavrte glavom, prizva svoj lični portal i kroči kroz njega.
Sol Vejntraub i njegova kćer došli su sa Barnardovog sveta. Gledstonova se prebaci do malog terminala u njihovom rodnom gradu, Krofordu. Bilo je veče. Niske, bele kuće ležale su uvučene iza negovanih travnjaka, kao odraz senzibiliteta Rivajvla Kanadske Republike i farmerske praktičnosti. Drveće je bilo visoko, širokih grana i zapanjujuće verno svom nasleñu sa Stare Zemlje. Gledstonova okrenu leña reci pešaka, od kojih je većina žurila kući posle radnog dana provedenog negde drugde u Mreži, i krenu trotoarima od opeke duž ciglenih zgrada postavljenih oko travnatog ovala. S leve strane, ugledala je obrañene njive iza niza kuća. Visoke, zelene biljke, verovatno kukuruz, rasle su u šumovitim redovima koji su se protezali do dalekog obzorja gde se spuštao poslednji luk ogromnog crvenog sunca.
Gledstonova proñe kroz kampus i zapita se da li je na tom koledžu Sol predavao, ali bila je nedovoljno ljubopitljiva da bi to pitala datasferu. Gasne svetiljke palile su se pod baldahinom od lišća i prve zvezde javljale su se u procepima gde je nebo bledelo iz azurne boje u ćilibar, a potom u abonos.
Gledstonova je pročitala Vejntraubovu knjigu, Abrahamovu nedoumicu, u kojoj je on analizirao odnos izmeñu Boga koji je zahtevao žrtvovanje sina i ljudske rase koja je na to http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 81
pristajala. Vejntraub je tvrdio da Jehova iz Starog Zaveta nije naprosto iskušavao Abrahama, već je opštio samo jezikom odanosti, poslušnosti, žrtvovanja i zapovedanja koji je čovečanstvo u tom trenutku meñusobne veze jedino moglo da shvati. Vejntraub je novozavetnu poruku smatrao predskazanjem nove faze u toj vezi - faze u kojoj čovečanstvo više neće žrtvovati svoju decu nijednom bogu, ni zbog čega, već će roditelji... čitava rasa roditelja... ponuditi sebe umesto toga.
Otud Holokosti dvadesetog veka, Kratka Razmena, tripartitni ratovi, nemirni vekovi, a možda čak i Velika Greška iz '38.
Konačno, Vejntraub se pozabavio odbijanjem svakog žrtvovanja, odbijanjem svake veze sa Bogom izuzev veze obostranog poštovanja i iskrenog truda oko obostranog razumevanja. Pisao je o mnogostrukim smrtima Boga i o potrebi za božanskim vaskrsom sada, kad je čovečanstvo izgradilo sopstvene bogove i pustilo ih u vasionu.
Gledstonova preñe preko elegantnog kamenog mosta koji se nadvijao preko rečice izgubljene u senkama, tako da su na njen položaj ukazivali samo zvuci koje je pravila u tami. Blaga, žuta svetlost padala je na ograde od ručno obrañenog kamena. Negde izvan kampusa, zalaja pas i bi ućutkan. Svetla su gorela na trećem spratu stare zgrade, kose i ciglene grañevine prekrivene grubim crepom, koja mora da je poticala još iz vremena pre Hedžire.
Gledstonova pomisli na Sola Vejntrauba, njegovu ženu Sarai i njihovu prelepu dvadeset šestogodišnju kćer, koja se vratila sa arheološkog nalazišta na Hiperionu bez ikakvog otkrića, izuzev Šrajkove kletve, Merlinove bolesti. Na Sol i Sarai koji gledaju kako žena stari unazad u dete, od deteta u bebu. A onda na Sola koji to gleda sam posle Saraine smrti u besmislenom, glupom padu EMV-a prilikom posete sestri.
Na Rejčel Vejntraub, čiji će prvi i poslednji roñendan nastupiti za manje od tri standardna dana.
Gledstonova udari pesnicom po kamenu, prizva portal i ode na drugo mesto.
Na Marsu je bilo podne. Sirotinjske četvrti Tarzisa bile su sirotinjske četvrti već više od šest vekova. Nebo iznad njih bilo je ružičasto, vazduh suviše redak i suviše hladan za Gledstonovu, čak i tako umotanu u ogrtač, a prašina je letela posvuda. Ona krenu uskim stazama i šetalištem na liticama Grada Relokacije, ne pronalazeći nigde dovoljno otvoreno mesto da vidi bilo šta dalje od sledećeg grozda straćara ili kapavih tornjeva za filtriranje.
Tu je bilo malo biljaka - velike šume Zeleniša bile su posečene radi ogreva ili su izumrle, pa su ih prekrile crvene dine. Video se samo poneki kaktus, od koga se protivzakonito pravila rakija, i čopor užurbanih, parazitskih, paukolikih lišajeva izmeñu staza koje je dvadeset pokolenja bosih nogu utabalo tako da su bile tvrde kao kamen.
Gledstonova pronañe niski kamen i odmori se, spustivši glavu i izmasiravši kolena. Grupe dece, polunage u trakama od krpa i sa obešenim priključcima, okupljale su se oko nje, prosile novac, a onda bežale pošto ona nije reagovala.
Sunce je bilo visoko. Mons Olimpus i ogoljena lepota akademije SILE Fedmana Kasada nisu se videli odatle. Gledstonova se obazre. Odavde je došao taj gordi čovek. Ovde je jurcao sa mladim bandama pre nego što je bio osuñen na red, razum i čast vojske.
Gledstonova pronañe zaklonjeno mesto i kroči kroz svoj portal.
Božji Gaj bio je isti kao i uvek - mirisan od arome milion miliona stabala, nem izuzev tihog šuštanja lišća i vetra, obojen polutonovima i pastelnim prelivima, sa svetlošću sunca koje je palilo bukvalno krov sveta, dok je okean krošnji hvatao svetlost, a svaki list drhtao je na lahoru, svetlucao od rose i jutarnjih pljuskova dok se povetarac uzdizao i nosio miris kiše i vlažnog rastinja do Gledstonove, na platformi visoko iznad sveta još utonulog u san i tamu pola kilometra niže.
Priñe neki Templar, vide sjaj pristupne narukvice Gledstonove kada je pomerila ruku i povuče se, visoka, zaogrnuta prilika koja se ponovo stopila sa lavirintom rastinja i puzavica.
Templari su bili jedna od najvarljivijih varijabli u igri Gledstonove. Njihovo žrtvovanje http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 82
drvobroda Igdrasil bilo je jedinstveno, bez presedana, neobjašnjivo i zabrinjavajuće. Od svih potencijalnih saveznika u budućem ratu, niko nije bio neophodniji i nedostižniji od Templara.
Posvećeno životu i odano Mjuiru, Bratstvo Drveta bilo je mala, ali moćna sila u Mreži - simbol ekološke svesti u društvu predanom samouništenju i traćenju, ali nevoljnom da shvati sopstveno ponašanje.
Gde je Het Mastin? Zašto je ostavio Mebijusovu kocku kod ostalih hodoč asnika?
Gledstonova je posmatrala izlazak sunca. Nebo ispuniše mongolfjei-siročići, spaseni od klanice na Čigri, i njihova raznobojna tela zalebdeše ka nebesima poput mnoštva portugalskih oružnika. Svetleći paučinari raširiše solarna krila tanka poput membrana kako bi prikupili sunčevu svetlost. Jato gavranova prestade da se skriva i uzdiže se u nebo u spirali, uz kliktanje koje je bilo u oštroj suprotnosti sa blagim lahorom i šuštavim naletom kiše koja se približavala Gledstonovoj sa zapada. Istrajni zvuk kišnih kapi na lišću podseti je na njen dom u deltama Patope, na Stodnevni Monsun koji je nju i njenu braću slao napolje u močvare, u potragu za letećim krastačama, benditima i španskim mahovinastim zmijama koje su donosili u tegli u školu.
Gledstonova shvati po stohiljaditi put da još ima vremena da se stvari zaustave. Totalni rat u ovom trenutku nije bio neizbežan. Proterani još nisu uzvratili protivnapadom koji Hegemonija ne bi mogla da prenebregne. Šrajk nije bio slobodan. Još ne.
Sve što je morala da učini kako bi spasla stotinu milijardi života bilo je da se vrati u Senat, otkrije tri decenije prevare i dvostruke igre, otkrije svoje strahove i nesigurnost...
Ne. Ić i ć e kao što je bilo planirano, sve dok ne stigne do tač ke kada planiranje više nije moguć e. U nepredviñ eno. U divlje vode haosa gde ć e č ak i prediktivci TehnoSrži, oni koji vide sve, biti slepi.
Gledstonova je hodala platformama, tornjevima, rampama i zaljuljanim mostovima templarskog grada na drveću. Stanovnici drveća sa mnoštva svetova i ARNovane šimpanze rugali su joj se i bežali, ljuljajući se ljupko o tanušnim lijanama tri stotine metara iznad šumskog tla. Iz oblasti zatvorenih za turiste i povlašćene posetioce, Gledstonova uhvati miris tamjana i jasno ču gregorijanski napev templarske službe u osvit dana. Ispod nje, niži nivoi oživljavali su svetlom i kretanjem. Kratki pljuskovi su prošli i Gledstonova se vratila na više nivoe, uživajući u pogledu, prešavši preko šezdesetmetarskog, drvenog, visećeg mosta koji je njeno drvo povezivao sa jednim još većim, gde je visilo privezano pet-šest balona sa toplim vazduhom - jedina vazdušna prevozna sredstva koje su Templari dopuštali na Božjem Gaju - naizgled nestrpljivih da krenu, sa putničkim nacelama koje su se ljuljale kao teška, smeña jaja, i kožom ljupko obojenom u šare živih stvorenja - mongolfjea, Monarh leptira, Tomasovih sokola, svetlećih paučinara, sada izumrlih zeplena, nebeskih sipa, mesečevih moljaca, orlova - toliko poštovanih u predanjima da nikada nisu bili obnovljeni ili ARNovani - i još drugih.
Sve bi ovo moglo da bude uništeno ukoliko nastavim. Biće uništeno.
Gledstonova zastade na rubu kružne platforme i zgrabi ogradu tako čvrsto da joj se staračke pege na rukama oštro pokazaše na naglo prebledeloj koži. Ona pomisli na stare knjige koje je pročitala, na vreme pre Hedžire, pre leta svemirom, kada su embrionske nacije kontinenta Evrope prevozile tamnije ljude - Afrikance - iz njihovih rodnih zemalja u ropski život na kolonijalnom Zapadu. Da li bi ti robovi, u lancima i okovima, nagi i sklupčani u smrdljivom trbuhu broda za robove... da li bi ti robovi oklevali da se pobune, da zbace svoje porobljivače, ako bi to značilo uništenje lepote tog broda za robove... ili same Evrope?
Ali oni su imali Afriku kojoj su mogli da se vrate.
Meina Gledston se oglasi zvukom koji je delom bio stenjanje, delom jecaj. Hitro se okrenu dalje od veličanstvenog izlaska sunca, od zvukova napeva u pozdrav novom danu, od uzdizanja balona - živih i veštačkih - u novoroñeno nebo, pa siñe niže, gde je bilo donekle mračno, kako bi prizvala svoj dalekobacač.
Nije mogla da ode tamo odakle je bio poslednji hodočasnik, Martin Silenus. Silenus je bio samo vek i po star, poluplav od Polsenovih tretmana, sa ćelijama koje su se sećale ledene http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 83
hladnoće desetak dugih kriogenskih fuga i još hladnijeg skladištenja, ali njegov životni vek širio se kroz više od četiri veka. Bio je roñen na Staroj Zemlji u njenim poslednjim danima, majka mu je pripadala jednoj od najplemenitijih porodica, mladost mu je bila pastiš dekadencije i elegancije, lepote i slatkog mirisa raspadanja. Dok je njegova majka ostala sa umirućom Zemljom, on je poslat u svemir tako da neko može da vrati porodične dugove, makar to značilo...
kao što i jeste značilo... godine službe u dužničkom ropstvu na jednom od najpaklenijih zabačenih svetova u Mreži.
Gledstonova nije mogla da ode na Zemlju, pa je otišla na Rajsku Kapiju.
Prestonica se zvala Blatoravan i Gledstonova je hodala njenim popločanim ulicama, diveći se velikim, starim kućama koje su izvirivale iznad uskih, kamenom oivičenih kanala izukrštanih uz veštačku planinsku padinu kao nešto sa Ešerove grafike. Elegantna stabla i još veće papratnice zvane 'konjski rep' krunisale su vrhove brda, oivičavale široke, bele avenije i gubile se iz vidokruga oko elegantnog zakrivljenja plaža belog peska. Lenja plima donosila je ljubičaste talase koji su se prelamali u mnoštvu boja pre nego što su umirali na savršenim plažama.
Gledstonova zastade u parku koji je gledao na Promenadu Blatoravni, gde su mnogi parovi i pažljivo odeveni turisti udisali večernji vazduh pod gasnim svetiljkama i senkama lišća, i ona zamisli kako je Rajska Kapija izgledala pre više od tri veka, kada je bila grubi svet Protektorata, još ne sasvim teraformiran, kada je Martin Silenus, koji je još patio od kulturne dislokacije, gubitka bogatstva i oštećenja mozga zbog Šoka Zamrzivača na dugom putovanju, radio tamo kao rob.
Stanica za generisanje atmosfere tada je obezbeñivala nekoliko stotina kvadratnih kilometara vazduha koji se mogao udisati, na zemljištu gde se jedva moglo živeti. Cunamiji su odnosili gradove, projekte osvajanja zemljišta i radnike, podjednako ravnodušno. Dužnički robovi poput Silenusa kopali su kanale kiseline, strugali udisne bakterije u trahejnim lavirintima pod blatom i izbacivali ñubre i mrtva tela sa plimnih blatoravni posle poplava.
Nač inili smo izvestan napredak, pomisli Gledstonova, uprkos inerciji na koju nas je naterala Srž. Uprkos tome što je nauka gotovo umrla. Uprkos svojoj kobnoj zavisnosti o igrač kama koje su nam podarile naše sopstvene tvorevine.
Bila je nezadovoljna. Pre nego što bude završila šetnju ovim svetom, želela je da poseti dom svakog hodočasnika sa Hiperiona, bez obzira na to koliko je znala da će taj gest biti jalov. Rajska Kapija bila je mesto gde je Silenus naučio da piše pravu poeziju, iako mu je privremeno oštećeni um bio izgubljen za jezik, ali ovo nije bio njegov dom.
Gledstonova je prenebregla prijatnu muziku koja se uzdizala sa koncerta na Promenadi, prenebregla je let putničkih EMV-a koji su se kretali iznad njene glave poput migrirajućih ptica, prenebregla je prijatan vazduh i blagu svetlost, dok je prizivala portal i zapovedala mu da je dalekobaci do Zemljinog Meseca. Onog Meseca.
Umesto da aktivira prebacivanje, komlog ju je upozori na opasnosti odlaska tamo. Ona ga premosti.
Njen mikrodaljinac zazuja u postojanje i glasić sprave u njenom implantu reče joj da nije baš
dobra zamisao da Vrhovna Izvršna putuje na tako nepostojano mesto. Ona ga ućutka.
Portal dalekobacača i sam poče da se protivi njenom izboru, tako da je morala da upotrebi univerzalnu karticu kako bi ga ručno programirala.
Vrata dalekobacača zatreperaše u postojanje i Gledstonova kroči kroz njih.
Jedino mesto na mesecu Stare Zemlje na kome se još moglo živeti bila je planina i oblast Mare sačuvana za Masada Ceremoniju SILE, i Gledstonova upravo tu istupi. Posmatračke tribine i paradno polje bili su prazni. Zaštitno polje klase deset zamagljivalo je zvezde i daleke zidove ruba, ali Gledstonova je mogla da vidi mesta gde je unutrašnje zagrevanje izazvano strašnim gravitacionim plimama istopilo daleke planine i nateralo ih da poteku u nova mora kamena.
Ona krenu preko ravnice sivog peska, osetivši blagu gravitaciju kao poziv na letenje. Zamisli sebe kao jedan od templarskih balona, blago privezan, ali željan bekstva. Odupre se porivu da http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 84
skoči, da krene dalje džinovskim skokovima, ali korak joj je bio lak i prašina je letela u neverovatnim šarama iza nje.
Vazduh je bio veoma redak pod kupolom zaštitnog polja i Gledstonova shvati da drhti uprkos elementima za grejanje u ogrtaču. Jedan dugi trenutak stajala je u središtu bezoblične ravnice i pokušavala da zamisli samo mesec, prvi korak čovečanstva u dugom posrtanju iz kolevke. Ali posmatračke tribine SILE i spremišta za ureñaje skretali su joj pažnju, činili takva zamišljanja jalovim, i ona konačno podiže oči da bi videla ono zbog čega je, u stvari, i došla.
Stara Zemlja počivala je na crnom nebu. Ona nikada ranije nije bila tu, naterala je sebe da nikada ranije ne doñe tu, a sada, kada se već tu nalazila, očajnički je želela da oseti nešto, da č uje nešto, kao da bi joj neki glas opreza, nadahnuća ili običnog saučešća došao na ovom mestu.
Nije čula ništa.
Stajala je tamo još nekoliko minuta, sa malo misli, dok su uši i nos počinjali da joj mrznu, pre nego što je odlučila da poñe. Na TC2 još malo pa će zora.
Gledstonova je aktivirala portal i poslednji put je posmatrala unaokolo kada još jedna prenosiva dalekobacačka vrata zatrepereše u postojanje na manje od deset metara od nje. Ona zastade. Ni pet ljudskih bića u Mreži nije imalo pojedinačni pristup Zemljinom Mesecu.
Mikrodaljinac zazuja i spusti se tako da ostane da lebdi izmeñu nje i prilike koja se pomaljala iz portala.
Li Hant kroči napolje, obazre se, strese se od hladnoće i krenu brzo ka njoj. Glas mu je bio tanak, gotovo zabavno dečji u retkom vazduhu.
"M. Vrhovna Izvršna, morate se smesta vratiti. Proterani su uspeli da se probiju u zapanjujućem protivnapadu."
Gledstonova uzdahnu. Znala je da će to biti sledeći korak. "U redu", reče ona. "Da li je Hiperion pao? Možemo li evakuisati svoje snage odatle?"
Hant odmahnu glavom. Usne su mu gotovo poplavele od hladnoće. "Ne shvatate", začu se izobličeni glas njenog añutanta. "Nije reč samo o Hiperionu. Proterani napadaju na desetak tačaka. Vrše invaziju na samu Mrežu! "
Najednom utrnula i prožeta do srži jezom, više od šoka nego od lunarne hladnoće, Meina Gledston klimnu glavom, čvrše prikupi ogrtač oko sebe i kroči natrag kroz portal u svet koji više nikada neće biti isti.
19.
Okupili su se na ulazu u Dolinu Vremenskih Grobnica, Bron Lamija i Martin Silenus pod teretom onoliko ranaca i vreća koliko su bili u stanju da ponesu, Sol Vejntraub, Konzul i Otac Dire nemi kao tribunal patrijarha. Prve senke popodneva počinjale su da se izdužuju ka istoku preko doline, da posežu za mekim sjajem Grobnica kao prsti tame.
"I dalje nisam siguran da je ovakvo razdvajanje pametno", reče Konzul dok je trljao bradu.
Bilo je veoma vruće. Znoj mu se skupljao na čekinjastim obrazima i slivao mu se niz vrat.
Lamija slegnu ramenima. "Znali smo da će se svako od nas susresti sa Šrajkom nasamo. Zar je važno to što ćemo biti razdvojeni nekoliko sati? Potrebna nam je hrana. Možete i vas trojica da poñete ako želite."
Konzul i Sol pogledaše Oca Direa. Sveštenik je bio očito iscrpljen. Potraga za Kasadom iscrpela je ono malo rezervi energije koje je čovek sačuvao posle vaskrsavanja.
"Neko bi trebalo da sačeka ovde za slučaj da se pukovnik vrati", reče Sol. Beba mu je izgledala veoma mala u naručju.
Lamija klimnu glavom u znak saglasnosti. Ona podesi remenje na ramenima i vratu. "U redu.
Do Utvrñenja će nam trebati oko dva sata. Nešto duže da se vratimo. Računajte da ćemo provesti puni sat u utovaru namirnica - i opet ćemo stići natrag pre mraka. Pred večeru."
Konzul i Dire rukovaše se sa Silenusom. Sol zagrli Bron. "Vratite se zdravi i čitavi", šapnu on.
Ona dodirnu obraz bradatog muškarca, na sekund položi ruku na bebinu glavu, okrenu se i krenu dolinom žustrim korakom.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 85
"Hej, jebote, sačekaj malo da te stignem!" povika Martin Silenus, uz zveket porcija i boca za vodu, dok je trčao.
Popeli su se zajedno na sedlo izmeñu litica. Silenus se načas osvrnu i vide ostalu trojicu koje je udaljenost već učinila patuljastim, obojenim štapićima usred gromada i dina blizu Sfinge. "Ne ide baš kao što smo planirali, zar ne?" reče on.
"Ne znam", odvrati Lamija. Ona se presvukla u kratke pantalone zbog pešačenja; mišići njenih kratkih, snažnih nogu blistali su pod premazom znoja. "Kako smo to planirali?"
"Moj plan bio je da završim najveću poemu vasione, a onda da se vratim kući", reče Silenus.
On otpi iz poslednje boce u kojoj se nalalila voda. "Bogte, voleo bih da smo poneli dovoljno vina da nam potraje."
"Ja nisam imala nikakav plan", reče Lamija, napola sebi. Njeni kratki uvojci, zamršeni od znoja, slepili su joj se za široki vrat.
Martin Silenus frknu u smeh. "Ti ne bi ni bila ovde da nije bilo tog tvog kiborg-ljubavnika..."
"Klijenta", odbrusi ona.
"Šta god. Obnovljena ličnost Džonija Kitsa mislila je da je važno stići ovamo. I ti si ga i dovukla čak ovamo... još nosiš Šrenovu petlju, zar ne?"
Lamija odsutno dodirnu majušni nervni priključak iza levog uha. Tanka membrana osmotskog polimera zadržavala je pesak i prašinu dalje od utičnica konektora veličine čaure. "Da."
Silenus se ponovo nasmeja. "Jebote, šta ti to vredi kad nemaš nikakvu datasferu sa kojom bi bila u meñudejstvu, mala? Isto tako si mogla da ostaviš Kitsovu ličnost na Lususu ili gde god."
Pesnik zastade na sekund kako bi podesio remenje i tovar. "Je li, možeš li sama da pristupiš toj ličnosti?"
Lamija pomisli na snove koje je sanjala preksinoć. Prisustvo u njima bilo je kao Džoni... ali slike su stizale iz Mreže. Seć anja? "Ne", reče ona. "Ne mogu sama da pristupim Šrenovoj petlji.
Ona nosi više podataka nego što bi stotinu jednostavnih implanata moglo da uskladišti. A sad umukni i hodaj." Ona ubrza korak i ostavi ga da stoji tamo.
Nebo je bilo bez oblaka, zeleno i sa naznakama lapisnih dubina. Polje gromada pred njima protezalo se ka jugozapadu do pustara, dok su se pustare predavale poljima dina. Njih dvoje hodali su u tišini trideset minuta, razdvojeni mislima i meñusobnom udaljenošću od pet metara.
Hiperionovo sunce visilo je malo i jarko s njihove desne strane.
"Dine su strmije", reče Lamija dok su se s mukom uspinjali uz novi vrh i klizali s druge strane.
Površina je bila vrela i cipele su već počele da joj se pune peskom.
Silenus klimnu glavom, stade i obrisa lice svilenom maramicom. Meka, ljubičasta beretka bila mu je nabijena duboko preko čela i levog uha, ali nije ga nimalo zaklanjala. "Lakše bi bilo da pratimo uzvisine tamo, severno. Blizu mrtvog grada."
Bron Lamija zakloni oči kako bi se zagledala u tom pravcu. "Izgubićemo najmanje pola sata ako krenemo tuda."
"Izgubićemo i više ako nastavimo ovuda." Silenus sede na dinu i otpi iz boce s vodom. Skinu ogrtač, presavi ga i nabi u najveći ranac.
"Šta nosiš u tome?" upita Lamija. "Taj ranac izgleda pun."
"Gledaj svoja posla, ženo."
Lamija zavrte glavom, protrlja obraze i oseti da je izgorela na suncu. Nije navikla na tolike dane provedene na svetlosti sunca, a Hiperionova atmosfera zaprečavala je samo mali deo ultraljubičastih zraka. Ona zapetlja po džepu u potrazi za kremom za sunčanje i namaza malo. "U
redu", reče ona. "Skrenućemo tamo. Pratićemo liniju grebena sve dok ne proñu najgore dine, a onda ćemo preseći natrag u pravoj liniji ka Utvrñenju." Planine su visile na obzorju i kao da se uopšte nisu približavale. Vrhovi prekriveni snegom mučili su je obećavajući hladni lahor i svežu vodu. Dolina Vremenskih Grobnica bila je nevidljiva iza njih i pogled su im zaklanjala polja dina i gromada.
Lamija premesti tovar, skrenu desno i upola skliznu, upola siñe niz trošnu dinu.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 86
Dok su izlazili sa peska na nisku štipavicu i igličastu travu grebena, Martin Silenus nije mogao da odvoji oči od ruševina Grada Pesnika. Lamija preseče levo i oko njega, izbegavajući sve osim kamenja poluukopanih drumova koji su kružili oko grada i drugih puteva koji su vodili u pustare sve do mesta gde su nestajali pod dinama.
Silenus je sve više i više zaostajao, da bi na kraju stao i seo na oboreni stub, koji je nekada bio portal kroz koji su androidi-radnici svake večeri marširali u stroju posle rada u poljima. Tih polja više nije bilo. Akvadukti, kanali i drumovi bili su samo naznačeni srušenim kamenjem, ulegnuća u pesku ili panjevi stabala skoreni od peska tamo gde su se nekada nadvijali nad vodovodom ili bacali hlad na prijatnu stazu.
Martin Silenus obrisa beretkom lice i zagleda se u ruševine. Grad je još bio beo... beo poput kostiju otkrivenih pod nestalnim peskom, beo poput zuba u zemljanosmeñoj lobanji. Sa mesta gde je sedeo, Silenus je mogao da vidi da mnoštvo zgrada izgleda isto kao kada ih je poslednji put video, pre više od jednog i po veka. Amfiteatar Pesnika ležao je poludovršen, ali kraljevski u sopstvenim ruševinama, beli rimski koloseum s drugog sveta, zarastao u pustinjske puzavice i bršljan fanfara. Veliki atrijum bio je otvoren prema nebu, a galerije razorene - ne učinkom vremena, znao je Silenus, već sondama, laserima i eksplozivnim nabojima beskorisnih ljudi iz obezbeñenja Tužnog Kralja Bilija u decenijama posle evakuacije grada. Nameravali su da ubiju Šrajka. Nameravali su da koriste elektroniku i ljute zrake koherentne svetlosti da bi ubili Grendela pošto je ovaj opustošio veliku dvoranu za ispijanje medovine.
Martin Silenus se zakikota i nagnu napred, u iznenadnoj vrtoglavici od toplote i iscrpljenosti.
Silenus je mogao da vidi veliku kupolu Većnice gde je jeo svoje obroke, najpre sa stotinama umetničkih drugova, potom u izdvojenosti i tišini sa nekolicinom drugih koji su ostali, iz sopstvenih nedokučivih i nezabeleženih razloga, posle Bilijeve evakuacije u Kits, a onda sam.
Zaista sam. Jednom je ispustio pehar i odjek je zvonio pola minuta pod kupolom iškrabanom puzavicama.
Sam sa Morlocima, pomisli Silenus. Ali na kraju č ak mi ni Morloci nisu pravili društvo. Samo moja muza.
Začu se iznenadna eksplozija zvuka i mnoštvo belih golubova prhnu iz neke niše u gomili izlomljenih tornjeva u koje je pretvorena palata Tužnog Kralja Bilija. Silenus je posmatrao njihovo prevrtanje i kruženje na pregrejanom nebu, začuñen što su preživeli tolike vekove ovde, na rubu ničega.
Ako sam mogao ja, zašto ne bi i oni?
U gradu je bilo senki, lokvi slatke hladovine. Silenus se upita valjaju li bunari još, veliki podzemni rezervoari, posañeni pre nego što su stigli semebrodovi sa ljudima, i dalje puni slatke vode. Zapita se da li je njegov drevni radni sto, antikvitet sa Stare Zemlje, još u maloj sobi u kojoj je napisao najveći deo svog Speva.
"Šta je bilo?" Bron Lamija se vratila sopstvenim tragom i stala kraj njega.
"Ništa." On začkilji odozdo u nju. Žena je izgledala kao neko drvo koje čuči, sa masom tamnih, butnih korenova, suncem opaljenom korom i zamrznutom energijom. On pokuša da zamisli kako ona izgleda kada je iscrpljena... od tog pokušaja sam se umorio. "Upravo sam shvatio", reče on. "Gubimo vreme time što se vraćamo skroz do Utvrñenja. Postoje bunari u gradu. Verovatno i rezerve hrane."
"A-a", reče Lamija. "Konzul i ja pomislili smo na to i razgovarali smo o tome. Mrtvi Grad opljačkan je pre više pokolenja. Hodočasnici Šrajka mora da su ispraznili spremišta pre šezdeset ili osamdeset godina. Bunari su nepouzdani... vodovod se pomerio, rezervoari su uagañeni, Idemo u Utvrñenje."
Silenus oseti narastanje besa zbog ženine nepokolebljive nadmenosti i trenutne pretpostavke da može da preuzme komandu u svakoj situaciji. "Ja idem tamo da istražim", reče on. "To bi nam moglo uštedeti sate putovanja."
Lamija se pomeri izmeñu njega i sunca. Crni uvojci svetlucali su joj koronom pomračenja.
"Ne. Ako ovde izgubimo vreme, nećemo se vratiti pre mraka."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 87
"Idi ti, onda", odbrusi pesnik, iznenañen onim što je govorio. "Umoran sam. Idem da proverim skladište iza Većnice. Možda ću se setiti spremišta koja hodočasnici nikada nisu našli."
Mogao je da vidi kako se ženino telo napinje dok je razmišljala o tome da ga povuče na noge i izvuče ponovo na dine. Prešli su jedva nešto više od trećine puta do niskih brda gde je počinjao dugi uspon stepeništem Utvrñenja. Njeni mišići se opustiše. "Martine", reče ona, "ostali zavise od nas. Molim te, nemoj da zajebeš stvar."
On se nasmeja i nasloni se na srušeni stub. "Jebeš to", reče. " Umoran sam. Ionako znaš da ćeš
ti preneti devedeset pet odsto stvari. Star sam, ženo. Stariji nego što možeš da zamisliš. Pusti me da ostanem i odmorim se malo. Možda ću pronaći nešto hrane. Možda ću nešto napisati."
Lamija čučnu kraj njega i dodirnu mu ranac. "To je ono što si nosio. Stranice sa tvojom poemom. Sa Spevom. "
"Naravno", reče on.
"I još misliš da će ti blizina Šrajka dopustiti da je dovršiš?"
Silenus slegnu ramenima, osetivši kako se vrelina i vrtoglavica okreću oko njega. "Ta stvar je jedan jebeni ubica, limeni Grendel iskovan u paklu", reče on. "Ali to je moja muza."
Lamija uzdahnu, začkilji u sunce koje se već spuštalo ka planinama, a onda se osvrnu ka putu koji su već prešli. "Vrati se", reče tiho. "U dolinu." Oklevala je za trenutak. "Ja ću poći s tobom, a onda ću se vratiti."
Silenus se osmehnu ispucalim usnama. "Zašto bi se vraćala? Da igraš piljke sa tri čilagera dok naša zverčica ne doñe da nas ušuška pred spavanje? Ne, hvala, radije bih se ovde malo odmorio i otaljao nešto posla. Hajde samo, ženo. Ti možeš da poneseš više nego što bi mogla tri pesnika."
On se pomuči oko svojih praznih paketa i boca, pa ih pruži njoj.
Lamija uze zamršeno remenje u pesnicu kratku i tvrdu poput glave čeličnog čekića. "Siguran si? Mogu ja da idem i polako."
On se uskobelja na noge, potpaljen trenom čistog gneva zbog njenog sažaljenja i snishodljivosti. "Jeb'o ja i tebe i konja na kom si dojahala, Lusijanko. Ako si zaboravila, svrha našeg hodočašća bila je da doñemo ovamo i pozdravimo Šrajka. Tvoj prijatelj Hojt to nije zaboravio. Kasad je ukapirao igru. Jebeni Šrajk u ovom trenutku verovatno žvaće njegove glupe vojničke kosti. Ne bi me iznenadilo da trojici koje smo ostavili za sobom u ovom trnutku hrana ili voda više nisu potrebne. Nastavi. Gubi se do sto ñavola odavde. Umoran sam od tvog društva."
Bron Lamija ostade za tren da čuči, gledajući ga odozdo dok se ljuljao nad njom. Onda se osovi na noge, dodirnu mu rame u najkraćem mogućem trenu, podiže pakete i boce na leña, pa se otklati dalje, korakom bržim od hoda kojim je on ikada mogao da korača, čak i kao mladić.
"Vratiću se za nekoliko sati", doviknu mu ona, ne okrenuvši se da ga pogleda. "Budi napolju, na ovom rubu grada. Zajedno ćemo se vratiti u Grobnice."
Martin Silenus ne reče ništa dok je posmatrao kako se ona smanjuje, a potom i nestaje na grubom tlu ka jugozapadu. Planine su treperele u vrelini. On spusti pogled i vide da mu je ostavila bocu s vodom. On pljunu, dodade bocu ostalom tovaru i krenu u hladovinu mrtvog grada koja ga je čekala.
20.
Dire samo što se nije srušio dok su ručali iz poslednje dve porcije. Sol i Konzul poneli su ga uz široko stepenište Sfinge u hlad. Svešteniku je lice bilo belo koliko i kosa.
On pokuša da se osmehne dok mu je Sol podizao bocu do usana. "Svi vi prilično lako prihvatate činjenicu mog vaskrsenja", reče, obrisavši uglove usta prstom.
Konzul se ponovo nasloni na kamen Sfinge. "Video sam kruciforme na Hojtu. Iste koje vi sada nosite."
"A ja sam poverovao njegovoj priči... vašoj priči", reče Sol. On pruži vodu Konzulu.
Dire dodirnu sebi čelo. "Slušao sam diskove komloga. Priče su, uključujući i moju...
neverovatne."
"Sumnjate li u ijednu od njih?" upita Konzul.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 88
"Ne. Ono što je u njima pravi smisao jeste utvrñivanje njihovog smisla. Pronalaženje zajedničkog elementa... niti koja ih povezuje."
Sol podiže Rejčel na grudi, ljuljajući je blago, sa rukom na njenom potiljku. "Mora li postojati veza? Druga veza osim Šrajka?"
"Oh, da", reče Dire. Nešto boje vraćalo mu se u obraze. "Ovo hodočašće nije slučajno. Niti vaš
odabir."
"Različiti elementi odlučivali su o tome ko će poći na ovo hodočašće", reče Konzul.
Savetodavna grupa AI, Senat Hegemonije, čak i Crkva Šrajka."
Dire odmahnu glavom. "Da, ali postoji samo jedna inteligencija koja je vodila tim odabirom, prijatelji moji."
Sol se nagnu bliže. "Bog?"
"Možda", reče Dire, sa osmehom, "ali ja sam mislio na Srž... na veštačke inteligencije koje su se tako tajanstveno ponašale kroz čitavu ovu sekvencu dogañaja."
Beba je tiho gukala. Sol joj pronañe cuclu i podesi komlog na ručnom zglobu tako da odašilje otkucaje srca. Dete jednom stisnu pesnice i opusti se na naučnikovom ramenu. "Bronina priča nagoveštava da elementi Srži pokušavaju da destabilizuju status quo... da dozvole čovečanstvu priliku za preživljavanje dok oni i dalje izvode svoj projekt Ultimativne Inteligencije."
Konzul mahnu ka nebu bez oblaka. "Sve što se dogodilo... naše hodočašće, čak i ovaj rat...
proizvedeno je zbog unutrašnje politike Srži."
"A šta mi znamo o Srži?" upita Dire tiho.
"Ništa", reče Konzul i baci kamičak ka izrezbarenom kamenu levo od Sfinginog stepeništa.
"Kad se podvuče crta, ne znamo ništa."
Dire je sada sedeo uspravno i trljao lice malo navlaženom krpom. "A opet, njihov cilj čudnovato je sličan našem."
"A šta je to?" upita Sol, i dalje ljuljajući bebu.
"Da dokuče Boga", reče sveštenik. "Ili ako tu zakažu, da Ga stvore." On začkilji naniže, u dugačku dolinu. Senke su se sada kretale dalje od jugozapadnih zidova i počele su da dodiruju i obavijaju Grobnice. "Pomagao sam pri promociji takvih zamisli u okviru Crkve..."
"Čitao sam vaše rasprave o svetom Tejaru", reče Sol. "Blistavo ste odbranili neophodnost evolucije ka Tački Omega - ka Božjem - bez uvaljivanja u Socinijansku Jeres."
"U šta?" upita Konzul.
Otac Dire se malo osmehnu. "Socinus je bio italijanski jeretik u šesnaestom veku nove ere.
Njegovo verovanje... zbog kog je bio ekskomuniciran... bilo je da je Bog ograničeno biće, kadro da uči i raste kako svet... vasiona... postaju sve složeniji. A ja se jesam uvalio u Socinijansku Jeres, Sole. Bio je to prvi od mojih grehova."
Solov pogled bio je otvoren. "A poslednji od vaših grehova?"
"Osim gordosti?" reče Dire. "Najveći moj greh bilo je krivotvorenje podataka sa sedmogodišnje iskopine na Armagastu. Pokušaj da obezbedim vezu izmeñu tamošnjih nestalih Graditelja Luka i forme protohrišćanstva. Ona nije postojala. Prepravio sam podatke. I tako je ironija upravo u tome što je najveći od mojih grehova, bar u očima Crkve, bila povreda naučnog metoda. U svojim poslednjim danima, Crkva može da prihvati teološku jeres, ali ne može da podnese petljanje sa protokolima nauke."
"Da li je Armagast bio ovakav?" upita Sol, načinivši pokret rukom koji je obuhvatio dolinu, Grobnice i grabljivu pustinju.
Dire pogleda okolo, očima za tren sjajnim. "Prašina, kamen i osećaj smrti, da. Ali ovo mesto beskrajno je opasnije. Ovde nešto još nije podleglo smrti iako je trebalo."
Konzul se nasmeja. "Nadajmo se da mi spadamo u tu kategoriju. Idem ja da odnesem komlog gore do sedla i da pokušam da uspostavim relejnu vezu sa brodom."
"Idem i ja", reče Sol.
"Ja takoñe", reče Otac Dire dok je ustajao, zaneo se samo na sekund i odbijao ponuñenu Vejntraubovu ruku.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 89
Brod nije odgovarao na upite. Bez broda, nije moglo biti ni fetlinijskog releja ka Proteranima, ka Mreži ili bilo gde dalje od Hiperiona. Normalne komunikacione frekvencije nisu dejstvovale.
"Da li je moguće da je brod uništen?" upita Sol Konzula.
"Ne. Poruka je primljena, samo na nju nije odgovoreno. Gledstonova još drži brod u karantinu."
Sol začkilji preko pustara u mesto gde su planine treperele u izmaglici vreline. Nekoliko klika bliže, ruševine Grada Pesnika uzdizale su se nazubljene naspram linije neba. "Baš dobro", reče on. "Iovako imamo jednog deus ex machina previše."
Tada Pol Dire poče da se smeje, dubokim, iskrenim zvukom, pa prekinu tek kada se zakašljao i kada je morao da otpije vode.
"Šta je bilo?" upita Konzul.
" Deus ex machina. Ono o čemu smo već govorili. Pretpostavljam da je upravo to razlog što se nalazimo ovde. Jadni Lenar sa svojim deus ex machina u kruciformi. Bron sa svojim vaskrslim pesnikom uzapćenim u Šrenovoj petlji, u potrazi za mašinom koja će osloboditi njenog ličnog deusa. Vi, Sol, koji čekate da mračni deus razreši strašan problem vaše kćeri. Srž, nastala od mašine, koja želi da izgradi sopstvenog deusa. "
Konzul podesi naočari za sunce. "A vi, Oče?"
Dire zavrte glavom. "Čekam da najveća mašina od svih proizvede svog deusa - vasiona.
Koliko je od mog uzdizanja svetog Tejara poteklo do jednostavne činjenice da danas nisam pronašao nikakav trag živog Tvorca u svetu? Poput inteligencija TehnoSrži, i ja želim da sagradim ono što drugde ne mogu da pronañem."
Sol je osmatrao nebo. "Za kakvim deusom tragaju Proterani?"
Konzul odgovori. "Njihova opsednutost Hiperionom je stvarna. Oni smatraju da će ovo biti mesto na kom će se roditi nova nada za čovečanstvo."
"Bolje da se vratimo dole", reče Sol, zaklonivši Rejčel od sunca. "Bron i Martin treba da se vrate pre večere."
Ali nisu se vratili pre večere. Niti im je bilo ikakvog traga u suton. Svakog sata, Konzul je išao do ulaza u dolinu, peo se na gromadu i tragao za kretanjem daleko meñu dinama i na polju gromada. Nije bilo ničega. Konzul požele da je Kasad ostavio svoj energetski dvogled.
Još pre nego što je nebo izbledelo u sumrak, naleti svetlosti preko zenita najavili su nastavak bitke u svemiru. Tri muškarca sedela su na najvišem stepeniku Sfinginog stepeništa i posmatrali svetlosnu predstavu, spore eksplozije čiste beline, mutne crvene pupoljke i iznenadne zelene i narandžaste pruge koje su ostavljale tragove na rožnjači.
"Šta mislite, ko pobeñuje?" reče Sol.
Konzul ne diže pogled. "Nije važno. Mislite li da bi trebalo večeras da spavamo na nekom drugom mestu, a ne u Sfingi?"
"Ja Sfingu ne mogu da napustim", reče Sol. "Vi slobodno idite."
Dire dodirnu bebin obraz. Ona je žvakala cuclu i obraz joj se pomerao pod njegovim prstom.
"Koliko sada ima, Sol?"
"Dva dana. Skoro tačno. Bila bi roñena oko petnaest minuta posle zalaska sunca na ovoj širini, po Hiperionovom vremenu."
"Idem ja gore još jedan, poslednji put", reče Konzul. "Onda ćemo morati da napravimo lomaču ili tako nešto kako bismo im pomogli da pronañu put natrag."
Konzul se spusti nekoliko stepenica ka stazi kada Sol ustade i pokaza. Ne ka mestu gde je otvor doline sijao na prigušenoj svetlosti zalaska sunca, već na drugu stranu, u senke same doline.
Konzul stade i druga dva muškarca mu se pridružiše. Konzul posegnu u džep i izvadi mali nervni ošamućivač koji mu je Kasad dao nekoliko dana ranije. Bez Lamije i Kasada, to je bilo jedino oružje koje su imali.
"Možete li da vidite?" šapnu Sol.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 90
Prilika se kretala u tami izvan slabog sjaja Grobnice od žada. Nije izgledala dovoljno velika niti se kretala dovoljno brzo da bi bila Šrajk; napredovala je čudnovato... sporo, zastajkujući s vremena na vreme, zanoseći se.
Otac Dire se osvrnu ka ulazu u dolinu, a onda ponovo natrag. "Postoji li ikakva mogućnost da je Martin Silenus ušao u dolinu iz tog smera?"
"Samo ako je skočio niz zidove litice", šapnu Konzul. "Ili se vratio osam klika okolo, ka severoistoku. Osim toga, ta prilika je suviše visoka da bi bila Silenus."
Prilika ponovo zastade, zanese se, a onda pade. Sa udaljenosti veće od stotinu metara, izgledala je samo kao još jedna niska stena na tlu doline.
"Hajdemo", reče Konzul.
Nisu trčali. Konzul je išao prvi niz stepenište, sa ispruženim ošamućivačem, podešenim na dvadeset metara, iako je znao da će na toj udaljenosti nervni učinak biti minimalan. Otac Dire hodao je odmah iza njega i držao Solovo dete, dok je naučnik tražio neki manji kamen koji bi poneo.
"David i Golijat?" upita Dire kada se Sol pojavio sa kamenom veličine dlana i smestio ga u praćku od fiberplastike koju je tog popodneva isekao iz omota paketa.
Naučnikovo suncem opaljeno lice iznad brade poprimi još tamniju boju. "Tako nešto. Evo, ja ću uzeti Rejčel natrag."
"Uživam u tome da je nosim. A ako uopšte treba da doñe do nekakve borbe, bolje da vas dvojica imate slobodne ruke."
Sol klimnu glavom i prevali razmak kako bi hodao rame uz rame sa Konzulom, dok su sveštenik i dete stupali nekoliko koraka iza njih.
Sa daljine od petnaest metara postade očito da je pala prilika bio čovek - veoma visoki čovek -
koji je nosio grubu odeždu i ležao ničice u pesku.
"Ostanite tu", reče Konzul i potrča. Ostali su gledali dok je on okretao telo, vraćao ošamućivač
u džep i izvlačio bocu sa vodom iz opasača.
Sol polako dokaska; osećao je iscrpljenost kao nekakvu prijatnu vrtoglavicu. Dire ih je pratio sporije.
Kada je sveštenik stupio u svetlost Konzulove ručne svetiljke, on vide da je kapuljača palog muškarca svučena sa neodreñeno azijatskog, čudnovato izobličenog, dugačkog lica osvetljenog sjajem Grobnice od žada, koliko i ručnom svetiljkom.
"To je Templar", reče Dire, zapanjen što je ovde zatekao jednog sledbenika Mjuira.
"To je Istinski Glas Drveta", reče Konzul. "To je prvi od naših nestalih hodočasnika... Het Mastin."
21.
Martin Silenus radio je čitavo popodne na svojoj epskoj poemi i samo ga je zamiranje svetla nateralo da prekine.
Ustanovio je da mu je stara radna soba poharana, da antikni sto nedostaje. Palata Tužnog Kralja Bilija pretrpela je najgore uvrede vremena, sa svim prozorima porazbijanim, minijaturnim dinama nanetim preko izbledelih tepiha, nekada vrednih čitavo bogatstvo, i pacovima i malim kamenim jeguljama koji su živeli izmeñu srušenog kamenja. Tornjevi sa stanovima bili su dom za golubove i lovačke sokole koji su ponovo podivljali. Konačno, pesnik se vratio u Većnicu, pod veliku geodezijsku kupolu njene obedovaonice, kako bi seo za niski sto i pisao.
Prašina i otpaci prekrivali su keramički pod, a skerletni tonovi pustinjske puzavice gotovo su sasvim skrivali visoka slomljena okna, ali Silenus je prenebregao nevažne stvari i radio na svom Spevu.
Poema je govorila o smrti i zbacivanju Titana od strane njihovog potomstva, Grčkih bogova.
Govorila je o olimpskoj borbi praćenoj odbijanjem Titana da budu zbačeni - o ključanju velikih mora dok se Okean borio sa Neptunom, svojim uzurpatorom, o izumiranju sunaca dok se Hiperion borio sa Apolonom za vlast nad svetlošću i o drhtanju same vasione dok se Saturn borio http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 91
sa Jupiterom za vlast nad tronom bogova. Nije u pitanju bila samo puka zamena jedne grupe božanstava drugom, već kraj zlatnog doba i početak mračnih vremena koja proriču propast svim smrtnim bićima.
Spev o Hiperionu nije skrivao mnogostruke identitete tih bogova: Titani su se lako mogli shvatiti kao heroji kratke istorije čovečanstva u Galaksiji, a olimpski uzurpatori bili su AI iz TehnoSrži, i njihovo bojište protezalo se preko poznatih kontinenata, okeana i vazdušnih puteva svih svetova Mreže. Usred svega toga, čudovište Dis, sin Saturnov željan da nasledi kraljevstvo sa Jupiterom, pratilo je svoje žrtve i kosilo kako bogove, tako i smrtnike.
Spev je takoñe govorio o vezi izmeñu stvorenja i njihovih tvoraca, o ljubavi izmeñu roditelja i dece, umetnika i njihove umetnosti, svih tvoraca i njihovih tvorevina. Poema je slavila ljubav i odanost, ali se teturala na rubu nihilizma sa neprekidnom niti kvarenja kroz ljubav prema moći, ljudsku častohlepnost i intelektualnu oholost.
Martin Silenus radio je na svom Spevu više od dva standardna veka. Njegov najbolji rad nastao je u ovom okruženju - u napuštenom gradu, gde su pustinjski vetrovi njištali poput zlokobnog grčkog hora u pozadini i gde ga je stalno prisutna pretnja Šrajka iznova iznenadno prekidala. Sačuvavši sopstveni život, otišavši odatle, Silenus je napustio svoju muzu i osudio svoje pero na tišinu. Započevši ponovo da radi, prateći tu sigurnu stazu, to savršeno kolo koje može da iskusi samo nadahnuti pisac, Martin Silenus je osetio kako se vraća u život... vene su mu se širile, pluća dublje punila, osećao je ukus bogatog svetla i čistog vazduha, a da toga nije bio ni svestan, uživao je u svakom potezu drevnog pera po pergamentu, sa velikom gomilom prethodnih strana složenim okolo po kružnom stolu, sa komadim izlomljenih zidova kao tegovima za papir, dok je priča ponovo slobodno tekla, a besmrtnost ga dozivala svakom strofom, svakim stihom.
Silenus je došao do najtežeg i najuzbudljivijeg dela poeme, do scena u kojima je sukob besneo u hiljadu pejsaža, čitave civilizacije ostale opustošene, a predstavnici Titana u potrazi za predahom kako bi se sastali i pregovarali sa olimpskim mračnim herojima. Tim širokim pejsažem njegove mašte koračali su Saturn, Hiperion, Kot, Japet, Okean, Brijar, Mim, Porfirion, Encelad, Ret i drugi - sa svojim podjednako titanskim sestrama, Tetis, Febe, Tejom i Klimenom - a nasuprot njima bili su tu turobni likovi Jupitera, Apolona i njihovih parnjaka.
Silenus nije znao ishod ove najepskije od svih poema. Sada je živeo samo za to da dovrši priču... i tako je bilo već decenijama. Nestali su njegovi snovi o mladosti i slavi, o bogatstvu stečenom zahvaljujući posvećenosti Reči - stekao je on i slavu i bogatstvo van svake mere, i to samo što ga nije ubilo, jeste ubilo njegovu umetnost - i mada je znao da je Spev najtananije književno delo njegovog doba, želeo je samo da ga dovrši, da i sam sazna ishod i da postavi svaku strofu, svaki stih, svaku reč u najfiniji, najčistiji, najlepši mogući sklad.
Sada je pisao grozničavo, gotovo lud od želje da dovrši ono što je tako dugo smatrao nedovršivim. Reči i fraze letele su sa njegovog drevnog pera na vremešni papir; strofe su skakale u postojanje bez ikakvog napora, pesme su pronalazile svoj glas i dovršavale se bez potrebe za revizijom, bez pauze zbog potrage za nadahnućem. Poema se rasprostirala šokantnom brzinom, sa zapanjujućim otkrovenjima i lepotom kako reči, tako i slika, od koje se srce zaustavljalo.
Pod zastavom primirja, Saturn i njegov Uzurpator, Jupiter, seli su sučelice sa dve strane ploče od oštro klesanog mermera. Njihov dijalog bio je i epski i jednostavan, a njihovi argumenti za postojanje i razlozi za rat stvorili su najistančaniju debatu još od Tukididovog Melijskog dijaloga.
Najednom nešto novo, nešto što Martin Silenus uopšte nije planirao u svim svojim dugim satima razmišljanja lišenog muze, uñe u poemu. Oba božja kralja ispoljila su strah od treć eg uzurpatora, neke strašne spoljne sile koja je pretila postojanosti vlasti obojice. Silenus je posmatrao u čistom zaprepašćenju kako likovi koje je stvorio u hiljadama sati truda prkose njegovoj volji i rukuju se iznad mermerne ploče, uspostavljajući savez protiv...
Protiv čega?
Pesnik zastade, pero se zaustavi i on shvati da jedva može da vidi stranicu. Već neko vreme pisao je u polutami, a sada se sasvim spustio mrak.
Silenus se vrati sebi u tom postupku dopuštanja svetu da ponovo nahrupi unutra, veoma nalik http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 92
na vraćanje čulima koje sledi posle orgazma. Samo je spuštanje pisca ili spisateljice na svet bolnije pri povratku, u potrazi za oblacima slave koji se brzo rastvaraju u svetovnom prilivu čulnih beznačajnosti.
Silenus se obazre. Velika obedovaonica bila je sasvim mračna, izuzev nestalnog sjaja zvezda i dalekih eksplozija kroz visoka okna i bršljan. Stolovi oko njega bili su samo senke, a zidovi, udaljeni trideset metara u oba smera, tamnije senke prostreljene varikoznom tamom pustinjske puzavice. Izvan obedovaonice, digao se večernji vetar i glas mu je sada bio jači, dok su pukotine u nazubljenim potpornim gredama i procepi u kupoli iznad njega solirali kontraaltom i sopranom.
Pesnik uzdahnu. Nije imao ručnu svetiljku u rancu. Nije poneo ništa osim vode i svog Speva.
Osećao je kako mu se stomak meškolji od gladi. Gde je ta prokleta Bron Lamija? Ali čim je pomislio na to, shvatio je da je zadovoljan što se žena nije vratila po njega. Bilo mu je potrebno da ostane sam kako bi završio poemu... ovom brzinom neće mu trebati duže od jednog dana, možda i noći. Još nekoliko sati i on će dovršiti svoje životno delo i biće spreman da se malo odmori i uživa u svakodnevnim sitnicama, u beznačajnostima života koji je sada već decenijama bio samo prekid rada na delu koje nije mogao da dovrši.
Martin Silenus ponovo uzdahnu i poče da stavlja stranice rukopisa u ranac. Pronaći će negde svetlost... upaliće vatru, makar morao za potpalu da upotrebi drevne tapiserije Tužnog Kralja Bilija. Pisaće napolju uz svetlost svemirske bitke, ako bude morao.
Silenus uze poslednjih nekoliko strana i pero u ruku, pa se okrenu da potraži izlaz.
Nešto je stajalo u mraku dvorane sa njim.
Lamija, pomisli on, osetivši kako se olakšanje i razočarenje bore jedno protiv drugog.
Ali nije to bila Bron Lamija. Silenus primeti distorziju, glomaznu masu iznad predugačkih nogu, igru svetla na leñnom oklopu i trnju, senku ruku ispod ruku, a naročito rubinski sjaj paklenog kristala tamo gde je trebalo da se nalaze oči.
Silenus zastenja i ponovo sede. "Ne sad!" viknu. "Odlazi, proklete ti oči bile!"
Visoka senka priñe bliže, koracima nemim na hladnoj kramici. Nebo se mreškalo od krvavo crvene energije i pesnik je sada mogao da vidi trnje, sečiva i namotaje žice oštre kao brijač.
"Ne!" viknu Martin Silenus. "Odbijam. Ostavi me na miru."
Šrajk kroči još bliže. Silenusova ruka se trže, ponovo podiže pero i ispisa po praznoj donjoj margini poslednje stranice: VREME JE, MARTINE.
Zurio je u ono što je napisao, potiskujući poriv da se ludački zakikoće. Koliko je znao, Šrajk nikada nije progovorio... nikada nije opštio... ni sa kim. Osim kroz uparene medije bola i smrti.
"Ne!" vrisnu on ponovo. "Imam posla. Uzmi nekog drugog, proklet bio!"
Šrajk ponovo kroči napred. Nebo je pulsiralo od nemih eksplozija plazme dok je žuta i crvena boja tekla stvorenju niz prsa i ruke od žive, kao prolivena farba. Ruka Martina Silenusa trže se i ispisa preko ranije poruke - SADA JE VREME, MARTINE.
Silenus prigrli rukopis, podigavši poslednje stranice sa stola kako više ne bi mogao da piše.
Zubi su mu se videli u strašnom grču kojim samo što nije šištao na prikazu.
BIO SI SPREMAN DA SE TRAMPIŠ ZA MESTO SA SVOJIM MECENOM, ispisa njegova ruka na samoj ploči stola.
"Ne sad!" vrisnu pesnik. "Bili je mrtav! Pusti me samo da završim. Molim te! " Martin Silenus nije nikada molio u svom dugom, dugom životu. Sada jeste. "Molim, o molim te. Molim te, pusti me samo da završim."
Šrajk kroči napred. Bio je tako blizu da mu je izobličeni trup zaklanjao zvezde i bacao senku na pesnika.
NE, ispisa ruka Martina Silenusa, a onda pero ispade kada Šrajk pruži svoje beskrajno dugačke ruke, a beskrajno oštri prsti probodoše pesnikove mišice sve do srži.
Martin Silenus je vrištao dok ga je Šrajk vukao pod kupolom obedovaonice. Vrištao je dok je gledao dine pod nogama i čuo klizanje peska ispod zvuka sopstvenog vrištanja, a onda je ugledao drvo koje se uzdizalo iz doline.
Drvo je bilo veće od doline, više od planina koje su hodočasnici prešli; njegove najviše grane http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 93
kao da su posezale u svemir. Drvo je bilo od čelika i hroma, a granje mu je bilo od trnja i kopriva.
Ljudska bića upinjala su se i koprcala na tom trnju - hiljade, desetine hiljada. Na crvenom svetlu sa umirućeg neba, Silenus usmeri pažnju iznad sopstvenog bola i shvati da može da prepozna neka od tih obličja. Bila su to tela, ne duše ili drugi apstrakti, i očito su trpela agoniju živih bića slomljenih od bola.
NEOPHODNO JE, ispisa Silenusova ruka po nemilosrdnoj hladnoći Šrajkovih grudi. Krv zakapa po živi i pesku.
"Ne!" vrisnu pesnik. On zalupa rukama po sečivima skalpela i oštrim namotajima žice. Poče da se odguruje i izvija dok ga je stvorenje grlilo još jače, navlačilo ga na sopstvena sečiva kao da je on leptir za zbirku, primerak za pribadanje. Nije nezamislivi bol oterao Martina Silenusa u ludilo, već osećaj nepovratnog gubitka. Zamalo što nije dovršio. Zamalo što nije dovršio!
"Ne!" vrisnu Martin Silenus, otimajući se još jače, sve dok mlaz krvi i opscenosti u vrisku ne ispuniše vazduh. Šrajk ga ponese ka drvetu koje je čekalo.
U mrtvom gradu, vrištanje je odjekivalo još minut, sve slabije i sve dalje. Onda nastupi tišina prekinuta samo povratkom golubova u gnezda, njihovim spuštanjem u razorene kupole i tornjeve, uz tiho šuštanje krila.
Diže se vetar i zalupeta labavim oknima od 'Perspeksa' i delovima zidova, premećući krto lišće po suvim vodoskocima, pronalazeći ulaz kroz slomljena okna kupole i podižući stranice rukopisa u blagom vihoru, a neke stranice pobegoše, nošene preko nemih dvorišta, praznih šetališta i srušenih akvadukta.
Nešto kasnije, vetar je zamro i onda se više ništa nije kretalo u Gradu Pesnika.
22.
Bron Lamija ustanovila je da se njen četvorosatni hod pretvorio u desetosatnu noćnu moru.
Najpre je tu bilo skretanje ka mrtvom gradu i težak izbor ostavljanja Martina Silenusa za sobom.
Nije želela da pesnik tamo ostane sam; nije želela da ga natera da poñe niti da utroši vreme na povratak do Grobnica. Ovako, obilazak duž linije grebena koštao ju je jedan sat putovanja.
Prelazak preko poslednjih dina i kamene pustare bio je iscrpljujući i tegoban. Kada je stigla do brežuljaka, bilo je već kasno popodne i Utvrñenje se nalazilo u senci.
Bilo je lako sići niz šest stotina šezdeset jednu kamenu stepenicu iz Utvrñenja četrdeset sati ranije. Uspon je bio test čak i za njene mišiće odgajane na Lususu. Dok se pela, vazduh je postajao sve svežiji, pogled sve spektakularniji, dok na visini od četiri stotine metara iznad brežuljaka, kada joj je Dolina Vremenskih Grobnica ponovo došla u vidokrug, nije prestala da se znoji. Iz ovog ugla video se samo vrh Kristalnog Monolita, a i to samo kao neredovno svetlucanje i svetlosni blesak. Jednom se zaustavila kako bi se uverila da to neko ne šalje svetlosnu poruku, ali svetlucanje je bilo nasumično, samo ploča kristala koja hvata svetlost dok visi sa razorenog Monolita.
Neposredno pred poslednjih stotinu stepenica, Lamija ponovo isproba komlog. Na komunikacionim kanalima čulo se uobičajeno šuštanje i besmislice, verovatno izobličene vremenskim plimama, koje su onemogućavale sve osim najbližih elektromagnetskih komunikacija. Komunikacioni laser bi delovao... činilo se da deluje kod antiknog Konzulovog komlog releja... ali osim te jedne mašine, više nisu imali komunikacionih lasera sada, kada je Kasad nestao. Lamija slegnu ramenima i pope se uz poslednje stepenice.
Utvrñenje Hronos sagradili su androidi Tužnog Kralja Bilija - nikada to nije bilo pravo utvrñenje, trebalo je da se koristi kao izletište, gostionica za putnike i letnjikovac za umetnike.
Posle evakuacije Grada Pesnika, to mesto ostalo je prazno više od jednog veka i posećivali su ga samo najodvažniji pustolovi.
Sa postepenim jenjavanjem opasnosti od Šrajka, turisti i hodočasnici počeli su da koriste to mesto, a onda ga je Crkva Šrajka konačno ponovo otvorila kao neophodnu postaju na godišnjem Hodočašću Šrajka. Pričalo se da su se u nekim njegovim sobama uklesanim duboko u planini ili na vrhovima najnepristupačnijih minareta upražnjavali tajanstveni obredi i složena žrtvovanja http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 94
tom stvorenju koje su Kultisti Šrajka zvali Avatar.
Sa bliskim otvaranjem Grobnica, divljim nepravilnostima u vremenskim plimama i evakuacijom severnih oblasti, Utvrñenje Hronos ponovo je utihnulo. I takvo je i bilo kada se Bron Lamija vratila.
Pustinja i mrtvi grad izgledali su nepomični na svetlosti sunca, ali Utvrñenje je bilo u sumraku kada je Lamija stigla do terase na dnu, odmorila se načas, pronašla ručnu svetiljku u najmanjem rancu i ušla u lavirint. Hodnici su bili mračni. Za vreme njihovog boravka dva dana ranije, Kasad ih je pretražio i objavio da su svi izvori energije pokvareni bez nade za popravak - solarni konvertori bili su razoreni, fuzione ćelije smrvljene, a čak su i rezervne baterije bile porazbijane i razbacane po podrumima. Lamija je razmišljala o tome više puta dok se pela uz preko šest stotina stepenica, mrko zagledana u kabine lifta na njihovim zarñalim, okomitim šinama.
Veće dvorane, sazdane za večere i okupljanja, bile su upravo onakve kakve su ih i ostavili...
posute raskomadanim ostacima napuštenih banketa i tragovima panike. Nije bilo leševa, ali smeñe pruge na kamenim zidovima i tapiserijama ukazivale su na orgiju nasilja samo koju nedelju ranije.
Lamija je prenebregla haos, prenebregla je vesnike - velike, crne ptice sa opsceno ljudskim licima - koji su izletali iz centralne obedovaonice i prenebregla je sopstveni zamor dok se pela uz mnogo nivoa do spremišta u kome su bivakovali. Stepeništa su se neobjašnjivo sužavala, dok je bleda svetlost kroz obojeno staklo poprimala bolesne prelive. Tamo gde su okna bila razbijena ili odsutna, gargojli su virili unutra kao da su zamrznuti u trenutku ulaska. Hladan vetar duvao je snežnim prostranstvima Masiva Uzde i terao Lamiju da drhti uprkos opekotinama od sunca.
Paketi i višak njihovih stvari bili su tamo gde su ih i ostavili, u malom spremištu visoko iznad središnje odaje. Lamija proveri da li se u nekim kutijama i sanducima u sobi nalaze trajni prehrambeni proizvodi, a onda iziñe na mali balkon gde je Lenar Hojt svirao balalajku tako malo sati - čitavu večnost - ranije.
Senke visova protezale su se kilometrima preko peska, gotovo do mrtvog grada. Dolina Vremenskih Grobnica i pustare u metežu iza nje još su čilele u večernjoj svetlosti i gromade i niske kamene formacije bacale su zbrku senki. Lamija odatle nije mogla da razazna Grobnice, iako se poneki svetlac još iskrio sa Monolita. Ona ponovo isproba komlog, opsova kada joj on pruži samo statiku i besmislenu podlogu, pa se vrati unutra da odabere i natovari namirnice.
Uzela je četiri pakovanja osnovnih namirnica umotanih u penu i livenu fiberplastiku. U
Utvrñenju je bilo vode - korita za snežne otopine sa velikih visina bila su tehnologija koja nije mogla da se pokvari - i ona napuni sve boce koje je donela, pa potraži još. Voda je bila njihova najozbiljnija potreba. Ona opsova Silenusa što nije došao sa njom; starac je mogao da ponese bar pet-šest boca s vodom.
Bila je spremna da krene kada je čula buku. Nešto se nalazilo u Velikoj Dvorani, izmeñu nje i stepeništa. Lamija navuče i poslednji ranac, izvuče očev automatski pištolj iz opasača i polako siñe niz stepeništa.
Dvorana je bila prazna; vesnici se nisu vratili. Teške tapiserije koje je vetar pomerao lebdele su kao truli barjaci iznad razbacane hrane i kuhinjskog pribora. Kraj suprotnog zida, ogromna skulptura Šrajkovog lica, načinjena u potpunosti od lebdećeg hroma i čelika, rotirala je na lahoru.
Lamija krenu bočno preko praznog prostora, okrećući se naglo na svakih nekoliko sekundi, tako da joj leña ne budu predugo okrenuta nijednom od mračnih uglova. Odjednom je vrisak zaledi na mestu.
Nije to bio ljudski vrisak. Tonovi su zavijali u ultrazvuk i dalje, nateravši Lamiju da zaškrguće zubima i stegne dršku pištolja pobelelim prstima. To najednom bi presečeno, kao kada se zrak plejera podigne sa diska.
Lamija vide odakle je došla buka. Iza stola za banket, iza skulpture, ispod šest velikih prozora od bojenog stakla gde je umiruća svetlost krvarila u prigušenim bojama, nalazila su se mala vrata.
Glas je odjeknuo naviše i napolje, kao da je umakao iz neke duboke tamnice ili podruma.
Bron Lamija je bila radoznala. Čitav njen život bio je sukob sa ljubopitljivošću većom od http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 95
uobičajene, koji je dostigao vrhunac njenim izborom zastarele i ponekad zabavne profesije privatne detektivke. Radoznalost ju je više puta dovodila u neprijatnosti, nevolje ili i jedno i drugo. I više puta njena radoznalost isplatila se znanjem koje je retko ko drugi posedovao.
Ovaj put ne.
Lamija je došla da pronañe veoma potrebnu hranu i vodu. Niko od ostalih nije mogao da doñe ovamo... tri starija muškarca nisu mogla da stignu pre nje čak i ako se uračuna skretanje do mrtvog grada... a nije je bilo briga ni za šta i ni za koga drugog.
Kasad? zapita se, ali priguši tu misao. Taj zvuk nije došao iz grla pukovnika SILE.
Bron Lamija uzmaknu od vrata, sa pištoljem na gotovs, pronañe stepenice do glavnih nivoa, pa siñe pažljivo, krećući se kroz svaku prostoriju što je tiše mogla dok je nosila sedamdeset kilograma hrane i više od deset boca s vodom. Ona ugleda načas sebe u izbledelom staklu na najnižem nivou - zdepasto telo pognuto, pištolj uzdignut i uperen čas tamo, čas ovamo, veliki tovar paketa koji joj se klatio na leñima i visio o širokom remenju, boce i čuturice koje su kuckale jedna o drugu.
Lamiji to nije bilo zabavno. Ona uzdahnu s olakšanjem kada se nañe napolju na najnižoj terasi, na svežem, retkom vazduhu, spremna da ponovo siñe. Još joj nije bila potrebna ručna svetiljka - večernje nebo najednom se ispunilo niskim oblacima koji su odbijali ružičastu i ćilibarnu svetlost na svet, obasjavši bogatim sjajem čak i Utvrñenje i brežuljke pod njim.
Ona krenu niz strme stepenice, prelazeći po dve odjednom, tako da su je snažne noge zabolele još pre nego što je stigla na pola puta. Nije zatakla pištolj za pojas, već ga je držala na gotovs za slučaj da se bilo šta spusti odozgo ili da se pojavi u otvoru litice. Kada je stigla do dna, odstupila je od stepeništa i podigla pogled ka tornjevima i terasama pola kilometra iznad nje.
Ka njoj je padalo kamenje. I ne samo kamenje, shvati ona, gargojli su bili oboreni sa svojih drevnih postolja i tumbali su se sa gromadama, demonskih lica osvetljenih sjajem sumraka.
Lamija potrča, sa zaljuljanim paketima i bocama, shvati da nema vremena da stigne na bezbednu udaljenost pre nego što odron stigne i baci se izmeñu dve niske stene koje su se oslanjale jedna na drugu.
Zbog paketa nije mogla sasvim da se uvuče izmeñu njih, pa poče da se otima, da popušta remenje, svesna neverovatne buke kada je prvo kamenje popadalo iza nje i rikošetiralo naviše.
Lamija je vukla i gurala snagom koja je kidala kožu, cepala fiberplastiku, a onda se našla ispod stena i počela da uvlači pakete i boce za sobom, rešena da se ne vraća u Utvrñenje.
Kamenje veličine njene glave i šaka zazvižda kroz vazduh oko nje. Razbijena glava kamenog goblina odskoči u blizini i tresnu o malu stenu ni tri metra dalje. Za trenutak, vazduh je bio pun projektila i krupnije kamenje treskalo je po stenama iznad njene glave, a onda lavina proñe i začu se samo štropot kamičaka naknadnog odrona.
Lamija se nagnu da povuče svoje pakete dublje u sigurnost, kada se jedan kamen veličine njenog komloga odbi spolja od litice, odskoči gotovo vodoravno ka njenom skrovištu, odbi se dvaput u maloj pećini skloništa i tresnu je u slepoočnicu.
Lamija se probudi i starački zastenja. Glava ju je bolela. Napolju je bila noć i pulsiranje dalekih čarki obasjavalo je unutrašnjost njenog skloništa odozgo, kroz pukotine. Ona podiže prste do slepoočnice i pronañe usirenu krv na obrazu i vratu.
Zatim se izvuče iz procepa, iskobeljavši se napolje preko napadalog kamenja, pa sede na tren, spuštene glave, odupirući se porivu da povrati.
Paketi su joj bili nedirnuti, a samo jedna boca sa vodom bila je razbijena. Ona pronañe pištolj tamo gde ga je ispustila, na malom mestu koje nije bilo zasuto kamenjem. Kamena izbočina na kojoj je stajala bila je puna ožiljaka i useka od siline kratkog odrona.
Lamija ispita komlog. Prošlo je manje od jednog sata. Ništa nije sišlo da je odnese ili da je zakolje dok je ležala u nesvesti. Ona se poslednji put zagleda u grudobrane i balkone, sada nevidljive visoko iznad nje, izvuče opremu napolje i krenu niz varljivu kamenu stazu dvostruko bržim korakom.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 96
Martin Silenus nije bio na rubu mrtvog grada kada je skrenula ka njemu. Nekako nije ni očekivala da ga tamo zatekne, iako se nadala da se samo umorio od čekanja i prepešačio nekoliko kilometara do doline.
Iskušenje da skine tovar, da spusti boce na tle i odmori se malo bilo je veoma jako. Lamija mu se odupirala. Sa malim automatikom u ruci, hodala je ulicama mrtvog grada. Eksplozije svetla bile su dovoljne da može da vidi kuda ide.
Pesnik nije odgovarao na njene odjekujuće povike, iako su stotine malih ptica koje Lamija nije mogla da prepozna prhtale u let, krila belih u tami. Hodala je nižim nivoima kraljeve stare palate, vikala uz stepeništa, čak je jednom i opalila iz pištolja, ali Silenusu nije bilo ni traga ni glasa.
Hodala je dvorištima ispod zidova koji su nosili veliki teret puzavica, izvikivala njegovo ime, lovila bilo kakav znak da je on bio tu. Jednom je videla vodoskok koji ju je podsetio na pesnikovu priču o noći kada je nestao Tužni Kralj Bili, kada ga je odneo Šrajk, ali bilo je tu i drugih vodoskoka, i nije mogla da bude sigurna da je ovaj baš taj.
Lamija proñe kroz središnju obedovaonicu ispod razbijene kupole, ali prostorija je bila mračna od senki. Začu se neki zvuk i ona se okrenu, sa pištoljem na gotovos, ali bio je to samo drevni list papira nošen vetrom preko keramike.
Uzdahnula je i napustila grad, laka koraka uprkos zamoru posle više dana provedenih bez sna.
Nije bilo odgovora na njene upite preko komloga, iako je osećala daja vu privlačenje vremenskih plima i nije bila iznenañena. Večernji vetrovi izbrisali su sve tragove koje je Martin mogao da ostavi pri povratku u dolinu.
Grobnice su ponovo svetlucale, primetila je Lamija još pre nego što je stigla do širokog sedla na ulazu u dolinu. Nije to bio jarki sjaj - ništa što bi se moglo uporediti sa nemim haosom svetla iznad nje - ali svaka površinska Grobnica kao da je odavala bledu svetlost, nalik na otpuštanje energije uskladištene tokom dugog dana.
Lamija se zaustavila na početku doline i viknula, da upozori Sola i ostale na svoj povratak. Ne bi ih odbila kada bi se ponudili da joj pomognu sa tovarom na ovih poslednjih stotinu metara.
Lamijina leña bila su izderana, a košulja skorena od krvi tamo gde se remenje useklo u meso.
Nije bilo nikakvog odgovora na njene povike.
Osećala je veliku iscrpljenost dok se polako pela stepenicama ka Sfingi, a onda je ispustila stvari na široku kamenu verandu i zapetljala u potrazi za ručnom svetiljkom. Unutrašnjost je bila mračna. Odeća za spavanje i paketi ležali su razbacani po prostoriji u kojoj su prespavali. Lamija viknu, sačeka da odjeci utihnu, pa ponovo prošara prostoriju svetlom. Sve je bilo isto. Ne, samo malo, nešto je bilo drugačije. Ona zatvori oči i priseti se kako je prostorija izgledala tog jutra.
Nedostajala je Mebijusova kocka. Čudna, energijom zapečaćena kutija koju je na vetrokolima ostavio Het Mastin, više se nije nalazila u uglu. Lamija slegnu ramenima i iziñe.
Šrajk je čekao. Stajao je odmah kraj vrata. Bio je viši nego što ga je zamišljala, nadnosio se nad njom.
Lamija iskorači u stranu i ustuknu, potiskujući poriv da vikne na stvorenje. Podignuti pištolj izgledao je mali i beskoristan u njenoj ruci. Ručna svetiljka pade na pod, zaboravljena.
Stvorenje nakrivi glavu i pogleda je. Crveno svetlo pulsiralo je negde iza očiju sa mnoštvom površina. Uglovi tela i sečiva hvatali su svetlost odozgo.
"Pseto jedno", reče Lamija, ravnim glasom. "Gde su? Šta si uradio sa Solom i sa bebom? Gde su ostali?"
Stvorenje nakrivi glavu na drugu stranu. Lice mu je bilo dovoljno tuñinsko, tako da Lamija na njemu nije mogla da razabere nikakav izraz. Telo mu je komuniciralo samo pretnjom. Čelični prsti škljocnuše i otvoriše se kao skalpeli na uvlačenje.
Lamija ga pogodi četiri puta u lice teškim zrnima od šesnaest milimetara, koja udariše u metu i odzujaše u noć.
" Ja nisamo došla ovamo da bih umrla, mater ti jebem metalnu", reče Lamija, nacilja, opali još
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 97
tuce puta i svako tane pogodi u metu.
Poleteše iskre. Šrajk trgnu glavom naviše, kao da osluškuje neki daleki zvuk.
Zatim nestade.
Lamija zadahta, čučnu, obrnu se oko ose. Ništa. Dno doline svetlucalo je na svetlosti zvezda, dok se nebo smirivalo. Senke su bile crne kao mastilo, ali daleke. Nestao je čak i vetar.
Bron Lamija se otetura do svojih paketa i sede na najveći, pokušavajući da spusti ritam srca na normalu. Zainteresovala ju je uviñanje da se nije uplašila... ne, zaista... ali nije se mogao poreći priliv adrenalina u njenom sistemu.
Sa pištoljem još u ruci, pet-šest metaka preostalih u magacinu i još snažnim propulzivnim nabojem, ona podiže bocu s vodom i otpi iz nje dugi gutljaj.
Šrajk se pojavi kraj nje. Dolazak je bio trenutan i lišen svakog zvuka.
Lamija ispusti bocu, pokuša da okrene pištolj dok se izvijala u stranu.
Mogla je isto tako da se kreće kao usporeni film. Šrajk pruži desnu ruku, sečiva na prstima dužine igala za pletenje uhvatiše svetlost i jedan vrh skliznu joj iza uha, pronañe lobanju u uñe joj u glavu bez ikakvog trenja, bez ikakvog bola, samo sa ledenim osećajem prodiranja.
23.
Pukovnik Fedman Kasad kročio je kroz portal očekujući nešto čudnovato; umesto toga, zatekao je koreografiju ratnog ludila. Moneta je prošla pre njega. Šrajk je išao za njim, sa sečivima prstiju uronjenim u Kasadovu mišicu. Kada je Kasad dovršio korak kroz peckavu zavesu energije, Moneta je stala da čeka, a Šrajk je nestao.
Kasad je istog trena znao gde se nalaze. Gledao je sa vrha niske planine u koju je, po nareñenju Tužnog Kralja Bilija, bio uklesan njegov lik pre skoro dva veka. Zaravan na vrhu bila je pusta, ako se izuzmu tinjajući ostaci odbrambene baterije za presretanje projektila iz svemira.
Po glazuri granita i mehurastom, istopljenom metalu, Kasad je pretpostavio da je baterija bila prostreljena laserom sa orbite.
Moneta priñe rubu litice, pedeset metara iznad masivnog čela Tužnog Kralja Bilija, i Kasad joj se pridruži. Pogled na rečnu dolinu, grad i uzvisine svemirske luke deset kilometara zapadno sve je objašnjavao.
Hiperionova prestonica je gorela. Stari deo grada, Džektaun, bio je obuhvaćen minijaturnom vatrenom olujom, a desetak manjih požara istačkalo je predgraña i obrubilo autostradu ka aerodromu poput dobro održavanih signalnih vatri. Čak je i reka Huli gorela dok se zapaljena nafta širila ispod dotrajalih dokova i skladišta. Kasad vide zvonik drevne crkve koji se uzdizao iznad plamenova. On potraži 'Cicerona', ali kafana je bila skrivena dimom i plamenovima uzvodno.
Brda i dolina bili su mase u pokretu, poput mravinjaka koji je upravo rasturila neka džinovska čizma. Kasad vide drumove zagušene rekom čovečanstva, koja se kretala sporije od prave reke, dok su desetine hiljada ljudi bežale od borbe. Blesak čvrste artiljerije i energetskih oružja rastezao se do obzorja i osvetljavao niske oblake. Svakih nekoliko minuta, neka leteća mašina - vojni letač
ili padobrod - uzdigla bi se iz dima blizu svemirske luke ili sa pošumljenih brda severno i južno, vazduh bi ispunili ubodi koherentnog svetla odozgo i odozdo i vozilo bi se srušilo, ostavljajući za sobom perjanicu crnog dima i narandžastog plamena.
Hoverkrafti su sukljali preko reke kao vodene bube, izbegavali zapaljene ostatke brodova, barži i drugih hoverkraftova. Kasad zapazi da je jedini drumski most srušen i da mu gore čak i betonski i kameni podupirači. Borbeni laseri i zraci paklenih bičeva šarali su kroz dim; protivpešadijski projektili videli su se kao bele čestice koje šibaju brže nego što oko može da prati i ostavljaju trag namreškanog, superzagrejanog vazduha za sobom. Dok su on i Moneta posmatrali, eksplozija u blizini svemirske luke izbaci pečurku plamenog oblaka u vazduh.
- Nije nuklearna. pomisli on.
- Nije.
Zaštitno odelo koje mu je prekrivalo oči ponašalo se kao stravično poboljšani vizir SILE, i http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 98
Kasad iskoristi njegovu mogućnost da zumira na brdo pet kilometara severozapadno preko reke.
Marinci SILE pentrali su se ka vrhu, a neki su već padali i koristili svoje oblikovane naboje za ekskavaciju, kako bi sebi iskopali rovove. Odela su im bila aktivirana, kamuflažni polimeri savršeni, toplotni potpisi minimalni, ali Kasad nije imao nikakvih poteškoća da ih vidi. Mogao je da razabere i lica da je to želeo.
Taktička komanda i kanali uskog snopa šaputali su mu u ušima. On prepozna uzbuñeno brbljanje i nesmotrene opscenosti koje su bile osobene za ratovanje isuviše ljudskih pokolenja da bi se to dalo izbrojati. Hiljade vojnika raštrkale su se od svemirske luke i početnih položaja i sada su se ukopavale u krugu cirkumferencije dvadeset klika od grada, sa pažljivo planiranim poljima vatrenog dejstva i vektorima potpunog uništenja.
- Oč ekuju invaziju, saopštio je Kasad i osetio taj napor kao nešto više od subvokalizacije, a manje od telepatije.
Moneta podiže ruku od žive i pokaza ka nebu.
Bilo je puno oblaka, visokih najmanje dve stotine metara, i on oseti pravi šok kada vide da ga je probila najpre jedna zdepasta letelica, zatim još desetak i, za samo nekoliko sekundi, stotinu objekata u sletanju. Većinu su skrivali kamuflažni polimeri i zaštitna polja šifrirana tako da budu u skladu sa pozadinom, ali Kasadu ipak nije bilo teško da ih razazna. Ispod polimera, siva metalna koža imala je slabo vidljive oznake u istančanoj kaligrafiji osobenoj za Proterane. Neke veće letelice očito su bile padobrodovi i plavi repovi plazme jasno su im se videli, ali ostali su se spuštali sporo pod namreškanim vazduhom suspenzionih polja i Kasad zapazi kabasti oblik i veličinu invazionih kanistera Proteranih, od kojih su neki očito nosili zalihe i artiljeriju, a mnogi nesumnjivo bili prazni, lažni mamci za odbranu na tlu.
Trenutak kasnije, tavanica od oblaka ponovo se razbi kada se nekoliko hiljada čestica u slobodnom padu sruči kao grad: pešadija Proteranih u padu kraj kanistera i padobrodova, koja čeka poslednji mogući sekund da upotrebi svoja zaštitna polja i padobranske folije.
Ko god da je zapovedao SILOM, posedovao je disciplinu - kako nad sobom, tako i nad svojim ljudima. Baterije na tlu i hiljade Marinaca rasporeñene oko grada prenebregavali su lake mete padobrodova i kanistera i sačekali da se aktiviraju sredstva za ublažavanje pada padobranaca...
kod nekih na visini jedva većoj od visine krošnje drveta. U tom trenutku, vazduh ispuniše hiljade treptaja i dimnih tragova kada laseri zablistaše kroz dim i kada stadoše da eksplodiraju projektili.
Na prvi pogled, bila je naneta katastrofalna šteta, više nego dovoljna da odvrati svaki napad, ali brzo skaniranje saopšti Kasadu da se spustilo najmanje četrdeset odsto Proteranih - prikladan broj za prvi talas u bilo kom planetnom napadu.
Grozd petorice padobranaca zanjiha se ka planini na kojoj su stajali on i Moneta. Zraci sa brežuljaka pretvoriše dvojicu u plamen, jedan se obruši uspaničeno pokušavajući da izbegne nova laserska koplja, a poslednju dvojicu uhvati lahor sa istoka i posla ih u spirali ka šumi.
Sada su bila uključena sva Kasadova čula: osećao je miris jonizovanog vazduha, kordita i čvrstog propelanta; od dima i tupe kiselosti plazma-eksploziva širile su mu se nozdrve; negde u gradu, sirene su zavijale dok mu je blagi lahor donosio pucnjeve iz malog oružja i pucketanje zapaljenog drveća; radio i uhvaćeni kanali uskog snopa besomučno su brbljali; plamenovi su osvetljavali dolinu, a laserska koplja poigraval su kao reflektori kroz oblake. Pola kilometra ispod njih, na mestu gde se šuma proreñivala u travu brežuljaka, odredi Marinaca Hegemonije upuštali su se u borbu prsa u prsa sa padobrancima Proteranih. Čuli su se krici.
Fedman Kasad je posmatrao sa opčinjenošću koju je jednom iskusio u stimsimu, prilikom juriša francuske konjice kod Aginkorta.
- Ovo nije simulacija?
- Ne, odgovori Moneta.
- Dešava li se sada?
Srebrna prikaza kraj njega nakrivi glavu. Kada je sada?
- Neposredno posle našeg... susreta... u Dolini Grobnica.
- Ne.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 99
- Onda, u buduć nosti?
- Da.
- Ali u bliskoj buduć nosti?
- Da. Pet dana posle vremena kada si sa svojim prijateljima došao u dolinu.
Kasad zavrte glavom u čuñenju. Ako je Moneti moglo da se veruje, putovao je napred kroz vreme.
Njeno lice odražavalo je plamenove i mnoštvo preliva dok se okretala ka njemu. Želiš li da uč estvuješ u borbi?
- Da se borim protiv Proteranih?
On skrsti ruke i zagleda se sa novom pomnošću. Imao je prilike da se upozna sa borbenim sposobnostima ovog čudnog zaštitnog odela. Bilo je sasvim moguće da sam preokrene tok bitke...
najverovatnije da uništi nekoliko hiljada vojnika Proteranih koji su se već nalazili na tlu. Ne, posla joj on, ne sada. Ne u ovom vremenu.
-Bog Bola veruje da si ti ratnik.
Kasad se okrenu da je ponovo pogleda. Bio je blago radoznao zbog čega je dala Šrajku tako tešku titulu. Bog Bola može da se jebe, posla joj on. Osim ako ne želi da se bori protiv mene.
Moneta je jedan dugi tren bila nepomična, kip od žive na vetrovitom vrhu.
-Da li bi se zaista borio sa njim? posla mu ona konačno.
-Došao sam na Hiperion da ga ubijem. I tebe. Borić u se dok god se ijedno od vas, ili oboje, ne saglasite sa tim.
-Još smatraš da sam ti neprijatelj?
Kasad se seti napada kod Grobnice, znajući sada da to nije toliko bilo silovanje, koliko udovoljavanje njegovoj želji, njegovoj neizrečenoj žudnji da ponovo postane ljubavnik te neverovatne žene. Ne znam šta si ti.
-Isprva sam bila žrtva, poput mnogih, posla Moneta, zagledavši se ponovo u dolinu. A onda, daleko u našoj buduć nosti, videla sam zbog č ega je Bog Bola bio sazdan... zbog č ega je morao da bude sazdan... a onda sam mu postala i saputnik i č uvar.
-Č uvar?
-Pratila sam vremenske plime, popravljala mašine i starala se da se Bog Bola ne probudi pre svog vremena.
-Dakle, ti možeš da ga kontrolišeš? Kasadov puls jurnu na tu pomisao.
-Ne.
-Ko ili šta onda može da ga kontroliše?
-Samo onaj ili ona koja ga pobedi u lič noj borbi.
-Ko ga je pobedio do sada?
-Niko, posla Moneta. Ni u tvojoj buduć nosti, ni u tvojoj prošlosti.
-Da li su mnogi pokušali?
-Milioni.
-I svi su izginuli?
-Ili još gore.
Kasad udahnu. Znaš li da li ć e meni biti dopušteno da se borim sa njim?
-Hoć e.
Kasad ispusti vazduh. Niko ga nije pobedio. Njegova budućnost bila je njena prošlost... ona je tamo živela... videla je strašno drvo trnja, baš kao i on, ugledala je poznata lica, baš kao što je on ugledao Martina Silenusa kako se otima, nadirnut, godinama pre nego što je tog čoveka uopšte upoznao. Kasad okrenu leña borbi u dolini ispod njih. Možemo li sada poć i njemu? Izazivam ga na lič nu borbu.
Moneta je gledala njegovo lice jedan nemi trenutak. Kasad je video sopstveni lik od žive odražen u njenom. Bez odgovora, ona se okrenu, dodirnu vazduh i prizva portal u postojanje.
Kasad kroči i proñe prvi.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 100
24.
Gledstonova je prešla pravo u Dom Vlade i uletela u Taktički Centar Komande sa Lijem Hantom i pet-šest drugih añutanata koji su je čekali. Prostorija je bila prepuna: Morpurgo, Sing, Van Zajdt i desetak drugih predstavljali su vojsku, iako je Gledstonova primetila da je mladi pomorski heroj, Zapovednik Li, odsutan; većina ministara kabineta bila je tu, uključujući Alena Imotoa iz resora odbrane, Gariona Persova iz diplomatije i Barbru Den-Gidis iz ekonomije; senatori su pristizali zajedno sa Gledstonovom i neki od njih izgledali su kao da su se upravo probudili - 'krivulja moći' tog ovala obuhvatala je senatora Kolčeva sa Lususa, senatorku Rišo sa Renesanse Vektor, Roankvista sa Nordholma, Kakinumu sa Fudžija, Sabenstorafema sa Sol Drakoni Septema i Pitersa sa Deneba Drei; Predsedavajući, Denzel-Hajat-Amin, sedeo je sa zbunjenim izrazom na licu, a ćela mu je blistala na svetlu koje je dopiralo odozgo, dok je njegov mladi parnjak, Govornik SveStvari Gibons, sedeo na rubu sedišta sa rukama na kolenima, u pozi koja je predstavljala pravu studiju jedva suzdržavane energije. Projekcija savetnika Albeda sedela je nasuprot praznoj stolici Gledstonove. Svi ustaše kada Gledstonova prolete prolazom, sede na svoje mesto i mahnu im svima da učine isto.
"Objasnite", reče ona.
General Morpurgo ustade, klimnu glavom nekom podreñenom i svetla počeše da se prigušuju dok su se holoi maglili.
"Manite se vizualija", odbrusi Meina Gledston. " Recite nam. "
Holoi izbledeše i svetla se ponovo upališe. Morpurgo je izgledao zapanjeno, pomalo prazno.
On spusti pogled na svoj svetlosni pokazivač, namršti se na njega i spusti ga u džep. "Gospo Vrhovna, Senatori, Ministri, Predsedavajući i Govorniče, poštovani..." Morpurgo pročisti grlo,
"Proterani su uspeli u razornom, iznenadnom napadu. Njihovi borbeni brodovi nalaze se blizu pet-šest svetova Mreže."
Gungula u prostoriji priguši mu glas. "Svetova Mreže!" povikaše različiti glasovi. Vikali su političari, ministri i izvršni funkcioneri pojedinih resora.
"Tišina", zapovedi Gledstonova - i tišina i bi. "Generali, uverili ste nas da su sve neprijateljske snage najmanje pet godina udaljene od Mreže. Kako se i zašto to izmenilo?"
General uhvati pogled CEO. "Gospo Vrhovna, koliko možemo da ustanovimo, svi tragovi Hokingovog pogona bili su lažni mamci. Rojevi su izišli iz svojih pogona pre više decenija i krenuli ka svojim metama brzinom manjom od svetlosne..."
Nadjača ga uzbuñeno brbljanje.
"Nastavite, generale", reče Gledstonova, a metež ponovo utihnu.
"Pri brzinama manjim od svetlosne... neki od Rojeva putovali su tako pedeset i više standardnih godina... nije postojao nikakav način da ih otkrijemo. To jednostavno nije krivica..."
"Koji su svetovi u opasnosti, generale?" upita Gledstonova. Glas joj je bio veoma, veoma tih.
Morpurgo baci pogled ka praznom vazduhu kao da su vizualije još tu, a onda se ponovo zagleda u sto. Šake mu se stegnuše u pesnice. "Naši izveštaji u ovom trenutku, zasnovani na viñenim fuzionim pogonima koji su prebačeni u Hokingov pogon po otkrivanju, ukazuju na to da će prvi talas stići do Rajske Kapije, Božjeg Gaja, Mare Infinituma, Askvita, Iksiona, Cingtao-Hsišuang Pane, Akteona, Barnardovog sveta i Tempe u sledećih petnaest do sedamdeset dva sata."
Ovaj put nered se nije mogao utišati. Gledstonova pusti da se vika i usklici nastave nekoliko minuta pre nego što je podigla ruku da grupu vrati pod kontrolu.
Senator Kolčev bio je na nogama. "Do sto ñ avola, kako je ovo moglo da se dogodi, generale?
Vaša uveravanja bila su bespogovorna!"
Morpurgo nije ustuknuo. U njegovom glasu nije bilo uzvratnog gneva. "Da, senatore, ali ujedno i zasnovana na pogrešnim podacima. Pogrešili smo. Naše pretpostavke bile su pogrešne.
CEO će imati moju ostavku za jedan sat... ostali načelnici štabova pridružiće mi se u tome."
"More, nosite se i vi i vaša ostavka!" viknu Kolčev. "Možda ćemo svi visiti sa direka dalekobacača pre nego što se ovo bude završilo. Pitanje je - šta, kog ñavola, radite po pitanju ove http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 101
invazije?"
"Gabrijele", reče Gledstonova blago, "sedi, molim te. To je bilo moje sledeće pitanje.
Generale? Admirale? Pretpostavljam da ste već izdali nareñenja u pogledu odbrane ovih svetova?"
Admiral Sing ustade i zauze mesto kraj Morpurga. "M. Vrhovna, učinili smo ono što smo mogli. Na nesreću, od svih svetova kojima preti prvi talas, samo Askvit ima kontigent SILE na licu mesta. Flota može da stigne do ostalih - svi oni imaju dalekobacače - ali flota se ne može razrediti tako da ih zaštiti sve. I, na nesreću..." Sing zastade na trenutak, a onda podiže glas kako bi mogli da ga čuju usred sve većeg meteža. "I, na nesreću, razmeštanje strateških rezrevi radi pojačanja pohoda na Hiperion već je započelo. Približno šezdeset odsto od dve stotine jedinica flote koje smo odredili za ovo dodatno razmeštanje ili je već prešlo dalekobacačem u Hiperionov sistem, ili je prebačeno u područja razmeštanja sa svojih prednjih odbrambenih položaja na rubovima Mreže."
Meina Gledston protrlja obraz. Ona shvati da je još u ogrtaču, iako je okovratnik za privatnost bio spušten, i ona ga sada raskopča i pusti da joj spadne na naslon stolice. "Ono što govorite, Admirale, znači da su ti svetovi nebranjeni i da ne postoji nikakav način da okrenemo snage i vratimo se tamo na vreme. Je li tako?"
Sing stade mirno, krut poput čoveka pred streljačkim vodom. "Tako je, CEO."
"Šta može da se učini?" upita ona iznad obnovljenih povika.
Morpurgo istupi. "Koristimo matriks civilnog dalekobacača da prebacimo što je više moguće pešadinaca SILE:tle i Marinaca na ugrožene svetove zajedno sa lakom artiljerijom i odbranom vazduh/svemir."
Ministar odbrane Imoto pročisti grlo. "Ali to neće značiti Bog zna šta bez odbrane flote."
Gledstonova pogleda Morpurga.
"To je tačno", reče general. "U najboljem slučaju, naše snage obezbediće akciju čuvanja začelja dok se izvodi pokušaj evakuacije..."
Senatorka Rišo bila je na nogama. " Pokušaj evakuacije! Generale, juče ste nam rekli da je evakuacija dva ili tri miliona civila sa Hiperiona nepraktična. Da li sada tvrdite da možemo uspešno da evakuišemo" - ona zastade na sekund da prokonsultuje svoj implantirani komlog -
"sedam milijardi ljudi pre intervencije invazione sile Proteranih?"
"Ne", reče Morpurgo. "Možemo da žrtvujemo trupe kako bismo spasli nekoliko... nekoliko odabranih zvaničnika, Prve Porodice, društvene i privredne voñe neophodne za nastavak ratnog napora."
"Generale", reče Gledstonova, "juče je ova grupa odobrila trenutni prevoz vojnika SILE u flotu za pojačanje koja se prebacivala ka Hiperionu. Da li to predstavlja problem u ovoj novoj situaciji?"
Ustade general Marinaca, Van Zajdt. "Jeste, M. Vrhovna. Trupe su prešle dalekobacačima na transportere koji su ih čekali samo jedan sat posle odluke ovog skupa. Gotovo dve trećine od stotinu hiljada dodeljenih vojnika prešle su u Hiperionov sistem do" - on baci pogled na svoj antikni hronometar - "05.30 sati po standardnom vremenu. Pre otprilike dvadeset minuta. Proći će najmanje još osam do petnaest sati pre nego što ti transporteri budu mogli da se vrate u područja razmeštaja u Hiperionovom sistemu, a zatim da preñu natrag u Mrežu."
"A koliko vojnika stoji SILI na raspolaganju širom Mreže?" upita Gledstonova. Ona podiže prst savijen u zglobu da dodirne donju usnu.
Morpurgo udahnu. "Približno trideset hiljada, M. Vrhovna."
Senator Kolčev tresnu dlanom po stolu. "Znači, ne samo što smo Mreži oduzeli borbene svemirske letelice, već i glavninu ljudstva SILE."
To nije bilo pitanje, pa Morpurgo nije ni odgovorio.
Senatorka Feldštajn sa Barnardovog Sveta ustade. "M. Vrhovna, moj svet... svi pomenuti svetovi... moraju biti upozoreni. Ukoliko niste spremni da smesta izdate saopštenje, onda ću to morati ja da učinim."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 102
Gledstonova klimnu glavom. "Objaviću invaziju odmah posle ovog sastanka, Doroti.
Olakšaćemo ti kontakt sa biračima preko svih medija."
"ðavo neka nosi medije", reče niska, tamnokosa žena, "idem kući dalekobacačem čim završimo s ovim. Gospodo i dame, trebalo bi svi da visimo sa direka ukoliko su vesti tačne."
Feldštajnova sede usred mrmora i šapata.
Ustade Govornik Gibons i sačeka tišinu. Glas mu je bio napet kao struna. "Generale, govorili ste o prvom talasu... je li to oprezni vojnički žargon ili imate izveštaje o tome da će biti i kasnijih napada? Ako je već tako, koji drugi svetovi Mreže i Protektorata mogu da budu zahvaćeni?"
Morpurgove šake stezale su se i opuštale. On baci pogled ka praznom vazduhu, pa se okrenu ka Gledstonovoj. "M. Vrhovna, smemo li da upotrebimo jedan grafički prikaz?"
Gledstonova klimnu glavom.
Holo je bio isti kao onaj koji je vojska koristila za vreme brifinga u Olimpu - Hegemonija, zlatna; zvezde Protektorata, zelene; vektori Rojeva Proteranih, crvene linije sa promenljivim plavim repovima; razmeštaj flote Hegemonije, narandžast - i smesta je bilo očito da su se crveni vektori veoma udaljili od svojih starih putanja i zaboli se u svemir Hegemonije poput kopalja okrvavljenih vrhova. Narandžasti žar bio je sada teško usredsreñen u Hiperionovom sistemu, dok su mu ostaci bili nanizani duž putanja dalekobacača kao zrna na lančiću.
Neki od senatora sa vojničkim iskustvom zaurili su otvorenih usta u ono što su videli.
"Od desetak Rojeva za čije se postojanje zna", reče Morpurgo, glasom još tihim, "čini se da su se svi uključili u invaziju na Mrežu. Nekoliko ih se razdelilo u više napadačkih grupa. Drugi talas, čiji se dolazak do ciljeva predviña za stotinu do stotinu pedeset sati posle napada prvog talasa, ima vektore koji su ovde prikazani."
U prostoriji se nije čuo nikakav zvuk. Gledstonova se pitala da li i drugi zadržavaju dah.
"Mete drugog talasa obuhvataju - Hebron, za stotinu sati; Renesansu Vektor, stotinu deset sati; Renesansu Minor, stotinu dvanaest sati; Nordholm, stotinu dvadeset sedam sati; Maui-Kovenant, stotinu trideset sati; Taliju, stotinu četrdeset tri sata; Deneb Drei i Vier, stotinu pedeset sati; Friholm, stotinu sedamdeset sati; Novu Zemlju, stotinu devedeset tri sata; Fudži, dve stotine četiri sata; Novu Meku, dve stotine pet sati; Pacem, Armagast i Svobodu, dve stotine dvadeset jedan sat; Lusus, dve stotine trideset sati i Tau Ceti Centar, dve stotine pedeset sati."
Holo izblede. Tišina se oduži. General Morpurgo reče: "Pretpostavljamo da će Rojevi prvog talasa imati sekundarne mete posle početne invazije, ali vreme prevoza pod Hokingovim pogonom biće, po standardnom vremenskom dugu Mreže, u rasponu od devet nedelja do tri godine." On se vrati jedan korak natrag i stade u stav na mestu voljno.
"Dobri Hriste", šapnu neko, nekoliko sedišta iza Gledstonove.
Vrhovna Izvršna protrlja donju usnu. Da bi spasla čovečanstvo od onoga što je smatrala večitim ropstvom... ili još gore, izumiranjem... bila je spremna da otvori ulazna vrata kuće vuku dok se najveći deo porodice krio na spratu, bezbedan iza zaključanih vrata. Samo, sada je taj dan došao, a vukovi su nadirali kroz sva vrata i prozore. Gotovo se osmehnula na pravednost toga, na svoju krajnje budalastu pomisao da će moći da pusti haos iz kaveza, a onda i da ga kontroliše.
"Kao prvo", reče ona, "neće biti nikakvih ostavki, nikakvih samokažnjavanja, dok god ih ja ne budem odobrila. Sasvim je moguće da će ova vlada pasti... da će, kako je to Gabrijel zgodno rekao, biti obešena o direke. Ali, u meñuvremenu, mi jesmo vlada Hegemonije i tako moramo i da se ponašamo.
Kao drugo, sastaću se sa ovim telom i predstavnicima drugih komiteta Senata za jedan sat kako bismo proradili govor koji ću održati pred Mrežom u 08.00 sati po standardnom vremenu.
Vaše sugestije biće dobrodošle u to vreme.
Kao treće, ovim zapovedam i odobravam vlastima SILE okupljenim ovde i širom Hegemonije da učine sve što je u njihovoj moći da sačuvaju i zaštite grañanstvo i imovinu Mreže i Protektorata, svim izuzetnim sredstvima koja budu morali da upotrebe. Generale, admirale, želim da trupe budu prebačene natrag na ugrožene svetove Mreže u roku od deset sati. Ne zanima me kako će to biti učinjeno, ali bić e učinjeno.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 103
Kao četvrto, posle mog govora, sazvaću punu sednicu Senata i SveStvari. U to vreme objaviću da postoji ratno stanje izmeñu Hegemonije i Proteranih Naroda. Gabrijel, Doroti, Tom, Eiko... svi vi... bićete vrlo zauzeti sledećih nekoliko sati. Pripremite govore za matične svetove, ali budite na glasanju. Hoću jednoglasnu podršku Senata. Govorniče Gibons, mogu samo da vas zamolim za pomoć u voñenju debate SveStvari. Od suštinske je važnosti da imamo glasanje okupljene SveStvari do 12.00 sati danas. Ne sme biti iznenañenja.
Kao peto, evakuisać emo grañane svetova kojima preti prvi talas." Gledstonova podiže ruku i prekinu primedbe i objašnjenja stručnjaka. "Evakuisaćemo sve koje budemo mogli tokom razdoblja koje nam stoji na raspolaganju. Ministri Persov, Imoto, Den-Gidis i Krunens iz ministarstva Mreže za prevoz obrazovaće i voditi Veće za koordinaciju evakuacije i podneće mi iscrpan izveštaj i raspored aktivnosti danas do 13.00 sati. SILA i Biro za bezbednost Mreže nadgledaće kontrolu nad gomilom i štitiće prilaze dalekobacačima.
Konačno, hoću da vidim savetnika Albeda, senatora Kolčeva i govornika Gibonsa u svojim privatnim odajama za tri minuta. Ima li iko pitanja?"
Zapanjena lica zurila su u nju.
Gledstonova ustade. "Srećno", reče. "Radite brzo. Nemojte ni na koji način da širite nepotrebnu paniku. I neka Bog sačuva Hegemoniju." Ona se okrenu i odjezdi iz prostorije.
Gledstonova je sedela za svojim stolom. Kolčev, Gibons i Albedo sedeli su preko puta nje.
Užurbanost u vazduhu koja se osećala iz polunaslućenih aktivnosti iza vrata još više je izluñivala zbog dugog odlaganja trenutka kada je Gledstonova progovorila. Nije skidala oči sa savetnika Albeda. "Vi", reče ona konačno, "izdali ste nas."
Urbani poluosmeh projekcije nije ni zatitrao. "Nikada, CEO."
"Onda imate jedan minut da objasnite zbog čega TehnoSrž, a pogotovo Savetodavno Veće AI, nije predvidelo ovu invaziju."
"Biće dovoljna jedna reč da to objasni, M. Vrhovna", reče Albedo. "Hiperion."
"Hiperion, sranje!" uzviknu Gledstonova i tresnu dlanom po drevnom stolu u krajnje negledstonovskoj eksploziji temperamenta. "Muka mi je više da slušam o nefaktorabilnim varijablama i prediktivnoj crnoj rupi Hiperiona, Albedo. Ili Srž može da nam pomogne u shvatanju verovatnoće ili nas je lagala pet vekova. Šta je u pitanju?"
"Veće je predvidelo rat, CEO", reče sedokosa slika. "Naši poverljivi savetnici kod vas i kod grupe onih koji moraju da budu obavešteni objasnili su neodreñenost dogañaja posle trenutka ulaska Hiperiona u igru."
"Ne seri", odbrusi mu Kolčev. "Vaša predviñanja navodno su nepogrešiva u pogledu opštih trendova. Ovaj napad mora da je bio planiran pre više decenija. Možda i pre više vekova."
Albedo slegnu ramenima. "Da, senatore, ali sasvim je moguće da je samo odluka ove vlasti da započne rat u Hiperionovom sistemu naterala Proterane da ostvare taj plan. Mi smo vas savetovali protiv svake akcije koja ima veze sa Hiperionom."
Gledstonova spoji prste i zakucka po bradi. "A jeste li stigli da odredite i kako će ti zahtevi izmeniti ishod tog rata... ovog rata?"
"Ne", reče Albedo.
"Savetniče", reče CEO Meina Gledston, "molim vas da primite k znanju da od ovog trenutka, u zavisnosti od ishoda dogañaja iz sledećih nekoliko dana, Hegemonija Čoveka razmišlja o tome da objavi kako izmeñu nas i entiteta poznatog kao TehnoSrž postoji ratno stanje. Kao de facto ambasadoru tog entiteta, poverava vam se da tu činjenicu prosledite dalje."
Albedo se osmehnu i raširi ruke. "M. Vrhovna, šok zbog ove strašne vesti sigurno vas je naterao da se neslano našalite. Objava rata Srži bila bi kao... da riba objavi rat vodi, kao da vozač
napadne EMV zbog uznemirujućih vesti s druge strane."
Gledstonova se ne osmehnu. "Imala sam nekada dedu na Patopi", reče ona sporo, sa sve naglašenijim akcentom, "koji je saterao šest zrna iz pulsne puške u porodični EMV kada ovaj jednog jutra nije hteo da proradi. Slobodni ste, savetniče."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 104
Albedo trepnu i nestade. Nagli odlazak bio je ili namerno kršenje protokola - projekcija je obično napuštala prostoriju ili puštala druge da odu pre nego što se rastoči - ili znak da je kontrolna inteligencija u Srži bila uzdrmana ovim razgovorom.
Gledstonova klimnu glavom Kolčevu i Gibonsu. "Neću vas zadržavati, gospodo", reče ona.
"Ali budite sigurni da očekujem potpunu podršku za pet sati, kada rat bude objavljen."
"Imaćete je", reče Gibons. Dva muškarca odoše.
Añutanti uñoše kroz vrata i skrivene panele, ispaljujući pitanja i tražeći uputstva preko komloga. Gledstonova podiže prst. "Gde je Severn?" upita. Kada je videla prazna lica, dodala je:
"Pesnik... to jest, umetnik. Onaj što radi moj portret?"
Nekoliko añutanata zgledaše se kao da se Šefica otkačila.
"Još spava", reče Li Hant. "Uzeo je pilule za spavanje i niko se nije setio da ga probudi za sastanak."
"Hoću da bude ovde za dvadeset minuta", reče Gledstonova. "Izvestite ga. Gde je Zapovednik Li?"
Niki Kardon, mlada žena zadužena za vezu sa vojskom, progovori: "Lija su sinoć Morpurgo i šef sektora SILE:more prekomandovali u patrolu perimetrom. Skakaće od jednog do drugog okeanskog sveta dvadeset godina našeg vremena. Trenutno je... upravo je prešao u SILU:more-komcen na Bresiji i čeka prevoz koji će ga poneti sa planete."
"Vratite ga ovamo", reče Gledstonova. "Hoću da bude unapreñen u admirala flote ili neki drugi neophodni, prokleti čin, a onda dodeljen ovamo, meni, ne Domu Vlade niti Izvršnom Resoru. Može da bude i nuklearni trgovački putnik, ako baš mora."
Gledstonova na tren pogleda u prazan zid. Pomisli na svetove kojima je te noći šetala: na Barnardov Svet i svetlost svetiljki kroz lišće, na drevne zgrade koledža; na Božji Gaj sa privezanim balonima i slobodnim zeplenima koji lebde i pozdravljaju zoru; na Rajsku Kapiju i njenu promenadu... sve su to bile mete prvog talasa. Ona zavrte glavom. "Li, hoću da mi ti, Tara i Brindenat donesete prvu verziju oba govora - opšteg obraćanja i objave rata - za četrdeset pet minuta. Kratko. Nedvosmisleno. Proverite fajlove pod 'Čerčil' i 'Strudenski.' Realistično, ali ne prkosno, optimistično, ali začinjeno mračnom odlučnošću. Niki, treba mi stvarno vremensko praćenje svakog poteza združenih načelnika štabova. Hoću sopstvene prikaze mapa - neka mi se prenose preko implanta. SAMO ZA CEO. Barbram, ti ćeš biti moj produžetak diplomatije drugim sredstvima u Senatu. Idi tamo i traži mišljenja, koristi veze, ucenjuj, laži i, uopštenog govoreći, nateraj ih da misle kako bi sada bilo bezbednije otići i boriti se protiv Proteranih , nego zameriti se meni u sledeća tri ili četiri glasanja.
Ima li iko pitanja?" Gledstonova sačeka tri sekunde, pa pljesnu rukama. "Dakle, na posao, narode!"
U kratkom razmaku pre sledećeg talasa senatora, ministara i añutanata, Gledstonova se okrenu ka praznom zidu iznad sebe, podiže prst ka tavanici i protrese rukom.
Okrenula se baš kada je sledeća gomila VIP-ovaca bila puštena unutra.
25.
Sol, Konzul, Otac Dire i onesvešćeni Het Mastin bili su u prvoj Pećinskoj Grobnici kada su čuli pucnjeve. Konzul je izišao sam, polako, oprezno, ispitujući ima li naznaka oluje vremenskih plima koja ih je oterala dublje u dolinu.
"U redu je", doviknu im on. Bledi sjaj Solovog fenjera obasjavao je zadnji deo pećine i osvetljavao tri bleda lica i hrpu u ogrtaču - Templara. "Plime su oslabile", viknu im Konzul.
Sol ustade. Lice njegove kćeri bilo je bledi oval ispod njegovog. "Sigurni ste da su pucnji bili iz Broninog pištolja?"
Konzul pokaza u tamu napolju. "Niko od nas ostalih ne nosi izbacivač metaka. Idem da proverim."
"Čekajte", reče Sol. "Idem i ja sa vama."
Otac Dire ostade da kleči kraj Heta Mastina. "Samo napred. Ja ću ostati sa njim."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 105
"Jedan od nas vratiće se za nekoliko minuta", reče Konzul.
Dolina je svetlucala bledim sjajem Vremenskih Grobnica. Vetar je urlao sa juga, ali vazdušna struja večeras je bila vrelija, iznad zidova litice, a dine na dnu doline nisu se pomerale. Sol je išao za Konzulom, koji se spustio grubom stazom do dna i okrenuo ka otvoru doline. Blago povlačenje daja vu podseti Sola na silovitost vremenskih plima pre samo jedan sat, ali sada su čak i ostaci bizarne oluje jenjavali.
Tamo gde se staza širila na dnu doline, Sol i Konzul hodali su zajedno kraj sprženog bojišta Kristalnog Monolita, visoke grañevine koja je lučila mlečni sjaj odražen u bezbroj krhotina razbacanih po dnu jarka, zatim su se malo popeli kraj Grobnice od žada i njene bledozelene fosforescencije, da bi se potom ponovo okrenuli i pošli blagim uzvisinama ka Sfingi.
"Bože", šapnu Sol i jurnu napred, pokušavajući da ne prignječi svoje usnulo dete u nosiljci. On kleknu kraj tamne prilike na najvišem stepeniku.
"Bron?" upita Konzul, zaustavivši se dva koraka iza njega da doñe do daha posle naglog uspona.
"Da." Sol poče da joj diže glavu, pa trgnu ruku natrag kada naiñe na nešto sluzavo i hladno što joj je izlazilo iz lobanje.
"Je li mrtva?"
Sol privi kćer na grudi dok je proveravao bilo na ženinom vratu. "Ne", reče i udahnu duboko.
"Živa je... ali u nesvesti. Dajte to vaše svetlo."
Sol uze ručnu svetiljku i osvetli opruženo obličje Bron Lamije, prateći srebrnu vrpcu - 'pipak'
bi bio bolji izraz, pošto je ta stvar posedovala mesnatu masu što je čoveka nagonilo na pomisao o organskom poreklu - koja je vodila od nervne utičnice u njenoj lobanji preko širokog najvišeg stepenika Sfinge, unutra kroz otvoreni portal. Sama Sfinga svetlela je najače od svih Grobnica, ali ulaz je bio veoma mračan.
Konzul priñe bliže. "Šta je to?" On posegnu da dodirne srebrni kabl, pa trže ruku brzo kao što je to učinio i Sol. "Bože, to je toplo."
"Kao da je živo na dodir", složi se Sol. On je trljao Bronine ruke i sada je lako pljesnu po obrazima, pokušavajući da je osvesti. Nije se ni pomerila. On se okrenu i isprati svetlošću svetiljke kabl do mesta gde je ovaj vijugao izvan vidokruga ulaznim hodnikom. "Mislim da ovo nije nešto na šta bi se ona dobrovoljno priključila."
"Šrajk", reče Konzul. On se nagnu bliže da aktivira biomonitorska očitavanja na Broninom ručnom komlogu. "Sve je normalno osim njenih moždanih talasa, Sole."
"Šta oni vele?"
"Vele da je mrtva. Ako ništa drugo, ono da joj je mrtav mozak. Nema nikakvih viših funkcija."
Sol uzdahnu i zaljulja se na petama. "Moramo da vidimo gde taj kabl vodi."
"Zar ne možemo naprosto da ga izvučemo iz te utičnice?"
"Gledajte", reče Sol i obasja svetlošću Bronin potiljak, podigavši u stranu masu uvojaka.
Neuralna utičnica, u normalnim situacijama disk plas-mesa širine nekoliko milimetara, sa utičnicom od deset mikrometara, kao da se stopila... meso se uzdizalo u crvenom varu kako bi se spojilo sa mikroekstenzijama metalnog kabla.
"To bi moralo da se ukloni hirurškim putem", šapnu Konzul. On dodirnu var mesa ljutitog izgleda. Bron se ni ne pomeri. Konzul uze ručnu svetiljku i ustade. "Vi ostanite sa njom. Ja ću poći za kablom unutra."
"Koristite komunikacione kanale", reče Sol, znajući koliko su oni besklorisni dok traju vremenske plime i oseke.
Konzul klimnu glavom i krenu brzo napred pre nego što ga strah natera na oklevanje.
Hromirani kabl vijugao je glavnim hodnikom i skretao iz vidokruga iza prostorije u kojoj su hodočasnici prethodne noći spavali. Konzul baci pogled u prostoriju, dok je zrak iz ručne svetiljke obasjavao ćebad i pakete koje su ostavili za sobom u žurbi.
Pratio je kabl oko skretanja hodnika; kroz središnji portal gde se razdvajao u tri uža hodnika; uz rampu i ponovo desno uskim prolazom koji su zvali 'Autostrada Kralja Tuta' u ranijim http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 106
istraživanjima; onda niz rampu; duž niskog tunela gde je morao da puzi, postavljajući pažljivo ruke i kolena tako da ne dodirne metalni pipak topao kao meso; uz uspon tako strm da je morao da se penje kao da je u dimnjaku; niz širi hodnik koga se nije sećao, gde se kamenje naginjalo unutra, prema tavanici, i gde je sve kapalo od vlage; a zatim strmo dole, usporivši spuštanje samo tako što je odrao kožu na dlanovima i kolenima, da bi konačno otpuzao parčetom koje se činilo duže nego što je Sfinga izgledala široka. Konzul je bio potpuno izgubljen i uzdao se u kabl da ga vodi natrag kada za to doñe vreme.
"Sol", pozva on konačno, ne verujući ni za trenutak da će komunikator to preneti kroz kamen i vremenske plime.
"Tu sam", začu se se najtiši mogući šapat naučnikovog glasa.
"ðavolski sam zašao unutra", šapnu Konzul u komlog. "Nalazim se u hodniku za koji se ne sećam da sam ga ranije video. Izgleda da sam duboko."
"Da li ste pronašli mesto gde se kabl završava?"
"Da", odgovori Konzul tiho i sede da obriše maramicom znoj sa lica.
"Neksus?" upita Sol, misleći na jedan od bezbrojnih terminala gde su grañani Mreže mogli da se uključe u datasferu.
"Ne. Ta stvar kao da se ovde pravo uliva u kamen poda. Ovde se hodnik i završava. Pokušao sam to da pomerim, ali spoj je sličan načinu na koji je nervna utičnica zavarena za njenu lobanju.
Naprosto izgleda kao deo kamena."
"Iziñite", začu se Solov glas iznad šuštanja statike. "Probaćemo da odsečemo to sa nje."
U vlazi i tami tunela, Konzul oseti prvi put kako se na njega spušta prava klaustrofobija. Bilo mu je teško da diše. Bio je siguran da je nešto iza njega u tami, da ga lišava vazduha i jedinog puta za uzmak. Lupanje srca gotovo da mu se moglo čuti u uskom kamenom prostoru za puzanje.
Udisao je polako, ponovo je obrisao lice i prisilio paniku da se povuče. "To bi moglo da je ubije", reče on izmeñu sporog gutanja vazduha.
Nije bilo odgovora. Konzul ponovo pozva, ali nešto je preseklo njihovu tanušnu vezu.
"Izlazim", reče on u nemi instrument i okrenu se, osvetlivši niski tunel ručnom svetiljkom. Da li se taj kabl-pipak trgao, ili je to bila samo igra svetlosti?
Konzul zapuza natrag putem kojim je i došao.
Pronašli su Heta Mastina u suton, samo nekoliko minuta pre naleta vremenske oluje. Templar se teturao kada su ga Konzul, Sol i Dire prvi put ugledali, a kada su stigli do njegovog palog obličja, Mastin je bio u nesvesti.
"Odnesimo ga do Sfinge", reče Sol.
U tom trenutku, kao da je sunce na zalasku pripremilo koreografiju, vremenske plime preplaviše ih kao talasi mučnine i daja vu. Sva tri čoveka popadaše na kolena. Rejčel se probudi i snažno zaplaka kao prestravljeno novoroñenče.
"Krenimo ka ulazu u dolinu", prodahta Konzul dok je stajao sa Hetom Mastinom oklembešenim o rame. "Moramo... izaći... iz doline."
Tri čoveka krenuše ka početku doline, pored prve Grobnice, Sfinge, ali vremenske plime postaše još gore i zaduvaše na njih kao strašni vetar vrtoglavice. Trideset metara dalje, više nisu mogli da se penju. Popadali su na ruke i kolena, a Het Mastin se skotrljao utabanom stazom.
Rejčel je prestala da kmeči i koprcala se od neugodnosti.
"Natrag", prodahta Pol Dire. "Natrag niz dolinu. Bilo je... bolje... dole."
Vratili su se putem kojim su i došli, teturajući se stazom kao tri pijanca, od kojih svaki nosi teret previše dragocen da bi se ispustio. Ispod Sfinge, oni se odmoriše za trenutak, leñima uz gromadu, dok samo tkanje prostora i vremena kao da se pomeralo i poskakivalo oko njih. Činilo se da je svet sazdan od površine zastave i da ju je neko razmotao s ljutitim praskom. Stvarnost kao da se nadimala i splašnjavala, a onda uranjala još dublje, presavijajući se natrag kao talas koji se nadnosi nad njih. Konzul je ostavio Templara da leži kraj stene i pao na sve četiri, dahćući, ščepavši prstima tle u panici.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 107
"Mebijusova kocka", reče Templar, promeškoljivši se, očiju još zatvorenih. "Moramo uzeti Mebijusovu kocku."
"Prokletstvo", izusti Konzul. On grubo prodrma Heta Mastina. "Šta će nam ona? Mastine, zašto nam je ona potrebna?" Templarova glava poskakivala je mlitavo napred-nazad. Ponovo se onesvestio.
"Ja ću je doneti", reče Dire. Sveštenik je izgledao drevno i bolesno, bledog lica i usana.
Konzul klimnu glavom, podiže Heta Mastina preko ramena, pomože Solu da stane na noge i otetura se niz dolinu, osećajući kako suprotstavljena strujanja antientropijskih polja slabe sa udaljavajem od Sfinge.
Otac Dire popeo se stazom, uspeo se dugačkim stepeništem i zateturao do ulaza u Sfingu, držeći se za grubo kamenje kao što se mornar drži za bačeno uže u nemirnom moru. Sfinga kao da se teturala iznad njega, najpre nakrivljena trideset stepeni u jednu stranu, potom pedeset u drugu. Dire je znao da mu to samo silovitost vremenskih plima izobličuje čula, ali bilo je dovoljno da ga natera da klekne i ispovraća se na kamen.
Plime su za trenutak zastale, kao siloviti vodeni front koji se odmara izmeñu strahovitih naleta talasa, i Dire se osovi na noge, obrisa usta nadlanicom i utetura se u mračnu grobnicu.
Nije poneo ručnu svetiljku; posrćući, pipao je po hodniku, užasnut istovetnim fantazijama o dodirivanju nečeg klizavog i hladnog u tami ili ulasku u prostoriju u kojoj je ponovo roñen, samo da bi tamo zatekao svoj leš, još plesniv od groba. Dire vrisnu, ali zvuk se izgubi u urliku tornada njegovog sopstvenog pulsa dok su se vremenske plime vraćale punom snagom.
Prostorija za spavanje bila je mračna, u onom strašnom mraku koji je značio potpuno odsustvo svetla, ali Direove oči su se prilagodile i on shvati da sama Mebijusova kocka pomalo svetluca, uz žmirkanje indikatora.
Prešao je posrćući preko prostorije u neredu i zgrabio kocku, podigavši tu stvar u iznenadnom naletu adrenalina. Konzulove trake sa sažetim prikazom pominjale su taj artefakt - Mastinov tajanstveni prtljag za vreme hodočašća - kao i činjenicu da se veruje kako se unutra nalazi erg, jedno od onih tuñinskih stvorenja sa poljem sila koja se koriste za kretanje templarskih drvobrodova. Dire nije imao pojma zbog čega je erg sada važan, ali prigrlio je kutiju dok se upinjao da se vrati hodnikom, napolje i niz stepenice, dublje u dolinu.
"Ovamo!" pozva ga Konzul iz prve Pećinske Grobnice u podnožju zida litice. "Ovde je bolje."
Dire se zatetura stazom, umalo ne ispusti kocku usled zbunjenosti i iznenadnog gubitka energije; Konzul mu pomože da se popne uz poslednjih trideset stepenika u grobnicu.
Unutra je bilo bolje. Dire je mogao da oseti jenjavanje i narastanje vremenskih plima neposredno ispred ulaza u pećinu, ali u zadnjem delu, gde su svetleće kugle otkrivale zamršene rezbarije svojim hladnim svetlom, bilo je gotovo normalno. Sveštenik se sruči kraj Sola Vejntrauba i postavi Mebijusovu kocku blizu nemog, ali izbuljenog obličja Heta Mastina.
"Probudio se baš kada ste se vi približavali", šapnu Sol. Bebine oči bile su veoma krupne i veoma tamne na slabom svetlu.
Konzul se spusti kraj Templara. "Zašto nam je potrebna kocka? Mastine, zašto nam je potrebna?"
Pogled Heta Mastina nije skrenuo; nije ni trepnuo. "Naš saveznik", šapnu on. "Naš jedini saveznik protiv Boga Bola." Slogovi su bili nagriženi prepoznatljivim dijalektom templarskog sveta.
" Kako je to naš jedini saveznik?" upita Sol, zgrabivši čovekovu odoru obema pesnicama.
"Kako da je koristimo? Kada?"
Templarov pogled bio je uperen u nešto neodredljivo daleko. "Mi smo se utrkivali za tu čast", šapnu on, promuklim glasom. "Istinski Glas Sequoie Sempervirensa prvi je stupio u kontakt sa kibridom obnovljenog Kitsa... ali meni je pripala čast da budem obasjan svetlom Mjuira.
Igdrasil, moj Igdrasil, ponuñen je kao okajanje naših grehova počinjenih prema Mjuiru."
Templar zatvori oči. Blagi osmeh izgledao mu je neprikladno na licu strogih crta.
Konzul pogleda Direa i Sola. "To pre zvuči kao terminologija Kulta Šrajka nego kao http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 108
templarska dogma."
"Možda je i jedno i drugo", šapnu Dire. "Postojale su i čudnije koalicije u istoriji teologije."
Sol podiže dlan do Templarovog čela. Visoki muškarac goreo je od groznice. Sol je preturio njihov jedini medpak u potrazi za mašću protiv bola ili oblogom protiv groznice. Kada je pronašao jednu, zastao je. "Ne znam da li se Templari uklapaju u standardne medicinske norme.
Ne želim da ga ubije nekakva alergija."
Konzul uze oblogu protiv groznice i pričvrsti je uz krhku Templarovu nadlakticu. "Uklapaju se." On se nagnu bliže. "Mastine, šta se desilo na vetrokolima?"
Templarove oči su se otvorile, ali ostale su bez žiže. "Vetrokolima?"
"Ne razumem", šapnu Otac Dire.
Sol ga povede u stranu. "Mastin nikada nije ispričao svoju priču o hodočašću", šapnu on.
"Nestao je za vreme naše prve noći na vetrokolima. Ostalo je za njim krvi - dosta krvi - kao i njegov prtljag i Mebijusova kocka. Ali Mastina nije bilo."
"Šta se desilo na vetrokolima?" šapnu Konzul ponovo. On malo prodrma Templara kako bi ovaj obratio pažnju. "Razmisli, Istinski Glasu Drveta, Hete Mastine!"
Lice visokog muškarca izmeni se, oči mu doñoše u žižu, a neodreñeno azijatske crte vratiše se u poznato, strogo lice. "Pustio sam elementala iz zatočeništva..."
"Erga", šapnu Sol zbunjenom svešteniku.
"...i vezao ga disciplinom uma koju sam naučio na Visokim Granama. Ali onda, bez ikakvog upozorenja, došao nam je Bog Bola."
"Šrajk", šapnu Sol, više sebi nego svešteniku.
"Da li je tu prolivena vaša krv?" upita Konzul Templara.
"Krv?" Mastin navuče kapuljaču kako bi prikrio zbunjenost. "Ne, nije to bila moja krv. Bog Bola imao je... slavljenika... u naručju. Čovek se borio. Pokušao da izbegne šiljke okajanja..."
"Šta je s ergom?" navaljivao je Konzul. "S elementalom. Šta ste očekivali da učini za vas?...
Da vas zaštiti od Šrajka?"
Templar se namršti i podiže drhtavu ruku do čela. "On... nije bio spreman. Ja nisam bio spreman. Vratio sam ga u zatočeništvo. Bog Bola dodirnuo mi je rame. Bio sam... zadovoljan...
što će moje okajanje biti u istom satu kada i žrtvovanje mog drvobroda."
Sol se nagnu bliže Direu. "Te iste večeri, drvobrod Igdrasil bio je uništen na orbiti", šapnu on.
Het Mastin zatvori oči. "Umoran", šapnu, dok mu se glas gubio.
Konzul ga ponovo prodrma. "Kako ste vi stigli ovamo? Mastine, kako ste stigli ovamo sa Mora Trave?"
"Probudio sam se meñu Grobnicama", šapnu Templar ne otvarajući oči. "Probudio se meñu Grobnicama. Umoran. Moram da spavam."
"Pustite ga da se odmori", reče Otac Dire.
Konzul klimnu glavom i spusti muškarca u odori tako da može da zaspi.
"Ništa od svega toga nema nikakvog smisla", šapnu Sol dok su tri muškarca i beba sedeli na mutnom svetlu i osećali jenjavanja i nalete vremenskih plima napolju.
"Izgubimo jednog hodočasnika, dobijemo drugog", promrmlja Konzul. "Kao da se igra nekakva bizarna igra."
Sat kasnije, čuli su odjek pucnjeva iz doline.
Sol i Konzul čučali su kraj nemog obličja Bron Lamije.
"Trebao bi nam laser da odsečemo tu stvar", reče Sol. "Sa Kasadom, otišlo je i naše oružje."
Konzul dodirnu ručni zglob mlade žene. "Odsecanje bi moglo da je ubije."
"Prema biomonitoru, ona je već mrtva."
Konzul odmahnu glavom. "Ne. Nešto drugo se dešava. Ta stvar možda je spojena sa Kitsovom kibridnom ličnošću koju je nosila. Možda će nam, kada bude završila, ponovo vratiti Bron."
Sol podiže kćer do ramena i zagleda se preko doline koja je blago svetlucala. "Kakva ludnica.
Ništa se ne zbiva onako kako smo mislili. Da je samo taj vaš prokleti brod ovde... on bi imao alat http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 109
za sečenje, za slučaj da moramo Bron da oslobodimo ovog... ove stvari... i ona i Mastin možda bi imali izgleda da prežive u odeljku za hirurgiju."
Konzul je ostao na kolenima, prazno zureći. Trenutak kasnije, on reče: "Sačekajte ovde sa njom, molim vas." Zatim ustade i nestade u tamnoj čeljusti ulaza u Sfingu. Pet minuta kasnije, vrati se sa svojom velikom putnom torbom. Izvadio je smotanu prostirku sa dna i razmotao je na kamenu najvišeg Sfinginog stepenika.
Bila je to drevna prostirka, nešto kraća od dva metra i nešto šira od metar. Složeno istkana tkanina izbledela je tokom vekova, ali monovlaknaste niti za let još su sijale kao zlato na mutnom svetlu. Tanki vodovi pružali su se sa tepiha do samostalne baterije koju je Konzul sada otkačio.
"Dobri Bože", šapnu Sol. Setio se priče o Konzulovoj baki Siri i njenoj tragičnoj ljubavi sa Merinom Aspikom, članom posade broda Hegemonije. Bila je to ljubav koja je podigla pobunu protiv Hegemonije i uvalila Maui-Kovenant u godine ratnog stanja. Merin Aspik doleteo je do Prvenca na Hoking-prostirci svog prijatelja.
Konzul klimnu glavom. "Pripadala je Majku Ošou, prijatelju dede Merina. Siri ju je ostavila u grobnici, kako bi Merin mogao da je nañe. On mi ju je dao kada sam bio dete - neposredno pre Bitke za Arhipelag, gde su skončali i on i njegov san o slobodi."
Sol preñe rukom preko vekovima starog artefakta. "Šteta što ovde ne može da dejstvuje."
Konzul podiže pogled. "Zašto ne bi mogla?"
"Hiperionovo magnetno polje slabije je od kritičnog nivoa za EM vozila", reče Sol. "Zbog toga su ovde dirižabli i letači umesto EMV-a i zbog toga Benares nije više levitaciona barža." On prekinu, osetivši da je prilično blesavo objašnjavati to čoveku koji je bio Konzul Hegemonije na Hiperionu jedanaest lokalnih godina. "Ili možda grešim?"
Konzul se osmehnu. "U pravu ste da standardni EMV-i ovde nisu pouzdani. Odnos izmeñu mase i podizanja je preveliki. Ali Hoking-prostirka sva je u podizanju, a gotovo bez mase. Probao sam je kada sam živeo u prestonici. Nije to glatka vožnja... ali trebalo bi da dejstvuje sa jednom osobom."
Sol baci pogled niz dolinu, kraj svetlucavih obličja Grobnice od žada, Obeliska i Kristalnog Monolita, ka mestu gde su senke zida litice skrivale ulaz u Pećinske Grobnice. Pitao se da li su Otac Dire i Het Mastin još sami... još u životu. "Mislite da odete po pomoć?"
"Da jedan od nas ode po pomoć. Da se vrati s brodom. Ili makar da ga oslobodi i pošalje natrag bez posade. Možemo da izvlačimo štapiće kako bismo videli ko će poći."
Došao je red na Sola da se osmehne. "Razmislite, prijatelju. Dire nije u stanju da putuje i u svakom slučaju ne poznaje put. Ja..." Sol podiže Rejčel sve dok mu njeno teme nije dodirnulo obraz. "Putovanje bi moglo da potraje nekoliko dana. Ja - mi - nemamo nekoliko dana. Ako nešto treba da se učini za nju, nas dvoje moramo ostati ovde i rizikovati. Vi ste onaj koji mora poći."
Konzul uzdahnu, ali se ne usprotivi.
"Osim toga", reče Sol, "brod je vaš. Ako iko može da ga oslobodi Gledstonove zabrane, onda ste to vi. A vi i dobro poznajete Guvernera-Generala."
Konzul pogleda ka zapadu. "Pitam se da li je Teo uopšte još na vlasti."
"Vratimo se i saopštimo plan Ocu Direu", reče Sol. "Osim toga, ostavio sam pakovanja za hranjenje u pećini, a Rejčel je gladna."
Konzul smota tepih, ubaci ga u torbu i zagleda se u Bron Lamiju, u opsceni kabl koji je vijugao u tamu. "Da li će sa njom biti sve u redu?"
"Poslaću Pola natrag sa ćebetom dok vi i ja budemo nosili našeg invalida ovamo. Hoćete li krenuti večeras ili ćete sačekati do osvita?"
Konzul umorno protrlja obraze. "Ne dopada mi se pomisao na to da noću prelazim preko planina, ali nemamo vremena za bacanje. Krenuću čim prikupim neke stvari."
Sol klimnu glavom i pogleda ka ulazu u dolinu. "Voleo bih da Bron može da nam kaže gde je otišao Silenus."
"Potražiću ga dok budem leteo", reče Konzul. On pogleda naviše, u zvezde. "Računam da će mi za povratak do Kitsa trebati trideset šest do četrdeset sati. Nekoliko sati da oslobodim brod.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 110
Trebalo bi da se vratim ovamo za dva standardna dana."
Sol klimnu glavom, ljuljajući uplakano dete. Umoran, ali blag izraz njegovog lica nije skrivao sumnju. On spusti Konzulu ruku na rame. "Treba da probamo, prijatelju. Hajdemo, popričajmo sa Ocem Direom, pogledajmo da li je naš drugi saputnik budan, pa pojedimo zajedno obrok. Čini se da je Bron donela dovoljno zaliha da nam omogući poslednju gozbu."
26.
Kada je Bron Lamija bila dete, njen otac senator, a njihov dom premešten, iako nakratko, sa Lususa u pošumljena čudesa Rezidencijalnog Upravnog Kompleksa Tau Ceti Centra, gledala je ravnofilmsku animaciju Volta Diznija, Petar Pan. Pošto je odgledala animaciju, pročitala je knjigu - i obe stvari zarobile su joj srce.
Mesecima potom, pet standardnih godina stara devojčica čekala je da Petar Pan stigne jedne noći i odvede je. Ostavljala je poruke koje su pokazivale put ka njenoj spavaćoj sobi ispod prekrivenog prozora u kosom krovu. Izlazila je iz kuće dok su joj roditelji spavali i ležala na mekoj travi travnjaka Parka jelenova, zagledana u mlečnosivo noćno nebo TC2, sanjareći o dečaku iz zemlje Nedoñije koji će doći jedne noći da je odvede sa sobom u letu ka drugoj zvezdi zdesna, pravo sve do jutra. Ona bi mu bila saputnica, majka izgubljenim dečacima, drugi smrtni neprijatelj zlom Kuki i, najviše od svega, Petrova nova Vendi... novo dete-prijatelj detetu koje nije želelo da odraste.
I sada, dvadeset godina kasnije, Petar je konačno došao po nju.
Lamija nije osetila nikakav bol, samo iznenadni, ledeni nalet izmeštanja kada je Šrajkova čelična kandža prodrla u nervnu utičnicu iza njenog uha. A onda se otisnula i poletela.
I ranije se kretala kroz datumravan i ulazila u datasferu. Pre samo nekoliko nedelja, po njenom vremenu, Lamija je ujahala u matriks TehnoSrži sa svojim omiljenim kiberbljakom, BiBi Surbringerom, kako bi pomogla Džoniju da ponovo ukrade svoju kibridnu obnovljenu ličnost.
Prodrli su u periferiju i ukrali njegovu ličnost, ali aktiviran je alarm, a BiBi je poginuo. Lamija nije želela nikada više da uñe u datasferu.
Ali sada je bila tamo.
Iskustvo nije ličilo ni na šta što je ikada ranije iskusila sa svojim komlog vodovima ili stecištima. Ovo je bilo kao puni stimsim - kao da se nalazi u holodrami sa punim kolorom i sveobuhvatnim stereom - ovo je bilo kao da se nalazi tamo.
Petar je konačno došao da je odvede.
Lamija se uzdigla iznad zakrivljenja Hiperionovog planetnog ruba i ugledala rudimentarne kanale mikorotalasnih tokova podataka i uskosnopskih komunikacionih veza koje su ovde predstavljale embrionsku datasferu. Nije zastala da se uključi u nju, jer je pratila narandžastu pupčanu vrpcu ka nebu, prema pravim avenijama i autostradama datumravni.
U Hiperionovom svemiru SILA i Roj Proteranih izvršili su invaziju i doneli složene prevoje i mreže datasfere sa sobom. Novim očima, Lamija je mogla da vidi hiljadu nivoa tokova podataka SILE, uzburkani zeleni okean informacija prošaran crvenim žilama obezbeñenih kanala i čigrastim ljubičastim sferama sa crnim fag-jahačima koji su bili AI SILE. Ovaj pseudopod velike megadatasfere Mreže isticao je iz normalnog svemira kroz crne levkove brodskih dalekobacača, duž sve širih talasnih frontova preklapajućeg, trenutnog mreškanja koje je Lamija prepoznala kao neprekidne nalete iz mnoštva fetlinijskih predajnika.
Ona zastade, najednom nesigurna kuda da krene, kojom avenijom da poñe. Bilo je to kao da je letela i kao da je njena nesigurnost ugrozila čaroliju - zapretivši da je ispusti na tle toliko mnogo milja ispod nje.
Tada je Petar uze za ruku i podiže.
- Džoni!
- Zdravo, Bron.
Slika njenog tela škljocnu u postojanje istog sekunda kada je videla i osetila njegovo. Bio je to http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 111
Džoni kao što ga je poslednji put videla - njen klijent i ljubavnik - Džoni oštrih jagodica, očiju boje lešnika, kompaktnog nosa i čvrste vilice. Džonijevi riñkastosmeñi uvojci još su mu padali na okovratnik, a lice mu je ostalo studija svrhovite energije. I dalje se topila od njegovog pogleda.
- Džoni! Ona ga tada zagrli i oseti taj zagrljaj, oseti njegove snažne ruke na leñima dok su lebdeli visoko iznad svega, oseti kako su joj se dojke spljoštile uz njegova prsa dok joj je uzvraćao zagrljajem iznenañujuće snažnim za njegovu malu priliku.
Lamija odlebde na daljinu ruku, držeći se za njegova ramena. Oboma su im lica bila su osvetljena zelenim i ljubičastim sjajem velikog okeana datasfere iznad njih.
- Je li ovo stvarno? Čula je svoj glas i dijalekt u tom pitanju iako je znala da ga je samo pomislila.
- Da. Stvarno onoliko koliko ijedan deo matriksa datumravni može da bude. Nalazimo se na rubu megasfere u Hiperionovom svemiru. U glasu je još imao onaj neuhvatljivi naglasak koji je za nju bio tako zavodljiv i izluñujući.
- Šta se desilo? Uz te reči, prenela mu je slike Šrajkovog pojavljivanja i iznenadne, strašne invazije prsta-sečiva.
- Da, pomisli Džoni i zagrli je čvršĆe. To me je nekako oslobodilo iz Šrenove petlje i uključ ilo nas direktno u datasferu.
- Jesam li ja mrtva, Džoni?
Lice Džonija Kitsa osmehnu joj se odozgo. On je blago prodrma, nežno je poljubi i obrnu tako da oboje mogu da vide spektakl iznad i ispod njih. Ne, nisi mrtva, Bron, iako si možda priključ ena na neki bizarni sistem za održavanje života dok tvoj analog datumravni luta ovuda sa mnom.
- Jesi li ti mrtav?
On joj se ponovo isceri. Više ne, mada život u Šrenovoj petlji nije ono što bi navodno trebalo da bude. Bilo je to kao da sanjam tuñ e snove.
- Ja sam sanjala tebe.
Džoni klimnu glavom. Mislim da to nisam bio ja. I ja sam sanjao iste snove... razgovore sa Meinom Gledston, kratke prizore sastanaka vlade Hegemonije...
- Da!
Njen ljubavnik slegnu ramenima. Nosio je nabranu košulju i svileni sako do struka u stilu koji nikada ranije nije videla. Protok podataka kroz avenije iznad njih bojio ih je oboje pulsevima neonskog svetla dok su tamo lebdeli. Pretpostavljao sam da postoji više rezervi nego što smo BiBi i ja mogli da pronañ emo prilikom tako plitkog prodora u periferiju Srži. Nije važno, Bron.
Ako postoji druga kopija, onda sam to ja, i ne mogu da verujem da bi to mogao da nam bude neprijatelj. Hajde, da istražujemo.
Lamija je oklevala na sekund dok ju je on vukao naviše. Šta da istražujemo?
- Ovo je naša prilika da vidimo šta se dešava, Bron. Prilika da otkrijemo mnoge tajne.
Ona začu neosobenu stidljivost u svom glasu/misli. Nisam sigurna da želim to, Džoni.
On se obrnu da je pogleda. -Zar je to ona detektivka koju sam poznavao? Šta je bilo sa ženom koja nije podnosila tajne?
- Ona je prošla kroz neke gadne stvari, Džoni. Bila sam u stanju da se osvrnem i vidim da je detektivsko zanimanje bilo, velikim delom, reakcija na samoubistvo mog oca. Još pokušavam da razrešim pojedinosti njegove smrti. U meñ uvremenu, dosta ljudi povreñ eno je u stvarnom životu.
Uključ ujuć i i tebe, dragi.
- I, jesi li rešila?
- Šta to?
- Oč evu smrt?
Lamija se namršti na njega. -Ne znam. Mislim da nisam.
Džoni pokaza ka fluidnoj masi opadanja i nadolaženja datasfere iznad njih. -Tamo nas č eka dosta odgovora, Bron. Ukoliko budemo imali dovoljno hrabrosti da ih potražimo.
Ona ga ponovo uze za ruku. -Mogli bismo tamo i da umremo.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 112
- Da.
Lamija zastade, spusti pogled ka Hiperionu. Svet je bio tamno zakrivljenje sa nekoliko izolovanih džepova protoka podataka koji su svetlucali kao logorske vatre u noći. Veliki okean iznad njih ključao je i pulsirao svetlom i bukom protoka podataka - i Bron je znala da je to samo najmanje proširenje megasfere koja se nalazila iza. Znala je... oseć ala je... da njihovi ponovo roñeni analozi datumravni sada mogu da odu na mesta o kojima nijedan kiberbljak-kauboj nikada nije ni sanjao.
Sa Džonijem kao vodičem, Bron je znala da se u megasferu i TehnoSrž može prodreti do dubina koje nijedan čovek nije ispitao. I plašila se.
Ali bila je sa Petrom Panom, konačno. A Nedoñija ju je prizivala.
- U redu, Džoni. Šta još č ekamo?
Oni se uzdigoše, zajedno, ka megasferi.
27.
Pukovnik Fedman Kasad krenuo je za Monetom kroz portal i našao se iznad ogromne lunarne ravnice gde se strašno drvo trnja uzdizalo pet kilometara u krvavo crveno nebo. Ljudske prilike koprcale su se na mnoštvu granja i šiljaka; bliža obličja prepoznatljivo ljudska i u bolovima, ona dalja patuljasta zahvaljujući udaljenosti, sve dok nisu izgledala kao grozdovi bledih zrna grožña.
Kasad trepnu i udahnu ispod površine svog zaštitnog odela od žive. Pogleda oko sebe, kraj nemog Monetinog obličja, otrgnuvši pogled od opscenosti drveta.
Ono što se njemu učinilo kao lunarna ravnica bila je površina Hiperiona, na ulazu u Dolinu Vremenskih Grobnica, ali strašno izmenjenog Hiperiona. Dine su bile zaleñene i iskrivljene, kao da su bile zapaljene i stopljene u staklo; gromade i zidovi litica takoñe su tekli i zamrzli se kao glečeri bledog kamena. Nije bilo atmosfere - nebo je izgledalo crno sa nemilosrdnom jasnoćom svakog bezvazdušnog meseca. Sunce nije bilo Hiperionovo; takvu svetlost nijedan čovek nije iskusio. Kasad podiže pogled i posmatrački filteri njegovog zaštitnog odela polarizovaše se kako bi izdržali strašne energije koje su ispunile nebo trakama krvavo crvene boje i cvetovima žestoke bele svetlosti.
Ispod njega, dolina kao da je vibrirala od neprimetnih potresa. Vremenske Grobnice svetlele su sopstvenom unutrašnjom energijom, pulsevima hladne svetlosti bacane mnogo metara preko dna doline sa svakog ulaza, portala i otvora. Grobnice su izgledale nove, glatke i blistave.
Kasad shvati da mu samo zaštitno odelo dopušta disanje i spasava mu meso od lunarne hladnoće koja je zamenila pustinjsku toplotu. On se okrenu da pogleda Monetu, pokuša da uobliči neko inteligentno pitanje, ne uspe, pa ponovo podiže pogled ka nemogućem drvetu.
Drvo trnja kao da je bilo sačinjeno od istog čelika, hroma i rskavice, kao i sam Šrajk; očito veštačko, a opet istovremeno zastrašujuće organsko. Deblo je bilo dve ili tri stotine metara debelo u osnovi, niže grane gotovo podjednako široke, ali manje grane sa trnjem ubrzo su se izoštravale u tanušne bodeže i širile ka nebu sa svojim groznim, nabodenim ljudskim plodovima.
Bilo je nemoguće da ljudska bića tako nabodena žive dugo; dvostruko nemoguće da prežive u vakuumu ovog mesta izvan vremena i prostora. Ali preživljavala su i trpela. Kasad ih je posmatrao kako se koprcaju. Svi su bili u životu. I svi su bili u bolovima.
Kasad je bio svestan bola kao velikog zvuka izvan čujnosti, ogromnog, neprekidnog bolnog zova, kao da hiljade neuvežbanih prstiju padaju na hiljade tipaka i sviraju na masivnim orguljama bola. Bol je bio tako opipljiv da je pretražio plameno nebo kao da je drvo lomača ili ogromni svetionik sa jasno vidljivim talasima agonije.
Bila je tu samo oštra svetlost i lunarna nepomičnost.
Kasad pojača uvećanje posmatračkih sočiva odela i pogleda od grane do grane, od trna do trna. Tamo su se uvijali ljudi oba pola i svih uzrasta. Nosili su raznoliku iskidanu odeću i umrljanu šminku koja je premošćavala mnoge decenije, ako ne i vekove. Mnogi stilovi Kasadu nisu bili poznati i pretpostavio je da gleda žrtve iz sopstvene budućnosti. Bilo je tamo na hiljade... na desetine hiljada žrtava. Sve su bile žive. I sve su bile u bolovima.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 113
Kasad stade, usredsredi se na granu četiri stotine metara od dna, na grozd trnja i tela daleko od debla, na usamljeni trn dugačak tri metra sa koga je lepršao poznati ljubičasti plašt. Obličje koje se nalazilo tamo koprcalo se, uvijalo i najzad se okrenulo ka Fedmanu Kasadu.
Gledao je u nabodenu priliku Martina Silenusa.
Kasad opsova i stisnu pesnice tako čvrsto da su ga zabolele kosti u šakama. On pogleda okolo u potrazi za svojim oružjem, pojačavši uvećanje kako bi se zagledao u Kristalni Monolit. Tamo nije bilo ničega.
Pukovnik Kasad zavrte glavom, shvativši da je zaštitno odelo bolje oružje od svega što je doneo na Hiperion, pa krenu dugim koracima prema drvetu. Nije znao kako će se popeti, ali pronaći će način. Nije znao kako će spustiti Silenusa živog - kako će spustiti sve žrtve - ali učiniće to ili poginuti dok to pokušava.
Kasad načini deset koraka i stade na zakrivljenju smrznute dine. Izmeñu njega i drveta stajao je Šrajk.
On shvati da se žestoko ceri ispod hromnog polja sila zaštitnog odela. Na ovo je čekao mnogo godina. Ovo je bilo časno ratovanje kome je posvetio svoj život i čast dvadeset godina ranije u Masada Ceremoniji SILE. Meñusobna borba dva ratnika. Bitka za zaštitu nedužnih. Kasad se isceri, zaravna rub desne šake u srebrno sečivo i kroči napred.
- Kasade!
On se osvrnu na Monetin zov. Svetlost je prelazila u kaskadama po živinoj površini njenog nagog tela dok je pokazivala ka dolini.
Drugi Šrajk pomaljao se iz grobnice zvane Sfinga. Dalje niz dolinu, jedan Šrajk istupi iz ulaza u Grobnicu od žada. Oštra svetlost blistala je na šiljcima i žici oštroj kao brijač dok je novi izlazio iz Obeliska, pola klika dalje.
Kasad ih je prenebregao i okrenuo se ponovo ka drvetu i njegovom zaštitniku.
Stotinu Šrajkova stajalo je izmeñu Kasada i drveta. On trepnu i još stotinu njih pojavi se s njegove leve strane. On pogleda iza sebe: legija Šrajkova stajala je nepomično poput kipova na hladnim dinama i istopljenim gromadama pustinje.
Kasad udari pesnicom po kolenu. Prokletstvo.
Moneta mu priñe tako da im se mišice dodiruju. Zaštitna odela potekoše zajedno i on oseti toplo meso njene nadlaktice uz svoju. Stajala je butinu uz butinu sa njim.
- Volim te, Kasade.
Zurio je u savršene crte njenog lica, prenebregao haos odblesaka i boja i pokušavao da se seti kada ju je prvi put sreo, u šumi blizu Aginkorta. Setio se njenih zapanjujuće zelenih očiju i kratke, smeñe kose. Punoće njene donje usne i to kako je imala ukus suza kada ju je slučajno ujeo.
On podiže ruku i dodirnu joj obraz, osetivši toplinu kože ispod zaštitnog odela. Ako me voliš, posla on, ostani ovde.
I tada se pukovnik Fedman Kasad okrenu i oglasi vriskom koji je samo on mogao da čuje u lunarnoj tišini - vriskom koji je delom bio poklič pobunjenika iz daleke ljudske prošlosti, delom povik diplomiranog kadeta SILE, delom karate-usklik, a delom čisti prkos. On potrča preko dina ka drvetu trnja i Šrajku koji se nalazio neposredno pred njim.
Sada je po brdima i dolinama bilo na hiljade Šrajkova. Kandže su škljocale u jednozvučju; svetlost se odbijala od desetina hiljada sečiva i trnja oštrih kao skalpel.
Kasad je zanemario ostale i jurišao ka Šrajku za koga je mislio da ga je prvog video. Iznad te stvari, ljudska obličja koprcala su se u usamljeništvu svog bola.
Šrajk ka kome je jurnuo raširi ruke kao da mu nudi zagrljaj. Zakrivljena sečiva na njegovim ručnim zglavcima, zglobovima i prsima kao da su se izdužila iz skrivenih kanija.
Kasad je vrištao i smanjivao preostalo rastojanje.
28.
"Ne bi trebalo da idem", reče Konzul.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 114
On i Sol preneli su još onesvešćenog Heta Mastina iz Pećinske Grobnice u Sfingu, dok je Otac Dire pazio na Bron Lamiju. Bila je skoro ponoć i dolina je svetlucala odraženim sjajem Grobnica. Krila Sfinge isecale su lukove neba vidljivog izmeñu zidova litice. Bron je ležala nepomično, sa opscenim kablom koji je vijugao u tamu grobnice.
Sol dodirnu Konzulu rame. "Raspravljali smo već o tome. Treba da odete."
Konzul odmahnu glavom i dokono pogladi drevnu Hoking-prostirku. "Možda bi mogla da ponese dvoje. Vi i Dire mogli biste da stignete do mesta gde je pristao Benares."
Sol je držao malu glavu svoje kćeri u ruci dok ju je nežno ljuljao. "Rejčel ima dva dana. Osim toga, ovo je mesto gde moramo da se nalazimo."
Konzul pogleda okolo. U očima mu se video bol. "Ovo je mesto gde ja moram da se nalazim.
Šrajk..."
Dire se nagnu napred. Sjaj grobnice iza njih obojio mu je visoko čelo i oštre obraze svetlošću.
"Sine moj, ako ostaneš ovde, to će biti samo samoubistva radi. Ako pokušaš da dovedeš brod po M. Lamiju i Templara, pomoći ćeš drugima."
Konzul protrlja obraz. Bio je veoma umoran. "Na prostirci ima mesta i za vas, Oče."
Dire se osmehnu. "Kakva god da je moja sudbina, osećam da mi je predodreñeno da se sa njom sretnem ovde. Sačekaću na tvoj povratak."
Konzul ponovo odmahnu glavom, ali preñe na prostirku i sede prekrštenih nogu, privukavši tešku platnenu torbu. On prebroja porcije i boce s vodom koje mu je Sol spakovao. "Ovoga ima premnogo. Vama će trebati više."
Dire se zakikota. "Imamo dovoljno hrane i vode za četiri dana, zahvaljujući M. Lamiji. Posle toga, ako budemo morali da postimo, meni to neće biti prvi put."
"Ali šta ako se vrate Silenus i Kasad?"
"Moći će sa nama da podele vodu", reče Sol. "Moći ćemo još jednom da odemo do Utvrñenja po hranu ako se ostali budu vratili."
Konzul uzdahnu. "U redu." On dodirnu odgovarajuće šare letačkih niti i tepih dugačak dva metra ukruti se i uzdiže deset centimetara iznad kamena. Ukoliko je i bilo poremećaja u nesigurnim magnetnim poljima, nisu se mogli uočiti.
"Biće vam potreban kiseonik za prelazak preko planina", reče Sol.
Konzul podiže osmotsku masku iz torbe.
Sol mu pruži Lamijin automatski pištolj.
"Ne mogu..."
"Nama neće pomoći protiv Šrajka", reče Sol. "A mogao bi da odluči da li ćete vi stići do Kitsa ili ne."
Konzul klimnu glavom i spusti oružje u torbu. On se rukova sa sveštenikom, zatim sa starim naučnikom. Rejčelini majušni prsti očešaše mu podlakticu.
"Srećno", reče Dire. "Neka je Bog sa vama."
Konzul klimnu glavom, zatapka po letačkim šarama i nagnu se napred kada se Hoking-prostirka podiže pet metara, zadrhta jedva primetno, a onda kliznu napred i uvis kao da se uspinje kroz vazduh nevidljivim šinama.
Konzul skrenu desno ka ulazu u dolinu, proñe tamo deset metara iznad dina, pa skrenu levo ka pustarama. Osvrnuo se samo jednom. Četiri prilike na najvišem stepeniku Sfinge, dva muškarca na nogama, dva obličja polegla, izgledale su veoma male. Nije mogao da vidi bebu u Solovim rukama.
Kao što su se dogovorili, Konzul je upravio Hoking-prostirku ka zapadu kako bi nadleteo Grad Pesnika u nadi da će pronaći Martina Silenusa. Intuicija mu je govorila da je naprasiti pesnik možda skrenuo tamo. Na nebu gotovo da više i nije bilo svetlosti bitke i Konzul je morao da pretražuje senke neremećene svetlošću zvezda dok je prolazio dvadeset metara iznad izlomljenih tornjeva i kupola grada. Pesniku nije bilo ni traga. Ako su Bron i Silenus prošli ovuda, čak su i njihove stope u pesku bile izbrisane noćnim vetrovima koji su sada nosili http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 115
Konzulovu proreñenu kosu i mreškali mu odeću.
Bilo je hladno na prostirci na ovoj visini. Konzul je mogao da oseti drhtanje i vibracije dok je Hoking-prostirka ispipavala put duž nestalnih linija sile. Zbog varljivog Hiperionovog magnetnog polja i starosti EM letačkih niti, znao je da postoje stvarni izgledi da se prostirka sunovrati sa neba mnogo pre nego što stigne do prestonice, Kitsa.
Konzul je nekoliko puta viknuo ime Martina Silenusa, ali nije bilo nikakvog odgovora osim eksplozije golubova iz gnezda u razorenoj kupoli jedne od galerija. On zavrte glavom i skrenu južno, prema Masivu Uzde.
Preko svog dede Merina, Konzul je upoznao istoriju ove Hoking-prostirke. Bila je to jedna od prvih takvih igrački koje je ručno izradio Vladimir Šolokov, lepidopterist i inžinjer EM sistema slavan širom Mreže, a mogla je to biti upravo ona koju je poklonio svojoj sestričini, tinejdžerki.
Šolokovljeva ljubav prema devojčici postala je legendarna, kao i činjenica da je ona s prezirom odbila poklonjen leteći tepih.
Ali drugima se ta zamisao dopala i dok su Hoking-prostirke ubrzo stavljene van zakona na svetovima sa osetljivom kontrolom saobraćaja, nastavile su da se pojavljuju na kolonijalnim planetama. Ova je omogućila Konzulovom dedi da upozna njegovu baku Siri na Maui-Kovenantu.
Konzul podiže pogled dok mu se približavao planinski masiv. Za deset minuta leta prevalio je dvosatno pešačenje preko pustara. Ostali su ga molili da se ne zaustavlja u Utvrñenju Hronos kako bi potražio Silenusa; sudbina koja je zapala pesniku mogla bi da zatraži i Konzula, pre nego što njegovo putovanje uopšte i počne. Zadovoljio se time što je lebdeo neposredno izvan prozora dve stotine metara uz zid litice, na dohvat ruke od terase sa kojih su gledali u dolinu tri dana ranije, i zvao pesnika.
Odgovorili su mu samo odjeci iz mračnih dvorana za bankete i hodnika Utvrñenja. Konzul se čvrsto držao za ivice Hoking-prostirke, osećajući visinu i izloženost ovako blizu okomitim kamenim zidovima. Osetio je olakšanje kada je okrenuo prostirku od Utvrñenja, postigao veću visinu i uspeo se ka planinskim prevojima gde je sneg blistao na svetlosti zvezda.
Pratio je kablove žičare dok su se ovi uspinjali preko prevoja i spajali vrh visok devet hiljada metara sa sledećim preko čitave širine planinskog masiva. Na ovoj visini bilo je veoma hladno i Konzulu je bilo drago što je poneo dodatni Kasadov termalni plašt, dok je sedeo zguren pod njim i pazio da ne izloži meso ruku ili obraza. Gel osmotske maske rastezao mu se preko lica kao neki gladni simbiot, gutajući kiseonik tamo gde ga se malo moglo naći.
Bilo je to dovoljno. Konzul je disao sporo i duboko dok je leteo deset metara iznad ledom okovanih kablova. Nijedna kabina pod pritiskom nije prolazila žičarom i izolacija iznad glečera, oštrih vrhova i sa dolinama zaogrnutim senkama bila je takva da je od nje srce zastajalo. Konzulu je bilo drago što pokušava da obavi ovo putovanje, ako ništa drugo ono da bi poslednji put video Hiperionovu lepotu, neiskvarenu strašnom pretnjom Šrajka ili invazijom Proteranih.
Kabini žičare bilo je potrebno dvanaest sati da ih prebaci sa juga na sever. Uprkos maloj vazdušnoj brzini Hoking-prostirke od dvadeset klika na sat, Konzul je obavio prelaz za šest sati.
Osvit ga je uhvatio još iznad visokih vrhova. Naglo se probudio, shvativši u šoku da je sanjao dok je Hoking-prostirka letela ka vrhu koji se uzdizao još pet metara iznad njegove visine.
Konzul je mogao da vidi gromade i snežna polja pedeset metara ispred sebe. Crna ptica sa rasponom krila od tri metra - jedna od onih koje su lokalci zvali vesnicima - uzletela je sa svog ledenog gnezda i zalebdela u retkom vazduhu, uzvraćajući Konzulu pogled crnim, sitnim očima kada je on skrenuo strmo ulevo, osetio da je nešto popustilo u letačkoj opremi Hoking-prostirke i obrušio se trideset metara pre nego što su letačke niti pronašle uporište i ispravile tepih.
Konzul zgrabi rubove prostirke pobelelim prstima. Privezao je remen platnene torbe za pojas, inače bi torba pala na glečer duboko ispod.
Nije bilo nikakvog traga žičari. Konzul je, izgleda, predugo spavao, tako da je Hoking-prostirka odlebdela sa kursa. Na sekund se uspaničio, trgao prostirku ovamo, pa onamo, očajnički tražeći stazu izmeñu vrhova koji su ga okruživali kao zubi. Tada vide zlato sunca na padinama http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 116
ispred i sa desne strane, senke koje su skakale preko glečera i visoke tundre iza i s leva, i znao je da je i dalje na pravom putu. Iza ove konačne kičme visokih vrhova ležali su južni obronci. A iza toga...
Hoking-prostirka kao da je oklevala dok je Konzul lupkao po letačkim šarama i terao je naviše, ali uzdigla se u nevoljnim koracima sve dok nije nadletela poslednji vrh od devet hiljada metara i omogućila mu da vidi niže planine iza toga, koje su se spuštale u obronke na samo tri hiljade metara nadmorske visine. Konzul se spusti sa zahvalnošću.
Pronašao je žičaru koja je blistala na suncu, osam klika južno od mesta gde je ostavio Masiv Uzde. Kabine su nemo visile oko zapadnog terminala. Ispod, retke zgrade sela Hodočasnikov Počinak izgledale su napušteno kao i nekoliko dana ranije. Nije bilo nikakvog traga vetrokolima tamo gde su ih ostavili kraj niskog doka opruženog preko plićaka Mora Trave.
Konzul se spusti kraj doka, deaktivira Hoking-prostirku, protegnu noge uz malo bola pre nego što je smotao prostirku kako bi je smestio unutra, pa pronañe toalet u jednoj od napuštenih zgrada blizu obale. Kada je izišao, jutarnje sunce puzalo je niz obronke i brisalo tamu i poslednje senke.
Koliko god je mogao da vidi ka jugu i zapadu, prostiralo se More Trave, čija je besprekorna glatkoća bila naružena povremenim lahorom koji je slao nabore preko zelene površine, načas otkrivajući žućkastomrke i ultramarinske vlati ispod nje u pokretu tako sličnom talasu da je čovek očekivao da vidi penu na vrhu i ribu u skoku.
U Moru Trave nije bilo riba, ali bilo je travnatih zmija dugačkih dvadeset metara, i kada bi Konzula tamo izdala Hoking-prostirka, čak ni bezbedno sletanje ne bi značilo da bi zadugo ostao u životu.
Konzul razmota prostirku, postavi torbu iza sebe i stavi u dejstvo tepih. Ostao je srazmerno nisko, dvadeset pet metara iznad površine, ali ne tako nisko da bi travnata zmija pomislila od njega da je zgodan niskoleteći zalogaj. Vetrokolima je trebalo manje od jednog punog Hiperionovog dana da bi ih prebacila preko Mora, ali sa vetrom koji je često duvao sa severoistoka, to je pretpostavljalo poprilično vrludanja tamo-amo. Konzul je mogao da se opkladi da je u stanju da preleti ovaj najuži deo Mora za manje od petnaest sati. On zatapka po prednjim šarama kontrola i Hoking-prostirka ubrza.
Posle dvadeset minuta, planine su ostale za njim i obronci su se izgubili u izmaglici daljine.
Sat kasnije, vrhovi su počeli da čile dok im je zakrivljenje sveta skrivalo osnovu. Posle dva sata leta, Konzul je mogao da vidi samo najviše vrhove kao nerazaznatljivu, reckastu senku koja se uzdizala iz izmaglice.
Onda se More Trave raširilo na sva obzorja, nepromenljivo izuzev blagog mreškanja i nabiranja izazvanog povremenim lahorom. Ovde je bilo mnogo toplije nego na visoravni severno od Masiva Uzde. Konzul skinu termalni plašt, zatim kaput, pa džemper. Sunce je tuklo sa iznenañujućom snagom za tako visoke geografske širine. Konzul zapetlja po torbi, pronañe zgužvani i ulubljeni trorogi šešir koji je samo dva dana ranije nosio sa toliko samopouzdanja, pa ga nataknu na glavu kako bi se malo zaklonio od sunca. Čelo i proćelava lobanja već su mu bili opečeni.
Posle otprilike četiri sata leta, pojeo je svoj prvi obrok od početka putovanja, žvaćući bezukusne trake proteina iz porcije kao da su komadi file minjona. Voda je bila najukusniji deo obroka i Konzul je morao da se bori protiv poriva da isprazni sve boce u jednoj jedinoj orgiji ispijanja.
More trave prostiralo se ispod, iza i ispred. Konzul je dremao i budio se s trzajem svaki put kada bi osetio da pada, grabeći rubove krute Hoking-prostirke prstima. On shvati da je trebalo da se veže užetom koje je poneo u torbi, ali nije želeo da sleti - trava je bila oštra i visoka preko glave. Iako nije video nijedan izdajnički V-trag travnatih zmija, nije mogao da bude siguran da se one ne odmaraju i ne čekaju ispod.
Dokono se zapitao gde su otišla vetrokola. Vozilo je bilo potpuno automatsko i navodno ga je programirala Crkva Šrajka, jer oni su bili sponzori hodočašća. Kakve je druge obaveze ta stvar mogla da ima? Konzul zavrte glavom, sede uspravno i uštinu se za obraze. Uranjao je u snove i http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 117
izranjao iz njih još dok je razmišljao o vetrokolima. Petnaest sati činilo se kao sasvim kratko vreme dok je stajao i pričao o tome u Dolini Vremenskih Grobnica. On baci pogled na komlog; prošlo je pet sati.
Konzul podiže prostirku na dve stotine metara, potraži pažljivo trag zmije, a onda spusti prostirku tako da lebdi pet metara iznad trave. Zatim oprezno izvuče uže, napravi petlju, preñe na prednji deo tepiha, pa obmota nekoliko dužina oko njega, ostavivši ga dovoljno labavog da uvuče telo pre nego što zategne čvor.
U slučaju da prostirka padne, povez bi bio više nego beskoristan, ali obmotaji užeta oko njegovih leña davali su mu osećaj sigurnosti dok se naginjao napred da ponovo zatapka po letačkim šarama, ispravljao tepih na četrdeset metara i oslanjao obraz o toplu tkaninu. Sunce mu je prolazilo kroz prste i on shvati da će mu gole podlaktice biti strašno opečene.
Bio je previše umoran da sedne i spusti rukave.
Dunu vetar. Konzul je mogao da čuje šuštanje i klizanje pod sobom dok se trava njihala ili je, možda, nešto krupno gmizalo u blizini.
Bio je previše umoran da za to mari. Konzul zatvori oči i zaspa za manje od trideset sekundi.
Sanjao je svoj dom - svoj pravi dom - na Maui-Kovenantu i taj san bio je pun boja: plavo nebo bez dna, široko prostranstvo Južnog Mora, ultramarin koji je bledeo u zeleno tamo gde su počinjali Polutarni Plićaci, zaprepašćujuće zelenilo i crvenilo orhideja na pokretnim ostrvima koje ka severu gone delfini... izumrli posle invazije Hegemonije u vreme Konzulovog detinjstva, ali sasvim živi u njegovom snu, dok seku vodu u velikim skokovima koji šalju na hiljade prizmi svetla u ples u čistom vazduhu.
U svom snu, Konzul je ponovo bio dete i stajao je na najvišem nivou drvokuće na njihovom Ostrvu Prve Porodice. Baka Siri nalazila se kraj njega - ne ona kraljevska velika gospa koju je poznavao, već predivna mlada žena koju je upoznao njegov deda i u koju se zaljubio. Drvojedra su lepršala na sve jačem južnom vetru, koji je krdo pokretnih ostrva terao u odmerenoj formaciji kroz plave kanale ka Plićacima. Na samom severnom obzorju mogao je da vidi prva ostrva Polutarnog Arhipelaga kako se uzdižu zelena i stalna naspram večernjeg neba.
Siri mu dodirnu rame i pokaza na zapad.
Ostrva su gorela, tonula, i njihovo korenje-kobilice koprcalo se u nesvrsishodnom bolu.
Delfinski goniči su nestali. Sa neba je padala vatra kao kiša. Konzul je prepoznao zrake od milijardu volti dok su ovi pržili vazduh i ostavljali plavosive zaostale slike na njegovim mrežnjačama. Podvodne eksplozije obasjavale su okeane i slale hiljade riba i krhkih morskih stvorenja da poskakuju na površini u samrtnim grčevima.
"Zašto?" upita Baka Siri, ali njen glas bio je meki šapat tinejdžerke.
Konzul pokuša da odgovori, ali bez uspeha. Suze ga zaslepeše. On posegnu za njenom rukom, ali nje više tamo nije bilo, a osećaj da je ona nestala, da on nikada neće moći da iskupi svoje grehe, povredio ga je tako snažno da mu je bilo nemoguće da diše. Grlo mu je bilo zagušeno od emocija. Tada shvati da mu to dim prži oči i puni pluća; Porodično Ostrvo bilo je u požaru.
Dete koje je bilo Konzul zatetura se napred u plavocrnu tamu, tražeći slepo nekoga ko bi ga uhvatio za ruku i ohrabrio.
Neka ruka spusti se na njegovu. Nije bila Sirina. Ta ruka bila je nemoguće čvrsta dok ga je stezala. Prsti su bili sečiva.
Konzul se probudi gutajući vazduh.
Bio je mrak. Spavao je najmanje sedam sati. Boreći se sa užetom, on se uspravi u sedeći položaj i zagleda u sjaj displeja komloga.
Dvanaest sati. Spavao je dvanaest sati.
Svaki mišić u telu boleo ga je dok se naginjao da pogleda ispod. Hoking-prostirka držala je stalnu visinu od četrdeset metara, ali on nije imao pojma gde se nalazi. Pod njim su se uzdizala i spuštala niska brda. Prostirka mora da je prešla samo dva ili tri metra iznad nekih od njih; http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 118
narandžasta trava i kržljavi lišaj rasli su u sunñerastim pramenovima.
Negde, u nekom trenutku za proteklih nekoliko sati, prešao je preko južne obale Mora Trave, promašio malu luku Rub i dokove Reke Huli, gde je bila privezana njihova levitaciona barža, Benares.
Konzul nije imao kompas - kompasi su na Hiperionu bili beskorisni - a njegov komlog nije bio programiran kao inercioni pokazivač pravca. Planirao je da pronañe put natrag do Kitsa prateći Huli ka jugu i zapadu, vraćajući se napornom stazom njihovog hodočašća uzvodno, bez zavoja i krivina reke.
Sada je bio izgubljen.
Konzul spusti Hoking-prostirku na vrh niskog brda, siñe na čvrsto tle, zastenjavši od bola, i isključi tepih. Znao je da je do sada utrošena najmanje trećina naboja u letačkim nitima... možda i više. Nije imao pojma koliko prostirka gubi na delotvornosti sa starošću.
Brda su ličila na grube predele jugozapadno od Mora Trave, ali reci nije bilo ni traga. Komlog mu je saopštio da je mrak pao pre samo sat ili dva, ali Konzul nije na zapadu mogao da vidi nikakvu naznaku zalaska sunca. Nebo je bilo oblačno i zaklanjalo je i svetlost zvezda i svemirsku bitku.
"Prokletstvo", šapnu Konzul. Hodao je okolo sve dok mu se krvotok nije povratio, pomokrio se na rubu male padine i vratio se do prostirke da otpije iz boce s vodom. Razmisli.
Postavio je prostirku na kurs jugozapadno, tako da preñe More Trave kraj lučkog grada Ruba.
Ako je prosto preleteo Rub i reku dok je spavao, reka bi trebalo da mu se nalazi s leve strane. Ali ako je loše nanišanio pošto je napustio Hodočasnikov Počinak, ako je samo nekoliko stepeni skrenuo levo, onda je reka vijugala negde severoistočno, s njegove desne strane. Ako i bude pošao pogrešnim putem, na kraju će naići na neku oznaku na tlu - ako ništa drugo, ono na obalu Severne Grive - ali kašnjenje bi ga koštalo čitav jedan dan.
Konzul šutnu kamen i skrsti ruke. Vazduh je bio veoma svež posle vreline dana. Drhtanje ga natera da shvati da je polubolestan od sunčanice. On dodirnu skalp i povuče prste uz psovku.
Kojim putem?
Vetar je zviždao kroz nisku žalfiju i sunñerasti lišaj. Konzul oseti da je veoma udaljen od Vremenskih Grobnica i Šrajkove pretnje, ali prisustvo Sola, Direa, Heta Mastina, Bron i nestali Silenus i Kasad bili su mu preki pritisak u ramenima. Konzul se pridružio hodočašću u konačnom činu nihilizma, zbog besmislenog samoubistva koje će okončati njegov bol, bol zbog gubitka čak i seć anja na ženu i dete, ubijene za vreme Hegemonijinih mahinacija na Bresiji, i bol zbog znanja o sopstvenoj strašnoj izdaji - izdaji vlade kojoj je služio gotovo četiri decenije, izdaji Proteranih koji su mu verovali.
Konzul sede na kamen i oseti kako njegova nesvrsishodna mržnja prema samom sebi jenjava dok je mislio na Sola i njegovu bebu koji čekaju u Dolini Grobnica. On pomisli na Bron, tu hrabru ženu, ovaploćenje energije, koja leži bespomoćna sa tim strašnim pijavičastim izdankom Šrajkovog zla koji joj raste iz lobanje.
On sede, uključi prostirku i uzdiže se na osam stotina metara, tako blizu tavanici oblaka da je mogao da podigne ruku i da ih dodirne.
Trenutni procep u oblačnom prekrivaču daleko s njegove leve strane pokaza mu odblesak mreškanja. Huli je ležao oko pet klika južno.
Konzul strmo okrenu Hoking-prostirku ulevo, osetivši kako umorno zaštitno polje pokušava da ga potisne na tepih, ali sa većim osećanjem sigurnosti zbog još privezanog užeta. Deset minuta kasnije, bio je visoko iznad vode i obrušio se kako bi se uverio da je to široki Huli, a ne neka od pritoka.
Bio je to Huli. Svetleći paučinari sijali su u niskim, močvarnim oblastima duž obala. Visoke, zupčaste kule mrava-graditelja bacale su utvarne siluete naspram neba jedva tamnijeg od tla.
Konzul se uzdiže na dvadeset metara, otpi vodu iz boce i krenu nizvodno punom brzinom.
Osvit ga je zatekao ispod sela Dukoborova Šikara, gotovo kraj same prevodnice Karla, gde je http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 119
Kraljevski Transportni Kanal sekao zapadno ka severnim urbanim naseobinama i Grivi. Konzul je znao da odatle do prestonice ima manje od stotinu pedeset klika - ali to je i dalje značilo izluñujućih sedam sati zbog sporog kretanja Hoking-prostirke. Ovo je bila ona tačka putovanja na kojoj se nadao da će naići na vojnog letača u patroli, na jedan od putničkih dirižabala iz Najadove Šikare, ili čak na brzi motorni čamac koji bi mogao da preuzme. Ali duž obala Hulija nije bilo nikakvog znaka života, osim poneke zgrade u plamenu ili lojanica u dalekim prozorima. Na dokovima nije bilo niti jednog čamca. Obori za rečne mante iznad prevodnice bili su prazni, velika kapija otvorena ka struji, a nijedna transportna barža nije čekala tamo gde je reka postajala dvostruko šira nego što je bila uzvodno.
Koznul opsova i nastavi da leti.
Jutro je bilo divno i osvit je obasjavao niske oblake i isticao svaki grm i drvo niskim, vodoravnim svetlom. Konzulu se činilo da su meseci prošli otkad je poslednji put video pravo rastinje. Stabla vrše i poluhrasta uzdizala su se do veličanstvenih visina na dalekim liticama, dok je u naplavljenoj ravnici bogata svetlost hvatala milione zelenih izdanaka periskopskog pasulja koji su izbijali iz domorodačkih polja. Obale su bile obrasle korenom ženskog šumarka i plamenom paprati, i svaka grana i korenčić ocrtavali su se na oštroj svetlosti osvita.
Oblaci progutaše sunce. Poče kiša. Konzul namaknu ulubljeni trorogi šešir, zguri se pod Kasadovim dodatnim plaštom i nastavi da leti ka jugu na visini od stotinu metara.
Konzul pokuša da se seti. Koliko još ima mala Rejč el?
Uprkos jučerašnjem dugom spavanju, Konzulov um bio je težak od toksina zamora. Rejč el je imala č etiri dana kada su stigli u dolinu. A to je bilo... pre č etiri dana.
Konzul protrlja obraz, posegnu za bocom s vodom i vide da su sve prazne. Mogao je lako da se spusti i napuni boce na reci, ali nije želeo da gubi vreme. Opekline od sunca bolele su ga i terale ga da drhti dok mu je kiša kapala sa šešira.
Sol je rekao da ć e biti u redu ukoliko stignem da se vratim pre mraka. Rejč el je roñ ena posle dvadeset sati, prevedeno na Hiperionovo vreme. Ako je to tač no, ako nema greške, ima vremena več eras do osam. Konzul obrisa vodu sa obraza i obrva. Recimo da do Kitsa ima još sedam sati.
Sat ili dva da se brod oslobodi. Teo ć e pomoć i... on je sada Guverner-General. Mogu da ga ubedim u to da je u interesu Hegemonije da se suprotstavi nareñ enjima Gledstonove da se brod drži u karantinu. Ako bude neophodno, reć i ć u mu da mi je naredila da skujem zaveru sa Proteranima kako bih izdao Mrežu.
Recimo, deset sati plus petnaestominutni let brodom. Trebalo bi da ostane još najmanje sat do sutona. Rejč el ć e imati samo nekoliko minuta, ali... šta? Šta možemo da pokušamo osim spremišta za kriogensku fugu? Ništa. Mora biti tako. To je oduvek bila Solova poslednja prilika, uprkos upozorenjima lekara da to može da ubije dete. Ali onda, šta ć emo sa Bron?
Konzul je bio žedan. On smaknu plašt unazad, ali kiša je oslabila i nastavila da rominja, sitna, taman toliko da mu ovlaži usne i jezik i uzazove još veću žeñ. On tiho opsova i poče polako da se spušta. Možda će moći da lebdi iznad reke taman dovoljno dugo da napuni bocu.
Hoking-prostirka prestade da leti trideset metara iznad reke. Jedan sekund postepeno se spuštala, glatko kao tepih na blagoj travnatoj padini, a već sledećeg trena obrtala se i ponirala van kontrole, prostirka od dva metra i prestravljeni čovek izbačen sa njom kroz prozor desetospratnice.
Konzul vrisnu i pokuša da skoči, ali uže koje ga je vezivalo za tepih i remen platnene torbe vezan za njegov pojas zapetljaše ga u lepršavu masu Hoking-prostirke i on pade sa njom, prevrćući se i izvijajući poslednjih dvadeset metara, na tvrdu površinu Reke Huli koja ih je čekala.
29.
Sol Vejntraub bio je pun nade one noći kada je Konzul krenuo. Konačno su radili nešto. Ili pokušavali da urade. Sol nije verovao da su kriogenski trezori Konzulovog broda odgovor za http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 120
Rejčelin spas - medicinski stručnjaci na Renesansi Vektor istakli su krajnju opasnost tog postupka
- ali bilo je dobro imati alternativu, bilo kakvu alternativu. A Sol je smatrao da su dovoljno dugo bili pasivni i čekali po Šrajkovom nahoñenju, kao osuñeni kriminalci koji čekaju na giljotinu.
Unutrašnjost Sfinge izgledala je suviše varljiva te noći i Sol je izneo njihove stvari na široku granitnu verandu grobnice, gde su on i Dire pokušali da načine udobne ležajeve za Mastina i Bron, od ćebadi i plaštova, sa rancima umesto jastuka. Bronini medicinski monitori i dalje su pokazivali da nema nikakve moždane aktivnosti, dok joj je telo udobno počivalo. Mastin se okretao i bacakao u groznici.
"Šta mislite da je problem sa Templarom?" upita Dire. "Bolest?"
"Možda je to posledica obične izloženosti", reče Sol. "Pošto je bio otet sa vetrokola, shvatio je da luta po pustari i ovde, po Dolini Grobnica. Jeo je sneg da bi nadoknadio tečnost i nije imao nikakve hrane."
Dire klimnu glavom i proveri medicinski oblog SILE koji su pričvrstili sa unutrašnje strane Mastinove mišice. Indikatori su pokazivali stalno kapanje intravenoznog rastvora. "Ali izgleda da je reč o nečem drugom", reče Jezuit. "Gotovo o ludilu."
"Templari su gotovo telepatski u vezi sa svojim drvobrodovima", reče Sol. "Mora da je Glas Drveta Mastin malčice poludeo dok je posmatrao uništenje Igdrasila. Pogotovo ako je znao da je to zbog nečega neophodno."
Dire klimnu glavom i nastavi da kvasi sunñerom Templarevo voštano čelo. Prošla je ponoć i vetar je narastao, podižući prašinu boje cinobera u lenjim spiralama i stenjući oko krila i grubih ivica Sfinge. Grobnice su jarko svetlele, a onda gubile sjaj, sad jedna grobnica, potom druga, bez nekog uočljivog reda ili niza. Povremeno bi nalet vremenskih plima obuzeo oba čoveka, naterao ih da dahću i drže se za kamen, ali talas daja vu i vrtoglavice prošao bi trenutak kasnije. Nisu mogli da odu odatle, jer je Bron Lamija bila vezana za Sfing kablom zavarenim za njenu lobanju.
Negde pred zoru, oblaci su se razdvojili i nebo je postalo vidljivo, gusti grozdovi zvezda gotovo bolno jasni. Neko vreme, jedini znaci zaraćenih velikih flota bili su povremeni tragovi fuzije, uske dijamantne ogrebotine na oknu noći, ali tada cvetovi dalekih eksplozija počeše ponovo da se otvaraju i sat kasnije sjaj Grobnica potisnulo je nasilje odozgo.
"Šta mislite, ko će pobediti?" upita Otac Dire. Dva muškarca sedela su leñima oslonjena o kameni zid Sfinge, lica uzdignutih ka kupoli neba otkrivenoj meñu krilima grobnice povijenim napred.
Sol je trljao Rejčel leña, dok je ona spavala na stomaku, guze uzdignute pod tankim prekrivačima. "Po onome što drugi kažu, izgleda da je predodreñeno da Mreža pretrpi strašan rat."
"Dakle, vi verujete predviñanjima Savetodavnog Veća AI?"
Sol slegnu ramenima u tami. "Zaista ne znam ništa o politici... ili o preciznosti kojom Srž
predviña stvari. Ja sam samo nevažni naučnik iz malog koledža na jednom zabačenom svetu. Ali oseć am da nas čeka nešto strašno... da se neka gruba zver prikrada Vitlejemu kako bi se rodila."
Dire se osmehnu. "Jejts", reče. Osmeh se izgubi. "Pretpostavljam da je ovo mesto novi Vitlejem." On spusti pogled niz dolinu ka svetlucavim Grobnicama. "Proveo sam čitav život podučavajući o teorijama svetog Tejara o evoluciji ka Tački Omega. Umesto toga, imamo ovo.
Ljudska ludost na nebesima i strašni Antihrist koji čeka da nasledi ostalo."
"Mislite da je Šrajk Antihrist?"
Otac Dire osloni laktove na kolena i prekrsti ruke. "Ako nije, onda smo svi u nevolji." On se gorko nasmeja. "Ne tako davno, bio bih oduševljen da otkrijem Antihrista... čak i prisustvo neke protivbožanske sile poslužilo bi da podupre moju sve slabiju veru u bilo kakav oblik božanskog."
"A sad?" upita Sol tiho.
Dire raširi prste. "I ja sam bio razapet."
Sol pomisli na slike iz priče Lenara Hojta o Direu; na postarijeg Jezuitu koji sebe prikiva za tesla drvo i trpi godine bola i ponovnog rañanja radije nego da se preda DNK parazitu kruciformi koji mu je i sada zarivena ispod mesa na grudima.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 121
Dire spusti pogled s neba. "Nije bilo nikakve dobrodošlice nebeskog Oca", reče on tiho.
"Nikakvog ohrabrenja da bol i žrtvovanje bilo šta vrede. Samo bol. Bol, tama, a onda ponovo bol."
Solova ruka prestade da se pomera na bebinim leñima. "I to vas je nateralo da izgubite veru?"
Dire pogleda Sola. "Naprotiv, to me je nateralo da osetim da je vera tim važnija. Bol i tama sleduju nam još od Pada Čoveka. Ali mora da postoji neka nada da možemo da se uzdignemo na viši nivo... da svest može da evoluira do ravni blagonaklonije od njenog kontrapunkta vasione napete do ravnodušnosti."
Sol lagano klimnu glavom. "Sanjao sam jedan san za vreme Rejčeline duge bitke protiv Merlinove bolesti... moja žena Sarai sanjala je isti san... da sam pozvan da žrtvujem svoju jedinicu kćer."
"Da", reče Dire. "Preslušao sam Konzulov sažeti prikaz na disku."
"Onda znate kakav je bio moj odgovor", reče Sol. "Kao prvo, da se Abrahamova staza poslušnosti više ne može pratiti, čak i ako postoji Bog koji zahteva takvu poslušnost. Kao drugo, da smo nudili žrtve tom Bogu u isuviše pokolenja... da isplata u bolu mora da prestane."
"A opet, tu ste", reče Dire, mahnuvši ka dolini, ka Grobnicama, ka noći.
"Tu sam", saglasi se Sol. "Ali ne da bih pao ničice. Pre da bih video kakav odgovor ove sile imaju na moju odluku." On ponovo dodirnu kćerkina leña. "Rejčel je sada dan i po stara i sa svakim sekundom sve je mlaña. Ako je Šrajk tvorac takve surovosti, želim da se suočim sa njim, čak i ako on jeste taj vaš Antihrist. Ako postoji Bog i ako je on učinio to, prema njemu ću iskazati istovetni prezir."
"Možda smo već pokazali isuviše prezira", promrmlja Dire.
Sol podiže pogled ka desetak čioda žestoke svetlosti koje su se širile u naborima i udarnim talasima eksplozija plazme daleko u svemiru. "Voleo bih da posedujemo tehnologiju kojom bismo se ravnopravno borili protiv Boga", reče on tiho, uzdržano. "Zaskočili ga u njegovoj jazbini. Izborili se protiv svih nepravdi nagomilanih u čovečanstvu. Dopustili mu da izmeni svoju prepredenu nadmenost ili ga razneli do sto ñavola."
Otac Dire podiže obrvu, pa se blago osmehnu. "Znam kakav gnev osećate." Sveštenik nežno dodirnu Rejčelinu glavu. "Da probamo malo da odspavamo pre osvita, hoćemo li?"
Sol klimnu glavom, leže do deteta i navuče prekrivač do obraza. Čuo je kako Dire šapuće nešto što je moglo da bude tiho 'laku noć', ili možda molitva.
Sol dodirnu kćer, zatvori oči i zaspa.
Šrajk nije došao tokom noći. Niti je došao sledećeg jutra dok je sunce bojilo jugozapadne litice i dodirivalo vrh Kristalnog Monolita. Sol se probudio dok se sunčeva svetlost prikradala dolinom; zatekao je Direa kako spava kraj njega, Mastina i Bron još bez svesti. Rejčel se promeškoljila i zastenjala. Zaplakala je kao gladno novoroñenče. Sol je nahrani iz jednog od poslednjih pakovanja za hranjenje, povukavši najpre uzicu za podgrevanje i sačekavši trenutak da mleko poprimi temperaturu tela. Preko noći, na dolinu se spustila hladnoća i mraz je blistao na stepenicama Sfinge.
Rejčel je jela pohlepno i ispuštala tihe zvuke gukanja i sisanja koje je Sol pamtio iz vremena od više od pedeset godina ranije, kada ju je Sarai dojila. Kada je završila, Sol ju je pridržao da podrigne i ostavio je na ramenu dok se blago ljuljao napred-nazad.
Ostao joj je još dan i po.
Sol je bio veoma umoran. Stario je uprkos jednom jedinom Polsenovom tretmanu izvršenom pre jedne decenije. U vreme kada bi on i Sarai normalno bili osloboñeni roditeljskih obaveza -
kada im je jedinče diplomirala i otišla na arheološku iskopinu u Zabačenosti - Rejčel je postala žrtva Merlinove bolesti i roditeljstvo im je ubrzo ponovo zapalo. Krivulja tih obaveza rasla je kako su Sol i Sarai starili - potom samo Sol, posle vazdušnog sudara na Barnardovom Svetu - i on je sada bio veoma, veoma umoran. Ali uprkos tome, uprkos svemu, Sol je sa zanimanjem primetio da nije zažalio ni za jednim jedinim danom koji je proveo brinući se za svoju kćer.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 122
Ostao joj je još dan i po.
Otac Dire probudio se nešto kasnije i dva muškarca pripremiše doručak od razne konzervisane hrane koju je Bron donela sa sobom. Het Mastin nije se probudio, ali Dire mu je stavio pretposlednji medpak i Templar je počeo da prima fluide i IV hranljivi rastvor.
"Mislite da bi trebalo poslednji medpak da stavimo M. Lamiji?" upita Dire.
Sol uzdahnu i ponovo proveri monitore njenog komloga. "Mislim da ne bi, Pole. Prema ovome, nivo šećera u krvi je visok... nivo hranljivih materija takav je kao da je upravo pojela pristojan obrok."
"Ali kako?"
Sol zavrte glavom. "Možda je ta prokleta stvar neka vrsta pupčane vrpce." On mahnu ka kablu pričvršćenom za mesto gde se na njenoj lobanji nalazila nervna utičnica.
"I, šta ćemo danas?"
Sol pogleda u nebo koje je već bledelo u zelenu i lapisnu kupolu na koju su navikli na Hiperionu. "Čekaćemo", reče on.
Het Mastin se probudio u vrelini dana, neposredno pre nego što je sunce doseglo zenit.
Templar se uspravi u sedeći položaj i reče: "Drvo!"
Dire požuri uz stepenice sa mesta gde je hodao ispod. Sol podiže Rejčel sa mesta gde je ležala u senci blizu zida i premesti se do Mastina. Templareve oči bile su usredsreñene na nešto iznad litica. Sol pogleda tamo, ali mogao je da vidi samo sve bleñe nebo.
"Drvo!" uzviknu Templar ponovo, pa podiže jednu ogrubelu ruku.
Dire uhvati čoveka. "Halucinira. Misli da vidi Igdrasil, svoj drvobrod."
Het Mastin im se otimao iz ruku. "Ne, ne Igdrasil", prodahta on kroz sasušene usne, "Drvo.
Konačno Drvo. Drvo Bola!"
Oba muškarca tada podigoše pogled, ali nebo je bilo prazno, izuzev pramenova oblaka koje je vetar donosio sa jugozapada. U tom trenu, osetiše nalet vremenskih plima; Sol i sveštenik pognuše glave od iznenadne vrtoglavice. To proñe.
Het Mastin je pokušavao da ustane. Templareve oči još su bile usredsreñene na nešto u daljini.
Koža mu je bila tako vrela da su Sola pekle ruke.
"Uzmite poslednji medpak", reče oštro Sol. "Programirajte ultramorf i lek za groznicu." Dire požuri da ga posluša.
"Drvo Bola!" izusti Het Mastin. "Trebalo je ja da budem njegov Glas! Erg treba da ga goni kroz prostor i vreme! Biskup i Glas Velikog Drveta izabrali su mene! Ne smem ih izneveriti!" Na sekund se napinjao u Solovim rukama, a onda se srušio na kamenu verandu. "Ja sam Istinski Izabranik", šapnu on, dok ga je energija napuštala kao što vazduh napušta probušeni balon. "Ja moram da vodim Drvo Bola za vreme Ispaštanja." On zatvori oči.
Dire mu pričvrsti poslednji medpak, proveri da li je monitor podešen za osobenosti Templarevog metabolizma i telesne hemije, pa odape adrenalin i sedative. Sol se poguri iznad obličja u odori.
"To nije templarska terminologija ili teologija", reče Dire. "On koristi jezik Kulta Šrajka."
Sveštenik uhvati Solov pogled. "To objašnjava deo tajne... naročito iz Bronine priče. Iz nekog razloga, Templari su bili u dosluhu sa Crkvom Konačnog Ispaštanja... sa Kultom Šrajka."
Sol klimnu glavom, navuče sopstveni komlog Mastinu na ručni zglob i podesi monitor.
"Drvo Bola sigurno je čuveno Šrajkovo drvo trnja", promrmlja Dire, pogledavajući ka praznom nebu tamo gde je Mastin zurio. "Ali šta znači to da su on i erg odabrani da ga vode kroz prostor i vreme? Zar on zaista misli da može da upravlja Šrajkovim drvetom onako kako Templari upravljaju drvobrodovima? Zašto?"
"Moraćete da ga pitate u sledećem životu", reče Sol umorno. "Mrtav je."
Dire proveri monitore i dodade čitavoj skalameriji komlog Lenara Hojta. Pokušali su sa stimulansima za oživljavanje iz medpaka, masažom srca i disanjem usta na usta. Indikatori monitora nisu zatreptali. Het Mastin, Templarski Istinski Glas Drveta i Hodočasnik Šrajka, zaista http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 123
je bio mrtav.
Sačekali su jedan sat, sumnjičavi prema svemu u ovoj perverznoj Šrajkovoj dolini, ali kada su monitori počeli da pokazuju brzo raspadanje leša, zakopali su Mastina u plitki grob pedeset metara uz stazu prema ulazu u dolinu. Kasad je ostavio za sobom sklopivi ašov - označen kao
'oruñe za ukopavanje' u žargonu SILE - i muškarci su se smenjivali u kopanju i čuvanju Rejčel i Bron Lamije.
Dva muškarca, jedan od njih sa detetom u naručju, stajala su u senci gromade dok je Dire držao kratak govor pre nego što je zemlja nabačena na priručni pokrov od plastike.
"Nisam zaista poznavao M. Mastina", reče sveštenik. "Nismo bili iste vere. Ali bili smo istog zanimanja; Glas Drveta Mastin proveo je najveći deo života obavljajući ono što je smatrao Božjim poslom, u potrazi za Božjom voljom u zapisima Mjuira i lepotama prirode. Njegova vera bila je prava - iskušavana teškoćama, kaljena poslušnošću i, na kraju, zapečaćena žrtvovanjem."
Dire zastade i začkilji u nebo koje je poprimilo sivkasti metalni sjaj. "Molim te da primiš svog slugu, o Gospode. Dočekaj ga u naručje onako kako ćeš jednog dana dočekati nas, druge tvoje istraživače koji su se izgubili na putu. U ime Oca, Sina i Svetog Duha, amen."
Rejčel zaplaka. Sol krenu da šeta sa njom dok je Dire ašovom nabacivao zemlju na zavežljaj fiberplastike u ljudskom obliku.
Vratili su se do verande Sfinge i nežno premestili Bron u ono malo hladovine što je preostalo.
Nije bilo nikakvog načina da je zaklone od sunca kasnog popodneva, osim da je unesu u samu grobnicu, a nijedan od njih nije želeo to da učini.
"Konzul mora da je do sada prevalio najmanje pola puta do broda", reče sveštenik pošto je otpio dugi gutljaj vode. Čelo mu je bilo opaljeno suncem i obliveno znojem.
"Da", reče Sol.
"Sutra u ovo doba, trebalo bi da se vrati. Oslobodićemo Bron laserskim sekačima, a onda je smestiti u brodsku salu za hirurgiju. Možda se Rejčelino starenje unazad može zaustaviti u kriogenskom skladištu, uprkos onome što su rekli lekari."
"Da."
Dire spusti bocu s vodom i pogleda Sola. "Verujete li da će se to dogoditi?"
Sol mu uzvrati pogledom. "Ne."
Senke su se istezale sa jugozapadnih zidova litica. Vrelina dana zgusnula se u čvrstu stvar, a onda malo razišla. Oblaci su dolazili s juga.
Rejčel je spavala u senkama blizu vrata. Sol doñe do mesta gde je Pol Dire stajao i zurio niz dolinu, pa spusti svešteniku ruku na rame. "O čemu razmišljate, prijatelju?"
Dire se ne okrenu. "Razmišljam o tome da bih, samo da ne verujem kako je samoubistvo smrtni greh, okončao sve da omogućim mladome Hojtu da živi." On pogleda Sola i pokaza začetak osmeha. "Ali zar je to samoubistvo, ako će me parazit na mojim grudima... potom na njegovim grudima... jednog dana izvući dok se otimam i vrištim u sopstveno vaskrsnuće?"
"Zar bi to bio dar Hojtu", upita Sol tiho, "vratiti ga ovamo?"
Dire na trenutak ne reče ništa. Onda uhvati Sola za nadlakticu. "Mislim da ću prošetati."
"Kuda?" Sol zažmiri u gustu vrelinu pustinjskog popodneva. Čak i sa niskim prekrivačem oblaka, dolina je bila pećnica.
Sveštenik načini neodreñeni pokret rukom. "Niz dolinu. Vratiću se ubrzo."
"Pazite se", reče Sol. "I setite se: ako je Konzul naleteo na nekog patrolnog letača duž Hulija, mogao bi da se vrati već ovog popodneva."
Dire klimnu glavom, ode da uzme bocu s vodom i da nežno dodirne Rejčel, a onda siñe dugačkim stepeništem Sfinge, gazeći polako i pažljivo kao stari, stari čovek.
Sol ga je posmatrao kako odlazi, postaje sve manja i manja prilika, izobličena toplotnim talasima i daljinom. Onda Sol uzdahnu i vrati se da sedne kraj svoje kćeri.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 124
Pol Dire je pokušao da se drži senki, ali čak i tamo toplota je bila opresivna i njena težina ležala mu je kao veliki jaram na ramenima. Prošao je pored Grobnice od žada i krenuo stazom ka severnim liticama i Obelisku. Tanka senka te grobnice obojila je tamom ružičasti kamen i prašinu na dnu doline. Silazeći ponovo, birajući put kroz krš oko Kristalnog Monolita, Dire je pogledavao naviše dok je spori vetar pomerao razbijena okna i zviždao kroz pukotine visoko u licu grobnice.
Video je svoj odraz u nižim površinama i setio se da je čuo pesmu orgulja dok se večernji vetar uzdizao iz Pukotine kada je pronašao Bikure visoko na Visoravni Pinion. Kao da je čitav život prošao od tada. I jeste čitav život prošao od tada.
Dire je osećao oštećenja koja je rekonstrukcija kruciforme nanela njegovom umu i pamćenju.
Bilo je to mučno - ravno moždanom udaru bez nade u oporavak. Razmišljanje koje je nekada za njega predstavljalo dečju igru sada je zahtevalo izuzetnu usredsreñenost ili je jednostavno prevazilazilo njegove sposobnosti. Reči su mu izmicale. Osećanja su ga vukla sa istom iznenadnom silovitošću kao i vremenske plime. Nekoliko puta morao je da ostavi ostale hodočasnike i jeca u samoći iz razloga koji nije mogao da shvati.
Ostale hodočasnike. Sada su preostali samo Sol i dete. Otac Dire bi rado dao sopstveni život kada bi njih dvoje zbog toga bili pošteñeni. Zar je greh, pitao se, planirati sporazum sa Antihristom?
Sada se nalazio duboko u dolini, gotovo na mestu gde je ona skretala ka istoku u široki ćorsokak, gde je Šrajkova Palata bacala sopstveni lavirint senki preko kamenja. Staza je krivudala blizu severozapadnog zida dok je prolazila kraj Pećinskih Grobnica. Dire oseti svež
vazduh iz prve grobnice i iskušenje da uñe samo da bi se oporavio od vreline, zatvorio oči i odremao.
On nastavi da hoda.
Ulaz u drugu grobnicu imao je baroknije rezbarije u kamenu i Direa to podseti na drevnu baziliku koju je otkrio u Pukotini - ogromni krst i oltar gde su se retardirane Bikure 'klanjale'. One su se klanjale opscenoj besmrtnosti kruciforme, a ne prilici za istinsko Vaskrsnuće koje obećava Krst. Ali u č emu je razlika? Dire odmahnu glavom, pokušavajući da raščisti maglu i cinizam koji je pomračivao svaku misao. Staza je ovde vijugala naviše, kraj treće Pećinske Grobnice, najkraće i najmanje upečatljive od sve tri.
U trećoj Pećinskoj Grobnici bilo je svetla.
Dire stade, udahnu i baci pogled natrag niz dolinu. Sfinga je bila sasvim vidljiva gotovo kilometar dalje, ali on nije mogao jasno da razabere Sola u senkama. Za trenutak, Dire se zapita jesu li se oni to prethodnog dana sklonili u treć oj grobnici... i da li je neko od njih tamo ostavio fenjer.
Nije to bila treća grobnica. Ako se izuzme potraga za Kasadom, niko nije ušao u ovu grobnicu tri dana.
Otac Dire je znao da treba da prenebregne svetlost, da se vrati Solu, da bdi sa čovekom i njegovom kćerkom.
Ali Šrajk je svakom od ostalih došao zasebno. Zašto bih ja odbijao njegovo prizivanje?
Dire oseti vlagu na obrazu i shvati da plače, bezglasno, bezumno. On grubo obrisa suze nadlanicom i stade tamo stežući pesnice.
Moj intelekt bio je moja najveć a taština. Ja sam bio intelektualni Jezuit, siguran u tradiciju Tejara i Prasara. Č ak je i teologija koju sam naturao Crkvi, polaznicima semeništa i onoj nekolicini vernih koji su još slušali, naglašavala um, tu predivnu Tač ku Omega za svest. Boga kao mudar algoritam.
Pa, neke stvar su iznad intelekta, Pole.
Dire uñe u treću Pećinsku Grobnicu.
Sol se trgnu i probudi, siguran da mu se neko prikrada.
On skoči na noge i pogleda oko sebe. Rejčel se oglašavala tihim zvucima, budeći se iz dremeža istovremeno kad i njen otac. Bron Lamija ležala je nepokretno tamo gde ju je ostavio i http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 125
medicinski indikatori još su svetleli zeleno, sa ravnim, crvenim očitavanjem moždane aktivnosti.
Spavao je najmanje jedan sat; senke su dopuzale preko dna doline i samo je vrh Sfinge još bio obasjan suncem koje se oslobodilo oblaka. Pruge svetlosti padale su koso kroz ulaz u dolinu i osvetljavale suprotne zidove litice. Vetar je jačao.
Ali ništa se nije pomeralo u dolini.
Sol podiže Rejčel, zaljulja je dok je plakala, pa strča niz stepenice, pogleda iza Sfinge i ka drugim Grobnicama.
"Pole!" Glas mu odjeknu od stenja. Vetar je dizao prašinu iza Grobnice od žada, ali ništa drugo nije se pomeralo. Sol je još osećao da mu se nešto prikrada, da ga neko posmatra.
Rejčel vrisnu i uskoprca mu se u rukama, sa visokim, tankim piskom novoroñenčeta. Sol baci pogled na komlog. Za jedan sat biće jedan dan stara. On potraži Konzulov brod na nebu, tiho opsova sam sebe i vrati se do ulaza u Sfingu kako bi bebi promenio pelenu, pogledao kako je Bron, izvukao pakovanje za hranjenje iz torbe i zgrabio ogrtač. Toplina se brzo gubila posle nestanka sunca.
U preostalih pola sata sutona, Sol se brzo kretao dolinom, izvikivao Direovo ime i virio u Grobnice, ne ulazeći u njih. Pored Grobnice od žada, u kojoj je Hojt bio ubijen i čiji su bokovi već počeli da svetlucaju mlečnozeleno. Pored tamnog Obeliska, čija je senka bila bačena visoko na jugoistočni zid litice. Pored Kristalnog Monolita, čiji su gornji delovi sijali na poslednjim ostacima dnevnog svetla, a onda gasnuli dok je sunce zalazilo negde iza Grada Pesnika. U
iznenadnoj hladnoći i tišini večeri, kod Pećinskih Grobnica, Sol je vikao u svaku od njih i osećao plesnivi vazduh na licu kao hladan dah iz otvorenih usta.
Bez odgovora.
Na poslednjem svetlu sutona, oko krivine u dolini, ponovo je vikao, ka haosu sečiva i potpornih stubova Šrajkove Palate, mračne i zlokobne u sve većoj povrčini. Zastao je na ulazu, pokušavajući da razabere senke crne kao mastilo, tornjeve, grede-nosače i pilone, pa viknu i u mračnu unutrašnjost; odgovori mu samo odjek. Rejčel ponovo zaplaka.
Osećajući jezu na potiljku, stao je da se drhtavo osvrće kako bi iznenadio nevidljivog posmatrača, ali video je samo sve dublje senke i prve noćne zvezde gore, izmeñu oblaka; potom je pohitao natrag dolinom ka Sfingi, isprva brzim korakom, a onda gotovo trkom pored Grobnice od žada, uz večernji vetar koji je narastao sa zvukom dečjeg vriska.
" Prokletstvo!" prodahta Sol kada je stigao do najvišeg stepenika Sfinge.
Bron Lamija je nestala. Nije bilo nikakvog traga ni njenom telu ni metalnoj pupčanoj vrpci.
Držeći Rejčel čvrsto, Sol zapetlja po rancu u potrazi za ručnom svetiljkom.
Deset metara niz središnji hodnik, Sol pronañe ćebe u koje je Bron bila umotana. Iza toga, ništa. Hodnici su se granali i skretali, sad širi, sad uži, dok se tavanica spuštala sve dok Sol nije bio primoran da puzi i drži bebu u desnoj ruci tako da joj obraz bude uz njegov. Mrzeo je što se nalazi u ovoj grobnici. Srce mu je tuklo tako žestoko da je napola očekivao da ga na licu mesta zadesi infarkt.
Poslednji hodnik suzio se ni u šta. Tamo gde je metalni kabl vijugao u kamen, sada se nalazio samo kamen.
Sol stavi ručnu svetiljku meñu zube i pljesnu po steni, pogura gromade veličine kuće kao da će se tu otvoriti neki tajni prolaz i otkriti tunele.
Ništa.
Sol zagrli Rejčel snažnije, krenu natrag, skrenu nekoliko puta pogrešno i srce mu zalupa još
neobuzdanije na pomisao da se izgubio. Tada se nañoše u hodniku koji je prepoznao, zatim u glavnom hodniku, a onda napolje.
Odneo je dete do podnožja stepenica i dalje od Sfinge. Stao je na ulazu u dolinu, seo na niski kamen i zabrektao, boreći se za dah. Rejčelin obraz još je ležao uz njegov vrat i beba se nije oglašavala nikakvim zvukom, niti pravila ikakve pokrete osim blagog svijanja prstiju uz njegovu bradu.
Vetar je duvao iz pustara iza njega. Oblaci su se otvarali nad njim, zatim zatvarali i skrivali http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 126
zvezde, tako da je jedina svetlost poticala od bolesnog sjaja Vremenskih Grobnica. Sol se plašio da će divlji udarci njegovog srca uplašiti bebu, ali Rejčel se i dalje mirno svijala uz njega i njena toplota bila je opipljivo ohrabrenje.
"Prokletstvo", šapnu Sol. Mario je za Bron Lamiju. Mario je za sve hodočasnike, a njih sada više nije bilo. Solove akademske decenije uslovile su ga tako da lovi obrasce u dogañajima, moralnu pouku u prihvaćenoj steni iskustva, ali u dogañajima na Hiperionu nije bilo nikakvog obrasca - samo zbrka i smrt.
Sol je ljuljao dete i gledao u pustare, razmišljao o tome da smesta napusti ovo mesto... da ode do mrtvog grada ili Utvrñenja Hronos... da ode severoistočno do Litorala ili jugoistočno do mesta gde se Masiv Uzde spajao sa morem. Sol podiže drhtavu ruku do lica i protrlja obraz; u divljini neće biti nikakvog spasenja. Martin Silenus nije našao spas u odlasku iz doline. Javljali su o tome da je Šrajk viñen južno, daleko od Masiva Uzde - čak kod Endimiona i drugih južnih gradova - a čak da ih čudovište i poštedi, izgladnjivanje i žeñ neće. Sol bi mogao da preživi na bilju, mesu glodara i otopinama sa visija - ali Rejčelina zaliha mleka bila je ograničena, čak i sa zalihama koje je Bron donela iz Utvrñenja. Tada shvati da zalihe mleka nisu važne...
Bić u sam za manje od jednog dana. Sol priguši jecaj kada ga pogodi ta misao. Odlučnost da spase dete dovela ga je kroz dve i po decenije i stotinu puta toliko svetlosnih godina. Njegova rešenost da Rejčel vrati život i zdravlje bila je gotovo opipljiva sila, žestoka energija koju su on i Sarai delili i koju je on održavao u životu onako kako sveštenik u hramu održava sveti plamen.
Ne, tako mu Boga, postojao je obrazac u stvarima, moralna podloga ovog niza naizgled nasumičnih dogañaja, i Sol Vejntraub bio je spreman da se opkladi u svoj život i život svoje kćeri da je tako.
Sol ustade, siñe polako stazom do Sfinge, pope se uz stepenice, pronañe termalni plašt i ćebad, pa napravi gnezdo za njih dvoje na najvišem stepeniku dok su vetrovi Hiperiona zavijali, a Vremenske Grobnice jače sijale.
Rejčel mu je ležala na grudima i stomaku, sa obrazom na njegovom ramenu, i majušne šake skupljale su joj se i opuštale dok je napuštala svet i prelazila u zemlju dečjih snova. Sol začu nežno disanje dok je dublje tonula u san, začu meki zvuk mehurića pljuvačke koje je pravio njen dah. Nešto kasnije, on popusti sopstvenu vezu sa svetom i pridruži joj se u snu.
30.
Sol je sanjao san zbog kog je patio od dana kada je Rejčel bila zaražena Merlinovom bolešću.
Hodao je ogromnom grañevinom, gde su se stubovi veličine stabala sekvoje uzdizali u pomrčinu i gde je grimizna svetlost padala u punim prugama odnekud odozgo. Začu se zvuk džinovske paljevine, kao da gore čitavi svetovi. Pred njim su sijala dva ovala najdublje crvene boje.
Sol je poznavao to mesto. Znao je da će napred pronaći oltar na kome leži Rejčel - Rejčel u svojim dvadesetim godinama, bez svesti - a onda će se začuti Glas koji zahteva.
Sol stade na niskom balkonu i zagleda se dole u poznati prizor. Njegova kćer, žena sa kojom su se on i Sarai oprostili kada je krenula da obavi postdiplomski rad na dalekom Hiperionu, ležala je naga na širokoj kamenoj ploči. Iznad njih lebdele su istovetne crvene Šrajkove oči. Na oltaru je ležao dugački, krivi nož sačinjen od naoštrene kosti. Tada se začu Glas:
" Sole! Uzmi svoju kć er, svoju kć er jedinicu, Rejč el, koju voliš, pa idi na svet zvani Hiperion i ponudi je tamo kao žrtvu na jednom od mesta o kojima ć u ti prič ati. "
Solove ruke drhtale su od gneva i jada. On se uhvati za kosu i viknu u tamu, ponavljajući ono što je već ranije govorio tom glasu:
" Neć e biti više nikakvih ponuda, ni dece ni roditelja. Neć e biti više nikakvih žrtvovanja. Prošlo je vreme za poslušnost i ispaštanje. Pomozi nam kao prijatelj ili odlazi! "
U prethodnim snovima, posle toga čuo se zvuk vetra i izolovanosti, sa strašnim koracima koji se gube u tami. Ali ovaj put san je ustrajavao, oltar je zatrepereo i najednom ostao prazan izuzev koštanog noža. Istovetne crvene oči još su lebdele visoko iznad, rubini puni vatre, veliki kao http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 127
svetovi.
" Sole, slušaj", začu se Glas, sada moduliran tako da ne tutnji sa velike visine, već gotovo da mu šapuće u uho, " buduć nost č oveč anstva zavisi od tvog izbora. Možeš li ponuditi Rejč el iz ljubavi, ako već ne iz poslušnosti? "
Sol je čuo odgovor u svom umu pre nego što je i potražio reči. Neće biti više nikakvih žrtvi.
Ne danas. Niti bilo kog dana. Čovečanstvo je dovoljno propatilo zbog svoje ljubavi prema bogovima, zbog svoje duge potrage za Bogom. Pomislio je na mnoge vekove koje su pripadnici njegovog naroda, Jevreji, proveli u pregovorima sa Bogom, žaleći se, zanovetajući, kudeći nepravednost stvari, ali uvek - uvek - vraćajući se poslušnosti bez obzira na cenu. Pokolenja su umirala u pećnicama mržnje. Buduća pokolenja nosila su ožiljke hladne vatre zračenja i obnovljene mržnje.
Ne ovaj put. Niti ikada više.
"Kaži da, Tata."
Sol se trže na dodir ruke koji je osetio na svojoj. Njegova kćer, Rejčel, stajala je kraj njega, ni beba, ni odrasla, već osmogodišnjakinja koju je dvaput upoznao - dok je rasla i dok je starila unazad kroz taj uzrast pod dejstvom Merlinove bolesti - Rejčel sa svetlosmeñom kosom vezanom pozadi u jednostavnu pletenicu, nisko, meko obličje u tunici za igranje od ispranog teksas-platna i dečjim patikama.
Sol je uze za ruku, stegnu onoliko koliko je smeo, a da je ne zaboli, i oseti da mu je uzvratila stisak. Ovo nije bila nikakva opsena, nikakva konačna Šrajkova surovost. Ovo je bila njegova kćer.
"Kaži da, Tata."
Sol je rešio Abrahamov problem poslušnosti Bogu koji je postao zao. Poslušnost više nije mogla da predstavlja vrhunac odnosa izmeñu čovečanstva i njegovog božanstva. Ali šta kada dete odabrano za takvo žrtvovanje zahteva poslušnost tom Božjem hiru?
Sol kleknu kraj svoje kćeri i raširi ruke. "Rejčel."
Ona ga zagrli sa energijom koje se sećao iz bezbroj takvih zagrljaja, sa bradom iznad njegovog ramena, ruku snažnih od siline ljubavi. "Molim te, tata, moramo reći da."
Sol nastavi da je grli, sa njenim mršavim rukama oko sebe i toplinom njenog obraza uz svoj.
Plakao je nemo i osećao da su mu obrazi i kratka brada vlažni, ali nije hteo da je pusti ni na sekund koliko bi trebalo da obriše suze.
"Volim te, Tata", šapnu Rejčel.
On tada ustade, obrisa lice pokretom nadlanice i poče da se spušta sa njom niz dugo stepenište ka oltaru.
Sol se probudi sa osećajem da pada i posegnu za bebom. Ona mu je spavala na grudima, stisnutih pesnica, sa palcem u ustima, ali kada je počeo da se pridiže, ona se probudi sa plačem i refleksom izvijanja kao i svako novoroñenče. Sol ustade, zbaci ćebad i plašt oko sebe, držeći Rejčel čvrsto uza se.
Bio je dan. Pozno jutro, sigurno. Spavali su dok je noć umirala, a sunčeva se svetlost prikradala u dolinu i preko Grobnica. Sfinga se zgurila iznad njih kao neka grabljiva zver, sa moćnim prednjim nogama opruženim s obe strane stepeništa na kome su spavali.
Rejčel je plakala, dok joj se lice grčilo od šoka buñenja, gladi i straha koji je osećala u svom ocu. Sol je stajao na jakom sunčevom svetlu i ljuljao je. Otišao je do najviše stepenice Sfinge, promenio joj pelenu, zagrejao jedno od poslednjih pakovanja za hranjenje, davao joj ga sve dok joj plač nije prerastao u tihe zvuke sisanja, podigao je da podrigne i šetao je okolo sve dok ponovo nije utonula u san.
Preostalo je još manje od deset sati do njenog 'roñendana'. Manje od deset sati do sutona i poslednjih nekoliko minuta života njegove kćeri. Ne prvi put, Sol požele da su Vremenske Grobnice velike staklene zgrade koje simbolizuju kosmos i božanstvo koje njime upravlja. Sol bi te grañevine gañao kamenjem sve dok je i poslednje okno čitavo.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 128
On pokuša da se seti pojedinosti svog sna, ali toplina i ohrabrenje iz njega izgubilo se na oštrom svetlu Hiperionovog sunca. Sećao se samo Rejčelinog šapata i preklinjanja. Na pomisao da je ponudi Šrajku, Sola zabole stomak od užasa. "U redu je", šapnu joj on dok se trzala i uzdisala, još jednom na putu ka varljivom skloništu sna. "U redu je, malena. Konzulov brod ubrzo će stići ovamo. Brod će stići svakog minuta."
Konzulov brod nije stigao do podneva. Konzulov brod nije stigao ni do sredine popodneva.
Sol je hodao dnom doline, dozivao one koji su nestali, pevao poluzaboravljene pesme kada bi se Rejčel probudila, pevušio uspavanke dok je tonula natrag u san. Njegova kćer bila je tako majušna i laka: šest funti i tri unce, devetnaest inča na roñenju, sećao se i smešio drevnim mernim jedinicama svog drevnog doma, Barnardovog Sveta.
U pozno popodne, on se trže iz poludremeža u senci ispružene Sfingine šape i stade sa Rejčel koja mu se budila u rukama dok je svemirska letelica prelazila u luku kupolom neba duboke boje lapisa.
"Stigao je!" uzviknu on, i Rejčel se promeškolji i uskoprca kao da želi da mu odgovori.
Linija plavog plamena fuzije sijala je onom silovitošću dnevne svetlosti koju imaju samo svemirske letelice u atmosferi. Sol je poskakivao gore-dole, prvi put ispunjen olakšanjem posle mnogo dana. Vikao je i skakao sve dok Rejčel nije zaplakala uznemirena. Sol stade, podiže je visoko, znajući da beba još ne može da usmeri pogled, ali u želji da ona vidi lepotu broda koji se spuštao u luku iznad dalekog planinskog lanca i obrušavao se ka visokoj pustinji.
"Uspeo je!" viknu Sol. "Dolazi! Brod će..."
Tri teška praska razlegoše se dolinom skoro istovremeno; prva dva poticala su od istovetnog probijanja zida dok je svemirska letelica usporavala, a njen 'otisak stopala' jurio ispred nje. Treći je bio prasak uništenja.
Sol je zurio dok je blistava čioda na vrh dugačkog traga fuzije najednom narastala jarka kao sunce, širila se u plameni oblak i ključale gasove, a onda strmoglavila ka dalekoj pustinji u deset hiljada zapaljenih komada. On trepnu da ukloni odjeke na mrežnjačama, dok je Rejčel i dalje plakala.
"Bože moj", šapnu Sol. "Bože moj." Potpuno uništenje svemirske letelice nije se moglo poreći.
Sekundarne eksplozije procepiše vazduh, čak i sa daljine od trideset kilometara, dok su komadi padali ka pustinji, planinama i Moru Trave iza njih, ostavljajući za sobom trag dima i plamena.
"Bože moj."
Sol sede na topli pesak. Bio je previše iscrpljen da bi plakao, previše prazan za bilo šta drugo osim da ljulja svoje dete dok ono ne prestane da plače.
Deset minuta kasnije, Sol podiže pogled dok su još dva traga fuzije gorela na nebu, pružajući se od zenita ka jugu. Jedan od njih eksplodira, suviše daleko da ga zvuk dosegne. Drugi se spusti van vidokruga ispod južnih litica, iza Masiva Uzde.
"Možda to i nije bio Konzul", šapnu Sol. "Možda je to bila invazija Proteranih. Možda će Konzulov brod tek doći po nas."
Ali brod nije došao ni do poznog popodneva. Nije došao ni kada je svetlost malog Hiperionovog sunca obasjavala zid litice, a senke dosezale Sola na najvišem stepeniku Sfinge.
Nije došao ni kada je dolina zapala u senku.
Rejčel je bila roñena manje od trideset minuta od ovog sekunda. Sol joj proveri pelenu, vide da je suva i nahrani je iz pakovanja za hranjenje. Dok je jela, gledala ga je odozdo krupnim, tamnim očima i kao da mu je pretraživala lice. Sol se seti prvih nekoliko minuta kada ju je držao, dok se Sarai odmarala pod zagrejanim prekrivačima; bebine plamteće oči tada su se utisnule u njega sa istim ovakvim pitanjima i zaprepašćenjem zbog sveta koji je zatekla.
Večernji vetar doneo je oblake koji su se brzo gomilali nad dolinom. Tutnjava na jugozapadu čula se najpre kao daleka grmljavina, a onda mučno pravilno, kao artiljerija, u nizu najverovatnije nuklearnih ili plazma-eksplozija pet stotina ili više klika južno. Sol je pretraživao nebo izmeñu niskih oblaka i hvatao načas prizor vatrenih meteorskih tragova koji su se u lukovima pružali http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 129
iznad njega: verovatno balistički projektili ili padobrodovi. U svakom slučaju, smrt za Hiperion.
Sol je to prenebregao. Tiho je pevao za Rejčel, dok je ona dovršavala hranjenje. Otišao je do početka doline, ali sada se sporo vraćao ka Sfingi. Grobnice su sijale kao nikada ranije, mreškajući se u oštrom svetlu neonskih gasova podstaknutih elektronima. Gore, poslednje pruge sunca na zalasku menjale su niske oblake u tavanicu pastelnih plamenova.
Ostalo je još manje od tri minuta do poslednje proslave Rejčelinog roñenja. Čak i da Konzulov brod sada stigne, Sol je znao da ne bi imao vremena da se ukrca na njega niti da smesti dete u kriogenski san.
Nije to ni želeo.
Sol se lagano pope stepenicama do Sfinge, shvativši da je Rejčel išla ovuda pre dvadeset šest standardnih godina, ni ne pomišljajući na sudbinu koja ju je čekala u mračnoj kripti.
On zastade na najvišem stepeniku i udahnu. Svetlost sunca bila je opipljiva stvar i ispunjavala je nebo i palila krila i gornju masu Sfinge. Sama grobnica kao da je odavala svetlost koju je uskladištila, poput kamenja Hebronove pustinje, gde je Sol lutao po divljini godinama pre toga, u potrazi za prosvetljenjem, da bi pronašao samo jad. Vazduh je trepereo od svetlosti, a vetar je i dalje jačao i nosio pesak preko dna doline, da bi potom popustio.
Sol kleknu na jedno koleno na najvišem stepeniku i strgnu Rejčelin prekrivač, tako da je dete sada bilo samo u svojoj mekoj, pamučnoj odeći za novoroñenče. U pelenama.
Rejčel mu se promeškolji u rukama. Lice joj je bilo ljubičasto i glatko, ruke majušne i crvene od napora stiskanja i opuštanja. Sol se seti da je izgledala upravo ovako dok mu je lekar pružao dete i dok je on zurio u svoju tek roñenu kćer baš kao što je zurio i sada, a onda ju je spustio na Sarain stomak, tako da može da je vidi i majka.
"Ah, Bože", prodahta Sol i spusti se i na drugo koleno, sada zaista kleknuvši.
Čitava dolina drhtala je kao od zemljotresa. Sol je mogao i dalje da čuje neodreñene eksplozije daleko na jugu. Ali sada ga je više brinuo strašni sjaj iz Sfinge. Solova senka skočila je pedeset metara iza njega niz stepenište i preko dna doline, dok je grobnica pulsirala i vibrirala svetlošću.
Krajičkom oka, Sol je mogao da vidi da i ostale Grobnice sijaju podjednako snažno - ogromni, barokni reaktori u poslednjim sekundima pre nuklearnog topljenja.
Ulaz u Sfingu pulsirao je plavom, zatim ljubičastom, pa onda strašnom belom bojom. Iza Sfinge, na zidu visoravni iznad Doline Vremenskih Grobnica, nemoguće drvo zatreperi u postojanje, sa ogromnim stablom i oštrim čeličnim granama koje su se uzdizale u sjajne oblake i iznad njih. Sol brzo pogleda, vide trnje dugačko tri metra i stravične plodove na njemu, a onda vrati pogled ulazu u Sfingu.
Negde je zavijao vetar i tutnjala grmljavina. Negde je prašina boje cinobera letela nalik na zavese sasušene krvi u strašnoj svetlosti Grobnica. Negde su se čuli povici glasova i hor krikova.
Sol je prenebregao sve to. Oči su mu bile prikovane za kćerkino lice i, iza nje, za senku koja je sad ispunjavala blistavi ulaz u grobnicu.
Pojavio se Šrajk. Stvorenje je moralo da se sagne kako bi njegovo glomazno trometarsko telo i čelična sečiva prošla ispod vrha vrata. On kroči na gornju verandu Sfinge i krenu napred, delom stvorenje, delom kip koji korača sa strašnom odlučnošću noćne more.
Umiruće svetlo odozgo mreškalo se na leñnom oklopu stvorenja, spuštalo u kaskadama preko zakrivljene ploče na grudima do čeličnog trnja, treperilo na sečivima prstiju i skalpelima koji su se uzdizali sa svakog zgloba. Sol prigrli Rejčel na grudi i zagleda se u crvene peći sa mnoštvom površina koje su Šrajku služile kao oči. Zalazak sunca izbledeo je u krvavo crveni sjaj iz Solovog ponavljanog sna.
Šrajkova glava malo se okrenu, obrnu se bez trenja i zarotira devedeset stepeni udesno, devedeset stepeni ulevo, kao da stvorenje osmatra svoje imanje.
Šrajk načini tri koraka napred i zaustavi se na manje od dva metra od Sola. Četiri ruke stvorenja saviše se i podigoše, dok su se sečiva prstiju otvarala.
Sol čvrsto privi Rejčel uz sebe. Koža joj je bila vlažna, lice puno modrica i mrlja od naprezanja pri roñenju. Ostale su još samo sekunde. Oči su joj zasebno tražile žižu, a onda kao da http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 130
su se usredsredile na Sola.
Kaži da, Tata. Sol se seti sna.
Šrajkova glava spuštala se sve dok rubinske oči u toj strašnoj masci nisu zurile samo u Sola i njegovo dete. Vilice od žive blago se razdvojiše i pokazaše naslage i nivoe čeličnih zuba. Četiri ruke pokrenuše se napred, sa metalnim dlanovima okrenutim nagore, pa zastaše na pola metra od Solovog lica.
Kaži da, Tata. Sol se seti sna, seti se kćerkinog zagrljaja i shvati da na kraju - kada sve drugo bude prah - odanost onima koje volimo jedino je što možemo poneti sa sobom u grob. Vera -
istinska vera - predstavljala je ubeñenost u tu ljubav.
Sol podiže svoju novoroñenu i umiruću kćer, staru samo nekoliko sekundi, dok je ona vriskala u svom prvom i poslednjem dahu, i predade je Šrajku.
Odsustvo njene male težine pogodi Sola strašnom vrtoglavicom.
Šrajk podiže Rejčel, načini korak unazad i obavi ga svetlost.
Iza Sfinge, drvo trnja prestade da treperi, premesti se u fazu sa sada i doñe u stravičnu žižu.
Sol kroči napred, preklinjući rukama, kada Šrajk stupi natrag u sjaj i nestade. Eksplozije namreškaše oblake i baciše Sola na kolena udarnim talasom pritiska.
Iza njega, oko njega, Vremenske Grobnice su se otvarale.
TREĆI DEO
31
Probudio sam se i nisam bio zadovoljan time što su me probudili.
Kada sam se prevrnuo, zažmirkao i opsovao iznenadnu invaziju svetla, ugledao sam Lija Hanta kako sedi na rubu kreveta i drži i dalje ubrizgavač aerosola u ruci.
"Uzeli ste dovoljno pilula za spavanje da čitav dan ostanete u krevetu", reče on. "Diž'te se na noge lagane."
Sedoh, protrljah jutarnje čekinje na obrazima i začkiljih se u Hanta. "Ko vam je, do ñavola, dao pravo da uñete u moju sobu?" Sam napor govora naterao me je da se zakašljem i nisam prestao sve dok se Hant nije vratio iz kupatila sa čašom vode.
"Evo."
Popih, uzalud pokušavajući da projektujem gnev i zaprepašćenje izmeñu grčeva kašlja. Ostaci snova bežali su kao jutarnje izmaglice. Osetih kako se na mene spušta strašan osećaj gubitka.
"Obucite se", reče Hant, stojeći. "CEO želi da budete u njenim odajama za dvadeset minuta.
Dok ste vi spavali, dogodile su se razne stvari."
"Kakve stvari?" Protrljah oči i proñoh prstima kroz zamršenu kosu.
Hant se uzdržano osmehnu. "Pristupite datasferi. A onda, što je moguće pre, doñite u odaje Gledstonove. Dvadeset minuta, Severne." On ode.
Pristupio sam datasferi. Mesto ulaska u datasferu može se zamisliti kao deo okeana Stare Zemlje u različitim nivoima turbulencije. U normalnim danima bilo je to mirno more namreškano zanimljivim šarama. U krizama, bili su tu uzburkanost i zapenjeni talasi. Danas je duvao uragan.
Na ulazak bilo kojim pristupnim putem moralo se sačekati, zbrka je vladala u sudaru talasa ažuriranja, matriks datumravni podivljao je od premeštanja depozita i velikih transfera kredita, a SveStvar, normalno višeslojno zujanje informacija i političkih rasprava, bila je razjareni vetar zbrke, napuštenih referenci i zastarelih pozicionih šablona koji su jurili kao rascepkani oblaci.
"Bože blagi", šapnuo sam i prekinuo pristup, ali pritisak naleta informacija i dalje mi je bubnjao u kolima implanta i u mozgu. Rat. Iznenadni napad. Predstojeće uništenje Mreže.
Pominjanje suñenja Gledstonovoj zbog veleizdaje. Neredi na mnoštvu svetova. Pobune Kulta Šrajka na Lususu. Flota SILE koja napušta Hiperionov sistem u očajničkoj akciji zaštite pozadine, ali prekasno, prekasno. Hiperion već pod napadom. Strah od upada kroz dalekobacače.
Ustadoh, otrčah nag do tuša i oprah se zvukom za rekordno vreme. Hant ili neko drugi ostavio je formalno sivo odelo i ogrtač, pa se sada žurno obukoh i istrljah mokru kosu tako da su mi http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 131
vlažni uvojci padali na okovratnik.
Ne bi bilo dobro ostaviti CEO Hegemonije Čoveka da me čeka. Oh ne, to uopšte ne bi bilo dobro.
"Krajnje je vreme bilo da doñete", reče Meina Gledston dok sam ulazio u njene privatne odaje.
"Jebote, šta ste to uradili?" rekoh oštro.
Gledstonova trepnu. CEO Hegemonije Čoveka očito nije navikla da joj se obraćaju tim tonom.
Jebe mi se za to, pomislih.
"Bolje da imate na umu ko ste i sa kim razgovarate", reče Gledstonova hladno.
"Ne znam ko sam. A moguće je da razgovaram sa najvećim masovnim ubicom još od Horasa Glenon-Hajta. Do ñavola, zašto ste dozvolili da se ovo dogodi?"
Gledstonova ponovo trepnu i pogleda okolo. Bili smo sami. Njen salon bio je dugačak i prijatno mračan i u njemu su visila originalna umetnička dela sa Stare Zemlje. U tom trenutku nisam mario za to, sve da je soba i bila puna originala van Goga. Zurio sam u Gledstonovu, a linkolnovsko lice izgledalo je na slaboj svetlosti koja se probijala kroz šalone samo kao lice starice. Za trenutak mi je gledala u oči, a onda je ponovo skrenula pogled.
"Izvinjavam se", rekoh oštro, bez izvinjenja u glasu, "vi niste dozvolili da se to dogodi, vi ste to izazvali, zar ne?"
"Ne, Severne, nisam ja to izazvala." Glas Gledstonove bio je prigušen, gotovo šapat.
"Govorite glasnije", rekoh ja. Hodao sam tamo-amo blizu visokih prozora i posmatrao kako se svetlost šalona kreće po meni poput naslikanih pruga. "I ja nisam Džozef Severn."
Ona podiže obrvu. "Treba li da vas zovem M. Kits?"
"Možete da me zovete Niko", rekoh ja. "Tako da, kada doñu ostali kiklopi, možete da im saopštite da vas je oslepio Niko, a oni će onda otići, sa rečima da je takva volja bogova."
"Nameravate da me oslepite?"
"U ovom trenutku mogao bih da vam zavrnem šiju i odem bez trunke kajanja. Milioni će izginuti pre nego što se završi ova nedelja. Kako ste mogli to da dozvolite?"
Gledstonova dodirnu donju usnu. "Budućnost se račva samo u dva pravca", reče ona. "Rat i potpuna nesigurnost ili mir i sasvim sigurno uništenje. Ja sam odabrala rat."
"Ko to kaže?" U mom glasu sada je bilo više ljubopitljivosti nego gneva.
"To je činjenica." Ona baci pogled na komlog. "Za deset minuta moram da odem pred Senat i objavim rat. Recite mi šta je novo sa hodočasnicima na Hiperionu."
Prekrstio sam ruke i zagledao se odozgo u nju. "Reći ću vam ako mi obećate da ćete nešto učiniti."
"Hoću, ako budem mogla."
Zastao sam, shvativši da nikakva sila u vasioni ne bi mogla da natera ovu ženu da napiše blanko ček na časnu reč. "U redu", rekoh, "želim da pošaljete fetlinijsku poruku na Hiperion, oslobodite Konzulov brod i pošaljete nekoga uzvodno rekom Huli kako bi pronašao samog Konzula. On se nalazi oko stotinu trideset klika od prestonice, iznad Prevodnice Karla. Možda je povreñen."
Gledstonova savi prst, protrlja usnu i klimnu glavom. "Poslaću nekoga da ga pronañe.
Oslobañanje broda zavisi od onoga što budete imali da mi kažete. Da li su ostali u životu?"
Uvih se u kratki ogrtač i sruših na kauč preko puta nje. "Neki jesu."
"Kćer Bajrona Lamije? Bron?"
"Šrajk ju je uzeo. Neko vreme bila je u nesvesti, spojena preko nekakvog nervnog priključka sa datasferom. Sanjao sam... da lebdi negde, ponovo sa implantiranom ličnošću prvog obnovljenog Kitsa. Upravo je ulazila u datasferu... u stvari, u megasferu, sa vezama i dimenzijama za koje nisam ni sanjao da su dostupni u 'sferi."
"Da li je ona sada živa?" Gledstonova se nagnu napred, napeta.
"Ne znam. Telo joj je nestalo. Probudili su me pre nego što sam video gde je njena ličnost http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 132
ušla u megasferu."
Gledstonova klimnu glavom. "Šta je sa pukovnikom?"
"Kasada je negde odvela Moneta, žena koja, kako izgleda, stanuje u Grobnicama dok one putuju kroz vreme. Poslednji put kada sam ga video, napadao je Šrajka goloruk. U stvari, Šrajkove, bilo ih je na hiljade."
"Da li je preživeo?"
Raširih ruke. "Ne znam. To su bili snovi. Odlomci. Delići i parčići opažanja."
"A pesnik?"
"Silenusa je odneo Šrajk. Natakao ga je na drvo trnja. Ali kasnije sam ga načas ugledao u Kasadovom snu. Silenus je još bio živ. Ne znam kako."
"Dakle, drvo trnja je stvarno, a ne samo propaganda Kulta Šrajka?"
"Oh, da, stvarno je."
"A Konzul je otišao? Pokušao je da doñe do prestonice?"
"Imao je Hoking-prostirku svoje bake. Ona je dobro dejstvovala sve dok nije stigao do tog mesta koje sam pomenuo, blizu Prevodnice Karla. Onda je... sa njim... pala u reku." Pretpostavio sam koje će biti njeno sledeće pitanje. "Ne znam da li je preživeo."
"Sveštenik? Otac Hojt?"
"Kruciforma ga je vratila kao Oca Direa."
"Da li je to Otac Dire? Ili bezumni duplikat?"
"To je Dire", rekoh ja. "Ali... oštećen. Obeshrabren."
"I on se još nalazi u dolini?"
"Ne. Nestao je u jednoj od Pećinskih Grobnica. Ne znam šta se sa njim dogodilo."
Gledstonova baci pogled na komlog. Pokušah da zamislim zbrku i haos koji su vladali u ostalim prostorijama ove zgrade... na ovom svetu... u Mreži. CEO se očito povukla ovamo petnaest minuta pre svog obraćanja Senatu. Možda joj je to bila poslednja prilika da bude usamljena za sledećih nekoliko nedelja. Ili doveka.
"Kapetan Mastin?"
"Mrtav. Pokopan u dolini."
Ona udahnu. "A Vejntraub i dete?"
Odmahnuh glavom. "Sanjao sam stvari van sekvence... van vremena. Mislim da se to već dogodilo, ali zbunjen sam." Podigoh pogled. Gledstonova je strpljivo čekala. "Beba je bila samo nekoliko sekundi stara kada je došao Šrajk", rekoh. "Sol ju je ponudio tom stvorenju. Mislim da ju je ono unelo u Sfingu. Grobnice su jarko blistale. Tamo je... izlazilo... još Šrajkova."
"Znači, Grobnice su se otvorile?"
"Da."
Gledstonova dodirnu komlog. "Li? Neka dežurni oficir u centru za komunikacije stupi u vezu sa Teom Lejnom i neophodnim osobljem SILE na Hiperionu. Neka oslobode brod koji držimo u karantinu. Takoñe, Li, recite Guverneru-Generalu da ću za nekoliko minuta imati ličnu poruku za njega." Instrument zacvrkuta i ona me ponovo pogleda. "Ima li još nečega u vašim snovima?"
"Slika. Reči. Ne shvatam šta se dešava. To su glavne stvari."
Gledstonova se blago osmehnu. "Jeste li svesni da sanjate dogañaje izvan dometa iskustva druge Kitsove ličnosti?"
Ne rekoh ništa, omamljen od šoka zbog onog što je rekla. Moj kontakt sa hodočasnicima omogućila je nekakva veza zasnovana u Srži, sa implantiranom ličnosti u Broninoj Šrenovoj petlji, preko nje i primitivne datasfere koju su delili. Ali ličnost je bila osloboñena; datasfera uništena razdvojenošću i daljinom. Čak ni fetlinijski prijemnik ne može da prima poruke ako nema prenosnika.
Osmeha Gledstonove nestade. "Možete li to da objasnite?"
"Ne." Podigoh pogled. "Možda su to bili samo snovi. Pravi snovi."
Ona ustade. "Možda ćemo to saznati kada i ako pronañemo Konzula. Ili kada brod stigne u dolinu. Imam još dva minuta pre nego što se pojavim u Senatu. Postoji li još nešto?"
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 133
"Jedno pitanje", rekoh. "Ko sam ja? Zbog čega sam ovde?"
Ponovo blagi osmeh. "Svi mi postavljamo ta pitanja, M. Sev... M. Kits."
"Ozbiljno pitam. Mislim da to znate bolje nego ja."
"Srž vas je poslala da budete moja veza sa hodočasnicima. I da posmatrate. Vi ste, na kraju krajeva, pesnik i umetnik."
Načinih neki zvuk i ustadoh. Krenusmo polako prema privatnom portalu dalekobacača koji će je odvesti u sedište Senata. "Čemu posmatranje kada nastupi smak sveta?"
"Saznajte to", reče Gledstonova. "Idite i vidite smak sveta." Ona mi pruži mikrokarticu za moj komlog. Ubacih je i pogledah disključ; bio je to čip sa univerzalnim ovlašćenjem, koji mi je omogućavao pristup svim portalima, javnim, privatnim ili vojnim. Bila je to karta za smak sveta.
Rekoh: "Šta ako poginem?"
"U tom slučaju, nikada nećemo čuti odgovore na vaša pitanja", reče CEO Gledston. Ona mi dodirnu načas ručni zglob, okrenu leña i kroči kroz portal.
Nekoliko narednih minuta stajao sam sam u njenim odajama i divio se svetlu, tišini i umetničkim delima. Na jednom od zidova bio je van Gog, koji je vredeo više nego što bi većina planeta bila u stanju da plati. Bila je to slika umetnikove sobe u Arlu. Ludilo nije novi izum.
Nešto kasnije, otišao sam i pustio da me komlog vodi kroz lavirint Doma Vlade, sve dok nisam pronašao centralni dalekobacački terminal i kročio da pronañem smak sveta.
Dve dalekobacačke staze sa punim pristupom pružale su se Mrežom: Predvorje i Reka Tetis.
'Bacio sam se do Predvorja gde je polukilometarska traka Cingtao-Hsišuang Pane bila povezana sa Novom Zemljom i kratkom trakom na obali planete Nikadviše. Cingtao-Hsišuang Pana bio je svet prvog talasa, trideset četiri sata udaljen od naleta Proteranih. Nova Zemlja bila je na spisku drugog talasa, koji se upravo objavljivao, i preostalo joj je nešto više od standardne nedelje pre invazije. Nikadviše se nalazio duboko u Mreži, godinama daleko od svakog napada.
Nije bilo nikakvih znakova panike. Ljudi su se okrenuli datasferi i SveStvari radije nego ulicama. Dok sam hodao uskim stazama Cingtaa, mogao sam da čujem glas Gledstonove iz hiljada prijemnika i ličnih komloga, čudni verbalni podzvuk uz viku uličnih prodavaca i šištanje guma na mokrom pločniku dok su električne rikše zujale iznad, po nivoima za prevoz.
"...i kao što je jedan drugi voña rekao svom narodu u predvečerje napada pre gotovo osam vekova - 'Mogu vam ponuditi samo krv, naporan rad, suze i znoj.' Pitate kakva je naša politika? Ja vam velim: da vodimo rat, u svemiru, na kopnu, u vazduhu, na moru, da vodimo rat svom snagom i svom moći koju pravo i pravda mogu da nam pruže. To je naša politika..."
Blizu zone prelaska izmeñu Cingtao i Nikadviše nalazile su se trupe SILE, ali promet pešaka izgledao je sasvim uobičajen. Pitao sam se kada će vojska početi da upravlja pešačkom trgovačkom zonom Predvorja zbog saobraćaja vozila i da li će se on kretati ka frontu ili dalje od njega.
Preñoh na Nikadviše. Tamo su ulice bile suve, izuzev povremenog mlaza iz okeana trideset metara ispod kamenih bedema Predvorja. Nebo je bilo uobičajene boje, preteće oker i sivo, sa zlokobnim sumrakom usred dana. Kamene radnjice sijale su od svetla i robe. Bio sam svestan toga da su ulice praznije nego inače; ljudi su stajali u radnjama ili sedeli na kamenim zidovima ili klupama, pognutih glava i odsutnih očiju dok su slušali.
"...pitate, šta je naš cilj? Odgovaram vam jednom reči. Pobeda, pobeda po svaku cenu, pobeda uprkos svom teroru, pobeda bez obzira na to koliko je put do nje dug i težak; jer bez pobede nema nam ni opstanka..."
Redovi na glavnom terminalu Edgartauna bili su kratki. Otkucao sam šifru za Mare Infinitus i kročio kroz portal.
Nebo je bilo kao i obično, zeleno i vedro, a okean ispod plutajućeg grada dublje zelen. Farme algi plutale su ka obzorju. Gužva je bila još manja ovako daleko od Predvorja; daščana šetališta bila su gotovo prazna, neke radnje zatvorene. Grupa muškaraca stajala je kraj ribarskog doka i slušala drevni fetlinijski prijemnik. Glas Gledstonove bio je ravan i metalan u vazduhu bogatom http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 134
od mora.
"...čak i sada jedinice SILE neumoljivo se kreću ka svojim položajima, čvrsto rešene i ubeñene u svoju sposobnost da izbave ne samo ugrožene svetove nego i čitavu Hegemoniju Čoveka od najgroznije i najbezdušnije tiranije koja bi okužila godišnjake istorije..."
Mare Infinitus bio je osamnaest sati od invazije. Pogledao sam ka nebu, napola očekujući da vidim znak neprijateljskog roja, neku naznaku orbitalne odbrane, kretanje desantnih trupa u svemiru. Tamo je bilo samo nebo, topao dan i blago ljuljanje grada na moru.
Rajska Kapija bila je prvi svet na spisku za invaziju. Kročio sam kroz portal Blatoravni za VIP-ovce i pogledao odozgo, sa Visova Rifkin, na predivni grad koji je nosio krajnje neprikladno ime. Bila je duboka noć, toliko kasno da su izišli mehanički čistači ulica, čije su četke i sonici zujali po kaldrmi, ali ovde je bilo kretanja, u dugim redovima zanemelih ljudi na javnom terminalu Visova Rifkin i u još dužim redovima koji su se videli ispod, kod portala Promenade.
Bila je prisutna lokalna policija, visoke prilike u smeñim oklopnim kombinezonima, ali ako su jedinice SILE hitale da pojačaju ovu oblast, onda su one bile nevidljive.
Ljudi u redovima nisu pripadali lokalnom stanovništvu - zemljoposednici Visova Rifkin i Promenade sigurno su posedovali privatne portale - već se činilo da su to radnici koji su učestvovali u projektima ponovnog osvajanja zemljišta klikama daleko od šuma paprati i parkova. Nije bilo panike, a razgovaralo se vrlo malo. Redovi su se kretali strpljivom stoičnošću porodica koje malo-pomalo prilaze atrakciji nekog tematskog parka. Malo ih je nosilo išta veće od putne torbe ili ranca.
Zar smo postigli takav mir u duši, zapitao sam se, da se ponašamo dostojanstveno č ak i suoč eni sa invazijom?
Rajska Kapija nalazila se trinaest sati od trenutka napada. Uključio sam komlog u SveStvar.
"...i ako budemo mogli da se suočimo sa ovom pretnjom, onda će svetovi koje volimo moći da ostanu slobodni, a život u Mreži krenuće napred ka svetloj budućnosti. Ali ako ne budemo uspeli, čitava Mreža, Hegemonija, sve što poznajemo i do čega nam je stalo potonuće u ponor novog Mračnog Doba beskrajno strašnijeg i dugotrajnijeg usled svetlosti pervertirane nauke i poricanju ljudske slobode.
Obavimo zato ono što nam je dužnost, i to tako da, ako Hegemonija Čoveka i njen Protektorat i saveznici potraju još deset hiljada godina, čovečanstvo može i dalje kaže: ' To je bio njihov najsvetliji trenutak.'"
Negde dole, u tihom gradu koji je mirisao na svežinu, započe pucnjava. Najpre se začu štektanje flešetnih pušaka, potom duboko zujanje ošamućivača za suzbijanje nereda, a onda krici i cvrčanje laserskog oružja. Gomila na Promenadi nagrnu napred ka terminalu, ali policija za nerede pojavi se iz parka, uključi moćne halogene reflektore koji okupaše gomilu blistavim sjajem, pa poče da nareñuje preko megafona da se ljudi vrate u redove, ili da se raziñu. Gomila zastade, pa poče da nagrće napred-nazad kao meduza uhvaćena u varljivom strujanju, a onda -
podstaknuta zvukom pucnjave, sada sve bučnijim i bližim - nagrnu napred ka platformama sa portalima.
Pajkani za nerede ispališe suzavac i kanistere za vrtoglavicu. Izmeñu rulje i dalekobacača niknu ljubičasto polje zaprečavanja. Vojni EMV-i i letači obezbeñenja nadletali su nisko grad, zabadajući reflektorima prostor pod sobom. Jedan zrak me uhvati i zadrža se na meni sve dok moj komlog ne trepnu na upitni signal, i on onda krenu dalje. Poče da pada kiša.
Toliko što se tič e mira u duši.
Policija je osigurala javni terminal Visova Rifkin i prolazila je kroz privatni portal Atmosferskog Protektorata koji sam i ja upotrebio. Odlučih da odem na neko drugo mesto.
Komandosi SILE čuvali su dvorane Doma Vlade i pokrivali prilaze dalekobacačima uprkos činjenici da je ovaj portal bio jedan od najtežih za pristup u Mreži. Prošao sam kroz tri provere pre nego što sam stigao do izvršno-stambenog krila gde su se nalazile moje odaje. Najednom, stražar iskorači da isprazni glavni hodnik i obezbedi sporedne, a Gledstonova projezdi u društvu http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 135
uskomešane gomile savetnika, añutanata i vojnih voña. Začudo, ugledala me je, naterala svoju pratnju da se nespretno zaustavi i obratila mi se kroz barikadu Marinaca oklopljenih za bitku.
"Kako vam se dopao govor, M. Niko?"
"Fino", rekoh ja. "Podsticajan je. I ukraden od Vinstona Čerčila, ako ne grešim."
Gledstonova se osmehnu i malo slegnu ramenima. "Ako već treba da se krade, onda je najbolje da se krade od zaboravljenih majstora." Osmeh joj zgasnu. "Šta ima novo na granici?"
"Stvarnost upravo počinje da im dopire do svesti", rekoh ja. "Očekujte paniku."
"Uvek je očekujem", reče CEO. "Kakve vesti imate od hodočasnika?"
Bio sam iznenañen. "Hodočasnika? Nisam... sanjao."
Struja njene svite i predstojećih dogañaja poče da je nosi dalje niz hodnik. "Možda više ne morate da spavate da biste sanjali", doviknu mi ona. "Pokušajte."
Gledao sam kako odlazi; onda su me pustili da potražim svoj stan, našao sam vrata i okrenuo se, zgañen nad samim sobom. Povlačio sam se u šoku i strahu od užasa koji se spuštao na sve nas.
Bio bih sasvim zadovoljan da sam mogao da legnem u krevet, izbegavajući spavanje, sa prekrivačima navučenim do brade, i da jecam za Mrežom, za detetom po imenu Rejčel i za samim sobom.
Napustio sam rezidencijalno krilo i pronašao put do središnjeg vrta, lutajući šljunčanim stazama. Majušni mikrodaljinci zujali su kroz vazduh kao pčele i jedan me je pratio dok sam prolazio ružičnjakom, u oblast gde je utonula staza vijugala izmeñu vlažnih tropskih biljaka, ka odeljku Stare Zemlje, kraj mosta. Sedoh na kamenu klupu gde smo Gledstonova i ja razgovarali.
Možda više ne morate da spavate da biste sanjali. Pokušajte.
Privukoh noge na klupu, spustih bradu na kolena, stavih prste na slepoočnice i zatvorih oči.
32.
Martin Silenus se izvija i koprca u čistoj poeziji bola. Čelični trn dugačak dva metra ulazi mu u telo izmeñu plećki i prolazi mu napolje kroz prsa, izdužujući se u bodlju na strašan, zašiljeni metar od njega. Ruke kojima mlatara ne mogu da dodirnu šiljak. Trn je lišen trenja i njegovi znojavi dlanovi i savijeni prsti ne mogu tamo da nañu ništa za šta bi se uhvatili. Uprkos tome što je trn klizav na dodir, njegovo telo ne klizi; čvrsto je nataknut kao leptir proboden za izložbu.
Uopšte nema krvi.
U satima pošto mu se razum vratio kroz ludačku izmaglicu bola, Martin Silenus čudio se tome. Uopšte nema krvi. Ali bol je tu. Oh, da, ovde bola ima u izobilju - bola koji prevazilazi pesnikove najsmelije maštarije o tome šta je bol, bola izvan ljudske izdržljivosti i granica patnji.
Ali Silenus izdržava. I Silenus pati.
Vrišti po hiljaditi put, hrapavim zvukom, lišenim sadržine, lišenim jezika, čak i opscenosti.
Reči ne mogu da prenesu takvu agoniju. Silenus vrišti i koprca se. Nešto kasnije, visi mlitavo, dok dugački trn blago poskakuje u reakciji na njegovo okretanje. Drugi ljudi vise iznad, ispod i iza njega, ali Silenus malo vremena provodi posmatrajući ih. Svaki je odvojen sopstvenom ličnom čaurom agonije.
" Jer ovo je pakao", misli Silenus, navodeći Marloua, " a ja sam u njemu. "
Ali on zna da ovo nije pakao. Niti bilo kakav zagrobni život. Ali takoñe zna da to nije čak ni neka podgrana stvarnosti; trn prolazi kroz njegovo telo! Osam centimetara organskog čelika kroz njegova prsa! Ali on nije umro. Ne krvari. To mesto jeste nešto i nalazi se negde, ali nije pakao i nije život.
Vreme je tu čudno. Silenus je i ranije upoznao rastezanje i usporavanje vremena - agoniju otvorenog živca u zubarskoj stolici, bol kamena u bubregu u čekaonici Med-klinike - vreme je moglo da uspori, da se naizgled uopšte ne pomera dok kazaljke zaprepašćenog biološkog sata nepomično stoje u šoku. Ali vreme se tada pomeralo. Kanal korena se završavao. Ultramorf je konačno stizao, delovao. Ali ovde je i sam vazduh zamrznut u odsustvo vremena. Bol je svijanje i pena talasa koji ne udara o obalu.
Silenus vrišti od gneva i bola. I koprca se na svom trnu.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 136
"Bogte!" uspeva on konačno da kaže. "Bogte, jebo mater svoju, kučkin sine." Reči su relikvije iz jednog drugačijeg života, artefakti iz sna koji je živeo pre stvarnosti drveta. Silenus se samo upola seća tog života, kao što se samo upola seća kako ga Šrajk nosi ovamo, nabada ga tu, ostavlja ga tu.
"Oh, Bože!" vrišti pesnik i grabi trn obema rukama, pokušavajući da se odupre i smanji veliki teret svog tela koji tako neizmerno doprinosi nemerljivom bolu.
Ispod se nalazi pejsaž. Može da vidi miljama daleko. To je zamrznuta diorama Doline Vremenskih Grobnica i pustinje iza nje, napravljena od krep papira. Čak su i mrtvi grad i daleke planine reprodukovani u plastifikovanim, sterilnim minijaturama. Nije važno. Za Martina Silenusa postoji samo drvo i bol, i te dve stvari ne mogu se odvojiti. Silenus pokazuje zube u osmehu napuklom od bola. Kada je bio dete na Staroj Zemlji, on i Amalfi Švarc, njegov najbolji prijatelj, posetili su zajednicu Hrišćana u Severnoameričkom Zabranu, naučili su njihovu grubu teologiju i potom zbijali mnoge šale na račun raspeća. Mladi Martin raširio je ruke, ukrstio noge i rekao: "Jebote, mogu odavde da vidim ceo grad." Amalfi je zaurlao od smeha.
Silenus vrišti.
Vreme ne prolazi zaista, ali nešto kasnije Silenusov um vraća se nečemu što podseća na linearno zapažanje... nečemu što nisu razbacane oaze čiste, nepomućene agonije razdvojene pustinjom bezumno primane agonije... i u tom linearnom opažanju sopstvenog bola Silenus počinje da nameće vreme ovom bezvremenom mestu.
Isprva, opscenosti pomažu da mu bol bude još jasniji. Vikanje boli, ali njegov gnev čisti i razjašnjava.
I tada, u iscrpljenim trenucima izmeñu vikanja ili čistog grčenja od bola, Silenus sebi dopušta da misli. Najpre je to samo trud da doñe do sekvenci, da recituje vremenske tablice u glavi, bilo šta što može da razdvoji agoniju od pre deset sekundi i agoniju koja tek treba da nastupi. Silenus otkriva da je u naporu usredsreñenja agonija nešto ublažena - i dalje nepodnošljiva, i dalje takva da tera sve prave misli kao trunje na vetru, ali ublažena za neki stepen koji se ne da odrediti.
I tako se Silenus usredsreñuje. Vrišti, bacaka se i koprca, ali se usredsreñuje. Pošto nema ni na šta drugo da se usredsreñuje, usredsreñuje se na bol.
Bol, otkriva on, ima strukturu. Ima tlocrt. Ima šare složenije od nautilusovih komora, pojedinosti baroknije od najnacifranije gotičke katedrale. I još dok vrišti, Martin Silenus izučava strukturu tog bola. On shvata da je to pesma.
Silenus izvija telo i vrat po desetohiljaditi put, u potrazi za olakšanjem, iako je olakšanje nemoguće, ali ovaj put vidi poznato obličje pet metara iznad sebe koje visi na sličnom trnu i uvija se na nestvarnom vetru agonije.
"Bili!" dahće Martin Silenus, i to je njegova prva prava misao.
Njegov nekadašnji vazalni gospodar i mecena zuri preko nevidnog ponora, oslepelog od bola koji je oslepeo i Silenusa, ali se malo okreće kao da reaguje na dozivanje svog imena na ovom mestu gde imena ništa ne znače.
"Bili!" viče Silenus ponovo, a onda gubi vid i misli zbog bola. Usredsreñuje se na strukturu bola, prati njegove šare kao da prati stablo i grane, grančice i trnje samog drveta. "Gospodaru!"
Silenus čuje glas iznad vrištanja i zapanjen je uviñanjem da i vrištanje i glas pripadaju njemu:
...Ti si stvor što sanja;
Groznica sopstvena - pomisli na Zemlju;
Ima l' nade kakve za tvoje blaženstvo?
Utočište neko? Svaki stvor ima dom;
I svaki čovek dane radosti i bola,
Bile muke njegove uzvišene il' male...
Sam bol; radost sama; osobita:
I samo sanjar truje sve svoje dane,
Noseć' više jada no što mu zaslužuju gresi.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 137
Poznaje te stihove, nisu njegovi, već Džona Kitsa, i oseća kako reči još više struktuiraju ono što oko njega na prvi pogled izgleda kao haos bola. Silenus shvata da je bol bio sa njim još od roñenja - dar vasione pesniku. Fizička refleksija bola ono je što je osećao i uzaludno pokušavao da smesti u stihove, da stavi na papir prozom, u svim tim beskorisnim godinama svog života. To je još gore nego bol; to je nesreća zbog toga što vasiona nudi bol svakome.
I samo sanjar truje sve svoje dane,
Noseć' više jada no što mu zaslužuju gresi.
Silenus viče, ali ne vrišti. Urlik bola sa drveta, više psihičkog nego fizičkog, jenjava za najkraći mogući delić sekunde. Nastalo je ostrvo distrakcije u tom okeanu jednoumlja.
"Martine!"
Silenus se izvija, podiže glavu, pokušava da se usredsredi kroz izmaglicu bola. Tužni Kralj Bili ga gleda. Gleda.
Tužni Kralj Bili promuklo izgovara slog koji, posle jednog beskrajnog trena, Silenus prepoznaje kao 'Još!'
Silenus vrišti u agoniji, koprca se u oduzetom grču bezumnog fizičkog odgovora, ali kada prekine i ostane da visi iscrpljen, bol nije umanjen, već isteran iz motornih oblasti njegovog mozga toksinima zamora, i on dopušta glasu u sebi da viče i šapuće svoju pesmu: Duše, ti što vladaš!
Duše, ti što haraš!
Duše, ti što goriš!
Duše, o jadu što zboriš!
Duše! Klanjam
čelo sad duboko,
U senci tvojih krila!
Duše! Izgleda
Da me strast sad vuče
U tvoje bledo carstvo!
Mali krug tišine širi se tako da obuhvati još nekoliko obližnjih grana, šačicu trnja sa svojim grozdovima ljudskih bića in extremis.
Silenus zuri odozdo u Tužnog Kralja Bilija i vidi kako njegov izdani gospodar otvara tužne oči. Prvi put posle više od dva veka, mecena i pesnik gledaju jedan drugog. Silenus mu saopštava poruku koja ga je dovela ovamo, obesila ga tu. "Gospodaru, žao mi je."
Pre nego što Bili može da odgovori, pre nego što horsko vrištanje priguši svaki odgovor, vazduh se menja, osećaj da je vreme zamrznuto meškolji se, a drvo se trese, kao da je čitava stvar propala za jedan metar. Silenus vrišti sa ostalima dok se grana drma, a trn koji ga probada kida mu utrobu i iznova mu cepa meso.
Silenus otvara oči i vidi da je nebo stvarno, pustinja stvarna, da Grobnice blistaju, da vetar duva i da je vreme ponovo počelo. Nema ublažavanja bola, ali jasnoća se vratila.
Martin Silenus se smeje kroz suze. "Gledaj, mama!" viče on i kikoće se, dok mu čelično koplje još štrči metar iznad razorenih grudi. "Odavde mogu da vidim ceo grad!"
"M. Severn? Da li vam je dobro?"
Dahćući, na rukama i kolenima, okrenuh se prema glasu. Otvaranje očiju bilo je bolno, ali nikakav bol nije se mogao porediti sa onim što sam upravo iskusio.
"Da li vam je dobro, ser?"
Niko nije bio blizu mene u vrtu. Glas je dopirao iz mikrodaljinca koji je zujao na pola metra http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 138
od mog lica, verovatno jednog od onih koji su pripadali ljudima iz obezbeñenja negde u Domu Vlade.
"Da", izustih, ustajući i brišući šljunak sa kolena. "Dobro sam. Iznenadni... bol."
"Medicinska pomoć može stići ovamo za dva minuta, ser. Vaš biomonitor ne prijavljuje nikakve organske tegobe, ali možemo da..."
"Ne, ne", rekoh ja. "Dobro mi je. Pustite me. Pustite me na miru."
Daljinac zaleprša kao nervozni kolibri. "Da, ser. Samo pozovite ako vam bilo šta zatreba.
Monitor u vrtu i na tlu reagovaće na to."
"Odlazi", rekoh ja.
Iziñoh iz vrtova, kroz glavni hodnik Doma Vlade - koji je sada bio pun stražara iz obezbeñenja - pa napolje, preko negovanih jutara Parka jelenova.
Oblast sa dokovima bila je tiha, a reka Tetis mirnija nego što sam je ikada video. "Šta se dešava?" upitah jednog od ljudi iz obezbeñenja na molu.
Stražar pristupi mom komlogu, potvrdi moj izvršni signal za premošćavanje zabrana i dozvolu od CEO, ali svejedno ne požuri sa odgovorom. "Portali za TC2 isključeni su", razvukao je.
"Zaobiñeni."
"Zaobiñeni? Hoćete da kažete kako reka više ne teče kroz Tau Ceti Centar?"
"Tako je." On spusti vizir dok nam se približavao mali čamac, pa ga podiže kada u njemu prepozna još dvojicu iz obezbeñenja.
"Mogu li tuda da iziñem?" Pokazah uzvodno ka mestu gde su visoki portali stvarali mutnosivu zavesu.
Stražar slegnu ramenima. "Da. Ali neće vam biti dopušteno da se tuda vratite."
"To je u redu. Smem li da uzmem taj čamčić?"
Stražar šapnu u svoj mikrofon veličine perle, pa klimnu glavom. "Samo napred."
Oprezno stupih na malo plovilo, sedoh na zadnju klupu i ostadoh da se držim za nosače vesala sve dok ljuljanje nije oslabilo, a onda dodirnuh energetski disključ i rekoh: "Kreni."
Električni mlaznjaci zazujaše, čamčić se odveza i upravi pramac ka reci, a ja pokazah uzvodno.
Nikada nisam čuo da je neki deo reke Tetis zabranjen za prilaz, ali dalekobacačka zavesa sada je neosporno bila jednosmerna i polupropustljiva membrana. Čamac prozuja kroz nju, a ja stresoh sa ramena osećaj peckanja i pogledah okolo.
Nalazio sam se u nekom velikom kanalskom gradu - u Armdenu ili Pamolou, možda - na Renesansi Vektor. Tetis je ovde bio glavna ulica u koju su se ulivale mnoge pritoke. Obično, jedini dopušteni saobraćaj ovde se obavljao turističkim gondolama na spoljnim trakama, odnosno jahtama i svepristupnicima veoma bogatih ljudi u prolaznim središnjim trakama. Danas je tamo bila ludnica.
Čamci svih veličina i opisa zagušili su središnje kanale, krećući se u oba smera. Brodovi-kuće bili su natovareni stvarima, a manja plovila tako opterećena da se činilo kako bi ih prevrnuo i najmanji talas. Stotine ornamentalnih džunki sa Cingtao-Hsišuang Pane i rečne kondobarže sa Fudžija, vredne po milion maraka, tražile su svoj deo reke; pretpostavljao sam da je samo mali broj tih rezidencijalnih brodova ikada napuštao svoja mesta na dokovima. Usred nereda drveta, plastila i 'Perspeksa', svepristupnici su se kretali kao srebrna jaja, sa zaštitnim poljima podešenim na puno odbijanje.
Ispitao sam datasferu: Renesansa Vektor bila je svet drugog talasa, stotinu sedam sati od invazije. Pomislio sam da je čudno što se izbeglice sa Fudžija tiskaju vodenim putevima ovde, jer imaju više od dve stotine sati pre pada sekire, ali sam onda shvatio da, osim TC2, uklonjenog s vodenog puta, reka i dalje teče kroz svoj uobičajeni niz svetova. Izbeglice sa Fudžija preuzimale su reku sa Cingtaa, trideset tri sata od Proteranih, kroz Deneb Drei na stotinu četrdeset sedam sati, kroz Renesansu Vektor ka Parsimoniju ili Travi, planetama kojima u ovom trenutku još ništa nije pretilo. Zavrteo sam glavom, pronašao srazmerno normalnu ulicu-pritoku iz koje sam mogao da posmatram ludilo i zapitao se kada će vlasti preusmeriti reku tako da sa svih ugroženih svetova http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 139
teče ka utočištu.
Mogu li oni to da urade? zapitao sam se. TehnoSrž je postavila reku Tetis kao poklon Hegemoniji za njenu petstotu godišnjicu. Ali Gledstonova ili neko drugi sigurno je zatražio od Srži da pomogne pri evakuaciji. Da li su to uradili? pitao sam se. Da li bi Srž pomogla? Znao sam da je Gledstonova ubeñena da neki elementi Srži imaju nameru da uklone ljudsku vrstu -
ovaj rat bio je njen Hobsonov izbor, jer je bila suočena sa takvom alternativom. Kako jednostavan način da elementi Srži koji su protiv ljudi ispune svoj program - naprosto da odbiju da evakuišu milijarde kojima prete Proterani.
Osmehivao sam se, mračno, ali taj osmeh je zgasnuo kada sam shvatio da TehnoSrž takoñe održava i kontroliše rešetku dalekobacača koja mi je jedina omogućavala da odem sa ugroženih teritorija.
Privezao sam čamčić u podnožju kamenog stepeništa koje se spuštalo u slankastu vodu.
Primetio sam da je niže kamenje obraslo zelenom mahovinom. Sami kameni stepenici - možda doneti sa Stare Zemlje, pošto su neki klasični gradovi preneti dalekobacačem u prvim danima posle Velike Greške - bili su izlizani od starosti i mogao sam da vidim fine šare pukotina koje su tamo spajale svetlucave mrljice i ličile na shemu Mreže Svetova.
Bilo je veoma toplo i vazduh je bio previše gust, previše težak. Sunce Renesanse Vektor visilo je nisko iznad tornjeva sa zakošenim krovovima. Svetlost je bila odveć crvena i suviše sirupna za moje oči. Buka sa Tetisa bila je zaglušujuća čak i ovde, stotinu metara niz ekvivalent uličice, zaglušujuća. Golubovi su se uzbuñeno prevrtali u vazduhu izmeñu tamnih zidova i isturenih streha.
Šta ja mogu da uč inim? Svi su se, izgleda, ponašali kao da se bliži propast sveta, te je najbolje besciljno tumarati.
To je tvoj posao. Ti si posmatrač .
Protrljah oči. Ko je to rekao da pesnici moraju da budu posmatrači? Pomislih na Li Poa i Džorda Vua koji su vodili svoje vojske kroz Kinu i pisali neke od najosećajnijih stihova u istoriji, dok su njihovi vojnici spavali. A Martin Silenus je imao dug život ispunjen dogañajima, bez obzira na to što je jedna polovina bila opscena, dok je drugu protraćio.
Na pomisao o Martinu Silenusu glasno zastenjah.
Da li sada i dete, Rejč el, visi na tom drvetu trnja?
Na sekund sam razmišljao o tome, pitao se da li je takva sudbina poželjnija od brzog nestanka zbog Merlinove bolesti.
Ne.
Zatvorih oči, usredsredih se na to da ne mislim baš ni o čemu, u nadi da ću ostvariti nekakav dodir sa Solom, otkriti nešto o detetovoj sudbini.
Čamčić se blago ljuljao na ostacima udaljenih talasa. Negde iznad mene, golubovi dolepršaše do ispusta i počeše da guču jedni drugima.
"Nije me briga koliko je to teško!" viče Meina Gledston. "Hoću da cela flota u Sistemu Vega brani Rajsku Kapiju. Posle toga prebacite neophodne elemente do Božjeg Gaja i drugih ugroženih svetova. Jedina prednost koju sada imamo jeste pokretljivost!"
Lice admirala Singa tamno je od osujećenosti. "Preopasno, M. Vrhovna! Ako premestimo flotu pravo u svemir Vege, postoji strašan rizik da ona tamo bude odsečena. Svakako će pokušati da unište sferu singularnosti koja spaja taj sistem sa Mrežom."
" Zaštitite je! " reži Gledstonova. "Za to i služe svi ti skupi svemirski brodovi."
Sing gleda Morpurga i ostale visoke oficire tražeći pomoć. Niko ne progovara. Grupa se nalazi u Ratnoj Sobi izvršnog kompleksa. Zidovi su puni holoa i kolona podataka. Niko ne gleda zid.
"Sve naše snage zauzete su odbranom sfere singularnosti u Hiperionovom svemiru", kaže Admiral Sing, tihim glasom, pažljivo odmerenim rečima. "Povlačenje pod vatrom, naročito tamo gde napada čitav Roj, veoma je teško. Ukoliko ta sfera bude uništena, naša flota biće na osamnaest meseci vremenskog duga od Mreže. Dok se oni vrate, rat će biti izgubljen."
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 140
Gledstonova jezgrovito klima glavom. "Ne tražim da dovodite u rizik tu sferu singularnosti sve dok se svi elementi sile ne prebace, admirale... Već sam se saglasila sa tim da im dozvolim da uzmu Hiperion pre nego što izvučemo sve brodove... ali insistiram da svetove Mreže ne predamo bez borbe."
General Morpurgo ustaje. Lusijanac već izgleda iscrpljeno. "CEO, planiramo borbu. Ali razumnije je započeti odbranu kod Hebrona ili Renesanse Vektor. Ne samo što dobijamo gotovo pet dana za pripremu odbrane, već..."
"Ali gubimo devet svetova!" upada Gledstonova. " Milijarde grañana Hegemonije. Ljudskih bića. Rajska Kapija bila bi strašan gubitak, ali Božji Gaj je kulturno i ekološko blago.
Nenadoknadivo."
"CEO", kaže Alan Imoto, ministar odbrane, "postoje dokazi da su Templari već mnogo godina u savezu sa takozvanom Crkvom Šrajka. Veliki deo fondova za programe Kulta Šrajka dolazio je iz..."
Gledstonova pomera ruku i ućutkuje čoveka. "Baš me briga za to. Pomisao na gubitak Božjeg Gaja neizdrživa je. Ako ne možemo da branimo Vegu i Rajsku Kapiju, povlačimo crtu kod planete Templara. I to je konačno."
Sing izgleda kao da su mu namaknuti okovi neverovatne težine dok pokušava da se ironično osmehne. "To nam daje manje od jedan sat, CEO."
"To je konačno", ponavlja Gledstonova. "Li, kakvo je stanje sa neredima na Lususu?"
Hant se nakašljava. Držanje mu je ležerno i smireno kao i obično. "M. Vrhovna, sada je zahvaćeno najmanje pet Košnica. Uništena je imovina vredna više stotina miliona maraka. Trupe SILE:tle prebačene su sa Friholma i izgleda da su suzbile najgoru pljačku i demonstracije, ali nema nikakve procene o tome kada će moći ponovo da se uspostavi dalekobacačka služba u tim Košnicama. Nema nikakve sumnje da je za to odgovorna Crkva Šrajka. Početna pobuna u Bergstromovoj Košnici započela je demonstracijama fanatika Kulta, a Biskup se probio u program HTV-a, da bi ga tek nešto kasnije isključili..."
Gledstonova spušta glavu. "Znači, konačno se pojavio. Da li je sada na Lususu?"
"Ne znamo, M. Vrhovna", odgovara Hant. "Ljudi iz Tranzitnih Vlasti pokušavaju da pronañu njega i njegove glavne akolite."
Gledstonova se okreće ka mladom muškarcu koga na trenutak ne prepoznajem. To je Zapovednik Vilijam Ahunta Li, heroj iz bitke za Maui-Kovenant. Poslednji put kada se za njega čulo, mladić je bio prekomandovan u Zabačenost zbog toga što se usudio da kaže šta misli pred pretpostavljenima. Sada epolete njegove uniforme SILE:more nose zlato i smaragd čina kontraadmirala.
"Šta je sa borbom za svaki svet?" pita ga Gledstonova, prenebregavši sopstveni edikt da je odluka konačna.
"Mislim da je to greška, CEO", kaže Li. "Svih devet rojeva upustilo se u napad. Jedini zbog kog nećemo morati da brinemo tri godine - pod pretpostavkom da možemo da izvučemo svoje snage - jeste Roj koji sada napada Hiperion. Ako usredsredimo flotu - čak i pola flote - kako bismo se susreli sa pretnjom Božjem Gaju, izgledi su gotovo stopostotni da nećemo biti u stanju da premestimo te snage kako bismo branili ostalih osam svetova iz prvog talasa."
Gledstonova trlja donju usnu. "Šta vi predlažete?"
Kontraadmiral Li uzima vazduh. "Predlažem da smanjimo svoje gubitke, da raznesemo sfere singularnosti u tih devet sistema i da se pripremimo za napad na Rojeve drugog talasa pre nego što stignu do nastanjenih zvezdanih sistema."
Oko stola izbija nered. Senatorka Feldštajn sa Barnardovog Sveta na nogama je i nešto viče.
Gledstonova čeka da se bura utiša. "Mislite, da prenesemo bitku kod njih? Da krenemo u protivnapad na same Rojeve, a ne da čekamo da vodimo odbrambenu bitku?"
"Da, M. Vrhovna."
Gledstonova pokazuje na admirala Singa. "Može li to da se izvede? Možemo li da isplaniramo, pripremimo i lansiramo takva ofanzivna dejstva za" - ona konsultuje struju podataka http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 141
na zidu iznad nje - "devedeset četiri standardna sata od ovog trenutka?"
Sing se uspravlja u stav mirno. "Možemo li? Ah... možda, CEO, ali političke posledice gubitka devet svetova Mreže... ovaj... logističke poteškoće..."
"Ali da li možemo?" navaljuje Gledstonova.
"Ah... da, M. Vrhovna. Ali ako..."
"Učinite to", kaže Gledstonova. Ona ustaje, a ostali oko stola žure da ustanu za njom.
"Senatorka Feldštajn, primiću vas i druge ugrožene legislatore u svojim odajama. Li, Alane, molim vas da me stalno izveštavate o neredima na Lususu. Ratno Veće ponovo će se okupiti ovde za četiri sata. Do viñenja, gospodo i dame."
Hodao sam ulicama kao omamljen, dok mi se um pretvorio u odjeke. Dalje od reke Tetis, gde je kanala bilo manje i gde su pešački prelazi bili širi, gomila je ispunila avenije. Pustio sam da me komlog vodi do različitih terminala, ali svaki put gužve su tamo bile sve veće. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da to nisu samo žitelji Renesanse V koji pokušavaju da odu, već i radoznalci iz svih krajeva Mreže koji se guraju da bi došli. Zapitao sam se da li je iko u specijalnoj ekipi Gledstonove za evakuaciju razmislio o problemu miliona ljubopitljivaca koji se
'bacaju ovamo da bi videli početak rata.
Nisam imao pojma na koji način sam sanjao razgovore u Ratnoj Sobi Gledstonove, ali takoñe nisam ni najmanje sumnjao u to da su oni stvarni. Sad kada sam ponovo razmislio, setio sam se pojedinosti iz snova tokom duge protekle noći - ne samo snova o Hiperionu nego i o CEO-inoj šetnji po svetovima i o pojedinostima sa konferencija na visokom nivou.
Ko sam ja?
Kibrid je biološki daljinac, produžetak jednog AI... ili, u ovom slučaju, obnovljene ličnosti AI... bezbedno smeštene negde u Srži. Bilo je blizu pameti da Srž zna za sve što se dešava u Domu Vlade, u mnogim dvoranama ljudskih voña. Čovečanstvo je postalo podjednako blazirano što se tiče života pred potencijalnim praćenjem AI, kao što su porodice sa juga SAD, na Staroj Zemlji, pre Grañanskog rata, slobodno pričale pred svojim ljudskim robovima. Ništa se tu nije moglo učiniti - svaki čovek iznad najniže klase siromaštva u Košnici Ološa imao je komlog sa biomonitorom, mnogi su imali implante, a svaki od njih bio je podešen za muziku datasfere, pratili su ga elementi datasfere, zavisio je od funkcija datasfere - tako da su ljudi prihvatili svoj nedostatak privatnosti. Jedan umetnik na Esperanci rekao mi je: 'Seks ili porodična svaña sa uključenim kućnim monitorima isto je što i svlačenje pred psom ili mačkom... prvi put se snebivaš, a posle zaboraviš na to."
Dakle, jesam li crpeo informacije iz nekog sporednog kanala poznatog samo Srži? Postojao je jednostavan način da se to ustanovi; mogao sam da napustim svog kibrida i da otputujem autostradama megasfere do Srži onako kako su to činili Bron i moj bestelesni parnjak poslednji put kada sam delio njihova opažanja.
Ne.
Od pomisli na to zavrtelo mi se u glavi i umalo me nije spopala mučnina. Pronašao sam klupu i seo na trenutak, pognuvši glavu meñu kolena i uzimajući vazduh dugim, sporim udisajima.
Gomila je prolazila kraj mene. Negde im se neko obraćao kroz megafon.
Bio sam gladan. Prošlo je najmanje dvadeset četiri sata otkad sam jeo i, bio kibrid ili ne, telo mi je bilo slabo i izgladnelo. Skrenuo sam u bočnu ulicu gde su prodavci vikali kako bi se čuli iznad normalne graje i nudili svoju robu sa žiro-kolica s jednim točkom.
Pronašao sam kolica gde je red bio kratak, poručio krofnu s medom, šolju bogate, bresijanske kafe i parče pite sa salatom, platio ženi dodirom svoje univerzalne kartice i popeo se stepeništem do napuštene zgrade kako bih seo na balkon i jeo. Ukus je bio predivan. Srkutao sam kafu i razmišljao da se vratim po još koju krofnu, kada sam primetio da je gomila na trgu prestala sa svojom besmislenom navalom i zgrušala se oko male grupe ljudi koji su stajali na rubu širokog vodoskoka u središtu. Njihove pojačane reči dolebdeše do mene preko glava gomile:
"...Anñeo Odmazde pušten je meñu nas, proročanstva su ispunjena, Milenijum stiže...
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 142
Avatarov plan zahteva takvu žrtvu... kao što je prorekla Crkva Poslednjeg Ispaštanja, koja je znala, koja je oduvek znala, da do takvog ispaštanja mora doći... prekasno je za takve polumere...
prekasno je za krvave napore... kraj čovečanstva je na pomolu, Ispaštanja su počela, Milenijum Gospoda sprema se da svane."
Shvatih da su ljudi u crvenom sveštenici Kulta Šrajka i da gomila reaguje - najpre raštrkanim povicima saglasnosti, povremenim uzvicima, kao: 'Da, da!' i 'Amen!', a zatim skladnim napevom, pesnicama uzdignutim iznad glava i žestokim povicima ekstaze. Bilo je to neumesno, ako ništa drugo. Mreža je u ovom veku imala mnoge verske prizvuke Rima sa Stare Zemlje neposredno pre Doba Hrišćanstva: politiku tolerancije, milijardu religija - od kojih je većina, poput Zen Gnosticizma, bila složena i okrenuta pre ka unutrašnjem nego ka prozelitizmu - dok je opšta težnja bila ona za blagim cinizmom i ravnodušnosti prema verskom porivu.
Ali ne sada i ne na ovom trgu.
Razmišljao sam o tome kako su nedavni vekovi bili lišeni rulje: da bi se stvorila rulja, mora doći do javnih okupljanja, a javna okupljanja u naše doba sastoje se od pojedinaca koji se okupljaju preko SveStvari i drugih kanala datasfere; teško je stvoriti strast rulje kada ljude razdvajaju kilometri ili svetlosne godine i kada ih povezuju samo komunikacione linije i fetlinijske niti.
Najednom me iz sanjarenja prenu zatišje u rici rulje i okretanje hiljadu lica ka meni.
"...a tamo je jedan od njih!" uzviknu sveti čovek Kulta Šrajka i crvena odora blesnu mu dok je pokazivao ka meni. "Jedan od onih iz zapečaćenih krugova Hegemonije... jedan od lukavih grešnika koji su nam danas doneli Ispaštanje... taj č ovek i oni slični njemu žele da Avatar Šrajk natera vas da platite za njihove grehove, dok se on i ostali kriju bezbedni na tajnim svetovima koje je voñstvo Hegemonije ostavilo upravo za ovaj dan!"
Spustih šolju, progutah poslednje parče krofne i izbuljih se. Taj čovek je trabunjao gluposti.
Ali kako je znao da sam došao sa TC2? Ili da imam pristup do Gledstonove? Pogledah ponovo, zaklonivši oči od sjaja i pokušavši da prenebregnem podignuta lica i pesnice koje su mahale ka meni, pa se usredsredih na lice iznad crvene odore...
Bože, bio je to Spenser Rejnolds, umetnik akcije koga sam poslednji put video kako pokušava da vodi glavnu reč u razgovoru na večeri u Krošnjama. Rejnolds je obrijao glavu tako da nije ostalo ništa od njegove kovrdžave i frizirane kose osim perčina Kulta Šrajka pozadi, ali lice mu je još bilo osunčano i lepo, čak i ovako iskrivljeno simuliranim gnevom i verom istinskog verskog fanatika.
"Hvatajte ga!" povika agitator Kulta Šrajka Rejnolds, i dalje pokazujući ka meni. "Hvatajte ga i naterajte ga da plati za uništenje naših domova, za smrt naših porodica, za kraj našeg sveta!"
Uistinu bacih pogled iza sebe, pomislivši kako ovaj pompezni poseur sigurno ne govori o meni.
Ali govorio je. I dovoljno veliki deo gomile bio je pretvoren u rulju, tako da je talas ljudi najbliži grlatom demagogu nahrupio ka meni, uz mahanje pesnicama i pljuvanje, a taj nalet pokrenuo je ostale, dalje od središta, sve dok rubovi gomile ispod mene takoñe nisu krenuli ka meni, kako bi izbegli da budu izgaženi.
Ljudi u naletu pretvoriše se u rulju koja je urlala, vikala, vrištala; u tom trenutku, zbir IQ-a rulje bio je daleko ispod njenog najskromnijeg pripadnika. Rulje poseduju strast, a ne mozak.
Nisam želeo da se zadržim tu dovoljno dugo da bih im to objasnio. Gomila se razdvojila i jurnula sa obe strane mog podeljenog stepeništa. Okrenuh se i probah da otvorim daskama zakovana vrata iza sebe. Bila su zaključana.
Šutirao sam vrata sve dok se, pri trećem pokušaju, nisu raspukla ka unutra, a onda sam kročio kroz procep neposredno ispred ruku koje su pokušavale da me dohvate i dao se u trk mračnim stepeništem u hodniku koji je zaudarao na starost i plesan. Začuše se povici i zvuci cepanja dok je rulja demolirala vrata iza mene.
Na trećem spratu nalazio se stan, zauzet, iako je zgrada izgledala napušteno. Nije bio zaključan. Otvorio sam vrata baš kada sam čuo korake na spratu ispod mene.
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 143
"Molim vas, pomozite..." zaustih, pa ućutah. U mračnoj sobi nalazile su se tri žene; možda tri ženska pokolenja jedne iste porodice, jer bilo je tu nekih sličnosti. Sve tri sedele su u istrulelim foteljama, odevene u prnje, ispruženih belih ruku, bledih prstiju svijenih oko nevidljivih kugli; mogao sam da vidim tanki metalni kabl koji se uvijao kroz sedu kosu najstarije žene do crne table na prašnjavom stolu. Istovetni kablovi izvijali su se iz lobanja kćeri i unuke.
Žicoglave. I to, po izgledu bi se reklo, u poslednjem stadijumu anoreksije. Neko mora da je povremeno dolazio, hranio ih intravenozno i menjao im prljavu odeću, ali možda je strah od rata sprečio njihove čuvare da doñu.
Koraci odjeknuše na stepenicama. Zatvorih vrata i potrčah uz još dva stepeništa. Zaključana vrata ili napuštene sobe sa lokvama vode koja je kapala sa ogoljenih letava. Prazni ubrizgivači Flešbeka razbacani kao mehuri sa blagim pićima. Ovo sigurno nije kraj na glasu, pomislih.
Stigoh na krov deset koraka ispred čopora. Ono bezumne strasti što je rulja izgubila razdvojivši se od svog gurua stekla je na mračnom i skučenom, klaustrofobičnom stepeništu.
Možda su i zaboravili zašto me progone, ali pomisao na to da će me uhvatiti nije zbog toga bila nimalo privlačnija.
Zalupivši crvotočna vrata za sovom, potražih bravu, nešto da zaprečim prolaz, bilo šta. Brave nije bilo. Niti bilo čega dovoljno velikog da se vrata blokiraju. Mahniti koraci odjeknuše na poslednjem stepeništu.
Obazreh se po krovu: minijaturni tanjiri za vezu koji su rasli kao naopako okrenute, zarñale, otrovne gljive, uže sa vešom koje je izgledalo kao da je tu zaboravljeno pre više godina, raspadnuti leševi desetak golubova i drevni 'Viken Scenik'.
Stigoh do EMV-a pre nego što su prvi pripadnici rulje ušli kroz vrata. Bilo mu je mesto u muzeju. Prljavština i golubji izmet gotovo sasvim su prekrivali vetrobran. Neko je uklonio prvobitne potisnike i zamenio ih jevtinim jedinicama sa crne berze koje nikada ne bi prošle inspekciju. Baldahin od 'Perspeksa' bio je stopljen i pocrneo pozadi, kao da je neko na njemu vežbao gañanje iz laserskog oružja.
Za ovaj trenutak, meñutim, bilo je važnije to što se tu nije nalazila brava za dlan, već samo obična brava sa ključem, odavno već razbijena. Bacih se na prašnjavo sedište i pokušah da zalupim vrata; nisu htela da se zabrave, već su ostala da vise poluotvorena. Nisam razmišljao o malim izgledima da ta stvar krene, niti o još manjim izgledima da budem u stanju da pregovaram sa ruljom dok me budu vukli napolje i dole... ako me ne budu naprosto bacili sa zgrade. Mogao sam da čujem bas-urlikanje dok je rulja dole, na trgu, postajala sve mahnitija.
Prvi ljudi na krovu bili su jedan kršan muškarac u kombinezonu kaki boje, mršavi muškarac u mat crnom odelu po poslednjoj modi Tau Cetija, strašno gojazna žena koja je mahala nečim što je ličili na dugački francuski ključ i niski muškarac u zelenoj uniformi odbrambenih snaga Renesanse V.
Zadržao sam vrata otvorena levom rukom i ubacio mikrokarticu Gledstonove za premošćavanje u disključ za paljenje. Akumulator zanjišta, tranzicioni starter zaškripa i ja zatvorih oči i pomolih se da su kola na solarno napajanje i samopopravljiva.
Pesnice zadobovaše po krovu, dlanovi zapljeskaše po iskrivljenom 'Perspeksu' kraj mog lica, a neko cimnu vrata uprkos mojim usrdnim pokušajima da ih držim zatvorena. Dreka udaljene gomile bila je kao zvučna podloga koju stvara okean; vrištanje grupe na krovu zvučalo je više kao dranje prevelikih galebova.
Kola za podizanje uhvatiše, potisnici zasuše rulju na krovu prašinom i golubjim izmetom, a ja stavih ruku u omni-kontrole, prebacih natrag i desno, pa osetih kako se stari 'Scenik' diže, klati, ponire i ponovo diže.
Skrenuh desno odmah iznad trga, samo upola svestan da alarmi na kontrolnoj tabli zvone i da neko još visi na otvorenim vratima. Nadleteh nisko, osmehnuvši se i protiv volje kada videh da se orator Kulta Šrajka Rejnolds saginje, a gomila beži na sve strane, pa prikočih iznad vodoskoka dok sam oštro skretao ulevo.
Moj putnik je vrištao i nije puštao vrata, ali vrata su otpala, tako da je učinak bio isti. Primetio http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 144
sam da je to bila gojazna žena trenutak pre nego što su ona i vrata tresnuli o vodu osam metara niže i poprskali Rejnoldsa i gomilu. Upravih EMV naviše, osluškujući kako podizači sa crne berze stenju zbog takve odluke.
Ljutiti pozivi saobraćajne kontrole pridružiše se horu alarmnih glasova na kontrolnoj tabli, vozilo se zatetura pri prebacivanju na policijske kontrole, ali ja ponovo dodirnuh disključ svojom mikrokarticom i klimnuh glavom kada se kontrole ponovo vratiše omni-palici. Preleteh preko najstarijeg, najsiromašnijeg dela grada, držeći se blizu krovova i obilazeći one šiljate meñu njima, kao i tornjeve sa časovnicima kako bih ostao ispod policijskog radara. Da je bio neki normalan dan, pajkani iz kontrole saobraćaja sa ličnim podizačima i motkama-letačima obrušili bi se odozgo i upetljali me u mrežu mnogo pre ovoga, ali sudeći po izgledu gomile dole, na ulicama, i po neredu koji sam načas video blizu javnih dalekobacačkih terminala, ovaj dan nije izgledao naročito normalno.
'Scenik' poče da me upozorava da se njegovo vreme u vazduhu sada broji sekundama, osetih da zadnji potisnik popušta uz mučni trzaj i pohrvah se sa omnijem i podnim regulatorom da olupinu nekako spustim na malo parkiralište izmeñu kanala i jedne velike zgrade zamrljane od čañi. Ovo mesto nalazilo se najmanje deset klika od trga gde je Rejnolds zapalio masu, tako da sam se osećao sigurnije na tlu... a u tom trenutku ionako nisam imao baš neki naročiti izbor.
Poleteše iskre, metal se zacepi, delovi zadnje ploče, ovojnice i prednjeg pristupnog panela odvojiše se od ostatka vozila, i ja se spustih i zaustavih na dva metra od zida koji je gledao na kanal. Udaljih se od 'Vikena' onoliko nehajno koliko sam to uspeo da izvedem.
Ulice je još kontrolisala gomila - ovde ona još nije bila zgrušana u rulju - a kanali su bili puni malih čamaca, tako da sam ušao u najbližu javnu zgradu kako bih se sklonio od pogleda. To mesto bilo je delom muzej, delom biblioteka, delom arhiva; dopalo mi se na prvi pogled... i miris, jer tu se nalazilo na hiljade štampanih knjiga, od kojih su mnoge bile zaista vrlo stare, a ništa ne miriše tako divno kao stare knjige.
Ušao sam kroz predvorje i počeo da razgledam naslove, pitajući se dokono mogu li se tu pronaći dela Salmuda Brevija, kada mi priñe jedan niski, smežurani muškarac u staromodnom odelu od vune i fiberplastike. "Ser", reče on, "veoma dugo smo bili lišeni zadovoljstva vašeg prisustva!"
Klimnuh glavom, siguran da nikada nisam sreo ovog čoveka, da nikada nisam posetio ovo mesto.
"Tri godine, zar ne? Najmanje tri godine! Auh, kako vreme leti." Čovečuljkov glas bio je jedva viši od šapata - prigušeni tonovi nekoga ko je najveći deo života proveo u bibliotekama - ali nije se mogao poreći podton uzbuñenja. "Siguran sam da želite da odete pravo do kolekcije", reče on i stade u stranu, kako bi me pustio da proñem.
"Da", rekoh ja i malo se naklonih. "Ali posle vas."
Čovečuljak - bio sam gotovo siguran da je reč o arhivisti - izgledao je zadovoljan što može da me povede. Stao je isprazno da ćaska o novim nabavkama, nedavnim pohvalama i posetama naučnika Mreže dok smo hodali kroz odaje pune knjiga: kroz visoke trezore knjiga sa više redova, kroz intimne hodnike knjiga obrubljene mahagonijem, kroz ogromne odaje gde su naši koraci odjekivali od dalekih zidova knjiga. Dok smo hodali, nisam video nikog drugog.
Prešli smo preko popločane staze sa ogradom od kovanog gvožña iznad utonulih jezeraca knjiga gde su tamnoplava zaštitna polja štitila svitke, pergamente, trošne mape, oslikane rukopise i drevne stripove od atmoferskih oštećenja. Arhivar otvori niska vrata, deblja od većine ulaza kroz vazdušne komore, i mi se nañosmo u maloj sobi bez prozora, gde su debele draperije poluskrivale udubljenja oivičena drevnim tomovima. Jedna jedina kožna fotelja nalazila se na predhedžirskom tepihu, a u staklenoj vitrini stajalo je nekoliko komada vakuumski presovanog pergamenta.
"Nameravate li uskoro da objavite?" upita čovečuljak.
"Šta?" Okrenuh se od vitrine. "Oh... ne", rekoh.
Arhivist dodirnu bradu malom pesnicom. "Izvinite što tako kažem, ser, ali bila bi strašna šteta http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33
Den Simons, PAD HIPERIONA
Stranica 145
da to ne učinite. Čak i u naših nekoliko rasprava tokom godina, postalo je očito da ste vi jedan od najboljih... ako ne i najbolji... izučavalac Kitsa u Mreži." On uzdahnu i ustuknu za korak.
"Izvinite što to kažem, ser."
Zurio sam u njega. "U redu je", rekoh, najednom shvativši veoma dobro za koga me smatra i zbog čega je ta osoba dolazila ovamo.
"Svakako želite da ostanete sami, ser."
"Ako vam to ne smeta."
Arhivar se malo nakloni i iziñe unatraške iz sobe, zatvorivši debela vrata tako da ostane samo mala pukotina. Jedina svetlost dopirala je iz tri neupadljive svetiljke uvučene u tavanicu: savršeno za čitanje, ali ne toliko jarko da bi ugrozilo kvalitet katedrale u maloj prostoriji. Jedini zvuk koji se čuo bili su arhivarevi sve tiši, daleki koraci. Odoh do vitrine i spustih ruke na ivice, pazeći da ne umrljam staklo.
Prvi obnovljeni Kitsov kibrid, 'Džoni', očito je često dolazio ovamo tokom svojih nekoliko godina života u Mreži. Sada se setih da je Bron Lamija jednom pomenula neku biblioteku negde na Renesansi V. Ona je pratila svog klijenta i ljubavnika na početku istrage o njegovoj 'smrti.'
Kasnije, pošto je zaista bio ubijen, sa izuzetkom snimljene ličnosti u Šrenovoj petlji, posetila je ovo mesto. Rekla je ostalima za dve pesme kojima se prvi kibrid svakodnevno vraćao u svom stalnom naporu da shvati razlog sopstvenog postojanja... i umiranja.
Ta dva originalna rukopisa nalazila su se u vitrini. Prvi je bio - po mom mišljenju - prilično sladunjava ljubavna pesma koja je počinjala sa 'Dana više nema i svih njegovih slasti! ' Druga je bila bolja, mada je bila zaražena romantičnom morbidnošću preterano romantičnog i morbidnog doba:
Ova ruka živa, sad topla i kadra
Da usrdno hvata, bi, samo da je hladna
U ledenom muku groba,
Pohodila tako tvoje dane, noći snene
Da poželiš srce da ti presuši roñeno
Ne bi l' u mojim venama život crveni potekao opet
A ti umirila savest - pa evo je -
Pružam ti je sad
Bron Lamija je ovo primila gotovo kao ličnu poruku od svog mrtvog ljubavnika, oca njenog neroñenog deteta. Zurio sam u pergament, spustivši lice toliko da mi je dah blago zamaglio staklo.
Nije to bila poruka za Bron poslata kroz vreme, čak ni onovremenska tužbalica nad Fani, jedinom i najdražom željom moje duše. Zurio sam u izbledele reči - u pažljivo izveden rukopis, slova i dalje sasvim čitka preko ponora vremena i evolucije jezika - i sećao se kako sam ih pisao u decembru 1819, škrabao ovaj fragment strofe na stranici satirične 'vilinske priče' koju samo što sam započeo - Kapa i zvonč ić i ili Ljubomore. Bila je to jedna strašna glupost, sasvim pravilno napuštena posle razdoblja blage zabave koje mi je pružila.
Fragment 'Ova ruka živa' bio je jedan od onih poetskih ritmova koji odjekuju kao nerazrešeni akord u glavi i teraju čoveka da ih vidi u mastilu, na papiru. To je, opet, bio odjek jednog ranijeg, nezadovoljavajućeg stiha... osamnaeste, rekao bih... u mom drugom pokušaju da ispričam priču o padu boga sunca, Hiperiona. Sećam se da je prva verzija... ona koja se nesumnjivo još štampa gde god moje književne kosti izlažu kao mumificirane ostatke nekog slučajnog sveca, pohranjenog u beton i staklo pod oltarom književnosti... ta prva verzija je glasila:
...Ko još može reći:
"Ti Pesnik nisi - i ne smeš pričat' svoje sne"?
Jer svaki čovek čija duša nije od zemlje
http://87.250.111.226/fs/Html/Padhiper.htm
19.06.2007 16:22:33